Претражи Живе Речи Утехе

Дана 14. децембра 2019. године, када наша света православна Црква прославља светог пророка Наума и светог Филарета Милостивог Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки Господин Јован служио је свету архијерејcку Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Велибор Ранђић и Драгиша Савић, игуман манастира Пиносава из Кусатка Петар (Драгојловић), протонамесници Драган Икић и Далибор Новаковић, јереји Милан Кеџић и Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), ђакони Владимир Степановић и Милош Никодијевић као и многобројни народ. Владика је у својој богонадахнутој беседи, после поздрава, подсетио верни народ да је време Божићног поста време подвига, време припреме за празник доласка Бога у свет. Још је владика говорио о лепоти хришћанског живота и љубави коју је Бог учинио за нас људе. Осврнуо се владика и на речи прочитаног Јеванђеља и на све оно што је Бог учинио за нас, као и на речи Давида Псалмопојца: “Створио си га мало мањег од анђела славом и чашћу овенчао си га...” Подсетивши на многе дефиниције које говоре о човеку владика је нагласио да је најважније оно што је у човеку, тј. оно што је човек у односу на Христа. На крају је владика закључио да је битно да човек поставља питања свога назначења и смисла и да је тада човек на правом путу обожења и спасења. Извор: Епархија шумадијска

Ријеч о Старом Завјету креће од чињенице да је оно дио Божијег Откривења, које је у цјелини натприродно, а дијели се на предањско и писано. Стари Завјет, као и Нови, распростире се на оба таква дијела. Међутим, Свето Предање је шири концепт етоса и живота Божијег народа у двије епохе, а Свето Писмо је динамично ограничени спектар Св. Списа. Када је ријеч о Светом Предању у Православној Цркви, његово становиште и ширину покушаћемо илустровати мишљу Николаја Велимировића, коју биљежи владика Атанасије Јевтић, а то је став да су „Светитељи живо Предање Цркве“[1]. Тај агиолошки и антрополошки приступ је најбољи илустратор ипостасности Савеза Бога са људима кроз домострој. У предговору превода житија Св. Серафима Саровског св. Николај описује његов доживљај благодати Светога Духа, свјетлости и радости усред снијега и зиме и додаје: „Ево, ово је суштина Православља“. Чувени њемачки теолог Харнак написао је књигу „О суштини хришћанства“. Прочиташ је сву, и опет не знаш шта је суштина хришћанства, а прочиташ ових неколико страница Светог Серафима, и видиш шта је суштина хришћанства. У том погледу питање инкорпорације књига Св. Писма Старог Завета у Православној Цркви проблем је стар колико и сама Црква. Као што је познато, основу канонских књига неопходних за богослужење и свакодневну употребу чинио је корпус „Писмо“ све до краја првог вијека. Њега је испунио и тумачио сам Господ Христос, а апостоли раширили све до нас, када данас у Цркви имамо једину праву ризницу чувања Св. Писма. Најбоље о Старом Завјету, у контексту испуњења у Новом, говори апостол Павле: „Тако нам Закон постаде васпитач за Христа“[2]. Овде, како примјећује Стергиу, апостол указује на закон као педагошки инструмент, све до доласка благодати када се установљава нов начин постојања. Ипак, то што је новозаветно испуњење рефлектовано, не само Писмом, не значи да „оно (Писмо) повезује Цркву и синагогу“[3]. О томе подробно пише Св. Јустин Философ и бори се против таквога мишљења, јер је Црква Нови Израил. Он сматра да Стари Завјет треба „формално одбацити са свим његовим тврђењима“[4], што се сматра антитезом првобитног јеврејског одбацивања Месије. Георгије Флоровски наглашава: „Нико не може да тврди да је истинити Мојсијев сљедбеник уколико не вјерује да је Исус Господ. Онај ко не препозна Исуса као Месију, као Помазаника Господњег, тај на страшан начин издаје сâм Стари Завјет“[5]. Тиме Флоровски само понавља становиште апостола и Св. Отаца да је Исус из Назарета спона два Савеза. У новозавјетном канону, који се закључује у шестом вијеку, разликује се историјски положај посланица у односу на Јеванђеља, њихова тематика такође. Многа истраживања библиста су утврдила да су посланице старије. У корист бржем формирању канона ишла је појава лажних учења (јереси). Писац најстаријег дјела новозаветног канона, Св. апостол Павле, у једној од посланица говори: „Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује... Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старог Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида.“[6] Овде видимо свједочанство о разликовању, још у првом веку, да се под Старим Завјетом подразумијевала збирка и канон списа старозавјетних, а под Новим Заветом апостол подразумева Нови Савез Бога са људима, јер се „стари у Христу укида“. У првим временима хришћанства појавила су се нека настојања да се Стари Завјет искључи из канона. Та учења предводили су гностици и маркионити. Проблем маркионита био је у томе што су одлучно одбацивали целокупно јудејско наслеђе и на тим основама саставили свој „избирљиви“ канон. Грешка је била очигледна, са несагледивим еклисиолошким последицама. Ништа мање негативно не дјелују ни гностици на овом пољу. Ипак, Црква у лику и дјелу Св. Отаца излази на крај са њима. Како су и говорили Оци јеретицима: „Ви не бисте ни имали Писмо, нити бисте се могли на њега позивати, да га Црква није сачувала и да она не сведочи да је то заиста жива и истинита Реч Божија“[7]. Атанасије Патролог рефлектује цјелокупно питање кад каже: „Не као да је Свето Писмо нека књига пала с неба, па би она сама требало нама да одлучује шта ћемо ми радити и како живјети. Јер да је Бог књигом рјешавао ствари, није требало ни да долази Христос, да живи са нама, да нас учи, страда и васкрсне... Зато је Христос Ипостасна Ријеч Божија и Дух Свети Утјешитељ уводи Цркву у сву истину Христових ријечи, дјела, науке, тајни...“[8] Стергиу наводи могућности да Црква буде оптужена за неразматрање других аспеката истраживања Старог Завјета: археолошко, културолошко, историјско и књижевно. Међутим, из поменутих разлога видимо да у одређеним историјским раздобљима, нарочито у првим вијековима гоњења, Црква остатак снаге преусмерава у другом правцу, а овим се питањима бави сходно приликама. Без Писма не би постојала теологија. Ранохришћанска заједница цјелокупно своје учење о Христовом Васкрсењу и другим истинама темељи на Старом Завјету. На акривичности светописамског језика, који је испуњење закона, пророка, типологије и др. у Христу, заснива се прво богословствовање. Сви древни писци често су наводили Стари Завјет; чак је и паганима вијест спасења проповиједана у контексту Старог Завјета. Флоровски наглашава: „Хришћанска порука није била напросто прокламација неких учења, него прије свега, порука о великим дјелима Божијим кроз вијекове“[9]. Хришћанство је нов смисао и начин постојања, оно је уједно испуњење и продужетак Старог Завјета, али и више од тога – оно се види искључиво у заједници - Цркви. Додаћемо и став више Отаца да је читав Стари Завјет „Протојеванђеље за Христа“. Видјели смо у ријечима апостола Павла најранија разликовања Старог и Новог Завјета[10]. У ком се контексту схвата један, а у ком други. Међутим, први пут о јудејском Писму, као Старом Завјету у литерарном смислу, говори се у списима Мелитона, епископа сардског. То нам биљежи црквени историчар Јевсевије (ЦИ IV, 26, 14). Дакле, код њега имамо потврду Старогс Завјета као канонске збирке списа, док се Нови Завјет први пут као збирка светих списа помиње „од стране једног антимонтанисте“ (око 192-193), што је такође забележио Јевсевије (ЦИ V, 16cc; уп. 16, 3: „еванђелске науке Новог Завета“). Довољно је кренути са изучавањем хришћанске теологије и наићи на нека од старозавјетних учења. Сваки покушај његовог избацивања био је осуђен на пропаст. „Сјенка будућих добара“, иако је сјенка, она је неодвојива од самих добара. Као што их је наговјештавала прије открића, тако данас та иста откривена добра прати као нераскидиви дио. На све то, овим редовима додајемо коцкицу у мозаику, ипак неопходну за схватање премостивости биполаритета, која се по ап. Павлу Христом (Црквом) укида: „Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“ (2Кор 5, 17). Извор: Српска Православна Црква

Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске православне цркве, казао је у ексклузивном интервјуу за Светигору да УПЦ има већу независност него „ПЦУ“ која је само формално названа „аутокефалном“. Отац Николај Данилевич рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области у Украјини. Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Оче Николајe, пажљиво пратимо црквену ситуацију у Украјини. Нема потребе да се нарочито бавимо питањем статуса УПЦ – вјерници у Црној Гори су јединствени да је УПЦ и даље једини канонски дио Христовог тијела у братској земљи Украјини. Насупрот канонске цркве, нову структуру коју су створиле расколничке групе уз учешће два канонска архијереја, признао је константинопољски Патријарх Вартоломеј. Да ли присуство канонских епископа може дати легитимитет одлукама тзв. „Сабора уједињења„? – Јерарх Руске православне цркве Митрополит Сергије (Страгородски), одговарајући на писмо једног обновљеничког архијереја који је тврдио да су обновљенци већ постали канонски јер их је признала Константинопољска патријаршија, 22. септембра 1925. г је написао сљедеће: «Објашњења да су неки патријарси, на примjер, константинопољски и, у последње време, јерусалимски, размјењивали поруке са Синодом, скоро да нас не могу убиједити. Знамо да су у јединству с Црквом искључиво они који су у заједништву са својим легитимним епископом и патријархом; да онај кога је изопштио његов патријарх, не може бити примљен у општење с другима… да и онај који општи са одлученим и сам подлијеже одлучењу (Апостолска правила, 10 и 12). Дакле, ако су Константинопољска и Јерусалимска патријаршија ушле у општење с обновљенцима, то је кудикамо горе за патријархе. Пред законом Божјим сви су једнаки: и патријарси и мирјани. Када је Константинопољска патријаршија у 15. вијеку отпала у унију са Римом, Руска црква није пошла за њом и католички свештеници који су живјели у Русији нису због тога постали православци. Тако и општење Константинопољске патријаршије са обновљенцима може само патријарха да учини обновљенцем, али не и обновљенце православцима“. Очекивало се да ће ауторитет Фанара бити довољан за многе грчкофоне цркве да слиједе за првопрестолном катедром. Ипак, видимо да се чак и цркве веома блиске Константинопољу не усуђују да признају нову црквену структуру. Постоје гласови да у Синоду Васељенске цркве има епископа који не подржавају ову одлуку. Познати теолог Васељенске цркве, Митрополит Калист Вар јавно је изразио неслагање са одлукама свога патријарха. Има ли наде да ће се Фанар промијенити своју одлуку? – Не треба бити толико наиван и вјеровати да ће Фанар промијенити или поништити своју одлуку, којој је стремио гордо и тврдоглаво. Константинопољска патријаршија је направила грешку, али ми до сада нисмо видјели спремност да призна ту грешку, а поготову да је исправи. Мислим да само заједнички став свих Помјесних православних цркава, изражен, поред осталог преко Свеправославног сабора, може дати позитиван импулс рјешавању овог проблема. Видимо да на свим фотографијама везаним за настанак нове „цркве“ на челном мјесту стоји предсједник Порошенко. Призор веома подсјећа на период Византијског царства, гдје цар сједи на челу сабора. – Од самог почетка свог постојања, Христова црква је бранила своју аутономију од државе. Господ Исус Христ је рекао: „Дај цару Цару царево, а Богу Божје“ (Мк 12,17). Прва три вијека своје историје у оквиру Римског царства, Црква је бранила принцип слободног вјероисповиједања. А тај принцип, у то вријеме је, био у супротности са религиозном политиком и идеологијом Римског царства, гдје је култ успостављала држава. Према томе, они који нису поштовали државну религију – паганизам, били су непријатељи државе. Хришћани су извршавали све државне дужности – служили су у војсци, плаћали порезе итд, међутим, одбијали су да одају божанско поштовање култу цара. Зато су хришћани били угњетавани и прогоњени све до почетка 4. вијека, све док држава није промијенила принципе свог односа према религији уопште и посебно према Цркви. Кроз цјелокупну црквену историју у разним земљама, ми видимо покушаје државе да се уплиће у послове Цркве или чак потчини Цркву себи. Нешто слично се дешава овдје у Украјини, гдје данас наша влада користи црквени фактор у предизборној кампањи. У том смислу, Његово блаженство, Митрополит Онуфрије, у многим својим интервјуима, наводио је мисао да поштујемо наше политичаре, али нећемо допустити да се користи наша Црква, а камоли да се њоме управља. Наша Украјинска православна црква у садашњем периоду свог постојања, у суштини, штити своју слободу, независност и аутономију од мијешања спољних сила. Поменули смо да два епископа нису поступила по благослову Синода УПЦ, а већина епископа је остала вјерна канонској Цркви. Да ли је исто са свештенством? Да ли свештеници потпадају подјели под притиском државе? – Заиста, на свештенике и вјернике је велики притисак, прије свега преко медија и преко званичника. Чињеница да се освајање наших храмова, понекад и преко 99% случајева дешава у селима, указује на то да је село то гдје људи нису толико добро информисани, и да је под огромним притиском информативне пропаганде. Наши свештеници су под притиском предсједника сеоских савјета. Има много таквих случајева, о чему можете прочитати на званичној интернет страници наше Цркве. Сваког дана обавјештавамо о насиљу које је настало као резултат недавних црквених догађаја. Многи храмова УПЦ пострадали су од националистичких организација и раскола. Како изгледа живот парохије када им расколници заузму храм? Да ли ће вјерници упркос насиљу остати вјерни својој Цркви? – Вјерници остају вјерни својој Цркви. Желео бих да наведем примјер инцидента који се догодио у Виницкој епархији у селу Комаров. 11. јануара. Црква Светог арханђела Михаила, која је у крилу наше Цркве, премјештена је у управу тзв. ПЦУ. То је било могуће због чињенице да су о судбини заједнице одлучивали људи који у принципу нису били њени чланови. Другим ријечима, становници села који не иду у храм гласали су за предају, а не прави парохијани којих је мало у том селу. Као што су прави вјерници ове заједнице рекли, они су напустили састанак с осјећајем необјашњиве радости, иако су им отели храм. Након тога, једна мјештанка села Комарова понудила је заједници празну кућу своје мајке као кућу за молитву. Према томе, можемо са пуним увјерењем рећи да се наши вјерници не боје да остану вјерни и да изађу да бране канонску Цркву Украјине, упркос провокацијама и притисцима. Ако, међутим, није могуће бранити храм, наши људи га напуштају и одлазе у страну, али не иду у раскол. На украјинским православним сајтовима често говоре да нова „аутокефална црква“ више зависи од Фанара, него УПЦ од Москве. Како је то могуће? – Ако упоредимо Грамату о независности Украјинске православне цркве, коју је 1990. године дао Патријарх Алексиј Други и Томос (који је у суштини исто Грамата), коју је дао Патријарх Вартоломеј тзв. „Православној цркви Украјине“, онда можете видјети која ограничења је добила „ПЦУ“, заједно са наводним добијањем аутокефалног статуса. На примјер, „ПЦУ“ није у могућности да поставља своје епископе ван Украјине и отвара парохије за православне Украјинце у дијаспори. Без одобрења Синода Константинопољске цркве, она нема право да канонизује своје свеце, док наша УПЦ самостално канонизује своје без усаглашавања с Москвом. Сачувана су права Константинопоља на егзархат у Украјини, као и на појединачне ставропигије и манастире, који, како се наводи у Томосу, не могу бити смањени. На посебно важна питања црквеног живот „ПЦУ“ треба да се посавјетује са Фанаром. То је ограничена аутокефалност. Могуће је даље наставити упоређивање, али говорећи уопште, у смислу количине својих права, „ПЦУ“ је готово иста као и наша УПЦ, а у неким случајевима је чак и инфериорнија и само је формално названа аутокефалном. Разговор водио Павле Божовић Превела Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

На почетку емисије отац Мијајло је тумачио Свето Јеванђеље о Милостивом Самарјанину, или, како рече отац Мијајло, Јеванђеље о ближњем, примјењујући га на наш свакодневни живот. Он се запитао ко је наш ближњи и колико смо ми спремни да будемо милостиви Самарјани својим ближњима, осим што смо спремни да их осудимо и за најмању ситницу. Говорећи о празнику Светог архангела Михаила, који ћемо прославити у сриједу 21. новембра, отац Мијајло је подсјетио да овај велики празник слави и Светоархангелски манастир на Михољској превлаци код Тивта. Звучни запис емисије Парох грбаљски одговарао је и на питање слушалаца о дјеловању масона у данашње доба, а такође и о спору између државе и наше Митрополије у вези иконе пресвете Богородице Филеримосе, као и о историјату ове иконе. Одговарајући на питање слушалаца да ли је хомосексуализам болест или гријех, отац Мијало каже да је сваки гријех и духовна болест. Отац Мијало је, одговарајући на питање колико је бављење екстремним спортовима гријех, рекао да смо ми витешки народ који има генетски нагомилану енергију, и да из тог разлога прибјегавамо адреналинским спортовима. ,,Овакви спортови нису гријех али не смијемо дозволити да нам они постану страст, која би нас одвела у зависност од адреналина“-каже отац Мијајло. Он је на крају емисије одговарао на питање слушаоца о страху код младих људи. Он каже да ми треба да се боримо против страха од приземних ствар, рекавши да ми Хришћани треба да имамо само страха Божјег. Емисију са оцем Мијајлом топло препоручујемо за слушање, а ово су само неке од тема којих смо се дотакли у њој. Извор: Радио Светигора

Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње. Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет! Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.) Превод са македонског Поуке.орг

Одлука Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, са забринутошћу прати однос медија према струци и науци, нарочито када је реч о превентивној медицини а имајући у виду озбиљност ситуације и растући ризик појаве епидемије заразних болести које се могу спречити имунизацијом, неопходно је да све институције здравственог система, у оквиру својих овлашћења утичу на повећање обухвата вакцинисања. Посебан одбор је дужан да на основу чл. 20. тачка 4. Статута Лекарске коморе Србије, упозори органе Коморе и све своје чланове да је : • Одлагање или неспровођење имунизације деце без индикације је потпуно супротно медицинској науци и етици • Чланови Лекарске коморе Србије немају право да супротно медицинској науци и етици иступају и саветују против имунизације • Члан Коморе у обавези је да се у свом раду придржава начела савесности, да се стара о угледу и достојанству професије и да поштује професионалне стандарде и нормативе здравствене делатности. Стручњаци који професионално и посвећено спроводе сва најсавременија научна и стручна сазнања, као и одредбе свих законских прописа из области заштите здравља становништва, континуирано су изложени нападима појединаца и организованих група. Јавни наступи и пропаганда противника вакцинације довеле су нас у ситуацију да смо, нарочито када се ради о ММР вакцини, достигли само дно обухвата у европским размерама. Дошли смо у ситуацију да део грађана прихвата поруке које су супротне медицинској науци и струци, што има озбиљне негативне последице по јавно здравље. Имајући те околности у виду, Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, предлаже Управном Одбору и Скупштини ЛКС да предузме следеће кораке: 1. Покрене иницијативу код надлежних државних органа за праћење и сузбијање активности и утицаја појединаца и група које јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности научним и стручним сазнањима, као и одредбама свих важећих законских прописа у вези вакцинације. 2. Позове Одбор за здравље и породицу Народне Скупштине, Министарство здравља Србије, САНУ, СЛД и све друге стручне и научне установе, друштва и удружења лекарa и остале здравствене раднике, Медицинске факултете и школе здравствене струке, као и све здравствене установе и приватну праксу, на заједничко деловање у изградњи позитивних ставова према вакцинацији као једном од највећих достигнућа савремене медицине. 3. Позове медије, како штампане тако и електронске, да објективно информишу о ефектима вакцинације и покрену широку здравствено-едукативну медијску кампању о значају имунизације. 4. Да у складу са својим овлашћењима, реагује на активности колега који јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности са научним и стручним сазнањима, одредбама свих важећих законских прописа као и етичким кодексом и у складу са статутом ЛКС, кроз органе и тела предузме одговарајуће мере. 5. Инсистира на стриктном поштовању Закона о заштити становништва од заразних болести посебно члана. 32. и да се захтева од Министарства здравља и одговарајућих релевантних институција, онемогућавање уписа невакцинисане деце у предшколске и школске установе, осим у случају постојања медицинских контраиндикација које утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације. 6. Да захтева од Министарства здравља благовремено и континуирано обезбеђивање вакцина из календара обавезне имунизације, установама које спроводе имунизицију. 7. Проширење права из обавезног здравственог осигурања и на препоручене вакцине, чиме би се дала јасна подршка процесу имунизације и допринело даљем оснаживању процеса имунизације против заразних болести које представљају велико оптерећење друштава, пре свега на обољења изазвана пнеумококом, хуманим папилома вирусом, вирусом варичеле. Председник ПО за ЈЗ и ПЗЗ у ДП ЛКС Спец. др мед. Др Сергеј Ив Лазаров

Crkavica ostalim crkvama Na zahtjev stranke GLAS Vlada je morala izaći s podacima da je u tri godine – 2014., 2015. i 2016. – iz državnog proračuna svim vjerskim zajednicama u Hrvatskoj isplaćeno 1,123 milijarde kuna, od toga Katoličkoj crkvi 1,066 milijardi kuna. No na vidjelo je isplivalo da ova posljednja dobiva mnogo više. U ukupan iznos isplaćen vjerskim zajednicama nisu bile uključene plaće vjeroučiteljima koje se evidentiraju s pozicija Ministarstva znanosti i obrazovanja, zajedno s rashodima za zaposlene u obrazovnom sustavu, istakli su u Ministarstvu financija u odgovoru na pitanje portala Index. Po Vatikanskim ugovorima, država također snosi troškove izrade i tiskanja udžbenika vjeronauka, iako na njihov sadržaj nema utjecaja. U osnovnim i srednjim školama 2014. bio je zaposlen 3.001 vjeroučitelj, a za njihove plaće izdvajalo se godišnje oko 218 milijuna kuna, u što nisu uračunati prijevoz, prekovremeni sati i slično. Stoga bi ova brojka godišnje iznosila oko 300 milijuna kuna, odnosno 900 milijuna za tri godine. Ako se podaci o raspodjeli sredstava, ne računajući vjeroučitelje jer neki od njih pripadaju drugim vjerskim zajednicama, dovedu u vezu s podacima iz popisa stanovništva iz 2011., vidjelo bi se da rimokatolici, njih 3.697.143, čine 92,81 posto stanovništva, a da Katolička crkva dobiva 94,92 posto od spomenutih 1,123 milijarde kuna. S druge strane, pravoslavci kojih je 190.143 i čine 4,77 posto stanovništva dobivaju 27.692.000 kuna ili 2,47 posto sredstava, odnosno po glavi upola manje. Situacija nije bogzna kako drugačija ni kod muslimana, kojih je po popisu 62.977 ili 1,58 posto, ali dobivaju 8.439.000 kuna ili 0,75 posto sredstava. Ostatak novca podijeljen je na 13 vjerskih zajednica od kojih neke po glavi dobivaju i više nego katolici, ali se tu radi o malobrojnom članstvu pa to ne utječe na konačnu sliku. Često se javlja i tvrdnja da država velikim izdvajanjima pokriva oduzetu imovinu Katoličkoj crkvi nakon 1945. Zato treba podsjetiti da je SPC-u i židovskim općinama vraćeno vrlo malo imovine, a da se o imovini otetoj Srbima i Židovima skoro i ne govori, o čemu piše čak i State Department. Piše: Nenad Jovanović, ¸¸https://www.portalnovosti.com/crkavica-ostalim-crkvama