Претражи Живе Речи Утехе

Odluka Sinoda da se Orden Svetog Save dodeli predsedniku Srbije uzburkala vrh SPC Patrijarh odbio zahtev 14 vladika za vanredni Sabor Poglavar SPC patrijarh srpski Irinej odbio je zvaničan zahtev 14 arhijereja za sazivanje vanrednog Sabora, nezvanično saznaje Danas u visokim crkvenim izvorima. Piše: Jelena Tasić08. oktobra 2019. 10.49 Izmenjeno: 10.50 Foto: FoNet/ TV FoNet U manastiru Žiča, gde je u nedelju počela višednevna proslava osam vekova samostalnosti SPC, okupilo se 45 od 53 episkopa u SPC, uključujući i one koji su u penziji i na saborskim zasedanjma učestvuju samo po pozivu. U pojedinim crkvenim krugovima se i pre okupljanja u Žiči spekulisalo da bi proslava jubileja mogla da se pretvori u vanredno zasedanje Sabora zbog stanja u Crkvi, koje se dodatno zaoštrilo zbog prošlonedeljne odluke Svetog arhijerejskog sinoda da predsednika Srbije Aleksandra Vučića odlikuje najvišim crkvenim odlikovanjem – Ordenom Svetog Save Prvog reda. Iako su u vreme pokojnog patrijarha Pavla za sazivanje vanrednog sabora bila dovoljna tri zahteva, njegovom nasledniku, kako se spekuliše u vrhu SPC, nije dovoljna takoreći ni trećina aktivnog sastava saborskog tela. U izvorima bliskim Sinodu nezvanično se komentariše da je „crkvena vlada“ proslavu jubileja iskoristila za odlaganje jesenjeg Sabora koji je trebalo da bude posvećen crkvenoj prosveti. Ova tema je dodatno opterećena poslednjih meseci sinodskom odlukom o smeni dvojice predavača Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta – episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) sa mesta redovnog profesora i docenta Marka Vilotića. Iako je patrijarh Irinej u prepisci sa episkopom bivšim zahumsko-hercegovačkim Atanasijem (Jevtićem) negirao da iza smene stoji njegov imenjak u „crkvenoj vladi“ i portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović), ovog vladiku deo episkopa smatra glavnim „sinodskim kuvarom“, čiji su prsti navodno upleteni i u dodelu odlikovanja Vučiću. Pojedini crkveni krugovi procenjuju da obojici sinodskih Irineja, kao i predsedniku Republike trenutno odgovara da se Sabor ne sastane do maja 2020, jer je pred Vučićem zadatak Zapada da do idućeg proleća potpiše pravno obavezujući sporazum sa vlastima samoproglašene kosovske države. Na KiM, koje je u programu centralne proslave jubileja SPC, juče se nije pojavio nijedan od Irineja. Patrijarh zvanično „zbog godina“, nezvanično zato što se navodno nazimio u Žiči, pa se vratio u Beograd da se pripremi za večerašnju svečanu akademiju u Centru „Sava“, na kome bi osim Vučića crkvena odlikovanja trebalo da prime i njegov generalni sekretar Nikola Selaković, srpski ministar finansija Siniša Mali i predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik. Takođe se spekuliše i da vladika bački tokom proslave izbegava svaku priliku, osim liturgije u Žiči, da se nađe u društvu sa ostalom braćom arhijerejima. – Ne može patrijarh da odlučuje o Saboru, nego to radi Sinod, iako patrijarh njime predsedava. Sinod saziva Sabor u redovno i vanredno zasedanje, ali nema diskreciono pravo na osnovu kog bi odlučio da Sabor ne može da se sazove dva puta godišnje, jer čitav niz kanona, koji čine osnov svakog crkvenog prava, obavezuju da se godišnje održe najmanje dva sabora arhijereja. U istoriji Crkve postoje kanoni koji previđaju, ali samo kao izuzetak i to u vanrednim okolnostima i ratnim prilikama, da se sabor sastane samo jednom tokom godine. To se u SPC pretvorilo u praksu, jer Sinod uzurpira vlast i daje sebi za pravo da odlučuje da li će se sabor zasedati – kaže za Danas Zoran Čvorović, profesor istorije prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. On napominje da se istoričari u pogledu tumačenja kanona o sazivanju sabora dele u dve grupe – one koji smatraju da sabor mora najmanje dva puta godišnje da zaseda i one koji tvrde da je dovoljno jedanput. – Po pravilu, oni koji su za dva saborska zasedanja u praksi su bili branitelji autonomije Crkve u odnosu na državu, dok je ova druga grupa Crkvu podređivala državi, kao što sada radi i Sinod SPC. Uporno oglušivanje Sinoda na zahteve za sazivanje Sabora nema uporište u kanonima nego u vlasti. Ako stvari budu stajale tako da se Sinod oglušava o zahteve braće arhijereja, onda to otvora pitanje da li njegovi članovi rade u interesu svetovnih vlasti, kojima ne odgovara bojkot, narod na ulici, a ni saborovanje episkopa – naglašava profesor Čvorović.

Виши суд у Београду је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ, којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права. Апелациони суд у Београду правоснажно је одлучио да српски премијер за време окупације у Другом светском рату Милан Недић не може да буде рехабилитован, тако да он остаје „ратни злочинац”, а његовим наследницима неће моћи да буде враћена конфискована имовина. Овом одлуком Апелациони суд је као неосновану одбио жалбу пуномоћника Недићевих потомака и потврдио првостепено решење Вишег суда у Београду из јула прошле године ком је одбијен захтев за рехабилитацију Милана Недића. Првостепеним решењем Вишег суда од 11. јула 2018. године као неоснован је одбијен захтев предлагача за рехабилитацију покојног Недића. Крајем августа жалбу на ово решење поднео је пуномоћник подносилаца захтева за рехабилитацију, адвокат Зоран Живановић. Виши суд у Београду је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ, којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права. Апелаицони суд у детаљном образложењу је одлуке, која је објављена његовом сајту, навео да је првостепени суд правилно закључио да се нису стекли услови за рехабилитацију Милана Недића - председника Владе, коју је поставио окупатор Србије, након капитулације Краљевине Југославије и њеног распада које је уследило услед непријатељског напада Немачке оружаном силом, а у међународним оквирима признату Владу окупатор је нагнао у изгнанство заједно са владајућим монархом. „Дакле, лице чија се рехабилитација тражи је од стране окупатора постављена за председника Владе која је за време манадата помагала окупатору, не само у експлоатацији добара државе и радне снаге, већ у прогону свих оних грађана Србије који се нису сврставали на страну окупатора или нису делили његова политичка или идеолошка убеђења или се нису придржавали окупационих прописа, а о чему сведочи низ докумената”, подсећа Апелациони суд. Напомињући да је Недић лишен је слободе од стране Треће америчке армије, Апелациони суд наглашава да „не може бити говора да је лишење слободе Милана Недића извршено из политичких или идеолошких разлога”. Предлагачи рехабилитације су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништаво решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31. јануара 1946. године о конфискацији имовине генерала Милана Недића од дана доношења и да су ништаве све његове правне последице. У одлуци Апелационог суда се наводи да је у току поступка за рехабилитацију између осталог, утврђено да је Недић рођен у Гроцкој, да је био ожењен и да је имао петоро деце, али да му је син са супругом и ћерком погинуо на железничкој станици у Смедереву 1941. године. Војну службу је обављао учествовавши у Српско – Турском рату 1912 године, Српко – Бугарском рату 1913 и Првом светком рату. У марту 1935. године именован је у Војни савет. Пред само избијање рата Недић је ушао као министар у Владу Цветковић – Мачек. Након капитулације генерал Недић није спроведен у заробљеништво већ је био у кућном притвору у Београду. У другој половини августа 1941. године, суд констатује да је Недић прихватио понуду да стане на чело Владе Србије, чије му је задатке детаљно образложио окупатор приликом постављења за председника Владе. У потврђеној одлуци суда, наводи се да су се Немци одлучили за Недића јер су „агенти Гестапоа пронашли 'оригинални меморандум' који је 1. новембра 1940. године Недић упутио кнезу Павлу заступајући оправданост пријатељства и сарадњу са Немачком”. У току свог рада Недић је, као председник Владе, а од 1943. године и као министар унутрашњих послова и председник Владе, истовремено доносио бројне уредбе, наредбе и прогласе чији је циљ био подршка окупаторском режиму, спречавање и кажњавање свих оних који су устали у борбу против окупационих власти. Држао је говоре у којима је, како пише у пресуди, величао Немачку, Хитлера, тражећи за Србију место у новом поретку на челу са Хитлером, позивао становништво на послушност окупатору, на одустанак од сваке борбе против окупатора, наводи се у судској одлуци. Чврсто је био опредељен за борбу против комуниста и свих оних који нису били његове присталице, било да се ради о припадницима Народног ослободилачког покрета или заговорницима неке друге идеологије са којом се он није слагао, сматрајући их својим противницима, закључио је суд и додао да је Недић сарађивао са окупатором на свим пољима свог рада. Суд подсећа и да је за време његовог рада, окупатор масовно стрељао цивилно становништво и повећавао економске експлоатације Србије. Генерал Милан Недић је био председник Владе до 4. октобра 1944. године, када је добровољно напустио Београд у пратњи шефа државне безбедности и представника Немаца који су му дали пратњу и борбено возило као обезбеђење. Прво је боравио у Бечу, а потом са делом Владе се преселио у тадашњу Немачку, Кицбил – Тирол. У Кицбилу је одржао неколико седница своје Владе надајући се да ће Србија још увек пронаћи место у оквиру Немачке. Кретао се слободно све до доласка Треће америчке армије која је хотел у коме је живео изабрала за свој боравак. Милан Недић је ухапшен од стране Треће америчке армије 6. јула 1945. године у Кицбилу а интерниран је за Србију 5. јануара 1946. године. Краљевска Влада у избеглиштву у Лондону, у децембру 1941. године, лишила га је чина генерала и прогласила га сарадником окупатора, као и савезници који су га такође квалификовали као сарадника окупатора и изручили Југословенским властима. У одсуству Милана Недића, Државна комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача га је прогласила ратним злочинцем. Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача донела је 5. јула 1945. године одлуку за злочин чија је жртва Леонтина Краус која је одведена на логор у Бањици о чијој се судбини од тада не зна ништа. Решењем Народног Среског суда за трећи рејон града Београда од 31. јануара 1946. године Милану Недићу конфискована је и у својину Федеративне народне Републике Југославије пренета покретна и непокретна имовина. По изручењу југословенским властима против Милана Недића вођен је истражни поступак, на околност поступања и деловања односно вршења функције председника Владе у време окупације Србије. Милан Недић је преминуо 4. фебруара 1946. године извршивши самоубиство. Против њега није вођен судски поступак, тако да није донета ни судска одлука којом би био осуђен и лишен живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу Закона о рехабилитацији, пише у пресуди. Према ставу Апелационог суда, супротно жалбеним наводима подносилаца захтева за рехабилитацију, „одлука првостепеног суда је правилна”. Задатак првостепеног суда је био да утврди да ли је лице чија се рехабилитација тражи, услед политичких или идеолошких разлога било лишено слободе, а потом да ли је из тих разлога лишено и других права, те да ли су се стекли услови за утврђење ништавости судских или административних одлука, а ција ништавост је последица рехабилитације лица, навео је Апелациони суд. Поред горе наведених закључака овог суда, додаје се да се саслушање Милана Недића, након његове интернације југословенским властима, све до извршеног самоубиства не може сматрати да је учињено из политичких или идеолошких разлога. Ово стога, јер је како оцењује суд, „циљ овог саслушања био да му се омогући одбрана ради утврђивања његове невиности или кривица за злочине који су му били стављени на терет у вези са обављањем функције председника Владе”. „Чињеница да је делу становништва помагао у ратним условима и многе спасао од смрти не може бити једина, довољна и пресудна за другачије пресуђење имајући у виду остале активности Милана Недића током трајања мандата председника Владе, коју је поставио окупатор, и током вршења функције министра унутрашњих послова”, наводи се у образложењу одлуке. Када је у питању решење о конфискацији имовине, Апелациони суд сматра да су неосновани жалбени наводи и да је то решење донето у складу са Законом о конфискацији и Уредбом о Војним судовима и устројству и надлежности Војних судова. Апелацони суд је такође закључио да су жалбени наводи да се државна Комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача није позивала у својим одлукама ни на један пропис без утицаја на другачију одлуку суда. „Та Комисија није орган који је доносио одлуке у кривичној или другој одговорности, већ је имала задатак да прибави доказе поводом деловања одређених лица, што је био предуслов за спровођење кривичног поступка, односно одлуке комисије су органима тужилаштва служиле као основ за отварање истраге и нису прејудицирале одлуку”, навео је суд. Због тога, задатак првостепеног суда у поступку рехабилитације није оцена правилности и законитости донетих одлука које се односе на лице чија се рехабилитација тражи, наводи се у образложењу одлуке Апелационог суда. Поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао је негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац и да суд треба да одбије рехабилитацију, преноси Танјуг. извор

Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5382212.html Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму. Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј. Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола. View full Странице

ПРЕМИНУО ВЛАДИМИР ЈАГАР, КАПЕТАН КОЈИ ЈЕ ШПЕГЕЉУ РЕКАО НЕ! ОДБИО ДА УБИЈА СРБЕ, ОСТАО У ЈНА! Владимир Јагар (1959-2019), капетан прве класе, изненада је преминуо 19. фебруара, објавила је његова породица. Он ће бити сахрањен у суботу на Новом бежанијском гробљу. Рођен је и одрастао у селу Стари Градац код Вировитице у хрватској породици. Његов отац Карло Јагар био је бивши партизан и бивши јасеновачки заточеник, један од ретких који је преживео пробој из логора 22. априла 1945. године. После завршене школе Владимир је уписао Школу резервних официра у Карловцу, а сталан посао у ЈНА добио је тако што се истакао на једној војној вежби. Можда је на одлуку да га приме у војску као редовног официра утицао и углед његовог оца Карла. Заплет у Јагаровом животу почиње почетком јесени 1990. У то време он је на положају официра за безбедност у вировитичком гарнизону у чину капетана. За то време у Југославији се догађају крупне промене. Увођењем вишестраначја на власт у Хрватској долази проусташки ХДЗ, а министар одбране тадашње СР Хрватске постаје Мартин Шпегељ, бивши партизан, Титов некадашњи генерал и сусед и пријатељ Владимировог тада већ покојног оца Карла. По Јагаровим речима, туга и неверица обузеле су га када је Мартин Шпегељ, његов доскорашњи командант, партизан и породични пријатељ, почео да га врбује негде октобра 1990, као и друге старешине Хрвате у ЈНА, за будући рат против ЈНА, доделивши му улогу да иде по становима официра и убија их пиштољем чим отворе врата. Како је рекао, тада се сетио да му је отац Карло за живота рекао да се чува Мартина јер ће првом приликом прећи ,,на другу страну“. Јагар је одмах обавестио управу тадашње Контраобавештајне службе ЈНА, а договорено је да операцију раскринкавања Шпегељеве групе води генерал Александар Васиљевић. У међувремену, Јагар је намамио Шпегеља и његове сараднике јануара 1991. на састанак у његовој родној кући у Старом Градцу, поставивши претходно скривену камеру са микрофоном. Шпегељ је износио тада планове о нелегалном наоружавању хрватског МУП-а преко Мађарске, као и о плановима о блокади објеката ЈНА по Хрватској кад почну сукоби. Тај снимак телевизија је објавила 25. јануара 1991. после Дневника и цела земља је била у шоку. Неки од актера су ухапшени, али не и сам Шпегељ, из ко зна ког разлога. Владимир Јагар је у међувремену прекомандован у Београд јер више није било безбедно у Хрватској. Кућу у његовом селу убрзо су минирали хрватски шовинисти и то је прва минирана кућа у том рату од стране Хрвата – иронично, кућа баш једног Хрвата. Унапређен је у чин капетана прве класе и добио је орден, а у војсци је остао до маја 1992. када је Милошевић сменио све несрбе у ЈНА, као и Србе и Црногорце који су били пројугословенски опредељени, па тако и шефа КОС-а, поменутог Васиљевића. Владимир Јагар суспендован је тада из ЈНА под оптужбом да је хрватски шпијун. Пензију није могао да оствари све до 1998, а до тад је седео кући и примао смањени износ плате. Војни стан у ком је живео војска му није дала да откупи све до демократских промена. Стизале су му и гласине да се у Хрватској са задовољством прича о њему да живи у Србији као просјак. Због свега тога постао је срчани болесник. https://www.nacionalist.rs/2019/02/22/preminuo-vladimir-jagar-kapetan-koji-je-spegelju-rekao-ne-odbio-da-ubija-srbe-ostao-u-jna/

Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије одбио је да се сусретне са изасланицима Цариградске Патријаршије, јавља Интерфакс-религија. „Ови представници Цариградске Патријаршије који су дошли у Украјину са одређеним задатком, по нашем мишљењу, овде се налазе и делују антиканонски. Из тог разлога, када су затражили да их прими Предстојатељ Украјинске Цркве, Блажењејши митрополит Онуфрије је категорички то одбио да учини,“ изјавио је митрополит бориспољск и броварски Аноније у интервјују украјинском листу „Вести“. Као један од разлога одбијања митрополита Онуфрија да се сусретне са изасланицама Цариграда, митрополит Антоније је навео то што је сам њихов долазак на територију Украјинске Православне Цркве требало уговорити раније, и требало је да за то добију дозволу од Украјинске Православне Цркве“. „Наведени епископи су, пак, дошли самоиницијативно, а не као поклоници, са јасним циљем да се баве реализацијом неких својих пројеката,“ појаснио је представник канонске Украјинске Цркве. Извор: Православие.ру(с руског Инфо служба СПЦ) СПЦ View full Странице

Виши суд у Београду одбио је захтев за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића, потврђено је "Танјугу" у том суду. На ову одлуку подносиоци захтева имају право да уложе жалбу Апелационом суду у Београду који треба да донесе правоснажну одлуку. Милан Недић Суд је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права. У саопштењу суда се прецизира да је 11. јула Виши суд у Београду донео решење којим је одбио као неоснован захтев предлагача за рехабилитацију сада покојног Милана Недића. Предлагачи су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништаво решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31. 01. 1946. године о конфискацији имовине генерала Милана Недића од дана доношења и да су ништаве све његове правне последице. Одбијеним захтевом тражено је и да се утврди да су ништаве административне Одлуке Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача Ф.802 без датума, Ф.802/I од 02. 05. 1945. године, Ф.802/II од 03. 08. 1945. године, Ф.802/III од 17. 09. 1945. године, Ф.802/IV од 13. 08. 1945. године и Ф.802/V од 01. 12. 1945. године, Одлука Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача бр. 2407 од 05. 07. 1945. године од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, а да рехабилитовано лице се сматра неосуђиваним, навoди се у саопштењу суда. Одбијен је и предлог предлагача за преиначење захтева за рехабилитацију Недића из поднеска од 09. 07. 2018. године којим захтевом је тражено да суд утврди "да је генерал Милан Недић лишен живота без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога". Суд није објавио образложење овог решења, уз напомену да ће одлука суда у поступку рехабилитације Милана Недића бити објављена на интернет страници Вишег суда у Београду, када постане коначна (правоснажна). Поступак за рехабилитацију Недића инициран је 2008. године, али је расправа пред судским већем, којој присуствује и јавност почела у децембру 2015. године. У току поступка, суд је одбио право јеврејским општинама да се умешају у поступак и оспоравају враћање грађанских права Недићу, а ту одлуку је потврдио и Апелациони суд, будући да је ово "једностраначки поступак" који се води по правилима ванпарничног поступка и нема "друге стране". Поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао је негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац и да суд треба да одбије рехабилитацију. Једна од најконтроверзнијих личности српске историје Милан Недић чију је рехабилитацију суд данас одбио био је једна од најкотроверзијиних личности српске историје, јер је његов лик и дело делило јавност на оне који га сматрају за издајника и злочинца и оне који су га сматрали патриотом који се борио за интересе спрског народа током немачке окупације. Милан Недић Процес по захтеву за његову рехабилитацију пред Вишим судом у Београду последњих неколико година обновио је поделе у домаћој јавности, а сведоци који су саслушавани током судског поступка имали су опречне ставове о Недићевим делима због којих је после рата био проглашен за народног непријатеља. Недић је на почетку II светског рата био постављен за председника српске "Владе народног спаса", која је према неким историјским тумачењима била "марионетска влада" немачке окупационе власти чији је задатак био да се лакше угуши устанак у окупираној Србији. Као премијер српске Владе у Другом светском рату, Недић је сматран одговорним за активности у вези са Холокаустом Јевреја и логором на Бањици, као и прогоном комуниста, односно антифашиста. Наводно је био фасциниран немачким националсоцијализмом и покушао је да уреди Србију по угледу на Трећи рајх. Са ослобођењем Србије повукао се са Немцима у Аустрију, покушавајући да организује отпор новој комунистичкој Југославији. После немачког пораза се предао западним Савезницима, који су га изручили новим југословенским властима. Милан Недић никада није био осуђен, нити је против њега подигнута оптужница. Наводно је у притвору извршио самоубиство, а никада није објављено где је сахрањен. Сведочења историчара Током процеса за рехабилитацију пред Вишим судом у Београду било је и другачијих сведочења о његовим активностима током рата. Историчар Бојан Димитријевић током сведочења је тврдио да Недићева влада, као ни сам Недић не могу бити одговорни за Холокауст, јер до краја 1943. године није могао да контролише припаднике својих безбедносних структура. Димитријевић је рекао да су 1942. године, по наредби немачког генерала Мајснера Недићевој влади била одузета полицијска овлашћења. Протест против рехабилитације Недића Овај историчар је тврдио да је главна карактеристика Недићеве владе била борба против комунизма који је у то време, како је навео, био сматран највећим злом за Србију. Према његовим речима, српске структуре власти у окупираној држави бавиле су се само евиденцијом Јевреја и евентуалним скривањем под српским именима. "Послове привођења, затварања у логоре и ликвидације вршили су искљуциво Немци, њихова полиција и Вермахт", рекао је овај историчар сведочећи у процесу рехабилитације. Димитријевић је такође рекао да сматра да Недић није веровао у немачку идеологију и није био германофил. "Ја мислим да је хтео да сачува Србију и да је радио у интересу српског народа", рекао је Димитријевић суду. Његов колега, Драган Алексић сведочио је да ниједна одлука Милана Недића у вези са концентрационим логором Бањица, не носи његов потпис. Како је овај историчар сведочио пред судом, Недић је имао сазнања шта се у том логору дешава, али није имао никаквог утицаја на то. Босиљка Кујунџић, односно мати Јевросима из манастира Тројеручица, посведочила је како ју је Влада Милана Недића избавила из немачког логора Тополска шупа у Београду. Она је суду детаљно испричала како су њу и њену породицу усташе из Сарајева транспортовале за Београд возом и предале Немцима који су их затворили у логор. "Милан Недић је ургирао да се из логора деца разместе по кућама Београђана", навела је мати Јевросима. Сведочење Ефраима Зурофа Међутим, директор Центра "Симон Визентал" у Израелу Ефраим Зуроф није делио њихов став. Он је рекао да Недићева улога као премијера квислиншког режима који је служио интересима Трећег Рајха довољан је разлог да се одбије његова рехабилитација. "Неуспех да спасе Србе и Јевреје јасан је доказ да је, из било којих разлога, направио стравичну грешку прихвативши да води марионетску владу која је изневерила грађане Србије", каже Зуроф. Он је навео да је током Недићевог мандата убијено 300.000 Срба, укључујући и 80.000 у концентрационим логорима. Зуроф је подсетио да је Недић јавно позвао народ да не организује никакав отпор окупацији, јер су нацисти формирали окрутну полицију уз претњу да ће убити 50 Срба за сваког рањеног Немца и 100 Срба за сваког убијеног немачког војника. "Ако је Недић имао икаквих илузија о свом утицају на немачку полицију везану за Србију и српске Јевреје, требало је много пре него што је његова квислиншка влада расформирана да схвати да нема никакву моћ и да је тек марионета у рукама нациста препуштена у потпуности њиховој милости и немилости", истакао је Зуроф. Суд је данашњом одлуком поклонио веру званичној историји, а коначну одлуку даће Апелациони суд јер подносиоци захтева имају право да се жале на решење којим је њихов захтев за рехабилитацију одбијен.

Новембра 2017. г., Европски суд за људска права у Стразбуру донео је пресуду да је Влада Р. Македоније, тиме што није регистровала канонску Охридску Архиепископију, прекршила Члан 11 и Члан 9, т.ј. прекршила је слободу здруживања и слободу мисли, савести и религије, које је била дужна да испоштује сагласно међународној Конвенцији за људска права, коју је потписала. Фебруара 2018. г., Влада Р. Македоније је одлучила да се жали Великом Савету поменутог суда, у вези донешене пресуде. Извештавамо јавност да је Велики Савет Европског суда за људска права у Стразбуру, Априла 2018. г., одбио жалбу Владе Р. Македоније, чиме је претходно донешена пресуда за регистрацију Православне Охридске Архиепископије постала правоснажна! View full Странице

Грчки капетан који је одбио да бомбардује Србе, Маринос Рицудис, добио је мурал у Београду на зиду једне зграде на Дорћолу. Мурал је насликан у Дунавској улици у центру Београда, а на њему је приказан лик Рицудиса са заставама обе државе које красе зид зграде. Фотографију је на свом налогу на Фејсбуку објавио лично Рицудис и испод ње написао: „Графит из Београда. Дунавска 14. Мој рођендански поклон. Хвала свим мојим српским пријатељима“. Рицудис је 1999. године одбио да се укрца на фрегату Темистокле, која је, према наређењима команде, требало да се прикључи флоти НАТО-а у Јадрану. Грчки бродови нису директно учествовали у нападима на СР Југославију, писао је тада Чикаго трибјун. Грк је, због тога, осуђен на две и по године затвора, што је касније преиначено у условну казну и био принуђен да напусти морнарицу. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2018/02/21/11439981/mural-za-grka-210218.mp4 View full Странице

Данас је након освећења у Бару прве Цркве посвећене Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, учињено и једно велико дјело исправљања историјске неправде и црквено је награђен један Частан Муслиман који одбио 1972. да руши Његошеву гробну Цркву Светог Петра Цетињског. Да Господ да братољубље и чојство између хришћана и муслимана буду овим чином укријепљени у Црној Гори и свему свијету. Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца постхумно одликовао Иса Махмутовића, који је приликом рушења цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену почетком седамдесетих година прошлог вијека одбио да учествује у том непочинству и због тога остао без посла. „Постхумно одликујемо Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског Иса Махмутовића зато што је, вјеран Богу и судњем дану, одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе“, рекао је Владика Амфилохије уручујући одликовање. Одликовање је, уз бурно одобравање и аплаузе присутног вјерног народа, примио Исов син Ћазим, који је из Париза специјално допутовао на освећење цркве Светог Петра Ловћенског Тајновидца. View full Странице