Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'огањ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Драгана Милошевић

    Пасха мати Марије кроз огањ и воду

    „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Православље, бр. 1154, 15. април 2015. Александар Суботић Мати Марија http://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/
  2. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Православље, бр. 1154, 15. април 2015. Александар Суботић Мати Марија http://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/ View full Странице
  3. ризница богословља

    Александар Суботић: Пасха мати Марије кроз огањ и воду

    Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“   Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља:  Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“   У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду).  Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“   Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз.   Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија.   Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром  Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“   Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“   Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала  породица…“   На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем.   Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули.   Извор: Теологија.нет
  4. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. ризница богословља

    Кроз огањ страдања у загрљај Христов

    Како и сам наслов теме слови тако је и крстоносни прота Јовић казивао о неправедно утамниченом и осуђеном епископу који је само један од четири стотине страдалих свештенослужитеља наше Свете Цркве. И нису од комунистичког режима, како каже прота Саво, страдали само епископи и свештеници, већ и верни народ.   У Србији је откривено 215 масовних гробница, а само у једној од њих, у Лисичјем  Потоку у Београду, се од стране Комисије за утврђивање ових злочина, претпоставља да је без суда и пресуде убијено преко 4 хиљаде угледних становника: свештеника, лекара, адвоката, књижевника, глумаца, песника, студената и ђака.   Потом је прота Саво нагласио шта је то ново унео Христос у страдање и чије се мучеништво може назвати хришћанским, као и да ли је свако страдање хришћанско. -Да ли, рецимо, неко ко страда због учињеног неког непочинства може да каже да је његово страдање голготско. Дакле, шта је то Христос донео ново у страдању?   -На крсту су разапињали кривце и пре Христа, али је тек Христовим распећем Крст постао снага и моћ, сила и спасење, јер је Христовом крвљу, којом су опрани греси целог човачанства, он освећен. Са тог Хрстовог Крста синула је светлост која је обасјала целу васељену. Као прво, познато нам је да је Христос невино страдао без кривице, без икаквог учињеног греха. И то не тврдим ја, каже прота Саво - ни ви присутни овде, већ сам Понтије Пилат који је прао руке и сведочио да не налази на Христу никакве кривице. И чак, пошто је био обичај да се о празнику Пасхе помилује један осуђеник, Понтије Пилат предлаже да то буде Христос, и опет пред народом понавља да на Њему не налази никакве кривице. Нажалост, они нису хтели Христа већ су тражили да се пусти Варава, који је, како каже Свето Јеванђеље, био разбојник. Потом Христос иако невин се у страдању кротко понео. Никог није осуђивао, ни на кога се није љутио, никоме није претио, већ је све мирно поднео, молећи се за оне који су га разапели да им Бог опрости јер не знају шта раде.   Прота Саво је говорио о том људском избору како тада тако увек и до сада и какве су последице када уместо Христа народ бира Вараву (или како неки читају барабу). -Кад год се ми као народ опредељујемо између Христа и неке барабе, знамо како ћемо проћи, казао је прота Саво и вратио се на 1945. годину када је завладала комунистичка идеологија и са њом одрицање од Бога и додао да никада нисмо као народ страдали у миру и слободи као што смо страдали од 1945. до 1985. године.   -Сада када смо се овога подсетили, рекао је прота Саво и наставио: -Да видимо како је страдао епископ Варнава и зашто је његово име унето у диптихе светих и прославља се сваког 12. новембра у години. На срећу, има нас вечерас овде доста који желимо да сведочимо истину, и да причамо о страдањима људи у једном времену које није тако далеко иза нас. Али не да сведочимо и причамо тако да би било чије груди пунили мржњом, не! Него да бисмо знали истину и да бисмо били спремни и ми сутра, да посведочимо Христа, да посведочимо своју веру.   -Прави хришћанин не може да буде хладнокрван на било чије страдање. И немојмо мислити да данас нема страдања. Ево недалеко од нас, потребно нам је пет-шест сати вожње па да стигнемо до Бивше Југословенске Републике Македоније и да видимо тамо страдање наше Цркве, страдање архиепископа Јована, страдање јерархије и верних Православне Орхидске Архиепископије. Дакле, не смемо се заваравати да је страдање било па прошло. Али да се ми вратимо нашем духовном витезу Светом Варнави Исповеднику Хвостанском и видимо какву сличност има његово страдање са Христовим. Видели смо прво да је Спаситељ наш осуђен без кривице. А ево пресуде Окружног суда у Сарајеву из које се види да је и Епископ Варнава осуђен на 11 година затвора и три године губитка грађанских права, без кривице.   -У овој срамној пресуди поменутог суда каже се: да је Војислав (Варнава) Настић осуђен због кривичних дела из чл. 2, 3 и 9, Закона о кривичним делима против народа и државе зато што је: 1) са већим бројем према данашњем поретку непријатељски настројених елемената у Сарајеву, те са извесним појединцим-сељацима у прачанској и рогатичкој парохији, од ослобођења земље, па све до дана када је слободе лишен, одржавао састанке на којима је, у намјери подривања и коначног обарања народне власти, нападао на основне демократске тековине ослободилачког рата, износећи да у нашој земљи влада бесправље и тиранија, да народ нема власт у рукама, да нема слободе, да сељачке масе никада нису биле у горем положају него данас и да за њих никада нису била тежа времена...   -Затим му се замера што је у Београду на својој хиротонији у беседи рекао да је епископска служба голготска. Затим да је својом беседом у Сарајеву позивао на рушење система”. Важно је знати, важно је не заборављати наше светле примере из историје, казао је прота Саво и подсетио на ту беседу и план свога рада који је у њој изнео епископ Варнава. У овој беседи, за коју су га оптужили, нико нормалан не може наћи елементе његове кривице: Уобичајило се у наше дане да један човек, или једна организација, или једна политичка партија, или ма ко преузме једну нову дужност, износи свој план... И ето, због свега тога, одлучио сам и ја да приликом преузимања једне велике дужности, изложим пред вас, данас, план чије испуњење намеравам ставити у задатак и самоме себи, као вашем пастиру, и вама као својој пастви. Државни Петогодишњи план поставља електрификаицју наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље... Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи. Електрификација на коју ја мислим, хришћани, то је светлост Христовог Еванђеља, то је сила  којом је Христос победио свет. Електрифицирати себе, то јест, осветлити себе и просветлити светлошћу Христовог Јеванђеља и обући себе у силу Христове Истине, то је оно чему ја мислим поклонити прво и најпочасније место у плану који данас излажем пред вас. Електрифицирајте своје душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизма. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ум и свој разум и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје..., рекао је прота Саво и упитао себе и присутне да ли у овим речима има елемената кривичног дела и разлога за изрицање пресуде од једанаст година робије.   Прота Саво је потом изнео и веома потресне детаље из живота епископа Варнаве у затвору, а потом у кућном притвору где је непрестано био окружен чуварима све до последњег дана његовог живота. У својој педесетој години овај свети човек и велики јерарх наше Свете Цркве се под неразјашњеним околностима, мисли се да је отрован, упокојио у Господу:   -И као што Христос није роптао нити претио онима који су га шибали, вређали и на крст разапињали, тако је и епископ Варнава ћутке подносио своје муке па и покушај убиства када су му, у исценираном судару возова у Славковцима код Сремске Митровице, поломили обе ноге и руку. И поред свега он се молио како пише и за богомољца и за богоборца да им свима Господ помогне и буде милостив према свима.    -Епископ Варнава је путоказ многима који су кансије страдали за Христа, јер, многи су гледајући како се он понашао добијали снагу да се и они храбро држе и понашају. Дакле, због свих његових врлина којима се украсио због мученичког венца који је поднео, због понашања у мучеништву онако како се Христос понашао, онако како су се понашали свети мученици Господ га је прославио и нама као Светог открио, а Свети Архијерејски Сабор је његово име 2004. године  унео у диптихе светих, рекао је отац Саво.   У препуној свечаној сали Епархијског центра, пред свештенством и монаштвом, пред многобројним верним народом додата је још једна воштаница сећања на епископа Варнаву, страдалника за Христову веру и молитвеника за све нас пред престолом Божјим. Прота Саво се осврнуо и на наше време и данашње страдање које је исто тако опасно и погубно. -И сада је страдање, али је наравно, друге врсте, рекао је он. Многи родитељи који имају малу или мало већу децу, су данас страдалници, јер се боре да спасу децу од свих искушења која их вребају на сваком кораку. Од већине родитеља ћете данас чути како су им деца, наша омладина, на друштвеним мрежама и да се стално друже са неким, иако су најчешће сами. Потом је нагласио да је погрешно говорити да су нам деца на друштвеним мрежама, је не може нико бити на мрежи, већ у мрежи. Мрежом се лови, мрежом се хватају људи, и зато је велика мука за православног верника да сачува своје дете да не буде уловљено у било чију мрежу и да не постане играчка било чија, казао је прота Саво у свом осврту на савремени тренутак који је обележен интернетом, друштвеним мрежама, игрицама, што доводи до отуђења људи.   После предавања протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, који је духовник у цркви Ружици и главни секретар Светог Архијерејског Синода је одговарао на питања, а затим свима присутнима поделио иконицу са ликом Светог Варнаве.   Модератор вечери је био свештеник Синиша Шаренац, директор Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске.   Извор: Српска Православна Црква
  6. Поводом 70 година од хапшења Епископа хвостанског Варнаве (Настића), у свечаној сали Епархијског центра у Бијељини 21. децембра 2017. протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржао је предавање о просијавшем светитељу на тему Кроз огањ страдања у загрљај Христов. Како и сам наслов теме слови тако је и крстоносни прота Јовић казивао о неправедно утамниченом и осуђеном епископу који је само један од четири стотине страдалих свештенослужитеља наше Свете Цркве. И нису од комунистичког режима, како каже прота Саво, страдали само епископи и свештеници, већ и верни народ. У Србији је откривено 215 масовних гробница, а само у једној од њих, у Лисичјем Потоку у Београду, се од стране Комисије за утврђивање ових злочина, претпоставља да је без суда и пресуде убијено преко 4 хиљаде угледних становника: свештеника, лекара, адвоката, књижевника, глумаца, песника, студената и ђака. Потом је прота Саво нагласио шта је то ново унео Христос у страдање и чије се мучеништво може назвати хришћанским, као и да ли је свако страдање хришћанско. -Да ли, рецимо, неко ко страда због учињеног неког непочинства може да каже да је његово страдање голготско. Дакле, шта је то Христос донео ново у страдању? -На крсту су разапињали кривце и пре Христа, али је тек Христовим распећем Крст постао снага и моћ, сила и спасење, јер је Христовом крвљу, којом су опрани греси целог човачанства, он освећен. Са тог Хрстовог Крста синула је светлост која је обасјала целу васељену. Као прво, познато нам је да је Христос невино страдао без кривице, без икаквог учињеног греха. И то не тврдим ја, каже прота Саво - ни ви присутни овде, већ сам Понтије Пилат који је прао руке и сведочио да не налази на Христу никакве кривице. И чак, пошто је био обичај да се о празнику Пасхе помилује један осуђеник, Понтије Пилат предлаже да то буде Христос, и опет пред народом понавља да на Њему не налази никакве кривице. Нажалост, они нису хтели Христа већ су тражили да се пусти Варава, који је, како каже Свето Јеванђеље, био разбојник. Потом Христос иако невин се у страдању кротко понео. Никог није осуђивао, ни на кога се није љутио, никоме није претио, већ је све мирно поднео, молећи се за оне који су га разапели да им Бог опрости јер не знају шта раде. Прота Саво је говорио о том људском избору како тада тако увек и до сада и какве су последице када уместо Христа народ бира Вараву (или како неки читају барабу). -Кад год се ми као народ опредељујемо између Христа и неке барабе, знамо како ћемо проћи, казао је прота Саво и вратио се на 1945. годину када је завладала комунистичка идеологија и са њом одрицање од Бога и додао да никада нисмо као народ страдали у миру и слободи као што смо страдали од 1945. до 1985. године. -Сада када смо се овога подсетили, рекао је прота Саво и наставио: -Да видимо како је страдао епископ Варнава и зашто је његово име унето у диптихе светих и прославља се сваког 12. новембра у години. На срећу, има нас вечерас овде доста који желимо да сведочимо истину, и да причамо о страдањима људи у једном времену које није тако далеко иза нас. Али не да сведочимо и причамо тако да би било чије груди пунили мржњом, не! Него да бисмо знали истину и да бисмо били спремни и ми сутра, да посведочимо Христа, да посведочимо своју веру. -Прави хришћанин не може да буде хладнокрван на било чије страдање. И немојмо мислити да данас нема страдања. Ево недалеко од нас, потребно нам је пет-шест сати вожње па да стигнемо до Бивше Југословенске Републике Македоније и да видимо тамо страдање наше Цркве, страдање архиепископа Јована, страдање јерархије и верних Православне Орхидске Архиепископије. Дакле, не смемо се заваравати да је страдање било па прошло. Али да се ми вратимо нашем духовном витезу Светом Варнави Исповеднику Хвостанском и видимо какву сличност има његово страдање са Христовим. Видели смо прво да је Спаситељ наш осуђен без кривице. А ево пресуде Окружног суда у Сарајеву из које се види да је и Епископ Варнава осуђен на 11 година затвора и три године губитка грађанских права, без кривице. -У овој срамној пресуди поменутог суда каже се: да је Војислав (Варнава) Настић осуђен због кривичних дела из чл. 2, 3 и 9, Закона о кривичним делима против народа и државе зато што је: 1) са већим бројем према данашњем поретку непријатељски настројених елемената у Сарајеву, те са извесним појединцим-сељацима у прачанској и рогатичкој парохији, од ослобођења земље, па све до дана када је слободе лишен, одржавао састанке на којима је, у намјери подривања и коначног обарања народне власти, нападао на основне демократске тековине ослободилачког рата, износећи да у нашој земљи влада бесправље и тиранија, да народ нема власт у рукама, да нема слободе, да сељачке масе никада нису биле у горем положају него данас и да за њих никада нису била тежа времена... -Затим му се замера што је у Београду на својој хиротонији у беседи рекао да је епископска служба голготска. Затим да је својом беседом у Сарајеву позивао на рушење система”. Важно је знати, важно је не заборављати наше светле примере из историје, казао је прота Саво и подсетио на ту беседу и план свога рада који је у њој изнео епископ Варнава. У овој беседи, за коју су га оптужили, нико нормалан не може наћи елементе његове кривице: Уобичајило се у наше дане да један човек, или једна организација, или једна политичка партија, или ма ко преузме једну нову дужност, износи свој план... И ето, због свега тога, одлучио сам и ја да приликом преузимања једне велике дужности, изложим пред вас, данас, план чије испуњење намеравам ставити у задатак и самоме себи, као вашем пастиру, и вама као својој пастви. Државни Петогодишњи план поставља електрификаицју наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље... Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи. Електрификација на коју ја мислим, хришћани, то је светлост Христовог Еванђеља, то је сила којом је Христос победио свет. Електрифицирати себе, то јест, осветлити себе и просветлити светлошћу Христовог Јеванђеља и обући себе у силу Христове Истине, то је оно чему ја мислим поклонити прво и најпочасније место у плану који данас излажем пред вас. Електрифицирајте своје душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизма. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ум и свој разум и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје..., рекао је прота Саво и упитао себе и присутне да ли у овим речима има елемената кривичног дела и разлога за изрицање пресуде од једанаст година робије. Прота Саво је потом изнео и веома потресне детаље из живота епископа Варнаве у затвору, а потом у кућном притвору где је непрестано био окружен чуварима све до последњег дана његовог живота. У својој педесетој години овај свети човек и велики јерарх наше Свете Цркве се под неразјашњеним околностима, мисли се да је отрован, упокојио у Господу: -И као што Христос није роптао нити претио онима који су га шибали, вређали и на крст разапињали, тако је и епископ Варнава ћутке подносио своје муке па и покушај убиства када су му, у исценираном судару возова у Славковцима код Сремске Митровице, поломили обе ноге и руку. И поред свега он се молио како пише и за богомољца и за богоборца да им свима Господ помогне и буде милостив према свима. -Епископ Варнава је путоказ многима који су кансије страдали за Христа, јер, многи су гледајући како се он понашао добијали снагу да се и они храбро држе и понашају. Дакле, због свих његових врлина којима се украсио због мученичког венца који је поднео, због понашања у мучеништву онако како се Христос понашао, онако како су се понашали свети мученици Господ га је прославио и нама као Светог открио, а Свети Архијерејски Сабор је његово име 2004. године унео у диптихе светих, рекао је отац Саво. У препуној свечаној сали Епархијског центра, пред свештенством и монаштвом, пред многобројним верним народом додата је још једна воштаница сећања на епископа Варнаву, страдалника за Христову веру и молитвеника за све нас пред престолом Божјим. Прота Саво се осврнуо и на наше време и данашње страдање које је исто тако опасно и погубно. -И сада је страдање, али је наравно, друге врсте, рекао је он. Многи родитељи који имају малу или мало већу децу, су данас страдалници, јер се боре да спасу децу од свих искушења која их вребају на сваком кораку. Од већине родитеља ћете данас чути како су им деца, наша омладина, на друштвеним мрежама и да се стално друже са неким, иако су најчешће сами. Потом је нагласио да је погрешно говорити да су нам деца на друштвеним мрежама, је не може нико бити на мрежи, већ у мрежи. Мрежом се лови, мрежом се хватају људи, и зато је велика мука за православног верника да сачува своје дете да не буде уловљено у било чију мрежу и да не постане играчка било чија, казао је прота Саво у свом осврту на савремени тренутак који је обележен интернетом, друштвеним мрежама, игрицама, што доводи до отуђења људи. После предавања протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, који је духовник у цркви Ружици и главни секретар Светог Архијерејског Синода је одговарао на питања, а затим свима присутнима поделио иконицу са ликом Светог Варнаве. Модератор вечери је био свештеник Синиша Шаренац, директор Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. ризница богословља

    Свети Јован Шангајски: Бог је Огањ

    Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће. Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет. Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога. Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не. Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује. Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет. Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем. Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху. Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити. Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност. Извор: Православие.ру
  8. Бог је свепрождирући огањ. Када се предмет примакне ватри, он се мења: или изгори, или се окали. Тако човек, приближавајући се Богу или пропада или се спасава. Огањ је увек огањ. Али у додиру са њим настаје и пепео, и челик, у зависности од тога шта га додирује. Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће. Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет. Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога. Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не. Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује. Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет. Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем. Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху. Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити. Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. Опростите морао сам да питам да ли и ове године у Србију и наше епархије стиже благодатни огањ ? Хвала на одговору.
×