Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'овчиников:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Страсну приврженост ћемо одредити као снажну наклоност према нечему, што сведочи о слабости људске воље, о немогућности да обуздамо своје жеље и прохтеве. Слаба воља је показатељ болесне душе. На исти начин од млитавих мишића пате дистрофичари који нису у стању да поднесу ни најмањи физички труд. Каљење воље је најважнији задатак за хришћанина, који се постиже кроз непрестано надвладавање наших жеља и намера. За све нас је корисно да се придржавамо једноставног правила: више радимо оно што нам не причињава ужитак. На пример, ујутру на ноге лагане чим се будилник огласи. Прочитати јутарње молитве пре прве шоље кафе. На путу за посао прочитати једно поглавље из Јеванђеља. А још можемо да назовемо добар дан својим суседима ако их сусретнемо у лифту, да се захвалимо чистачици на чистом улазу у зграду, да уступимо место старијим људима у аутобусу. Можемо наставити да ређамо примере, али важно је рећи да обичним људима тешко падају наведени поступци којима служимо Богу и показујемо пажњу према ближњим. Све то нам представља труд. А ту се већ ради о духовном труду који се зове самопринуда. Страсну приврженост можемо упоредити са зидом који дели човека од Бога. Она у потпуности обузима ум и срце и присиљава човека да јој служи. Страсна приврженост је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Од тога болује већина људи и њихов је живот испразан, испуњен бесмислицама. Место Бога заузели су: новац, култ тела, нескривени егоизам, свакојаке врсте забаве. Страсна приврженост се често појављује у породичном животу када један од супружника ступа у љубавну везу са стране и она може бити толико озбиљна да има моћ да растури брак. Многи су привржени алкохолу, компјутерским игрицама, филмовима страве и ужаса, гледању порнографских сајтова. Познат ми је случај одраслог мушкарца – главе породице и оца двоје деце – који је постао завистан од порнографије. Гледао је те гадне филмове и у присуству своје жене, па чак и мале деце. Куповао је порно часописе и остављао их свуда по стану на видним местима. Ни молбе, ни сцене које је његова супруга правила нису уродиле плодом, њен муж није могао да победи своју погубну приврженост. На крају се ипак дозвао памети. Радио је као возач. Једанпут увече када је споро улазио у гаражу желео је да заустави кола. Међутим, кочница није радила, а папучица је пропала до пода. Кола су се зауставила благо ударивши у ивичњак. Одмах је схватио да су кочнице отказале. У том тренутку чуо је унутрашњи глас: «Ово ти је последње упозорење!!!» Ужаснут, схватио је да су кочнице могле да откажу и усред града на било којој раскрсници! Чим се вратио кући решио се свих поменутих гадости, а затим се покајао због своје погубне привржености – што је најважније. Људи који су зависни од штетних навика наликују једни другима у томе што им је срце испуњено тугом, то јест они пате и због тога су дубински несрећни. Савремени човек се често сусреће са немилим догађајима који га доводе у стање блиско тешкој депресији и унинију. Разлог за то су наше неиспуњене жеље. Желимо у овом животу тако пуно ствари, а Бог нам не даје оно што тражимо, а често и одузима оно што сматрамо најпотребнијим. Услед неразумевања ових догађаја многи људи просто дижу руке од свега и мучи их мноштво питања: «Зашто је све тако лоше?», «Зашто уопште живети?» Они који су имали барем мало искуства у «борби са унинијем» дошли су до просте истине: што се више забављаш то је снажнији стисак туге и јада око твога срца. Грешно весеље на кратко време «опија» душу, пружа неку мутну радост, али после неизбежног «мамурлука» живот постаје још потиштенији. Свет који је одступио од Бога је главни извор обмане човека и најчешћи кривац многих уништених судбина. Човек, предан празнини овога света, никада неће одолети тузи и унинију. Преподобни Јован Лествичник учи да можемо победити тугу само на један начин – «омрзнућем света». Овај захтев учитеља источног монаштва већина људи није у стању да испуни. Разлог за то лежи у слабој вери и одсуству жеље да нешто променимо у свом животу. Било би корисно за све нас када бисмо поразмислили о речима Светог Писма: «Жалост овог света смрт доноси» (2 Кор. 7: 10). Забављај се колико ти је воља, неће ти од тога бити лакше на души. Духовно опустошење је алармантни знак да водимо бесмислен живот робовања страстима. Туга срца постаје трајно стање, јер се човек одрекао онога што је најважније, а то је Бог. Само нам Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и циљ живота. Љубав према овоме свету и живот уз Бога, то су неспојиви појмови. Од нас се тражи да направимо избор, за шта је потребна жртва. Без жртвовања ништа нећемо постићи. Који је главни показатељ привржености и љубави према материјалном свету? «Лествица» указује да се разлог крије у «страсној привржености било чему што је видљиво». То што је «видљиво», а такође оно што можемо да чујемо, да окусимо, непосредно осетимо, држи нас у ропству. Свети оци су такву приврженост овоземаљским ужицима поредили са орлом, чија се само једна канџа запетљала у омчу. Он узалуд маше крилима, чак се помало и издиже над земљом, али не може да одлети јер је ухваћен у замку. Чак и мала приврженост нечему пролазном ствара стање које је опасно по спасење душе. «Има ли нечег на земљи овој без чега не могу да проживим ниједан дан?» То питање треба чешће да постављамо сами себи. Приврженост према нечему «видљивом» може попримити разне размере. За некога мисли о смрти, старости, страх од непролазне немоћи и болести могу бити разлог за униније и лоше расположење. Превише удобно живимо и желимо, наравно, све више и више, а што је најважније желимо да будемо бесмртни. Такве тежње говоре о томе да је човек сасвим «прикован» за овоземаљски живот и само се на овом пролазном месту осећа самоуверено и безбедно. Вечност за њега не постоји. Видљиви свет и овоземаљски живот – то су две ствари којима је он «привржен», како пише у «Лествици». Размере ове привржености могу бити и скромније, али су по духу једнако неприхватљиве Богу. Сетимо се честих навода наших савременика: «Ја ни дана не могу да издржим без телевизора…»; «Не знам како ћу моћи да живим ако угине моја омиљена мачка (или куче)…»; «Мој син је смисао мог живота, ја живим само ради њега…» Многи људи не могу да издрже, а да не попију шољицу кафе, да попуше цигарету, без пријатне купке са чашом вина у руци… Скоро сви патимо од привржености према одећи, храни, сродницима, друговима, навикама, стиловима, начинима живота. А шта ако у једном тренутку све то изгубимо? Добро је ако Бог допусти да нешто од тога изгубимо за живота, али шта ако умремо оптерећени свиме тиме? Шта да чини душа која напушта тело носећи са собом сав тај «видљив», пролазан и материјалан терет? То што подиже зид између човека и Бога представља озбиљно искушење, које треба да победимо. Бог у Својој љубави према човеку силно ревнује и не трпи никакве конкуренте. Он који воли све Своје људе савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева да Му се та чиста осећања у једнакој мери и узврате. Оправдане су бриге само за оно што је неопходно у овом пролазном животу. Све што је излишно и сва раскош су попут сидра које привезује човека за земљу. Има ли смисла сакупљати и куповати оно што ће у сваком случају припасти другима у овом животу, или по његовом завршетку? «Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа ни однети. А кад имамо храну и одећу, овим да будемо довољни» (1 Тим. 6: 7–8). Завршићемо наш духовни разговор овим речима апостола Павла. Амин. Извор: Православие.ру
  2. Човек који је страсно привржен било чему никада неће умаћи од туге.» То су парафразиране речи Преподобног Јована Лествичника. Из тога произилази да је било каква страсна приврженост увек разлог за тугу, а туга у нашем срцу је увек последица страсти. Стога морамо уложити труд да бисмо се ослободили од поменутог разлога како би се наш живот, барем мало, испунио радости. Страсну приврженост ћемо одредити као снажну наклоност према нечему, што сведочи о слабости људске воље, о немогућности да обуздамо своје жеље и прохтеве. Слаба воља је показатељ болесне душе. На исти начин од млитавих мишића пате дистрофичари који нису у стању да поднесу ни најмањи физички труд. Каљење воље је најважнији задатак за хришћанина, који се постиже кроз непрестано надвладавање наших жеља и намера. За све нас је корисно да се придржавамо једноставног правила: више радимо оно што нам не причињава ужитак. На пример, ујутру на ноге лагане чим се будилник огласи. Прочитати јутарње молитве пре прве шоље кафе. На путу за посао прочитати једно поглавље из Јеванђеља. А још можемо да назовемо добар дан својим суседима ако их сусретнемо у лифту, да се захвалимо чистачици на чистом улазу у зграду, да уступимо место старијим људима у аутобусу. Можемо наставити да ређамо примере, али важно је рећи да обичним људима тешко падају наведени поступци којима служимо Богу и показујемо пажњу према ближњим. Све то нам представља труд. А ту се већ ради о духовном труду који се зове самопринуда. Страсну приврженост можемо упоредити са зидом који дели човека од Бога. Она у потпуности обузима ум и срце и присиљава човека да јој служи. Страсна приврженост је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Од тога болује већина људи и њихов је живот испразан, испуњен бесмислицама. Место Бога заузели су: новац, култ тела, нескривени егоизам, свакојаке врсте забаве. Страсна приврженост се често појављује у породичном животу када један од супружника ступа у љубавну везу са стране и она може бити толико озбиљна да има моћ да растури брак. Многи су привржени алкохолу, компјутерским игрицама, филмовима страве и ужаса, гледању порнографских сајтова. Познат ми је случај одраслог мушкарца – главе породице и оца двоје деце – који је постао завистан од порнографије. Гледао је те гадне филмове и у присуству своје жене, па чак и мале деце. Куповао је порно часописе и остављао их свуда по стану на видним местима. Ни молбе, ни сцене које је његова супруга правила нису уродиле плодом, њен муж није могао да победи своју погубну приврженост. На крају се ипак дозвао памети. Радио је као возач. Једанпут увече када је споро улазио у гаражу желео је да заустави кола. Међутим, кочница није радила, а папучица је пропала до пода. Кола су се зауставила благо ударивши у ивичњак. Одмах је схватио да су кочнице отказале. У том тренутку чуо је унутрашњи глас: «Ово ти је последње упозорење!!!» Ужаснут, схватио је да су кочнице могле да откажу и усред града на било којој раскрсници! Чим се вратио кући решио се свих поменутих гадости, а затим се покајао због своје погубне привржености – што је најважније. Људи који су зависни од штетних навика наликују једни другима у томе што им је срце испуњено тугом, то јест они пате и због тога су дубински несрећни. Савремени човек се често сусреће са немилим догађајима који га доводе у стање блиско тешкој депресији и унинију. Разлог за то су наше неиспуњене жеље. Желимо у овом животу тако пуно ствари, а Бог нам не даје оно што тражимо, а често и одузима оно што сматрамо најпотребнијим. Услед неразумевања ових догађаја многи људи просто дижу руке од свега и мучи их мноштво питања: «Зашто је све тако лоше?», «Зашто уопште живети?» Они који су имали барем мало искуства у «борби са унинијем» дошли су до просте истине: што се више забављаш то је снажнији стисак туге и јада око твога срца. Грешно весеље на кратко време «опија» душу, пружа неку мутну радост, али после неизбежног «мамурлука» живот постаје још потиштенији. Свет који је одступио од Бога је главни извор обмане човека и најчешћи кривац многих уништених судбина. Човек, предан празнини овога света, никада неће одолети тузи и унинију. Преподобни Јован Лествичник учи да можемо победити тугу само на један начин – «омрзнућем света». Овај захтев учитеља источног монаштва већина људи није у стању да испуни. Разлог за то лежи у слабој вери и одсуству жеље да нешто променимо у свом животу. Било би корисно за све нас када бисмо поразмислили о речима Светог Писма: «Жалост овог света смрт доноси» (2 Кор. 7: 10). Забављај се колико ти је воља, неће ти од тога бити лакше на души. Духовно опустошење је алармантни знак да водимо бесмислен живот робовања страстима. Туга срца постаје трајно стање, јер се човек одрекао онога што је најважније, а то је Бог. Само нам Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и циљ живота. Љубав према овоме свету и живот уз Бога, то су неспојиви појмови. Од нас се тражи да направимо избор, за шта је потребна жртва. Без жртвовања ништа нећемо постићи. Који је главни показатељ привржености и љубави према материјалном свету? «Лествица» указује да се разлог крије у «страсној привржености било чему што је видљиво». То што је «видљиво», а такође оно што можемо да чујемо, да окусимо, непосредно осетимо, држи нас у ропству. Свети оци су такву приврженост овоземаљским ужицима поредили са орлом, чија се само једна канџа запетљала у омчу. Он узалуд маше крилима, чак се помало и издиже над земљом, али не може да одлети јер је ухваћен у замку. Чак и мала приврженост нечему пролазном ствара стање које је опасно по спасење душе. «Има ли нечег на земљи овој без чега не могу да проживим ниједан дан?» То питање треба чешће да постављамо сами себи. Приврженост према нечему «видљивом» може попримити разне размере. За некога мисли о смрти, старости, страх од непролазне немоћи и болести могу бити разлог за униније и лоше расположење. Превише удобно живимо и желимо, наравно, све више и више, а што је најважније желимо да будемо бесмртни. Такве тежње говоре о томе да је човек сасвим «прикован» за овоземаљски живот и само се на овом пролазном месту осећа самоуверено и безбедно. Вечност за њега не постоји. Видљиви свет и овоземаљски живот – то су две ствари којима је он «привржен», како пише у «Лествици». Размере ове привржености могу бити и скромније, али су по духу једнако неприхватљиве Богу. Сетимо се честих навода наших савременика: «Ја ни дана не могу да издржим без телевизора…»; «Не знам како ћу моћи да живим ако угине моја омиљена мачка (или куче)…»; «Мој син је смисао мог живота, ја живим само ради њега…» Многи људи не могу да издрже, а да не попију шољицу кафе, да попуше цигарету, без пријатне купке са чашом вина у руци… Скоро сви патимо од привржености према одећи, храни, сродницима, друговима, навикама, стиловима, начинима живота. А шта ако у једном тренутку све то изгубимо? Добро је ако Бог допусти да нешто од тога изгубимо за живота, али шта ако умремо оптерећени свиме тиме? Шта да чини душа која напушта тело носећи са собом сав тај «видљив», пролазан и материјалан терет? То што подиже зид између човека и Бога представља озбиљно искушење, које треба да победимо. Бог у Својој љубави према човеку силно ревнује и не трпи никакве конкуренте. Он који воли све Своје људе савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева да Му се та чиста осећања у једнакој мери и узврате. Оправдане су бриге само за оно што је неопходно у овом пролазном животу. Све што је излишно и сва раскош су попут сидра које привезује човека за земљу. Има ли смисла сакупљати и куповати оно што ће у сваком случају припасти другима у овом животу, или по његовом завршетку? «Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа ни однети. А кад имамо храну и одећу, овим да будемо довољни» (1 Тим. 6: 7–8). Завршићемо наш духовни разговор овим речима апостола Павла. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  3. Колико је важно свуда и увек да се сетимо Христа. Чињенице шта је Он учинио за нас и како се се због Њега променио читав наш живот. Али зашто Га се тако тешко сећамо? Треба нам много напора, али где је у томе лакоћа и радост? Зашто је лакше и занимљивије да заронимо у узалудни и празан вихор, а не у живот своје душе? Ако су светитељи говорили "живот то је Христос," зашто ја не могу искрено да кажем такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света. И греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је жеља за добрим у мени, али чиним зло. Несрећни човек сам! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити међусобно. С друге стране, ми смо сви исти - сви су згрешили а дошли су у славу Божију (Римљани 3, 23). Ми смо као бројеви у математици у њиховој различитости, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачности. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и предузмемо нешто. На Страшном Суду ћу одговорити само за једно - какав је мој живот у односу на Христа? Да се буде близу Христу потребна је жеља – желим да будем с Њим. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха јесте да повуче човека на доле. Наш задатак, међутим, представља да се попнемо на брдо. Плот захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта највише жели људска душа? Души треба Христос и само Он. И Христу је потребна наша душа, такође, више од свега. Дакле, у чему је проблем? И проблем који имамо, и више од свега и било кога. Све молитве Цркве своде се на једну главну: људи, ступите у исправан однос са Христом. Веруј у Њега, иди за Њим, и што је најважније - воли Христа. Већини нас не треба ништа више. Душа је Христу као млада младожењи. И младенци, као што знате, воле да буду сами, њима не требају сведоци. Младенцима је добро заједно, тако и душа жели и чека сусрет са својим Возљубљеним. И Он је за њу лепши од свих синова човечијих. Веома је важно научити да се ћути о најважнијем. О овоме не говори никоме, ни тати ни мами. Само духовнику оданом пријатељу твог живота, који те у томе много боље разуме од сопственог оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га задржати од радозналих очију и дугих ушију. Мислити на Христа увек је труд, али који постаје лакши временом. Сећати се добротвора и вољеног пријатеља није подвиг, већ потреба и радост која се огледа на лицу. Бели лабуд никада неће седети на блатњавој мочвари, он се огледа на површини језера. Исто тако, Христос је једино на месту на коме је чистоћа - како духовна, тако и физичка. Воли чистоћу и налази је тамо где је једноставност ума и понизност срца. Са таквим човеком Христос није само пријатељ, он је рођак. Ко нема дух Христов, он није његов (Рим 8,9). Због тога морамо да имамо мир, и имаћемо га у изобиљу, ако будемо са Њим. А један смирен човек, познато је, спасе на хиљаде других. До ког закључка долазимо? Ако Христос попуни остатак наших живота, ми ћемо бити најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта треба примити на одговарајући начин. Он воли да обиђе палате и храмове, али не сазидане од камена, већ створене у нашој души. Он нас увек памти, гледа наш живот, чекајући наше молитве, журећи као последњи слуга да нам помогне. А ми? На речи молитве "сами себе, једни друге и цео наш живот Христу Богу предајмо", где је у том тренутку наше срце? Знамо да оно мора бити у близини извора топлоте и љубави, тамо где је добро и истинито. Желимо то, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Кренимо ка Њему, јер Он нас постојано чека.
  4. Познати руски духовник о. Андреј Овчиников написао је овај текст уочи Свете Тројице. Извор:http://www.pravoslavie.ru/103950.html Превод са руског језика:А.Ж. Колико је важно свуда и увек да се сетимо Христа. Чињенице шта је Он учинио за нас и како се се због Њега променио читав наш живот. Али зашто Га се тако тешко сећамо? Треба нам много напора, али где је у томе лакоћа и радост? Зашто је лакше и занимљивије да заронимо у узалудни и празан вихор, а не у живот своје душе? Ако су светитељи говорили "живот то је Христос," зашто ја не могу искрено да кажем такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света. И греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је жеља за добрим у мени, али чиним зло. Несрећни човек сам! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити међусобно. С друге стране, ми смо сви исти - сви су згрешили а дошли су у славу Божију (Римљани 3, 23). Ми смо као бројеви у математици у њиховој различитости, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачности. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и предузмемо нешто. На Страшном Суду ћу одговорити само за једно - какав је мој живот у односу на Христа? Да се буде близу Христу потребна је жеља – желим да будем с Њим. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха јесте да повуче човека на доле. Наш задатак, међутим, представља да се попнемо на брдо. Плот захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта највише жели људска душа? Души треба Христос и само Он. И Христу је потребна наша душа, такође, више од свега. Дакле, у чему је проблем? И проблем који имамо, и више од свега и било кога. Све молитве Цркве своде се на једну главну: људи, ступите у исправан однос са Христом. Веруј у Њега, иди за Њим, и што је најважније - воли Христа. Већини нас не треба ништа више. Душа је Христу као млада младожењи. И младенци, као што знате, воле да буду сами, њима не требају сведоци. Младенцима је добро заједно, тако и душа жели и чека сусрет са својим Возљубљеним. И Он је за њу лепши од свих синова човечијих. Веома је важно научити да се ћути о најважнијем. О овоме не говори никоме, ни тати ни мами. Само духовнику оданом пријатељу твог живота, који те у томе много боље разуме од сопственог оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га задржати од радозналих очију и дугих ушију. Мислити на Христа увек је труд, али који постаје лакши временом. Сећати се добротвора и вољеног пријатеља није подвиг, већ потреба и радост која се огледа на лицу. Бели лабуд никада неће седети на блатњавој мочвари, он се огледа на површини језера. Исто тако, Христос је једино на месту на коме је чистоћа - како духовна, тако и физичка. Воли чистоћу и налази је тамо где је једноставност ума и понизност срца. Са таквим човеком Христос није само пријатељ, он је рођак. Ко нема дух Христов, он није његов (Рим 8,9). Због тога морамо да имамо мир, и имаћемо га у изобиљу, ако будемо са Њим. А један смирен човек, познато је, спасе на хиљаде других. До ког закључка долазимо? Ако Христос попуни остатак наших живота, ми ћемо бити најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта треба примити на одговарајући начин. Он воли да обиђе палате и храмове, али не сазидане од камена, већ створене у нашој души. Он нас увек памти, гледа наш живот, чекајући наше молитве, журећи као последњи слуга да нам помогне. А ми? На речи молитве "сами себе, једни друге и цео наш живот Христу Богу предајмо", где је у том тренутку наше срце? Знамо да оно мора бити у близини извора топлоте и љубави, тамо где је добро и истинито. Желимо то, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Кренимо ка Њему, јер Он нас постојано чека. View full Странице
  5. У четвртој недјељи поста Црква Христова слави успомјену на Светог Јована Лествичника, писца, широм хришћанског свијета, познате књиге "Лествица". Мишљење Цркве о овом дјелу јесте изузетно високо. "Лествица" се по духовној висини приближава ријечима Писма, та књига јесте ремек дјело патристичке мисли и духовног искуства. Према древним статуту у потпуности је треба прочитати током посне литургије. "Лествица" представља и уџбеник из монашког живота. Монаштво је одувек било и остаће "свјетлост мирјанима", сабрање највјернијих присталица Христа Спаситеља. Духовни подвиг, исправан и законит, јесте Свјетлост Христова која обасјава ум и срце човјека. Због тога се толико монаха налази међу познаваоцима Светог писма и аутентичним духовним ауторима. Благодат Божија открива тајне монасима, љубитељима духовног живота. Та душеспаситељна знања Божији угодници са правом хришћанском љубављу дијеле са свима који желе Божију милост и спасење ... А шта је са мирајнима? Да ли је њима могуће, будући да "имају жене и дјецу", приближити се благодатном огњу - извору духовне мудрости? Можемо ли да се одвојимо од свакодневне вреве, расијаности и заузетости тешкоћама породичног живота и да додирнемо монашко искуство у дјелатном прослављању Светог Јована Лествичника? Или ми само треба да на дан великог испосника слушамо кратке проповједи о његовом животу? А, можда, је опасно нама лаицима, да се укључимо у "висине духовног живота", од којих је само један корак до прелести и штетних самоузвисивања. Наши побожни преци вољели су да поново ишчитавају "Лествицу", нарочито током поста. Као и Писмо, "Лествица" се сваки пут чита и разумије на нов начин, као да Дух свети постаје ближи нама. Жеља да се учи из искуства и традиције Православне цркве, откривања смисла светоотачких изрека, одбацивање претходног погрјешног разумијевања – све су то добри знаци да се крећемо у правом смјеру, а да је наш духовни живот изграђен исправно. Хајде да не губимо наду, ако читајући "Лествицу" имамо потешкоћа да је разумијемо у цјелини, или ако не схватамо поједине дијелове. Господ не захтјева висок интелект, већ кротка и понизна срца. Ово је најважније правило аскетизма и хришћанске теологије. Аутор "Лествице" је Препобни Јован, игуман на Синају, назван од Цркве Лествичник. Он је провео као монах око 60 година; примио је од Бога изобилне дарове милости, те је Преподобни до краја свог овоземаљског живота постао мудар ментор Источног монаштва. Као што знате, монаси се боје да напишу књигу, због покајања и борбе против страсти. И само дужност љубави инспирише их да постану наставници. Јована Лествичника је та дужност љубави натјерала да напусти тиховање, молитвено подвизавање и контемплацију, да би пером пренио непроцјењиво искуство братства, које је стекао деценијама строгог монашког живота. Хајде да отворите "Лествицу" и на почетку пажљиво прочитате стихове 25. и 26. у првој фази, на тему одрицања. Одрекни се свијета и подучавај браћу, као што су Ава Доротеј и Преподобни Исак Сирин почињали са истом темом. Одрицање од свијета - није само брига манастирских зидова и усвајање монашког завјета. Свијет јесте концепт колективитета. Свијет који је пао далеко од Бога; као комбинација свих страсти, „лежи у покварености“ (Јн.5,19), живи гријехољубиво, у њему влада „пожуда тијела, пожуда очију и понос живота“ (Јн 2,16. ). То је овај наш свијет од кога позива да се одрекнемо Преп. Јован Лествичник. Дакле, у "Лествици" стих 25 позива сваког хришћанина да рјеши важан духовни проблем - изабре пут спасења према осјећањима своје душе. У ову сврху, према Преп. Јовану Лествичнику, потребно је да се уложи "напор, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Као плод таквог труда хришћанину ће временом Божја воља, да укаже на одговарајуће "мјесто и начин живота", као и "пут учења", умјетност одрицања од свијета. Упознати Божију вољу према себи јесте најважнији задатак, свакога који одлучи да се спасе. Кренути на пут Живота, од Бога дат, представља кључ успјешног духовног рада и самопоуздања у исправност почињених дјела. Хришћански испосници су увијек тежили томе да буду Богоугодни, да сопствено усавршавање ускладе са Божјом вољом. Сви Свети оци сматрали су самовољу извором пада и искушења. Важно је примити слободу човјека као велики дар Божији. Избор на путу спасења одвија се потпуно бесплатно, без икаквог насиља и принуде. Сама воља Божија не спрјечава особу да учини лични избор, слобода одговара духу Јеванђеља. Бог је благословио све што је добро и чисто. /.../ Међу многим духовним инструкцијама Преп. Јована Лествичника, изаберћемо једну, по нашем мишљењу, веома важну. Сумирајући искуства древних Светих Отаца, Преподобни охрабрује сваког који се спасава да "иде царрским путем." Другим ријечима, тај пут се назива "средњим", и, у складу са "Лествицом", он "многима приличи." У вези са монашким животом говори о "трпељивом боравку у општежитију." Сама "Лествица" је написана првенствено за општежитијне манастире и позива углавном на праксу врлине послушност. У том смислу, мирјани могу извући из ове књиге много душеспасоносних упутстава. Послушност, за разлику од непоседовања или дјевствености, јесте врлина "универзална" и јавно доступна. Друга ствар је да свака врлина има своју висину, а мирјани треба скромно да одржавају ону која им доликује. Са послушноћу увијек је био проблем у свим манастирима, и мирјани могу из тог искуства много да науче. Знајући за подобну ситуацију у свијету не можемо стајати мирно, или се предати унинију. Морамо да живимо садашњи дан и чинимо све што је у нашој моћи. Како пронаћи овај "царски" средњи пут? Какви су његови путокази? Који су добри плодови на том путу и искушења која чекају оне који се њим спасавају? Слична питања од интереса су за многе од нас. Одговори је дјелимично садржан у стиху 25, "Лествице", који се односи на личну "марљивости, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Све ово ће помоћи у избору "златног пута." Поред тога, треба додати важну функцију у одабиру пута. Ради се о избјегавању крајности и разних "ексцеса." Тамо гдје је све исправно - постоји и "царски пут". Исправност не значи стагнацију и мировање. /.../ Наш пут ка спасењу је тежак. Када идемо њим, морамо остати "у стабилном стању", усавршавајући своју "духовну издржљивост." Другим ријечима, хришћански труд мора да одговара нашој снази. Исправни рад јесте онај који одржава подвижника "у духовном тонусу," пружајући му радост и задовољство, помажући да се превазиђу неактивност, нерад, све што доводи до унинија. Суочени смо са важним задатком - да се избјегну крајности, тј. прекомјеран рад и пагубну лењост. "Духовно је састрадавати", односно имати врлину стрпљења, то је неопходно сваком хришћанину. Није чудно што је та врлина од светих отаца названа "кућом душе", а у Јеванђељу се каже да само "онај ко претрпи до краја, биће спасен" (Мат. 24,13). Све ово показује знаке "царског начина" спасења, која је речено у "Лествици". Понављамо да "свако треба да размотри на који начин то одговара његовим особинама и способностима." Духовни живот јесте динамичан процес, то је већ "наука о науци" и "умјетност умјетности." Но шаблони и упутства не могу да се примјењују овдје. Чак је и духовни отац само један поглед - то је само добар и мудар савјет да изврши или не изврши нешто, који је бесплатан за човјека. Кретање за Христом може да буде само слободно и добровољно. Бог жели да човјек само благовољенијем, приноси свом Небеском Оцу најчистију вјеру, послушност и љубав.
  6. Са незнатним скраћењем, преносимо данашњи текст проте Андреја Овчиникова о значају Лествице за раније и садашње генерације хришћанских мирјана. Превод с руског: А.Ж. Извор:http://www.pravoslavie.ru/102228.html У четвртој недјељи поста Црква Христова слави успомјену на Светог Јована Лествичника, писца, широм хришћанског свијета, познате књиге "Лествица". Мишљење Цркве о овом дјелу јесте изузетно високо. "Лествица" се по духовној висини приближава ријечима Писма, та књига јесте ремек дјело патристичке мисли и духовног искуства. Према древним статуту у потпуности је треба прочитати током посне литургије. "Лествица" представља и уџбеник из монашког живота. Монаштво је одувек било и остаће "свјетлост мирјанима", сабрање највјернијих присталица Христа Спаситеља. Духовни подвиг, исправан и законит, јесте Свјетлост Христова која обасјава ум и срце човјека. Због тога се толико монаха налази међу познаваоцима Светог писма и аутентичним духовним ауторима. Благодат Божија открива тајне монасима, љубитељима духовног живота. Та душеспаситељна знања Божији угодници са правом хришћанском љубављу дијеле са свима који желе Божију милост и спасење ... А шта је са мирајнима? Да ли је њима могуће, будући да "имају жене и дјецу", приближити се благодатном огњу - извору духовне мудрости? Можемо ли да се одвојимо од свакодневне вреве, расијаности и заузетости тешкоћама породичног живота и да додирнемо монашко искуство у дјелатном прослављању Светог Јована Лествичника? Или ми само треба да на дан великог испосника слушамо кратке проповједи о његовом животу? А, можда, је опасно нама лаицима, да се укључимо у "висине духовног живота", од којих је само један корак до прелести и штетних самоузвисивања. Наши побожни преци вољели су да поново ишчитавају "Лествицу", нарочито током поста. Као и Писмо, "Лествица" се сваки пут чита и разумије на нов начин, као да Дух свети постаје ближи нама. Жеља да се учи из искуства и традиције Православне цркве, откривања смисла светоотачких изрека, одбацивање претходног погрјешног разумијевања – све су то добри знаци да се крећемо у правом смјеру, а да је наш духовни живот изграђен исправно. Хајде да не губимо наду, ако читајући "Лествицу" имамо потешкоћа да је разумијемо у цјелини, или ако не схватамо поједине дијелове. Господ не захтјева висок интелект, већ кротка и понизна срца. Ово је најважније правило аскетизма и хришћанске теологије. Аутор "Лествице" је Препобни Јован, игуман на Синају, назван од Цркве Лествичник. Он је провео као монах око 60 година; примио је од Бога изобилне дарове милости, те је Преподобни до краја свог овоземаљског живота постао мудар ментор Источног монаштва. Као што знате, монаси се боје да напишу књигу, због покајања и борбе против страсти. И само дужност љубави инспирише их да постану наставници. Јована Лествичника је та дужност љубави натјерала да напусти тиховање, молитвено подвизавање и контемплацију, да би пером пренио непроцјењиво искуство братства, које је стекао деценијама строгог монашког живота. Хајде да отворите "Лествицу" и на почетку пажљиво прочитате стихове 25. и 26. у првој фази, на тему одрицања. Одрекни се свијета и подучавај браћу, као што су Ава Доротеј и Преподобни Исак Сирин почињали са истом темом. Одрицање од свијета - није само брига манастирских зидова и усвајање монашког завјета. Свијет јесте концепт колективитета. Свијет који је пао далеко од Бога; као комбинација свих страсти, „лежи у покварености“ (Јн.5,19), живи гријехољубиво, у њему влада „пожуда тијела, пожуда очију и понос живота“ (Јн 2,16. ). То је овај наш свијет од кога позива да се одрекнемо Преп. Јован Лествичник. Дакле, у "Лествици" стих 25 позива сваког хришћанина да рјеши важан духовни проблем - изабре пут спасења према осјећањима своје душе. У ову сврху, према Преп. Јовану Лествичнику, потребно је да се уложи "напор, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Као плод таквог труда хришћанину ће временом Божја воља, да укаже на одговарајуће "мјесто и начин живота", као и "пут учења", умјетност одрицања од свијета. Упознати Божију вољу према себи јесте најважнији задатак, свакога који одлучи да се спасе. Кренути на пут Живота, од Бога дат, представља кључ успјешног духовног рада и самопоуздања у исправност почињених дјела. Хришћански испосници су увијек тежили томе да буду Богоугодни, да сопствено усавршавање ускладе са Божјом вољом. Сви Свети оци сматрали су самовољу извором пада и искушења. Важно је примити слободу човјека као велики дар Божији. Избор на путу спасења одвија се потпуно бесплатно, без икаквог насиља и принуде. Сама воља Божија не спрјечава особу да учини лични избор, слобода одговара духу Јеванђеља. Бог је благословио све што је добро и чисто. /.../ Међу многим духовним инструкцијама Преп. Јована Лествичника, изаберћемо једну, по нашем мишљењу, веома важну. Сумирајући искуства древних Светих Отаца, Преподобни охрабрује сваког који се спасава да "иде царрским путем." Другим ријечима, тај пут се назива "средњим", и, у складу са "Лествицом", он "многима приличи." У вези са монашким животом говори о "трпељивом боравку у општежитију." Сама "Лествица" је написана првенствено за општежитијне манастире и позива углавном на праксу врлине послушност. У том смислу, мирјани могу извући из ове књиге много душеспасоносних упутстава. Послушност, за разлику од непоседовања или дјевствености, јесте врлина "универзална" и јавно доступна. Друга ствар је да свака врлина има своју висину, а мирјани треба скромно да одржавају ону која им доликује. Са послушноћу увијек је био проблем у свим манастирима, и мирјани могу из тог искуства много да науче. Знајући за подобну ситуацију у свијету не можемо стајати мирно, или се предати унинију. Морамо да живимо садашњи дан и чинимо све што је у нашој моћи. Како пронаћи овај "царски" средњи пут? Какви су његови путокази? Који су добри плодови на том путу и искушења која чекају оне који се њим спасавају? Слична питања од интереса су за многе од нас. Одговори је дјелимично садржан у стиху 25, "Лествице", који се односи на личну "марљивости, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Све ово ће помоћи у избору "златног пута." Поред тога, треба додати важну функцију у одабиру пута. Ради се о избјегавању крајности и разних "ексцеса." Тамо гдје је све исправно - постоји и "царски пут". Исправност не значи стагнацију и мировање. /.../ Наш пут ка спасењу је тежак. Када идемо њим, морамо остати "у стабилном стању", усавршавајући своју "духовну издржљивост." Другим ријечима, хришћански труд мора да одговара нашој снази. Исправни рад јесте онај који одржава подвижника "у духовном тонусу," пружајући му радост и задовољство, помажући да се превазиђу неактивност, нерад, све што доводи до унинија. Суочени смо са важним задатком - да се избјегну крајности, тј. прекомјеран рад и пагубну лењост. "Духовно је састрадавати", односно имати врлину стрпљења, то је неопходно сваком хришћанину. Није чудно што је та врлина од светих отаца названа "кућом душе", а у Јеванђељу се каже да само "онај ко претрпи до краја, биће спасен" (Мат. 24,13). Све ово показује знаке "царског начина" спасења, која је речено у "Лествици". Понављамо да "свако треба да размотри на који начин то одговара његовим особинама и способностима." Духовни живот јесте динамичан процес, то је већ "наука о науци" и "умјетност умјетности." Но шаблони и упутства не могу да се примјењују овдје. Чак је и духовни отац само један поглед - то је само добар и мудар савјет да изврши или не изврши нешто, који је бесплатан за човјека. Кретање за Христом може да буде само слободно и добровољно. Бог жели да човјек само благовољенијем, приноси свом Небеском Оцу најчистију вјеру, послушност и љубав. View full Странице
×
×
  • Create New...