Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ово'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Нзнм да ли је било или не. Ипак мислим да јуједињену тему несмо имали. А одјекнуло је! Не као атомски здесна или лева, али је свакако пореметило учмалост литерарне кризе са почетка двајеспрвог столећа. Елем, каже Краљевска швеЦка академија наука да је Ноблесову награду о.г. завредио остеррајшки списатељ Петар Хандке! У последња, задња (и предња) времена, није било, са страна која о нама немају мишљење да смо најбољи, највреднији, ултимативно врхунски; дакле, кажу медији који пратУ "материју" (ипак у највеЧем не оспоравајући списатељски потенцијал лауреата), да је поменути у најмању "руку" контрадикторан. Спочитавају му "помирљив" став према скоту милошевићу, а понајвише његов однос ка "тзв. злочину геноцида у Сребреници"... Кроз такове медије се провлачи његов ангажман на Космету - нарочито у смислу посета српским енклавама тамо и подршка нашем народу доле... Којекаква удружења просвједују, најпре, судеЧи према реакцијама тзвих. "Мајки Сребренице" да је одлука жирија упитна - у најмању руку; пренебрегавајући притом одлуку жирија ШвеЦког (`ладно, `ал стандард), да је Петар Нобела добио "због језичке иновативности кроз писану реч, која описује људску маргинализацију и уникатност живљења". А ко чита одлуке... Како год беше, "неки тамо" су одлучили да поред свих оспоравања лауреата исти буде богатији за нешто мало више од милион евра... Неки се буне... Оспоравају одлуку и проче.. Шта ви мислите?
  2. У уторак 14. јануара 2020. год, када Црква празнује Обрезање Господње, светог Василија Великог и Нову Православну годину Господњу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Великог у Маршићу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протонамесник Бранислав Матић, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, јерођакон Јован је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована произнео беседу, честитао верницима храмовну славу и наступајућу Нову годину, подсетивши да је Нова година управо време да осмотримо и анализирамо како смо провели живот у минулој години и да будемо у свему бољи у новој години Господњој. Такође је подсетио и на празник Обрезања Господњег и дан посвећен Светом Василију Великом. На призив “Са страхом Божијим и вером приступите”, причестио се значајан број верника ове парохије као и корисника Дневног боравка за децу и младе са сметњама у развоју. Након освећења славског жита и резања славског колача уприличена је и трпеза љубави у сали парохијског дома у Маршићу. Извор: Епархија шумадијска
  3. У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта: „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“ Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима: „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“ Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву. „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“ Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане: „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. „Ово није само удар на светиње. Ово је удар на православље. Ја иза сваке своје ријечи стојим. И још једно, хоће да одраде посао за Шиптаре. Стојим иза ове ријечи“, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, осврћући се предлог Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, пренијеле су „Вијести“. Владика је то казао синоћ на духовној вечери посвећеној Патријарху Павлу, у бјелопољском Центру за културу, у којем су поред наступили бројни гуслари, међу којима и Горан Перовић, који је промовисао нови ЦД, посвећен Патријарху Павлу. Објашњавајући како црногорска власт одрађује посао, казао да су „Шиптари предвиђели исти такав закон, само што га другачије зову.“ „Исти такав параграф, да све српске цркве и манастире препишу на своју такозвану државу Косово. О томе се ради. Па је прво понуђено да то учини Црна Гора па ће онда и Шиптари на Косову и Метохији“, казао је владика Јоаникије понављајући да имају доказе за то. Без обзира на ову, како је казао, горку истину, владика је позвао све људе да се 21. децембра саберу у Никшићу. „Ми само са љубављу, и са Божјим миром идемо да се саберемо, али и да подигнемо свој глас против неправде која се врши над нашим народом и Црквом, и да би смо позвали све на дијалог, да превазиђемо неспоразуме као људи, као што је говорио наш свети патријарх Павле“, казао је Епископ будимљанско-никшићки а преносе „Вијести“. Владика је позвао све да се 21. децембра окупе у Никшићу, око моштију Светог Василија, „зато што православни у Црној Гори, која је њихова држава трпе велику неправду“: “А ево како. Та неправда се одвија под велом једне лијепе приче, да Црна Гора његује мултикофесионални склад. Дакле, његују добре односе међу вјерама и то би било лијепо да је то тако. Хвала Богу што имају добре односе са римокатолицима, са муслиманима, са Јеврејима. И сви они говоре да имају добре односе са државом и то су потврдили са уговорима, који су потписали са Црном Гором (све ове три вјере). И то је добро, ми то подржавамо и то искрено говоримо.“ Владика Јоаникије је казао да није добро то што се они пред западним, исламским свијетом и пред Јеврејима, представљају као толико благонаклони према вјерама, а своју вјеру, најбројнију у Црној Гори, која је оплеменила Црну Гору, прогоне и хоће да њу да примијене закон, према коме би све цркве и манастири припали држави. “И нас би довели у положај да се послије толико година, а ево славимо 800 година од Светог Саве, пријављујемо као новооснована религија, као секта. А шта то значи да нам узму храмове? Не могу они храмове понијети, али хоће да нас понизе у односу на друге. Никада нису рекли, нити то смију рећи, да ће узети катедралу Светога Трифуна у Котору, она припада Католичкој цркви, и у њој се католици Богу моле према њиховом закону и обичају. Нити су рекли да ће узети неку од старих џамија. Тамо се муслимани моле по своме закону и то сматрају храмом Божјим”; казао је владика. Оно што је чудно је што као држава Црна Гора која више не исповиједа и не штити хришћанску вјеру, нити заступа хришћанство, него секуларизам, хоће да имају храмове. “Да би нас, своју вјеру и народ понизили. Не можемо то, драга браћо и сестре, да дозволимо. То је велика неправда јер су наши преци подизали свете храмове у славу Божју, и храмови су прије свега власништво Божје. Онај који се слави у том храму, то је његов храм. И власништво Свете цркве до дана данашњега. Нико то право нама до сада није оспорио. Ни Турци, ни Аустријанци, па ни комунисти. Никоме то није пало на памет, нити су храмови у доба Кнежевине Црне Горе били уписани на државу. То није било државно него ‘црковно’. Оно што је Богу посвећено треба да буде Божје. И тако су наши стари завештавали, посвећивали храмове Богу живоме и својој Цркви, а за своју душу и свој напредак”, казао је владика Јоаникије. Владика је истакао да се иза свега крије опака, злокобна прича, да ово није само удар на храмове и светиње, него је ово удар на вјеру и на православље и да хоће од Црне Горе да праве Украјину. “И то, драга браћо и сестре, не смијемо дозволити. Ми смо на нивоу права и струке ту причу разобличили, немају ни једног аргумента. Ни на један наш допис, анализу, нису хтјели да одговоре. Са свима другима су водили дијалоге и уз међусобну сагласност потписали уговоре, са католицима, муслиманима, Јеврејима, а са нама нису хтјели да разговарају. Хтјели су да симулирају дијалог. Нудили су нам кретенски оквир за дијалог, нељудски, да разговарамо само о препорукама Венецијанске комисије. Не да разговарамо о намјери, о суштини, о ономе шта тај закон заправо значи. Ми имамо паметне људе, правнике и не можемо дозволити било коме да нас понижава, па ни наша власт”, објаснио је владика, истичући да Црква не позива народ против власти, већ да штите своју вјеру и да боре против неправде. Он је закључио да је лако борити се када вас неко нападне са стране, на шта је народ навика, али да је много теже када су у питању наша браћа. Владика је позвао све на скуп у Никшић истичући да на скуп не носе никакве политичке, страначке ни друге заставе, осим цкрвених. Испред домаћина, Српске православне црквене општине Бијело Поље скуп је поздравио протојереј-ставрофор Дарко Пејић. У програму гусларске вечери поред гуслара Перовића Цуце учествовали су Мијат Недовић, Радомир Јовановић, Радован Радовић, Ранко Минић, Радован Сукновић, црквени хор “Свети Никола” из Бијелог Поља, а програм је водио Жарко Бојић. Стихове о Патријарху Павлу, аутора Живорада Шљиванчанина, је говорио пјесник Иван Лутовац. Десет година од упокојења Патријарха Павла Бесједећи о Патријарху Павлу владика Јоаникије је подсјетио да је 15. новембра навршило 10 година од његовог упокојења. “Његов живот је био такав да када се гледа из духовне перспективе, он личи на једну поему, на пјесму, иако је његов живот био мукотрпан, аскетски, подвижнички, али је био свијетао. И носио је тај старац Христа Господа у себи, његову истину, правду и љубав. И зато нам је свима драг и ко год га је видио доживио га је и памти га као ходећи божији благослов, овђе међу нама”, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, пренијеле су „Вијести“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. -Свечано прослављен празник Свете новомученице Босиљке у Пасјану код Гњилана- У Пасјану код Гњилана, на прву годишњицу канонизације Свете Босиљке, окупио се велики број верника и гостију из целе земље. Свету литургију служили су Епископи рашко-призренски Теодосије, будимљанско-никшићки Јоаникије и кумановско-полошки Јоаким. Прва годишњица, посвећена девојчици Босиљки из Пасјана, која је пострадала од локалних Албанаца крајем 19. века јер није хтела да промени веру, обележена је низом пригодних програма. У беседи пред великим бројем окупљених верника епископ будимљанско-никшићки је поручио да је ова девојчица својом вером, жртвом, чистим образом посведочила православну веру и прославила своје и име свог краја.,, „У тим временима била су велика искушења, можда већа него што су ова данас и тада су Арнаути желели да протерају Србе са Косова и Метохије, отимали жене и девојке да би потиснули наш народ. Али наш народ је овде укорењен вековима. Наш народ је овде подигао прекрасне светиње.’’ рекао је владика Јоаникије. „Света Босиљка је својим мучениством утврдила свој дом и ово село и косовско Поморавље. И зато је Господ у ово наше време пројавио њену светост’’, истакао је владика Јоаникије. Након страдања и убиства седамнаестогодишње девојчице Босиљке, њене мошти су сахрањене у стубу који се налази у цркви Преображења Господњег, а пре неколико дана су извађене и положене у кивот код олтара. Поводом прве годишњице у Пасјану су наступали глумци, културно-уметничка друштва са Косова и Метохије и из Војводине, а присутне је у име писаца Русије и у име руског народа поздравио књижевник и новинар Сергеј Шаргунов, који на Косову и Метохији борави у склопу програма Београдски сајам у гостима у организацији ,,Службеног гласника’’, Сајма књига и Дома културе. ,,Грачаница’’. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву у недељу 29. септембра служена је Света Литургија којом је началствовао гост из Лесковца, протонамесник Владан Ранђеловић, старешина Храма Свете Тројице. Отац Владан је током викенда боравио у Ваљеву са Дечјим црквеним хором „Бранко“ који је учествовао на Госпојинским сусретима. Поменути хор је уз Мешовити и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ појао на Светој Литургији, на којој је беседио протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве. Тумачећи јеванђељску причу која говори о Христовом позиву упућеном људима да крену за њим, отац Бранко је рекао да се Свето Писмо не може тумачити тек тако и да је Црква једини носилац и исправан тумач Светог Писма. „Господ Исус Христос је претрпео највећа страдања ради нас, да би нама дао живот. Али, свако од нас има свој Крст“, рекао је отац Бранко, закључивши да не треба да кукамо како је тешко време. „Једино је ово време добро за наше спасење. Треба да будемо светлост свету, ако ми не будемо, ко ће?“ Извор: Радио Источник
  7. Људи, помозите, молим Вас, Руси ме питају која је ово књига. Неко им је фотографисао само садржај, не и наслов...
  8. Овим би се могао описати дан - субота, 7. септембар 2019. године, и догађај у Старом Броду на Дрини. Оно што би сакривено од нас и од историје Бог на чудесан начин објави и оно што за људе бјеше немогуће Бог благослови да буде. После 77 година таворења у дубинама ријеке Дрине мученици старобродски пострадали 1942. године прославише се на најсвечанији начин. После 77 година дођоше им у посјету и на поклоњење епископи, свештеници, народни представници, умјетници, глумци и вјерни народ Божји. Дођоше сви као Црква Божја да им се поклоне, да се са њима молитвено сједине, да их осјете у свим њиховим патњама и мукама, и да виде оно што су у скорије вријеме слушали да се у Старом Броду на Дрини гради и подиже спомен-музеј мученицима који 1942. године бише побијени, масакрирани и у хладну Дрину бачени, а живи у Дрину сатјерани од стране хрватско-муслиманских усташа. Дођоше да посјете оне који императивно од комуниста бише заборављени и избрисани из нашег памћења и сјећања. Дана 7. септембра 2019. године они добише право јавности и историјског свједочења. Спомен-музеј са изливеним статуама свједочи сву трагедију и агонију догађаја из марта 1942. године. Овом уистину великом дану и историјском догађају предходили су догађаји и радње у 2017. години. Наиме, у касну јесен 2017. године Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, посетио је Стари Брод. Са њим је између осталих био и г. Новица Мотика, архитекта из Зворника. Размишљало се и разговарало о изградњи спомен-музеја који је већ био почет од се гради. Крајем 2017. и почетком 2018. године ''пало'' је идејно рјешење које је током 2018. године разрађивано и добило своје коначно рјешење од архитекте Новице Мотике. У међувремено јавила су се два велика човјека који су изказали велику љубав и добру вољу да подрже идеју изградње спомен-музеја старобродским мученицима. Били су то г. Спасоје Албијанић из Бијељине и г. Миодраг Давидовић из Никшића. Њиховом добротом и ревношћу, као и ревношћу протојереја-ставрофора Драгана Вукотића и самог архитекте Новице Мотике, реализована је велика идеја да се на обали ријеке Дрине у Старом Броду подигне уистину импозантан спомен-музеј. Молитвама и благословом Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја спомен-музеј је благословљен и освештан. Освећењу су између осталих присуствовали предсједник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, предсједник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништав Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, министар унутрашњох послова г. Драган Лукач, министар рада и борачко-инвалидске заштите г. Душко Милуновић, министар здравства и социјалне заштите г. Ален Шеранић и други. Мноштву присутних обратили су се Митрополит дабробосански Хризостом, протојереј-ставрофор Драган Вукотић, г. Спасоје Албијанић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик и председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, која је адекватним одликовањем одликовала протојереја-ставрофора Драгана Вукотића, г. Миодрага Давидовића, г. Спасоја Албијанића и арх. Новицу Мотику. У наставку је изведен упечатљив кулурно-уметнички програм у режији глумице Иване Жигон. У свом обраћању Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом је казао: -Браћо и сестре, народе Божји, помаже Бог! Наш велики пјесник стојећи на обали Јонског мора тик изнад Плаве гробнице заповједнички узвикну и рече: Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опјело гордо држим у доба језе ноћне над овом светом водом! Он, велики Милутин Бојић, пјесник најтананијих емоција бола и туге, пошто одслужи опјело изнад плаве гробнице, објасни свјетским бродарима зашто да зауставе њихове галије и зашто да газе тихим ходом, па рече: Ту на дну, гдје шкољке сан уморан хвата, и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Стојећи данас овдје на обали ријеке Дрине и пред Вама дрхтим и страх ме обузима на помисао да вас попут великог пјесника подсјетим да овдје, поред нас, у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних, леже наши мученички преци, старци и старице, жене и дјевојке, дјеца и нејач! Смијем ли да Вас позовем да мирно станемо и помолимо се за њих које хладни валови ове ријеке покривају већ 77 година и да им отпјевамо: Вјечнаја памјат! Све данас што чинимо је посебно опјело за њих који нас 77 година чекаше да дођемо, да их обиђемо и помен им учинимо. Страх ме је да неком сувишном ријечју не пореметим њихов мир и покој - њих које немирници овога свјета овдје побише, масакрираше и у хладну воду бацише, као и оних, који да би се заштитили од безчашћа сами се у њу бацише. Подсјетимо се да је те давне 1942. године ова хладна ријека постала ''храм тајанства и гробница тужна'' више од 5500 невиних Срба сарајевско-романијске регије и шире. Овај злочин геноцида над српским народом, којег починише хрватско-мусламанске усташе предвођене Јуром Францетићем, остаде забрањено сакривен и прикривен од очију историјске јавности пуних 50 и више година. У име лажног југословенског братства и јединства није се смјело јавно говорити о злочину на Старом Броду. Кришом се шапутало да дуварови не чују о старадњу на Старом Броду. Ево дође дан и година, и даде Бог слободу да их се не само сјетимо, о њима говоримо и пишемо, већ и да им спомен-музеј подигнемо и отворимо! Ово је велики дан! Ово је историјски догађај који ће остати записан у историји наше Цркве и нашег народа. Зато заблагодаримо Богу за све и сва, а данас и за овај велики дар и дан да смо данас овдје сабрани у име наших невиних мученика и страдалника, у име љубави и доброте која се овдје чудесно пројавила, у име принесене жртве. Све што овдје видимо је чудесна жртва Господу, жртва коју принесоше неколицима наше браће. Зато нека Господ данас све нас благослови, а прије свега оне који се највише потрудише око наших мученика. Прије свих нека Господ благослови сваким добром нашег оца проту Драгана Вукотића који неуморно са људима добре воље ради на подизању културе сјећања и помињања невиних мученика као и на изградњи овог меморијалног комплекса на Старом Броду; нашег г. Новицу Мотику, архитекту из Зворника, који је својим пројектом и свеукупним залагањем око изградње и уређења овог спомен-музеја заслужио највише поштовање и благодарност; нашу браћу и српску господу Спасоја Алибијанића из Бијељине и Миодрага Давидовића из Никшића, који из чисте љубави и пијетета према невиним жртвама подигоше овај спомен-музеј староброским жртвама 1942. године. Њихов сусрет са Старим Бродом на Дрини и доживљај парастоса и комеморације 2018. године био је толико јак и упечатљив да су одлучили да ово дјело подигну у славу Божју, а у спомен свих невиних српских жртава. У име свих нас овдје присутних и у име свих невино побијених старобродских жртава 1942. године, у своје лично име и у име Митрополије дабробосанске велико хвала нашој браћи Спасоју Албијанићу, Миодрагу Давидовићу, Новици Мотики и оцу Драгану Вукотићу. Наша света Црква ће ваш труд, ваш примјер, рад и прилог наградити адекватним одликовањима. Нека Господ прими овај ваш принос, нека га благослове Свети мученици старобродски. Поздрављамо и све вас, браћо и сестре, ваше екселенције и господо и захваљујемо вам на вашем доласку и изказаном поштовању према старобродским мученицима. Извор: Инфо служба СПЦ
  9. На Цетињу се данас одржава јубиларни, двадесети по реду Православни дјечји сабор Црне Горе, који традиционално, у организацији Митрополије црногорско-приморске пред почетак школске године окупља дјецу полазнике школа вјеронауке из свих црногорских крајева. Сабор се ове године одржава под слоганом „Осам вјекова славе Цркве Светог Саве“ и посвећен је осамстотој годишњици аутокефалности Српске православне цркве Манифестација је почела Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру коју је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством. Звучни запис беседе Повезана вест: Митрополит Амфилохије: Свети Петар Цетињски - најдивније дјете чији пример требамо да следимо и постанемо дјеца Божја! Поздрављајући учеснике Сабора, Митрополит Амфилохије је након читања Јеванђеља рекао да слоган овогодишње манифестације указује на осмовјековни сабор духовне дјеце Светог Саве око Христа Господа. „То је сабор око најљепшег дјетета међу синовима људским, око најљепшег дјетета које се родило овдје на земљи, око Христа Господа. Двије хиљаде година се сабирају дјеца око Христа Господа. Колико је само дјеце било у току двије хиљаде година, која су говорила разним језицима, и која говоре и данас, широм свијета, која се сабирају око Христа Господа, око најљепшега међу синовима људским, најљепшега дјетета“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је овај Дјечји сабор двадесети по реду и да његови учесници данас не прослављају само Светога Саву него и троје дивне дјеце Христове: Светога Јована Рилскога и Свете Флора и Лавра. Додао је да се на мјестима гдје су живјела таква дјеца Божја непрекидно сакупљају нова дјеца Божја. „Сабирају се да прослављају Бога и да служе живоме Господу, као што се ми сабирамо овдје, око овога дјетета, најљепшега дјетета што га је родила Црна Гора. Има ли љепшег дјетета од Светога Петра Цетињскога“, рекао је Владика Амфилохије. Након Литургије уЦетињском манастиру Митрополит Амфилохије је благословио дјечји програм који је почео на платоу испред манастира. Рекао је да се Црква Христова сабира око дјетета младог, предевјечног Бога. „Сабор Цркве Христове је сабор око дјеце. Око Њега који је постао дијете ради нас и нашега спасења. Ми хришћани признајемо само Бога који је постао дијете. Ми не знамо и не признајемо другога бога“, рекао је он. Нагласио је да Цетињски манастир није ништа друго до нови Витлејем, „То је Цетињски манастир. То је његова улога ево више од пет стотина година. Овдје се сабирамо око дјетета младог, око предвјечног Бога, око Христа Бога нашега и око оних који су били његови ученици. Па ево и ми, послије толико вјекова, данас се овдје сабирамо око тога дјетета младог, предвјечног Бога, Христа Бога нашега и око оних који су Њега прославили“, казао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да прослављају осанм вјекова славе Цркве Светога Саве прослављамо истовремено и осам вјекова трајања Митрополије црногорско-приморске. „Ми настављамо оно дјело које су овдје дјелали наши свети преци, и Петровићи, и прије Петровића и послије Петровића. Христу Богу се клањамо и поштујемо оне који су Њему служили и Њему се поклањали кроз вјекове – Светоме Сави и Светоме Петру Цетињскоме и Светоме Петру Ловћенском тајновидцу. Добро дошли, дјецо, на Цетиње, у овај нови Јерусалим. Нека вас Бог благослови“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом је почео дјечји програм у току којег ће полазници школа вјеронауке из свих крајева Црне Горе показати своје знање и умјеће из вјеронауке, цртања, рецитовања, хорског и соло пјевања… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, митрополит црногорско-приморски је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. "Признајем да нисам способан да употребим благу реч, некад из мене избије Динарац и човек, али знам која је мера људског понашања", рекао је једном приликом митрополит Амфилохије. Рођен као Ристо Радовић у близини Манастира Мораче, говорио је - васпитаван сам уз гусле и приповедања о чојству и јунаштву. Kада је из Баната дошао на Цетиње 1990. године, причао је - тада је мало ко овде знао ко је Свети Петар Цетињски, а сви су у кућама имали слике Јосипа Броза. Kада су га 2000-их видели као новог патријарха српског, рекао је - неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати. Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, Амфилохије је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. У разговору за РТС митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорио је о иницијативи врха црногорске државе и Закону о слободи вероисповести, о Милу Ђукановићу, Момиру Булатовићу, Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, Александру Вучићу, о своје три деценије на Цетињу. Извор: РТС
  11. Празник Сабор Светих дванаест апостола литургијски и молитвено је прослављен у новообновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха српског Павла. Свету архијерејску литургију, уз саслужење осморице свештенослужитеља из више Епархија наше Свете цркве, служио је надлежни епархијски архијереј, Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован. За певницом су појале настојатељица манастира Јасеновац монахиња Серафима, као и монахиња Герасима из манастира Свете Ане. У храму се сабрао велики број верног народа Божијег из више места Славоније, из Батајнице, Београда и Новог Сада. Архипастирском беседом о празнику Светих апостола, по прочитаним одељцима из Светог писма окупљене је поздравио Преосвештени владика Јован. Након причешћа Светим даровима, по свршетку Литургије оци су освештали славски колач и жито, а затим се речима благодарности на овом заједничком молитвеном слављу, Преосвештеном владици, свештенству, гостима и верном народу обратио и надлежни парох протојереј Драган Гаћеша. Он је изразио задовољство што сваке године у Кућанце долази све већи број поклоника који изузетно поштују и цене дело и личност Патријарха Павла. На крају Свете литургије, домаћини овогодишње храмовне славе предали су Преосвећеном владици икону Господа Исуса Христа, дар за новообновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Преосвештени владика Јован је све поздравио и укратко подсетио да славонско село Кућанци „постају општа хришћанска и српска кућа свих Светосаваца“. Владика је најавио и позвао све на дводневни духовни догађај у овом месту 15. и 16. новембра ове године. На годишњицу упокојења Патријарха српског Павла (15.новембра) биће служена Света литургија, а сутрадан храм ће бити освештан уз присуство великог броја архијереја из свих помесних Православних цркава и тако бити предат на литургијску употребу у свом пуном сјају надолазећим генерацијама православних Срба. Наон службе Божије приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Владика Јоаникије: Ми смо завјетовани својим светињама, тај завјет смо примили од својих предака! Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, на Петровдан, свету архјерејску Литургију у Врелима на Жабљаку, где се одржава Петровдански сабор на који се вјерни народ окупља око храма Светог великомученика и победоносца Георгија који је том приликом прославио 120 година постојања. Током Литургије владика Јоаникије је беседио о великом празнику и Светим апостолима Петру и Павлу, а у другом делу свог архипастриског слова коментарисао је најављени закон о слободи вероисповести који предвиђа отимачину храмова и црквене имовине. -Прослављамо овај празник и јубилеј у тешким временима када Црква доживљава ново гоњење. Морам вам рећи да ту нема нимало шале и кажу да су одустали. Можемо повјеровати нашим властима да су одустали од зле намјере тек када повуку онај Предлог закона. Замолили смо их као људе и надали смо се да ће бити паметни да повуку то зло, да не праве зло у свом народу. Онај ко жели да отима храмове не мисли добро свом народу и својој држави, рекао је Владика и подсетио: -Кроз историју нико није успео да нам отме храмове. Покушавали су Турци да поџамијају многе светиње, али су, једино, претварали цркву Светих апостола у Бијелом Пољу, велику нашу светињу. Ипак, након ослобођења од Турака и тај свети храм враћен је првобитној намјени и служби Божјој. Говоре још и да је нејасно поријекло црквене имовине. Нико нам то до сада није рекао, нити је ко написао. Никад нико. Зар су спорна завјештања? Зар је спорно ово што је написано овдје? Стоји написано колико је тачно домаћинстава учествовало и коме је храм посвећен. Имамо га у црквеним књигама, као и све остале храмове и у доба Црне Горе, и у доба Краљевине Југославије, сви ти храмови су пописани као црквена имовина, то никада није било спорно. Његово Преосвештенство је навео да храмови нису били спорни, чак, ни комунистима који су од Цркве одузимали имања и зграде. Храмове су оставили Цркви и нису се дрзнули ниједан да препишу на државу. -Колико чујем и колико могу да прочитам, више од деценије, помиње се чија је имовина спорна. За чију се имовину говори да је спорна? За имовину наших власти и оних који су с њима. Цио свијет говори да су се обогатили на незаконит начин, да су на листама богаташа. Јесу ли то они зарадили? Али, нећу тиме да се бавим. Нека прво одговоре да ли је њихова имовина спорна, нек одговоре онима који их оптужују за то и нека се то докаже, па ћемо онда да видимо да ли је спорна црквена имовина, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: -Да ли је споран манастир Морача коме се зна ктитор? Ђурђеви Ступови? Пише све тамо, на фрескама, на зидовима, написали су свети ктитори коме посвећују храм и коме припада, и манастир Пива, и Цетињски манастир, и Острошки манастир, свуда то пише. Још то нико није уништио. И зна се коме припада црквена имовина. Надамо се да ће се опаметити, да ће одустати од злог наума. Владика је поручио да како год урадила ова власт, Црква остаје заветована својим светињама: -Тај завјет смо примили од својих предака, а нашим прецима је било најважније сачувати вјеру, не превјерити, не издати претке и потомке. Тиме смо завјетовани, то је главни наш завјет - да останемо вјерним својим светињама, Часном Крсту и слави Божјој. Говорим јавно и говорим овако зато што смо нападнути и нијесу одустали. Повјероваћемо им да су одустали када повуку онај наказни Нацрт закона, који су, преко десет година, припремали и то са Шиптарима. Исти нацрт су написали и Шиптари на Косову и Метохији. Ја то тумачим овако. Још тај закон тамо није усвојен, да се прво то усвоји овдје, па прошло не прошло, али код Хашима Тачија ће да прође, ако се усвоји, па ће све српске светиње, Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку, манастир Девич, Грачаницу, преписати Шиптарима. Зато је наша васт гласала да квази држава Косово буде примљена у УНЕСКО, у састав земаља, које воде рачуна о културној баштини, да би, на такав начин, стекли легитимитет да одузму све српске светиње као културна добра и препишу их на квази државу Косово, онима који су их рушили. Формулације да цркве и манастири, као културна добра припадају држави, чују се, по речима епископа Јоаникија, сада, и од власти у Црној Гори. -То до сада није било. Цркве и манастири су припадали Цркви и били су регистровани од стране државе као културна добра. Културно добро може бити у приватном власништву, може бити у државном власништву, а највише културних добара је у црквеном власништву. Они би боље бринули о културним добрима, о црквама и манастирима него ми, а нестало преко двије хиљаде културних добара из Цетињског музеја! То је званично саопштио службеник Музеја и још држава није дала одговор шта је са експонатима Цетињских музеја, регистрованих културних добара. Можете, онда, мислити са ким имамо посла, са каквом дружином веселом!, казао је Владика, поручујући да сваки хришћанин мора бити спреман да чува своје светиње и да овако говори због предака, потомства и православља. -Будите сигурни ово је зли наум. Ово је удар на православље у Црној Гори. Ја свједочим то и спреман сам да за ове ријечи одговарам на сваком мјесту. Овако говорим зато што је Црква нападнута, ово је почетак гоњења Цркве. Надамо се да ће од тога одустати, али, хришћани увијек морају да буду спремни да своју вјеру свједоче, да чувају своју вјеру, светиње гробове и завештања својих предака, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  13. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије, милешевски г. Атанасије, пакрачко-славонски г. Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило, умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије и рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, служили су данас на Газиместану парастос јунацима Косовског боја и свим другим јунацима пострадалим за одбрану Отаџбине од 1389. године до данас. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Бројном сабраном народу који је на Газиместан дошао из разних српских крајева, беседом се обратио умировљени Епископ Атанасије, који је подсетио да се "налазимо на крсном, голготском месту, месту физичког пораза али духовне победе". Владика је подсетио на речи песника да "безбожник не може бранити род твој" и изговорио чувену песму Милана Ракића "На Газиместану". Долазимо овде јер имамо веру у Васкрсење, вера је свеза човека са Богом, она је Крст али и Васкрс истакао је Владика. "Не требају нам ничије паре, треба нам поштење, образ и духовна снага која произилази из врлине чојства и јунаштва", закључио је умировљени Епископ Атанасије. Извор: Радио Слово љубве
  14. Када су се ученици сусрели са васкрслим Господом и почели да поимају истину о Богу коју Он открива, и која јесте Он сам, били су такође суочени и са обрнутом страном откровења, тј. са истином да су га се одрекли за вријеме страдања. Ово је нарочито видљиво у извјештају које доноси Јеванђеље од Јована. Ту видимо да након страдања ученици бивају опет на језеру пецајући, као да се ништа није догодило. Исус се појављује у праскозорје, али од њих бива препознат тек када их упути ка мјесту на коме могу пронаћи храну, и то у изобиљу (пуне мреже – прим. прев.), и тек тада љубљени ученик каже Петру „то је Господ“ (Јн 21, 4-7). Међутим, прије неголи Петар опет узмогне да Исуса ослови са „Господе“ суочава се са Христом који га три пита пита „Симоне Јонин љубиш ли ме“ (Јн 21, 12, 15-17). Петар мора да исповиједи своју прошлост, у којој је три пута порекао Христа, као дио онога што он (Петар – прим. прев.) јесте. Не може напросто да се врати на онај угоднији период прије неголи је постао ученик, па онда и отпали ученик. Само на овај начин он поново може бити „Петар“, дакле „стијена“ (што је значење његовог имена на грчком) и његово пређашње отпадништво тако може постати добро искуство за будуће апостолско служење. Ове двије епизоде су у Јеванђељу од Јована међусобно повезане описом мјеста на коме су се догодиле. Петар се одриче Христа у тренутку када се гријао „поред огња“ (Јн 18, 18; anthrakia). Слично овоме, када исповиједа своју љубав према Христу то је опет поред „огња“ (Јн 21, 9), који је, као и објед, на том мјесту за њих приправљен.[1] Ово сасвим сигурно није случајно будући да на другим мјестима Јеванђеље од Јована оскудијева у сличним детаљима, већ овдје смјера на то да призове искуство Исаије (који је видио славу Христову и говорио о њему, уп. Јн 12-41). Након виђења зацареног Господа и небеском храму, Исаија вапије: „Јаох мени, погибох, јер сам човјек нечистијех усана и живим усред народа нечистијех усана, јер цара Господа над војскама видјех својим очима“, али онда угледа серафима који се живим огњем (anthraka) узетим са олтара дотиче његових усана, уз ријечи „ево се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 1-7). Овај сусрет са Богом који за посљедицу има познање да је неко грешник, али грешник који је задобио опроштај, представља темељни подстицај за даље теолошке рефлексије. Исти окидач је уочљив у библијским извјештајима проповиједи Васкрсења. Васкрсење је увијек проповиједано изабраној публици и није напросто ствар давања одређене информације, нити је објављивано неутралној или невиној јавности. Другим ријечима – ту не видимо „случајне посматраче“. Као што је у књизи Дјела Апостолских изложено, апостол Петар почиње своје обраћање ословљавајући на сљедећи начин, „људи Јудејци, и сви који боравите у Јерусалиму“ и уз то објављујући да „овога по одређеном савјету и промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте“ (Дап 2, 14, 23). Иако се дакле ово догађа по плану и промислу Божијем (покрет ка теологији који смо истраживали у првом поглављу, Он није напросто предан, већ је самога себе предао на смрт), ипак су, свеједно, „сви који бораве у Јерусалиму“ ти који су заправо разапели Исуса. И управо њима сада апостоли, будући да су асимиловали сопствену прошлост, објављују да је распети Исус прослављени Господ, подигнут из мртвих и сједи (и јесте) са десне стране Бога, према коме њихов једини однос може бити тај да се покају, буду крштени у име Исусово ради опроштаја гријехова, те приме дар Светога Духа. (Дап 2, 24-38) Настављајући да објављују ову поруку, сами апостоли бивају ухапшени нареднога јутра када се „скупише кнезови њихови и старјешине и писмознанци у Јерусалим, и Ана првосвештеник и Кајафа…“ (Дап 4, 5-6). Они стоје, у име Исусово, објављујући у истом суду Божију пресуду Онога кога су осудили. Ријечима апостола, Исус се вратио својим судијама као њихов судија, и докле год тај суд и цијели град настављају са одбацивањем њихових ријечи, док настављају да суде и осуђују, тиме на себе сваљују осуду сопствене жртве. Речено није напросто замјена улога у којој жртва сада постаје судија. Прије ће бити да, бивајући безакони акт насиља, сама осуда Исуса, виђена очима теологије, садржи у себи „савјет и промисао Божији“, те је повратак прослављеног Господа, који није искључиво жртва већ Онај који је себе предао за живот свијета, заправо повратак који од стране апостола није предочен као пријетња, већ као позив на опроштај и „вријеме обраћења“ у присуству Господа (Дап 3, 19). Ова Божанска милост је манифестована када се Његови издајници, судије и они који су га разапели, обрате к Њему (покају) како би га препознали као свог Спаситеља. Он то јесте јер, како следујући Исаији потврђује Петар, „страдајући, не пријећаше“ (1Пет 2, 23). У и кроз страдање које ми наносимо Он не осуђује, нити се опире, нити га избјегава. Он подноси страдање но не наноси га – Он је Јагње Божије које носи гријехе свијета (Јн 1, 29). Овакво страдање није просто пасивно – нешто што је Христу наметнуто – већ је добровољно предузето и као такво је креативно, и све чини новим (Откр 21, 5). Како се проповијед Васкрсења ширила од Јерусалима до оних преко границе, ширила се као прогоњена вјера. Прогонећи Цркву Савлу је речено да прогони самога Исуса (Дап 9, 5), и тада се обратио, повратио вид, примио Светога Духа и био крштен кроз једнога од прогоњенох Христових чланова (Дап 9, 17). Они који прихвате проповијед апостола и обрате се Христу као свом Спаситељу, морају у Њему такође да препознају своју жртву и себе саме као оне који требају помирење које једино Он нуди. Ово нам доноси нову дубину значења библијској слици Бога који као своју сопствену ствар види невоље тлачених и прогнаних. Нису дакле само анонимни сиромашни и слаби ти који су виктимизовани од стране богатих и моћних других или пак од стране неправендних деперсонализованих система – и чији случај бисмо у име Божије могли да подржимо – него онај који страда у нашим рукама. Јединствена, „једном за свагда“, природа Божијег дјела у распетом и прослављеном Христу, Његова креативна патња, значи да ка Њему све мора да се окрене и обраћа у континуитету. „Ми смо, упорно и немилосрдно, у Јерусалиму, суочени стога са жртвом која је наша жртва.“[2] Оно што је у Христу оваплоћено и дошло, иако се збило у специфичном историјском моменту и одређеном контексту, свеједно јесте само Божије дјело и као такво је ванвремено и вјечно. Проповијед Његовог распећа и васкрсења није ограничена на први вијек ништа више неголи је сам Христос само наново оживјела људска индивидуа лимитирана на историјска и географска ограничења. Уистину, сад када је Христос с Богом, и када му је дата сва власт на небу и на земљи, не постоји мјесто нити вријеме гдје не може бити или дјелати. Он је чак и сада присутан за оне који му се окрећу, као жртви њихових сопствених гријехова, и као такав Онај који може да им опрости и доведе их у живот Божији. Као и у случају ученика након Васкрсења, примарно мјесто за сусрет ове врсте јесте објед. Евхаристијско славље није просто оброк пријатељства или комеморација обједа из прошлости, већ објед који је почео „у ноћ у коју Он бјеше предан.“ „Ми се евхаристијски не присјећамо далеке вечере у Јерусалиму, нити чак давне смрти, већ се „показујемо“као људи који саучествују у издајству и смрти Исусовој али опет као позвани и прихваћени, опет заједничари Христови и стриктном значењу ријечи – као они који с Њим ломе хљеб.“[3] Кроз овакво препознавање улазимо у заједништво са васкрслим Христом и Он нам нуди укус живота који није окован смрћу и паклом. Само у случају када свако од нас приступа евхаристијској чаши на начин на који је Исаија примио живо угљевље, уз исповиједање да сам ја заиста грешник и, као што каже молитва прије причешћа, слиједећи апостола Павла (1Тим 1, 15) „од којих сам први ја“, само тада ћемо чути ријечи које су изговорене Исаији а које сада изговара свештеник након што примимо причешће, „гле, дотаче се усана твојих и безакоње твоје узе се и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 7). Само на овакав начин ће евхаристијски дарови за нас, по ријечима св. Игњатија Антиохијског, бити „лијек непропадљивости.“[4] Стварање и спасење То да је Христос био предан „по одређеном савјету и промислу Божијем“ (Дап 2, 23) еда би сви могли ући у мир Божији на начин на који смо горе описали, понукало је касније теологе да даље сагледавају ванвремено дјело Божије у Христу, доживљавајћи га као разлог самога стварања. Св. Иринеј Лионски, на крају другог стољећа, изразио је то на веома упечатљив начин: Будући да је он који спасава већ постојао, било је неопходно да он који ће бити спасен дође у постојање, да Онај који спасава не би постојао узалуд[5]. Данас једна оваква изјава оставља чудан утисак. Навикли смо да размишљамо у линеарним историјским оквирима, полазећи од Бога који је призвао твар у биће, након чега је створио прва људска бића, Адама и Еву, који су своју богодану слободу искористли против свога Творца увлачећи тако свијет у гријех и смртност, стање у коме је свијет чамио док се постепено припремало дјело спасења, које је кулминирало оваплоћењем Христовим. Мећутим, уколико из ове перпективе (Иринејеве – прим. прев.) потврдимо јединство стварања и спасења, то је онда виђено у смислу да цијела творевина бива спасена, или пак као да су удаљени догађаји стварања и спасења постављени заједно и једну историју спасења под контролом самога Бога. О сагледавању које нам поставља један овакав приступ вођене су многе расправе, нарочито у обновљеном дијалогу источног и западног Хришћанства у прошлом вијеку, а које су се тицале садржаја Пада и првородног гријеха. Ова расправа се често бавила преводом Рм 5, 12: „Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, eph o сви сагријешише.“ Уколико грчки израз eph o преведемо са „у коме“, као што чине поједини латински писци, онда су сва људска бића сагријешила „у Адаму“ кроз природну везу са њим, а његова кривица је заузврат пренешена на све наредне нараштаје. Уколико ово мјесто преведемо са „пошто“ (као у Revised Standard Version) онда би се могло подразумијевати да је Адамов гријех резултирао ширењем смртности, кроз страх из кога смо „цијелога живота кривци за своје робовање“ (уп. Јевр 2, 15), тј. у стању које свако људско биће нагони на гријех. Заговарано је да је вриједност овога заправо аргумент да кроз „космичку заразу“ смртност инфицира цјелокупни људски род док са друге стране гријех остаје лични акт, за кога је свако лично одговоран.[6] Ми смо до те мјере навикнути да говоримо о „Паду“ да смо можда и заборавили о чему заправо говоримо, или још прецизније, како о томе говоримо. У дискусијама ове врсте настојимо да третирамо „Пад“ као да је то историјски догађај, такав да би рецимо могао да се сагледава у корелацији са нпр. Тројанским ратом, те тај догађај потребује да му се да неки извјештај, нека верзија теорије о „првородном гријеху“. Више од тога, навикнути смо да постављамо противчињенична, хипотетичка питања, попут онога које је на свјетло дана изашло и једногласно прихваћено још од времена Томе Аквинског и Дунса Скотуса а гласи – да ли би се Христос оваплотио да није било Пада? Када се о њему говори на овакав начин, Пад постаје случајна промјена у животу творевине, произашла искључиво из људске воље, тако да ријеч св. Иринеја да смо призвани у биће како бисмо били спасени бива доживљена као запетљана и збуњујућа, а да не помињемо то да он уопште не користи термин „Пад“, преферирајући израз „апостасија“ на веома упечатљив начин, о чему ће касније бити ријечи. И други Оци су о овој теми говорили на слично необичне начине. Свети Атанасије на примјер описује како су, након што су од Бога створена по Његовој слици „кроз његовог самог Логоса, нашег спаситеља Исуса Христа“, људска бића окренула од созерцавања Логоса, и Он тада показује Адама „првога од људских бића“ као примјер овога (одвраћања од Бога – прим. прев.).[7] Свети Максим Исповједник говори да је први човјек „заједно са својим доласком у постојање“злоупотријебио своју богодану способност за духовно наслађивање тако да је његов „први покрет“ био ка стварима чулним а не ка Творцу, али да је све ово било праћено Божијим свеобухватним промислом о Његовој творевини. За св. Максима, никада није било „времена“ у коме људска бића нису имала потребу за Христом.[8] Да ли су Оци, говорећи на овакав начин, напросто превидјели, или до краја нису уважавали, оно што за нас преставља датост, дакле „Пад“ као „догађај“ који посљедује самом стварању и времену проведеном у рају, и што треба да се посвједочи? Или је пак посриједи нешто више од тога, и то нешто радикално другачије? Требали бисмо да наново размотримо како заправо тече наш говор о „паду“. Иако може зазвучати контраинтуитивно, али полазна тачка за мишљење о „Паду“ није прича о Адаму и Еви из Књиге Постања.[9] Иако је Стари завјет сасвим свјестан стварности гријеха и зла у свијету, он то не објашњава тако што се враћа на Адама и Еву. При том, писци Старог завјета су били у потпуности у стању да се окрену ка ранијим временима у тражењу објашњења као нпр. у случају када Исаија каже „отац твој први сагријеши“ (43, 27), иако се на овом мјесту вјероватно мисли на Јакова. Заправо, чин Адама и Еве у Постању није описан као „гријех“ (овај термин се први пут користи у 1Мој 4, 7, у ријечима које Господ упућује Каину), нити пак сличним ријечима попут „грешка“ или „побуна“. Једини период који има нешто заједничко са уобичајеном сликом Пада је период прије Потопа, када „Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле… а земља се поквари пред Богом, и напуни се земља насиља“ (1 Мој 6, 5, 11). Ово је је једина изјава ове врсте у Старом завјету, али је ово везано за свијет који је збрисан и из тог корумпираног свијета Бог је спасао Ноја и његову породицу који су, пролазећи кроз свијет у лађи, ушли практично у нови свијет (слика која је, што не изненађује, узета као праобраз крштења; уп. 1 Пет 3, 20-21), свијет у коме ми сада живимо. Више од тога, Стари завјет претпоставља да је могуће и не гријешити. Ово је посебно јасно у Псалмима, када наратор често себе доживљава као слободног од гријеха и зла, те да он није у броју многих грешника и безаконика. На примјер: Јер се држах путова Господњих, и не одметнух се Бога својега. Него су сви закони његови преда мном, и заповијести његових не уклањам од себе. Бих му вјеран, и чувах се од безакоња својега. Даде ми Господ по правди мојој, по чистоти руку мојих пред очима његовима. (Пс 18, 21-24) Апостол Павле наводи сљедеће стихове како би утврдио да су „сви, и Јудејци и Јелини, под гријехом“ (Рим 3, 9 и даље), дакле сви имају веома сужен простор у свом првобитном стању, а опет сам Павле, говорећи о сопственом стању прије обраћења каже како је био „по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6). Исто се показује истинито и по питању саме смрти. Бог је свакако упутио Адама да не једе са дрвета познања добра и зла, упозоравајући га „јер у који дан окусиш с њега, умријећеш“ (1 Мој 2, 17), док је змија у разговору са Евом тврдила „нећете ви умријети. Него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи па ћете постати као богови и знати што је добро а што зло“ (1Мој 3, 4-5). Они су наравно, окусили од плода како би им се отвориле очи. Међутим, нису умрли, свакако не тога дана. Смрт је поменута као казна за Адама (но не и за Еву или змију), када је опоменут да је „прах, и у прах ћеш се вратити“ (1Мој 3, 19). Тежиште казне лежи у његовом послу, и то не у послу по себи, будући да је и доведен у врт да га ради и да га чува (уп. 1 Мој 2, 15) веђ у томе што тај посао сада постаје мучан, јер је земља проклета због њега, извор непрестане фрустрације, која доноси зној на његово лице (уп. 1Мој 3, 17-19). Смрт по себи, враћање у прах, није казна, већ је то прије бескрајни тешки рад и његова узалудност, у којој Адам сад живи, на земљи која произраста трње и коров за њега. Смрт је више крајњи израз ове ништавости, повратак у земљу од које је узет. Слично је и у случају Еве, којој смрт није ни споменута, али оно кроз шта од сада мора да пролази постало је болно (1Мој 3-16). „У тај дан“ они нису умрли. Текст Књиге Постања нам не сугерише да су Адам и Ева до овога момента били бесмртни те да је „у тај дан“ Адам „умро“ тако што је постао смртан. Божије упозорење је већ упозорење смртницима: учините тако, и умријећете! Када је овај тип упозорења даван на другим мјестима у Старом завјету (нпр. у 1Цар 2, 36-46), егзекуција се догађа одмах након што је недјело откривено. Није са друге стране исправно ни интерпретирати Адамову казну као прекид у односима између Бога и људи, као неку врсту „духовне смрти“, будући да Бог наставља да разговара са њим и његовим потомцима. Адам и Ева у Књизи Постања нису представљени као бесмртна бића која су кроз гријех запали у смртност, већ као смртна бића која су имала шансу да задобију бесмртност, и ту шансу су својим поступком прокоцкали. Њихов привилеговани положај, то да су ближи извору живота од својих потомака, препознат је у њиховој дуговјечности, иако је ово нешто што дијеле са другим ликовима прије Потопа. Управо након Потопа, а не након изгнања из Едема, дужина људског живота бива драстично смањена. Сам Адам је доживио вијек од 930 година (1Мој 5, 5), седамдесет година мање од хиљаду, а остали мање више исто тако, са изузетком Матусала (Метузалема) који је живио најдуже, достижући вијек од 969 г. (уп. 1Мој 5, 6-27). Међутим, након потопа, дужина живота рапидно опада, са Аврамом који достиже сто седамдесет пет година (1Мој 25, 8) док Мојсије живи само сто двадесет (5Мој 34, 7) а недуго затим седамдесет година се рачунало за нормалан људски вијек. Смртност се у Старом завјету заправо изгледа доживљавала као природна. Постоји пар изузетака по питању смртности људи – Енох (1Мој 5, 24) и Илија (2Цар 2) – али су они изузеци који потврђују правило. У Старом завјету, смрт није посвуда виђена као проклетство или казна за гријех. Шта више, смрт ликова попут Аврама рецимо, оних чији животи од велике важности за развијање наратива,описани су у благословеним терминима – „умрије Аврам у дубокој старости, сит живота, и би прибројан к роду својему“ (1Мој 25, 8). Оваква смрт, када се бива окружен дјецом и дјецом своје дјеце, пропраћена пригодном сахраном, доживљавана је као природна и праведна, као завршетак и испуњење, и која заиста чак дарује трајање покојниковом имену. Доброг живота дани су одбројани, добро пак име вавијек остаје. (Сирах 41, 13) Не може се рећи да да је у Старом завјету смрт увијек проклетство за људе нити се може закључити да је смрт посљедњи Божији непријатељ. Свакако да постојање смрти није приписано Богу у дјелима која су описана у Књизи Постања, а ово је касније потврђено у Премудростима, „Бог није створио смрт, нити се радује смрти живих, јер је извео све у битије“ (ПремС 1, 13, 14). Међутим, Бог није ствоrио ни таму која бјеше над безданом, која је после требала да буде растављена од свјетла (1Мој 1, 2-4). Са једне стране, могуће је да Бог није створио смрт, али је са друге стране извјесно спреман да је користи. Бог је „извор живота“ (Пс 36, 9) а понегдје је описиван као „живи Бог“ (иако само двапут у Псалмима, 42, 2, 84, 2), но такође и као спреман да користи смрт, „убијам и опет оживљујем“ (5Мој 32, 29). Псалам којим почињемо сваку вечерњу службу, који описује величанственост Божијег стварања (а који је могуће писан прије почетних дијелова Књиге Постања) учитава смрт у сами образац и ритам творевине: Узмеш им дух, гину, и у прах свој повраћају се. Пошљеш дух свој, постају, и обнављаш лице земљи. (Пс 104, 29-30) Бог је давалац живота, али не чини се да постоје очекивања да ће тај живот бити без лимита. Овдје треба сагледати пар важних информација из Старог завјета, а које се тичу смрти. Прво, ваља примијетити да није људска смртност оно је било мрско у очима Божијим прије Потопа, већ људска поквареност, нарочито то што се земља „испуни насиљем“ (1Мој 6, 11). Слично овоме, смрт није оно од чега псалмопојац моли Бога да га избави, веч смрт од руку насилника (уп. Пс 86, 14; 140, 1, 4). Насилна смрт се не јавља као воља Божија, и као таква ке неприродна и безбожна. Безбожност насилника, као и насиља по себи, јесте тема која се као важна провлачи кроз Стари као и кроз Нови завјет. Друго, Стари завјет користи термин „смрт“ и у другачијем, метафоричком или поетском смислу поред онога који изражава стварну људску смрт. Ако се Бог противи насиљу људском, оно што га заузврат изазива јесте „смрт“ као противна сила која се труди да ухвати људе у замку. На примјер: Обузеше ме смртне болести, и потоци неваљалијех људи уплашише ме. Опколише ме болести паклене, стегоше ме замке смртне. (Пс 18, 4, 5) Овакав језик могуће происходи из старијих угаритских (древни лучки град Угарит у сјеверној Сирији, чију цивилизацију неки датују чак и до 6000г. прије Христа – прим. прев.) митологија које описују космичке битке измеђи Бога и „смрти“ (старо блискоисточно божанство Мот).[10]Ипак, у пасусима попут овога (који се ријетко могу поредити са уобичајеним кориштењен термина), јасно је да се израз „смрт“не употребљава у значењу краја човјековог живота, него се односи на метафизичку силу која се протови Богу, ону која покушава да људска бића пороби кроз гријех, болест, непријатељство, насиље, исцрпљивање итд. Превазилажење ове поетске „смрти“и насиља безбожних јавља се кроз пророчке одјељке који говоре о нади и обећању за мир под влашћу Бога, можда понекад (иако не често) и наговјештајем да ће смрт у свом уобичајеном значењу бити поражена, „уништиће смрт заувијек“ (Ис 25, 8; уп Ос 13, 14). Све што је речено, уколико уобичајено хришћанско разумијевање „Пада“ (или барем неке од његових верзија)не може да се пронађе у Књизи Постања, или шире говорећи у Старом завјету, оно се свакако налази у Новом завјету, нарочито у посланицама апостола Павла. Мећутим, важно је подвући да је оно што апостол говори о Адамовом гријеху засновано на његовом ранијем увјерењу да је Христос спаситељ свих. Док је прогонио Цркву, Павле није мислио да му је потребан Спаситељ кога су хришћани проповиједали, „по ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6). Тада, апостол Павле није очекивао спаситеља који ће га избавити од окова гријеха и смрти. Оно највише чему су се ученици надали био је политички месија, онај који ће обновити царство Израиљево (уп. Лк 24. 21; Дап 1, 6). Али Христос се сучелио са својим гонитељем на начин да, када су му очи опет биле отворене, овај схвата да је Бог дјеловао у Христу како би спасао читав свијет, па је према томе једини могући закључак био тај да је свијет имао потребу за спасењем.[11] Речено на другачији начин, рјешење долази прво, и тек онда почињемо да разумијевамо гдје лежи проблем. Христос је први принцип или хипотеза за цјелокупну хришћанску теологију. У свјетлости Божијега дјела у Христу, апостол Павле извачи типолошку паралелу, „зато као што кроз једнога човјека гријех уђе у свијет, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“ (Рм 5, 12). И док су се различите теорије развијале по питању тога како су се гријех и смрт распространили на сва људска бића, а свака од њих са својим предностима и недостацима, дотле се никада не смије губити из вида да је основ за ову тврдњу Христово дјело спасења. Као што смо видјели (у претходним поглављима књиге – прим. прев.), теологија се креће од историјске тврдње да је Исус Христос предан на смрт, до теолошке афирмације да је себе самог предао за живот свијета, тако да апостоли могу да објаве у њиховој поруци спасења да је овај Исус кога „рукама безаконика приковасте и убисте“ без обзира на то предан „по одрећеном промислу и савјету (предзнању) Божијем“ (Дап 2, 23). Апостол Павле води ову теолошку рефлексију, у свјетлости Христа, још даље, како би устврдио да чак и људска апостасија, када се сагледава теолошки, бива у Божијим рукама. Схватајући да уколико је спасење дошло кроз Христа, и праведност кроз вјеру у Христа а не по закону (као што је у Писму показано иу личности Аврама), онда сам закон мора да има другачији разлог, те закључује, „а Писмо затвори све под гријех да би се обећање дало кроз вјеру Исуса Христа свима који вјерују“ (Гал 3, 22). Ученици Христови имали су Писма како би знали Онога о коме говоре, и која их нису окривљавала, већ их такође припремала да приме милост Христову. Као такав „гријех“ није више дефинисан у терминима закона, већ терминима бивања „у Адаму“ прије неголи „у Христу“, те стога цијелокупни људски род „у Адаму“, без Христа, може да буде описан, ријечима св. Августина, као једна „маса (гомила) гријеха“, без наметања песимистичког погледа на човјечанство – то је предуслов потребе за Христом, који долази „не да зове праведнике, него грешнике“ (Мт 9, 13). Не само давање закона, већ такође и други интервенционистички догађаји и ликови описани у Писму сада могу бити виђени као дио „историје спасења“ који воде до Христа, и који већ говоре о Њему и Њиме су руковођени. Када апостол Павле на другом мјесту каже да „Бог затвори све у непокорност, да све помилује“ он закључује у чуђењу и усхићењу, „о дубино богатства и премудрости и разума Божијега!“ (Рм 11. 32,33). Овакве изјаве су ријетко узимане у обзир у теоријама о „Паду“ и „првородном гријеху“ и заиста, представљале би потешкоћу за те теорије. У њима (теоријама – прим. прев.) било би изгледније говорити о Богу који је све предао смрти када су се људска бића окренула од Њега. Међутим, урадити тако значило би сагледавати творевину без Христа, творевину у којој, да људи нису сагријешили, не би било потребе за Христом. То би, у најкраћем речено, поставило хипотезу или први принцип негдје друго, ван Христа, Који, као распети и прослављени Господ, отвара Писма како бисмо сагледали цјелокупну творевину и њену историју у свјетлости Њега самога. На темељу овога, апостол Павле може да види грешност људских бића – а чак и стварање самог Адама, као „слику онога који ће доћи“ (Рм. 5, 14), и свјетлост која у тами засија (1Мој 1, 3; 1Кор 4, 6) – у склопу свеобухватног Божијег плана који кулминира у Страдању Његовога Сина. Људске слабости па и сама смрт су тиме заодјенуте темељито новим значењем тако што су уздигнуте у исправан теолошки видокруг. Нема боље ријечи да се ово изрази од доксологије, од ријȇчи хвале, којима започиње Посланица Ефесцима: Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави. Предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје. На похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме. У коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапријед одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и на земљу, у Њему. (Еф. 1, 3, 10) Ово је „неистраживо богатство Христово“ које апостол објављује, омогућавајући свима да увиде у чему је „устројство тајне од вјечности сакривене у Богу“, да се „кроз Цркву сада обзнани началствима и властима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему.“ (Еф 3, 8-11) Извор: John Behr, The mistery of Christ: Life in Death, St Vladimir’s Seminary Press, NY, 2006; из трећег поглавља “For This Were We Created”, 73–86. Превео: Дражен Тупањанин [1] Ово је запазио Р. Вилијамс (R. Williams) у: Resurrection: Interpreting the Easter Gospel (New York:Pilgrim Press, 1984), 34; изузетан рад, коме пасуси који слиједе много дугују. [2] Resurrection, 11. [3] Resurrection, 40. [4] Св. Игњатије Антиохијски, Посланица Ефесцима 20. [5] Св. Иринеј Лионски, Против јереси 3, 22, 3. [6] Ј. Мајендорф је нпр. тврдио (Byzantine Theology, New York: Fordham University Press, 1987, 143-46)иако се овим „гријех чини неизбјежним“ (p. 145) то изгледа ослабљује поенту која овим исказује. Штавише, читање eph o у значењу „због смрти“чини да замјеница има превише улога. Она не може, заједно са приједлогом, бити скраћеница, која значи „због“ и да се односи на „смрт“ да би се казало да „због смрти сви људи сагријешише“. Стих напросто каже да се смрт распрострла на све људе пошто су сви сагријешили. Уп. Јез 18. 4, „која душа згријеши, она ће и погинути.“ Св. Јован Златоусти, у својој седамнаестој омилији на 1. Коринћанима (NPNF, series 1, vol. 12) нашироко објашњава да не бисмо требали гријех доводити у везу са смртношћу. [7] Св. Атанасије, Против идолопоклоника 2-3, прир. и прев., скупа са О оваплоћењу, R. W. Thomson, OECT (Oxford: Clarendon Press, 1971). [8] Св. Максим Исповједник, Questions to Thalassius 61. Издање C. Laga & C. Steel, CCSG 22 (Turnhout: Brepols, 1990), 85; енглески превод у: P. M. Blowers & R. L Wilken, On the Cosmic Mystery of Jesus Christ: Selected Writings from St Maximus the Confessor (Crestwood, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 2003), 131. [9] Види: James Barr, The Garden of Eden and the Hope of Immortality (Minneapolis, MN: Fortress Press, 1993), коме наредни редови много дугују. [10] Уп. Mark S. Smith, The Origins of Biblical Monotheism:Israel’s Polytheistic Backgraund and the Ugaritic Texts (New York: Oxford University Press, 2001). [11] Класично постављено од стране Е. П. Сандерса (E. P. Sanders) у: Paul and Palestinian Judaism (Philadelphia Fortress Press, 1977), нарочито 474-75.
  15. Данас је у Београду одржана заједничка седница Колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, након које је издате следеће саопштење објављено на сајту Министарства одбране. Безбедносни изазови настали увођењем такси и формирањем паравојске на Косову и Метохији чине да Војска Србије са пажњом прати свако дешавање које може изазвати немир међу Србима на Косову и Метохији и још једном подсећа и КФОР и међународну заједницу у целини да су они на првом месту одговорни за мир и безбедност свих који живе на Косову и Метохији.Министарство одбране и Војска Србије оцењују да је материјални положај наших припадника унапређен и захваљују се врховном команданту на упорном и посвећеном раду на даљем побољшавању материјалног положаја свих припадника војске и министарства као и на убрзаној модернизацији и јачању Војске Србије. Војска Србије поручује свима, и у земљи и у иностранству, да није и неће бити средство за обарање легалне и легитимне власти у Републици Србији и насилно рушење уставног поретка. Војска Србије, као чувар мира и стабилности, неће дозволити никакве покушаје државног удара и упозорава да би сви који га најављују и траже требало да одговарају у складу са законом. Војска Србије је опремљена и спремна да изврши свако наређење свог врховног комаданта и да сачува мир и стабилност наше земље и нашег народа. Ово, на моменте панегерично саопштење, прокоментарисао је за агенцију Бета генерал у пензији Срето Малиновић, некадашњи Заменик команданта РВ и ПВО. http://www.mod.gov.rs/cir/13809/saopstenje-sa-zajednicke-sednice-kolegijuma-ministra-odbrane-i-nacelnika-generalstaba-vojske-srbije-13809 Malinović: Saopštenje krije nameru da se Vojska Srbije zloupotrebi u političke svrhe Brigadni general avijacije u penziji Sreto Malinović ocenio je danas da se u saopštenju izdatom nakon zajedničke sednice Kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštava Vojske Srbije (VS) radi o klasičnoj zameni teza iza koje se krije namera da se vojska zloupotrebi u političke svrhe. "Niko od onih koji protestuju nije jednu ružnu reč rekao za vojsku ili policiju, niti je pomišljao na državni udar. Traži se samo da se obezbede normalni izborni uslovi u kojima će narod imati priliku da se izjasni", rekao je Malinović agenciji Beta. Nakon zajedničke sednice Kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštaba VS Vojska Srbije ranije je poslata "poruka svima, i u zemlji i u inostranstvu", da vojska nije i neće biti sredstvo za obaranje legalne i legitimne vlasti u Srbiji i nasilno rušenje ustavnog poretka. "Vojska Srbije, kao čuvar mira i stabilnosti, neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara i upozorava da bi svi koji ga najavljuju i traže trebalo da odgovaraju u skladu sa zakonom. Vojska Srbije je opremljena i spremna da izvrši svako naredjenje svog vrhovnog komadanta i da sačuva mir i stabilnost naše zemlje i našeg naroda", navedeno je u saopštenju. Malinović je rekao da je u pitanju zamena teza jer su državni udar isključivo pominjali tabloidi bliski vlasti. "S kojim pravom na takav način neko govori o svojoj vojsci? To je opasna zamena teza i tako oni pokušavaju da uvuku vojsku u ono što nameravaju", rekao je on. On je rekao da vojska "nema šta da dozvoljava ili nedozvoljava", već samo treba da radi u okviru svoje Ustavom odredjene uloge. Malinović je rekao da takvo saopštenje nikada ranije nije bilo prosledjeno, niti je tako nešto bilo moguće. "Bilo je takvih lobiranja 2000. godine i pokušaja pojedinaca da stave vojsku u službu jednog bračnog para i režima, ali to baš nije pozdravljeno od pripadnika vojske. Ja se nadam i da sada u VS ima dovoljno pameti i spremnosti da spreče zlo u koje neko, očigledno, ima nameru da ih uvuče", rekao je on. Malinović je rekao da je poseban problem što o tome govori ministar odbrane Aleksandar Vulin, za koga je rekao da je prekršio Ustav svojim zahtevom da se razgraničenjem sa Kosovom ustupi deo teritorije. "Nadam se da će pobediti pamet i odlučnost ljudi u vojsci da služe svojoj državi i svom narodu a ne nekakvim šarlatanima koji su u 50 godina služili vojsku tri dana", rekao je Malinović. https://beta.rs/vesti/politika-vesti-srbija/109317-malinovic-saopstenje-krije-nameru-da-se-vojska-srbije-zloupotrebi-u-politicke-svrhe
  16. Разговор са проф. др Максимом Васиљевићем, епископом западноамеричким, водиле су колеге из редакције портала Serbica Americana. И овом приликом им се најтоплије захваљујемо на љубазној понуди да ми премијерно објавимо интервју. У европским градовима период ишчекивања радосног празника Божића се претворио у неку врсту комерцијалног и потрошачког обичаја: запљускују нас светлеће рекламе, осветљени излози и тргови, ту су разни украси, слаткиши и фигурице које се свиђају деци, купују се обавезни поклони, ресторани су пуни лепих, дотераних људи, новогодишњи симболи ирваса, саоница, деда Мраза су доминанти. Међу њима, међитим, нема једне Богомајке ни једног Христа који се родио скромно, а величанствено у јаслама. Зашто смо толико далеко од аутентичног приступа празнику од којег почиње суштинска могућност нашег преображаја и спасења? Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. А сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Св. Максим Исповедник из 7. века признаје неопходност другачијег погледа када говори да је Христос примио телоу оваплоћењу како би оно тело „које је раније уловљавало на смрт“ (на „телу“ се манифестовао Адамов пораз) сада то исто (али Христово) тело постало за нас живот (Јн 6, 54). И поентира Свети Максим да је Оваплоћењем „покренута сва природа ка васкрсењу живота, због којег (васкрсења) Логос понајвише и постаје Човек – ствар ваистину непозната и нечувена!“ (Тумачење Оче наша, 7). Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти. А ваљда је то оно што нас највише занима! Пред нама је задатак да укажемо на разлику између религиозног мишљења и пуноће литургијског живота Цркве. Но, чудновати си људски погледи и процене ће бити разнолике све до Коначног суда. Како каже естетичар Предраг Финци, „левичари гледају на уметност као на ангажман, на дело које мења свет, а десничари га намерно посматрају као украс“. Црква жели да саопшти свима исту поруку, независно од тога да ли су на овом или оном идеолошком попришту схватању света. Наш угледни социолог Ђуро Шушњић је писао о манипулацији идејама истакавши да постоје пет кључних области где се истина о човеку и животу окрећу против човека (економија, политика, васпитање, слободно време и религијски живот). Тако смо дошли до манипулације истином због различитих интереса. Да ли је могуће човеку избећи ове многобројне маnипулације и открити тајну, смисао и лепоту човека и постојања? Почео бих позитивним ставом да свако од нас има неко унутрашње искуство љубави Божије. Бог у сваком тренутку, па и онда када смо нашли привремени спокој, позива у ризичну авантуру слободе, да бисмо истинско своје биће пронашли кроз самоодрицање. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Лк 9, 23). То је највећа пустоловина у знаку благодати и истине. Ипак, не треба сметнути с ума да, историјски, напоредо са истином корачају прелест, фалсификат или зло. Они, додуше, немају суштину, но то демонско у животу настоји да кривотвори богодану стварност. Како каже један Светогорац, лаж има своју „теологију“, која предлаже првоствореним људима да постану богови слушајући ђавола. На том примеру се види како један теолошки фалсификат доводи до духовне неуравнотежености а потом и до убиствене болести унутрашњег немира. Пет области склоних манипулацији нису новитет нашег времена: одувек је мрачна страна човека желела да „профитира“ или „паразитира“ унутар политике, економије, религије, образовања итд. Мисао пољског писца Станислава Јежа Леца, која гласи: „најтеже је за истину у време када све може да буде истина“, изгледа да важи и за наше време? Чули сте да је у најновијем издању речника енглеског језика место нашла реч post-truth, „пост-истина“. То је, са једне стране, неминовни исход релативизујућег духа постмодерне, а са друге, посреди је нека иронична реакција на тренд модерног доба у коме „све може да буде истина“, а против које је реаговао пољски писац поменут у Вашем питању. Не треба бити наиван, слоган „пост-истина“ представља претњу не само теологији него и демократији. Ми знамо да ће до Судњег дана пшеница и кукољ да расту једно крај другог и само ће Господар жетве знати да их раздвоји. За суочавање са сваком дилемом или кризом неопходно је расуђивање, тј. поседовање духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки и духовно легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног живота. Истовремено, за процену садашњости треба имати визију будућности, а управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж црквене теорије и праксе расуђивања Истине. Светитељи су личним примером праштања и незлопамтивости показали да су будућност уградили у свој живот и расуђивање. Доста путујете и сусрећете различите људе који носе различито порекло, културни, национални, идеолошки код времена. Какав је духовни ритам модерних времена и садашњих људи? Можете ли да ухватите тај духовни пулс и да нам кажете које су одлике нашег времена? Мислим да се сви ми крећемо у једном времеплову који нас проводи кроз пре-модерно, модерно, постмодерно време, и то истовремено. Но за нас је важно знати оријентисати се и тада можемо да комбинујемо све на један аутентичан начин! Утешно је то што Бог ни у једној епохи не остави себе непосведочена (уп. Дап. 14, 17). За разлику од многих данашњих Срба (којима при том ником ништа не пребацујем него само констатујем разлику), страна ми је дихотомија „Исток-Запад“. Она је, уосталом, изум 20. века, а прилично јој је „кумовао“ стручњак за оријентализам Едвард Саид, који је у своја предавања унео појам Истока кога одликује религијски сензибилитет, породични друштвени поредак и дуга традиција, насупрот западној рационалности, материјалном и техничком динамизму и индивидуализму. Поједини наши теолози, као и неки јерарси, гаје нескривени анимозитет према Западу, али и те како уживају у благодетима западне цивилизације: аутомобили, телефони, сатови, бела техника – списак тих „уступака“ Западу уопште није кратак. Није ми јасна за врста духовне хипокризије. По мом мишљењу, цео проблем тзв. западног менталитета лежи у тумачењу или херменеутици. Лично сматрам да није цео Запад индивидуалистичан (насупрот некаквом колективистичком Истоку) него да се у западној традицији личност тумачи индивидуалистички. Тако, историја коју пише један западњак је најчешће тумачена у индивидуалистичком кључу. Персоналистички или релациони поглед који нуди Црква јесте нешто друго. Но, свака ствар има свој ритам и своје време. Политичка врења у Америци, идеолошка мњења у Русији, утврђивање пазара између велесила, међународна политика на глобалном плану и сл., све то чини нашу свакодневну реалност. То је одвајкада била судба нашег простора и можда ће та неизвесност заувек пратити Балкан, као његов модус егзистенди. Ако је друга половина XX века у бившој Југославији била у знаку болести, онда треба сачекати да болест да заврши свој круг како би напустила болесника. Ако су се створили предуслови за нову и бољу стварност, тада „плод треба да заокружи своју путању у одговарајућој клими, да би достигао до зрелости“, као би рекли сиријски аскетски оци. Ипак, политички услови не треба да спутавају изворно стваралаштво у уметности, науци, култури… А то је оно што данас примећујемо: конзервативизам убија стваралаштво а модернизам га извитоперава. Савремена духовност се често појављује под различитим варљивим маскама, бежећи од суочавања са истином… Слажем се. Како истиче водећи православни психолог у свету, о. Василије Термос, страх од слободе, као трајна одлика људског бића, рађа потребу за прибегавањем и подређивањем неком другом „егу“ (у наше време: измишљеном „ја“ компјутера или интернет света). Осим тога, једна је ствар желети истину а друга тежити да се она поседује. Приметио сам такву горду самоувереност код многих уредника и чланова „духовних“ интернет портала. Понекад заборављамо да ништа не вреди имати истину ако се нема љубави. „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“, тако истинито а потресно каже певач Бајага у песми „Ако треба да је крај“. Тај крај треба и те како да нас занима, понајвише као провера или обистињење нашег историјског трагања. А само трагање за Богом нема краја. То је дивно сажео Св. Григорије Ниски у овим речима: „Истинско налажење Бога је у трајном трагању за Њим, никадa не заситивши жудњу“ (Григорије Ниски, О животу Мојсијевом). Данас нам звучи скоро невероватно да неко живи тако да себе и читав свој живот повери и препусти сили и благодати Божијој. Наш рационални ум нам говори да ствари можемо да држимо под контролом, уверени смо да све зависи од нас; тешко нам је да породимо знање које би нас смиривало, а то је својеврсна замка у којој се гуши благодат. Зашто је то тако? У вашем питању је истовремено на лаконски начин сажето дат и одговор. На то бих додао да искрено верујем да међу савременим људима постоје они непознати и невидљиви који се препуштају вољи Божијој, остајући сакривени од наших очију. Да се разумемо, сувише рационални ум претендује да „обухвата“ и, како рекосте, „контролише“ свој живот… Пад првог човека се управо у томе састојао: када му је Бог понудио да живи на начин који превазилази „контролисани“ живот, живот слободе, Адам се ипак определио за „сигурност природе“ (земља, Ева, биолошки ритам, итд). Да се разумемо, на исти начин је поступила и Ева. Тај њихов одговор понављамо и ми. Мислим да је, на ширем плану, света Евхаристија (молитвени простор цркве) једини простор у коме негирамо своју контролу и припуштамо да нас неко други води држећи дизгине нашег корачања кроз историју ка будућем Царству. Што се више препустимо том простору, то ћемо ближе бити Благодати. Зато на Литургију треба ићи не тражећи ништа и бивајући срећан што си се тамо нашао. Светитељи су људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе која се манифестује као произвољност. Слободни и самовласни су синови и кћери Божије када у датој слободи пребивају волећи друге. Свако време има своје стваралачке личности које остављају печат у времену, подстичу и буде младе на критичко размишљање и промишљање о тајни постојања, позивају на лично преиспитивање и премеравање постављених вредности, отварају људску мисао и душу за тајну Бога и обожења. Узмимо на пример Достојевског. Какав је Ваш утисак – имамо ли данас активно критичко јавно мњење и јаке стваралачке личности? Нажалост, све је мање аутентичних критичара стварности. Наместо њих доминирају анонимни или полуанонимни критизери са интернет форума. Као изузетак и пример позитивног настојања истакао бих интернет магазин „Теологија.нет“. Ради се о групи младих теолога који, не скривајући верност Цркви и предању, на стваралачки и оригиналан начин коментаришу стварност коју живе. Види се да их она животно занима и да често осећају „жаоке“ са места одакле би требало да их сачека благослов. Подсећају ме на јеромонаха Јустина Поповића који је између два рата врло учестало писао и на критички начин коментарисао црквене прилике тог времена. Треба погледати његове уводне речи у листовима попут „Хришћанске мисли“, у којима је и највишу јерархију критиковао са љубављу и слободом, без бојазни да ће због изнетог става бити скрајнут са парохије или из манастира. Када је 1928. године од, рекао бих осионих, чланова тадашњег Синода ипак био послат у Призренску богословију, повиновао се томе али није пропустио да каже да је то зато што су „неке митроносне главе пожелеле да ме ућуткају“… Ипак, после годину дана је враћен (обратите пажњу: ипак је „помилован“) и наставио своју борбу разобличавања лицемерја црквених великодостојника. Мислим да би Јустин и данас имао шта да приговори црквеном вођству. Свака ауторитарна власт се боји критичког става и новог израза. За такве, било да живе у 21. или у 6. веку, Ареопагитски списи (VI век) би представљали ”опасно новачење” или „увођење философије у теологију“, један Симеон Нови Богослов (X век) би био одбачен (додуше, као и у своје време) због смелог критиковања „јерархије“, а Василије Велики због комбиновања (тадашње) научне слике света са теологијом, итд. итд. С друге стране, и светитељима треба „мера“, (или „претња“, како каже једна грчка народна пословица), просто зато да бисмо сви схватили да се критеријум не налази у нама него изван нас – у Богу. Селективност код неких наших црквених великодостојника превазилази меру укуса: Митрополит Калистос Вер им је добар (идеалан) када критикује Критски сабор, али када сасвим афирмативно говори о теорији еволуције – тада га заобилазе у широком луку. Ипак, лично бих испред критичког става сумње и оспоравања увек ставио слободу у Христу и Цркви. Примећујем у последње време да поједини радо говоре „Црква не ради добро ово или оно“, или указују на ”историјски пораз Цркве”. Мислим да је то менталитет постмодерног времена. Ако се, међутим, обратимо Оцима Цркве, видећемо њихову „луду љубав“ за Христа и Цркву коју они разумевају не просто као јерархију или институцију (такво разумевање преовладава у данашњем теолошком дискурсу), него као Цркву као „пасхалну тајну Христову“ и „предвечни Савет Божији“, Цркву чији су корени пре стварања света и која се поистовећује са будућим Царством. Можемо ли данас говорити у сфери богословља, као што можемо на пример у сфери културе, о неком одређеном, доминантном понуђеном или наметнутом богословском обрасцу? Ко данас утиче и креира водећи богословски образац, теме и начин размишљања? Беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи? Рекао бих да се богословље (поготово оно које полази од пасхалне тајне) изнутра опире наметнутим обрасцима. „Историја догмата“ од почетка до данас сведочи о том животном елану и рашћењу који доводи до „нове песме“ и увек другачијег богословског израза. Сваки век је преко Отаца, тих благодатних свирала Духа Светога, давао неки другачији тон или нову тему својим савременицима. Из црквеног сабрања, када оно ослушкује глас Духа и дамаре времена, израња сушта музика која чини да смрт буде доживљена као побеђена. Битно је разумети да нас теологији учи сами Логос. Митрополит Јован Зизјулас је формулисао важно питање, које истовремено изражава на најбољи начин његову теолошку перспективу и критеријуме на основу којих се схвата Црква. „Када се Црква моли Богу, ко се моли?“ Овај проблем се тиче врсте односа Исуса Христа и Цркве, врсте хришћанског виђења плана божанске Икономије. Одговор који Зизјулас даје за многе је изненађујући: „Када се Црква моли Богу Оцу, Христос је тај који му се моли за нас и са нама“. То је посебно очевидно у евхаристијским молитвама. Заљубљени у Христа, љубимо Цркву Његову. Када сам једног лета са младима Калифорније слушао песму Еда Ширана, “I’m in love with the shape of you”, рекао сам: хајде да је преведемо „еклисиолошки“, схвативши Цркву као обличје Христово. Младима је био близак тај језик. Знате, Св. Златоуст каже за Апостола Павла: „Јер он воли Христа не због Христових ствари, већ ради Њега он заволе ствари које су Његове, и само у Њега он гледа и једино чега се боји јесте да не престане љубити Га“. Мислим да у данашњој неспутаној слободи да се критикују „сви и свако“ треба пронаћи меру, увек почињући од себе самих… Тада ће беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи сведочити „богословље изненађења“. Које су личности пресудно утицали на Вас и Вашу мисао? Моји јунаци су они који су прошли кроз велике животне урвине. Наравно, нисам несвестан њихових слабости и могућности да греше у проценама и судовима. Стога овде не бих наводио њихова имена како не би испало да „рекламирам“ врлине тих личности и онда себе саморекламирам као ученик изузетних учитеља. Један грчки теолог лаик ми је увек био подстицајан због смелог теолошког језика који и данас делује као свежина богословског пролећа. Један српски владика ме је фасцинирао неустрашивим сведочењем пред световним и црквеним властима. Неки београдски прота-професор факултета због свог преданог парохијског рада у велеграду какав је Београд. Код једне српске списатељице ме је пленила осетљивост, поштење и одговорност у писању. Други један епископ са средине прошлог века ми је открио осећај за „друго“ и „другачије“, када је 1946. године у Њујорку говорио протестантском свету: „Погледајте на нашег Господа и Спаситеља. Исток и Запад су се срели у Њему изванредно. Он је био савршени Источњак, али у исто време савршен Западњак. Он је био савршен Азијат и савршен Американац у исто време“. Искрен да будем, један од мојих „духовних“ јунака је и један бразилски фудбалер са којим делим искрени осмех чак и када ситуација налаже тмурно расположење. Сви они су ми, свако на свој начин, показали да привремени неуспех може да буде почетак преумљења, повод за наду и могућност за живот. Сећам се и Унамуна који је служио као ректор Универзизета у Сламанци у два периода, и то у време великих друштвених и политичких преврата. Године 1924. га је „смакнуо“ тадашњи режим и послао у егзил. Остао је у егзилу до 1930. да би онда отишао у Француску. Вратио се после пада диктатуре генерала де Ривере и поново прихватио службу декана. Када се, рехабилитован, вратио у Саламанку на универзитет, своје предавање студентима Унамуно је за почео речима: „И, као што јуче рекох…“, као да није уопште био толико година одсутан. Каква величина духа! Ове године обележавамо 800 година од добијања аутекофалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа? Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 2019. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету. Цео живот Савин биће проткан парадоксима. Бегунац од родитеља биће ухваћен у мрежу Духа Светога, да би потом своје сународнике „привезао“ у Христов тор. Монах жељан испосништва биће врсни градитељ, редак дипломата, одлучан епископ-управитељ… Син „непослушан“ оцу учиниће да отац буде послушан сину, па ће Сава у Свету Гору довести Немању (1197). У мноштву могућности и праваца, Сава на свом животном путу изабира следеће просторне координате: Света Гора, Константинопољ, Студеница, Јерусалим и Света Земља, Србија, Византија, Солун, Александрија, Египатска пустиња, Синајски манастир… Једном речју, савршена свештена топографија за савршену свету биографију. Овај необични човек ће тајну Христовог начина присуства, претворити у свој modus existendi. Својим присуством ће очаравати и преображавати сваку средину: црквену, друштвену, политичку, интернационалну… тек да би потом одмах хитао у одсуство, из којега је настављао да шаље нове благослове. Овај христолики човек је све своје снаге и дела стављао у службу других. А потписивао се речима „најнедостојнији међу грешницима – Сава“. „Присуство у одсуству“ ће бити Савин тајанствени мото и модус који се може применити на сав његов живот: својим одсуством ће оца привући у Свету Гору, одсуством ће дејствовати из Студенице, из Свете Земље, а онда трајно, дијахронијски, из Царства Божијег. Његови изласци на видело дана трајаће тек толико дуги да би припомогао, подржао, укрепио, надахнуо, а потом се склонио. Супротно светским манирима, он је уступао место другима, и на почетку и на крају: предвиђени царски престо препушта браћи, а трон архиепископије препушта Арсенију. И при том, у усамљеништву постиже заједништво са свима, испуњујући речи древног монашког Патерикона. У његовој смирености Господ му дарива моћ уједињавања разједињених, и проналажење пута у беспућу. Супротно нашим данашњим манирима, Сава није супротстављао исток и запад, него је тежио њиховој синтези. Како каже Св. Николај Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је модел како за оно време тако и за наше. Пажљивим читањем његове биографије ви видите да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао и називао га „правим Божјим човеком“). Дубље усвајање предања Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва. Ето, славећи јубилеј аутокефалије, уколико у њега не укључимо све, исток, запад, север и југ, ми нећемо бити на висини задатка који нам је поставио Сава Немањић. Имамо и новија „таласања“ на свеправославном нивоу… Имамо таласања. Онај ко прати историју „изнутра“ зна да са судовима треба сачекати, а поготово треба избегавати осуђивање. Историја Цркве нас учи да се Промисао Божија открива кроз потресне и парадоксалне догађаје. Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања. Св. Јован Златоуст је као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији и био у своје време осуђиван због тога, али је то било пастирски благотворно и историја је показала да је његов поступак има сотириолошке димензије. Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина. Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве није заузимање једног географског простора, већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Можда је овим потезом Цариград на губитку, како то виде Москва и многи други. Међутим, дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја. Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву. http://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/?fbclid=IwAR08E3KcDGoLkb82Q_lvV52B8vL7qUQviS1zNNdjYm-X6MKas2zK9Mnxenw
  17. У недјељу 6. јануара, када наша Света црква молитвено прославља Бадњи дан и Оце, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Испред цркве Свете Тројице постављени су бадњаци, а Светом Литургијом началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Зосима сабраћа острошке обитељи и јереј Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Рођењу Богомладенца Христа, сабранима је бесједио о. Владимир. – Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав, зато што се Бог открио не као властелин, као страшни свемоћни судија и разарач, него као Дијете. Ево дивног дана када се Бог јавља и постаје човјек, један од нас, као немоћан, смртан човјек, али да би нам својом смрћу на крају прибавио спасење – казао је о. Владимир. Он је казао да смо призвани да имамо љубав по лику Божије љубави, да будемо спремни да се жртвујемо за ближње своје, као што је Отац дао Сина да буде жртвован на крсту. – Ми смо призвани због Христа и због ближњих својих да дајемо живот свој, јер је Христос сам рекао данема веће љубави од оне када живот свој дајемо за ближње своје. Треба да имамо непоколебљиву вјеру у промисао Божији и када нам се чини да смо притијешњени са свих страна, не треба да тражимо разумијевање, помоћ и оправдање од људи, него да се надамо на свесилну руку Божију, која ће нас у посљедњи час избавити и спасити – казао је о. Владимир и додао да данас треба да се радујемо, јер је ово дан када Дјева Марија иде из Назарета у Витлејем гдје ће родити Спаситеља свијета. Сабрани који се постом, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Исуса Христа примили су Свето Причешће. Потом су саслужитељи служили Вечерњу службу. Велико повечерје са литијом служиће се у 16 часова, а у наставку ће острошка обитељ са вјерним народом налагати бадњаке. Извор: Манастир Острог
  18. Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или има ту неких разлика? https://www.facebook.com/OrthodoxYouth/photos/a.10151903061416548.1073741825.20855756547/10155192752681548/?type=3 Ако неко нађе неку јасну фотку тетоваже св. Николе може да постави...
  19. Каква је ово земља? Чија је ово земља? Где је она земља за коју смо веровали да смо њени становници? Где смо ово дошли? Шта се ово спрема? Где је ово? Политика нам мозак попила, браћу посвађала, темеље извалила, главе поразбијала и границе испомерала. Власт нам је постала смисао живота, мерило успеха, једина црква, а фотеља врховно божанство. Идиоти су нам постали мудраци, а умни људи су одстрањени, јер ваљда ови који мисле да су паметнији сматрају да је умни човек исто што и умњак, па се мора извадити да не боли идиоте. Сексуалне су нам слободе постале важније од слободе за коју нам је народ гинуо и за њом од постања чезнуо. Мањине су постале већина. Ово је земља у којој је жута штампа постала нова библија, а библија новина чије уредништво мрзе сви. Крв нам се осладила. Крв нас раздваја уместо да спаја. Крвавим ножевима се све потписује. Крвљу се плаћа свака реч, иако ниједној речи нико не придаје значај. Од речи не можеш живети, али од ње ћеш лако погинути. Крвави трагови за нама остају. Крв нам тече са свих извора и да бране правимо на рекама крви, имали бисмо струје за две вечности. Паре су замениле памет, пушке су нове речи, бомбе су аргументи, обећања су постале лажи, истина је протерана са човечношћу и рат се сматра новим миром. Поделили смо се по свему, па и по ономе за шта нисмо ни знали да постоји. Сви смо у расулу и свако је сам за себе, па не види ни родитеље, ни браћу, ни сестре, а предака се одричемо, јер тек њима и за њих ништа учинили не бисмо. Што да чинимо нешто за некога ко је за нас дао све? Срамота је бити брат брату у овој земљи. Смрт нам се увукла у државу, па се живи као да се цео живот мре. Стално смо гладни, а сви отегли трбушине. Вечно смо незадовољни, а осмех нам не силази са лица. Ништа нам не одговара, а ни за шта се не боримо. Све нас жуља, али тако нам је потаман. Историју поричемо, јер је ово доба поражених, па би било добро сврстати се на њихову страну. Стид смо одавно изгубили, па смо престали бити људи. Сахрањујемо живе, а мртве заборављамо. Подижемо бисте онима који их нису заслужили, а рушимо онима који су нас подигли на ноге. Сви су у овој земљи познати, а нико не зна због чега. Свако је паметан, али нико да своју памет докаже. Више нам ништа бесплатно није занимљиво, јер се не може украсти. Завесе су навучене да други не виде шта радимо, а преко разноразних мрежа смо се оголили до краја и остали у њих ухваћени. Издајице су овенчане ордењем, а патриоте проглашене хушкачима. Када греје – много је вруће, када пада киша – много је депресивно, када веје снег – блокирани смо, а када пада лишће – процвета шљам на телевизији. Уздигли се сви ниски, високи на темена попадали, огласили се неми, ојезичили тупави, добри се искварили, а кварни се погорили, сиромашни још осиромашили, а богати се добогатили. Верни се разуверили, замонашени се рашчинили, заклети заклетву погазили, кривци су помиловани, убице су амнестиране, злочинци су добротвори, великани заборављени и коров се расцветао. Проклетство предака нам на сваку кућу удари, рука сваког брата постаде братоубилачка, сва нам вера ишчезну у доказивању, све душе остадоше на трњу кроз које смо се провлачили, све нам се заслуге оспорише, победе порекоше и злочини позлатише. Висе обешени људи по гранама, а ветар их љуља и кроз те конопце свира химну неке непознате земље која се нашом чини. Све заспало, обневидело, повукло се, окрезавило, занемоћало, затупело, отупело. Они које видимо, раскошно живе у својим мишјим рупама и хвале се слободом дарованом им уз окове. Ти људи су послушници свих господара, свирачи на сваком инструменту, црви у свакој јабуци, али носе некакву круну, какву-такву, па нека је и мишја, иако је од мачака дарована. У овој земљи би сви да буду крунисане главе и да владају, иако не владају ни собом. Сви смо важни, нема небитних, нема сувишних, нема ситних, а када нас врабац са гране гледа, од мрава нас не разликује. Толики смо. Шта је ово што се накотило? Шта је ово што се размилело и из септичких јама испузало? Шта је ово што се помамило и осилило? Шта је ово што мисли да је нешто? Шта је ово када није народ? Шта је ово што се данас Србијом зове? Милан Ружић Извор
  20. Преносимо са https://m.cdm.me/drustvo/iz-podgoricko-dukljanske-eparhije-se-pitaju-ko-pravi-podjele-u-crnoj-gori/ Iz Podgoričko-dukljanske eparhije se pitaju ko pravi podjele u Crnoj Gori Učinili smo sve da se konstruktivno i dobronamjerno u okviru organa crkve riješe otvorena pitanja i nagomilani problemi, saopštili su Klirici Podgoričko-dukljanske eparhije nakon što nisu dobili pozitivan odgovor na Inicijative Sinodu i na žalbu oca Lajoviča. “Dobili smo samo prezir, zataškavanje i nova isključenja. Nezvanično smo obaviješteni da su ipođakoni Bulat Bulatovič i Nebojša Miranovič prećutno isključeni, jer im je zabranjeno da služe u mantijama i da se pričeste. Koji je razlog? Ima li pravde, milosti i transparentnosti u odlučivanju? Pitamo se, ko pravi podjele u Crkvi? Onaj koji govori istinu i traži pravdu ili onaj koji poseže za isključenjima i podmetanjima, protiv svakog slobodnomislećeg sluge Božjeg koji se ne miri sa statusom kvo i sa 20-godišnjom stagnacijom, nazadovanjem i propuštanjem ove istorijske prilike da se riješi crkveno pitanje u Crnoj Gori poslije 100 godina”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije. Imajući u vidu nastalu situaciju, a polazeći od Kanaona Svete pravoslavne crkve, na sastanku klirika Podgoričko-dukljanske eparhije, kako su poručili, jednoglasno je odlučeno da se izađe sa javnim saopštenjem o njivoj odluci da prihvate Omofor Italijanske pravoslavne crkve, konkretno Mitropolita Volodimira koji je član njenog sinoda, kako bi mogli legitimno da nastave svoju službu Bogu i Crnoj Gori. U svojoj gramati od 04. ¡una o.g. Visokopreosvećeni imenuje oca Lava Lajovića za svog Arhiepiskopskog vikara za Crnu Goru , navodeći sljedeće:” Mi Volodimir, Božijom milošću, voljom Svetog Sinoda i Ukrajinske Pravoslavne Crkve-Kijevskog Patrijarhata, arhiepiskopa ostrva Sv. Julija i Civitas Classis, ovim sinodičkim pismom sa našim potpisom i pečatom, potvrđujemo prečasnom prezviteru ocu Lavu Lajoviću da smo prihvatili njegovu peticiju i nakon što smo analizirali sve Svete kanone Svete pravoslavne crkve Isusa Hrtsta, odlučili smo da ga postavimo kao dio Klira naše Pravoslavne Arhieparhije (dijeceze) i da ga unaprijedimo kao predstojatelja Podgoričko-dukljanske metohije. Mi smo ga unaprijedili na rang Protoprezvitera i takođe smo odlučili da isti bude naš vikar i da ima pravo da nosi Mitru i dva naprsna krsta. Mi blagosiljamo njegovu jevanđelsku misiju i dajemo mu našu duhovnu zaštitu da predstavlja našu Pravoslavnu Arhieparhiju na od Boga blagosiljanoj zemlji Crne Gore.” “Sav klir naše Podgoričko-dukljanske metohije koji pored oca Lava Lajovića, čine i Marko Lukovac, đakon, Boris Popović, đakon, Nebojša Miranović, ipođakon, Nikola Eraković, ipođakon i Spec.pravnih nauka Bulat Bulatović, sekretar i ipođakon, iako ožalošćen u srcu zbog svega ovog odbacivanja, nipodaštavanja i progona, ovim javnim putem proglašava svoju čvrstu odluku da nastavi služenje Bogu i Crnogorskoj crkvi”, navode oni. Dodaju da ovo čine uvjereni da uvijek ima načina da se raskoli kojih je nažalost uvijek bilo u istoriji Crkve rješavaju dijalogom, tolerancijom i bratskim oproštenjem. “Daćemo vremena vremenu da se Crnogorska pravoslavna crkva koja se negdje zaplela i skrenula sa puta koje je postavio blaženopočivši Vladika Antonije Abramović obnavljajući je sa svojim narodom davne1993.godine na Cerinju. To slavno ime Crnogorske crkve koje ona nosi obavezuje pred Bogom i ljudima da se vrati Hristovoj spasonosnoj jevanđeoskoj misiji i da se prestane sebično baviti sobom, nekim sitnim privilegijama, diskvalfikacijama i isključivanjem novih snaga i školovanih ljudi i časmih Crnogoraca, koji bi da se manje bave populizmom, pseudoduhovnošću, politikanstvom i prebacivanjem krivicu za svoje neuspijehe na druge a više da se bavi propovijedanjem i služenjem običnom čovjeku koji je gladan Božje riječi i duhovne utjehe i spokoja”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije. “Mi javno proklamujemo da prihvatanjem omofora Visokopreosvećenog Mitropolita Volodimira ne prestajemo da se molimo za Vladiku Mihaila, da mu Gospod da mudrosti i snage da napravi neke promjene u svojim redovima i da ne dijeli Crnogorsku crkvu, nego da je vodi putem pomirenja, jedinstva, jačanja i napretka, na blagoslov svih vjerujućih ljudi u Crnoj Gori a na slavu našeg Gospoda Isusa Hrista. Zato, slava Bogu na visini, a mir i dobra volja među ljudima. Da je vječna Crna Gora!”, poručuju na kraju.
  21. Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске. Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог. Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“. „Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик. Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“. Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити. „Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник. Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама. „Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић. Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори. Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних. Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан. Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“. „То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић. Извор: Спутњик
  22. Црногорска јавност је била запрепашћена када је недавно радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се икона Богородице Филеримске налази у ужасном стању. У Митрополији црногорско-приморској незадовољни су „маћехинским односом“ државе према тој вредној хришћанској реликвији. Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске. Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог. Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“. „Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик. Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“. Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити. „Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник. Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама. „Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић. Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори. Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних. Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан. Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“. „То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић. Извор: Спутњик View full Странице
  23. Свесност, својеврсно преумљење које не мора нужно да прати и осећај туге, стида и гриже савести. Већ само спознаја да је то нешто што чинимо или смо чинили грех, да је штетно за нашу душу и друге и решеност да тај грех оставимо. Наравно, кад су већи греси ту је присутна грижа савести док постоје и они тежи греси који су се десили давно па нас је грижа савести и прошла.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...