Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ово'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Разговор са проф. др Максимом Васиљевићем, епископом западноамеричким, водиле су колеге из редакције портала Serbica Americana. И овом приликом им се најтоплије захваљујемо на љубазној понуди да ми премијерно објавимо интервју. У европским градовима период ишчекивања радосног празника Божића се претворио у неку врсту комерцијалног и потрошачког обичаја: запљускују нас светлеће рекламе, осветљени излози и тргови, ту су разни украси, слаткиши и фигурице које се свиђају деци, купују се обавезни поклони, ресторани су пуни лепих, дотераних људи, новогодишњи симболи ирваса, саоница, деда Мраза су доминанти. Међу њима, међитим, нема једне Богомајке ни једног Христа који се родио скромно, а величанствено у јаслама. Зашто смо толико далеко од аутентичног приступа празнику од којег почиње суштинска могућност нашег преображаја и спасења? Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. А сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Св. Максим Исповедник из 7. века признаје неопходност другачијег погледа када говори да је Христос примио телоу оваплоћењу како би оно тело „које је раније уловљавало на смрт“ (на „телу“ се манифестовао Адамов пораз) сада то исто (али Христово) тело постало за нас живот (Јн 6, 54). И поентира Свети Максим да је Оваплоћењем „покренута сва природа ка васкрсењу живота, због којег (васкрсења) Логос понајвише и постаје Човек – ствар ваистину непозната и нечувена!“ (Тумачење Оче наша, 7). Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти. А ваљда је то оно што нас највише занима! Пред нама је задатак да укажемо на разлику између религиозног мишљења и пуноће литургијског живота Цркве. Но, чудновати си људски погледи и процене ће бити разнолике све до Коначног суда. Како каже естетичар Предраг Финци, „левичари гледају на уметност као на ангажман, на дело које мења свет, а десничари га намерно посматрају као украс“. Црква жели да саопшти свима исту поруку, независно од тога да ли су на овом или оном идеолошком попришту схватању света. Наш угледни социолог Ђуро Шушњић је писао о манипулацији идејама истакавши да постоје пет кључних области где се истина о човеку и животу окрећу против човека (економија, политика, васпитање, слободно време и религијски живот). Тако смо дошли до манипулације истином због различитих интереса. Да ли је могуће човеку избећи ове многобројне маnипулације и открити тајну, смисао и лепоту човека и постојања? Почео бих позитивним ставом да свако од нас има неко унутрашње искуство љубави Божије. Бог у сваком тренутку, па и онда када смо нашли привремени спокој, позива у ризичну авантуру слободе, да бисмо истинско своје биће пронашли кроз самоодрицање. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Лк 9, 23). То је највећа пустоловина у знаку благодати и истине. Ипак, не треба сметнути с ума да, историјски, напоредо са истином корачају прелест, фалсификат или зло. Они, додуше, немају суштину, но то демонско у животу настоји да кривотвори богодану стварност. Како каже један Светогорац, лаж има своју „теологију“, која предлаже првоствореним људима да постану богови слушајући ђавола. На том примеру се види како један теолошки фалсификат доводи до духовне неуравнотежености а потом и до убиствене болести унутрашњег немира. Пет области склоних манипулацији нису новитет нашег времена: одувек је мрачна страна човека желела да „профитира“ или „паразитира“ унутар политике, економије, религије, образовања итд. Мисао пољског писца Станислава Јежа Леца, која гласи: „најтеже је за истину у време када све може да буде истина“, изгледа да важи и за наше време? Чули сте да је у најновијем издању речника енглеског језика место нашла реч post-truth, „пост-истина“. То је, са једне стране, неминовни исход релативизујућег духа постмодерне, а са друге, посреди је нека иронична реакција на тренд модерног доба у коме „све може да буде истина“, а против које је реаговао пољски писац поменут у Вашем питању. Не треба бити наиван, слоган „пост-истина“ представља претњу не само теологији него и демократији. Ми знамо да ће до Судњег дана пшеница и кукољ да расту једно крај другог и само ће Господар жетве знати да их раздвоји. За суочавање са сваком дилемом или кризом неопходно је расуђивање, тј. поседовање духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки и духовно легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног живота. Истовремено, за процену садашњости треба имати визију будућности, а управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж црквене теорије и праксе расуђивања Истине. Светитељи су личним примером праштања и незлопамтивости показали да су будућност уградили у свој живот и расуђивање. Доста путујете и сусрећете различите људе који носе различито порекло, културни, национални, идеолошки код времена. Какав је духовни ритам модерних времена и садашњих људи? Можете ли да ухватите тај духовни пулс и да нам кажете које су одлике нашег времена? Мислим да се сви ми крећемо у једном времеплову који нас проводи кроз пре-модерно, модерно, постмодерно време, и то истовремено. Но за нас је важно знати оријентисати се и тада можемо да комбинујемо све на један аутентичан начин! Утешно је то што Бог ни у једној епохи не остави себе непосведочена (уп. Дап. 14, 17). За разлику од многих данашњих Срба (којима при том ником ништа не пребацујем него само констатујем разлику), страна ми је дихотомија „Исток-Запад“. Она је, уосталом, изум 20. века, а прилично јој је „кумовао“ стручњак за оријентализам Едвард Саид, који је у своја предавања унео појам Истока кога одликује религијски сензибилитет, породични друштвени поредак и дуга традиција, насупрот западној рационалности, материјалном и техничком динамизму и индивидуализму. Поједини наши теолози, као и неки јерарси, гаје нескривени анимозитет према Западу, али и те како уживају у благодетима западне цивилизације: аутомобили, телефони, сатови, бела техника – списак тих „уступака“ Западу уопште није кратак. Није ми јасна за врста духовне хипокризије. По мом мишљењу, цео проблем тзв. западног менталитета лежи у тумачењу или херменеутици. Лично сматрам да није цео Запад индивидуалистичан (насупрот некаквом колективистичком Истоку) него да се у западној традицији личност тумачи индивидуалистички. Тако, историја коју пише један западњак је најчешће тумачена у индивидуалистичком кључу. Персоналистички или релациони поглед који нуди Црква јесте нешто друго. Но, свака ствар има свој ритам и своје време. Политичка врења у Америци, идеолошка мњења у Русији, утврђивање пазара између велесила, међународна политика на глобалном плану и сл., све то чини нашу свакодневну реалност. То је одвајкада била судба нашег простора и можда ће та неизвесност заувек пратити Балкан, као његов модус егзистенди. Ако је друга половина XX века у бившој Југославији била у знаку болести, онда треба сачекати да болест да заврши свој круг како би напустила болесника. Ако су се створили предуслови за нову и бољу стварност, тада „плод треба да заокружи своју путању у одговарајућој клими, да би достигао до зрелости“, као би рекли сиријски аскетски оци. Ипак, политички услови не треба да спутавају изворно стваралаштво у уметности, науци, култури… А то је оно што данас примећујемо: конзервативизам убија стваралаштво а модернизам га извитоперава. Савремена духовност се често појављује под различитим варљивим маскама, бежећи од суочавања са истином… Слажем се. Како истиче водећи православни психолог у свету, о. Василије Термос, страх од слободе, као трајна одлика људског бића, рађа потребу за прибегавањем и подређивањем неком другом „егу“ (у наше време: измишљеном „ја“ компјутера или интернет света). Осим тога, једна је ствар желети истину а друга тежити да се она поседује. Приметио сам такву горду самоувереност код многих уредника и чланова „духовних“ интернет портала. Понекад заборављамо да ништа не вреди имати истину ако се нема љубави. „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“, тако истинито а потресно каже певач Бајага у песми „Ако треба да је крај“. Тај крај треба и те како да нас занима, понајвише као провера или обистињење нашег историјског трагања. А само трагање за Богом нема краја. То је дивно сажео Св. Григорије Ниски у овим речима: „Истинско налажење Бога је у трајном трагању за Њим, никадa не заситивши жудњу“ (Григорије Ниски, О животу Мојсијевом). Данас нам звучи скоро невероватно да неко живи тако да себе и читав свој живот повери и препусти сили и благодати Божијој. Наш рационални ум нам говори да ствари можемо да држимо под контролом, уверени смо да све зависи од нас; тешко нам је да породимо знање које би нас смиривало, а то је својеврсна замка у којој се гуши благодат. Зашто је то тако? У вашем питању је истовремено на лаконски начин сажето дат и одговор. На то бих додао да искрено верујем да међу савременим људима постоје они непознати и невидљиви који се препуштају вољи Божијој, остајући сакривени од наших очију. Да се разумемо, сувише рационални ум претендује да „обухвата“ и, како рекосте, „контролише“ свој живот… Пад првог човека се управо у томе састојао: када му је Бог понудио да живи на начин који превазилази „контролисани“ живот, живот слободе, Адам се ипак определио за „сигурност природе“ (земља, Ева, биолошки ритам, итд). Да се разумемо, на исти начин је поступила и Ева. Тај њихов одговор понављамо и ми. Мислим да је, на ширем плану, света Евхаристија (молитвени простор цркве) једини простор у коме негирамо своју контролу и припуштамо да нас неко други води држећи дизгине нашег корачања кроз историју ка будућем Царству. Што се више препустимо том простору, то ћемо ближе бити Благодати. Зато на Литургију треба ићи не тражећи ништа и бивајући срећан што си се тамо нашао. Светитељи су људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе која се манифестује као произвољност. Слободни и самовласни су синови и кћери Божије када у датој слободи пребивају волећи друге. Свако време има своје стваралачке личности које остављају печат у времену, подстичу и буде младе на критичко размишљање и промишљање о тајни постојања, позивају на лично преиспитивање и премеравање постављених вредности, отварају људску мисао и душу за тајну Бога и обожења. Узмимо на пример Достојевског. Какав је Ваш утисак – имамо ли данас активно критичко јавно мњење и јаке стваралачке личности? Нажалост, све је мање аутентичних критичара стварности. Наместо њих доминирају анонимни или полуанонимни критизери са интернет форума. Као изузетак и пример позитивног настојања истакао бих интернет магазин „Теологија.нет“. Ради се о групи младих теолога који, не скривајући верност Цркви и предању, на стваралачки и оригиналан начин коментаришу стварност коју живе. Види се да их она животно занима и да често осећају „жаоке“ са места одакле би требало да их сачека благослов. Подсећају ме на јеромонаха Јустина Поповића који је између два рата врло учестало писао и на критички начин коментарисао црквене прилике тог времена. Треба погледати његове уводне речи у листовима попут „Хришћанске мисли“, у којима је и највишу јерархију критиковао са љубављу и слободом, без бојазни да ће због изнетог става бити скрајнут са парохије или из манастира. Када је 1928. године од, рекао бих осионих, чланова тадашњег Синода ипак био послат у Призренску богословију, повиновао се томе али није пропустио да каже да је то зато што су „неке митроносне главе пожелеле да ме ућуткају“… Ипак, после годину дана је враћен (обратите пажњу: ипак је „помилован“) и наставио своју борбу разобличавања лицемерја црквених великодостојника. Мислим да би Јустин и данас имао шта да приговори црквеном вођству. Свака ауторитарна власт се боји критичког става и новог израза. За такве, било да живе у 21. или у 6. веку, Ареопагитски списи (VI век) би представљали ”опасно новачење” или „увођење философије у теологију“, један Симеон Нови Богослов (X век) би био одбачен (додуше, као и у своје време) због смелог критиковања „јерархије“, а Василије Велики због комбиновања (тадашње) научне слике света са теологијом, итд. итд. С друге стране, и светитељима треба „мера“, (или „претња“, како каже једна грчка народна пословица), просто зато да бисмо сви схватили да се критеријум не налази у нама него изван нас – у Богу. Селективност код неких наших црквених великодостојника превазилази меру укуса: Митрополит Калистос Вер им је добар (идеалан) када критикује Критски сабор, али када сасвим афирмативно говори о теорији еволуције – тада га заобилазе у широком луку. Ипак, лично бих испред критичког става сумње и оспоравања увек ставио слободу у Христу и Цркви. Примећујем у последње време да поједини радо говоре „Црква не ради добро ово или оно“, или указују на ”историјски пораз Цркве”. Мислим да је то менталитет постмодерног времена. Ако се, међутим, обратимо Оцима Цркве, видећемо њихову „луду љубав“ за Христа и Цркву коју они разумевају не просто као јерархију или институцију (такво разумевање преовладава у данашњем теолошком дискурсу), него као Цркву као „пасхалну тајну Христову“ и „предвечни Савет Божији“, Цркву чији су корени пре стварања света и која се поистовећује са будућим Царством. Можемо ли данас говорити у сфери богословља, као што можемо на пример у сфери културе, о неком одређеном, доминантном понуђеном или наметнутом богословском обрасцу? Ко данас утиче и креира водећи богословски образац, теме и начин размишљања? Беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи? Рекао бих да се богословље (поготово оно које полази од пасхалне тајне) изнутра опире наметнутим обрасцима. „Историја догмата“ од почетка до данас сведочи о том животном елану и рашћењу који доводи до „нове песме“ и увек другачијег богословског израза. Сваки век је преко Отаца, тих благодатних свирала Духа Светога, давао неки другачији тон или нову тему својим савременицима. Из црквеног сабрања, када оно ослушкује глас Духа и дамаре времена, израња сушта музика која чини да смрт буде доживљена као побеђена. Битно је разумети да нас теологији учи сами Логос. Митрополит Јован Зизјулас је формулисао важно питање, које истовремено изражава на најбољи начин његову теолошку перспективу и критеријуме на основу којих се схвата Црква. „Када се Црква моли Богу, ко се моли?“ Овај проблем се тиче врсте односа Исуса Христа и Цркве, врсте хришћанског виђења плана божанске Икономије. Одговор који Зизјулас даје за многе је изненађујући: „Када се Црква моли Богу Оцу, Христос је тај који му се моли за нас и са нама“. То је посебно очевидно у евхаристијским молитвама. Заљубљени у Христа, љубимо Цркву Његову. Када сам једног лета са младима Калифорније слушао песму Еда Ширана, “I’m in love with the shape of you”, рекао сам: хајде да је преведемо „еклисиолошки“, схвативши Цркву као обличје Христово. Младима је био близак тај језик. Знате, Св. Златоуст каже за Апостола Павла: „Јер он воли Христа не због Христових ствари, већ ради Њега он заволе ствари које су Његове, и само у Њега он гледа и једино чега се боји јесте да не престане љубити Га“. Мислим да у данашњој неспутаној слободи да се критикују „сви и свако“ треба пронаћи меру, увек почињући од себе самих… Тада ће беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи сведочити „богословље изненађења“. Које су личности пресудно утицали на Вас и Вашу мисао? Моји јунаци су они који су прошли кроз велике животне урвине. Наравно, нисам несвестан њихових слабости и могућности да греше у проценама и судовима. Стога овде не бих наводио њихова имена како не би испало да „рекламирам“ врлине тих личности и онда себе саморекламирам као ученик изузетних учитеља. Један грчки теолог лаик ми је увек био подстицајан због смелог теолошког језика који и данас делује као свежина богословског пролећа. Један српски владика ме је фасцинирао неустрашивим сведочењем пред световним и црквеним властима. Неки београдски прота-професор факултета због свог преданог парохијског рада у велеграду какав је Београд. Код једне српске списатељице ме је пленила осетљивост, поштење и одговорност у писању. Други један епископ са средине прошлог века ми је открио осећај за „друго“ и „другачије“, када је 1946. године у Њујорку говорио протестантском свету: „Погледајте на нашег Господа и Спаситеља. Исток и Запад су се срели у Њему изванредно. Он је био савршени Источњак, али у исто време савршен Западњак. Он је био савршен Азијат и савршен Американац у исто време“. Искрен да будем, један од мојих „духовних“ јунака је и један бразилски фудбалер са којим делим искрени осмех чак и када ситуација налаже тмурно расположење. Сви они су ми, свако на свој начин, показали да привремени неуспех може да буде почетак преумљења, повод за наду и могућност за живот. Сећам се и Унамуна који је служио као ректор Универзизета у Сламанци у два периода, и то у време великих друштвених и политичких преврата. Године 1924. га је „смакнуо“ тадашњи режим и послао у егзил. Остао је у егзилу до 1930. да би онда отишао у Француску. Вратио се после пада диктатуре генерала де Ривере и поново прихватио службу декана. Када се, рехабилитован, вратио у Саламанку на универзитет, своје предавање студентима Унамуно је за почео речима: „И, као што јуче рекох…“, као да није уопште био толико година одсутан. Каква величина духа! Ове године обележавамо 800 година од добијања аутекофалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа? Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 2019. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету. Цео живот Савин биће проткан парадоксима. Бегунац од родитеља биће ухваћен у мрежу Духа Светога, да би потом своје сународнике „привезао“ у Христов тор. Монах жељан испосништва биће врсни градитељ, редак дипломата, одлучан епископ-управитељ… Син „непослушан“ оцу учиниће да отац буде послушан сину, па ће Сава у Свету Гору довести Немању (1197). У мноштву могућности и праваца, Сава на свом животном путу изабира следеће просторне координате: Света Гора, Константинопољ, Студеница, Јерусалим и Света Земља, Србија, Византија, Солун, Александрија, Египатска пустиња, Синајски манастир… Једном речју, савршена свештена топографија за савршену свету биографију. Овај необични човек ће тајну Христовог начина присуства, претворити у свој modus existendi. Својим присуством ће очаравати и преображавати сваку средину: црквену, друштвену, политичку, интернационалну… тек да би потом одмах хитао у одсуство, из којега је настављао да шаље нове благослове. Овај христолики човек је све своје снаге и дела стављао у службу других. А потписивао се речима „најнедостојнији међу грешницима – Сава“. „Присуство у одсуству“ ће бити Савин тајанствени мото и модус који се може применити на сав његов живот: својим одсуством ће оца привући у Свету Гору, одсуством ће дејствовати из Студенице, из Свете Земље, а онда трајно, дијахронијски, из Царства Божијег. Његови изласци на видело дана трајаће тек толико дуги да би припомогао, подржао, укрепио, надахнуо, а потом се склонио. Супротно светским манирима, он је уступао место другима, и на почетку и на крају: предвиђени царски престо препушта браћи, а трон архиепископије препушта Арсенију. И при том, у усамљеништву постиже заједништво са свима, испуњујући речи древног монашког Патерикона. У његовој смирености Господ му дарива моћ уједињавања разједињених, и проналажење пута у беспућу. Супротно нашим данашњим манирима, Сава није супротстављао исток и запад, него је тежио њиховој синтези. Како каже Св. Николај Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је модел како за оно време тако и за наше. Пажљивим читањем његове биографије ви видите да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао и називао га „правим Божјим човеком“). Дубље усвајање предања Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва. Ето, славећи јубилеј аутокефалије, уколико у њега не укључимо све, исток, запад, север и југ, ми нећемо бити на висини задатка који нам је поставио Сава Немањић. Имамо и новија „таласања“ на свеправославном нивоу… Имамо таласања. Онај ко прати историју „изнутра“ зна да са судовима треба сачекати, а поготово треба избегавати осуђивање. Историја Цркве нас учи да се Промисао Божија открива кроз потресне и парадоксалне догађаје. Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања. Св. Јован Златоуст је као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији и био у своје време осуђиван због тога, али је то било пастирски благотворно и историја је показала да је његов поступак има сотириолошке димензије. Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина. Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве није заузимање једног географског простора, већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Можда је овим потезом Цариград на губитку, како то виде Москва и многи други. Међутим, дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја. Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву. http://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/?fbclid=IwAR08E3KcDGoLkb82Q_lvV52B8vL7qUQviS1zNNdjYm-X6MKas2zK9Mnxenw
  2. У недјељу 6. јануара, када наша Света црква молитвено прославља Бадњи дан и Оце, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Испред цркве Свете Тројице постављени су бадњаци, а Светом Литургијом началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Зосима сабраћа острошке обитељи и јереј Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Рођењу Богомладенца Христа, сабранима је бесједио о. Владимир. – Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав, зато што се Бог открио не као властелин, као страшни свемоћни судија и разарач, него као Дијете. Ево дивног дана када се Бог јавља и постаје човјек, један од нас, као немоћан, смртан човјек, али да би нам својом смрћу на крају прибавио спасење – казао је о. Владимир. Он је казао да смо призвани да имамо љубав по лику Божије љубави, да будемо спремни да се жртвујемо за ближње своје, као што је Отац дао Сина да буде жртвован на крсту. – Ми смо призвани због Христа и због ближњих својих да дајемо живот свој, јер је Христос сам рекао данема веће љубави од оне када живот свој дајемо за ближње своје. Треба да имамо непоколебљиву вјеру у промисао Божији и када нам се чини да смо притијешњени са свих страна, не треба да тражимо разумијевање, помоћ и оправдање од људи, него да се надамо на свесилну руку Божију, која ће нас у посљедњи час избавити и спасити – казао је о. Владимир и додао да данас треба да се радујемо, јер је ово дан када Дјева Марија иде из Назарета у Витлејем гдје ће родити Спаситеља свијета. Сабрани који се постом, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Исуса Христа примили су Свето Причешће. Потом су саслужитељи служили Вечерњу службу. Велико повечерје са литијом служиће се у 16 часова, а у наставку ће острошка обитељ са вјерним народом налагати бадњаке. Извор: Манастир Острог
  3. Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или има ту неких разлика? https://www.facebook.com/OrthodoxYouth/photos/a.10151903061416548.1073741825.20855756547/10155192752681548/?type=3 Ако неко нађе неку јасну фотку тетоваже св. Николе може да постави...
  4. Каква је ово земља? Чија је ово земља? Где је она земља за коју смо веровали да смо њени становници? Где смо ово дошли? Шта се ово спрема? Где је ово? Политика нам мозак попила, браћу посвађала, темеље извалила, главе поразбијала и границе испомерала. Власт нам је постала смисао живота, мерило успеха, једина црква, а фотеља врховно божанство. Идиоти су нам постали мудраци, а умни људи су одстрањени, јер ваљда ови који мисле да су паметнији сматрају да је умни човек исто што и умњак, па се мора извадити да не боли идиоте. Сексуалне су нам слободе постале важније од слободе за коју нам је народ гинуо и за њом од постања чезнуо. Мањине су постале већина. Ово је земља у којој је жута штампа постала нова библија, а библија новина чије уредништво мрзе сви. Крв нам се осладила. Крв нас раздваја уместо да спаја. Крвавим ножевима се све потписује. Крвљу се плаћа свака реч, иако ниједној речи нико не придаје значај. Од речи не можеш живети, али од ње ћеш лако погинути. Крвави трагови за нама остају. Крв нам тече са свих извора и да бране правимо на рекама крви, имали бисмо струје за две вечности. Паре су замениле памет, пушке су нове речи, бомбе су аргументи, обећања су постале лажи, истина је протерана са човечношћу и рат се сматра новим миром. Поделили смо се по свему, па и по ономе за шта нисмо ни знали да постоји. Сви смо у расулу и свако је сам за себе, па не види ни родитеље, ни браћу, ни сестре, а предака се одричемо, јер тек њима и за њих ништа учинили не бисмо. Што да чинимо нешто за некога ко је за нас дао све? Срамота је бити брат брату у овој земљи. Смрт нам се увукла у државу, па се живи као да се цео живот мре. Стално смо гладни, а сви отегли трбушине. Вечно смо незадовољни, а осмех нам не силази са лица. Ништа нам не одговара, а ни за шта се не боримо. Све нас жуља, али тако нам је потаман. Историју поричемо, јер је ово доба поражених, па би било добро сврстати се на њихову страну. Стид смо одавно изгубили, па смо престали бити људи. Сахрањујемо живе, а мртве заборављамо. Подижемо бисте онима који их нису заслужили, а рушимо онима који су нас подигли на ноге. Сви су у овој земљи познати, а нико не зна због чега. Свако је паметан, али нико да своју памет докаже. Више нам ништа бесплатно није занимљиво, јер се не може украсти. Завесе су навучене да други не виде шта радимо, а преко разноразних мрежа смо се оголили до краја и остали у њих ухваћени. Издајице су овенчане ордењем, а патриоте проглашене хушкачима. Када греје – много је вруће, када пада киша – много је депресивно, када веје снег – блокирани смо, а када пада лишће – процвета шљам на телевизији. Уздигли се сви ниски, високи на темена попадали, огласили се неми, ојезичили тупави, добри се искварили, а кварни се погорили, сиромашни још осиромашили, а богати се добогатили. Верни се разуверили, замонашени се рашчинили, заклети заклетву погазили, кривци су помиловани, убице су амнестиране, злочинци су добротвори, великани заборављени и коров се расцветао. Проклетство предака нам на сваку кућу удари, рука сваког брата постаде братоубилачка, сва нам вера ишчезну у доказивању, све душе остадоше на трњу кроз које смо се провлачили, све нам се заслуге оспорише, победе порекоше и злочини позлатише. Висе обешени људи по гранама, а ветар их љуља и кроз те конопце свира химну неке непознате земље која се нашом чини. Све заспало, обневидело, повукло се, окрезавило, занемоћало, затупело, отупело. Они које видимо, раскошно живе у својим мишјим рупама и хвале се слободом дарованом им уз окове. Ти људи су послушници свих господара, свирачи на сваком инструменту, црви у свакој јабуци, али носе некакву круну, какву-такву, па нека је и мишја, иако је од мачака дарована. У овој земљи би сви да буду крунисане главе и да владају, иако не владају ни собом. Сви смо важни, нема небитних, нема сувишних, нема ситних, а када нас врабац са гране гледа, од мрава нас не разликује. Толики смо. Шта је ово што се накотило? Шта је ово што се размилело и из септичких јама испузало? Шта је ово што се помамило и осилило? Шта је ово што мисли да је нешто? Шта је ово када није народ? Шта је ово што се данас Србијом зове? Милан Ружић Извор
  5. Преносимо са https://m.cdm.me/drustvo/iz-podgoricko-dukljanske-eparhije-se-pitaju-ko-pravi-podjele-u-crnoj-gori/ Iz Podgoričko-dukljanske eparhije se pitaju ko pravi podjele u Crnoj Gori Učinili smo sve da se konstruktivno i dobronamjerno u okviru organa crkve riješe otvorena pitanja i nagomilani problemi, saopštili su Klirici Podgoričko-dukljanske eparhije nakon što nisu dobili pozitivan odgovor na Inicijative Sinodu i na žalbu oca Lajoviča. “Dobili smo samo prezir, zataškavanje i nova isključenja. Nezvanično smo obaviješteni da su ipođakoni Bulat Bulatovič i Nebojša Miranovič prećutno isključeni, jer im je zabranjeno da služe u mantijama i da se pričeste. Koji je razlog? Ima li pravde, milosti i transparentnosti u odlučivanju? Pitamo se, ko pravi podjele u Crkvi? Onaj koji govori istinu i traži pravdu ili onaj koji poseže za isključenjima i podmetanjima, protiv svakog slobodnomislećeg sluge Božjeg koji se ne miri sa statusom kvo i sa 20-godišnjom stagnacijom, nazadovanjem i propuštanjem ove istorijske prilike da se riješi crkveno pitanje u Crnoj Gori poslije 100 godina”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije. Imajući u vidu nastalu situaciju, a polazeći od Kanaona Svete pravoslavne crkve, na sastanku klirika Podgoričko-dukljanske eparhije, kako su poručili, jednoglasno je odlučeno da se izađe sa javnim saopštenjem o njivoj odluci da prihvate Omofor Italijanske pravoslavne crkve, konkretno Mitropolita Volodimira koji je član njenog sinoda, kako bi mogli legitimno da nastave svoju službu Bogu i Crnoj Gori. U svojoj gramati od 04. ¡una o.g. Visokopreosvećeni imenuje oca Lava Lajovića za svog Arhiepiskopskog vikara za Crnu Goru , navodeći sljedeće:” Mi Volodimir, Božijom milošću, voljom Svetog Sinoda i Ukrajinske Pravoslavne Crkve-Kijevskog Patrijarhata, arhiepiskopa ostrva Sv. Julija i Civitas Classis, ovim sinodičkim pismom sa našim potpisom i pečatom, potvrđujemo prečasnom prezviteru ocu Lavu Lajoviću da smo prihvatili njegovu peticiju i nakon što smo analizirali sve Svete kanone Svete pravoslavne crkve Isusa Hrtsta, odlučili smo da ga postavimo kao dio Klira naše Pravoslavne Arhieparhije (dijeceze) i da ga unaprijedimo kao predstojatelja Podgoričko-dukljanske metohije. Mi smo ga unaprijedili na rang Protoprezvitera i takođe smo odlučili da isti bude naš vikar i da ima pravo da nosi Mitru i dva naprsna krsta. Mi blagosiljamo njegovu jevanđelsku misiju i dajemo mu našu duhovnu zaštitu da predstavlja našu Pravoslavnu Arhieparhiju na od Boga blagosiljanoj zemlji Crne Gore.” “Sav klir naše Podgoričko-dukljanske metohije koji pored oca Lava Lajovića, čine i Marko Lukovac, đakon, Boris Popović, đakon, Nebojša Miranović, ipođakon, Nikola Eraković, ipođakon i Spec.pravnih nauka Bulat Bulatović, sekretar i ipođakon, iako ožalošćen u srcu zbog svega ovog odbacivanja, nipodaštavanja i progona, ovim javnim putem proglašava svoju čvrstu odluku da nastavi služenje Bogu i Crnogorskoj crkvi”, navode oni. Dodaju da ovo čine uvjereni da uvijek ima načina da se raskoli kojih je nažalost uvijek bilo u istoriji Crkve rješavaju dijalogom, tolerancijom i bratskim oproštenjem. “Daćemo vremena vremenu da se Crnogorska pravoslavna crkva koja se negdje zaplela i skrenula sa puta koje je postavio blaženopočivši Vladika Antonije Abramović obnavljajući je sa svojim narodom davne1993.godine na Cerinju. To slavno ime Crnogorske crkve koje ona nosi obavezuje pred Bogom i ljudima da se vrati Hristovoj spasonosnoj jevanđeoskoj misiji i da se prestane sebično baviti sobom, nekim sitnim privilegijama, diskvalfikacijama i isključivanjem novih snaga i školovanih ljudi i časmih Crnogoraca, koji bi da se manje bave populizmom, pseudoduhovnošću, politikanstvom i prebacivanjem krivicu za svoje neuspijehe na druge a više da se bavi propovijedanjem i služenjem običnom čovjeku koji je gladan Božje riječi i duhovne utjehe i spokoja”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije. “Mi javno proklamujemo da prihvatanjem omofora Visokopreosvećenog Mitropolita Volodimira ne prestajemo da se molimo za Vladiku Mihaila, da mu Gospod da mudrosti i snage da napravi neke promjene u svojim redovima i da ne dijeli Crnogorsku crkvu, nego da je vodi putem pomirenja, jedinstva, jačanja i napretka, na blagoslov svih vjerujućih ljudi u Crnoj Gori a na slavu našeg Gospoda Isusa Hrista. Zato, slava Bogu na visini, a mir i dobra volja među ljudima. Da je vječna Crna Gora!”, poručuju na kraju.
  6. Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске. Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог. Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“. „Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик. Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“. Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити. „Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник. Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама. „Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић. Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори. Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних. Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан. Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“. „То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић. Извор: Спутњик
  7. Црногорска јавност је била запрепашћена када је недавно радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се икона Богородице Филеримске налази у ужасном стању. У Митрополији црногорско-приморској незадовољни су „маћехинским односом“ државе према тој вредној хришћанској реликвији. Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске. Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог. Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“. „Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик. Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“. Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити. „Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник. Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама. „Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић. Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори. Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних. Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан. Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“. „То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић. Извор: Спутњик View full Странице
  8. Свесност, својеврсно преумљење које не мора нужно да прати и осећај туге, стида и гриже савести. Већ само спознаја да је то нешто што чинимо или смо чинили грех, да је штетно за нашу душу и друге и решеност да тај грех оставимо. Наравно, кад су већи греси ту је присутна грижа савести док постоје и они тежи греси који су се десили давно па нас је грижа савести и прошла.
  9. Много потресна песма... како ово променити? Nevena ima dve diplome I ne zna šta bi s tim Još je nezaposlena Pasoš i karta u jednom pravcu I kreće sad u tri Možda zauvek, ko zna? Jovan je teši, pa joj priča O večnoj ljubavi Ona već sada sve zna Vreme, daljina čine svoje Ljubav je žrtvovana Aleksa ima troje dece Ženu Jelenu I mali iznajmljen stan Planira da im kupi kuću Da im stvori sve Želi da ostvari san Pakuje stvari, krije suze I svestan je već sad Da će propustiti sve Njihove igre, male tajne Radosti i osmehe Sandra je radila u školi Već dugo godina Bez posla je ostala sad Starije roditelje ima A ipak odlazi U neki daleki grad Da brine o ko zna kome tamo Dok svoje ostavlja Tuge se gomilaju Već sad se pita, kad se vrati Ko će je čekati tu Šta će dobiti Šta izgubiti Kako podneti strah Tišina odjekuje Šta ih očekuje Da li uspeh, il' krah Šta se desilo Čašu prelilo Ko će platiti ceh Koga smiriti Koga kriviti Kad suze ubiju smeh Filip je došao iz škole U ruci knjižica A u njoj sve petice Baba i deda se vesele A on je ozbiljan Samo što ne zaplače Otac i majka su daleko Rade dugo već Da bi mu pružili sve A Filip želi samo jedno Da mu se vrate što pre --- Muzika, aranžman: Vanja Grastić Tekst: Zorica Lukačev-Grastić Mix & mastering: Vanja Grastić Video: Studio Armadillo
  10. http://zicer.org/2017/07/29/marina-abramovic-u-srbiji-osniva-satansku-crkvu/ Послато са Smartphone6.1 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  11. Guest

    Ма, да ли је ово могуће???

    Ја не верујем у ово, искрено... толику глупост још нисам чуо! Баш ме занима ко је тај свештеник и шта он има да каже на ово. Да ли је ово још један у низу напада на свештенство од стране невладиних организација, којима је циљ да се број верника сведе на највише 30% (јер тако желе њихови налогодавци и финансијери) или је истина? ĐACI PLAĆAJU POPA ZA ŠKOLSKU SLAVU Od učenika traženo po 100 dinara za dolazak sveštenika! Učenicima nekoliko odeljenja Osnovne škole “Vojvoda Mišić” na Savskom vencu nastavnice su tražile da donesu po 100 dinara kako bi se platio sveštenik za proslavu Svetog Save! Foto: Facebook / FacebookOŠ "Vojvoda Mišić" na Autokomandi - Kao i svake godine OŠ “Vojvoda Mišić” slavi školsku slavu Svetog Savu. I opet se sve svodi na nas roditelje. Pravljenje hrane, kolača, donošenje sokova, kafe. Međutim, vrhunac je što je deci rečeno da daju po 100 dinara za popa koji dolazi za školsku slavu?! Nije problem u 100 dinara, već je u pitanju princip. Zašto bi roditelji đaka plaćali dnevnicu popu ili bilo kome za školsku slavu - ogorčena je grupa roditelja. Kako su nam rekli, troškove priredbe tradicionalno podmiruje jedan razred koji je te godine izabran za “školskog domaćina“. - Prvo im je rečeno da donesu po 100 dinara, posle da to bude po 50, da bi na kraju samo jedna učiteljica rekla da njeno odeljenje neće donositi ni dinar jer nije želela da roditelji misle kako ona tu ima neku “proviziju” - objašnjavaju roditelji đaka ove škole. Direktorka škole Dragana Spasojević, ove tvrdnje nije ni potvrdila, ali ni demantovala. Po njenim rečima proslava se organizuje po dogovoru razrednih starešina i roditelja učenika. - Ne znam ništa o dolasku sveštenika niti plaćanju njegove službe. Proslave se priređuju zajedničkom odlukom roditelja i nastavnika, to je njihovo zaduženje, a ja nemam informaciju šta su spremili za ovu godinu – poručuje Dragana Spasojević. Ipak, direktorka ističe da plaćanja ovakvih izdataka nisu obavezna, te da su roditelji ti koji biraju da li će i šta pripremiti za školsku proslavu Svetog Save. “POZORIŠTE 850, IZLET 2.500 Roditelji tvrde da ovo nije prvi put da se od njih “grabi” novac. - Roditelji uglavnom ćute “zarad dece”. Takođe su svesni da mnogo toga ne zavisi od samih škola, već od celokupnog sistema. Nezadovoljstvo kreće od astronomskih cifri za udžbenike, pa do jednodnevnih izleta od 2.50O ili pozorišnih predstava od 850 dinara - objašnjavaju roditelji. I DRUGI UZIMAJU NOVAC Čelnici OŠ “Vojvoda Mišić” tvrde da skupljanje neke vrste dobrovoljnog priloga, kako bi bila plaćena sveštenička služba za školsku slavu, uopšte nije njihov izum i da tome pribegavaju mnoge druge obrazovne ustanove u prestonici. http://www.blic.rs/vesti/beograd/djaci-placaju-popa-za-skolsku-slavu-od-ucenika-trazeno-po-100-dinara-za-dolazak/f9xsj85
×
×
  • Create New...