Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'овом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, служио је данас Свету архијерејску Литургију за упокојење душа трагично настрадалих у тешкој саобраћајној несрећи на пружном прелазу у Доњем Међурову. Света служба је почела у 8 часова у цркви Светог Пророка Илије у Чокоту, уз саслужење игумана Дионисија (Шленова), професора Богословског факултета у Москви, протојереја-ставрофора Ранђела Денића, протојереја Миодрага Павловића, Дејана Глишовића, Владице Савића, јереја Жарка Милетића, пароха чокотског, јерођакона Нектарија (Ђурића) и ђакона Ђорђа Филиповића. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светој служби су присуствовале породице и родбина трагично преминулих, градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић са својим сарадницима, директор Центра за социјални рад у Нишу, бројни мештани околних насеља, као и пријатељи и школски другови двоје најмлађе упокојених, тако да је и читава порта цркве била препуна окупљеног народа који је молитвено саучествовао у болу породица преминулих. У краткој беседи Преосвећени Владика је рекао како у оваквим тренуцима неописивог бола не постоје било какве речи утехе, већ да једино Бог може да човеку пружи праву утеху, а да је на људима да се моле за душе пострадалих. Одмах после заамвоне молитве служен је парастос пострадалим: Алекси Димитријевићу (15), Маријани Коцић (17), Наташи Јанковић, Данијели Станковић и Богомиру Лазићу. Његово Преосвештенство је у пратњи градоначелника Ниша и парохијског свештеника потом обишао сваку од породица трагично пострадалих како би им лично изразили саучешће у њиховом болу и упутили речи утехе. Извор: Епархија нишка
  2. У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством заупокојену службу Божију у цркви Покрова Пресвете Богородице у которском насељу Шкаљари поводом преноса земних остатака Сава Кривокапића седамдесет и пет година након упокојења из Аргентине у Отаџбину. Звучни запис беседе У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Началствовао је изасланик Свјатјејшег Патријарха московског г. Кирила Епископ городецки и ветлужски г. Августин, а саслуживали су му Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим (изасланик Патријарха александријског Теодора Другог), Архиепископ медонски г. Михаил и домаћин – Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Одговарали су чланови никшићког Дјечјег црквеног хора „Преподобна мати Ангелина Српска“, под управом госпође Ане Бојић. Након причешћа вјерних, Владика Јоаникије је, поздрављајући госте, рекао да су дошли да утврде везе које су наши преци његовали кроз многе претходне вјекове. „Дозволите да најприје поздравим Његово Високопреосвештенство Митрополита Серафима, архијереја Зимбабвеа и Анголе, апостола Христовога у Африци, који је донио љубав, и своју и своје пастве, а највише смо му благодарни што нам је донио благослов и поздраве Блажењејшега Патријарха Теодора“, казао је он. Владикама Августину и Михаилу казао је да српски и руски народ сједињује иста вјера, исти језик, исто поријекло и иста култура. „И без обзира на то колико поједини раде на томе да се прекину те словенске везе, наше се везе милошћу и благодаћу Божјом настављају. И не само да се настављају, него и јачају. И то је велико охрабрење за све нас“, казао је Владика. Посебно је поздравио Архиепископа Михаила изразивши, како је рекао, велику радост што је дошло до измирења и канонског општења Руске православне цркве и Руске заграничне православне цркве. „Тиме је исцијељена једна дубока рана у цијелом православљу. Ми смо увијек дужни да радимо на јединству православља.Молили смо се Богу за то да Господ исцијели ту рану и мудрошћу руских архијереја и у отаџбини и за границом дошло је до измирења и то је, заправо, нова побједа православља“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је Свети цар Николај добровољно узео крст и добровољно пострадао, подобно Христу Господу, за свој народ. „Видио је, у страшним временима, и будућу славу царства небескога, за које се жртвовао, и будућу славу Русије. А то је видио и наш Свети Владика Мардарије Ускоковић. Он је, тридесетих година прошлог вијека, када је у Русији владала пустош, када су убијани архијереји и свештеници, и вјерујући народ, када су цркве скрнављене и рушене, пљачкане, када је дошло до безакоња, све то гледајући говорио: Вјерујем у васкрсење Русије. И био је један од оних архијереја који је већ тада поштовао Светог цара Николаја као светитеља мученика, заједно са Светим Владиком Николајем и Светим Јованом Максимовићем и са многима другима“, рекао је он. Подсјетио је да је први ктитор никшићког саборног храма Свети цар Николај. „Наш народ то није заборавио. Помињемо га са свијешћу да без помоћи Русије нити би било ослобођења нашег народа од турскога ропства, нити би било овог светог храма.Ми смо тога свјесни и са благодарношћу се сјећамо велике љубави руског народа и руског цара, Цркве руске према Црној Гори и дужни смо да то увијек са љубављу истакнемо и да на тим темељима градимо наше будуће везе“, поручио је Владика Јоаникије. Архиепископ медонски Михаил рекао је да данас стоји са трепетом у никшићком храму. „Руска загранична црква увијек је имала у свом срцу српски народ. Мене је у све степене свештенства подигао Владика Антоније, који је био ученик Светог Јустина Поповића“, казао је он. Он је говорио о историјским околностима у којима је формирана Руска загранична црква и о помоћи коју су јој пружали српски патријарси Димитрије, Варнава и Гаврило. „Свети Јован Максимовић је прво боравио у Србији, а онда је спасавао душе нашег народа у заграничју. Не треба посебно наглашавати да смо ми браћа, јер је то наша свакодневна реалност“, рекао је Архиепископ медонски Михаил. Рекао је да је наше вријеме, по благослову Патријарха Павла и Сабора Српске православне цркве, Митрополит Амфилохије началствовао на Сабору руских заграничних архијереја који је донио одлуку о канонском јединству с Московском патријаршијом. „Наше судбине су нераздвојне кроз историју“, закључио је Архиепископ медонски. Епископ Августин је рекао да је узбуђен што је данас служио Литургију у храму који је благословио руски цар Александар Трећи а његову градњу финансирао Александров син Николај Други. „Из Русије је на ову свечаност овдје дошла једна значајна делегација. Ту су представник Императорског православног палестинског друштва академик Олег Колобов и предсједник Словенске академије наука Сергеј Бабурин. Хтио бих овдје да Владици Јоаникију, у знак сјећања на овај дан уручим један поклон“, рекао је он и Владици предао икону Светог Александра Невског. Након Свете службе, у Епархијском дому је приређена свечана трпеза хришћанске љубави. Владици Јоаникију је проф. др Олег Колобов уручио чланску карту и ознаку Императорског православног палестинског друштва, а Епископ будимљанско-никшићки је архијерејском граматом одликовао проф. др Светлану Колобову из Нижњег Новгорода за допринос развоју и учвршћивању духовних веза словенских народа. Архијереји су, заједно са осталим гостима из Русије у поподневним часовима посјетили Царев мост код Никшића, такође задужбину цара мученика Николаја Другог Романова, и манастир Острог гдје су се поклонили моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Данашњи трећи дан обиљежавања стоте годишњице страдања Царских страстотерпаца Романових почео је саборном Архијерејском литургијом у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког, задужбини цара мученика Николаја Другог Романова. Звучни запис беседе Повезана вест: Трећи дан духовне манифестације „Породица Романов – сто година светости“: саборна Архијерејска литургија у Никшићу Началствовао је изасланик Свјатјејшег Патријарха московског г. Кирила Епископ городецки и ветлужски г. Августин, а саслуживали су му Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим (изасланик Патријарха александријског Теодора Другог), Архиепископ медонски г. Михаил и домаћин – Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Одговарали су чланови никшићког Дјечјег црквеног хора „Преподобна мати Ангелина Српска“, под управом госпође Ане Бојић. Након причешћа вјерних, Владика Јоаникије је, поздрављајући госте, рекао да су дошли да утврде везе које су наши преци његовали кроз многе претходне вјекове. „Дозволите да најприје поздравим Његово Високопреосвештенство Митрополита Серафима, архијереја Зимбабвеа и Анголе, апостола Христовога у Африци, који је донио љубав, и своју и своје пастве, а највише смо му благодарни што нам је донио благослов и поздраве Блажењејшега Патријарха Теодора“, казао је он. Владикама Августину и Михаилу казао је да српски и руски народ сједињује иста вјера, исти језик, исто поријекло и иста култура. „И без обзира на то колико поједини раде на томе да се прекину те словенске везе, наше се везе милошћу и благодаћу Божјом настављају. И не само да се настављају, него и јачају. И то је велико охрабрење за све нас“, казао је Владика. Посебно је поздравио Архиепископа Михаила изразивши, како је рекао, велику радост што је дошло до измирења и канонског општења Руске православне цркве и Руске заграничне православне цркве. „Тиме је исцијељена једна дубока рана у цијелом православљу. Ми смо увијек дужни да радимо на јединству православља.Молили смо се Богу за то да Господ исцијели ту рану и мудрошћу руских архијереја и у отаџбини и за границом дошло је до измирења и то је, заправо, нова побједа православља“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је Свети цар Николај добровољно узео крст и добровољно пострадао, подобно Христу Господу, за свој народ. „Видио је, у страшним временима, и будућу славу царства небескога, за које се жртвовао, и будућу славу Русије. А то је видио и наш Свети Владика Мардарије Ускоковић. Он је, тридесетих година прошлог вијека, када је у Русији владала пустош, када су убијани архијереји и свештеници, и вјерујући народ, када су цркве скрнављене и рушене, пљачкане, када је дошло до безакоња, све то гледајући говорио: Вјерујем у васкрсење Русије. И био је један од оних архијереја који је већ тада поштовао Светог цара Николаја као светитеља мученика, заједно са Светим Владиком Николајем и Светим Јованом Максимовићем и са многима другима“, рекао је он. Подсјетио је да је први ктитор никшићког саборног храма Свети цар Николај. „Наш народ то није заборавио. Помињемо га са свијешћу да без помоћи Русије нити би било ослобођења нашег народа од турскога ропства, нити би било овог светог храма.Ми смо тога свјесни и са благодарношћу се сјећамо велике љубави руског народа и руског цара, Цркве руске према Црној Гори и дужни смо да то увијек са љубављу истакнемо и да на тим темељима градимо наше будуће везе“, поручио је Владика Јоаникије. Архиепископ медонски Михаил рекао је да данас стоји са трепетом у никшићком храму. „Руска загранична црква увијек је имала у свом срцу српски народ. Мене је у све степене свештенства подигао Владика Антоније, који је био ученик Светог Јустина Поповића“, казао је он. Он је говорио о историјским околностима у којима је формирана Руска загранична црква и о помоћи коју су јој пружали српски патријарси Димитрије, Варнава и Гаврило. „Свети Јован Максимовић је прво боравио у Србији, а онда је спасавао душе нашег народа у заграничју. Не треба посебно наглашавати да смо ми браћа, јер је то наша свакодневна реалност“, рекао је Архиепископ медонски Михаил. Рекао је да је наше вријеме, по благослову Патријарха Павла и Сабора Српске православне цркве, Митрополит Амфилохије началствовао на Сабору руских заграничних архијереја који је донио одлуку о канонском јединству с Московском патријаршијом. „Наше судбине су нераздвојне кроз историју“, закључио је Архиепископ медонски. Епископ Августин је рекао да је узбуђен што је данас служио Литургију у храму који је благословио руски цар Александар Трећи а његову градњу финансирао Александров син Николај Други. „Из Русије је на ову свечаност овдје дошла једна значајна делегација. Ту су представник Императорског православног палестинског друштва академик Олег Колобов и предсједник Словенске академије наука Сергеј Бабурин. Хтио бих овдје да Владици Јоаникију, у знак сјећања на овај дан уручим један поклон“, рекао је он и Владици предао икону Светог Александра Невског. Након Свете службе, у Епархијском дому је приређена свечана трпеза хришћанске љубави. Владици Јоаникију је проф. др Олег Колобов уручио чланску карту и ознаку Императорског православног палестинског друштва, а Епископ будимљанско-никшићки је архијерејском граматом одликовао проф. др Светлану Колобову из Нижњег Новгорода за допринос развоју и учвршћивању духовних веза словенских народа. Архијереји су, заједно са осталим гостима из Русије у поподневним часовима посјетили Царев мост код Никшића, такође задужбину цара мученика Николаја Другог Романова, и манастир Острог гдје су се поклонили моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора
  7. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је у суботу 21. априла Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Спаса у Радовићима у Боки. На почетку Светог Богослужења Митрополит Амфилохије је у чим протојереја рупокроизвео пароха кртољског јереја Александра Брашанца. Звучни запис беседе ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. „Понестаде на врсту љубави према ближњем, оданости, праведности и истинољубља; започе непријатељство, вероломност, клевета и притворност; и отуд настаде заблуда и врење у народу Божијем, који беше створен како би људи љубили, спознали, славили, служили Бога и живели у страху Његовом. Пошто је на свету почела да се презире правда услед понестајања љубави било је потребно да правда путем страха поврати нарушени углед; и стога би издељен цео народ у скупине од по тисушту, и на сваких тих хиљаду би изабран по један човек, најуљуднији, најмудрији, најоданији и најснажнији, као и најплеменитији духом, највише упућен и најбоље однегован од свију осталих“. Тако почиње централни сегмент „Књиге о витешком реду“ каталонског философа Рамона Љуља (1232-1316), кога неки сматрају „јединим хиспанским хришћанином од међународног значаја у 13. веку“ и који је у позним годинама страдао каменован од муслимана којима је проповедао хришћанство. Љуљ је био снажан противник утицајних средњовековних следбеника исламског аристотеловца Авероеса, који је дао кључан допринос развоју западнохришћанске универзитетске теологије, а најпре његовог раздвајања верске и философске истине којим уводи својеврстан гносеолошки дуализам, који ће трајно обележити мишљење Запада. Уместо тога, Љуљ се залагао за персоналистички, христоцентрични и теофанијски (богојављенски) приступ истини и сазнању, по ком „разум трансцендира самог себе, свестан да постоји нешто што ни на који начин није у стању да разуме“. Подршку за своје идеје Љуљ је имао и у иранској исламској философији, најпре у делу Сухравардија (1155-1191; о ком се код нас с поуздањем може прочитати у „Краткој историји исламске филозофије“ Сеида, Техрана и Муамера Халиловића, у издању Центра Ком). „Књига о витешком реду“ представља трактат, тачније кодекс једног лаичког посвећеног витештва, као, поред свештенства, једне од две „најплеменитије, најузвишеније“ од Бога дароване службе у овом свету, чији је циљ да својим деловањем „искаже сву изузетну превласт, силу и премудрост Господа Бога Нашега“ и чији је позив „да спроводе (од Бога даровану, а не људским умовањем измаштану) правду“. Поред тога, ова књига представља и прворазредно литерарно, философско, па и теолошко дело. Посебна вредност српског издања „Књиге о витешком реду“ (Магелан прес, Београд, 2013) су „схолије“ преводиоца овог текста са старокаталонског Синише Здравковића, који сам по себи представља једну од најбоље чуваних тајни српске културе. Значај ове књиге за нас је најпре у томе што аутентично сведочи о примату (охристовљене) људске личности над свим социјалним, културно-технолошким или гносеолошким апстракцијама, и свакако нам може помоћи да узвишеније пребивамо у овоме свету, „имајући у виду прелаз из овог света у други и схватајући скори долазак Судњег дана“.
  9. „Понестаде на врсту љубави према ближњем, оданости, праведности и истинољубља; започе непријатељство, вероломност, клевета и притворност; и отуд настаде заблуда и врење у народу Божијем, који беше створен како би људи љубили, спознали, славили, служили Бога и живели у страху Његовом. Пошто је на свету почела да се презире правда услед понестајања љубави било је потребно да правда путем страха поврати нарушени углед; и стога би издељен цео народ у скупине од по тисушту, и на сваких тих хиљаду би изабран по један човек, најуљуднији, најмудрији, најоданији и најснажнији, као и најплеменитији духом, највише упућен и најбоље однегован од свију осталих“. Тако почиње централни сегмент „Књиге о витешком реду“ каталонског философа Рамона Љуља (1232-1316), кога неки сматрају „јединим хиспанским хришћанином од међународног значаја у 13. веку“ и који је у позним годинама страдао каменован од муслимана којима је проповедао хришћанство. Љуљ је био снажан противник утицајних средњовековних следбеника исламског аристотеловца Авероеса, који је дао кључан допринос развоју западнохришћанске универзитетске теологије, а најпре његовог раздвајања верске и философске истине којим уводи својеврстан гносеолошки дуализам, који ће трајно обележити мишљење Запада. Уместо тога, Љуљ се залагао за персоналистички, христоцентрични и теофанијски (богојављенски) приступ истини и сазнању, по ком „разум трансцендира самог себе, свестан да постоји нешто што ни на који начин није у стању да разуме“. Подршку за своје идеје Љуљ је имао и у иранској исламској философији, најпре у делу Сухравардија (1155-1191; о ком се код нас с поуздањем може прочитати у „Краткој историји исламске филозофије“ Сеида, Техрана и Муамера Халиловића, у издању Центра Ком). „Књига о витешком реду“ представља трактат, тачније кодекс једног лаичког посвећеног витештва, као, поред свештенства, једне од две „најплеменитије, најузвишеније“ од Бога дароване службе у овом свету, чији је циљ да својим деловањем „искаже сву изузетну превласт, силу и премудрост Господа Бога Нашега“ и чији је позив „да спроводе (од Бога даровану, а не људским умовањем измаштану) правду“. Поред тога, ова књига представља и прворазредно литерарно, философско, па и теолошко дело. Посебна вредност српског издања „Књиге о витешком реду“ (Магелан прес, Београд, 2013) су „схолије“ преводиоца овог текста са старокаталонског Синише Здравковића, који сам по себи представља једну од најбоље чуваних тајни српске културе. Значај ове књиге за нас је најпре у томе што аутентично сведочи о примату (охристовљене) људске личности над свим социјалним, културно-технолошким или гносеолошким апстракцијама, и свакако нам може помоћи да узвишеније пребивамо у овоме свету, „имајући у виду прелаз из овог света у други и схватајући скори долазак Судњег дана“. View full Странице
  10. Na posljednjem zasjedanju mješovitog povjerenstva koje je imalo zadatak zajednički razmotriti život kardinala Stepinca prije, za vrijeme i nakon Drugoga svjetskog rata, članovi obiju strana dali su zajedničko priopćenje za javnost, koje iznosimo niže u cjelovitom obliku... Zajedničko priopćenje Dana 12. i 13. srpnja 2017. okupili su se u Domu Svete Marte (Domus Sanctae Marthae) u Vatikanu, na svomu šestom i posljednjem sastanku i pod predsjedanjem Oca Bernarda Ardure, predsjednika Papinskoga vijeća za povijesne znanosti, članovi Mješovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka na zajedničko razmatranje lika kardinala Alojzija Stepinca, nadbiskupa zagrebačkog. U ime Hrvatske biskupske konferencije bili su prisutni: kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački; Mons. Antun Škvorčević, biskup požeški; Mons. Ratko Perić, biskup mostarsko-duvanjski; dr. Jure Krišto i dr. Mario Jareb iz Hrvatskoga instituta za povijest. U ime Srpske Pravoslavne Crkve bili su prisutni: g. Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski; g. Porfirije, mitropolit zagrebačko-ljubljanski; g. Irinej, episkop novosadski i bački; g. Jovan, episkop pakračko-slavonski; i prof. dr. Darko Tanasković, stalni predstavnik Republike Srbije pri UNESCO-u. Nazočni su prepoznali velikodušnost pape Franje koji je dobrohotno prihvatio molbu patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Irineja, i odlučio je ustanoviti Komisiju. Svi su članovi zahvalni na srdačnom ozračju, u kojem su, s punom slobodom izražavanja, mogli ispuniti zadaću povjerenu Komisiji, to jest pristupiti zajedničkom razmatranju života kardinala Stepinca. Od početka rada Komisije članovi su bili svjesni da je postupak kanonizacije kardinala Stepinca u isključivoj mjerodavnosti Pape. Priznaju također da svaka Crkva ima vlastite kriterije za postupak kanonizacije. Članovi Komisije složili su se također da je njihov rad omogućio bolje razumijevanje povijesti u godinama između Prvoga svjetskog rata i 1960., godine smrti kardinala Stepinca. Moglo se također osvijetliti život i službu jednog uglednoga katoličkog Pastira u osobito teškom povijesnom razdoblju. Došlo se do zaključka da su različiti događaji, nastupi, spisi, šutnja i stajališta još uvijek predmet različitih tumačenja. U slučaju kardinala Stepinca tumačenja koja su pretežito davali katolički Hrvati i pravoslavni Srbi ostaju i dalje različita. Proučavanje života kardinala Stepinca pokazalo je kako su sve Crkve bile izložene različitim okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovjedaoce vjere. U tom smislu članovi Komisije složili su se oko mogućnosti buduće suradnje, u pogledu zajedničkoga rada, kako bi podijelili sjećanje na mučenike i ispovjedaoce vjere dviju Crkava. http://hr.radiovaticana.va/news/2017/07/13/vatikan_zajedničko_priopćenje_mješovitog_povjerenstva!/1324809
  11. ДАНАС ЈЕ У ВАТИКАНУ ЗАВРШЕН РАД МЈЕШОВИТЕ КОМИСИЈЕ ХРВАТСКЕ БИСКУПСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ И СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О ЖИВОТУ И РАДУ КАРДИНАЛА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА. ДОНОСИМО ЗАЈЕДНИЧКО САОПШТЕЊЕ: Na posljednjem zasjedanju mješovitog povjerenstva koje je imalo zadatak zajednički razmotriti život kardinala Stepinca prije, za vrijeme i nakon Drugoga svjetskog rata, članovi obiju strana dali su zajedničko priopćenje za javnost, koje iznosimo niže u cjelovitom obliku... Zajedničko priopćenje Dana 12. i 13. srpnja 2017. okupili su se u Domu Svete Marte (Domus Sanctae Marthae) u Vatikanu, na svomu šestom i posljednjem sastanku i pod predsjedanjem Oca Bernarda Ardure, predsjednika Papinskoga vijeća za povijesne znanosti, članovi Mješovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka na zajedničko razmatranje lika kardinala Alojzija Stepinca, nadbiskupa zagrebačkog. U ime Hrvatske biskupske konferencije bili su prisutni: kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački; Mons. Antun Škvorčević, biskup požeški; Mons. Ratko Perić, biskup mostarsko-duvanjski; dr. Jure Krišto i dr. Mario Jareb iz Hrvatskoga instituta za povijest. U ime Srpske Pravoslavne Crkve bili su prisutni: g. Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski; g. Porfirije, mitropolit zagrebačko-ljubljanski; g. Irinej, episkop novosadski i bački; g. Jovan, episkop pakračko-slavonski; i prof. dr. Darko Tanasković, stalni predstavnik Republike Srbije pri UNESCO-u. Nazočni su prepoznali velikodušnost pape Franje koji je dobrohotno prihvatio molbu patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Irineja, i odlučio je ustanoviti Komisiju. Svi su članovi zahvalni na srdačnom ozračju, u kojem su, s punom slobodom izražavanja, mogli ispuniti zadaću povjerenu Komisiji, to jest pristupiti zajedničkom razmatranju života kardinala Stepinca. Od početka rada Komisije članovi su bili svjesni da je postupak kanonizacije kardinala Stepinca u isključivoj mjerodavnosti Pape. Priznaju također da svaka Crkva ima vlastite kriterije za postupak kanonizacije. Članovi Komisije složili su se također da je njihov rad omogućio bolje razumijevanje povijesti u godinama između Prvoga svjetskog rata i 1960., godine smrti kardinala Stepinca. Moglo se također osvijetliti život i službu jednog uglednoga katoličkog Pastira u osobito teškom povijesnom razdoblju. Došlo se do zaključka da su različiti događaji, nastupi, spisi, šutnja i stajališta još uvijek predmet različitih tumačenja. U slučaju kardinala Stepinca tumačenja koja su pretežito davali katolički Hrvati i pravoslavni Srbi ostaju i dalje različita. Proučavanje života kardinala Stepinca pokazalo je kako su sve Crkve bile izložene različitim okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovjedaoce vjere. U tom smislu članovi Komisije složili su se oko mogućnosti buduće suradnje, u pogledu zajedničkoga rada, kako bi podijelili sjećanje na mučenike i ispovjedaoce vjere dviju Crkava. http://hr.radiovaticana.va/news/2017/07/13/vatikan_zajedničko_priopćenje_mješovitog_povjerenstva!/1324809 View full Странице
  12. ИЗВОР: http://pricesadusom.com/u-ovom-restoranu-nema-cena-svako-placa-koliko-zeli-a-otvorili-su-ga-monasi/ Preko puta manastirske crkve, na levoj obali Tumanske reke, desetak kilometara od Golupca nalazi se gostoprimnica manastira Tumane. Smeštena je u nekadašnjoj vodenici koja je posle Drugog svetskog rata osposobljena za dobijanje električne energije, uz pomoć potoka koji je pokretao vodenični točak. Budući da je gostoprimstvo jedno od osnovnih načela svih pravoslavnih naroda, a posebno monaških zajednica i naših manastira, bratstvo manastira Tumane želelo je da se njihovi gosti ne opterećuju novcem i plaćanjem, već da im boravak probudi radost i utehu. Zbog toga u gostoprimnici ne postoje cene, već ljudi prema svojoj želji za hranu ili piće mogu ostaviti dobrovoljni prilog, koji služi za obnovu manastira. Naziv gostoprimnica saglasan je sa drevnom manastirskom praksom gostoljublja, jer svaki veliki manastir ima svoju gostoprimnicu i gostoprimca Jela su uvek u skladu sa crkvenim pravilom, te se u dane posta služi isključivo posna hrana, a može se uvek pojesti kuvano jelo, pastrmka iz manastirskog ribnjaka, hrana koja se u manastiru služi toga dana i jednostavni slatkiši poput pita i kolača spremljeni po starim monaškim receptima. Tu su i proizvodi sa manastirske ekonomije: vina i rakije, domaći sir i kajmak, domaći sokovi i drugi proizvodi vrednih monaških ruku. U kuhinji kuvaju dva profesionalna kuvara koji se nesebično trude da posetioci osete svu lepotu domaćinskog gostoprimstva. Iguman ovog manastira Otac Dimitrije ispričao mi je da je vodenicu nagrizao zub vremena i neiskorišćenosti i da je dolaskom monaškog bratstva s jeseni 2014. godine počela obnova. Nakon uređenja crkve, konaka i porte, počelo se razmišljati na koji način najadekvatnije obnoviti nekadašnju vodenicu i prostor oko nje, koji je bio zarastao u korov i šiblje. U razgovoru sa ocem Dimitrijem, igumanom manastira – Unutrašnjost vodenice bila je u izuzetno lošem stanju, a dotrajao krov pretio je svakoga trenutka da se sruši. Dobro procenivši situaciju, uz blagoslov nadležnog episkopa vladike braničevskog Ignjatija bratstvo se latilo velikog posla – kaže Dimitrije. Kako se broj gostiju uvećavao, a bratstvo nije stizalo da ugosti sve ljude, osmišljena je funkcija gostoprimnice, po uzoru na drevnu monašku i manastirsku praksu gostoljublja. Manastir Tumane je kao i većina srednjovekovnih manastira imao svoju gostoprimnicu, pa čak i gostionicu u Golupcu. Sličnu gostoprimnicu imaju i manastiri Studenica i Mileševa, a odskora i Draganac na Kosovu i Metohiji. – Ideja bratstva koja je naišla na izuzetan prijem kod naroda, sastojala se i do danas se sastoji u tome da posetilac može da se okrepi hranom i pićem u jednom duhovnom ambijentu, uz divan pogled na manastirsku crkvu, koji nas u svakom trenutku vraća kroz vekove i oživljava drevno predanje o Milošu Obiliću i njegovom susretu sa Svetim Zosimom. Tumanski svetitelji i drevno predanje postaju sastavni deo i njihovih života i porodica, te se svetinji sa radošću vraćaju – priča mi za Priče sa dušom. Neposredno pored manastira protiče tumanska reka, koja kod gostoprimnice napaja manastirski ribnjak. Sada je u toku oblaganje korita reke kamenom i formiranje dva mala jezera ispred gostoprimnice. U manastirskoj gostoprimnici obično rade prijatelji manastira, imajući želju da svojim boravkom u svetinji budu i od praktične koristi i pomoći. Kao i sam manastir, gostoprimnica je otvorena od 7 do 20 časova. Mesta se ne moraju rezervisati (osim za velike grupe) i svi su uvek dobro došli. Na insistiranje mnogih koji se krštavaju i venčavaju u manastiru može se prirediti i ručak, uz poštovanje poretka manastirskog života, ne remeteći mir svetinje. Mini zoo-vrt otvoren je tokom čitavog dana i u njemu se mogu videti: emu ptice, nojevi, poniji, lame, magarci, mini-koze, kornjače, zečevi, pripitomljeni jazavac, mufloni, crnoglave ovce, guske, patke, labudovi Posetioci manastira, prema Dimitrijevim rečima na prvom mestu su vernici i hodočasnici, turisti i mnogi drugi ljudi dobre volje, koji žele da sebi priušte sticanje duhovnog blaga i u naše vreme preko potrebnog boravka u nedirnutoj prirodi. – Tu su srednjovekovna svetinja sa moštima dvojice svetitelja i čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, kao i mini-zoo vrt i pastrmski ribnjak. Nadasve najlepša i najznačajnija svetinja i prirodno zaštićeno dobro jeste isposnica Svetog Zosima nekoliko stotina metara od manastira, u gustoj bukovoj šumi. Zbog mnogobrojnih čudesnih isceljenja koja su se u njoj dogodila, molitvama Svetog Zosima, narod ovu svetinju naziva Đerdapskim Ostrogom – završio je iguman i pozvao moje čitaoce da navrate do manastira. Opširniji tekst o petočlanom bratstvu koje je obnovilo ovaj manastir i mojoj poseti Tumanu pročitajte OVDE.
  13. Исусова Молитва - Отац Тадеј нам говори да је пуна Исусова Молитва у почетку гласила: Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме (грешног/грешну) - Свети Нил Мироточиви говори да ако зажелиш да сажмеш у једну молитву све молитве Цркве и сво Богослужење, све вапаје и све жеље - која би то била молитва? Та свеобухватна молитва јесте Молитва Господу Исусу. Њом и ми треба да се молимо, по могућности без престанка. Ово су речи пуне савршене "Исусове молитве" коју објави посланик Божији, Свети Нил Мироточиви 1817. год. на Светој Гори - Грчка Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради помилуј ме грешнога (грешну) или у краћем облику: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (грешну) - Најомиљенија Молитва свих Хришћана свих времена, посебно негована код Православних Монаха била је молитва Господа Исуса. Она се зове и "молитва ума" или "молитва срца", јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: "Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања". Учешће ума и срца припада свакој молитви. Ум треба да пази на речи а срце да их саосећа. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпитава у пажњи а срце у саосећању. "Не треба само речима да се моли, него и умом. Не само са умом, него такође и срцем. Тако да ум често и јасно схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће. Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, онда је молитва непотпуна, или није никаква" (Теофан Затворник). Апостоли и искусни Оци захтевају од сваког Православног Хришћанина, да свим срцем призива име Исусово, против сваког искушења. Не напуштајте никако Исусову молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду или кад сте на путу, да бисте увек били наоружани. "Име Исуса Христа продире у дубину срца, тамо налази и везује непријатеља, ослобађа и оживљава душу. Зато пребивај увек у Имену Божјем, да 6и се срце сјединило са Господом. Ипак велики је труд док се непријатељ протера и Христос се усели у срце" (Јован Златоуст). - И рече Исус: "До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена" (Јован 16,24). Апостоли су се молили Исусовом молитвом и они нас уче: "А изнад свега узмите штит вјере о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духовни који је ријеч Божија"(Ефесцима 6,16-17). Честим причешћивањем и "Исусовом молитвом" очистимо себе и онда ће најомиљенији гост Исус Христос доћи сам у срце наше. "Да се Христос вјером усели у срца ваша"(Ефесцима 3,17). Силом, нити било каквом техником, не можемо приморати позивајућег госта сместити у нечије срце. "Уселићу се у њих и живећу у њима", (2. Корин. 6,16). - Господ говори: "Именом мојим изгонићете демоне" (Марко 16,17). Као најснажније оружје против невидљиве борбе против невидљивог непријатеља, служи име Господње: "Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме грешнога/ну" - Сила Исусове Молитве - Монахиња Татјана Послије јутарњег правила у пет сати ујутру, тек што сам успјела да прилегнем ради предаха, кад поче необично виђење. Видјех себе у Петербургу на Васиљевском острву. Спремајући се да пођем на службу у Саборну цркву Светог Николе, обукох монашке хаљине и мантију и седох у мале кочије. Изненада, обретох се на некаквом мрачном тргу. Од страха и ужаса грозничаво сам се освртала час на једну час на другу страну, тражећи излаз из тог положаја. Одједном видим, иду на стотине људи. Искључиво "мирјани", а лица им мрачна, убијена вјечном тугом, као и мени. "Ко сте ви?" питам их. Они одговорише: "Ми смо, попут тебе, у магновењу прешли у вјечност!" Шта сам у том тренутку осјетила, немогуће је описати! Страх и трепет овладали су мојим бићем. Ту ми приђе неки свијетли муж, чије је лице остајало скривено у сјају којим је зрачило, и рече:"Слиједи ме!". Затим ме поведе ка митарствима. Водио ме је кроз шуме, степе и неке зграде. Степе су биле безграничне и ја сам осјећала да сам прешла из земног живота у загробни. али неспремна, неочекивано. Затим ме уведе у собу, у којој се налазило мноштво "мирјана": мушкараца и жена, одраслих и дјеце. Сви су они били убијени вјечном тугом и болом. Насред собе код огромног стола стоји жена и говори ми: "Човјече, ово је мјесто за тебе припремљено до Другог Доласка Господњег". Ја се окренух ка свима који су били тамо и упитах: "Чиме се ви бавите, молите ли се Богу овдје?" Они тужно одговорише: "Занавјек нас Господ неће чути због нашег немарног држања за дане нашег земаљског живота. Ми занавијек нећемо имати смјелости да призивамо Име Господње. Док смо живјели на земљи, било нам је дато да се у животу трудимо а души је била дана молитва. Заповијест Христова о непрестаној молитви била је наша дужност. Обавезни смо били да цијелога свога живога оа сваким уздахом произносимо молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живјети тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну. најважнију молитву нијесмо вршили " Чувши то ја се помолих и осијених крсним знамењем. И .... тада...? На свој ужас осјетих да се чак и звук мога гласа вратио к мени! Обазревши се, опазих железну таваницу, железне зидове и дрвени обојени под. Тада задрхтах од сипног страха и ужаса, од осјећања безизлазности сопственог положаја. Они поред мене рекоше: "За навјек нас Господ неће чути. Само они који живе на земљи могу да нас пред Њим помињу". Једна жена поче да ми говори: "Ови људи су били добри Хришћани, љубили су Бога и творили су добра дјела људима, али у души Господа стекли нису. Сви ви допали сте овде због свога равнодушног живота, мислили сте да тако сви живе" "Ах", рекох. Како се мучим и страдам. Као да ме огњем жежу!". Сруших се и осетих као да ми се тело дели од костију. "Какав 6и живот ти жељела?", упита жена. Одговарам јој са трепетом: "Жељела бих такав живот да умревши видим земаљско и небеско. Господа и Мајку Божију!" На то се жена осмехну и рече: "Само свети прелазе у Вечносг. Они који су за живота на земљи стекли Господа у срцу "Исусовом молитвом". А ти инокињо (монахињо), њој се ниси научила. Кроз ту молитву усељава се благодат Божија и душа се сједињује са Христом и не види такве страхове у каквима се ви налазите. Рај је у души човековој - где је Господ, тамо је и Рај. О својем виђењу ти треба да причаш свима монахујућима и у свијету живећим Хришћанима, који пропадају услед сопственог немара. О виђеном не причај једино невјерујућима и маловјернима. Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да 6и им свједочио о животу послије смрти, али они му неће повјеровати и убиће га!" Тек што жена произнесе те ријечи, у мени се јави нека нада у повратак у земаљски живот. Сви који су се налазили у жељезној соби, простријелише ме погледима, који као да су говорили: "Зар је могуће да ће изићи из ове тамнице? Жена настави: "Ако човјек умре, произносећи у тренутку смрти Исусову молитву, душа ће му стати пред Господа и бивати са Њим неразлучно у вјекове. Такође. ако произноси молитву "Пресвета Владичице моја, Богородице, спаси ме грешнога" у вијеке ће бити неразлучно са Мајком Божијом. Ако у својим последњим гренуцима човјек не буде у стању да изговори ни ријечи његова ће је душа, која је тој молитви тежила у време земаљског живота, сама произносити на самртној постељи. У каквом стању душа изађе из тела, таква ће у вијеке остати. Неће бити никаквог побољшања. Само помињање може измијенити удес душин." И још ми рече: "Ах, монахујући, монахујући", иноцима се називате, то јест - онима, другачијима од осталих у свијету живећих Хришћана. Али. да ли тако живите? Ви не полажете своје печали на Господа и Мајку Божију и овако размишљате: "Сама треба да постигнем, иначе му нема живота". О таквим иноцима не брине се Мајка Божија ни у овом ни у будућем животу. А брине се само о онима који своје печали полажу на њу, који трпе невоље, сиромаштво и болест у име Матере Божије и говоре: "Тако је зацијело, угодно Царици Небеској, све ми се даје по вољи Свевишњега!." Хоћеш ли да ти покажем немарне монахиње". настави жена. "погледај! " и ја видјех - иду монахиње које су служиле при цркви и крале новац - онај украдени новац носе на рукама у вијеке вијекова, заједно са хартијама на којима је назначено коме новац припада. Пролазе и друге - оне које нису дјевственост сачувале. У неких послушница била је прибадачама причвршћена раса. Међу њима су биле и оне са пјевнице - њихова лица била су мрачна, као и моје - убијена вјечном гугом. Ја ћу на то: "Појте пјесму Мајци Божијој, желим да је послушам!" Оне одговарају: "Немамо смјелости у вијека вјекова. Зато што јој, живећи у обитељи, нијесмо служиле чистим срцем". Ја горко заплаках над тим што смо због свога немара и лењости лишени среће да песмом славимо Господа и Његову Свету Мајку. После свега што сам чула и видела прилази ми човјек који ме је водио и каже ми: "Пођимо сада на мјесто на коме се твоја душа растала са тијелом. И магновено, ја се нађох у својој постељи. Било ме је страх да се померим, осмотрила сам све предмете у својој ћелији, дошла к себи и произниела молитву са пуним крсним знаком.. . Слава Богу, то је био сан! Тек што сам успела да изговорим те речи, кад одједном обрех се на овом свијету. И, гле онај који ме водио каже мени тада: "Не мисли да је све то било у сну. Ти си заиста била на оном свијету". Падох пред њим на кољена: "Тешко мени, како сам несрећна!" поново сам дошла овдје. И зашто сам толико разгледала предмете у ћелији, а нијесам на ноге скочила?" "Следи ме! рече он, "ходићемо још 20 дана и вратићемо се ту, гдје ти је суђено да проборавиш до Другог доласка Христовог". Ја сам међутим, све падала и никако нијесам могла да идем. Он је к мени окренуо лице и погледао ме милостиво. Упитах га: "Ниси ли ти мој Ангео?" - "Да! чух његов одговор. Стадох да га молим: "Умоли Свевишњега и врати моју душу да се покаје. Тада мој чувар рече: "Вратићу, али само под једним условом: ако будеш испричала о свему што си овде видјела и чула!". Падох на кољена, давши обећање да ћу све испунити, и у том тренутку осетих душевну радост, а Ангео ми још говораше: "У твоме срцу нема Господа. И ти си само обећала да ћеш Га задобити. Ако се подаш лажном стиду, вратићеш се на пређашње место. Ја ћу с тобом бити и гледаћу како ћеш све испуњавати!". У магновењу опет се обретох у своме кревету. Поскочих и видех - код постеље стоји човек. Потрчах својој келејници са ријечима: "Била сам на оном свијету!" А човек свеједнако стоји на ономе мјесту. Ја се страшно уплашим да се са мном нешто не деси! Отворих врата да се не бих постидела И устегла да све испричам, и видјех - човек се укри у зид! Изађох на ходник у ужасном трепету. Зовем сестре. Оне дотрчаше к мени са свих страна и чуде се необичној промени, која се код мене за тако кратко време збила. Јер, прије свега 20 минута виделе су ме на заједничкој молитви. Падох пред њима на кољена, увјеравајући их да сам се отада потпуно изменила. Никакав земаљски ужас не може се упоредити са ужасима које сам била преживела у животу послије смрти. И дан данас говорим о ономе што сам видјела без устезања. Амин. - Из архива Т.Коваљске (Светигора 6р. 34, стр. 42. Са руског В.Н.)". - Обратите пажњу на речи: Обавезни смо били да целога свога живота са сваким уздахом произносимо Молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живети, тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи, споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну, најважнију - молитву, нијесмо вршили..." Исто тако на следеће речи: Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да би им свједочио о животу после смрти, али они му неће поверовати и убиће га! Према томе Апостол Павле говорио је и писао: "Молите се без престанка" (1 Сол. 5,18). Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј нас грешне.
×
×
  • Create New...