Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'овде'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Милан Меденица :)

    ОВДЕ СТАВИТЕ ВАШ ДЕСКТОП или САЈТ

    мој тренутни десктоп преузет одавде ... http://www.hdwallpapers.in/tron_light_cycle-wallpapers.html
  2. Уколико имамо љубав једни међу другима, и уколико свакога човека доживљавамо као ближњега свога, изграђујемо ту међусобну љубав, онда свакако имамо и љубави према Богу, јер како можемо волети Бога ако не волимо ближњега свога, не волимо икону Божију која је ту поред нас, истиче Архијереј. У недељу, дана 18. новембра 2018. године када наша Света Црква литургијски прославља Преподобномученике Галактиона и Епистиму, Епископ Херувим је принео бескрвну жртву од свих и за све у саборном храму Светог великомученика Димитија у Даљу. Његовом Преосвештенству су саслуживали: архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј – ставрофор Милован Влаовић, јереј Милош Кузмановић и ђакон Предраг Јелић из Даља. На крају Свете Литургије Епископ је проузнео богонадахнуту беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни Оци, драга децо Божија, нека је благословен данашњи дан, дан милости и љубави Божије, која нас је сабрала у овом нашем храму, у Даљу, посвећеном Светом великомученику Димитрију, да прославимо име Божије и да се кроз молитве сетимо свих наших предака, свих наших отаца, који су нас учили да ходимо путем Јеванђеља, путем истине и правде. Управо и данас, кроз Свето Јеванђеље, могли смо да чујемо дивне речи које нас увек обнављају, увек нас снаже, увек нам дају једну нову, остварену поруку и поуку, коју ми са Светога Богослужења у срцима својим треба да понесемо. Данас смо кроз Свето Јеванђеље чули две највеће Божије заповести, којима нас учи Господ наш Исус Христос, а то је да љубимо ближњега свога и да љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом. Господ наш Исус Христос нам даје ове две највеће Божије заповести, упућујући нас на то шта ми требамо у овоземаљскоме животу да чинимо да наследимо то Царство Божије. Драга браћо и сестре, Царство Божије је овде међу нама, јер се управо у тим двема Божијим заповестима оно остварује и испуњава овде на земљи. Уколико имамо љубав једни међу другима, и уколико свакога човека доживљавамо као ближњега свога, изграђујемо ту међусобну љубав, онда ми свакако имамо и љубави према Богу, јер како ми можемо волети Бога ако не волимо ближњега свога, не волимо икону Божију која је ту поред нас. Сваки човек је саздан по образу и подобију Божијем, а тако смо и ми као народ Божији овде увек усмерени ка томе једином циљу, а то је Царство Божије. -У овоземаљскоме животу и кроз наша Света Богослужења увек се напајамо речима Светога Јеванђеља, које нас увек упућују на прави пут, на пут вечнога живота. Све што чинимо и творимо у овоземаљскоме животу, требамо чинити пратећи Божијие заповести, које су заправо образци и педагози наши ка Христу, јер све што творимо и што чинимо треба бити саобразно Јеванђељу, треба бити саобразно љубави и милости Божијој онако како и Бог љуби и милује нас. Бог нас милује и љуби више него што мислимо да то чини, милује нас и љуби самим тим што се Оваплотио и дошао међу род људски, и омогућио да ми грешни људи, огреховљени и обремењени свим гресима овоземаљским, опет можемо приступити и ући у заједницу са Њим. -На који начин ми, драга браћо и сестре, у овоземаљскоме животу ступамо у ту живу, искуствену заједницу са самим Богом? Управо на Светим Службама Божијим, на Светој Литургији. Сви који смо окусили Тело и Крв Христову, окусили смо тај слатки дар вечности, јер вечност и живот вечни се управо окуша овде на Литургији, кроз Тело и Крв Христову. Стога и ми, кад год смо на Светим Божијим Службама и кад год се служи Служба Божија треба да приступамо Светој Чаши, јер је то Чаша живота, Чаша која нас увек враћа у наручје и загрљај Божији, која увек обнавља заједницу са живим и делатним Богом. Са оним Оваплоћеним Богом који је ради нас људи дошао да нам омогући заједницу са самим собом. -Нека би Господ дао да се и ми као народ преобразимо, да задобијемо вечне сладости Небеске. Оне непролазне, оне које нам дају живот, наду, дају нам Васкрсење, дају нам све оно што је неопходно свакоме Хришћанину да задобије Царство Божије. Нека би Господ дао да се наша заједница овде у Даљу умножи, обожи и да Дух Божији буде на свима вама од сада и кроз сву вечност. Амин! Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Даљу. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. Хор Патријаршијске академије у Најорбију певао је на свахилију и на енглеском. Црква је била испуњена пријатељима и породицама 17 дипломираних семинариста из Кеније, Бурундија, Руанде, Мадагаскара и Замбије. Присуствовали су и амбасадори Србије, Грчке, Русије и Египта, као и папски нунције. Митрополит Макарије је поздавио Блажењејшег и рекао да је ово историјски дан када је ту Патријарх да подели своју љубав са професорима и студентима ове Академије, а Блажењејши Патријарх је изразио своју велику радост и захвалност што се преко рада ове Патријаршијске академије осећа учвршћење православне вере у Африци. Он је притом истакао улогу ове школе чији је оснивач поч. архиепископ кипарски Макариос и истакао да срце мисионарења куца овде у Кенији. У наставку се у литији отишло до дивне цркве Свете Софије, где је одржана званична свечаност уручивања диплома дипломираним студентима у пријатној атмосфери, а у присуству амбасадора и мноштва народа. Уређен је свечани програм с певањем црквених песама и народних песама у извођењу више хорова. Патријарх Теодор је упутио очинске речи љубави дипломираним студентима, уручивши им не само дипломе него и благослов сваком од њих и дар у новцу за почетак новог начина живота. Такође им је саветовао да се и даље изграђују у божанској мудрости, послушности, читању духовне литературе, следовању Христовом примеру, напајајући се енергијом божанске Литургије. Такође је заблагодарио професорима Академије на ревности коју су гајили приликом предавања божанског учења Цркве. Следећег дана 19. августа 2018. Патријарх је са архијерејима служио у цркви Светог Елефтерија у селу Рирони код Најробија уз учешће многобројних верника и свештеника из суседних парохија. На путу за то село дочекали су га полицијски оркестар, свештенство и верни народ Божји, и тако су се упутили у цркву где су их дочекали „с палмама и гранчицама“. Ово је изазвало велико одушевљење народа који види први пут предстојатеља своје Цркве. На богослужењу је певала цела црква, и то веома складно. Током Литургије Патријарх је рукопроизвео у звање архимандрита оца Марка, једног од најстаријих делатеља Кенијске Цркве. После Литургије православни народ је певао дивне традиционалне народне песме и изводио домородачке игре. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Патријарх александријски Теодор II служио је у Најробију у цркви Светог Макарија у Патријаршијској академији Божанску Литургију 18. августа 2018. Саслуживали су му митрополит Најробија Макарије, епископи Неофит Кенијске горе и Атанасије Западне Кеније, као и многи свештеници и ђакони. Хор Патријаршијске академије у Најорбију певао је на свахилију и на енглеском. Црква је била испуњена пријатељима и породицама 17 дипломираних семинариста из Кеније, Бурундија, Руанде, Мадагаскара и Замбије. Присуствовали су и амбасадори Србије, Грчке, Русије и Египта, као и папски нунције. Митрополит Макарије је поздавио Блажењејшег и рекао да је ово историјски дан када је ту Патријарх да подели своју љубав са професорима и студентима ове Академије, а Блажењејши Патријарх је изразио своју велику радост и захвалност што се преко рада ове Патријаршијске академије осећа учвршћење православне вере у Африци. Он је притом истакао улогу ове школе чији је оснивач поч. архиепископ кипарски Макариос и истакао да срце мисионарења куца овде у Кенији. У наставку се у литији отишло до дивне цркве Свете Софије, где је одржана званична свечаност уручивања диплома дипломираним студентима у пријатној атмосфери, а у присуству амбасадора и мноштва народа. Уређен је свечани програм с певањем црквених песама и народних песама у извођењу више хорова. Патријарх Теодор је упутио очинске речи љубави дипломираним студентима, уручивши им не само дипломе него и благослов сваком од њих и дар у новцу за почетак новог начина живота. Такође им је саветовао да се и даље изграђују у божанској мудрости, послушности, читању духовне литературе, следовању Христовом примеру, напајајући се енергијом божанске Литургије. Такође је заблагодарио професорима Академије на ревности коју су гајили приликом предавања божанског учења Цркве. Следећег дана 19. августа 2018. Патријарх је са архијерејима служио у цркви Светог Елефтерија у селу Рирони код Најробија уз учешће многобројних верника и свештеника из суседних парохија. На путу за то село дочекали су га полицијски оркестар, свештенство и верни народ Божји, и тако су се упутили у цркву где су их дочекали „с палмама и гранчицама“. Ово је изазвало велико одушевљење народа који види први пут предстојатеља своје Цркве. На богослужењу је певала цела црква, и то веома складно. Током Литургије Патријарх је рукопроизвео у звање архимандрита оца Марка, једног од најстаријих делатеља Кенијске Цркве. После Литургије православни народ је певао дивне традиционалне народне песме и изводио домородачке игре. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad.
  6. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad. View full Странице
  7. 8. april 2018 | 09:55 » 10:05 Mi ovde svaki dan vaskrsavamo: Telegraf u Pakracu sa vladikom Jovanom o Jasenovcu, Kosovu i Ustavu SPC (FOTO) (VIDEO) Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije, rekao je u intervjuu za Telegraf.rs, episkop pakračko-slavonski blob:http://www.telegraf.rs/076dbbc5-dd9e-46fb-b868-8673a186a1b0 Veliku pažnju srpske javnosti izazvao je nacrt novog Ustava SPC iako zvanično nigde nije objavljen. Šta u stvari piše u njemu? Ima li nejedinstva u SPC, ali i šta nam donosi Zakon o Starom sajmištu? Kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, ali i odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? Kako zajedno idu mantija i vojnička uniforma, ali i koju muziku za slušanje preporučuje ovih dana, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Njegovom Preosveštenstvu episkopu pakračko-slavonskom gospodinu Jovanu Ćulibrku. Koje novine predviđa predlog novog Ustava Srpske pravoslavne crkve? - Mislim da taj Ustav zaista ne zaslužuje nikakvu veliku prašinu. Što se nas ovde tiče, našoj Eparhiji, tj. Episkopiji biće vraćeno njeno ime koje je najduže nosila - to je Eparhija pakračko-slavonska. Naime, uobičajno je u tituli arhijereja, kao i episkopije, da se spoje ime sedišta i ime pokrajine u kojoj se nalazi, tako da će naš novi-stari naziv biti Eparhija pakračko- slavonska. To nas vraća u vreme Kirila Živkovića i mnogih arhijerija slavonskih i pakračkih, koji su se uglavnom tako i potpisivali. Istu sudbinu čeka i naziv naše pomesne Crkve. Mi se vraćamo svome starom imenu, po kome smo bili poznati još od proglašenja Patrijaršije u Skoplju, u vreme Cara Dušana, pa sve do obnavljanja punoće Pećke Patrijaršije posle Prvog svetskog rata. Tada je – 1920. godine - naša pomesna Crkva aktom Carigradske patrijaršije nazvana Srpskom pravoslavnom crkvom, što ona svakako jeste, ali smo izgubili naše drevno ime, koje jebilo u skladu s praksom da se pomesna Crkva naziva prema svome sedištu. Tako se i drevne crkve nazivaju - Jerusalimska, Antiohijska, Carigradska, Aleksandrijska patrijaršija, pa čak i Ruska pravoslavna crkva u svom zvaničnom nazivu ima Moskovskapatrijaršija, a titula patrijarha Kirila je “Patrijarh moskovski i sve Rusije”. Foto: Milena Đorđević Da li to znači da će se i patrijarh vratiti da stoluje u Peći? - Manastir Pećke patrijaršije je stavropigijalni manastir. On je uvek bio sedište patrijarha i ustoličenje patrijarha se i dan-danas obavlja u Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam bio vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja dve godine u Manastiru Pećke Patrijaršije, i mislim da je to idealno rešenje u ovom trenutku da patrijarh preko svog vikarnog episkopa bude prisutan u Pećkoj patrijaršiji. Takođe, mnoge druge funkcije - zasedanja Sabora i zasedanja Sinoda npr. - mogu se vršiti u Peći. Poslednjih nekoliko godina Sabor makar počinje u Pećkoj patrijaršiji, što je već dobro. Foto: Milena Đorđević Znači, patrijarh ipak ostaje u Beogradu? - Patrijarh treba da svoje vreme podeli između Beograda i Peći. Međutim, kada govorimo o imenima koje predviđa nacrt novog Ustava SPC, pominje se da će se titula patrijarha srpskog preimenovati u "patrijarh srpskih i pomorskih zemalja". Ne verujem da će susedne države baš blagonaklono gledati na to. - Srpska crkva nije država, pa samim time i nema nikakve teritorijalne pretenzije ni prema kome. Kada govorimo o ovome, govorimo o predlogu Ustava, koji smo svi mi dobili na uvid pre početka Sabora. Šta će desiti na Saboru, koji konačna instanca koja odlučuje, to ćemo tek da vidimo. Biće to pitanje procene da li će nešto poetsko i istorijsko prevagnuti nad postojećim rešenjem. To ćemo tek da vidimo. Foto: Milena Đorđević Da li je onda predstojeći Sabor SPC verovatno jedan od najznačajnih u poslednjih nekoliko godina? - Nažalost, mi živimo u takvim istorijskim uslovima da je nama svaki Sabor značajan: pomislite kakvim su se samo problemima bavili Sabori ratnih devedesetih godina! Tako da ne bih rekao da će predstojeći imati posebno veliki značaj, s tim što naravno zbog ovog pojačanog pritiska oko Kosova i Metohije sigurno da će imati nešto veće probleme s kojima će se baviti. Ali, ni težih tema nije nedostajalo, kao što ni do sada nije bilo nijednog Sabora koji nije raspravljao o Kosovu i Metohiji. Foto: Milena Đorđević Doći ćemo i do pitanja Kosova tokom razgovora, ali da se vratimo na nacrt Ustava SPC. Govori se, birokratski rečeno, o decentralizaciji unutar SPC, odnosno uzdizanju 13 postojećih eparhija na nivo mitropolije. Šta se dobija time? - Uzdizanje episkopija na nivo mitropolija i decentralizacija su dve različite stvari. Jedna je stvar uzdignuti neku eparhiju nazivom na nivo mitropolije, a druga je stvar da li to podrazumeva i decentralizaciju. Mi danas imamo tri mitropolita u Srpskoj Crkvi, ali oni osim časti - ni crnogorsko-primorski, ni dabrobosanski (sarajevski), ni zagrebačko-ljubljanski – osim časti nemaju nikakve posebne vlasti nad episkopijama, eparhijama oko sebe. Videćemo, da li će i koje će episkopije biti podignute na nivo mitropolije, ali je sasvim sigurno da to neće podrazumevati nikakvu vlast. Foto: Milena Đorđević Znači, sve će se svesti na promenu imena? - Na promenu imena i simbolički status. Recimo, za Banja Luku je sasvim prirodno da ona bude Mitropolija. Ona je sada episkopija u prestonici Republike Srpske i više je nego logično da to bude Mitropolija, a i bila je u vreme Austro-Ugarske i njoj će se u suštini vratiti taj naziv. A koliko je složeno pitanje odnosa prema mitropolijama, najbolje se vidi baš na primeru Zapadne Slavonije: za nju je tipično je da postoji suživot sa severnim delom Bosanske Krajine, pogotovo sa Lijevče poljem i Potkozarjem, jer se radi o istim porodicama, istim običajima, istim pesmama pa čak i o istim fizionomijama. Tako da nije čudo da je i Branko Ćopić jedno vreme u učiteljsku školu išao ovde u Pakrac. Foto: Milena Đorđević Da Sava ne bude granica? - Sava je ovde poveznica. Ja sam rastao u Gradišci, koja je bila suštinski jedan grad na dve obale Save. Na primer, manastiri sa južne strane Save imaju svoje sestrinske manastire ovde na području bivše Austro-Ugarske, tj. u Slavoniji. Manastir Gomionica ima manastir Pakru, manastiri Liplje i Stuplje imaju manastir Orahovicu. Oni su se u Slavoniju sklanjali s narodom, sklanjajući glavu ali i ogromno kulturno blago koje se u Slavoniji i do danas čuva. Tako da iskreno, ako me pitate, kojoj mitropoliji bi pripadala Slavonija, da li zagrebačko-ljubljanskoj ili banjalučkoj, ja bih rekao - obema. Foto: Milena Đorđević Spomenuli ste sami razgovore o Kosovu i Metohiji. U Srbiji je aktuelan unutrašnji dijalog o KiM, koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Da li će SPC stati iza predloga koji on bude predstavio? - Kako da stanemo iza nečega, što ne znamo šta je? To je pitanje više retoričko. Dijalog o Kosovu i Metohiji traje od 1389. godine u srpskom narodu i neće prestati nikada. Jako je važno da realno razmotrimo gde smo i šta smo u ovom trenutku; a to je zadatak za sav naš narod. Gro našeg naroda ovde u Slavoniji, došao je u Velikoj seobi sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem sa Kosova i Metohije, Stare Raške... Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije. On tim semenom diše, raste i svaki naš čovek se pita za Kosovo i Metohiju. Svi razmišljaju, svi se mole, svi sastradavaju Kosovom i Metohijom. Sigurno da šta god bude bilo, neće biti lako. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o Saboru SPC i razgovorima na njemu, da li će SPC imati svoj predlog za rešenje pitanja Kosova i Metohije? - Videćemo. Na Saboru ćemo razgovarati, pa ćemo videti. Važno je da saborno i kao Crkva Božija, kao narod, o tome razgovaramo i zauzmemo što je moguće dublji i ozbiljni i dalekovidniji stav. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o zauzimanju stavova, u javnosti se pojavila informacija i o promeni načina izbora patrijarha. Umesto apostolskog žreba poglavar SPC bi se birao dvotrećinskom većinom. Da li taj način izbora otvara mogućnost lobiranja? - Apostolski žreb je uveden posle izbora patrijarha Germana da bi se što manje omogućio upliv sa strane prilikom izbora narednih patrijarha, zato što je prilikom izbora patrijarha Germana i njegovog prethodnika patrijarha Vikentija svakako bilo uticaja tadašnjeg komunističkog represivnog aparata. Što ne znači da patrijarh nije bio vrlo dobar patrijarh. S druge strane, i vizantijski carevi su uticali na izbor patrijarha. Nema države na svetu i u istoriji, koja na ovaj ili onaj način nije bila zainteresovana ko će biti naredni patrijarh i neće biti do kraja sveta i veka. Još ćemo videti, šta će biti sa tim načinom izbora. Foto: Milena Đorđević Čovek ste, koji jako dobro razume medije. Kada govorimo o informacijama, koje su se pojavile u javnosti, da li je medijsko "curenje" teksta Nacrta novog Ustava bilo "predviđeno" ili se desilo slučajno? - Znate kako, ako vi to pošaljete na adrese svih episkopa i to mejlom (osmeh), šta očekujete? Kada govorimo o nastupima u javnosti crkvenih velikodostojnika, neretko se šalje poruka o nejedinstvenom stavu unutar SPC. Takođe, napada se i državni vrh u tim nastupima, koji u nekim slučajavima, kako kažete, ume da se umeša u izbor? Foto: Milena Đorđević - Kada govorimo o mešanju u izbor, ne govorimo o aktuelnom državnom vrhu, nego o svakom državnom vrhu. Što se tiče istupa episkopa, moj prvi posao kao Episkopa pakračko-slavonskoga jeste da svedočim Jevanđelje. Pogotovo ovde, gde su rane još sveže i gde je nas sa raspetim Jasenovcem, koji je jednak raspetom Kosovu i Metohiji, svaka reč mora biti jevanđelska. Prvo, polazimo od toga, pa onda sve drugo. Ovde, zaista, i sa rukovodstvom Srbije i Republike Srpske, a naravno pre svega sa vlastima u Hrvatskoj, imam veoma dobro iskustvo. Foto: Milena Đorđević U Vašem radu angažovani ste na izradi nacrta Zakona o ustanovi spomen-žrtve, odnosno Zakona o Starom sajmištu. Dokle se stiglo sa tim aktom i zašto je on važan? - Ima dva razloga zašto je važan. Prvo, Staro sajmište je važno zbog onoga što se desilo na Starom sajmištu, a to je da je na njemu istrebljena većina jevrejske populacije Beograda i onog dela Srbije koji je bio pod nacističkom okupacijom. Zato on za Jevrejsku zajednicu Srbije ima posebnu težinu. Zato je predviđen poseban muzej Holokausta u okviru budućeg memorijala, koji će imati svoju autonomiju. Na Sajmištu je stradao i još veći broj Srba, ali je to na žalost samo mali deo srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. S druge strane, Staro sajmište pruža izvanrednu mogućnost da se na njemu obeleži stradanje u Drugom svetskom ratu i srpskog i romskog naroda, kao i antifašistička borba - sve ono što Beograd nije dobio od 1945. godine. Foto: Milena Đorđević Mi ne smemo zaboraviti da smo narod pobednik u Drugom svetskom ratu. Da smo mi narod čija pobednička vojska nastupa 9. maja ulicama Moskve. Zna se kako smo dospeli tamo: zbog 5. kozarske, zbog 10. krajiške, zbog svih onih ljudi, koji su pogotovo na području NDH, krvavo se izborili sa stotinama hiljada žrtava u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika. To je tradicija, koju mi kao srpski narod ne smemo izgubiti. Na koji način su ti pobednici izmanipulisani krajem rata i posle rata i na koji su način prevedeni u jednu ideološku državu, to je druga stvar. Ali, ustanak u NDH je počeo kao narodni ustanak, a ne kao ideološki ustanak i on je to ostao skoro do samog kraja rata. Boljeg mesta od Sajmišta, ogromnog prostora, koji pruža mogućnosti za čitav jedan arhipelag muzeja i memorijala, u kome će biti muzejski, istraživački, a pre svega obrazovni centri, teško da može biti. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Zakon je već gotov. On ima još nekoliko sitnih stvari, koji treba da se urade u tekstu. Tri stvari su neophodne što pre da se urade: prvo je da se realizuje namera predsednika, koji je objavio nama još krajem prošle godine, da se Komisija digne na državni nivo sa gradskog, što je svakako neophodno, jer Sajmište daleko prevazilazi pitanje grada Beograda i njegove mogućnosti. Drugo, da se Zakon pusti u proceduru. On već godinu dana čeka. I treći, da se sazove međunarodno savetodavno telo, koje je formirano, upravo zato da bi Sajmište kao budući memorijal bilo na nivo svetskih standarda i da bi bio deo svetske mreže memorijala Drugog svetskog rata i stradanja. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Govorimo o žrtvama koje je srpski narod i uopšte narod podneo na području tadašnje NDH. Epsikop ste na području današnje Hrvatske. Svedoci smo gotovo svakodnevno relativizacije ustaških zločina, pre svega onih počinjenih u Jasenovcu. Kako to komentarišete? - Mi smo pre svega svedoci ogromnog međunarodnog interesa za pitanje Jasenovca, koji, nažalost, javnost u Srbiji ne prati. Zašto je to tako? - To ste vi trebali da odgovorite, vi radite u medijima. Npr. IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na holocaust – koja je izuzetno značajno i moćno telo - pre dve godine je stavila Jasenovac na svetsku listu ugrožene baštine. Zbog toga je prošle godine desetine ambasadora bilo što u Jasenovcu, što u Donjoj Gradini. Sigurno da međunarodno zanimanje raste. Postoji čitava generacija novih stručnjaka, koji objavljuju, pišu i o Jasenovcu i o NDH. Imate bestseler Njujork tajmsa "Lady from Zagreb", od pre dve godine, u kome se podrobno opisuje i Jasenovac i stanje u NDH u Drugom svetskom ratu. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Imamo jednu potpuno novu situaciju, čiji je jedan od izraza i izložba koja je bila u januaru u Ujedinjenim nacijama. Tako da je situacija mnogo drugačija od one koju uobičajno i po inerciji sebi predstavljamo. Što se tiče same revizije istorije i poricanja istorije, to je jedan projekat koji je propao. To je projekat koji je krenuo iz jedne kalifornijske institucije, koji se doslovno zvao Institut za reviziju istorije. Oni su posle procesa, koji je bio 2000. godine između Debore Lipštat i Dejvida Irvinga, koji je bio zastava tog pokreta, i zvanično priznali da nisu uspeli u svojoj nameri da svetu objasne da nije bilo Holokausta. Inače, Holokaust u Jugoslaviji je imao značajno mesto na tom procesu. Naravno, to se odnosi i na srpsko stradanje, i na Jasenovac i sve drugo. Tako da je pokret revizije istorije, gde god da postoji, samo provincijalna pojava čiji je glavni tok u svetu prošao i pokazao se neuspešnim. Može da se održava samo veštački. Episkop Jovan ispred Sabornog hrama Svete Trojice u Pakracu -Foto: Milena Đorđević Kako da pobegnemo od tih dnevno političkih trvenja i bacimo svetlo na to o čemu Vi pričate? - Na dva načina. Prvi je da dolazimo u Jasenovac. Umesto da se njime “bavimo”, da prvo dođemo u njega. To je učinio carigradski patrijarh Vartolomej 2016. godine, kada je s našim patrijarhom došao u Jasenovac i popeo se na humku pod kojom su kosti jasenovačkih logoraša, novomučenika, i prelomio im kolač i osveštao žito. Tek tako mi možemo istinski da ih vidimo kakvi oni jesu, tj. da su to ljudi koji su stradali za svoju veru i istinu i ni p čemu različiti od Svetog Georgija, Svetog Dimitrija ili bilo od kog drevnog mučenika. Ako tako posmatramo jasenovačke žrtve, jevanđelski, onda neće biti ni gorčine, ni osvetoljubivosti, ni mržnje, ni straha. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Kanonizacija Alojzija Stepinca je tačka razdora SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Da li je komisija koja se bavila tim pitanjem složila u bilo čemu osim da se ne slažu dve strane? - Mislim da je ta komisija ispunila osnovnu nameru Pape Franje, a to je da se sedne i da se razgovara otvoreno i u međusobnom poštovanju. Mi imamo svoje stavove, koje smo trudili da obrazložimo onako kako smo bili smatrali i koji su bili stručno izloženi. Ali ono što je najvažnije jeste da je razgovor bio otvoren i sa jednim hrišćanskim međusobnim poštovanjem. Foto: Milena Đorđević Kakav je generalno odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? - Ako bi sudili po odnosu sa mojim ovde sabratom požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, oni su izuzetno dobri. Da li je tako u svakom slučaju, to ne mogu da prosuđujem. To bi trebalo da pitamo moju braću za svakog od njih u svom kraju. Sigurno da je i ovaj dijalog i odnos Pape Franje u mnogo čemu povoljno i kvalitetno uticao na međusobne odnose. Da li je došlo vreme da Papa Franja poseti Srbiju? - Mislim da je to jedno pitanje koje se automatski poteže u ovakvim razgovorima. Mislim da imamo mnogo važnijih stvari. Ispred Vladičanskog dvora u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o tim važnim stvarima, ono što je verovatno Vama ovde najvažnije jeste život Srba i pravoslavnog stanovništa u Hrvatskoj. Kakav je on danas iz Vašeg ugla? - Prvo život Crkve, koji mora da se obnavlja. Mi smo ovde u Pakracu: Pakrac je jedno od mesta, kao što su Cetinje, Sremski Karlovci, Sent Andreja ili šire ako gledamo, kao što su Ohrid, Veliko Trnovo, Moskopolj ili Kastorija. Jedno od onih mesta, koji imaju daleko veću važnost od svoje veličine. Pakrac je jedno od duhovnih čvorišta, ovde na mestu sretenja Srednje Evrope i Balkana i čuva jednu od najvažnijih biblioteka ovog dela Evrope. Foto: Milena Đorđević Koliko je ona važna, govori podatak da kada je princ Čarls bio ovde pre dve godine, među prvim stvarima za koje se zainteresovao, pitao je za Pakračku biblioteku. Ona je 1941. godine otuđena, tek osamdesetih bila vraćena od komunista delimično, pa je opet stradala u ovom ratu, a spašena je zahvaljujući jednom hrvatskom oficiru, Ivanu Hitiju, i evo u novembru prošle godine vraćena je u Pakrac. Mi sada obnavljamo istočno krilo dvora u kome će ona biti smeštena i to predstavlja način kako idemo i kako gledamo na budućnost. Mi se moramo obnavljati i ako se mi obnavljamo kao Crkva Božija, narod odmah ide za nama. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Moram da priznam, iako sigurno Vam to nije bila namera, prilično sam se postideo neznanjem o Pakracu i životu SPC ovde i šta se sve radi na obnovi duhovnog života i onoga što Vi radite da bude vidljivo prisustvo SPC i u Pakracu i u okolini. - To nije Vaš lični problem. To je problem generalno, da je nažalost politika socijalističke Jugoslavije i socijalističke Hrvatske – a na žalost najpre srpskih prvaka u to vreme - bila takva da je Pakrac bio potpuno zanemaren, gurnut u stranu i nije mu pridavana ona važnost koju on stvarno ima. Ta važnost daleko prevazilazi samu Srpsku Crkvu, pa čak i naš narod, nego se ovde radi o baštini čovečanstva: ovo je druga biblioteka u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga. To je nešto po čemu je ovo mesto čuveno širom sveta a mi smo tvorci i čuvari tog bogatstva. Vladičanski dvor u Pakracu, u pozadini je Saborni hram Svete Trojice - Foto: Milena Đorđević Ali, čini se da to nije toliko poznato sa one strane Save i Dunava? - Zato ste vi tu, da učinite poznatim, a naše je da to obnavljamo, da tome vratimo dostojanstvo koje je imalo. To je proces koji ne može da se desi preko noći, pogotovo ako vi nešto morate da napravite da bi pokazali. Ne želimo da obećavamo šta ćemo da uradimo. Ja u to ne verujem; verujem u ono što je urađeno. Volim što ste došli, da vam pokažemo šta smo uradili. Ovo se pre svega odnosi - i to je suštinska stvar – na Manastir Jasenovac. Tamo su došle sestre sa Skadarskog jezera, iz manastira Beška, već imaju i novih sestara. One u manastiru Jasenovac svaki dan prinose molitve. Onoga ko dolazi u Jasenovac sada dočekuje blaga reč i ljubav, molitva i gostoprimstvo, i to je ono najvažnije što mi dajemo svetu. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o procesima koje pominjete, da li ćemo zaustaviti taj negativni trend koji traje od druge polovine prošlog veka, da li ćemo opstati u Hrvatskoj kao narod? - Mislim da Hrvatska, kao i Evropa, prolazi jedan bolan period samotraženja i redefinisanja, koji je odlazak Velike Britanije iz EU samo pojačao. Mi ćemo videti tek šta će biti sa EU. Ako ona duboko ne siđe u sebe i dođe do svojih temelja, koji su nesumnjivo hrišćanski, ja nisam siguran u njenu budućnost. Ovako, EU je suštinski još uvek Evropska ekonomska zajednica. A to nijednoj državi u istoriji sveta, nijednom entitetu u istoriji sveta nije obezbedilo budućnost. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Šta Vi vidite, kada siđete među narod? - Vidim narod koji se vraća sebi. To je narod koji se od kraj osamdesetih i početka devedesetih, bez obzira na sve ratove, duhovno preporodio. Narod koji je ponovo napunio manastire, to je narod u kome se umnožilo sveštenstvo. Naravno, na nama je da se sada izgrađujemo, da pooštravamo kriterijume unutar Crkve - znači pre svega prema samima sebi - a onda i prema budućim kandidatima za to sveštenstvo. No, ako se naš narod posle komunizma obnovio, nema toga što ne možemo da prevaziđemo. Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević Verovatno je to i ključna poruka? - Ključna poruka je druga: nažalost, mi smo u periodu kada središnja Evropa sve više vuče biološki sve narode koji su na njenom obodu. Tu moramo biti svesni da nam se tu odliva mladost. To je u Hrvatskoj dramatično, a bojim se da će se to desiti i ostatku Balkana kada se otvore granice i dozvoli zapošljavanje u EU bez administrativnih prepreka. Sve rečeno prethodno na stranu, ovaj odliv mladih ljudi je suštinski problem sutrašnjice. Koliko SPC može da pomogne u sprečavanju tih migracija, odnosno da stanovništvo opstane? Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević - Crkva prvo treba da iskreno i pošteno kaže svima gde smo. Mi smo danas u situaciji u kojoj je odliv stanovništva sa područja bivše Jugoslavije i Balkana na nivou seobe. Pogotovo se to odnosi na delove tog prostora koji su u EU, iz kojih se stanovništvo iseljava masovno. Pritom ne mislim samo na Srbe, mislim na Hrvate i sve druge. To je ono što nas čeka i nemojmo da čekamo taj trenutak, pitajući se da li će se desiti i hoće li nas zaobići. Neće, to će se sigurno desiti. Ovaj val je nastao na ekonomskim osnovama, iako u njemu ima i nešto iracionalno, što jako podseća na ono vreme iseljavanja iz naših sela šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su se bez ikakve ekonomske logike ostavljala velika imanja u Šumadiji i selilo u gradove da se radi u fabrikama, koje nisu potrajale. To je posao države, da mladom čoveku da ekonomski prosperitet, elementarni, koji će ga zadržati u otadžbini. Činjenica jeste da je na prostoru bivše istočne i jugoistočne Evrope zavladao divlji kapitalizam, koji iskorišćava čoveka. Mlad čovek se u tom pogledu oseća iskorišćenim i bez budućnosti. On bira da ide u zemlje starog kapitalizma, gde ima nekog socijalnog poretka i gde je obezbeđeno neko dostojanstvo čoveka. To je ono što vuče čoveka u Nemačku, Austriju, Irsku... Foto: Milena Đorđević U neku ruku smo kolege. Mediji su takođe Vaša sfera interesovanja. Jedan ste od tvoraca prve radio-stanice u SPC. Koliko je značajno da Crkva na taj način bude otvorena prema javnosti? - Apsolutno, to je deo njene misije. Da su Sveti Kirilo i Metodije imali radio i televiziju sasvim sigurno da bi ih upotrebili na najbolji mogući način. U tom smislu ste spomenuli i aktivnosti na Fejsbuku, odnosno društvenim mrežama. - Naša eparhija, kao i manastir Jasenovac i sve naše parohije imaju svoju stranicu na Fejsbuku. Moram da kažem da sam jako ponosan da deset hiljada prati ono što se dešava u Slavoniji, što sigurno nije od interesa za neki veliki broj ljudi. Naravno, nas pre svega prate naši Slavonci, koji su u dijaspori: u australijskom Pertu živi možda više Pakrčana nego što ih živi trenutno u Pakracu. Jako mnogo Slavonaca živi baš u Australiji, obišao sam ih, oni su uključili u rad i obnovu. Evo lepo prilike da ih sve pozovemo da se uključe, stranica se zove Saborni hram Svete Trojice u Pakracu. Molim sve Slavonce i sve koje zanima život raspete Crkve u Slavoniji da potraže tu stranicu, da nam se priključe i da nam se pridruže, to je najbolji način na koji mogu da nam pomognu. Saborni hram Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada već pominjemo radio stanicu, šta Njegovo Preosveštenstvo sluša od muzike kada želi da se opusti? - Ovo je Strasna sedmica i preporučujem jedno remek-delo pravoslavne duhovnosti, koje je istovremeno i muzičko remek-delo, a to je disk koji je davno libanska pevačica, pravoslavka, Fajruz, inače najveća živa arapska pevačica snimila koristeći narodne arapske pesme Strasne sedmice. Oni su mešavina narodne i liturgijske muzike i to lako možete naći na internetu. To je zaista jedno muzičko remek-delo i potpuno odgovara ovom dobu godine. Kada se sve navede, da li zajedno mogu da idu mantija, vojnička uniforma, padobran, kandilo i gitara? - Pravoslavan čovek je celostan čovek, upravo se to od njega i zahteva. Niko od nas ne sme biti fah idiot. Foto: Milena Đorđević Pred nama je praznik Vaskresnja Gospodnjeg. Koja je Vaša poruka? - Mi ovde svaki dan vaskrsavamo. Obnavljamo se. M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)
  8. 8. april 2018 | 09:55 » 10:05 Mi ovde svaki dan vaskrsavamo: Telegraf u Pakracu sa vladikom Jovanom o Jasenovcu, Kosovu i Ustavu SPC (FOTO) (VIDEO) Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije, rekao je u intervjuu za Telegraf.rs, episkop pakračko-slavonski blob:http://www.telegraf.rs/076dbbc5-dd9e-46fb-b868-8673a186a1b0 Veliku pažnju srpske javnosti izazvao je nacrt novog Ustava SPC iako zvanično nigde nije objavljen. Šta u stvari piše u njemu? Ima li nejedinstva u SPC, ali i šta nam donosi Zakon o Starom sajmištu? Kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, ali i odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? Kako zajedno idu mantija i vojnička uniforma, ali i koju muziku za slušanje preporučuje ovih dana, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Njegovom Preosveštenstvu episkopu pakračko-slavonskom gospodinu Jovanu Ćulibrku. Koje novine predviđa predlog novog Ustava Srpske pravoslavne crkve? - Mislim da taj Ustav zaista ne zaslužuje nikakvu veliku prašinu. Što se nas ovde tiče, našoj Eparhiji, tj. Episkopiji biće vraćeno njeno ime koje je najduže nosila - to je Eparhija pakračko-slavonska. Naime, uobičajno je u tituli arhijereja, kao i episkopije, da se spoje ime sedišta i ime pokrajine u kojoj se nalazi, tako da će naš novi-stari naziv biti Eparhija pakračko- slavonska. To nas vraća u vreme Kirila Živkovića i mnogih arhijerija slavonskih i pakračkih, koji su se uglavnom tako i potpisivali. Istu sudbinu čeka i naziv naše pomesne Crkve. Mi se vraćamo svome starom imenu, po kome smo bili poznati još od proglašenja Patrijaršije u Skoplju, u vreme Cara Dušana, pa sve do obnavljanja punoće Pećke Patrijaršije posle Prvog svetskog rata. Tada je – 1920. godine - naša pomesna Crkva aktom Carigradske patrijaršije nazvana Srpskom pravoslavnom crkvom, što ona svakako jeste, ali smo izgubili naše drevno ime, koje jebilo u skladu s praksom da se pomesna Crkva naziva prema svome sedištu. Tako se i drevne crkve nazivaju - Jerusalimska, Antiohijska, Carigradska, Aleksandrijska patrijaršija, pa čak i Ruska pravoslavna crkva u svom zvaničnom nazivu ima Moskovskapatrijaršija, a titula patrijarha Kirila je “Patrijarh moskovski i sve Rusije”. Foto: Milena Đorđević Da li to znači da će se i patrijarh vratiti da stoluje u Peći? - Manastir Pećke patrijaršije je stavropigijalni manastir. On je uvek bio sedište patrijarha i ustoličenje patrijarha se i dan-danas obavlja u Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam bio vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja dve godine u Manastiru Pećke Patrijaršije, i mislim da je to idealno rešenje u ovom trenutku da patrijarh preko svog vikarnog episkopa bude prisutan u Pećkoj patrijaršiji. Takođe, mnoge druge funkcije - zasedanja Sabora i zasedanja Sinoda npr. - mogu se vršiti u Peći. Poslednjih nekoliko godina Sabor makar počinje u Pećkoj patrijaršiji, što je već dobro. Foto: Milena Đorđević Znači, patrijarh ipak ostaje u Beogradu? - Patrijarh treba da svoje vreme podeli između Beograda i Peći. Međutim, kada govorimo o imenima koje predviđa nacrt novog Ustava SPC, pominje se da će se titula patrijarha srpskog preimenovati u "patrijarh srpskih i pomorskih zemalja". Ne verujem da će susedne države baš blagonaklono gledati na to. - Srpska crkva nije država, pa samim time i nema nikakve teritorijalne pretenzije ni prema kome. Kada govorimo o ovome, govorimo o predlogu Ustava, koji smo svi mi dobili na uvid pre početka Sabora. Šta će desiti na Saboru, koji konačna instanca koja odlučuje, to ćemo tek da vidimo. Biće to pitanje procene da li će nešto poetsko i istorijsko prevagnuti nad postojećim rešenjem. To ćemo tek da vidimo. Foto: Milena Đorđević Da li je onda predstojeći Sabor SPC verovatno jedan od najznačajnih u poslednjih nekoliko godina? - Nažalost, mi živimo u takvim istorijskim uslovima da je nama svaki Sabor značajan: pomislite kakvim su se samo problemima bavili Sabori ratnih devedesetih godina! Tako da ne bih rekao da će predstojeći imati posebno veliki značaj, s tim što naravno zbog ovog pojačanog pritiska oko Kosova i Metohije sigurno da će imati nešto veće probleme s kojima će se baviti. Ali, ni težih tema nije nedostajalo, kao što ni do sada nije bilo nijednog Sabora koji nije raspravljao o Kosovu i Metohiji. Foto: Milena Đorđević Doći ćemo i do pitanja Kosova tokom razgovora, ali da se vratimo na nacrt Ustava SPC. Govori se, birokratski rečeno, o decentralizaciji unutar SPC, odnosno uzdizanju 13 postojećih eparhija na nivo mitropolije. Šta se dobija time? - Uzdizanje episkopija na nivo mitropolija i decentralizacija su dve različite stvari. Jedna je stvar uzdignuti neku eparhiju nazivom na nivo mitropolije, a druga je stvar da li to podrazumeva i decentralizaciju. Mi danas imamo tri mitropolita u Srpskoj Crkvi, ali oni osim časti - ni crnogorsko-primorski, ni dabrobosanski (sarajevski), ni zagrebačko-ljubljanski – osim časti nemaju nikakve posebne vlasti nad episkopijama, eparhijama oko sebe. Videćemo, da li će i koje će episkopije biti podignute na nivo mitropolije, ali je sasvim sigurno da to neće podrazumevati nikakvu vlast. Foto: Milena Đorđević Znači, sve će se svesti na promenu imena? - Na promenu imena i simbolički status. Recimo, za Banja Luku je sasvim prirodno da ona bude Mitropolija. Ona je sada episkopija u prestonici Republike Srpske i više je nego logično da to bude Mitropolija, a i bila je u vreme Austro-Ugarske i njoj će se u suštini vratiti taj naziv. A koliko je složeno pitanje odnosa prema mitropolijama, najbolje se vidi baš na primeru Zapadne Slavonije: za nju je tipično je da postoji suživot sa severnim delom Bosanske Krajine, pogotovo sa Lijevče poljem i Potkozarjem, jer se radi o istim porodicama, istim običajima, istim pesmama pa čak i o istim fizionomijama. Tako da nije čudo da je i Branko Ćopić jedno vreme u učiteljsku školu išao ovde u Pakrac. Foto: Milena Đorđević Da Sava ne bude granica? - Sava je ovde poveznica. Ja sam rastao u Gradišci, koja je bila suštinski jedan grad na dve obale Save. Na primer, manastiri sa južne strane Save imaju svoje sestrinske manastire ovde na području bivše Austro-Ugarske, tj. u Slavoniji. Manastir Gomionica ima manastir Pakru, manastiri Liplje i Stuplje imaju manastir Orahovicu. Oni su se u Slavoniju sklanjali s narodom, sklanjajući glavu ali i ogromno kulturno blago koje se u Slavoniji i do danas čuva. Tako da iskreno, ako me pitate, kojoj mitropoliji bi pripadala Slavonija, da li zagrebačko-ljubljanskoj ili banjalučkoj, ja bih rekao - obema. Foto: Milena Đorđević Spomenuli ste sami razgovore o Kosovu i Metohiji. U Srbiji je aktuelan unutrašnji dijalog o KiM, koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Da li će SPC stati iza predloga koji on bude predstavio? - Kako da stanemo iza nečega, što ne znamo šta je? To je pitanje više retoričko. Dijalog o Kosovu i Metohiji traje od 1389. godine u srpskom narodu i neće prestati nikada. Jako je važno da realno razmotrimo gde smo i šta smo u ovom trenutku; a to je zadatak za sav naš narod. Gro našeg naroda ovde u Slavoniji, došao je u Velikoj seobi sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem sa Kosova i Metohije, Stare Raške... Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije. On tim semenom diše, raste i svaki naš čovek se pita za Kosovo i Metohiju. Svi razmišljaju, svi se mole, svi sastradavaju Kosovom i Metohijom. Sigurno da šta god bude bilo, neće biti lako. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o Saboru SPC i razgovorima na njemu, da li će SPC imati svoj predlog za rešenje pitanja Kosova i Metohije? - Videćemo. Na Saboru ćemo razgovarati, pa ćemo videti. Važno je da saborno i kao Crkva Božija, kao narod, o tome razgovaramo i zauzmemo što je moguće dublji i ozbiljni i dalekovidniji stav. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o zauzimanju stavova, u javnosti se pojavila informacija i o promeni načina izbora patrijarha. Umesto apostolskog žreba poglavar SPC bi se birao dvotrećinskom većinom. Da li taj način izbora otvara mogućnost lobiranja? - Apostolski žreb je uveden posle izbora patrijarha Germana da bi se što manje omogućio upliv sa strane prilikom izbora narednih patrijarha, zato što je prilikom izbora patrijarha Germana i njegovog prethodnika patrijarha Vikentija svakako bilo uticaja tadašnjeg komunističkog represivnog aparata. Što ne znači da patrijarh nije bio vrlo dobar patrijarh. S druge strane, i vizantijski carevi su uticali na izbor patrijarha. Nema države na svetu i u istoriji, koja na ovaj ili onaj način nije bila zainteresovana ko će biti naredni patrijarh i neće biti do kraja sveta i veka. Još ćemo videti, šta će biti sa tim načinom izbora. Foto: Milena Đorđević Čovek ste, koji jako dobro razume medije. Kada govorimo o informacijama, koje su se pojavile u javnosti, da li je medijsko "curenje" teksta Nacrta novog Ustava bilo "predviđeno" ili se desilo slučajno? - Znate kako, ako vi to pošaljete na adrese svih episkopa i to mejlom (osmeh), šta očekujete? Kada govorimo o nastupima u javnosti crkvenih velikodostojnika, neretko se šalje poruka o nejedinstvenom stavu unutar SPC. Takođe, napada se i državni vrh u tim nastupima, koji u nekim slučajavima, kako kažete, ume da se umeša u izbor? Foto: Milena Đorđević - Kada govorimo o mešanju u izbor, ne govorimo o aktuelnom državnom vrhu, nego o svakom državnom vrhu. Što se tiče istupa episkopa, moj prvi posao kao Episkopa pakračko-slavonskoga jeste da svedočim Jevanđelje. Pogotovo ovde, gde su rane još sveže i gde je nas sa raspetim Jasenovcem, koji je jednak raspetom Kosovu i Metohiji, svaka reč mora biti jevanđelska. Prvo, polazimo od toga, pa onda sve drugo. Ovde, zaista, i sa rukovodstvom Srbije i Republike Srpske, a naravno pre svega sa vlastima u Hrvatskoj, imam veoma dobro iskustvo. Foto: Milena Đorđević U Vašem radu angažovani ste na izradi nacrta Zakona o ustanovi spomen-žrtve, odnosno Zakona o Starom sajmištu. Dokle se stiglo sa tim aktom i zašto je on važan? - Ima dva razloga zašto je važan. Prvo, Staro sajmište je važno zbog onoga što se desilo na Starom sajmištu, a to je da je na njemu istrebljena većina jevrejske populacije Beograda i onog dela Srbije koji je bio pod nacističkom okupacijom. Zato on za Jevrejsku zajednicu Srbije ima posebnu težinu. Zato je predviđen poseban muzej Holokausta u okviru budućeg memorijala, koji će imati svoju autonomiju. Na Sajmištu je stradao i još veći broj Srba, ali je to na žalost samo mali deo srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. S druge strane, Staro sajmište pruža izvanrednu mogućnost da se na njemu obeleži stradanje u Drugom svetskom ratu i srpskog i romskog naroda, kao i antifašistička borba - sve ono što Beograd nije dobio od 1945. godine. Foto: Milena Đorđević Mi ne smemo zaboraviti da smo narod pobednik u Drugom svetskom ratu. Da smo mi narod čija pobednička vojska nastupa 9. maja ulicama Moskve. Zna se kako smo dospeli tamo: zbog 5. kozarske, zbog 10. krajiške, zbog svih onih ljudi, koji su pogotovo na području NDH, krvavo se izborili sa stotinama hiljada žrtava u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika. To je tradicija, koju mi kao srpski narod ne smemo izgubiti. Na koji način su ti pobednici izmanipulisani krajem rata i posle rata i na koji su način prevedeni u jednu ideološku državu, to je druga stvar. Ali, ustanak u NDH je počeo kao narodni ustanak, a ne kao ideološki ustanak i on je to ostao skoro do samog kraja rata. Boljeg mesta od Sajmišta, ogromnog prostora, koji pruža mogućnosti za čitav jedan arhipelag muzeja i memorijala, u kome će biti muzejski, istraživački, a pre svega obrazovni centri, teško da može biti. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Zakon je već gotov. On ima još nekoliko sitnih stvari, koji treba da se urade u tekstu. Tri stvari su neophodne što pre da se urade: prvo je da se realizuje namera predsednika, koji je objavio nama još krajem prošle godine, da se Komisija digne na državni nivo sa gradskog, što je svakako neophodno, jer Sajmište daleko prevazilazi pitanje grada Beograda i njegove mogućnosti. Drugo, da se Zakon pusti u proceduru. On već godinu dana čeka. I treći, da se sazove međunarodno savetodavno telo, koje je formirano, upravo zato da bi Sajmište kao budući memorijal bilo na nivo svetskih standarda i da bi bio deo svetske mreže memorijala Drugog svetskog rata i stradanja. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Govorimo o žrtvama koje je srpski narod i uopšte narod podneo na području tadašnje NDH. Epsikop ste na području današnje Hrvatske. Svedoci smo gotovo svakodnevno relativizacije ustaških zločina, pre svega onih počinjenih u Jasenovcu. Kako to komentarišete? - Mi smo pre svega svedoci ogromnog međunarodnog interesa za pitanje Jasenovca, koji, nažalost, javnost u Srbiji ne prati. Zašto je to tako? - To ste vi trebali da odgovorite, vi radite u medijima. Npr. IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na holocaust – koja je izuzetno značajno i moćno telo - pre dve godine je stavila Jasenovac na svetsku listu ugrožene baštine. Zbog toga je prošle godine desetine ambasadora bilo što u Jasenovcu, što u Donjoj Gradini. Sigurno da međunarodno zanimanje raste. Postoji čitava generacija novih stručnjaka, koji objavljuju, pišu i o Jasenovcu i o NDH. Imate bestseler Njujork tajmsa "Lady from Zagreb", od pre dve godine, u kome se podrobno opisuje i Jasenovac i stanje u NDH u Drugom svetskom ratu. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Imamo jednu potpuno novu situaciju, čiji je jedan od izraza i izložba koja je bila u januaru u Ujedinjenim nacijama. Tako da je situacija mnogo drugačija od one koju uobičajno i po inerciji sebi predstavljamo. Što se tiče same revizije istorije i poricanja istorije, to je jedan projekat koji je propao. To je projekat koji je krenuo iz jedne kalifornijske institucije, koji se doslovno zvao Institut za reviziju istorije. Oni su posle procesa, koji je bio 2000. godine između Debore Lipštat i Dejvida Irvinga, koji je bio zastava tog pokreta, i zvanično priznali da nisu uspeli u svojoj nameri da svetu objasne da nije bilo Holokausta. Inače, Holokaust u Jugoslaviji je imao značajno mesto na tom procesu. Naravno, to se odnosi i na srpsko stradanje, i na Jasenovac i sve drugo. Tako da je pokret revizije istorije, gde god da postoji, samo provincijalna pojava čiji je glavni tok u svetu prošao i pokazao se neuspešnim. Može da se održava samo veštački. Episkop Jovan ispred Sabornog hrama Svete Trojice u Pakracu -Foto: Milena Đorđević Kako da pobegnemo od tih dnevno političkih trvenja i bacimo svetlo na to o čemu Vi pričate? - Na dva načina. Prvi je da dolazimo u Jasenovac. Umesto da se njime “bavimo”, da prvo dođemo u njega. To je učinio carigradski patrijarh Vartolomej 2016. godine, kada je s našim patrijarhom došao u Jasenovac i popeo se na humku pod kojom su kosti jasenovačkih logoraša, novomučenika, i prelomio im kolač i osveštao žito. Tek tako mi možemo istinski da ih vidimo kakvi oni jesu, tj. da su to ljudi koji su stradali za svoju veru i istinu i ni p čemu različiti od Svetog Georgija, Svetog Dimitrija ili bilo od kog drevnog mučenika. Ako tako posmatramo jasenovačke žrtve, jevanđelski, onda neće biti ni gorčine, ni osvetoljubivosti, ni mržnje, ni straha. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Kanonizacija Alojzija Stepinca je tačka razdora SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Da li je komisija koja se bavila tim pitanjem složila u bilo čemu osim da se ne slažu dve strane? - Mislim da je ta komisija ispunila osnovnu nameru Pape Franje, a to je da se sedne i da se razgovara otvoreno i u međusobnom poštovanju. Mi imamo svoje stavove, koje smo trudili da obrazložimo onako kako smo bili smatrali i koji su bili stručno izloženi. Ali ono što je najvažnije jeste da je razgovor bio otvoren i sa jednim hrišćanskim međusobnim poštovanjem. Foto: Milena Đorđević Kakav je generalno odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? - Ako bi sudili po odnosu sa mojim ovde sabratom požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, oni su izuzetno dobri. Da li je tako u svakom slučaju, to ne mogu da prosuđujem. To bi trebalo da pitamo moju braću za svakog od njih u svom kraju. Sigurno da je i ovaj dijalog i odnos Pape Franje u mnogo čemu povoljno i kvalitetno uticao na međusobne odnose. Da li je došlo vreme da Papa Franja poseti Srbiju? - Mislim da je to jedno pitanje koje se automatski poteže u ovakvim razgovorima. Mislim da imamo mnogo važnijih stvari. Ispred Vladičanskog dvora u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o tim važnim stvarima, ono što je verovatno Vama ovde najvažnije jeste život Srba i pravoslavnog stanovništa u Hrvatskoj. Kakav je on danas iz Vašeg ugla? - Prvo život Crkve, koji mora da se obnavlja. Mi smo ovde u Pakracu: Pakrac je jedno od mesta, kao što su Cetinje, Sremski Karlovci, Sent Andreja ili šire ako gledamo, kao što su Ohrid, Veliko Trnovo, Moskopolj ili Kastorija. Jedno od onih mesta, koji imaju daleko veću važnost od svoje veličine. Pakrac je jedno od duhovnih čvorišta, ovde na mestu sretenja Srednje Evrope i Balkana i čuva jednu od najvažnijih biblioteka ovog dela Evrope. Foto: Milena Đorđević Koliko je ona važna, govori podatak da kada je princ Čarls bio ovde pre dve godine, među prvim stvarima za koje se zainteresovao, pitao je za Pakračku biblioteku. Ona je 1941. godine otuđena, tek osamdesetih bila vraćena od komunista delimično, pa je opet stradala u ovom ratu, a spašena je zahvaljujući jednom hrvatskom oficiru, Ivanu Hitiju, i evo u novembru prošle godine vraćena je u Pakrac. Mi sada obnavljamo istočno krilo dvora u kome će ona biti smeštena i to predstavlja način kako idemo i kako gledamo na budućnost. Mi se moramo obnavljati i ako se mi obnavljamo kao Crkva Božija, narod odmah ide za nama. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Moram da priznam, iako sigurno Vam to nije bila namera, prilično sam se postideo neznanjem o Pakracu i životu SPC ovde i šta se sve radi na obnovi duhovnog života i onoga što Vi radite da bude vidljivo prisustvo SPC i u Pakracu i u okolini. - To nije Vaš lični problem. To je problem generalno, da je nažalost politika socijalističke Jugoslavije i socijalističke Hrvatske – a na žalost najpre srpskih prvaka u to vreme - bila takva da je Pakrac bio potpuno zanemaren, gurnut u stranu i nije mu pridavana ona važnost koju on stvarno ima. Ta važnost daleko prevazilazi samu Srpsku Crkvu, pa čak i naš narod, nego se ovde radi o baštini čovečanstva: ovo je druga biblioteka u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga. To je nešto po čemu je ovo mesto čuveno širom sveta a mi smo tvorci i čuvari tog bogatstva. Vladičanski dvor u Pakracu, u pozadini je Saborni hram Svete Trojice - Foto: Milena Đorđević Ali, čini se da to nije toliko poznato sa one strane Save i Dunava? - Zato ste vi tu, da učinite poznatim, a naše je da to obnavljamo, da tome vratimo dostojanstvo koje je imalo. To je proces koji ne može da se desi preko noći, pogotovo ako vi nešto morate da napravite da bi pokazali. Ne želimo da obećavamo šta ćemo da uradimo. Ja u to ne verujem; verujem u ono što je urađeno. Volim što ste došli, da vam pokažemo šta smo uradili. Ovo se pre svega odnosi - i to je suštinska stvar – na Manastir Jasenovac. Tamo su došle sestre sa Skadarskog jezera, iz manastira Beška, već imaju i novih sestara. One u manastiru Jasenovac svaki dan prinose molitve. Onoga ko dolazi u Jasenovac sada dočekuje blaga reč i ljubav, molitva i gostoprimstvo, i to je ono najvažnije što mi dajemo svetu. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o procesima koje pominjete, da li ćemo zaustaviti taj negativni trend koji traje od druge polovine prošlog veka, da li ćemo opstati u Hrvatskoj kao narod? - Mislim da Hrvatska, kao i Evropa, prolazi jedan bolan period samotraženja i redefinisanja, koji je odlazak Velike Britanije iz EU samo pojačao. Mi ćemo videti tek šta će biti sa EU. Ako ona duboko ne siđe u sebe i dođe do svojih temelja, koji su nesumnjivo hrišćanski, ja nisam siguran u njenu budućnost. Ovako, EU je suštinski još uvek Evropska ekonomska zajednica. A to nijednoj državi u istoriji sveta, nijednom entitetu u istoriji sveta nije obezbedilo budućnost. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Šta Vi vidite, kada siđete među narod? - Vidim narod koji se vraća sebi. To je narod koji se od kraj osamdesetih i početka devedesetih, bez obzira na sve ratove, duhovno preporodio. Narod koji je ponovo napunio manastire, to je narod u kome se umnožilo sveštenstvo. Naravno, na nama je da se sada izgrađujemo, da pooštravamo kriterijume unutar Crkve - znači pre svega prema samima sebi - a onda i prema budućim kandidatima za to sveštenstvo. No, ako se naš narod posle komunizma obnovio, nema toga što ne možemo da prevaziđemo. Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević Verovatno je to i ključna poruka? - Ključna poruka je druga: nažalost, mi smo u periodu kada središnja Evropa sve više vuče biološki sve narode koji su na njenom obodu. Tu moramo biti svesni da nam se tu odliva mladost. To je u Hrvatskoj dramatično, a bojim se da će se to desiti i ostatku Balkana kada se otvore granice i dozvoli zapošljavanje u EU bez administrativnih prepreka. Sve rečeno prethodno na stranu, ovaj odliv mladih ljudi je suštinski problem sutrašnjice. Koliko SPC može da pomogne u sprečavanju tih migracija, odnosno da stanovništvo opstane? Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević - Crkva prvo treba da iskreno i pošteno kaže svima gde smo. Mi smo danas u situaciji u kojoj je odliv stanovništva sa područja bivše Jugoslavije i Balkana na nivou seobe. Pogotovo se to odnosi na delove tog prostora koji su u EU, iz kojih se stanovništvo iseljava masovno. Pritom ne mislim samo na Srbe, mislim na Hrvate i sve druge. To je ono što nas čeka i nemojmo da čekamo taj trenutak, pitajući se da li će se desiti i hoće li nas zaobići. Neće, to će se sigurno desiti. Ovaj val je nastao na ekonomskim osnovama, iako u njemu ima i nešto iracionalno, što jako podseća na ono vreme iseljavanja iz naših sela šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su se bez ikakve ekonomske logike ostavljala velika imanja u Šumadiji i selilo u gradove da se radi u fabrikama, koje nisu potrajale. To je posao države, da mladom čoveku da ekonomski prosperitet, elementarni, koji će ga zadržati u otadžbini. Činjenica jeste da je na prostoru bivše istočne i jugoistočne Evrope zavladao divlji kapitalizam, koji iskorišćava čoveka. Mlad čovek se u tom pogledu oseća iskorišćenim i bez budućnosti. On bira da ide u zemlje starog kapitalizma, gde ima nekog socijalnog poretka i gde je obezbeđeno neko dostojanstvo čoveka. To je ono što vuče čoveka u Nemačku, Austriju, Irsku... Foto: Milena Đorđević U neku ruku smo kolege. Mediji su takođe Vaša sfera interesovanja. Jedan ste od tvoraca prve radio-stanice u SPC. Koliko je značajno da Crkva na taj način bude otvorena prema javnosti? - Apsolutno, to je deo njene misije. Da su Sveti Kirilo i Metodije imali radio i televiziju sasvim sigurno da bi ih upotrebili na najbolji mogući način. U tom smislu ste spomenuli i aktivnosti na Fejsbuku, odnosno društvenim mrežama. - Naša eparhija, kao i manastir Jasenovac i sve naše parohije imaju svoju stranicu na Fejsbuku. Moram da kažem da sam jako ponosan da deset hiljada prati ono što se dešava u Slavoniji, što sigurno nije od interesa za neki veliki broj ljudi. Naravno, nas pre svega prate naši Slavonci, koji su u dijaspori: u australijskom Pertu živi možda više Pakrčana nego što ih živi trenutno u Pakracu. Jako mnogo Slavonaca živi baš u Australiji, obišao sam ih, oni su uključili u rad i obnovu. Evo lepo prilike da ih sve pozovemo da se uključe, stranica se zove Saborni hram Svete Trojice u Pakracu. Molim sve Slavonce i sve koje zanima život raspete Crkve u Slavoniji da potraže tu stranicu, da nam se priključe i da nam se pridruže, to je najbolji način na koji mogu da nam pomognu. Saborni hram Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada već pominjemo radio stanicu, šta Njegovo Preosveštenstvo sluša od muzike kada želi da se opusti? - Ovo je Strasna sedmica i preporučujem jedno remek-delo pravoslavne duhovnosti, koje je istovremeno i muzičko remek-delo, a to je disk koji je davno libanska pevačica, pravoslavka, Fajruz, inače najveća živa arapska pevačica snimila koristeći narodne arapske pesme Strasne sedmice. Oni su mešavina narodne i liturgijske muzike i to lako možete naći na internetu. To je zaista jedno muzičko remek-delo i potpuno odgovara ovom dobu godine. Kada se sve navede, da li zajedno mogu da idu mantija, vojnička uniforma, padobran, kandilo i gitara? - Pravoslavan čovek je celostan čovek, upravo se to od njega i zahteva. Niko od nas ne sme biti fah idiot. Foto: Milena Đorđević Pred nama je praznik Vaskresnja Gospodnjeg. Koja je Vaša poruka? - Mi ovde svaki dan vaskrsavamo. Obnavljamo se. M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs) View full Странице
  9. Беседа са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем Разговор са митрополитом Николајем је реализован током Божићног поста, у директном преносу емисије „Друга димензија“. Владика је, пре свега, одговарао на питања световне публике – због чега је он, научник, астрофизичар оставио научну каријеру и постао монах, зашто је сумња у Бога корисна и како у свакодневном животу пронаћи другу димензију. Објаснити овај свет –Ваше високопреосвештенство! Многима је познато ваше изузетно образовање: прво сте завршили физички факултет на Солунском универзитету, затим Харвард, Масачусетски технолошки институт. Бавили сте се астрофизиком, математиком, биомедицином...Да нисам нешто заборавила? – Тако је, бавио сам се тиме. Све су то дивне професије. – Кроз толико различите и тешке предмете ви сте у младости тражили Бога или себе? –Мислим да сам тражио и једно и друго. Само не бих то назвао „потрагом“, већ „жудњом“. Жудњом за нечим новим, истинским, исконским, дубоким, јаким и управо мојим. Не могу вам тачно описати, како и шта је то било. Порастао сам у породици где су се скоро сви бавили физиком. Моја мајка је физичар. Тата се исто, како смо сматрали, посветио минуциозним наукама, поред образовања из хуманитарних наука. Завршио је правни факултет. Но, у кући су свима нама природне науке биле на првом месту. – Већ сте тада осетили привлачност према Цркви и Богу? –Не, тада сам осећао привлачност према науци, познању. Ипак, растао сам у породици која је живела истином вере, не теоријски, а истински, слободно, стварно. Управо та атмосфера је родила у мени корисну, може се рећи – „милу срцу“, сумњу. Желео сам да осетим оно што ће јасно и поуздано изаћи из моје сопствене душе, да не носим читав живот „туђу“ кошуљу, у коју су ме родитељи обукли, да не живим оним што сам инстинктивно доживљавао, услед дејства емоција или због неких спољашњих фактора. –Код куће се нико није супротстављао слободи вашег избора? – Мој отац је сам, у највишем степену, био човек који је волео слободу и никада, ни на који начин није спутавао избор и животни позив деце. Ипак, када се у породици један бави физиком, и други постаје физичар, један другог вуку за собом... Околности су у породици биле такве да смо браћа, сестре, и ја долазили до свог језика изражавања кроз физику... –Када сте први пут осетили призив? – Призив нисам осетио, али као што сам и говорио, у студентским данима сам прошао кроз период добре унутрашње сумње (желим ово да подвучем!). За мене је тада био врло важан моменат истраживачке истине. Док сам студирао у Америци, схватио сам: треба поставити циљ и ићи ка њему. Чинило ми се да је тај циљ нешто што се не може обухватити, нешто огромно што ме је изнутра испуњавало. Једном приликом – сећам се тог дана: 1. фебруар 1984. године – догодило се следеће: дошао сам до циља свог истраживања. За мене је то било потресно искуство! Али, како се могло и очекивати, у души сам осетио да је остало место које ничим није било испуњено. Иако сам дошао до задатог, научног циља, и више од тога: резултат је превазишао моја очекивања (тако бива у науци: поставиш циљ, истражујеш и тек после схваташ да је добијени резултат много важнији од оног који си очекивао да ћеш добити). Ето, без обзира на све то, осетио сам: остало је празно место, које чека да се испуни. –Оно је било испуњено студирањем на богословском факултету? – Не. Није никако било у вези са студирањем, већ са потрагом Бога и живота у Цркви. Пред мојим очима су се појавили изузетни примери стварне, праве, истинске речи вере, за које је моје срце увек било отворено. Родом сам из Солуна и у студентским данима сам током распуста посећивао Свету Гору, проводио тамо по неколико дана, упознао старце. Али је моје срце ћутало. Гледао сам на монаштво као на нешто добро, чему људи посвете живот, али мени страно. Света Гора ми је подарила лично созерцање вере, успомене, слике које су правом тренутку испливале на површину. Тада, 1984.године, осетио сам да је наука интересантан посао, којим сам заиста маштао да се бавим и који никако нисам планирао да напустим. Међутим, непланирано, поред науке се појавило нешто још чудесније, испуњено изванредним садржајем, истинским и потпуно другачијим. То ме је убедило. Поред тога, било ми је јасно да не могу објаснити овај свет само помоћу једне науке. – Сада сте га објаснили? –Сада не желим да га објашњавам. Сада сам га заволео без објашњења. Заправо, почео сам боље да разумем овај свет. Свет који чине само осећања, једнакости, докази и наше лично искуство је врло ограничен. Он не одговара ни на каква питања о познању. Али, постоји свет који може да изведе човека из оквира његових осећања, ослободи из окова ограничености његову логику. Овај други свет може побољшати научно познање првог света. – То јест,једно помаже другом? – Тако ја осећам. Врло сам срећан јер ми је Бог дао да интуитивно схватим да је у Цркви истина. Ако то није загрљај, ни ово није Црква – А одлука да постанете члан Цркве? – Донео сам је за 23 дана. 23 дана је прошло од тренутка када ме је та мисао посетила и од када ми ништа друго није улазило у главу. Желео сам да окренем кормило живота и рескирао сам да запливам у сасвим другом смеру. Славим Бога због тога. –За та 23 дана није ли се појавила жеља да одустанете? – Појавила се. Вољна, рационална жеља. Одједном ми се родила следећа мисао: а шта ако то што називамо Црквом, у суштини није оно што видимо: добри свештеници са брадама, у расама, иконе, тамјан, свеће и кандила, – него је само организација религиозног типа, која постоји да би умирила психолошку несигурност људи, њихове страхове, немире, осећај неизвесности, и да ничег другог сем тога нема? Зато сам врло благодаран Богу и оним људима које сам упознао у младости: захваљујући њима размишљања о дубљим стварима у периоду мојих „благословених сумњи“ су превагнула. Када сам почео да размишљам о монаштву, одмах сам оставио науку. Прва ствар коју је требало да урадим било је да се ослободим мисли (са којом сам се тада већ сродио) о себи као научнику. Бављење науком је за мене била најукуснија храна и чинило се, неопходна за живот. У томе нема ништа лоше, и сада ми интересовање за научну хронику доноси задовољство. То боји мој живот, служи као сладак фил на моју истину. – Шта Црква треба да симболизује данас? –Не треба ништа да симболизује, треба да буде. „Симболизовати“ – то је нека представа, неки идол. А „бити“ је суштина. – Писали сте да Црква треба да буде „загрљај“… – Ако није загрљај, онда то није Црква. Него бич, реч закона, пресуда, хипербола лика. Нема ништа заједничко са истином. Црква је оно што васкрсава, просвећује, ослобађа, отвара човека. Замислите не рационално, а помоћу осећања да свет лежи у Божијем загрљају. Бог је Тај, Који предлаже Себе човеку. Није ли то прекрасно? Отићи из овог света и мало осетити други живот? Мислим да јесте. Још чудесније је на личном искуству проживљавати другу реалност. Истина, у нашим животима царује рационално схватање, које нас спутава да то чинимо. Зато Црква остаје за нас нешто што представља део културе и традиције, нешто лицемерно што скрива у себи мноштво недостатака. Једном приликом сам, на позив школараца, гостовао у њиховој школи. Разговарали смо и тај разговор је био врло креативан. Једно дете је упитало: „Извините за питање. Кажу да су се данас многи окренули религији. По вама, да ли је то исправно?“ Одговорио сам: „Религија као таква ми је незанимљива. Шта је то религија? Религија – „долази време испитног рока, одбране дипломе или пријемних испита, није важно да ли сам се спремао али палим свећу како би ми Бог помогао да положим испит.“ Али, такав Бог не постоји! Религија још значи да сам исцедио чирић, боли ме, целе ноћи не могу да заспим, стављам на болно место уље, трчим код лекара, чиним све што је могуће, са тешкоћом трпим и замишљам Бога Који ће се сада појавити и решити мој проблем. Али ни такав Бог не постоји.“ Без Бога је смрт бесмислена – Постоје и озбиљније ситуације, владико. Где је Бог када људи губе децу, или када болују од неизлечивих болести? Писали сте о човеку који подиже очи ка небу и узвикује: „Зашто баш мени, Господе?!“ То је прекор. – То је прекор, а могло би бити и питање. Ни једно, ни друго није лоше. Врло је разумљиво, људски је. Како је то мени могло да се деси?! У епилогу књиге, на коју се позивате, говорим о сусрету са девојчицом на самрти. Рекао сам јој: „Могу ли да те питам? ( тада се у мени родила сумња у Бога...) Да ли си некада постављала себи питање: „Господе, зашто се то мени десило?“?“ „Не, – каже. – Батјушка, сваки пут сам се питала: „Зашто се то није са мном десило, Господе?!“ И очекивала сам не смрт, него просвећење.“ То су врата кроз која се одвијао разговор Бога са девојчицом. Таквог Бога у Кога ми сада сумњамо, са смрћу и осталим, – нема. Зар може бити Бог, Који је допустио смрт (у оном смислу како је ми схватамо)?! За мене је смисао смрти без признавања Бога необјашњив! Замислите наш живот. У прошлом животу сам био астрофизичар и зато знам: живимо у свету колосалних растојања. То је невероватно! Сада ћу вам рећи колико је велики свет. Светлост која има огромну брзину, оквирно за секунд стиже од Месеца до Земље, а око 8 минута је потребно да пређе растојање од Сунца до Земље. Од најудаљеније планете му треба 3,5 сата. Од „првог Сунца“, које се налази изван оквира нашег Сунца, – 3,5 године. Наша галаксија је толико велика да има 200 милијарди звезда. Дијаметар галаксије је око 100 хиљада светлосних година, то јест, светлости треба 100 хиљада година да прође кроз њу. И постоји 100 милијарди таквих галаксија у Васељени. Или, узмите време: старост Васељене је, како кажу, 13,7 милијарди година. То су недостижне величине! – У чему је ту утеха за нас? –Наставићу. Живите 70, 80, 100, па и 200 година, али не више! Ја такође. Сада имам 53 године, и мој животни пут се полако завршава. Мој пут је мањи од тачке. Постоји смрт коју не можемо одредити: ни када ће доћи, ни како. Знамо само једно – да ће она безусловно наступити. Па зар је могуће да је наш живот то „ништа“? Један познати физичар је говорио да смо дошли до теорије по којој смо ми резултат прерасподеле честица ни из чега. Каква трагедија! Чини ми се да помоћу таквих теорија схватамо ништавно мало у односу на то шта бисмо све могли да схватимо о свету: оваква теорија одводи од претпоставке да постоји нешто велико, сакривено од нас, што превазилази наш разум, али у чије оквире се можемо уклопити. Такав поглед би могао да нас укључи у другу логику, да успостави нашу везу са Богом! –Како да пребродимо бол од растанка са овим животом, чак и ако верујемо у живот после смрти? Како пребродити тугу од губитка вољене особе? –Мислим да треба да дамо себи простора да преживимо тај бол. Бол је сведочанство наше љубави. Док сам живео у Америци, често сам мењао станове. Током сваке селидбе сам осећао да ми чупају душу и корење из места на које сам навикао. Заволео сам своје зидове, намештај, собе, како су биле распоређене ствари, фотографије, књиге и предмети – био сам везан за њих. Колико јако смо тек везани за човека! Уколико је то ваше дете, које сте ви одгајили....Маштали сте о његовој будућности, планирали живот, држали га у наручју и волели – а сада он, пред вашим очима, одлази! Зар је могуће да се не осећа толики бол?! –Још је горе ако оно пред вашим очима страда. Рећићете: искушење... – Нећу ја рећи: искушење. Управо то и јесте оно право, огромно, врло често неиздржљиво искушење. Не бих пожелео никоме, па ни себи, да осети страдање ближњег. Међутим, то је реалност која постоји у нашим животима. Захваљујући болу видимо, макар ја видим, велику љубав према човеку који страда. Са њим се саосећам. И то је сведочанство љубави. Да ли ме разумете? Питање је како улити наду у свој бол. – Шта нам помаже да видимо перспективу? –Вера. Важно је не шта нам помаже, него шта нам одмаже да је видимо! Наше доба је рационално доба. Наши пријатељи су једнакост, докази. Ипак, то није једини начин спознаје. Постоји друго знање – да се човек смири пред великим и непознатим које га окружује. Навешћу вам пример. Помоћу физике данас можемо видети, схватити, објаснити само мали део свега што постоји. На пример, Васељену чини само 4 % онога што видимо захваљујући телескопима, радиотелескопима, гама зрацима. 23 % чини тамна материја, 73% тамна енергија. О тим цифрама научници говоре последњих година. Управо је овде скривена тајна: не у 4 процента које видимо, већ у 96% које не препознајемо. Бог-слуга, Бог-психолог, Бог истински – Знате, то је зато што имате специфично образовање. Како може обичан човек, који не влада тим знањима и нема блиског односа са Богом, осетити оно што постоји изван граница света у којем се налази? – Одговорићу вам врло једноставно. Пре сто година грци, који су живели на месту где сада живимо, нису знали све оно о чему сам говорио, нити су имали тих препрека које стоје пред савременим човеком. Имали су веру, која им је давала много већу утеху у односу на ону коју ми поседујемо. У наше време, тешко трпимо страдања која су трпели људи пре нас. – Због чега? Наш живот је постао лакши? – Наш живот је постао егоистичан. Покрећу га наше жеље. Желим – и биће тако како хоћу. Ако не успева, ја то не разумем. То је резултат логике која је основана само на такозваним правима човека. Како је чудесно када човек може да се смири, да ограничи своје „ја“ и да види оно што су видели наши преци. Њихов интелект је био мање оптерећен, били су, за разлику од нас, изнутра више испуњени. –Вероватно да би се дотле дошло, треба тражити оно унутрашње? –То, о чему говорите је стохастички приступ: седим и мислим о проналаску Бога. Постоји нешто доступније свима, једноставно, практично и што даје резултат – имати помало филозофски склоп ума. Он ће нам дозволити да видимо ствари у својој једноставности, смирењу и истинитости. Без гордости и претензија. Попут оне девојчице... имала је велико смирење. Када кажем: „Зашто не мени, него мом ближњем?“ – гордост. Или: „Зашто је Бог са мном урадио то и то?“ Није Бог урадио! Постоје ситуације у које упадамо, и онда молимо Бога за помоћ. – Зашто већина људи пре прилази Богу, Цркви, вери преко тешких ситуација, када је неопходно молити за помоћ, него у благостању? – Мислим да желе оно о чему смо већ говорили. У Цркви траже Бога-психолога. Спознао сам Бога у својој срећи, успеху који ме није испуњавао. Бог се испоставио већи него мој успех. Читајући текстове светих отаца, где описују своје искуство проживљавања Бога, свако види да постоје врата која воде ка Господу, преко радости, слободе, смирења, наде. Постоје и друга, она доводе човека путем страдања, губитака, бола. И једна, и друга воде ка Богу. Замислите сада батјушку који се нашао у тешкој ситуацији. Он се може обратити Богу само са речима: „Сам сам, наг, не могу више! Помози, потребно ми је Твоје присуство.“ И он ће кроз утеху осетити присуство Бога. Велика је то ствар! – Обично човек осећа присуство Бога, када се испуни оно о чему је молио. Зар није тако? – Тако је. Сусрећемо се са отвореним чудом, са испуњењем онога за шта смо се молили, када нам је Бог слуга. Имамо прохтеве, Он долази и испуњава их. Ако не, Он нас чини незадовољнима. –Обично дајемо Богу обећање, и ако се после тога ништа не промени, позивамо се на то да Бог не постоји, а ако је молба испуњена, онда постоји... – То је „Бог-слуга“, „наш сопствени Бог“, који је створен од људског материјала. Тај Бог није Бог Откровења. Истински Бог није нека „виша сила“, нити „виши смисао“, ни „добро“. Он је Личност, Која ме је попут магнета привукла ка Цркви. Управо Бог као Личност. Ускоро ће наступити и Божић. Не славимо га због тога да бисмо на било који начин прошарали свој живот. О чему нам говори Божић? Бог као Личност је постао Човек! Потресно сазнање! Божић: бајка или реалност? –Славимо тај догађај једном годишње? –Не, славимо га сваког трена. Исто тако и сваког трена нашег живота проживљавамо Божић, Васкрсење, Распеће, Богојављање... Говорим у идеалном случају. Смирени хришћанин непрестано проживљава те тренутке. На Божић Бог постаје Човек да би се човеку откриле божанске димензије. Да је у питању рационално умствовање, већ бисмо га оповргли. Међутим, имамо сведочанства на основу животног искуства. Стављам их раме уз раме са светским открићима у науци. То су величанствени тренуци, дати човеку да их осети. – Али не свима, и не увек? –Свима. Ја са тиме живим. Окружује ме. Доћи ће и до вас! –Ваше високопреосвештенство! Две године сте провели на Светој Гори, коју називате „универзитетом срца“. Тамо је вероватно, лакше бити у Божијој близини, захваљујући самоћи и удаљавању од света? – Самоћа много помаже! Људи који теже разговору са Богом, бирају тај пут. Када сам желео да постанем научник, изабрао сам универзитет са најбољим условима за достизање свог циља. Тако и ови људи, са призивом на монаштво, сматрали су Атос за најбоље место. Но, недавно сте изговорили мудре, животне речи о томе да и у свакодневним искушењима и недаћама човек може да се обрати Богу и да Га пронађе. И то је диван сусрет! –Колико пута у животу човек може доживети велики тренутак сусрета са Богом? –Једанпут, у тренутку своје сумње, рекао сам једном професору медицине који ме је инспирисао (већ је отишао са овог света): „Бога нема“. Питао је: „Зашто?“ – „Зато што нема хришћана, људи Божијих“. – „Отвори очи и погледај около! Сви људи, сваки човек, има поред недостатака и врлине, које чине образ Божији и дају могућност сусрета са Њим. У ближњима проналазимо Бога.“ – Изговорили сте да Бога нема у тренуцима сумње? – Да, имао сам шест година корисне сумње. И дан, данас понекад могу посумњати у Бога. Допада ми се, јер знам: као резултат сумње, ближе ћу прићи Богу. Објаснићу. Долазим у болницу и видим девојку мало старију од 20 година. Видим како се мучи. Поред ње су немоћни од страдања родитељи. Уместо да дајем религиозне савете, са хладним срцем механички говорим: „Господе! Зашто тако? Какав је свет у коме живимо?!“ Не могу ништа друго да кажем. Тако ће свако реаговати у сличној ситуацији. У таквим моментима сумњам и говорим: „Где си Ти, Господе?“ – А после Га проналазите? – Проналазе га сви људи на Божић. То и јесте сусрет са истинским Богом. Истина, ево јудеји су чекали да ће доћи Бог, да ће се спустити са небеса у слави и части, са анђелима! Али ништа слично се није догодило. Само Младенац у Витлејему. За Њега нису могли да кажу да се родио Бог. –Одакле знамо да Божић није бајка, или лепа прича са јелком, јаслама и разнобојним лампицама? Све изгледа врло театрално... –То о чему говорите, је погрешан доживљај Божића. Убрзо након рођења Богомладенца почела су гоњења и 11 милиона људи је дало свој живот за Њега. То се никако не може назвати „бајка“. Дали су свој живот без остататака за Њега, за Његово Васкрсење. И ја сам због Бога оставио свој светски живот. Зар мислите да сам то урадио због „бајке“? Наше доба не разуме, за њега су Божић вашари, вертепи и прјаники са Запада, нажалост! Божић је могућност сусрета са Богом. И она је важнија од нашег сусрета и беседе. Бог, у којег не верујем – Врло сте блиски младима. Омладина је наша будућност. Знам да вам долазе многи да се консултују са вама око питања која их муче. На ваш поглед, који су основни проблеми омладине данас? –Прво бих желео да вас исправим. Рекли сте да сам близак младима. Не, близак сам сваком човеку! Сада говорим са вама, не познајем вас, телевизор не гледам и дошао сам са поверењем, и не због неког циља. Ево ме поред вас, као и поред тих младих људи, као и поред старице која умире. Волим да будем међу младима јер су они бунтовни део нашег друштва (и не зато што на њима лежи будућност). Сви имају будућност у перспективи вечности. За мене будућност није овоземаљска. То је могућност која проистиче из овоземаљске будућности и тече ка вечности. – Али у овоземаљској будућности ми реално живимо... –И ја такође живим, иако проживљавам и другу, вечну. Ако погледамо те младе људе, видећемо да их сами уништавамо оним што им дајемо. Недавно ми је дошао један атеиста и човек посвећен политици. Каже: „Не знам...моје срце се отвара за веру, међутим, моја филозофија је мало другачија“. Питам га: „Ниси верник?“ – „Па, не бих тако рекао“, – „Штета“, – кажем. – „Зашто“ – „Ето, ја нисам верник“. – „У ком смислу? Не разумем...“ – „Рећи ћу ти у каквог бога не верујем. Ако је бог „та Црква раскоши, провокација, жестине, лицемерја, каријеризма, неурачунљивих реакција“, ни ја је не прихватам. Сада замисли љубав, о којој се говори у Јеванђељу! Замисли Цркву, која, попут зрака шири блаженство – Блажени чисти срцем...блажени гоњени за правду...“ – „Да, и тога тамо има...“ Дакле, ако си црквени човек, а не можеш сведочити ту љубав, та блаженства, боље ћути. Ако ми, свештеници, то не можемо, боље да „затворимо уста“. Када ми долази младић, трудим се да му улијем наду и такав поглед на свет, са којим би могао да се бави оним што му доноси радост. Тада се и ја радујем заједно са њим. Желим да открије другу димензију живота. Са младима је много лакше, него са одраслима. Литургија: спустити Бога на земљу –Знате младе људе који редовно долазе у храм? – Сам не бих отишао у такву Цркву, о којој људи говоре као о нечему тужњикавом. Млади иду тамо где има наде. Пре две, три године су ме позвали да освештам школу. Деца никако нису могла да се утишају, учитељи су покушавали да их смире, грдили их. На крају су се сви умирили. Када се освештање завршило, директор је рекао: „Данас је наш гост митрополит. Он је изузетан човек, студирао је тамо и тамо, урадио у животу то и то“. Деца се нису много заитересовала. „Ако се сложи, волели бисмо да га позовемо да још једном буде наш гост и одржи вам час физике или биологије“. Кажем: „Децо, врло сам вам захвалан за пажњу и са великом радошћу ћу одржати час из физике, коју добро знам, и биологије. Али, мислим да вам могу дати нешто више. Учити вас физици и биологији могу и други учитељи. Хајде да дођем одслужим Литургију код вас. Спустићу вам Бога на земљу“. Деца су аплаудирала. Помислио сам: „Вероватно нису разумели шта сам рекао!“ Разуме се да нису поверовали да могу то учинити, али су интуитивно осетили да се ради о нечему добром, што желе и чему сами теже. Главни проблем – одсуство истинитости у Цркви –Ви сте против раскоши у Цркви, скупих одежди... – Никог не осуђујем. Али, мислим да једноставност краси. Савременог човека не спутава раскош да пређе праг Цркве. Ипак је није тако пуно. Главно је одсуство истинитости у Цркви. Недостатак истинских речи. Наше Тајне су постале само обреди... –Много пута сте говорили о томе да Тајне треба да буду бесплатне, да људи не треба да плате за венчање... –Зар није очигледно? Ево примера: венчање. Сви поклањају младенцима поклоне: рођаци, пријатељи, комшије, браћа и сестре. Па зар Црква не може да им нешто поклони? Зашто да тог дана не рашири свој загрљај за њих? Једном сам отпутовао на венчање једном човеку на високој функцији. Урадио је све да Тајну Венчања обавим ја. Отпутовао сам, венчао из свег срца, благословио младенце. Наша митрополија дели „Нови Завет“ у издању манастира Ватопед, лепо дизајнирани, са позлатом. Дакле, поклонио сам им један такав „Нови Завет“ и благословио их. Били су дирнути. Отац породице је све време понављао: „Какво је то било венчање!“. Служио сам као обично. Ништа више! Потом ми се обратио: „Хајдете, останите још мало, уђите у дом“. Одговорио сам: „Не могу, морам да се вратим, ускоро почиње бденије“. А он: „Ма какво бденије! Молим вас, уђите!“ Ушао сам, направили смо заједничку фотографију, како је он замислио. Прозборио сам коју реч, благословио његов дом и кренуо ка излазу. Стојим на вратима, он ми протеже коверат. Кажем: „Врло сам вам захвалан, али немам разлога да узмем тај коверат.“ – „Молим вас! Видите ли колико имам!“ Имао је свадбу за хиљаду људи, кетеринг и томе слично. „Радујте се! – кажем. – Имам више од тебе. Ти имаш новац да ми даш. А ја сам дошао да ти подарим благодат“. – „То је прилог“, – узвраћа. Одбио сам: „Хвала, није потребно“. –Чак ни као прилог нисте узели. Због чега? – Дошао сам на венчање, не да бих прикупио новац на дела милосрђа митрополије. Сложићете се, ви бисте поступили исто као тај отац. То је добро јер људи желе да дају. Црква поступа ружно ако жели да добија. – Навикли смо да дајемо, а не да добијамо... –Давно су ме позвали да одслужим помен. Био сам јеромонах. Жена је отворила торбу, прочепркала по њој и већ држала свежањ новчаница да ми преда. Нисам протегао руку ка њој да целива, како се обично ради. Кажем: „Нека Бог упокоји преминулог!“ –Знали сте шта ће се даље догодити? –Наравно. „Благословите, оче“. Рекао сам: „Већ сте добили мој благослов“. „Молим вас, оче!“ – „Није потребно. Ушао сам у храм, за неколико минута сам одслужио помен. Такве грехе не узимам на себе.“ Она је пљеснула рукама: „Овај човек ће бити свет!“ Како је све једноставно. Рекао сам јој: „Молим вас, склоните новац“. – „Оче, у том случају молитва неће бити делотворна.“ – „Ако ми не даш новац, можда ће бити делотворна, а можда и неће. Ако ми даш, сигурно да неће“. То је образац људског размишљања. У томе нема ништа добро. Није ли тако? –Тако је. Међутим, и Црква прикупља са тацне новац за свеће, за требе, за једно, друго... –Све може бити и добро, и лоше. Зависи како се реализује. У нашој митрополији смо спремни да не користимо тацну, није неопходна. Али постоје и екстремне ситуације, када су људи пострадали од пожара, на пример. Устао је народ. Да се није дигла и Црква, одмах би је окривили! – Да, свакако. –Ако Црква одбије тацну, поставља се питање: аха, а одакле им новац? Занимљиво, где га крију?! Постоји такав зли скептицизам... – То је неповерење народа. –Без обзира, у нашој митрополији, колико знам, људи су спремни да учествују у животу Цркве. Многи су нам давали пристојни новчани износ. Ти људи су прилагали и нама, и Цркви, и стављали новац на тацну. Увек постављам питање: како да распоредим тај новац? Сама чињеница њихове жртве, сведочи о томе да људи желе да жртвују. Тада је тацна добро дело! Божанствени живот може почети овде –Ваше високопреосвештенство! Наш циклус се назива „Друга димензија“. По вама, да ли је наш живот овде, у тој димензији у којој живимо, или је ипак негде другде, где се надамо и замишљамо да постоји? – Нећу се сложити са вашим „замишљамо“. „Надамо се“, чини ми се нејако, „верујемо“је много боље. „Друга димензија“ није место. Мало другачије бих рекао. Природно, наш живот је у овој димензији и одатле почиње све. Међутим, наш живот није само у томе. Он је мало другачији. Моје учешће у беседи ће бити оправдано уколико сам успео да пробудим сумњу да постоји други живот, са другом логиком, различитом од „једем, учим, женим се, старим, умирем“. Да постоји нешто још осим 70 килограма, 70 година, 70 еура месечно, недељно, дневно које човек зарађује. Други доживљај живота. Божанствени живот може почети овде, на земљи. Са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем разговарала Ева Кириакопулу са савременог грчког превела Александра Никифорова Са руског Ива Бендеља http://www.pravoslavie.ru/srpska/99537.htm
×