Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'овај'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. ”Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. ” - истиче Епископ. У недељу 24./11. фебруара када наша Црква слави светог свештеномученика Власија и светог великомученика Ђорђа Кратовца, Светом Евхаристијом у Угљешу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Владо Кљајић и протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, пароси у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Након заамвоне молитве Владика Херувим освештао је крстове који ће красити куполу угљешког храма и људима “светлити светлошћу Христовог Васкрсења” - истиче Преосвештени Владика Херувим. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у новоподигнутом, још незавршеном али свакако велелепном храму у Угљешу. Сабрали смо се да прославимо Име Божије и да пројавимо суштину због чега се храмови граде, због чега је добро и благословено да, као народ који има немањићко наслеђе, градимо своје храмове и манастире. Овај храм се довршава и све је лепши. Надамо се да ћемо видети пуноћу ове градње када храм буде украшен у потпуности, освећен, како би свету светлио тајну Распећа и Васкрсења – то су темељи нашега живота и наше вере. Сабрали смо се како бисмо литургијски испунили тајну вечнога живота. Та тајна се испуњава при сваком нашем сабрању на Литургији, где смо сви као браћа у Христу испуњени вечном радошћу и истином која нас обнавља и утемељује у оној љубави којом Бог љуби човека. Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. Какви смо ми људи? Чинимо грехове свакодневно, и својим мислима и својим делима, али Бог је увек ту. Бог је милостив и излива ту љубав коју је отац у Светом Јеванђељу излио на сина који је отишао од њега. Отац се и после свега обрадовао и помиловао сина, поново му је дао наду у живот, није га одбацио. У животу ми често имамо различите побуде да критикујемо једни друге, налазимо другима замерке, иако требамо да живимо у духу Јеванђеља и љубави. Љубав се излила на овај свет Оваплоћењем Христовим у Тајни Литургије, јер се у Литургији она испуњава и добија своју пуноћу. Само на Литургији сви једни друге гледамо лицем к лицу јер је то суштина и тајна вечнога живота. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан, нека нас Бог све благослови да дочекамо довршење овога храма. Данашњи чин освећења часнога крста и иконе је почетак довршења овога храма. Као што смо прочитали у молитвама, ови крстови требају да светле светлошћу Христовог Васкрсења како би били наша нада и утеха на Христовом путу, на путу Јеванђеља и вечног живота. Нека сте благословени, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао! Амин! Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому трудом пароха дарђанског протојереја Ђорђа Ковачевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  2. У суботу 23. фебруара 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог свештеномученика Харалампија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Рабровцу. Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Владан Јовановић, протојереј Петар Лесковац, јереј Рашко Стјепановић, јереј Михаило Аврамовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Небојша Поповић. У склопу Литургије крштен је Теодор, син рабровачко-белосавачког пароха протојереја Владана Јовановића. Звучни запис беседе Богонадахнуту беседу наш Епископ посветио је појмовима добра и зла и њиховом значају у животу хришћана. Владика је рекао да смо дужни да делима љубави умножавамо добро у себи, пре свега чинећи другима, а да је зло све што чинимо против Бога и љубави. “Кад би људи живели по хришћанским врлинама не би било ни ратова, ни убистава, ни неморала. Јер зашто бисмо ратовала, када бисмо желели да други живи као што живим ја? Нека би Господ дао да ми убелимо наша срца, душе, умове, као што је овај храм бео, а бела боја је симбол чистоте. Нека би Господ дао да убелимо наше душе Духом Светим, а не духом овога времена. Јер све што се негативно дешава у нашем времену је последица тога што они који зло чине нису примили Духа Светог, већ живе саобразно духу овога времена. Иако смо позвани на овај свет, последњи део и печат Символа вере нас учи да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Зато се и сабирамо у нашим храмовима, у лађама спасења и бродовима којима се крећемо ка будућем веку и непролазном дану. Бог нам је овај живот дао не да га преспавамо, него да радимо, али не да деламо по свом уму, него по уму Цркве Христове, по уму Божијем”, истакао је наш Архијереј. С обзиром на то да је на Литургији крштен и мали Теодор, Епископ је позвао родитеље, кума и све ближње да му буду светли примери у животу и да му помогну да увиди колико је важно да чини добро, а да се клони од сваког зла. Извор: Епархија шумадијска
  3. Његово Преосвештенство Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије освештао је 22. децембра 2018. године темеље храма Светог деспота Стефана деспота и Преподобне Евгеније у месту Ортијеш код Мостара. Владика Димитрије је рекао да људи градећи храм изграђују себе: - Има позната ријеч апостола Павла да знање надима, а љубав изграђује. Ми морамо градити љубав међу собом и само ће љубав изградити овај храм. Зато смо се и помолили на темељима овог будућег храма да он буде знак нашег јединства, наше братске љубави и братског поштовања. Нека би дао Господ да буде као што је било у вријеме првих хришћана. Они су живјели заједно, поштовали се, имали светост и врлину живота, да су људи кад су их гледали говорили какав ли је њихов Бог кад су они овако свети и пуни љубави једни према другима. Такви и ми треба да будемо, да будемо знак и овоме свијету и овоме граду у коме живимо, да будемо знак присуства Бога љубави. Влдика је верницима рекао да у Мостару имају право да се боре за своја грађанска, верска и духовна права, али да се свим срцем морају желети и афирмисати та права и другима: -Не смије ни признак мржње да се увуче у наше срце, посебно овдје у Мостару. Мржња је као штит, али не штит који нас штити од зла, већ штит који запречује благослове да дођу на нас. Ако градимо на мржњи све ће се брзо срушити. Ми морамо да градимо на љубави. Нека би дао Господ, као што смо овај храм затемељили на чврстој стијени и наш живот буде утемељен на Христу Господу и на тврдој вјери у њега и онда ће он бити и наш штит и заштитник и извор благослова. Свештеник Бранимир Боровчанин, парох благајски на чијој парохији се гради храм, рекао је да је идеја о изградњи цркве потекла од мештана Ортијеша које је једно од највећих и најорганизованијих повратничких насеља у долини Неретве, а да је благослов за изградњу цркве дао тадашњи Владика захумско-херцеговачки Григорије, а затим је подршку дао и нови владика Димитрије. - Сви људи одавде, али и пријатељи људи из Ортијеша, па и наши пријатељи других вјера и нација су безусловно и са великом љубави помогли да се гради овај храм, рекао је свештеник Боровчанин и напоменуо да се храм гради прилозима вјерника и уз помоћ Министарства за избегла и расељена лица Владе Републике Српске које је и раније помагало многе пројекте. Свештеник Боровичанин је навео да је план да се црква изгради и заврши до 1. августа 2019. године и подсетио да у јужном делу Мостара има око 350 православних домова, од чега стотињак у Ортијешу: -У већини њих имамо подмладак, дјецу или унучиће који ту живе и зато мислимо да је то свијетла будућност. Ово је други храм који се наново гради на подручју Мостара. У Мостару су после рата обновљене све цркве, а у току је обнова Саборне цркве Свет Тројице. Мештанин Давор Шупљеглав истакао је како је изградња цркве од великог значаја: -Надамо се да ће овај храм допринијети нашем заједништву, јер немамо луксуз да се дијелимо по било ком основу. Надамо се да ће нас и овај храм зближити с Божјом помоћи. Бојан Црногорац из Ортијеша, а данас живи у Милићима, казао је да се увек радо враћа у своје у место. -Тамо су ме одвели пословни путеви. У Ортијеш је увијек лијепо доћи. Сада ћемо се моћи бар једном годишње окупити око овог храма, каже Црногорац који је један од донатора и додаје да ће бити основано и удружење које ће бринути за новорођенчад са подручја Ортијеша и Лакшевина. Пројектант цркве Ранко Окука навео је да ће се храм градити у уникатном стилу цркве ротонде и да у Епархији захумско-херцеговачкој има само још један такав у Невесињу. -Првобитна идеја је била да се изгради капела, али смо схватили да овај народ и ово мјесто заслужују да имају лијеп храм, казао је Окука. Освећењу цркве присуствовао је велики број мештана Ортијеша, начелници Невесиња и Источног Мостара. Извор: Епархија захумско-херцеговачка СПЦ
  4. На Литургији, којој је присуствовало мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Славко Максимовић, свештеник у пензији, протојереј-ставрофор Саво Тодоровић, привремени парох парохије друге доњобрезичке, протојереј Вујадин Станишић, привремени парох парохије прве доњобрезичке, јереј Милорад Зарић, протођакон Богдан Стјепановић и протођакон Жељко Секулић, парохијски ђакон при храму Вазнесења Господњег у Доњем Брезику. Данас је Црква у Доњем Брезику, осим велике духовне радости због посјете свога Архијереја, посебно благодарна јер је Епископ Фотије дугогодишњег свештеника протојереја Вујадина Станишића произвео у чин протојереја-ставрофора и поучио га да му дато признање буде мотив за још већи и приљежнији рад на Њиви Господњој. Иначе, у храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра прошле године. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Протојереј Предраг Шћепановић поручио је вечерас са Молебана за Косово и Метохију у подгоричком Саборном храму да овај свијет има томахавке и разорно оружје а ми имамо пост и молитву. Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је подсјетио да нас Господ учи да се никад не смије изједначавати гријех са грешником. „Он човјекољубивим и јеванђелским скалпелом прецизно одваја гријех од човјека,, од људске душе. Какав год човјек да је грешник, гријех не може да обухвати цјелокупнога човјека и његову боголикост. Учи нас Господ да грешника не треба лијечити тако што ћемо га убити, него тако што ћемо га спасити од његовога гријеха“, рекао је он. Нагласио је да нам Господ поручује и да у овом свијету имају двије перспективе. „Једна је фарисеја, који гледају спољашњим очима, само видљиве ствари. Друга је Божанска, тј. гледање Христовим очима. То је она перспектива која види оно што је претежније и важније у овоме свијету. А то је оно што је невидљиво. То је покајање, то је љубав, то је жртва“, казао је Епископ диоклијски. Владика Методије је рекао да нам Господ поручује да само љубав може спасити овај свијет. „И само нас љубав може сачувати од гријеха – љубав према Богу и љубав према ближњему“, казао је он. Рекао је да су Свете мученице Христина и Олимпијада клечале крај Христових ногу, цјеливале их, косом својом их отирале и мирисима помазивале. „Тако и наше матушке, које носе њихова имена, клече крај Христових ногу, цјеливају их, косом својом их отиру и мирисима помазују“, казао је Владика Методије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије рекао да монахиње Олимпијада и Христина годинама уграђују себе у добрску светињу. „И овај свети небоземни празник нас је данас овдје сабрао да прославимо име Гопсподње, да посвједочимо љубав према Господу и једних према другима. И вјековима се овај сабор наставља на овом мјесту. Ово је светиња старија и од цетињске обитељи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је рекао да биолошка сабрања долазе и пролазе, а да духовна сабрања трају непрекидно. „Црква је прије свега васељенска и Божја, а онда призива све људе и све земаљске народе да проговоре овим једним, вјечним језиком – језиком Цркве Божије, језиком Христовим, да благосиљају Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, да се Богом испуњавају и обједињују не само земаљским јединством заснованом на земаљскоме хљебу и на земаљској, билолошкој, тјелесној заједници, него на хљебу који је сишао с неба“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски је пожелио“ да Бог благослови монахиње Олимпијаду и Христину. „Нека Бог благослови наше старице, наше мајке Олимпијаду и Христину, нека их укријепи да до последњег свога издисаја служе овдје овој светињи и да нас око ње сабирају“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. -Митрополит Амфилохије и Епископ Методије служили Литургију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња. Архијереји су литургију служили поводом имендана сестринства ове светиње – игуманије Олимпијаде и монахиње Христине. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је подсјетио да нас Господ учи да се никад не смије изједначавати гријех са грешником. „Он човјекољубивим и јеванђелским скалпелом прецизно одваја гријех од човјека,, од људске душе. Какав год човјек да је грешник, гријех не може да обухвати цјелокупнога човјека и његову боголикост. Учи нас Господ да грешника не треба лијечити тако што ћемо га убити, него тако што ћемо га спасити од његовога гријеха“, рекао је он. Нагласио је да нам Господ поручује и да у овом свијету имају двије перспективе. „Једна је фарисеја, који гледају спољашњим очима, само видљиве ствари. Друга је Божанска, тј. гледање Христовим очима. То је она перспектива која види оно што је претежније и важније у овоме свијету. А то је оно што је невидљиво. То је покајање, то је љубав, то је жртва“, казао је Епископ диоклијски. Владика Методије је рекао да нам Господ поручује да само љубав може спасити овај свијет. „И само нас љубав може сачувати од гријеха – љубав према Богу и љубав према ближњему“, казао је он. Рекао је да су Свете мученице Христина и Олимпијада клечале крај Христових ногу, цјеливале их, косом својом их отирале и мирисима помазивале. „Тако и наше матушке, које носе њихова имена, клече крај Христових ногу, цјеливају их, косом својом их отиру и мирисима помазују“, казао је Владика Методије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије рекао да монахиње Олимпијада и Христина годинама уграђују себе у добрску светињу. „И овај свети небоземни празник нас је данас овдје сабрао да прославимо име Гопсподње, да посвједочимо љубав према Господу и једних према другима. И вјековима се овај сабор наставља на овом мјесту. Ово је светиња старија и од цетињске обитељи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је рекао да биолошка сабрања долазе и пролазе, а да духовна сабрања трају непрекидно. „Црква је прије свега васељенска и Божја, а онда призива све људе и све земаљске народе да проговоре овим једним, вјечним језиком – језиком Цркве Божије, језиком Христовим, да благосиљају Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, да се Богом испуњавају и обједињују не само земаљским јединством заснованом на земаљскоме хљебу и на земаљској, билолошкој, тјелесној заједници, него на хљебу који је сишао с неба“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски је пожелио“ да Бог благослови монахиње Олимпијаду и Христину. „Нека Бог благослови наше старице, наше мајке Олимпијаду и Христину, нека их укријепи да до последњег свога издисаја служе овдје овој светињи и да нас око ње сабирају“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру
  10. У ноћи између 16. и 17. јула 2018. године, на стоту годишњицу од стрељања царске породице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију на дрвеном подијуму испред спомен-храма у Јекатеринбургу. Пре причешћивања мирјана Свјатејши Владика се обратио верницима првосветитељском беседом, коју доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  11. У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7). Исцељење слепорођеног човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом. У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо. Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи. Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Поводом шесте недеље по Пасха у којој читамо свештену перикопу из Еванђеља по Луки о исељењу слепорођеног човека, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? (Јн. 9, 2). У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7). Исцељење слепорођеног човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом. У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо. Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи. Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  13. Митрополит Порфирије се сабраном народу Божијем обратио по прочитаној јеванђељској причи, тумачећи јеванђељски текст о богаташу и сиромашном Лазару. Митрополит је у својој беседи нагласио да смо чули веома потресну причу из јеванђеља по Луки, „у којој се приказују два стања у којима човек живи. Једно је територија и простор нашег историјског живота, а друго је простор нашег живота после смрти. Те две реалности нашега живота међусобно су нераскидиво и органски повезане и једна од друге зависе, и у том смислу бисмо могли рећи да је то један и јединствени простор човековог живота, који започиње овде и сада у историји, а наставља се кроз сву вечност“. Говорећи о двојици људи који се спомињу у јеванђељској причи Митрополит је нагласио „да ова прича има две стране у овом диптиху, видимо богатог човека који је засигурно добио интелигенцију и способности и дате су му околности да стекне имања, и с друге стране из неког разлога који је често нама непознат, у који Бог поставља неке људе, видимо тако и једнога убогог човека који пролази кроз страдања у овом животу по имену Лазар. Обрели су се обојица у вечности тј. обојица су завршили свој живот на земљи и одједампут богаташ је у мукама, у осећању празнине, самоће, изгубљености, у одсуству трачка светлости и радости, и види сиромашног Лазара, кaко се радује у близини оних који су људи Божији, у наручју Авраамовом, то значи у Рају“. Закључујући своју беседу, Митрополит је истакао „да ова прича коју Господ упућује својим ученицима и онима који су га слушали, и прича која кроз уста Цркве и нама је данас упућена, ни у ком случају није прича о социјалном и економском поретку. Господ наш није био револуционар, није дошао због тога да мења, социјални, друштвени, политички и сваки други контекст живота човековог. Он је дошао да нам подари живот вечни. Он је дошао да нам да смисао живота у свим могућим околностима, да нам покаже и отвори пут који нас води у Царство Божије али и пут којим Царство Божије постаје присутно овде и сада у нашим животима. Није реч о томе да је Господ критиковао богаташа што је био богат, нити је хвалио сиромаштво по сваку цену, нити је хтео да каже да је онај који је сиромашан и који по сваку цену страда, сигурно бива удостојен да уђе у Царство Божије. И једно и друго зависи од тога ко је какав став имао према ономе што јесте и што има, а то значи и према Богу и према ближњим људима. Богаташ из ове јеванђељске приче је мислио да је сва лепота и пуноћа живота у томе да стиче и да ужива у ономе што има, узимајући све за себе и не водећи рачуна о другима, а знамо да има много оних који имају и који су богати, а да су скромни и смирени људи, и да то што имају виде као дар од Бога да би послужили другима, да дометну тамо где постоји потреба“. По завршетку свете Литургије, сви сабрани су се окупили око свога Архијереја у сали Музеја Српске православне цркве, где је настављено литургијско заједничарење. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  14. У недељу 22. по Духовима, 05. новембра 2017. године, када наша света Црква молитвено прославља светог апостола Јакова брата Господњег, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије, уз саслужење свештенстваСаборног храма. Митрополит Порфирије се сабраном народу Божијем обратио по прочитаној јеванђељској причи, тумачећи јеванђељски текст о богаташу и сиромашном Лазару. Митрополит је у својој беседи нагласио да смо чули веома потресну причу из јеванђеља по Луки, „у којој се приказују два стања у којима човек живи. Једно је територија и простор нашег историјског живота, а друго је простор нашег живота после смрти. Те две реалности нашега живота међусобно су нераскидиво и органски повезане и једна од друге зависе, и у том смислу бисмо могли рећи да је то један и јединствени простор човековог живота, који започиње овде и сада у историји, а наставља се кроз сву вечност“. Говорећи о двојици људи који се спомињу у јеванђељској причи Митрополит је нагласио „да ова прича има две стране у овом диптиху, видимо богатог човека који је засигурно добио интелигенцију и способности и дате су му околности да стекне имања, и с друге стране из неког разлога који је често нама непознат, у који Бог поставља неке људе, видимо тако и једнога убогог човека који пролази кроз страдања у овом животу по имену Лазар. Обрели су се обојица у вечности тј. обојица су завршили свој живот на земљи и одједампут богаташ је у мукама, у осећању празнине, самоће, изгубљености, у одсуству трачка светлости и радости, и види сиромашног Лазара, кaко се радује у близини оних који су људи Божији, у наручју Авраамовом, то значи у Рају“. Закључујући своју беседу, Митрополит је истакао „да ова прича коју Господ упућује својим ученицима и онима који су га слушали, и прича која кроз уста Цркве и нама је данас упућена, ни у ком случају није прича о социјалном и економском поретку. Господ наш није био револуционар, није дошао због тога да мења, социјални, друштвени, политички и сваки други контекст живота човековог. Он је дошао да нам подари живот вечни. Он је дошао да нам да смисао живота у свим могућим околностима, да нам покаже и отвори пут који нас води у Царство Божије али и пут којим Царство Божије постаје присутно овде и сада у нашим животима. Није реч о томе да је Господ критиковао богаташа што је био богат, нити је хвалио сиромаштво по сваку цену, нити је хтео да каже да је онај који је сиромашан и који по сваку цену страда, сигурно бива удостојен да уђе у Царство Божије. И једно и друго зависи од тога ко је какав став имао према ономе што јесте и што има, а то значи и према Богу и према ближњим људима. Богаташ из ове јеванђељске приче је мислио да је сва лепота и пуноћа живота у томе да стиче и да ужива у ономе што има, узимајући све за себе и не водећи рачуна о другима, а знамо да има много оних који имају и који су богати, а да су скромни и смирени људи, и да то што имају виде као дар од Бога да би послужили другима, да дометну тамо где постоји потреба“. По завршетку свете Литургије, сви сабрани су се окупили око свога Архијереја у сали Музеја Српске православне цркве, где је настављено литургијско заједничарење. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  15. Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313
  16. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313 View full Странице
  17. Дан после канонизације цара Николаја Другог и његове породице настао је интервју са професором Московске духовне академије протојерејем Валентином Асмусом. Он је угледни специјалиста у области историје монархије у Русији. Отац Валентин је дао исцрпне одговоре на питања о личности и духовности новопрослављеног цара, као и његовој државној делатоности. Цар Николај Други Духовни живот мученичког цара – Странице дневника цара Николаја Другог исупњене су именом Божијим. Колики значај је православна вера имала у његовом животу? – Без сваке сумње, вера и Црква су заузимале најважније место у животу Николаја Другог. Он не само да спомиње име Божије, већ из његових дневника сазнајемо да никада није пропуштао недељна и празнична богослужења. Можемо рећи, да су вера и молитва заузимале све више простора у његовом животу, како се приближавао зрелом узрасту. Он је несумњиво доживљавао царевање као служење Богу, и истовремено је своју власт схватао као дар од Бога. Његова одговорност пред Богом је подразумевала да он није био дужан да полаже рачуне пред било каквом овоземаљском инстанцом. То осећање одговорности пред Богом је код цара било врло развијено. – Позната је посебна улога Николаја Другог у прослављању Преподобног Серафима Саровског, његова помоћ манастирима и мисионерским друштвима, православним братствима. Какво је било његово залагање у области Цркве? – Николај Други је веома активно учествовао, не само у прослављењу Преподобног Серафима Саровског, већ и у целом низу канонизација, које су обележиле његово царствовање. Канонизације су биле врло ретке у Руској Цркви од Петра Првог до револуције. За цео 19. век до Николаја Другог спроведене су свега две канонизације: Митрофана Вороњешког за време Николаја Првог и Тихона Задонског за време Александра Другог. А за време владавине Николаја Другог, канонизације су се низале једна за другом, притом су неке спроведене углавном захваљујући залагању цара. Николај Други је много урадио на изградњи храмова и манастира. Подржавао је ширење мреже парохијских црквених школа, које су биле важна карика у систему народног образовања Руске Царевине. – Николају Другом је био близак период руске историје до Петра Првог, волео је тадашњу уметност, обичаје, па чак и оне који су се тицали политичког живота. У којој мери су се његови вредносни оријентири поклапали са уверењима политичке елите Русије његовог времена? Како је руско друштво гледало на тежњу цара Николаја ка повратку духовној и политичкој традицији Свете Русије? – Николај Други није само на емотивном нивоу волео Русију пре Петра, већ је био један од највећих поштовалаца древног руског иконописа и умногоме је утицао да се и у друштву побуди интересовање ка иконама. Он је био иницијатор рестаурирања древних икона и изградње нових храмова у истинском древноруском, а не неоруском стилу, као што је тад било прихваћено. То се односило и на осликавање цркава у стилу 16. века. Можемо навести као пример Теодоровски царски саборни храм у Царском селу и цркву Светитеља Алексија у Лајпцигу, која је подигнута на стогодишњицу Битке народа 1913. године. Таква интересовања цара Николаја дошла су на добар одзив код људи у уметничким круговима, али су на нивоу друштва била осуђена да буду непопуларна. Уопштено говорећи, интересовање друштва је било устремљено на супротну страну. Стога можемо рећи да је Николај Други у духовном смислу био веома «старомодан» човек. – Како су личност Николаја Другог оцењивали православни подвижници тог времена и они чији ће духовни ауторитет доцније порасти? – Преподобни Серафим Саровски је предсказао: «Биће једном Цар, који ће ме прославити... Бог ће Цара величати.» Свети Јован Кронштатски је рекао: «Цар је наш праведан и живи благочестивим животом. Бог му је послао тешки крст страдања, као Своме изабранику и омиљеном чеду, као што су рекли тајновици.» А руски народ је упозорио пред револуцију: «Кога волим, тог разобличавам и кажњавам. Ако се руски народ не покаје, крај света је близу. Бог ће им одузети благочестивог Цара и послати им бич у виду нечасних, сурових, самозваних владара, који ће залити сву земљу крвљу и сузама.» Оптински старац Анатолије (Потапов): «Нема већег греха од противљења вољи Помазаника Божијег. Чувај њега, јер на њему почива земља руска и вера православна... Судбина цара је судбина Русије. Ако се радује цар, радоваће се и Русија. Заплаче ли цар, заплакаће и Русија... Као што човек одрубљене главе више није човек, већ смрдљиви леш, тако ће и Русија без цара бити смрдљиви труп.» Оптински старац Нектарије: «Овај цар ће бити великомученик.» Светитељ Тихон Московски: «Он се одрекао престола имајући у виду добробит Русије и волећи је. Он је после абдикације могао да живи релативно спокојним и безбедним животом у иностранству, али није то учинио, јер је желео да страда заједно са Русијом. Он ништа није предузимао како би побољшао свој положај и без роптања се покорио судбини...» Митрополит Антоније (Блум): «Цар је себе самога и целу своју породицу одао у мучеништво зато што је сматрао да, у виду њега и његове породице, на Крст иде Русија. Веровао је да ако је представљао Русију у мирно доба, сад мора бити нераздвојан од ње и у црна времена. О томе како су цар и његова породица завршили своје овоземаљско страдање, можемо да судимо из белешки, које су оставили на делима светих отаца, које су имали при себи... и писама царице и деце... Ти одломци говоре да се царска породица у потпунсти предала у руке Божије, без туге, с трепетом, који је тако дивно изражен у песми једној од великих кнегиња.» Цар Николај благосиља војнике у Руско-јапанском рату Николај Други у свакодневном животу – Многи мемоаристи су приметили да су цару Николају била страна осећања такозваног царског гнева, раздражљивости, и уопште оштре емоције. Често смо могли да чујемо да цар није волео свађе. Његови савременици су били склони да те карактерне особине тумаче као недостатак воље или равнодушност. У којој мери су те оцене оправдане? – Цару Николају је била својствена велика уздржаност, и због тога је то некоме могло да личи на апатију и равнодушност. Али то заиста није био случај. Требало му је пуно снаге да не покаже осећања, када су се она сама борила да се пробију на површину. Та уздржаност је понекад могла и да шокира, али можемо рећи да је за време последњих месеци живота цара, када је са својом породицом био у заточењу, та уздржаност пројавила све своје добре стране, јер цар буквално није направио ниједан погрешан корак. Он је подносио своје заробљеништво, с једне стране, са скрушеношћу, а с друге са највећим достојанством. Он никада није тражио ништа за себе, за своју породицу, у тим месецима је показао истинску царску величину. – У царевом дневнику се стално помињу читање извештаја и састанци са министрима. Да ли је цар пуно свог времена посвећивао државним пословима? – Цар је непрестано радио. Сваки дан је читао мноштво докумената и састављао одлуку за сваки од њих. Он је био обдарен свим неопходним умним способностима, које су биле потребне за тако велику одговорност, као што су сведочили њему блиски људи. Између осталог, њега је красило феноменално памћење, наследна особина Романових, тако да можемо рећи да је и то један од доказа да су његови преци Самим Богом били предодређени за тешки терет царске службе. – Чему је посвећивао своје слободно време? – Цар није имао пуно слободног времена. Проводио је то време у кругу породице, пуно пажње је посвећивао деци, читао им је белетристику или историјска дела. Веома је волео историју и читао је много историјских истраживања. Такође су му били својствени хобији, који приличе свим војним лицима. Волео је спорт и у неку руку и лов. У питању су древне војничке вештине, које су и за ратнике 20. века сачувале свој значај. – Какву улогу је у животу Николаја Другог играла његова породица? – Николај Други је био породични човек за пример. Као што сам рекао, цело своје слободно време је проводио са женом и децом. И међу свим члановима те велике породице владала је права љубав и духовни склад. Цар Николај у Главном штабу Окружење Николаја Другог – Многи мемоаристи су мишљења да су на цара, у различитим раздобљима његове владавине, вршиле утицај његова мајка царица Марија и његова жена Александра Фјодоровна. Да ли је то тачно? – Што се утицаја на Николаја Другог тиче, могуће је да су и мајка и супруга, две царице, имале неки утицај на њега. И ту нема ништа чудно. И једна и друга су имале не само право, већ и потребне особине, да би могле да учествују у државном животу Русије, коју су оне тако искрено волеле и којој су желеле да служе. – Посебно место у окружењу Николаја Другог зузимао је Распућин, као и други људи са стране, који су били у блиском односу са царем. Шта нам можете рећи о односу цара са њима? – Што се нашироко познатог Григорија Јефимовича Распућина тиче, њега су на двор довела веома поштована духовна лица, међу којима су биле врло утицајне фигуре Петербурга, као што је архимандрит Теофан (Бистров), ректор Петербуршке духовне академије, а касније и архиепсикоп Полтавски, и епископ Сергије (Старогородски), који је касније постао патријарх. За Николаја и његову супругу је однос са тим човеком означавао комуникацију са представником вишемилионског руског сељаштва, који је могао до царског престола да донесе жеље и надања тог друштвеног слоја. Што се тиче утицаја Распућина, ту је све претерано надувано путем злонамерне политичке пропаганде. Ако обратите пажњу на истраживање Олденбурга, видећете да Распућин није имао никакав значајан утицај на државна дела. Цар Николај и царевић Алексеј Одрицање од престола, револуција и цареубиство – Абдикација цара Николаја Другог изгледа као свесно уништење монархије од стране самог цара. Како Ви то тумачите? – Само људи који не знају ништа о историји и желе једино да оцрне цара, могу у његовој абдикацији видети намерно уништење монархије. Цар је учинио све у његовој моћи, како би војним средствима зауставио револуцију, и тек када је видео да се његова наређења не испуњавају, да генерали главнокомандујући фронтовима захтевају његову отставку, да му се нико не подчињава, био је принуђен да пристане на абдикацију. Абдикација је без сваке сумње била изнуђена, и ту је посреди била не заиста абдикација Николаја Другог, колико одрицање руског народа, у виду његових најистакнутијих представника, од цара и монархије. – Комунистички историчари су представљали монархију као деспотију и полицијску државу. Каква је била руска монархија тога доба? – Руска монархија није била никаква деспотија ни полицијска држава. Тог деспотизма и полицијског свевлашћа је у Русији било много мање, него у Западној Европи. Томе сведочи чињеница да је у Русији било мање полицајаца по глави становника, него у Француској, на пример. У Русији су биле незамисливе строге полицијске мере, какве су се тада примењивале у Француској. У Француској су почетком 20. века, могли да отворе ватру и на литију, ако је то по мишљењу неког полицијског сатрапа било окарактерисано као кршење реда и мира. А од почетка Првог светског рата 1914. године, у Француској је била дозвољена примена смртоносне силе као одговор и на најмању безбедносну претњу. Тамо је држава у толикој мери примењивала силу, да у Русији нико тако нешто није могао ни да замисли, до бољшевичке револуције. – Привремена влада, која је на власт дошла после Фебруарске револуције 1917. године, основала је Ванредну истражну комисију за ислеђивање наводних злочина царског режима. Какви су били њени закључци? – Ванредна истражна комисија за ислеђивање наводних злочина царског режима, коју је основала Привремена влада, почела је са радом одмах после Фебруарске револуције и радила је све до Октобарске револуције. Њу су чинили најбољи правници тадашње Русије, притом су у њен састав именовани, разуме се, најватренији непријатељи царског система. И та комисија, која је имала све ресурсе на располагању, на крају није открила никакве злочине царског режима. А најважнији злочин, за којим је трагала комисија, су биле оптужбе да је цар водио тајне преговоре о сепаратном миру са Немачком, иза леђа народа. Испоставило се да је цар Николај увек одлучно одбацивао такве предлоге, које је Немачка одиста и упућивала при крају рата. – Шта нам можете рећи о случају чудеса повезаних са поштовањем Николаја Другог и његове породице? – Заиста, поштовање цара Николаја се све више шири, и могу рећи да никога од новомученика народ не слави у тој мери, у којој слави мученичког цара и његову породицу, иако међу новим мученицима несумњиво има великих светаца. Чудеса повезана са поштовањем царске породице су несумњиво истинита, и у то се може убедити свако ко прочита дивне зборнике, које је сакупио протојереј Александар Шаргунов. Разговарали Семјон Соколов и Људмила Боњушкина С руског Александар Ђокић Протојереј Валентин Асмус 17 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/105182.htm
  18. У емисији на Пинку "Изведи ме" где 3 момка бирају између 30 девојака ону са којом ће изаћи на пиће итд... дошао је један момак који је као таленат показао да може на основу изгледа да погоди хороскопски знак и то је урадио без грешке. Како? У чему је тајна? Мени није јасно... да ли је то изучавање типологије људи и самим тим погађа кад је ко рођен или је то нешто "натприродно"? Погледајте на видео запису
×
×
  • Create New...