Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'обраћање'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Представник Украјинске православне цркве при европским међународним организацијама, Епископ баришевски Виктор (Коцаба), обратио се званичницима Уједињених нација, Организације за европску сарадњу и безбедност, Европске Уније и других земаља поводом масовног кршења људских права у Украјини и могуће ескалације верских сукоба. Епископ Виктор је истакао да је УПЦ највећа Црква у Украјини са 12.000 парохија. Навео је да њене храмове и манастире посећују милиони грађана Украјине који воле своју земљу и народ, и непрестано се моле за прекид рата и успостављање мира у отаџбини. Међутим, на велику жалост, православни верници у Украјини постали су жртве политичке игре првих људи државе, који су у те процесе увукли и цариградског Патријарха Вартоломеја, што је већ довело до многобројних сукоба на верској основи. Данас наше храмове, који имају 1000-годишњу историју, заузимају, вернике туку, а државни чиновници присиљавају свештенослужитеље УПЦ да пређу у „нову Цркву“, коју подржава председник Украјине. Служба безбености Украјине, зове наше свештенике на информативне разговоре, а наши архијереји могу путовати преко границе само после претходног информативног разговора. У овом обраћању сагледаћете шокирајуће кадрове како се туку верници и заузимају храмови у присуству сарадника полиције, што је постало свакодневна појава у нашој држави… Милиони верних наше Украјинске православне цркве апелују на званичне личности европских и међународних установа и моле их да снажно подигну свој глас и умешају се у ова збивања у Украјини, и да „сходно својим пуномоћима и мандатима поступите и заштитите праву страну уз помоћ савремених иструмената дипломатије права и правосуђа.“ Представник Украјинске православне цркве при европским међународним организацијама, Епископ баришевски Виктор позвао је све заинтересоване новинаре, бранитеље законитости, чиновнике УН, ЕУ и других земаља да дођу у Украјину и својим очима виде и детаљно испитају тежак положај УПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Обраћање Светог Синода Украјинске Православне Цркве архипастирима, пастирима, монаштву и верницима од 17. децембра 2018. године Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Вољени у Господу, оци, браћо и сестре! Дана 15. децембра 2018. године у Кијеву, на територији Националног парка „Софија Кијевска“ одржан је такозвани сабор уједињења на којем је саопштено о стварању нове црквене организације под називом „Православна Црква“, која је настала као резултат уједињења две неканонске структуре: „Украјинске Аутокефалне Православне Цркве“ и „Украјинске Православне Цркве Кијевске патријаршије“. Дакле, ово сабрање представља удруживање расколника и нема никакве везе са Украјинском Православном Црквом. За нашу Цркву се у суштини ништа није променило, јер су расколници остали у расколу, а Украјинска Православна Црква остаје истинска Христова Црква у Украјини. Нико у свету не подвргава сумњи важење епископских и свештеничких хиротонија клира Украјинске Православне Цркве и благодатност Тајни које се обављају у нашој Цркви, што се не може рећи за новостворену структуру. С тугом саопштавамо да је Свети Синод због одласка у раскол био приморан да разреши управљања епархијом и забрани свештенослужење преосвећеном Митрополиту виницком и барском Симеону, као и да забрани служење преосвећеном Митрополиту перејаслав-хмељницком и вишњевском Александру. Позивамо све вас, драге владике, оци, браћо и сестре, да се молите за уразумљење и повратак под окриље Цркве поменутих владика и других који су отишли у раскол. Наша Црква, као Мајка пуна љубави, с надом чека њихов повратак. Жао нам је што је један од иницијатора данашњих искушења Украјинске Православне Цркве Цариградска патријаршија која своје право мешања у наше црквене послове аргументује тиме што се наша Црква некада налазила под њеном јурисдикцијом. У вези с тим желели бисмо да подсетимо да је Руска Православна Црква принудно прогласила своју аутокефалију због тога што је Царигадска патријаршија издала православну веру и потписала унију с Римом на Ферарско-Фирентинском сабору из 1439. године. Ова духовна издаја православне вере била је главни узрок одвајања Кијевске митрополије од Цариграда. Унија је изазвала поремећај у црквеним односима и неповерење, који су се касније продубили тиме што вековима у најтежим временима искушења за православље у нашој земљи Цариградска Црква није пружала одговарајућу пастирску бригу и помоћ. Кијевска митрополија која је била ослабљена услед верског сукоба с унијатима, похарана у ратовима, посебно после Брестске уније из 1596. године, у циљу чувања православне вере ушла је у састав Руске Православне Цркве крајем XVII века. Зато Цариградска патријаршија данас нема никаквог моралног ни канонског права да се меша у унутрашње послове и духовни живот Украјинске Православне Цркве. Не само то, поступци Цариградске патријаршије су довели до тога да је могућност поновног јединства православаца у Украјини немогућа у догледној будућности, ако не и заувек. Драге владике, оци, браћо и сестре. С љубављу вам се обраћамо с молбом да и убудуће чувате чистоту свете православне вере, да чувате духовно јединство у нашој Светој Украјинској Цркви која је канонска наследница древне Кијевске митрополије која је настала по молитвама светог апостола Андреја Првозваног и захваљујући труду светог равноапостолног кнеза Владимира, и у којој су живели и Богу угађали наши славни преци. Захваљујемо се архијерејима, клиру, монаштву и свим мирјанима који у овим тешким временима трпе притисак и потврђују своју верност Светој Украјинској Православној Цркви. „Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота.“ (Откр. 2:10) – учи нас Свето Писмо. Сву верну децу наше Цркве позивамо да се моле за оне који мрзе нас и нашу Цркву, а да то не схватају. Нека им Господ опрости. А ви волите своју Цркву, волите нашу домовину Украјину и чините све како би у нашој земљи и у нашем народу владали мир, стрпљење, слога и права хришћанска љубав. У име Светог Синода Украјинске Православне Цркве + ОНУФРИЈЕ Митрополит кијевски и целе Украјине, поглавар Украјинске Православне Цркве 17 / 12 / 2018 https://pravoslavie.ru/srpska/117992.htm
  3. Обраћање Светог Синода Украјинске Православне Цркве архипастирима, пастирима, монаштву и верницима од 17. децембра 2018. године Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Вољени у Господу, оци, браћо и сестре! Дана 15. децембра 2018. године у Кијеву, на територији Националног парка „Софија Кијевска“ одржан је такозвани сабор уједињења на којем је саопштено о стварању нове црквене организације под називом „Православна Црква“, која је настала као резултат уједињења две неканонске структуре: „Украјинске Аутокефалне Православне Цркве“ и „Украјинске Православне Цркве Кијевске патријаршије“. Дакле, ово сабрање представља удруживање расколника и нема никакве везе са Украјинском Православном Црквом. За нашу Цркву се у суштини ништа није променило, јер су расколници остали у расколу, а Украјинска Православна Црква остаје истинска Христова Црква у Украјини. Нико у свету не подвргава сумњи важење епископских и свештеничких хиротонија клира Украјинске Православне Цркве и благодатност Тајни које се обављају у нашој Цркви, што се не може рећи за новостворену структуру. С тугом саопштавамо да је Свети Синод због одласка у раскол био приморан да разреши управљања епархијом и забрани свештенослужење преосвећеном Митрополиту виницком и барском Симеону, као и да забрани служење преосвећеном Митрополиту перејаслав-хмељницком и вишњевском Александру. Позивамо све вас, драге владике, оци, браћо и сестре, да се молите за уразумљење и повратак под окриље Цркве поменутих владика и других који су отишли у раскол. Наша Црква, као Мајка пуна љубави, с надом чека њихов повратак. Жао нам је што је један од иницијатора данашњих искушења Украјинске Православне Цркве Цариградска патријаршија која своје право мешања у наше црквене послове аргументује тиме што се наша Црква некада налазила под њеном јурисдикцијом. У вези с тим желели бисмо да подсетимо да је Руска Православна Црква принудно прогласила своју аутокефалију због тога што је Царигадска патријаршија издала православну веру и потписала унију с Римом на Ферарско-Фирентинском сабору из 1439. године. Ова духовна издаја православне вере била је главни узрок одвајања Кијевске митрополије од Цариграда. Унија је изазвала поремећај у црквеним односима и неповерење, који су се касније продубили тиме што вековима у најтежим временима искушења за православље у нашој земљи Цариградска Црква није пружала одговарајућу пастирску бригу и помоћ. Кијевска митрополија која је била ослабљена услед верског сукоба с унијатима, похарана у ратовима, посебно после Брестске уније из 1596. године, у циљу чувања православне вере ушла је у састав Руске Православне Цркве крајем XVII века. Зато Цариградска патријаршија данас нема никаквог моралног ни канонског права да се меша у унутрашње послове и духовни живот Украјинске Православне Цркве. Не само то, поступци Цариградске патријаршије су довели до тога да је могућност поновног јединства православаца у Украјини немогућа у догледној будућности, ако не и заувек. Драге владике, оци, браћо и сестре. С љубављу вам се обраћамо с молбом да и убудуће чувате чистоту свете православне вере, да чувате духовно јединство у нашој Светој Украјинској Цркви која је канонска наследница древне Кијевске митрополије која је настала по молитвама светог апостола Андреја Првозваног и захваљујући труду светог равноапостолног кнеза Владимира, и у којој су живели и Богу угађали наши славни преци. Захваљујемо се архијерејима, клиру, монаштву и свим мирјанима који у овим тешким временима трпе притисак и потврђују своју верност Светој Украјинској Православној Цркви. „Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота.“ (Откр. 2:10) – учи нас Свето Писмо. Сву верну децу наше Цркве позивамо да се моле за оне који мрзе нас и нашу Цркву, а да то не схватају. Нека им Господ опрости. А ви волите своју Цркву, волите нашу домовину Украјину и чините све како би у нашој земљи и у нашем народу владали мир, стрпљење, слога и права хришћанска љубав. У име Светог Синода Украјинске Православне Цркве + ОНУФРИЈЕ Митрополит кијевски и целе Украјине, поглавар Украјинске Православне Цркве Извор: Православие.ру
  4. На позив Европског Парламента, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, узео је учешћа у раду конференције на тему "Религијска и људска права унутар Европске Уније – Заједничка одговорност". Конференцију, одржану у Бриселу, у уторак, 04.12.2018. године, поводом 70. годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски Парламент. Обраћање Митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-те годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њезин први члан гласи: „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства.“ Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божијих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу, а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, те као заговор једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет након усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам обузет, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, забринутошћу због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, те покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса измедју прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу, а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, те у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, те нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и светоназорски дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и одмицању од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон, којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама након уласка Републике Хрватске у ЕУ (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, „цивилизација је пре свега воља за суживотом“. Међутим, воља за суживотом представља као обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем определењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Фото: Emilie GOMEZ, Европски Парламент 2018.
  5. Свети Синод својом одлуком позива да се упућују усредне молитве Пресветој Богородици у храмовима и манастирима у епархијама БПЦ- БП против усвајања овог међународног договора у Народној скупштини. Мада је то дело Божје, но правилно решење се доноси усилијама, надахнућима, савешћу и мудрошћу многих људи - свештенства, научника, јавних личности, новинара, правника, представника државних установа, политичара, мноштва благочестивог бугарског народа. Сви они, имајући на уму моралне основе друштва, настоје да сачувају државност и заштите будућност Бугарске - нашу децу, да се заједнички успротиве против увођења по међународном договору појмова и идеологија које нису у складу са традиционалним хришћанским моралом бугарског народа. Испуњавају се речи Сердцеведца - Господа Исуса Христа: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј 18, 20.)! Када искамо од Бога помоћ, треба да му и захваљујемо да не будемо као оних десет губаваца који су од Њега вапили милост и исцељење, али само један од њих вратио се и захвалио (Лк 17,12 -. 19). Зато поздрављамо са захвалношћу и радошћу Решење Уставног суда Републике Бугарске којим је прогласио неуставном такозвану Истанбулску конвенцију и благосиљамо да се у храмовима и манастирима БПЦ-БП у Бугарској и иностранству у данима Богородичиног поста упућују благодарствене молитве Свемилосрдном Богу кад се буде читао молебни канон Пресветој Богородици за добро бугарског народа. Софија, 03.08.2018. Извор: Српска Православна Црква
  6. -Слава Богу за сва његова доброчинства бугарском народу!- Захваљујући Божјем великом промислу, мудрошћу и савешћу већине уставних судија донето је праведно и уставно решење којим се одбацује популарна тзв. Истанбулска конвенција. Свети Синод БПЦ-БП је изразио свој категоричан став против њеног усвајања као супротној православном учењу о стварању мушкарца и жене као слике и прилике Божје и као биолошких бића, а против увођења појмова који су неспојиви са бугарским друштвеним и правним устројством. Свети Синод својом одлуком позива да се упућују усредне молитве Пресветој Богородици у храмовима и манастирима у епархијама БПЦ- БП против усвајања овог међународног договора у Народној скупштини. Мада је то дело Божје, но правилно решење се доноси усилијама, надахнућима, савешћу и мудрошћу многих људи - свештенства, научника, јавних личности, новинара, правника, представника државних установа, политичара, мноштва благочестивог бугарског народа. Сви они, имајући на уму моралне основе друштва, настоје да сачувају државност и заштите будућност Бугарске - нашу децу, да се заједнички успротиве против увођења по међународном договору појмова и идеологија које нису у складу са традиционалним хришћанским моралом бугарског народа. Испуњавају се речи Сердцеведца - Господа Исуса Христа: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј 18, 20.)! Када искамо од Бога помоћ, треба да му и захваљујемо да не будемо као оних десет губаваца који су од Њега вапили милост и исцељење, али само један од њих вратио се и захвалио (Лк 17,12 -. 19). Зато поздрављамо са захвалношћу и радошћу Решење Уставног суда Републике Бугарске којим је прогласио неуставном такозвану Истанбулску конвенцију и благосиљамо да се у храмовима и манастирима БПЦ-БП у Бугарској и иностранству у данима Богородичиног поста упућују благодарствене молитве Свемилосрдном Богу кад се буде читао молебни канон Пресветој Богородици за добро бугарског народа. Софија, 03.08.2018. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. На свечаности поводом обележавања јубијлеја било је присутно државно руководство Србије, а председник Владе Србије Ана Брнабић је том приликом рекла да су два народа делила заједничке вредности слободе и ослобођења и подсетила да је Србија у Великом рату од 1914. до 1918. изгубила више од четвртине свог становништва, као и да је читава армија, влада и значајан део становништва морао да избегне из земље 1915. на грчко острво Крф. Она се посебно се захвалила конгресмену Теду Поу, копредседавајућем српског конгресног кокуса, који, како је истакла, годинама неуморно и посвећено ради на промоцији пријатељства између два народа и јачању веза између две земље. Данас ће у Вашингтону, 26. јула, у Националном прес клубу бити приређен научни скуп о улози СПЦ и српског народа у Првом светском рату. Покровитељ скупа је Српска народна одбрана, чији је први председник и оснивач Михаило Пупин одиграо главну улогу у организацији помоћи нашем народу током Првог светског рата. Биће и премијерно постављена визуелно-литерарна изложба под насловом „Тамо далеко: 1918-2018“ у организацији Art Exchange из Вашингтона и њихових партнера. Дана 28. јула 1918. године, влада Вудро Вилсона, председника Сједињених Америчких Држава, издала је проглас којим се тај дан одређује за „Дан молитве за Србију“. Одређено је да се тога дана српска застава вијори код Беле куће и да се звона цркава широм Америке огласе у част српских жртава у Првом светском рату. Велики број Срба из Америке оставио је своје породице и огњишта у Новом свету желећи да помогне својој браћи у борби за част и слободу у отаџбини и придружио се српској војсци. Многи од њих се никада нису вратили. Препознајући њихове жртве и љубав према српском народу, али сећајући се и великих пријатеља нашег народа у Америци, Српска Православна Црква организује прославу стогодишњице прокламације председника Вилсона, пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Програм се може прочитати овде: http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=16809 Извор: Радио Слово љубве
  8. У Конгресу САД у Вашингтону 25. јула 2018. је одржана свечаност поводом 100 година од подизања српске заставе испред Беле куће у знак пијетета за српски допринос и жртве у Првом светском рату. Званицама се обратиo Епископ источно-амерички Иринеј (аудио је у наставку) под чијим духовним покровитељством Епархије СПЦ у Америци организују у Вашингтону вишедневну прославу значајних догађаја од пре стотину година. Прилог радија Слово љубве На свечаности поводом обележавања јубијлеја било је присутно државно руководство Србије, а председник Владе Србије Ана Брнабић је том приликом рекла да су два народа делила заједничке вредности слободе и ослобођења и подсетила да је Србија у Великом рату од 1914. до 1918. изгубила више од четвртине свог становништва, као и да је читава армија, влада и значајан део становништва морао да избегне из земље 1915. на грчко острво Крф. Она се посебно се захвалила конгресмену Теду Поу, копредседавајућем српског конгресног кокуса, који, како је истакла, годинама неуморно и посвећено ради на промоцији пријатељства између два народа и јачању веза између две земље. Данас ће у Вашингтону, 26. јула, у Националном прес клубу бити приређен научни скуп о улози СПЦ и српског народа у Првом светском рату. Покровитељ скупа је Српска народна одбрана, чији је први председник и оснивач Михаило Пупин одиграо главну улогу у организацији помоћи нашем народу током Првог светског рата. Биће и премијерно постављена визуелно-литерарна изложба под насловом „Тамо далеко: 1918-2018“ у организацији Art Exchange из Вашингтона и њихових партнера. Дана 28. јула 1918. године, влада Вудро Вилсона, председника Сједињених Америчких Држава, издала је проглас којим се тај дан одређује за „Дан молитве за Србију“. Одређено је да се тога дана српска застава вијори код Беле куће и да се звона цркава широм Америке огласе у част српских жртава у Првом светском рату. Велики број Срба из Америке оставио је своје породице и огњишта у Новом свету желећи да помогне својој браћи у борби за част и слободу у отаџбини и придружио се српској војсци. Многи од њих се никада нису вратили. Препознајући њихове жртве и љубав према српском народу, али сећајући се и великих пријатеља нашег народа у Америци, Српска Православна Црква организује прославу стогодишњице прокламације председника Вилсона, пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Програм се може прочитати овде: http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=16809 Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  9. Ваше Еминенције, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, Ваше Екселенције, високопречасни и часни оци, чланови Скупштине Конференције европских Цркава, драги пријатељи и гости, браћо и сестре, Дозволите ми најпре да изразим своју велику благодарност Богу што се ова Скупштина Конференције европских Цркава одржава у окриљу наше Цркве, у Епархији бачкој и у Новом Саду. То је велика част за нашу Цркву, која је члан европске заједнице Цркава и која увек даје допринос и искрено сарађује у тој великој међуцрквеној организацији. Морам да кажем да у времену у коме живимо, у коме има много неправде и зла , много непријатељстава и злочина, Црква има врло велико и уважено место. Стога се очекује да Цркве како у Европи тако и широм планете дигну глас против многих негативних појава у нашем времену и нашем свету. Потребно је да се тај глас чује где год је потребно - да стиша оне гласове које шире непријатељства и зло у овоме свету у коме се многи осећају несигурнима у свом животу, у коме се осећају лишенима својих основних људских права и свега онога што припада слободном човеку. Тај глас је Црква увек имала, и данас се тај глас очекује како од Цркве тако и од овога тела. Цео свет, и православни и инославни, треба да чује оно што Црква може и има право да каже. Данас се чују многи гласови, а ред је и свет очекује да чује глас Цркве, Цркве Божје, Цркве Христове. Тема вашег разматрања је данас неопходна и оно што очекујем од овога тела јесте да се постигне пуна усаглашеност Цркава. Ако је икада било време да Црква има своје место и своју улогу - то је данас, а да би се глас Цркве чуо као један глас потребно је учврстити јединство у ставовима између Цркава. Иако има пуно разлике међу нама, те разлике су зацело много мање од онога што нас зближава и од онога што нам је заједничко. На томе заједничком ова разматрања треба да постављају своје темеље и да дејствујемо у овом свету у којем живимо. Желим пуно успеха овом телу, желим да донесе закључке који ће имати значаја и користи не само за Европу, него и много шире. Користим овај тренутак да изложим наш велики проблем, проблем наше Цркве, нашег народа. Ви сте свакако чули за велики проблем и збивања на Косову и Метохији. Господо, Косово и Метохија је српска света земља, део наше историје, област наше културе, простор наших највећих светиња, наше хришћанске културе. Тамо су нам највећи манастири и цркве којих на броју има преко 1.500. Нажалост, последњих година многи су девастирани, многи су уништени, сада су опљачкани и, оно што је најтрагичније, српски народ је протеран са тих простора. Ужасна, велика неправда! Српски народ је прогнан са Косова и Метохије и данас не сме и није у прилици да дође и посети свој дом који је или порушен или узурпиран. Прошле године се десио један немио случај који је остао без еха у свету. Дошао је изганик само да види своју кућу коју није видео петнаест година и када је ушао у двориште, тад је садашњи власник те куће, коју је узурпирао, узео пушку и убио човека у дворишту. За то нико није одговарао. И не само за то, него и многи, многи страшни злочини и догађаји дешавају се без реаговања. И оно што бих вас ја замолио са овог места овде у нашем граду Новом Саду, јесте да Конференција европских Црква дигне глас против те неправде, против тога што се једном народу, српском, одузима 17 процената његове територије само зато да би се удовољило једном народу са којим смо ми дуго живели. Ми ни данас немамо ништа против да живимо заједно, али они не желе и уништавају све оно што је наше, почев од наших светиња па до гробаља, све са циљем и жељом да се униште сви трагови и корени историје једнога народа и једне културе. То је неправда коју данас свет гледа отвореним очима! Ја молим ово узвишено тело да бар једном реченицом дигне свој глас и заштити невини српски народ који је прогнан и да захтева да се тај народ врати у своје домове, на своје просторе и да буде тамо где је више од хиљаду година. Наглашавам да је то једна страшна неправда нашег времена у којој учествују моћници овога света, нажалост, наши дојучерашњи пријатељи. Ово је апел и ово је молба да се и тај глас чује са овога узвишенога скупа. Хвала! СПЦ
  10. Ваше Еминенције, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, Ваше Екселенције, високопречасни и часни оци, чланови Скупштине Конференције европских Цркава, драги пријатељи и гости, браћо и сестре, Дозволите ми најпре да изразим своју велику благодарност Богу што се ова Скупштина Конференције европских Цркава одржава у окриљу наше Цркве, у Епархији бачкој и у Новом Саду. То је велика част за нашу Цркву, која је члан европске заједнице Цркава и која увек даје допринос и искрено сарађује у тој великој међуцрквеној организацији. Морам да кажем да у времену у коме живимо, у коме има много неправде и зла , много непријатељстава и злочина, Црква има врло велико и уважено место. Стога се очекује да Цркве како у Европи тако и широм планете дигну глас против многих негативних појава у нашем времену и нашем свету. Потребно је да се тај глас чује где год је потребно - да стиша оне гласове које шире непријатељства и зло у овоме свету у коме се многи осећају несигурнима у свом животу, у коме се осећају лишенима својих основних људских права и свега онога што припада слободном човеку. Тај глас је Црква увек имала, и данас се тај глас очекује како од Цркве тако и од овога тела. Цео свет, и православни и инославни, треба да чује оно што Црква може и има право да каже. Данас се чују многи гласови, а ред је и свет очекује да чује глас Цркве, Цркве Божје, Цркве Христове. Тема вашег разматрања је данас неопходна и оно што очекујем од овога тела јесте да се постигне пуна усаглашеност Цркава. Ако је икада било време да Црква има своје место и своју улогу - то је данас, а да би се глас Цркве чуо као један глас потребно је учврстити јединство у ставовима између Цркава. Иако има пуно разлике међу нама, те разлике су зацело много мање од онога што нас зближава и од онога што нам је заједничко. На томе заједничком ова разматрања треба да постављају своје темеље и да дејствујемо у овом свету у којем живимо. Желим пуно успеха овом телу, желим да донесе закључке који ће имати значаја и користи не само за Европу, него и много шире. Користим овај тренутак да изложим наш велики проблем, проблем наше Цркве, нашег народа. Ви сте свакако чули за велики проблем и збивања на Косову и Метохији. Господо, Косово и Метохија је српска света земља, део наше историје, област наше културе, простор наших највећих светиња, наше хришћанске културе. Тамо су нам највећи манастири и цркве којих на броју има преко 1.500. Нажалост, последњих година многи су девастирани, многи су уништени, сада су опљачкани и, оно што је најтрагичније, српски народ је протеран са тих простора. Ужасна, велика неправда! Српски народ је прогнан са Косова и Метохије и данас не сме и није у прилици да дође и посети свој дом који је или порушен или узурпиран. Прошле године се десио један немио случај који је остао без еха у свету. Дошао је изганик само да види своју кућу коју није видео петнаест година и када је ушао у двориште, тад је садашњи власник те куће, коју је узурпирао, узео пушку и убио човека у дворишту. За то нико није одговарао. И не само за то, него и многи, многи страшни злочини и догађаји дешавају се без реаговања. И оно што бих вас ја замолио са овог места овде у нашем граду Новом Саду, јесте да Конференција европских Црква дигне глас против те неправде, против тога што се једном народу, српском, одузима 17 процената његове територије само зато да би се удовољило једном народу са којим смо ми дуго живели. Ми ни данас немамо ништа против да живимо заједно, али они не желе и уништавају све оно што је наше, почев од наших светиња па до гробаља, све са циљем и жељом да се униште сви трагови и корени историје једнога народа и једне културе. То је неправда коју данас свет гледа отвореним очима! Ја молим ово узвишено тело да бар једном реченицом дигне свој глас и заштити невини српски народ који је прогнан и да захтева да се тај народ врати у своје домове, на своје просторе и да буде тамо где је више од хиљаду година. Наглашавам да је то једна страшна неправда нашег времена у којој учествују моћници овога света, нажалост, наши дојучерашњи пријатељи. Ово је апел и ово је молба да се и тај глас чује са овога узвишенога скупа. Хвала! СПЦ View full Странице
  11. Ваша Светости, Ваша Еминенцијо, Ваша Екселенцијо, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци, браћо и сестре, уважени учесници и гости Генералне скупштине Конференције европских Цркава, Срдачно вас, у име свештенства, монаштва и верних православне Епархије бачке, као и у своје име, поздрављам и желим вам добродошлицу. За православну Епархију бачку, а са њом у истој мери и за домаће Цркве Реформације, представља изузетну част и задовољство што имамо прилику да – по мери својих могућности, али искрено и братољубиво – будемо домаћини свима вама који сте са различитих страна „старог континента” дошли ради разговара на различите теме које се тичу хришћанске мисије у савременој Европи. Те теме су зналачки уоквирене поруком коју је Сâм Господ наш Исус Христос упутио Својим апостолима: „Бићете ми сведоци” (Дела ап. 1, 8). Овај тренутак је свечан и радостан, између осталог и зато што је нашој отаџбини Србији, која се одвајкада налази на размеђу Истока и Запада, дата прилика да током рада Генералне скупштине остварује оно што јој је вековно призвање. Србија и наш град, Нови Сад, кроз векове свог постојања јесу место сусрета, дијалога и сарадње међу Црквама, религијама, народима и културама. Наша радост је утолико већа што ћете ви, представници различитих хришћанских Цркава Европе, једни друге упознавати са оним што је данас – као и увек, уосталом – најпотребније и најважније, а то је питање: како ми, савремени хришћани, сведочимо Христа Господа, Распетога и Васкрслога? Драги пријатељи, – ви који сте у Србији већ били и чија лица са радошћу и љубављу поново гледамо, и ви, нови пријатељи, које стичемо захваљујући речима Господњим које су вас по први пут упутиле у Нови Сад, – наредних дана имаћете прилику да се осведочите да у Новом Саду, другом по величини граду у нашој земљи, већински српски и православни народ живи у узајамном прихватању, поштовању и духовном прожимању са припадницима других религијских и етничких заједница. У овом делу Србије живи двадесет и пет нација. Стога ми себе видимо као Европу у малом. У Новом Саду, поред храмова већинске Српске Православне Цркве, видећете и храмове Римокатоличке Цркве и Цркава Реформације, затим велику и дивну синагогу, а своје молитвено место имају овде и наши суграђани муслиманске вере. И то је део и начин нашег сведочења Христа Господа. Увек имамо на уму да је „Бог који је створио свет... створио од једне крви сваки народ човечанства” (Дела ап. 17, 24–26), како је апостол Павле говорио на Ареопагу. Имајући свест о томе, прави хришћанин у сваком човеку, независно од његове вере, етничке припадности, боје коже и социјалног статуса, препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру. Добродошли у Србију! Добродошли у Нови Сад! СПЦ
  12. Ваша Светости, Ваша Еминенцијо, Ваша Екселенцијо, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци, браћо и сестре, уважени учесници и гости Генералне скупштине Конференције европских Цркава, Срдачно вас, у име свештенства, монаштва и верних православне Епархије бачке, као и у своје име, поздрављам и желим вам добродошлицу. За православну Епархију бачку, а са њом у истој мери и за домаће Цркве Реформације, представља изузетну част и задовољство што имамо прилику да – по мери својих могућности, али искрено и братољубиво – будемо домаћини свима вама који сте са различитих страна „старог континента” дошли ради разговара на различите теме које се тичу хришћанске мисије у савременој Европи. Те теме су зналачки уоквирене поруком коју је Сâм Господ наш Исус Христос упутио Својим апостолима: „Бићете ми сведоци” (Дела ап. 1, 8). Овај тренутак је свечан и радостан, између осталог и зато што је нашој отаџбини Србији, која се одвајкада налази на размеђу Истока и Запада, дата прилика да током рада Генералне скупштине остварује оно што јој је вековно призвање. Србија и наш град, Нови Сад, кроз векове свог постојања јесу место сусрета, дијалога и сарадње међу Црквама, религијама, народима и културама. Наша радост је утолико већа што ћете ви, представници различитих хришћанских Цркава Европе, једни друге упознавати са оним што је данас – као и увек, уосталом – најпотребније и најважније, а то је питање: како ми, савремени хришћани, сведочимо Христа Господа, Распетога и Васкрслога? Драги пријатељи, – ви који сте у Србији већ били и чија лица са радошћу и љубављу поново гледамо, и ви, нови пријатељи, које стичемо захваљујући речима Господњим које су вас по први пут упутиле у Нови Сад, – наредних дана имаћете прилику да се осведочите да у Новом Саду, другом по величини граду у нашој земљи, већински српски и православни народ живи у узајамном прихватању, поштовању и духовном прожимању са припадницима других религијских и етничких заједница. У овом делу Србије живи двадесет и пет нација. Стога ми себе видимо као Европу у малом. У Новом Саду, поред храмова већинске Српске Православне Цркве, видећете и храмове Римокатоличке Цркве и Цркава Реформације, затим велику и дивну синагогу, а своје молитвено место имају овде и наши суграђани муслиманске вере. И то је део и начин нашег сведочења Христа Господа. Увек имамо на уму да је „Бог који је створио свет... створио од једне крви сваки народ човечанства” (Дела ап. 17, 24–26), како је апостол Павле говорио на Ареопагу. Имајући свест о томе, прави хришћанин у сваком човеку, независно од његове вере, етничке припадности, боје коже и социјалног статуса, препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру. Добродошли у Србију! Добродошли у Нови Сад! СПЦ View full Странице
  13. Заменику секретара Џону Џ. Саливену Стејт Департмент САД, Вашингтон Поштовани Замениче секретара г. Саливен, Ми, Епископи српских православних епархија у Сједињеним Државама, пишемо како бисмо изразили озбиљну забринутост поводом јучерашњег напада косовске полиције на Марка Ђурића, директора Канцеларије за Косово и Метохију у српској Влади, као и на новинаре и ненаоружане грађане. Наша забринутост је утолико већа с обзиром на то да је овај брутални чин, изгледа, интегрални део оркестриране кампање против српског становништва на Косову, која се огледа у убиству Оливера Ивановића.У провокативној демонстрацији силе полицијске снаге су упале на састанак између грађана и Владиних функционера потпуно наоружане и са шок бомбама. Њих 34 људи је озбиљно повређено и хоспитализовано, док је Марко Ђурић незаконито ухапшен, претучен и вођен кроз Приштину пред гомилом која је звиждала. Јучерашњи догађаји још једном јасно показују да власти косовских Албанаца нису вољне да обезбеде минимум основих грађанских и људских права, међу којима и право на мирно окупљање, за српско становништво које живи на својој земљи. Штавише, ове акције показују безобзирно занемаривање обавеза које је сама Приштина преузела да би увела стандарде основних људских и грађанских права на основу Споразума о стабилизацији и придруживању Европској унији, уз додатно супротстављање слову и духу Бриселског дијалога. Апелујемо на Вас, господине Замениче секретара, да покажете да Сједињене Државе и надаље остају посвећене заштити најтемељнијих права и основног људског достојанства Срба на Косову, тако што ћете осудити јучерашњу полицијску бруталност у Косовској Митровици и тиме упозорити власти у Приштини да САД неће никад дозволити пребијања мирних грађана, новинара и државних и јавних личности . С поштовањем, Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Иринеј Епархијска саопштења | English
  14. Заменику секретара Џону Џ. Саливену Стејт Департмент САД, Вашингтон Поштовани Замениче секретара г. Саливен, Ми, Епископи српских православних епархија у Сједињеним Државама, пишемо како бисмо изразили озбиљну забринутост поводом јучерашњег напада косовске полиције на Марка Ђурића, директора Канцеларије за Косово и Метохију у српској Влади, као и на новинаре и ненаоружане грађане. Наша забринутост је утолико већа с обзиром на то да је овај брутални чин, изгледа, интегрални део оркестриране кампање против српског становништва на Косову, која се огледа у убиству Оливера Ивановића.У провокативној демонстрацији силе полицијске снаге су упале на састанак између грађана и Владиних функционера потпуно наоружане и са шок бомбама. Њих 34 људи је озбиљно повређено и хоспитализовано, док је Марко Ђурић незаконито ухапшен, претучен и вођен кроз Приштину пред гомилом која је звиждала. Јучерашњи догађаји још једном јасно показују да власти косовских Албанаца нису вољне да обезбеде минимум основих грађанских и људских права, међу којима и право на мирно окупљање, за српско становништво које живи на својој земљи. Штавише, ове акције показују безобзирно занемаривање обавеза које је сама Приштина преузела да би увела стандарде основних људских и грађанских права на основу Споразума о стабилизацији и придруживању Европској унији, уз додатно супротстављање слову и духу Бриселског дијалога. Апелујемо на Вас, господине Замениче секретара, да покажете да Сједињене Државе и надаље остају посвећене заштити најтемељнијих права и основног људског достојанства Срба на Косову, тако што ћете осудити јучерашњу полицијску бруталност у Косовској Митровици и тиме упозорити власти у Приштини да САД неће никад дозволити пребијања мирних грађана, новинара и државних и јавних личности . С поштовањем, Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Иринеј Епархијска саопштења | English View full Странице
  15. Ваша Светости, Љубљени у Христу Брате и саслужитељу Наше смерности! Изузетно Нам је драго што данас присуствујемо овде, на челу делегације Српске Православне Цркве, у првопрестоном граду Москви, у братској Богом чуваној Русији, на дан када велика Руска Црква обележава итекако важан историјски датум, стогодишњицу васпостављања патријараштва. Вашој Светости преносимо поздраве у име свег православног српског народа, који вековима, и са највећом побожношћу, преноси дивни светилник свете вере православне из нараштаја у нараштај, који је упаљен у срцима и душама наших предака од стране преподобних и праведника, Светога Саве Првог Архиепископа српског, Светога Арсенија Сремца, богомудрих архиепископа и патријараха пећких и светих српских владара. Наши претходници на патријарашком трону, као и сав српски народ, искрено су делили радост са руском браћом када су у 16. веку богомудри источни патријарси, са патријархом цариградским Јеремијом на челу, обавили велико и богоугодно дело - прогласили Московску Патријаршију, како би Руси и остали суседни народи који исповедају свету веру православну имали свог патријарха – московског, све Русије и свих северних држава. У периоду од 18. до 19. века сестринска Руска Православна Црква је мотивисала руске цареве и руску војску, који су у упорној и тешкој борби напокон сломили Османску империју и тиме ослободили од тешког иноверног ропства пробљене православне народе Источне Европе. У тешким годинама борбе свога народа против завојевача, Руска Црква одређено време није имала патријарха. Попут храброг војника који приликом ратних подвига застане на тренутак како би одморио и прикупио нову снагу за даље борбе, Руска Црква је довела до краја поверено јој од Бога спаситељско дело, обновивши патријараштво и на тај начин довршивши и испунивши своје канонско јединство. На Сверуском Помесном Сабору 1917-1918. године, на коме је изабран Свети патријарх Тихон, узео је учешће и тадашњи настојатељ српског Подворја у Москви, часни архимандрит Михаило Урошевић, будући српски митрополит. Тих година овде се образовао и живео будући светитељ Мардарије Ускоковић, чије је нетрулежне мошти Бог пројавио благочестивом српском народу управо ове године. Васпостављање Московске Патријаршије представља, заиста, значајан чин. Тако је била велика снага овог епохалног догађаја да се она осетила и у другим Црквама. Нису прошле ни две године од како је васпостављена Московска Патријаршија, ујединила се Српска Православна Црква у границама историјских предела насељених српским народом, васпоставивши своје древно и часно патријарашко достојанство 1920. године, прослављено кроз многе векове. Протеклих стотину година, којих се сећамо кроз данашњи догађај, нимало нису биле мирне. Наши народи су много претрпели од непријатеља вере, преживели су страшна мучења и гоњења, која су невиђена у свету. Међутим, како су се умножавала страдања руског народа, то је његова воља за спасењем била јача, а вера се још више утврђивала. Остали су немоћни покушаји служитељâ таме овога века да угасе светилник православне вере. Данас можемо видети да је Руска Црква и њено патријараштво васпостављено у слави и величини која до данас није била виђена. У своје лично име, као и у име архијереја, свештенства, монаштва и све богољубиве пунине Српске Православне Цркве, честитамо Вама, Ваша Светости, као и свој сестринској Руској Православној Цркви, данашњи велики празник. Нека Вам Бог дарује многа и блага лета мирног и благословеног патријараштва, нека се испуне све Ваше намере усмерене на добро Цркве, како би Света Русија следовала путу који јој је предодређен Божјим промислом, на радост васцелог православног света, и да се њени добри братски односи са Црквом Светога Саве никада не угасе, већ да се укрепљују и обнављају у слави. Ис пола ети, деспота! Извор: Српска Православна Црква
  16. У сали црквених сабора у храму Христа Спаситеља у Москви, где се одржавао Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве од 29. новембра до 2. децембра 2017. године, предстојатељи и представници помесних Православних Цркава обратили су се учесницима Сабора пригодним говорима на завршној свечаној седници. У наставку објављујемо говор Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Ваша Светости, Љубљени у Христу Брате и саслужитељу Наше смерности! Изузетно Нам је драго што данас присуствујемо овде, на челу делегације Српске Православне Цркве, у првопрестоном граду Москви, у братској Богом чуваној Русији, на дан када велика Руска Црква обележава итекако важан историјски датум, стогодишњицу васпостављања патријараштва. Вашој Светости преносимо поздраве у име свег православног српског народа, који вековима, и са највећом побожношћу, преноси дивни светилник свете вере православне из нараштаја у нараштај, који је упаљен у срцима и душама наших предака од стране преподобних и праведника, Светога Саве Првог Архиепископа српског, Светога Арсенија Сремца, богомудрих архиепископа и патријараха пећких и светих српских владара. Наши претходници на патријарашком трону, као и сав српски народ, искрено су делили радост са руском браћом када су у 16. веку богомудри источни патријарси, са патријархом цариградским Јеремијом на челу, обавили велико и богоугодно дело - прогласили Московску Патријаршију, како би Руси и остали суседни народи који исповедају свету веру православну имали свог патријарха – московског, све Русије и свих северних држава. У периоду од 18. до 19. века сестринска Руска Православна Црква је мотивисала руске цареве и руску војску, који су у упорној и тешкој борби напокон сломили Османску империју и тиме ослободили од тешког иноверног ропства пробљене православне народе Источне Европе. У тешким годинама борбе свога народа против завојевача, Руска Црква одређено време није имала патријарха. Попут храброг војника који приликом ратних подвига застане на тренутак како би одморио и прикупио нову снагу за даље борбе, Руска Црква је довела до краја поверено јој од Бога спаситељско дело, обновивши патријараштво и на тај начин довршивши и испунивши своје канонско јединство. На Сверуском Помесном Сабору 1917-1918. године, на коме је изабран Свети патријарх Тихон, узео је учешће и тадашњи настојатељ српског Подворја у Москви, часни архимандрит Михаило Урошевић, будући српски митрополит. Тих година овде се образовао и живео будући светитељ Мардарије Ускоковић, чије је нетрулежне мошти Бог пројавио благочестивом српском народу управо ове године. Васпостављање Московске Патријаршије представља, заиста, значајан чин. Тако је била велика снага овог епохалног догађаја да се она осетила и у другим Црквама. Нису прошле ни две године од како је васпостављена Московска Патријаршија, ујединила се Српска Православна Црква у границама историјских предела насељених српским народом, васпоставивши своје древно и часно патријарашко достојанство 1920. године, прослављено кроз многе векове. Протеклих стотину година, којих се сећамо кроз данашњи догађај, нимало нису биле мирне. Наши народи су много претрпели од непријатеља вере, преживели су страшна мучења и гоњења, која су невиђена у свету. Међутим, како су се умножавала страдања руског народа, то је његова воља за спасењем била јача, а вера се још више утврђивала. Остали су немоћни покушаји служитељâ таме овога века да угасе светилник православне вере. Данас можемо видети да је Руска Црква и њено патријараштво васпостављено у слави и величини која до данас није била виђена. У своје лично име, као и у име архијереја, свештенства, монаштва и све богољубиве пунине Српске Православне Цркве, честитамо Вама, Ваша Светости, као и свој сестринској Руској Православној Цркви, данашњи велики празник. Нека Вам Бог дарује многа и блага лета мирног и благословеног патријараштва, нека се испуне све Ваше намере усмерене на добро Цркве, како би Света Русија следовала путу који јој је предодређен Божјим промислом, на радост васцелог православног света, и да се њени добри братски односи са Црквом Светога Саве никада не угасе, већ да се укрепљују и обнављају у слави. Ис пола ети, деспота! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. 5. јубиларни фестивал „Бајке детињства“ отворен је данас у Центру Културе у Београду. Russia Beyond на српском језику је добила ексклузивну могућност да учесницима фестивала и свим читаоцима пренесе обраћање познатог руског космонаута Сергеја Рјазанског са Међународне свемирске станице.
  18. И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана.
  19. Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице
  20. Уађено на фору обраћања премијера народу, и увод у нове ратне укобе. Сурово реално.
×
×
  • Create New...