Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'образовања'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Шта ви мислите? Која је будућност образовања? На који начин ће деца завршавати школу? Да ли ће заиста све бити онлајн? Да ли то, самим тим, значи да ћемо имати огроман вишеак радне снаге, просветних радника, школских зградâ, куварица итд...? Кажу да треба да се навикнемо да живимо у тој "новој реалности"... Које је ваше мишљење? Тама је, мислим, веома, веома битна.
  2. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 03. августа у 19:00 часова предавање је одржао господин Раде Булајић на тему: ”Свето Писмо као основа образовања и васпитања”. Извор: Манастир Острог
  3. Радован Биговић (1956–2012) Сутра се навршава шест година од смрти оца Радована Биговића, свештеника Српске Православне Цркве и професора Београдског универзитета, и тим поводом преносимо један његов интервју о проблемима и перспективама црквених образовних институција, који је првобитно емитован на радију Слово љубве а потом и штампан у Православљу. Професор др Радован Биговић био је несвакидашња појава у нашој како црквеној тако и академској средини. Он је један од ретких свештеника и теолога који је равноправно учествовао у интелектуалном и културном животу Србије, који је претежно био милитантно атеистички или, у бољем случају, неповерљив према свему ономе што долази из Цркве. Биговићу је то полазило за руком, пре свега, јер је успео да се еманципује од црквеног живота који је у време бивше Југославије у великој мери изгледао, како је неко тачно приметио, баш онако како су ондашњи комунисти хтели да он изгледа – гетоизирано, заостало, мрачно, итд. Отац Радован, насупрот томе, био је отворен, ведар, спреман да иде у корак с временом. Управо зато је постизао изузетне резултате у том, за мисију Цркве најзахтевнијем, универзитетском и уопште академском подручју. Узимајући у обзир његово ангажовање у тој области, пре неколико године разговарао сам с њим о стању нашег црквеног образовања и путевима којима би оно требало да се креће. Тада је отац Радован изнео неколико добрих предлога за унапређење верског образовања, које, узгред, неминовно и што хитније треба реформисати; црквене образовне установе су из године у годину у све горем и горем стању… Надамо се да ће се ствари ускоро променити набоље. Када се буду правили планови за озбиљно и темељно реформисање тих установа, свакако треба узети у обзир и оно што је предлагао о. Радован Биговић. Прве школе са озбиљном традицијом, колико нам је познато, биле су питагорејска школа и Платонова Академија, и оне су се бавиле образовањем аристократа који ће после бити владари. У Атини је постојало још неколико школа, а од посебног је значаја, наравно, Аристотелов Лицеј који је био прва научно-истраживачка институција у модерном смислу те речи, ту се нпр. налазила прва библиотека итд; тај Лицеј је поседовао целину знања јелинског света. А стоичка и епикурејска школа су више биле школе живота, практичног деловања, нису се, дакле, много бавиле апстрактним знањима. До негде 12. или 13. столећа функционисале су мале, обично манастирске школе. А у 13. столећу се формирају и први универзитети у Паризу и Болоњи. Универзитет са својом карактеристичном формом је творевина средњег века, а у 19. столећу чувени Александар фон Хумболт наводи да су јединство научног знања, јединство научно-истраживачког рада и слобода основни елементи идеје универзитета. Да ли је универзитет био погодан за реализацију онога што називамо хришћанском паидејом или су јој можда више одговарале школе типа стоичке и епикурејске? Чињеница је да су теолошки факултети од самог почетка историје универзитета били у њиховом саставу; универзитети се буквално нису могли замислити без богословских факултета. Међутим, био је један период у нашој историји када су ти факултети били елиминисани са државних универзитета. Али, хвала Богу, богословски факултети су се вратили у саставе универзитета. Мислим да универзитети данас не служе оној сврси са којом су они основани. Циљ њиховог оснивања је био обједињавање различитих научних знања, и у тој концепцији онда, присуство теологије на таквом универзитету свакако је од велике важности, јер је тешко замислити целовито сазнање без теологије. Данас су универзитети више административне и бирократске установе које се баве неким академским формама, доносе разне законе, статуте, баве се материјалним пословањем, прописују правила, и тако даље, просто су нека врста институције између министарстава за просвету и факултета. Уз то, ми живимо у времену када свака наука постаје самодовољна, сваки факултет самодовољан… Све је мање оних који мисле да им је потребно знање других, свако је апсолутизовао своја знања, своју науку. С друге стране, број научних чињеница се рапидно увећава. Негде сам недавно чуо, од једног експерта за те ствари, да се сваке две и по године у свету број научних чињеница удвостручава. Ако је то тако онда има толико чињеница да људски ум једноставно више не може да их прима. И сада се јавља проблем, ко ће, и под каквим условима, и на који начин, да филтрира те научне чињенице, и да их колико-толико учини доступним. Што се тиче Цркве, мислим да она није успела, или бар Православна Црква није успела да изнедри свој тип школа, из ових или оних разлога. Углавном је прихватила западноевропске образовне моделе. И то јесте велики проблем. Постоје два мишљења по питању колико те школе одговарају или не одговарају самој природи Цркве. По једном, оне су потпуно супротне духу Цркве, док други опет мисле да није баш тако… Ја мислим да теологија мора да има двоструку улогу или двоструки карактер, а то је да, с једне стране, заиста буде црквена, тј. да буде утемељена на црквеном искуству, на црквеном предању, али, с друге стране, истовремено она мора да буде и научна. Сматрам да би се овај став могао бранити читавом историјом православне теологије, од најранијег периода до дана данашњега. Уосталом, и највећи број отаца Цркве је тај метод и користио; дакле, они су завршавали световне школе, користили световна сазнања, али, истовремено се егзистенцијално укорењивали у живот Цркве. Тако да су световне науке биле нека врста пропедевтике. Зато и ми данас не морамо да апсолутизујемо науку и научно знање, али не треба ни да га игноришемо, јер је оно потребно теологији и, чини ми се, да теолошке школе, дакле, не могу и не треба да постоје без оних, наравно, најбољих достигнућа модерних наука. Сведоци смо реализације тзв. болоњског процеса и када су у питању високошколске установе СПЦ–а (Православни богословски факултети и у Београду и у Фочи су део тог процеса). Професор Милан Узелац је у две књиге изврсно показао како „болоња“ у ствари политизује паидеју; довољно је рећи да је тзв. болоњску декларацију потписало неколико министара иностраних послова, а није било ни универзитетских професора, нити педагога. А познати професор Ивић, који се већ дуго година бави проблемом универзитета, сматра да је по среди американизација европског школства, тј. да се не инсистира на неким фундаменталним знањима него да се тежиште пребацује на практичне вештине, да се студенти претварају у шегрте. Какав је Ваш став по питању болоњског процеса? Болоњски процес се углавном и у највећој мери односи на државне универзитете и факултете; неки од великих и најпознатијих европских универзитета још увек не прихватају болоњска начела и болоњске принципе, као и одређени приватни универзитети и факултети. Ја исто мислим да читав тај „болоњски“ процес образовања и васпитања има одређене политичке импликације, али и не само политчке, већ и економске, и друге. Но, поред много тога заиста негативног, чини ми се да има и нечега доброг, бар када је реч о нашој средини. Пре свега имам у виду то да су студенти приморани да од самог почетка студија доиста и студирају, и да то схвате као озбиљан посао. Истовремено и професоре тера да уложе максимум труда и рада и воље да помогну студентима да своје студије окончају на време. С друге стране, спречава се, колико год је то могуће, самовоља професора у васпитно-образовном процесу; не могу више професори да дају студентима све што им падне на памет од литературе, морају постојати прецизни стандарди колико могу и колико је то уопште реално да један студент може да припреми за један испит. А мислим да, у неку руку, болоњски процес погодује студентима. Наравно, да ли ће он неминовно водити стварању људи који су стручни само за једну област или вештину, како сте ви рекли, или неће, то је сада проблем и зависи пуно од сваког човека појединачно. Ипак мислим да уколико неко жели да се бави заиста истински науком да ће и кроз овај процес имати таквих могућности. Али смо ипак сведоци да је међу младима све мање оних који желе да посвете свој живот науци, као што је то, рецимо, посвећивао један Никола Тесла или неки други велики научници. Данас људи студирају, завршавају факултете просто да би добили диплому, да би им то омогућило неки практични рад, да би се запослили, и да их више ништа много не интересује. Тако да о болоњском процесу треба озбиљно да поведу рачуна и да га анализирају, пре свега, интелектуалне елите свакога народа, а, наравно, и Црква треба да се озбиљно позабави тиме, јер и она мора своје школство да стави на дневни ред, почевши од од верске наставе у основним и средњим школама до високог образовања; то мора да буде међусобно повезано, да буде једна целина, а не да се дешава, што сада имамо случај, да људи у средњој школи уче једно, а онда касније када дођу на факултет то морају да негирају, и да сасвим нешто друго уче, што свакако није добро. Болоњом се ставља акценат на практично, „употребљиво“ знање. Да ли тиме она можда више погодује црквеном образовању од традиционалног универзитетског образовања? Теологија је бесмислена ако није практична, ако нема ту димензију. Теологија уколико није искуство, онда је, ајде да употребим тај древни израз, – технологија, она нема никаквог значаја. Е сада, „болоња“ сама по себи не чини теологију, нити теолошке школе практичним нити црквеним, јер то, пре свега, зависи од људи који су на факултету, зависи од тога да ли су то црквене личности које могу тај црквени дух и то црквено искуство да пренесу на младе људе, и да се направи та равнотежа између теологије као црквеног искуства и теолошких наука као стриктно научних дисциплина. Важно је и једно и друго, јер у модерној Европи и код нас још увек постоји та супротстављеност између знања и вере. Напросто, још увек је у свести људи да бавити се науком скоро да подразумева бити агностик или бити, рецимо, атеиста, или, у најбољем случају, не бити црквен човек, или можда имати неку врсту интелектуалне религиозности. Са вером се обично поистовећује незнање, мрак, априорно прихватање нечега што се не може доказати, подлога за тоталитаризам, и мого што-шта другог. И сами знамо да је хришћански Бог – Логос, а једно од значења речи „логос“ је и разумност, рационалност, итд. О словесности творевине се говори код многих светих отаца, и та идеја о словесности творевије је и била подлога за модерну науку… Ево сада се присећам Вајтхеда, који је у својој књизи „Наука и модерни свет“ говорио да је средњовековна теологија у ствари била основа, темељ модерних наука; он то није рекао без разлога. А била је управо захваљујући идеји да у свету постоји словесност, да постоји поредак, да постоји законитост… и све науке настале у новије време су се и темељиле на том начелу. И данас, ако је ишта важно за наше школство, за наше образовање, то је управо то, условно речено, помирење између разума и вере, између теологије и науке. И то је важно и за једну и за другу, јер вера, па и теологија, ако није „научна“ може да се врло лако претвори у сујеверје, у магију, у неко побожно богомислије које је увек ризично, не треба га категорично одбацивати, али мора се имати у виду да је оно опасно. Поменули сте дисхармонију срењошколског и високошколског црквеног образовања, то је један проблем. Поред тога, имамо болоњски процес који је већ по себи контраверзан. Да ли су теолози можда требали да дају неку, условно речено, алтернативу „болоњи“, да формулишу неку, да је тако назовемо, теопедагогику, која би у основи била библијско-отачка паидеја формом прилагођена савременом добу? Данас је у читавој Европи образовање у надлежности световних институција, односно државе, и Црква нема институционалну могућност ни друге снаге да утиче на читав тај процес. Јер државе свакако обликују људе за своје властите потребе. Међутим, има једна добра околност, а то је могућност стварања приватних школа. И мени није јасно зашто наша Црква није до сада искористила ту законску могућност да створи своје приватне школе – гимназије, факултете, универзитете. Тада би оне могле да функционишу по неким другим принципима који су различити од „болоње“, или да се користи и нешто од „болоње“ што је добро, као и од других искустава, и наравно од свог властитог предања. То је једина реална могућност како Црква може стварно да утиче на образовање у овој земљи и уопште у Европи, дакле, стварањем приватних школа. Наравно, приватних црквених школа има у Европи, и оне су и даље најбоље школе, има их и у, условно речено, православним земљама попут Русије, Румуније, Грчке, итд., и не видим разлога зашто их не би било и код нас. Мислим да ће се врло брзо још више указати потреба да Црква има приватне школе, где ће се људи образовати за разна занимања, а не само за свештенике и вероучитеље. Уверен сам да ће врло брзо доћи време када ће морати да се размишља о теолошком факултету који ће бити двопрограмски студиј, јер ми имамо већ сада велики број људи који не могу нигде да нађу посао. Не може Црква да буде неодговорна за судбину тих младих људи. И управо неки теолошки факултети из окружења разматрају могућност двопрограмског студија; што би значило да неко заврши рецимо на истом факултету, поред теологије, и историју, тако да он сутра са тим двопрограмским студијем, ако не може да нађе места у Цркви и да му она понуди неку службу, он може рецимо да буде професор у школи. То је истовремено и мисија Цркве. И једино тако [отварањем приватних образовних институција и устављења двопрограмског студија на постојећим богословским факултетима] може доћи до неког преображаја и препорода, јер треба знати да највеће отпоре вери не срећемо више у државним политичким структурама, него управо у тим образовно-интелектуалним структурама. http://teologija.net/perspektive-crkvenog-obrazovanja/?fbclid=IwAR1gIIl0jPaPIEZ34re4BWtTo7MFRIqsDwdGfZykFRnXayRnvFuWT4nR7Dc
  4. Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен. Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе. Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида. Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света. Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе. Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9). Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи… Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив.
  5. „Ми морамо да се дружимо са песницима, списатељима, беседницима и свим људима који нам могу рећи нешто корисно за нашу бригу о души.“ Св. Василије Велики, Беседа младима о користи од јелинских списа Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен. Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе. Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида. Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света. Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе. Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9). Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи… Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив. View full Странице
  6. ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА ПРОТЕ ДРАГОМИРА САНДА: ВИДЕО ЗАПИС ОБРАЋАЊА ЕПИСКОПА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКОГ ФОТИЈА: Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. У организацији Мисијског фонда Епархије зворничко тузланске, а у сарадњи са World Vision организацијом, професор Драгомир Сандо одржао је предавање у Епархијском центру у Бијељини, 18. октобра 2017. г. на тему: Хришћански начин образовања и васпитања. Овоме предавању присуствовали су ученици бијељинске гимназије са својим директором и професорима, на чему им се неизмјерно захваљујемо. Професор Сандо је говорио о црквеном образовању и васпитању и охристовљењу човјека у Цркви, а све како би човјек у заједници достигао светост. Професор је нарочито истакао педагогију Христову, у исто вријеме подсјетивши се и старозавјетне педагогије која је у Христу доживљела пуноћу. Након предавања професора, Епископ Фотије се захвалио уваженом предавачу на ријечима које су биле прилагођене слушаоцима, а нарочито узрасту гимназијалаца. Владика Фотије се осврнуо на Светогорску педагогију, подсјећајући нас на живот двојице великих педагога и духовника, светих отаца Пајсија и Порфирија. Читајући њихова житија схватамо шта је светост. Приликом сусрета са таквим људима, препознајемо обожену личност и схватамо да је њихова наука од самога Господа Исуса Христа, да је њихов живот Богонадахнут, напоменуо је Владика Фотије. Пред крај овога благословеног сабрања услиједила су питања, која су посвједочила заинтересованост младих људи за светост живота и чежњу за Господом. ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА ПРОТЕ ДРАГОМИРА САНДА: ВИДЕО ЗАПИС ОБРАЋАЊА ЕПИСКОПА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКОГ ФОТИЈА: Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...