Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'обрадовић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Након активног учешћа на политичким сесијама, предавањима и јавним наступима са кругом петрашеваца, у жељи да укаже на поредак неправичности, беде и свеопште анархије руског духа крајем 19. века, Фјодор М. Достојевски бива ухапшен. Последњи састанак Пропагандног друштва, непосредно пре хапшења, имали су крајем априла 1849. године. Са осталим пријатељима Достојевски је постао заточеник Петропавловске тврђаве. У самици је проводио ноћи, током дана је пред судијама давао исказе. У новембру исте године завршена је истрага и прочитана пресуда – смртна казна стрељањем. Цар је ипак одлучио да револуционаре помилује, али је наредио да се одлука саопшти тек када осуђеници буду пред стрељачким водом. Крајем децембра 1849. године на Семјоновском тргу окупљена гомила чека погубљење. Хладноћа је несносна, све је под снегом. Оскудно одевене затворенике стражари изводе из кочија и стављају пред стрељачки вод. Достојевски је са непрестаном мишљу о вредности живота. Пред очима му сија светлост живота, премда му је повез око очију. За њега пресудна мисао, коју ће литерарно обрадити у још ненаписаним романима, наиме да је живот важнији од сваке муке и сваке патње искри пред сенком смрти. У последњем тренутку стрељање се обуставља. Достојевски је жив, чека га прогонство у Сибир. Одмах након повратка у самицу пише брату Михајлу: „Брате! Нисам обесхрабрен и нисам клонуо духом. Живот је свугде живот, живот је у нама, а не изван нас. Поред мене ће бити људи, и бити човек међу људима и остати човек заувек било у каквим невољама, не бити обесхрабрен и не подлећи – у томе је живот, у томе је његов задатак. Ја сам то схватио. Та идеја је ушла у моје месо и моју крв.“ Пред полазак у Сибир, 24. децембра, Михајло је у посети брату. Тужан је због његове ситуације, али га парадоксално осуђени брат бодри. Достојевски је срећан јер живи. Престани, брате, „не одлазим у гроб, не пратиш ме до хумке – ни на робији нису звери, већ људи, можда још бољи од мене…“ У Омску тврђаву, окружену рововима и препуну опасних убица, Достојевски стиже после месец дана тешког путовања, 23. јануара 1850. године. У рукама има Библију. Тада је за њега почело можда најтеже искушење у животу – суочење са злом и непрестана борба за слободу и тиме нови живот. Чак и у великим сибирским мукама, уз непрестани мач за вратом и тежак физички рад, Достојевски је љубио живот више од сваког смисла. У пуној зрелости, 1871. године, правећи биланс живота и стваралаштава рећи ће: „Без обзира на све губитке, жарко волим живот, волим живот ради живота и, озбиљно, још увек се спремам да почнем свој живот. Скоро ми је педесет година, а ја још увек не могу да схватим: завршавам ли ја живот или га тек почињем.“ Мотив живота у нутрини, присутан у готово свим његовим романима, истакнут је посебно у петокњижју. Раскољников, као и Митја, бира живот упркос свим мукама и падовима. Бити жив, то је највећи дар. Али шта се догађа са истином? Може ли човек да доспе до коначне истине посредством спознаje перципиране стварности уз искуство чињенице да је само жив? Ово питање последично искрсава у већини текстова које пише Достојевски. Посреди је сукоб између, да парафразирам Лава Шестова, спекулативног и библијског мишљења. Тај расцеп изазито је проблематизован у Браћи Kарамазовима, између ликова браће Аљоше и Ивана. Један је мисионар, анђео на земљи, препун благости чији је пут истине – просветљење кроз Христа. Други је визионар, духовни луталица, препун је немира, моралних недоумица, оптерећен размишљањем о овоземаљским стварима. Иван се не мири са наметнутом истином стварности, негира је, премда се грчевито држи њеног обличја. Аљоша је, пак, у благости помирен са светом јер је његово активно начело духовне природе. Духовним путем води се, наведимо још један пример, Макар Долгоруки у Младићу. Предан је луталаштву и свестан је својих слабости. Његова истина је помирење. Он се предају мисионарству, народној сентименталности и посећује манастире, али је свестан да не би издржао аскетски живот. Тако смирен уочава истину до које долази једино духовним крајоликом. Истина (ἀλήθεια) је, у филозофској традицији, раз-откривеност. У оскудици (Lebensnot) искрсава сусрет са скривеним, дакле неистинитим. Тај сусрет није пролазан, него одлучујући подстицај, да парафразирам Мартина Хајдегера, за раз-откривањем прикривене суштине. Како разгрнути мрачнину и отворити се ка истини? Може ли се, дакле, разумом открити истина? Николај Берђајев одговара да не може, јер у том случају недостаје духовни хоризонт. Истина се види кроз дух, па „не само разум, него ни ум не би могао открити могућност сазнања истине“, будући да се истина спознаје посредством духа. У том смислу „аутентична егзистенцијална филозофија је филозофија духа“. Човек није једноличан у настојањима. У њему је непрестана олуја која се без духовног покрића никада не смирује. Борбу воде два принципа; један је тврдоглаво отпадништво, други је изгарање у потрази за смислом. У судару тих путева догађа се немир и немогућност подношења живота. Човек је у једном тренутку мрзовољни путник на интелектуалном путу, жељан смисла, отворен за разне могућности живота, притом жалосно математички прорачунат. У другом случају он је народна скитница која пустињски трага и путује без потраге за било каквим смислом, жељан једино отвореног неба у тишини недодирнуте божанствености. Тако непотпун он трага за математички чистом истином која захтева формуле и прецизност, али са таквом истином никада не захвата духовни пропламсај који у њему непрестано тиња. Човек, дакле, формулисањем своје околине и свог живота, постаје бунтовник против себе самог. Егзистенција нема дефиницију, јер свака егзистира кроз нерешиву загонетку. Пред нама је непробојан зид стрепње, „глас вапијућег у пустињи“. Пали човек, сав у трзају егзистенцијалног парадокса, има задатак – трагом Аврамове жртве – да појми исконску супротност између откровења и истине знања. Аврам не мора да се правда за своје поступке јер га његова суспензија етичког приближава светлу несаопштиве доброте. Радост љубави надилази знање будући да вера обухвата сваку бесконачност у коначности. Грех, трагом Шестова, није у бићу, порок и недостатак налази се у нашем знању. Филозофија духа јесте велика јер се коначно уздиже у бесконачно, све пролазно у непролазно, па напокон живот исијава у неуништиву доброту. Суочен са питањем истине Берђајев додирује и проблем љубави. У есеју о Достојевском, написаном 1923. године, указује на два исходишна момента његовог стваралаштва. Први је олуја љубави и њена неутемељена распарчаност, док је у другом случају посреди тема сладострашћа чији врхунац исијава у махнитости породице Kарамазов. У руској књижевности љубав није приказана кроз романтизовани идеалистички занос какав је својствен западној култури; она је код Достојевског обликована у непрестаном расцепу, све се код њега „дешава у атмосфери напрегнуте страсти“. То је, потенцира Берђајев, љубав карактеристична руском духу, љубав у процепу и страдалништву. У руској љубави „има нешто мрачно и мучно, непросветљено и чисто изопачено“. Достојевски доноси мрачну страну човекољубља, такву да она љубав осветљава само са становишта патње и мучеништва. Готово све љубави које Достојевски описује обележене су печатом бола и срџбе, то су љубави без свести о вечном које са слике божанског посредством личног трагања с-падају на слику људског принципа. Иван и Митја Kарамазов истрајавају у љубави која непрестано уништава све око себе. Насупрот њима, Аљоша Kарамазов представља анђеоски принцип љубави чији лик подноси терет живота не зато што живи у љубави према коначном, него управо вечном принципу. У њему је смирење, у њима је расцеп. Кнез Мишкин је проницљив и љубопитљив, он „унапред види судбину свих људи који га окружују, види најдубље слојеве бића жене које воли“. Зато страда и постаје идиот, несхваћени занесењак, патник. Све је у овоземаљској љубави у грчу патње. Достојевски поставља питање може ли бити истинске љубави у свету ако никада не прекорачимо идеју овоземаљског и не закорачимо у хоризонт вечности. Версилов у Младићу заговара идеју безусловне љубави тек након тренутка одбацивања идеје бесмртности. Осиротели људи, пише Достојевски, почели би „одмах да се приљубљују једни уз друге тешње и с више љубави; они би се ухватили за руке схватајући да су сада једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности и морала би бити замењена; и све преобиље раније љубави ка оном што је било бесмртност, код свих би се окренуло према свету, према људима, према свакој травци. Они би неизоставно заволели земљу и живот, у оној мери у којој би постепено сазнавали своју пролазност и смртност и посебну, другачију љубав“. Версилов, ипак, запада у чист утопизам јер таква љубав није остварива. Љубав без вечности је привидна љубав, док се права љубав догађа у учвршћивању у вечности. Зато је Аљоша Kарамазов спашен у свом настојању да воли јер је његов лик оцртан у љубави према Вечном, док Иван Kарамазов и Раскољников исцрпљени падају пред својим љубовањем према пролазном, дакле земаљском искуству. Сва је карамазовштина у сладострашћу. Волети себе и егоистично наметати свој светоназор упркос свему другом и сваком другом. Сладостраственост постаје разврат. Стари Kарамазов је у растројеном мамурлуку, синови су усмерени на неостварене идеале. Царује разврат који „није појава физичког већ метафизичког карактера“. У њима је мрачни принцип бивствовања при чему се све уравнотежено руши у име свеопштег хаоса. Разврат је поцепаност која истрајава на егоизму. У раздвојености, пише Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да се дели, он воли самог себе а не другог’. Разврат је самопотврђивање које води самоуништењу. У Злочину и казни Свидригајлов је у етичком процепу; између греха и похотности он се ваља у блату сладострашћа „које је прешло у необуздани разврат“. У сладострашћу се занемарује идеја вечности па се у њој не препознају никакве духовне вредности, док на њихово место ступа чиста отвореност ка овоземаљском принципу истине који у својој беди нуди једино сузе без икакве правде, нуди човека који није хришћански Човек, него деспотски Бог. Љубав и истина су повезани тако да у њима расте жеља за обухватањем бесконачности у љубави по Богу. Будући да човек у пролазности и ништавности то не успева да увиди, лако постаје охоли манипулатор усмерен на личност у оквирима земаљског. А сваки човек у својој личности јесте страственик који никада не излази из парадокса тога да сада јесте и да једном неће бити. То не бити једном је изазов који овоземаљски човек најтеже подноси. Извор: Теологија.нет
  2. Ипак, процес сублимације човека не ослобађа златног античког правила о сусрету са самим собом. Све је подређено индивидуалном одразу у огледалу. Сваки пренос у смислу сублимације оспорава антрополошку основу усмерења на себе самог. Човек у тим околностима вапи за саветом. Он не тражи заповест, него савет, а главна разлика између њих, како је појаснио Томас Хобс, налази се у томе што заповедник увек своју реч усмерава на задовољење властите воље, док саветодавац реч усмерава ка другом. Ако религију тумачимо и доживљамо у протоколарном смислу искључиве заповести, онда не преостаје ништа друго него да је одбацимо као заблуду. Супротно томе, сусрет са религијом која у човеку отвара место за себе имплицира оно што Достојевски провлачи кроз своје романе као нит водиљу, наиме то да живот није изван нас, него у нама и са нама. У сусрету са стварношћу човек не успева тако лако да увиди поменути парадокс живота, сетимо се да је Достојевски ту истину увидео тек испод вешала. Марк Шагал, Распеће, 1985. Пред изложеношћу егзистенције, дакле, отвара се антрополошки и психолошки поглед који захвата не само човекову могућност успостављања односа са Богом као метафизичким исконом, него и психолошко сенчење етичког прекорачења границе у Kјеркегоровом смислу суспензије етичког. Сигмунд Фројд религију тумачи у контексту сублимације приписујући јој заводнички елемент. Религија, пише Фројд, вернике „ослобађа родитељског комплекса за који је везано осећање кривице, како индивидуе, тако и целог човечанства, решавајући тај комплекс уместо њих“. Према томе, религија најопштије речено додељује човеку место у односу на масовност искупљења тако да човека, између осталог, спашава индивидуалне неурозе. Међутим, психоанaлиза не залази у дубину индивидуалног односа према самом себи, већ његову неурозу проглашава припитомљеним унутрашњим хаосом. Она покрива човека који дрхти, не увиђајући да он дрхти због температуре, а не хладноће. Остаје, закључимо, отворено питање сусрета са самим собом, делфијска заповест о (не)могућности спознаје самог себе. Ту празнину попуњава хришћанска мисао о личности која човека доводи пред себе и додељује му јединствен лик. Човек као личност улази у себе како би својим поступцима доделио место јединственом лику Другог поред себе. Он има јединствену личност јер постоји могућност да, према онтологији узвраћеног погледа, окрене главу од себе и погледа Другог и његов непоновљив лик. Јеванђеље по Луки има наглашено социјални карактер. Лукина прича о Исусу препуна је парабола о обичним људима са маргине који су, у време Исусовог мисионарства, били готово изопштени из друштва. Са Исусом се догађа радикалан преокрет у коме сви отпадници добијају место и пажњу, искрсава таква ситуација у којој грешници постају важнији од праведника. То је Исусовим савременицима несхватљив потез. Они не разумеју његов наук о милости јер се држе принципа закона у коме не постоји место за праштање. Слово закона потире лик Човека. Закон се афирмише кроз симбол Оца. Док Фројд проналази равнотежу између Бога и Оца, додељујући им доминацију, Жак Лакан не иде тако далеко него указује на везу између Божјег закона и закона жеље. Отац, то нас учи психоанализа, је Бог, али апсолутни Бог и законодавац који не прашта и који је у свему надређен својим потомцима. Насупрот томе, Исус је благ и препун разумевања. Он седи са скитницама, проституткама, зеленашима и лоповима. Слуша их. Попут стрпљивог психоаналитичара не осуђује, него прокрчује наслаге њихове запалости и и тако отуђеност од света чини подношљивом. Одбачени и презрени више не носе сами свој терет, спаситељ њихов део тешкоће преузима на своја леђа. Јер Исус рече: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Мт, 11, 28–30). Мотив преузимања терета и тиме благости духа – о чему неретко говори Исус – психоаналитички је заснован на херменеутици жеље. Човек под теретом има жељу да се што пре терета ослободи, да бар мало олакша своја леђа. Исус препун благости допуњује његово настојање својим залагањем, па тежини његовог бремена додаје благост свог духа чиме руши сав терет и сву тескобу. Жак Лакан жељу дефинише трагом поменуте допуне као захтев који се дуби у недостатку бића „са позивом да се из Другог прими допуна… Другом је на тај начин дато да попуни управо оно што Друго нема – пошто и њему биће недостаје – а то је оно што се зове љубав, али је то и мржња и незнање“. Вратимо се сада на Јеванђеље по Луки. У њему постоје три парадигматичне приче у којима се назире антрополошки и психоаналитички дискурс хришћанства. Посреди је бушење литерарног смисла, процес демитологизације који Пол Рикер тумачи тако да он засеца само слово светог текста. Две мање параболе о изгубљеној овци и драхми, уводе нас у опширнију причу у којој се отварају сва проблематична чворишта психоаналитичке основе хришћанских списа. Посреди је прича о блудном сину и његовом повратку оцу након година избивања по свету. У њену срж уводе нас две мање приче, Исусове параболе, којима ћу у наставку овог записа посветити пажњу. Чобанин који губи једну овцу из великог стада оставља све друге овце и креће у потрагу за једном изгубљеном. Налази је и смешта на своја леђа, не води је поред себе, него је заштитнички носи и при повратку приређује гозбу. Друга прича о жени која налази једну изгубљену драхму има исто симболичко значење. Један грешник важнији је од 99 праведника. Наш задатак је не само да одбеглог грешника нађемо, него да га сачувамо, нахранимо и напојимо, склонимо са зиме. Наша љубав према грешнику мора да буде безрезервна. Исус, као рабин, прича алегоријски како би тиме отворио поље значења којим би показао један антрополошки моменат у испуњењу човекове сврхе према добру и врлини. Све те моменте црпимо из античке философије, а практично они кулминирају у Исусовом науку о безрезервној љубави, таквој љубави која не тражи ништа за узврат, љубави која је једноставно љубав. Централни мотив безусловне љубави Исус исказује у причи о блудном сину која се може тумачити из више аспеката. Млађи син од оца захтева имање, продаје га и одлази у свет. Отац, што је потпуно неубичајено, све му даје, не кори га нити му приговара. Син лута по свету и након што заврши гладан и бос враћа се оцу. Тада отац, попут оног чобанина који овцу подиже на своја рамена, истрча пред сина пољуби га и загрли га. Опет ништа му не замера, нити приговора. Посреди је безусловна љубав која искључује сваку наслагу себељубља. Може се рећи да психоанализа таквој љубави даје примат, готово опсесивно је у њеној терминологији присутан мотив љубави између родитеља и детета, док се љубав између љубавника најчешће тумачи кроз неспоразум и тињањућу нелагодност. Отац сина љуби више него себе, све своје и себе ставља под ноге грешног сина. Овде се јасно назире амбивалентан однос између генарација, али и човекова несталност природе, непрестана борба између духовног и материјалног принципа, речју нагона чија анализа заузима једно од централних места психоанализе. Лик старијег сина је комплекснији. Заокупљен материјалним благостањем без духовних универзалних одређења, он након повратка брата из туђине показује завист и тиме исквареност своје душе. За њега не важе закони љубави, јер све мери метром користи и себељубља. Сигуран и материјално обезбеђен оца је служио очекујући корист, али брату није могао да опрости блудничење будући да његова душа, огрезла у материјалном, није у стању да изађе из оквира индивидуалног тоталитета и слепог поштовања породичних закона. Отац нема задње намере, па пред млађег сина истрчава, грли га и љуби. Срећан је јер је пронашао одбеглог грешника. У старијем сину пламти карамазовштина. Завист и себељубље, прекривени маском узоритости, прерастају у духовни разврат. Царује отуђеност од љубави и индивидуална поцепаност која исијава егоизам. У духовној пустињи себељубља, пише Николај Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да дели, он воли самог себе а не другог“. Речено језиком психоанализе посреди је нагон без покрића који представља најнижи стадијум на путу човеког егзистенцијалног раста. Млађи син је сладострасник који се налази на прекретници и упркос одласку он задржава чистину срца, спреман је да увиди грешку и да се покаје, потом да се врати оцу и призна да је недостојан да се назове његовим сином. Старији син је психолошки комплекснији јер у њему царује препотентни супер Его који му непрестано заклања поглед, пред њим је неподношљива антитетичност (жеља и реалност), па упркос томе што је у љуштури породичног дома заштићен и осигуран, никада не успева да допре до последње истине о томе шта се налази у његовом срцу. Жак Лакан препознаје проблем љубоморе кроз самоидентификацију погледа. У односу на Исусову параболу, лакановском анализом, могли бисмо рећи да старији брат није љубоморан на млађег због осећаја понижења, колико због тога што гледајући његов повратак препознаје слику непријатеља будући да зна да у новим околностима више неће бити сам на већ задобијеном месту. Брат остаје брат, али је неприлика што постаје уљез. Дечак који посматра малог брата на дојци мајке гледа га, пише Лакан, „погледом горчине, који га изобличује и на њега делује попут отрова“. У посматрању се догађа драма зависти јер кулминира нелагодност недодељеног места. Завист се отвара „пред сликом потпуности која се затвара“ за онога који посматра са стране. Други поседује за посматрача недоступно задовољство (Befriedigung). Трагом ових парабола из Лукиног Јевађеља отварa се у хришћанској перспективи интересантно антрополошко-психолошко место које врхунац достиже у светоотачкој литератури и православном аскетизму, чија је једна од главних порука, ако узмимо за пример исихазам, да је љубав богојављање људске душе. Подела људске душе на чулни и разумски део присутна је у разматрању још од пресократовске философије. Платон је увео трихотомију душе разликујући код човека ум, разум и жељу. У том контексту човеково стање може бити телесне, душевне или духовне природе. Ум је стајао као врховни духовни принцип који своје утемељење црпи из логоса и потраге за смислом постојања. Рационални елемент душе држи на окупу раздражајни и пожудни део личности које Платон у дијалогу Федар описује као два коња у запрези разума. Сличан став заступали су и кападокијски Оци који су у егзистенцији уочили ум, највеличанственији дар од Бога, потом разум као само-свест о нашој коначности и на крају раздражајне силе чија сврха није начелно негативна. Василије Велики заузима став да епитхимични елемент човекове природе може породити изузетну креативност, али једино у случају да њиме управља разум. Онога часа када раздражајне силе (επθυμία) превладају разум човек ступа на ивицу ништавила. Максим Исповедник наглашава трихотомију душе као целовитост човекове индивидуализације тако да три силе управљају човеком, како појединачно, тако и на јединствен начин. Највећа опасност, према Исповеднику, јесте себељубље које он види као „страсну и неразумну склоност према телу, којој су противни љубав и уздражање. Kо има себељебља, има све остале страсти.“ Себељубље (φιλαυτία) је противно љубави као хармонији душе и својеврсној ватреној чежњи (πόθος) која опстоји као круна трихотомичне основе човекове душе. Kо је у љубави савршен и ко је достигао врхунац бестрашћа, пише Максим Исповедник, „не познаје разлику између себе и другога, или своје и туђе (ствари), или међу мушког и женског (пола), него ставши изнад тираније страсти и гледајући јединствену људску природу, све пођеднако види и са свима се равно опходни“. Сусрећу ли се, дакле, хришћанство и психоанализа? Сви горе наведени примери отварају антрополошке и психолошке основе хришћанства, посебно актуелне у савремено доба када човек бива у непрестаној потрази за вредностима. Али његова потрага иде у погрешном смеру, ако у својој искључивости истрајава на вредностима праведника и слову закона. У нама прекретницу прави милост према грешнику и савест према греху другог. Сасвим је погрешно хришћанско предање и литературу тумачити из догматске позиције, која нам непрестано намеће разне етичке наредбе и забране. Пред новим човеком стоји не жеља за васкрсењем (у доброти), него самољубива жеља за укинућем бесмртности, коју Достојевски у Младићу, из уста свог јунака Версилова истиче као услов љубави. Можемо ли се грлити као деца, ако пред нама не лебди идеја бесмртности као залог бескрајне љубави? Исус је завршио на крсту и својом крвавом патњом човеку оставио у наслеђе непрестану борбу са иследницима. Његова бол, запажа Хегел, је „дубина јединства божанске и човечанске природе у животу и страдању… Кроз Исуса је проста стварност, та нискост, која није за презирање, и сама освештана“. На крсту страдавају праведници, у гомили вичу грешници. Завршити на крсту није страшно, спасиће нас бесмртност, оно страшно је бити у гомили и узвикивати против Добра. Ако се сетимо Исусових парабола нама је вреднији острашћени грешник у гомили од свих праведника овог света, јер наш задатак није да га одбацимо, него да га својим прегнућем према врлини изведемо на чистину и сачувамо од греха како би пред понором својих мука схватио да живот није изван њега, него је као величанствен дар у њему и са њиме. http://teologija.net/dusa-i-milost/?fbclid=IwAR2TAhC1kh0queJZgEm67aHwnCX-QkgkBVxHHGhppHAhmnZlbxSJ1T1xnuQ
  3. Где се сусрећу хришћанство и психоанализа? На први поглед имамо посла са две неспојиве крајности. Поставимо ли тезу да се религијска питања не баве искључиво етичким постулатима, можемо у том случају закључити да њихова исходишта превасходно нису феномени који партикуларно указују на одређен начин поступања, него су отворена и за антрополошка и још радикалније – психоаналитичка питања. Kарл Густав Јунг и Сигмунд Фројд, зачетници психоанализе, посветили су велики број страна феномену религије и њеном утицају на друштво и појединца. У Фројдовој анализи човек је нагонско биће суочено са непрестаном силином тескобе, па у њему превладавају жеље. Kако се егзистенција не би распрснула у односу на мноштво жеља уводи се сублимација која је структуирана као исклизнуће жеље. Нагони се не потискују насилно у неурозу, него се сублимирају тако што се, ако узмемо један пример, уметник отвара ка естетском феномену. Стварни нагон се сублимира у метафизички нанос. Сличан поступак, можда још уочљивији, одиграва се на пољу религије. Ту се нагон према задовољењу потреба преусмерава сублимацијом на виши метафизички принцип, са световног на свето. Ипак, процес сублимације човека не ослобађа златног античког правила о сусрету са самим собом. Све је подређено индивидуалном одразу у огледалу. Сваки пренос у смислу сублимације оспорава антрополошку основу усмерења на себе самог. Човек у тим околностима вапи за саветом. Он не тражи заповест, него савет, а главна разлика између њих, како је појаснио Томас Хобс, налази се у томе што заповедник увек своју реч усмерава на задовољење властите воље, док саветодавац реч усмерава ка другом. Ако религију тумачимо и доживљамо у протоколарном смислу искључиве заповести, онда не преостаје ништа друго него да је одбацимо као заблуду. Супротно томе, сусрет са религијом која у човеку отвара место за себе имплицира оно што Достојевски провлачи кроз своје романе као нит водиљу, наиме то да живот није изван нас, него у нама и са нама. У сусрету са стварношћу човек не успева тако лако да увиди поменути парадокс живота, сетимо се да је Достојевски ту истину увидео тек испод вешала. Марк Шагал, Распеће, 1985. Пред изложеношћу егзистенције, дакле, отвара се антрополошки и психолошки поглед који захвата не само човекову могућност успостављања односа са Богом као метафизичким исконом, него и психолошко сенчење етичког прекорачења границе у Kјеркегоровом смислу суспензије етичког. Сигмунд Фројд религију тумачи у контексту сублимације приписујући јој заводнички елемент. Религија, пише Фројд, вернике „ослобађа родитељског комплекса за који је везано осећање кривице, како индивидуе, тако и целог човечанства, решавајући тај комплекс уместо њих“. Према томе, религија најопштије речено додељује човеку место у односу на масовност искупљења тако да човека, између осталог, спашава индивидуалне неурозе. Међутим, психоанaлиза не залази у дубину индивидуалног односа према самом себи, већ његову неурозу проглашава припитомљеним унутрашњим хаосом. Она покрива човека који дрхти, не увиђајући да он дрхти због температуре, а не хладноће. Остаје, закључимо, отворено питање сусрета са самим собом, делфијска заповест о (не)могућности спознаје самог себе. Ту празнину попуњава хришћанска мисао о личности која човека доводи пред себе и додељује му јединствен лик. Човек као личност улази у себе како би својим поступцима доделио место јединственом лику Другог поред себе. Он има јединствену личност јер постоји могућност да, према онтологији узвраћеног погледа, окрене главу од себе и погледа Другог и његов непоновљив лик. Јеванђеље по Луки има наглашено социјални карактер. Лукина прича о Исусу препуна је парабола о обичним људима са маргине који су, у време Исусовог мисионарства, били готово изопштени из друштва. Са Исусом се догађа радикалан преокрет у коме сви отпадници добијају место и пажњу, искрсава таква ситуација у којој грешници постају важнији од праведника. То је Исусовим савременицима несхватљив потез. Они не разумеју његов наук о милости јер се држе принципа закона у коме не постоји место за праштање. Слово закона потире лик Човека. Закон се афирмише кроз симбол Оца. Док Фројд проналази равнотежу између Бога и Оца, додељујући им доминацију, Жак Лакан не иде тако далеко него указује на везу између Божјег закона и закона жеље. Отац, то нас учи психоанализа, је Бог, али апсолутни Бог и законодавац који не прашта и који је у свему надређен својим потомцима. Насупрот томе, Исус је благ и препун разумевања. Он седи са скитницама, проституткама, зеленашима и лоповима. Слуша их. Попут стрпљивог психоаналитичара не осуђује, него прокрчује наслаге њихове запалости и и тако отуђеност од света чини подношљивом. Одбачени и презрени више не носе сами свој терет, спаситељ њихов део тешкоће преузима на своја леђа. Јер Исус рече: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Мт, 11, 28–30). Мотив преузимања терета и тиме благости духа – о чему неретко говори Исус – психоаналитички је заснован на херменеутици жеље. Човек под теретом има жељу да се што пре терета ослободи, да бар мало олакша своја леђа. Исус препун благости допуњује његово настојање својим залагањем, па тежини његовог бремена додаје благост свог духа чиме руши сав терет и сву тескобу. Жак Лакан жељу дефинише трагом поменуте допуне као захтев који се дуби у недостатку бића „са позивом да се из Другог прими допуна… Другом је на тај начин дато да попуни управо оно што Друго нема – пошто и њему биће недостаје – а то је оно што се зове љубав, али је то и мржња и незнање“. Вратимо се сада на Јеванђеље по Луки. У њему постоје три парадигматичне приче у којима се назире антрополошки и психоаналитички дискурс хришћанства. Посреди је бушење литерарног смисла, процес демитологизације који Пол Рикер тумачи тако да он засеца само слово светог текста. Две мање параболе о изгубљеној овци и драхми, уводе нас у опширнију причу у којој се отварају сва проблематична чворишта психоаналитичке основе хришћанских списа. Посреди је прича о блудном сину и његовом повратку оцу након година избивања по свету. У њену срж уводе нас две мање приче, Исусове параболе, којима ћу у наставку овог записа посветити пажњу. Чобанин који губи једну овцу из великог стада оставља све друге овце и креће у потрагу за једном изгубљеном. Налази је и смешта на своја леђа, не води је поред себе, него је заштитнички носи и при повратку приређује гозбу. Друга прича о жени која налази једну изгубљену драхму има исто симболичко значење. Један грешник важнији је од 99 праведника. Наш задатак је не само да одбеглог грешника нађемо, него да га сачувамо, нахранимо и напојимо, склонимо са зиме. Наша љубав према грешнику мора да буде безрезервна. Исус, као рабин, прича алегоријски како би тиме отворио поље значења којим би показао један антрополошки моменат у испуњењу човекове сврхе према добру и врлини. Све те моменте црпимо из античке философије, а практично они кулминирају у Исусовом науку о безрезервној љубави, таквој љубави која не тражи ништа за узврат, љубави која је једноставно љубав. Централни мотив безусловне љубави Исус исказује у причи о блудном сину која се може тумачити из више аспеката. Млађи син од оца захтева имање, продаје га и одлази у свет. Отац, што је потпуно неубичајено, све му даје, не кори га нити му приговара. Син лута по свету и након што заврши гладан и бос враћа се оцу. Тада отац, попут оног чобанина који овцу подиже на своја рамена, истрча пред сина пољуби га и загрли га. Опет ништа му не замера, нити приговора. Посреди је безусловна љубав која искључује сваку наслагу себељубља. Може се рећи да психоанализа таквој љубави даје примат, готово опсесивно је у њеној терминологији присутан мотив љубави између родитеља и детета, док се љубав између љубавника најчешће тумачи кроз неспоразум и тињањућу нелагодност. Отац сина љуби више него себе, све своје и себе ставља под ноге грешног сина. Овде се јасно назире амбивалентан однос између генарација, али и човекова несталност природе, непрестана борба између духовног и материјалног принципа, речју нагона чија анализа заузима једно од централних места психоанализе. Лик старијег сина је комплекснији. Заокупљен материјалним благостањем без духовних универзалних одређења, он након повратка брата из туђине показује завист и тиме исквареност своје душе. За њега не важе закони љубави, јер све мери метром користи и себељубља. Сигуран и материјално обезбеђен оца је служио очекујући корист, али брату није могао да опрости блудничење будући да његова душа, огрезла у материјалном, није у стању да изађе из оквира индивидуалног тоталитета и слепог поштовања породичних закона. Отац нема задње намере, па пред млађег сина истрчава, грли га и љуби. Срећан је јер је пронашао одбеглог грешника. У старијем сину пламти карамазовштина. Завист и себељубље, прекривени маском узоритости, прерастају у духовни разврат. Царује отуђеност од љубави и индивидуална поцепаност која исијава егоизам. У духовној пустињи себељубља, пише Николај Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да дели, он воли самог себе а не другог“. Речено језиком психоанализе посреди је нагон без покрића који представља најнижи стадијум на путу човеког егзистенцијалног раста. Млађи син је сладострасник који се налази на прекретници и упркос одласку он задржава чистину срца, спреман је да увиди грешку и да се покаје, потом да се врати оцу и призна да је недостојан да се назове његовим сином. Старији син је психолошки комплекснији јер у њему царује препотентни супер Его који му непрестано заклања поглед, пред њим је неподношљива антитетичност (жеља и реалност), па упркос томе што је у љуштури породичног дома заштићен и осигуран, никада не успева да допре до последње истине о томе шта се налази у његовом срцу. Жак Лакан препознаје проблем љубоморе кроз самоидентификацију погледа. У односу на Исусову параболу, лакановском анализом, могли бисмо рећи да старији брат није љубоморан на млађег због осећаја понижења, колико због тога што гледајући његов повратак препознаје слику непријатеља будући да зна да у новим околностима више неће бити сам на већ задобијеном месту. Брат остаје брат, али је неприлика што постаје уљез. Дечак који посматра малог брата на дојци мајке гледа га, пише Лакан, „погледом горчине, који га изобличује и на њега делује попут отрова“. У посматрању се догађа драма зависти јер кулминира нелагодност недодељеног места. Завист се отвара „пред сликом потпуности која се затвара“ за онога који посматра са стране. Други поседује за посматрача недоступно задовољство (Befriedigung). Трагом ових парабола из Лукиног Јевађеља отварa се у хришћанској перспективи интересантно антрополошко-психолошко место које врхунац достиже у светоотачкој литератури и православном аскетизму, чија је једна од главних порука, ако узмимо за пример исихазам, да је љубав богојављање људске душе. Подела људске душе на чулни и разумски део присутна је у разматрању још од пресократовске философије. Платон је увео трихотомију душе разликујући код човека ум, разум и жељу. У том контексту човеково стање може бити телесне, душевне или духовне природе. Ум је стајао као врховни духовни принцип који своје утемељење црпи из логоса и потраге за смислом постојања. Рационални елемент душе држи на окупу раздражајни и пожудни део личности које Платон у дијалогу Федар описује као два коња у запрези разума. Сличан став заступали су и кападокијски Оци који су у егзистенцији уочили ум, највеличанственији дар од Бога, потом разум као само-свест о нашој коначности и на крају раздражајне силе чија сврха није начелно негативна. Василије Велики заузима став да епитхимични елемент човекове природе може породити изузетну креативност, али једино у случају да њиме управља разум. Онога часа када раздражајне силе (επθυμία) превладају разум човек ступа на ивицу ништавила. Максим Исповедник наглашава трихотомију душе као целовитост човекове индивидуализације тако да три силе управљају човеком, како појединачно, тако и на јединствен начин. Највећа опасност, према Исповеднику, јесте себељубље које он види као „страсну и неразумну склоност према телу, којој су противни љубав и уздражање. Kо има себељебља, има све остале страсти.“ Себељубље (φιλαυτία) је противно љубави као хармонији душе и својеврсној ватреној чежњи (πόθος) која опстоји као круна трихотомичне основе човекове душе. Kо је у љубави савршен и ко је достигао врхунац бестрашћа, пише Максим Исповедник, „не познаје разлику између себе и другога, или своје и туђе (ствари), или међу мушког и женског (пола), него ставши изнад тираније страсти и гледајући јединствену људску природу, све пођеднако види и са свима се равно опходни“. Сусрећу ли се, дакле, хришћанство и психоанализа? Сви горе наведени примери отварају антрополошке и психолошке основе хришћанства, посебно актуелне у савремено доба када човек бива у непрестаној потрази за вредностима. Али његова потрага иде у погрешном смеру, ако у својој искључивости истрајава на вредностима праведника и слову закона. У нама прекретницу прави милост према грешнику и савест према греху другог. Сасвим је погрешно хришћанско предање и литературу тумачити из догматске позиције, која нам непрестано намеће разне етичке наредбе и забране. Пред новим човеком стоји не жеља за васкрсењем (у доброти), него самољубива жеља за укинућем бесмртности, коју Достојевски у Младићу, из уста свог јунака Версилова истиче као услов љубави. Можемо ли се грлити као деца, ако пред нама не лебди идеја бесмртности као залог бескрајне љубави? Исус је завршио на крсту и својом крвавом патњом човеку оставио у наслеђе непрестану борбу са иследницима. Његова бол, запажа Хегел, је „дубина јединства божанске и човечанске природе у животу и страдању… Кроз Исуса је проста стварност, та нискост, која није за презирање, и сама освештана“. На крсту страдавају праведници, у гомили вичу грешници. Завршити на крсту није страшно, спасиће нас бесмртност, оно страшно је бити у гомили и узвикивати против Добра. Ако се сетимо Исусових парабола нама је вреднији острашћени грешник у гомили од свих праведника овог света, јер наш задатак није да га одбацимо, него да га својим прегнућем према врлини изведемо на чистину и сачувамо од греха како би пред понором својих мука схватио да живот није изван њега, него је као величанствен дар у њему и са њиме. http://teologija.net/dusa-i-milost/?fbclid=IwAR2TAhC1kh0queJZgEm67aHwnCX-QkgkBVxHHGhppHAhmnZlbxSJ1T1xnuQ View full Странице
  4. Доситеј Обрадовић Из Живота и прикљученија .... Ови, частећи једанпут нашега тадашњега епископа Георгија Поповича, ја, имајући познанство с слугама дома, помешао сам се с њима. Као под именом да ћy што послужити, пошао сам гледати владику на части. Између прочи[х] разни[х] разговора, при концу обеда по случају уведе се ови знаменити разговор кога сам врло слушао и упамтио; и, заисто, достојан је да га овде опишем. Епископ: „Мене многи осуђују што ја публично месо једем; но, ја волим да ме људи за своју простоту осуждавају, него да ме моја совест обличава и осуждава кад би[х] потајно и крадом јео. Христос и апостоли јели су месо; зашто, дакле, епископи да не једу? Или се, зар, xoћe да смо ми бољи од апостола? У време апостола, и триста и више година после њи[х], епископи су били мирски поглавити свештеници и имали су своје жене. Видимо да, по првом Никејском собору, отац светога Григорија Богослова Назијанзина, у чесном браку живећи, епископ је био и синове и кћери изродио; тако брат Великога Василија, тако свети Спиридон и многи други. Апостол Павел јавно учи да епископ, презвитер и дијакон мора бити ожењен и томе придодаје узрок, говорећи: „Ко није кадар својим домом и фамилијом управљати, како ће он бити вредан церквом и народом управљати?" Види се да су епископи први поглавити мирски свештеници. Епископ ништа друго не значи него надзиратељ; а архијереј ћe peћи — начални Јереј. А после, кад су се калуђери почели множити и архијерејска достојинства примати, мало-помало увео се обичај да епископ мора бити монах, против јавне науке апостолске, по којој науци и по правој правици и суду здравога разума епископ не може нипошто бити монах. Он није одређен да у пустињи живи, него у миру у градови и у сели међу људ'ма и женама; и човек, будући од тела и крви, како га је Бог створио, ако није ожењен, у великом бедствованију находи се. Монах ће рећи „сам", илити „јединац" и „саможивац", ком је место - пустиња, планина, уједињеније и самоћа; који се одрекао света и пребивања с људ' ма; који постом, неспавањем и непрестаним трудом ваља тако да осуши тело своје да му се (како вели свети Јефрем) трбу[х] за леђа прилепи; и тако сув и окорео јошт не ваља да се у себе поузда нити да изиђе пред женске очи, које су пуне магнета и кадре су најсувјем телу живот и движеније дати." На ове речи доброг и простосрдечног епископа, сви који су били при трапези почели су се крепко смијати.
×
×
  • Create New...