Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'обнова'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Почела је раконструкција цркве светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку, која је саграђена у периоду од 1856-1858. године одлуком кнеза Александра Карађорђевића. После дужег низа година јавила се потреба да се ова јединствена грађевина обнови, а средства у износу више од 4 милиона динара обезбедила је Општина Мајданпек. Уместо старог, биће подигнут нови звоник и постављено ново звоно које је донирао рудник бакра Мајданпек. У плану је и замена дотрајалих дрвених стубова, радови у унутрашњости цркве на црквеној галерији и др. Завршетак радова предвиђен је за септембар ове године. Црква је одувек својим изгледом привлачила велику пажњу посетилаца, иако је многима непознато да је то била идеја тадашње српске владе и сликара Уроша Кнежевића, коме је пројекат изградње поверен. Изглед цркве у тзв. „швајцарском стилу“ градње објединио је под окриље овога храма многобројне рударе из европских земаља, који су радили у руднику, подсећајући их тако на њихову домовину, а већина њих је примила православље и остајала да живи и ради у овом крају Србије. Извор: Епархија тимочка
  2. Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) на трону ове древне Епархије Српске православне цркве налази се непуних пет година. У том периоду доста тога се направило на духовном и културном, али и материјалном плану у западној Славонији. Са њим смо разговарали о активностима и плановима унутар саме Епархије, али и о друштвеним темама које су незаобилазне када је ова Епархија у питању, али и сам владика лично. Преосвећени владико, на челу сте једне историјски значајне, али ратом опустошене Епархије. Колики и какав терет те две чињенице представљају за Вас лично, Ваше свештенство и преостали српски народ овде? – Нажалост ми нисмо пострадали само у овом рату него и више током Другог светског рата. Сама чињеница да се Јасеновац налази на територији Пакрачко – славонске епархије довољно говори о размерама страдања нашег народа овде. С друге стране то страдање не сме да засени чињеницу да смо ми једна од древних и најстаријих Епархија Пећке патријаршије, да смо ми овде као Епархија и као епископско седиште у Славонији од 16. века, од времена када у овим крајевима настаје манастир Ораховица, где је испочетка било седиште наше Епархије, али и касније поготово од времена Арсенија Чарнојевића када се седиште Епархије налази овде у Пакрацу и ја сам 22. епископ на том трону. Ова Епархија која покрива западну Славонију, а до 1991. године покривала је и део источне Славоније где се сретала са Бачком и Сремском епархијом, она је пре свега произвела светост, прво монашким животом, јер овде су постојала три манастира, али и огромним културним благом које је створено у то време јер овде је најпознатија ствар, поред несрећног и васкрслог Јасеновца, управо библиотека наше Епархије или, како се она у старини звала, Епископска књижница у Пакрацу. Она је друга у свету по броју раних јужнословенских штампаних књига и светски је чувена. Носећи све то носимо и ово страдање које се десило како у Другом светском рату, тако и сада деведесетих година прошлог века. Ми овде имамо наш народ којег је много мање него што га је било до 1991. године, а с друге стране имамо то велико достојанство, културно и духовно наслеђено које живи овде, а доказ за то је да нам на богослужења долази све више људи. Пакрац је историјски важно место, у њему се налази чувена библиотека, али данас је готово непознат у јавности. Како Пакрацу вратити значај који је некада имао? – Пакрац је једно од оних места какви су Охрид, Призрен, Цетиње, Сентандреја, Сремски Карловци, односно место које има изразито јак духовни и културни идентитет. Он спада у групу места која су међаши у историји и препознатљиви су са свих страна, места која доносе благодат и дар свима око себе. Несумњиво политика НДХ, а не бих да упоредим у потпуности, али не могу да не поменем и политику Социјалистичке Републике Хрватске која нажалост није посвећивала пажњу овом месту па је тако овај величанствени двор, који је највећи двор Пећке патријаршије после саме Патријаршије у Београду, 1991. године већ био у озбиљном трошном стању и завређивао је једну велику обнову која се ето дешава тек сад. Тај двор је био занемарен, та књижница није била враћена неколико деценија да би се тек негде крајем осамдесетих година она нашла овде у Пакрацу и то заиста у неусловним просторијама. Вишедеценијска културна политика била је таква да Пакрац није имао оно место које му припада. Улажете много труда у обнову Епархије. Манастири су овде поново оживели, у њима има монаха. Какво је стање у манастирима Ваше епархије? – Манастири су у великој обнови, пре свега духовној, а онда и материјалној. Да би човек дошао у манастир он мора да зна да тај манастир постоји, а поред тога јако је битно и да је тај манастир жив, односно да у њему неко живи, и треће да је он духовно жив што значи да ту долази народ. Наша три манастира су прави пример тог духовног живота, а када је манастир духовно обновљен онда можемо очекивати и његову материјалну обнову. Заправо и материјална и културна обнова следе за духовном обновом, најбољи пример за то је манастир Ораховица који полако постаје оно што је у прошлости био, а то је духовно средиште западне Славоније. У сваком случају јако је битно да наши манастири живе, живи манастир у Јасеновцу где имамо пет сестара које су сад тамо , живи манастир Ораховица где је дошао отац Павле дугогодишњи заменик игумана манастира Острог, а обновљен је недавно и манастир Свете Ане где се налази монахиња Герасима која је иначе дуго година живела у Грчкој, одлично говори грчки језик, поје византијски и хвала Богу одлучна је да тамо остане. Ових дана је доведена и струја до манастира Пакра који није имао струју иако је некада давно имао своју струју, своју мини електрану, али сада је дошла струја и до њега и самим тим постављају се предуслови за живот у њему. Међутим, ми смо сведоци повратка таквих места као што је Пакрац тамо где припадају. Рецимо, 1990. године када смо обележавали тристоту годишњицу Сеоба, тада се у нашу општу свест вратила Сентандреја. Реално, до тада је ретко ко знао за њу, ретко ко је знао за тако важан духовни и културни центар као што је она. Међутим, од 1990. године о Сентандреји знамо много, па тако САНУ издаје Сентандрејски зборник, наше екскурзије које посећују Будимпешту иду и у Сентандреју, владика столује у Сентандреји и одједном Сентандреја се вратила у жижу, вратила се на своје место. Исто тако нешто слично може да се деси за Пакрац који се налази много ближе, како Београду и Бањалуци, тако и Загребу и Љубљани и Пакрац је као културно средиште на врло потентном месту. Ако говоримо о материјалној обнови можете нам рећи какво је стање по питању обнове храмова у Епархији као и владичанског двора? – Ова Епархија је и у Другом светском рату, али поготово у овом последњем била најтеже погођена и у овом тренутку имамо око педесет срушених храмова. Ми смо пред себе ставили четири приоритета, први је сам Пакрац, односно материјална и духовна обнова у самом Пакрацу као седишту епископије, затим Јасеновац као наше место по којем смо и најпознатији у свету, а доказ тога је да се за празник Новомученика овде окупљају епископи из свих помесних православних цркава, ми смо имали у Јасеновцу од Васељенског патријарха, руских митрополита, до епископа из Грчке, Чешке, Пољске итд. Трећи приоритет нам је наравно манастир Ораховица као древно духовно седиште наше Епархије и четврто је и посебно важно, родно место Патријарха Павла Кућанци где је црква била разрушена 1992. године иако је била далеко од сваког ратишта и линије фронта и она је у великој обнови, а ако Бог да ове године у новембру имаћемо велико освећење обновљеног храма. Морам рећи да смо за то имали велики прилог од самог Синода наше цркве, али и велику помоћ локалне самоуправе, односно општине Магаденовац. То су четири приоритета уз које се везују манастири Пакра и Света Ана и сва друга значајна места. Такође, потпуно је обновљен храм у Миклеушу, освештали смо храм у Млаки, једном од јасеновачких подлогора, освештали смо капелу у манастиру Ораховици која омогућује братији и гостима да служе преко зиме, освештан је обновљени храм у Новој Градишци, увелико је у току обнова великог храма у Славонском Броду који је на понос нашег народа и позивам све који могу да помогну његову обнову тога храма који је био освештан 1988, а нажалост већ 1992. године срушен, и који представља једно велико архитектонско дело које ће бити на понос свима. Поред тога у низу других места почела је обнова и надамо се ускоро новим храмовима. „Ревизионизам историје је и неистраживање као и заташкавање злочина“ Као неко ко је стручњак за холокауст, као неко ко се бави том и сличном тематиком, како тумачите честе ревизионистичке ставове у хрватској јавности, поготово када је Јасеновац у питању? – Прво бих истакао чињеницу да све то почива на једном скандалу који је почео 1945. године и траје до дана данашњег, а то је стравичан недостатак истраживања у том погледу. Социјалистичка Југославија је 1948. године завршила са радом земаљске и државне комисије за пописивање штете и жртава које су нанели Немци и њихови сарадници на подручју Југославије и док су у другим земљама Европе одмах после тога, чак и у источном блоку, формиране институције или је постојећим институцијама дано у задатак да проучавају Други светски рат, да дођу колико је могуће до прецизних података о броју и идентитету жртава о суштини рата и свим његовим аспектима, у Југославији је када су у питању жртве од 1948. године владала апсолутна тишина. Могло се говорити о биткама, могло се говорити о социјалистичкој револуцији и о томе заиста постоји огромна продукција, међутим када се говори о жртвама оне су биле у другом плану и треба врло пажљиво прочитати, да је тако назовем, партизанску продукцију историографије па наћи шта се у другом плану крије о жртвама. Међутим, једина институција која је основана да се научно бави овом темом је 1992. године основани Музеј жртава геноцида у Београду који је требао да буде и музеј, али се за сада развио само у истраживачку институцију која заиста изванредно ради свој посао и потпуно је поуздана и сигурна. Нажалост, када долази до полемика око страдања у Другом светском рату видимо да већи део оних који учествују у тим полемикама једноставно немају никакав научни кредибилитет нити довољног знања да полемишу. Једна последица тога је и могућност да дође до ревизије историје и ревизионистичког понашања као што имамо ревизију историје са једне стране код људи који неумерено и бесмислено увећавају број жртава у Другом светском рату, с друге стране се развио читав покрет који се труди да докаже да Јасеновца једноставно није било, односно да страдања у њему нема током Другог светског рата. Тако имамо пре неколико година фељтон под називом „Злочина у Глини није било“, али ми можемо да седнемо и причамо да ли је увећан број жртава, да ли је манипулисано сећањем, али не можемо да кажемо да злочина у Глини није било када још Степинац пише властима у НДХ упозоравајући их на злочине у овом месту. Исто тако морамо да кажемо да је злочин и то што је након Другог светског рата на темељима те цркве направљен Дом културе и то је исто тако ревизионизам на свој начин, а тај ревизионизам је био званична политика Социјалистичке Југославије и Социјалистичке Хрватске. Нажалост, морамо се запитати колику су улогу у том ревизионизму имали српски прваци из тог социјалистичког времена. Ми данас у 2019. години овде имамо покушаје ревизије историје који понекад добијају и полузванични тон у Републици Хрватској. То је јако велики и провинцијални подухват да тако кажем, али ових дана је гроф Кристоф фон Шенбрун, кардинал Беча, јасно ставио до знања шта нормалан свет о томе мисли, рекавши да је за Аустрију и аустријске бискупе скуп на Блајбургу фашистички скуп и да ту никаква ревизија историје нити помаже, нити је могућа, нити је прихватљива свакоме иоле нормалном. Камен спотицања у српско-хрватским односима, између осталог, је и Алојзије Степинац. Има ли каквих помака по том питању у раду мешовите комисије као и усаглашених ставова? – Само постојање те мешовите комисије је велики помак. То је велики помак у односима Римокатоличке цркве и СПЦ-а и то је један велики корак напред, ту пре свега мислим на чињеницу да се разговара о ономе што је спорно. Оно што вам могу рећи јесте да је помак настао и у нашим међусобним односима и разумевању до којих није било тешко доћи, јесте да није проблем сам Алојзије Степинац него уопште улога Римокатоличке цркве у НДХ. Било је много горих случајева у Другом светском рату од Степинца, немојте ту да се заваравамо, он је сигурно ту мање споран од многих, узмите само пример надбискупа сарајевског Ивана Шарића који је штампао у свом дијецезанском листу читаве панегирике Павелићу и који је био отворени усташа. Што ниже ако идемо када је клер у питању имамо све горих примера. Дакле, велик је корак учињен отворен разговором, шта ће Ватикан одлучити, а то је његова интерна ствар по питању светости Степинца, то је на њима, али у сваком случају и само постојање ове комисије је веома значајно. Који су корени ревизионизма, како код нас тако и у свету? – Никакав није изум Хрватске овај ревизионизам о којем говоримо, он је само јако ван моде. Наиме, ревизионизам се развио у западној Европи и САД-у седамдесетих и осамдесетих година прошлог века и у његовом средишту је био један институт из Сан Франциска који се дословно тако звао „Институт за ревизију историје“. Они су покушавали да докажу да холокауста није било, а холокауст је већи и познатији од злочина над Србима у Другом светском рату и они су себи ставили у задатак да докажу да тога није било. Своју највећу шансу су мислили да су добили када је британски војни историчар Дејвид Ирвинг тужио Дебору Липштат, америчку Јеврејку, која је иначе написала књигу о ревизионизму и порицању холокауста, у којој се врло озбиљно дотиче и првог хрватског председника Фрање Туђмана, и она је ту врло благо прозвала Дејвида Ирвинга за порицање холокауста. Он је њу тужио британском суду и 2000. године у Лондону је одржан тај процес. Дебора Липштат је мобилисала врх науке у том погледу и огроман тим историчара је прошао кроз комплетне радове Дејвида Ирвинга и одговорио на њих, припремио одбрану Липштатовој. Између осталог, тада су Београд и Србија имали доста велику улогу у том процесу зато што је Београд био доказ кориштења гаса, а једна од теза ревизиониста је била да није било гасних комора и управо су гасне коморе у Београду током пролећа 1942. године биле доказ како ће оне функционисати и на другим местима. Друга ствар коју су ревизионисти покушали да докажу јесте да злочине који су почињени да их је заправо чинила једна мала група фанатика, окупљена око СС-а и Гестапоа. Пресуда је била у корист Деборе Липштат, а Дејвид Ирвинг је пропао и банкротирао и то је био преломни моменат, а након неколико година тај Институт за ревизију историје је објавио да су они пропали у свом покушају на негирају холокауст и у потпуности су променили свој начин рада и од тада се против државе Израел боре политички. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У уторак, 19. марта 2019. године, после вишегодишњих припрема, стручних истраживања и израде захтевне пројектне документације, почели су радови на обнови фасаде Владичанског двора у Новом Саду. Трудом наших најбољих стручњака из области заштите споменика културе, Покрајински завод за заштиту споменика културе је израдио пројекат обнове фасаде Владичанског двора, док ће надзор над радовима вршити надлежни градски Завод. Планирано је да се радови изводе у три фазе и да целокупан пројекат буде завршен до краја 2019. године. Изабрани извођач прве фазе је Кото д.о.о. из Београда, реномирана фирма са великим искуством на пољу извођења конзерваторско-рестаураторских радова на непокретним културним добрима. Подршку и средства за реализацију овог пројекта дали су Покрајинска Влада АПВ и Град Нови Сад, чиме се наш град на најбољи могући начин припрема за 2021. годину, у којој ће бити престоница европске културе. Пројекат Владичанског двора је рад архитекте Владимира Николића из 1899. године, а изградња је завршена 1901. године. Владичански двор је репрезентативна грађевина у еклектичком стилу, са мешавином романтизма и сецесије. Посебан утисак дају декоративни елементи фасаде, бифоре и трифоре, као и мноштво фасадних украса. У првом плану је црвена фасадна опека којом је обложена улична фасада Двора. Овај објекат је одлуком Владе Републике Србије из 2007. године проглашен спомеником културе. Извор: Епархија бачка
  4. Од свога повратка под омофор Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана марта 2017. године, Његовим благословом, приступљено је озбиљном духовном и материјалном уређењу манастира Светог Саве - Нови Каленић код Канбере. По одлуци Епархијског управног одбора Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић постављен је за старатеља манастира и организатора радова на обнови те светосавске светиње надомак Канбере. Од почетка радова на обнови светиње, обновљена је црква (поправка крова и уређење храма), Епископска резиденција са пратећим објектима, велика и мала манастирска сала, неопходни објекти за Дечје Светосавско летовалиште и зановљено на свесрпском саборном нивоу одржавање Светосавског фестивала. Користимо прилику да се најсрдачније захвалимо свима који су у претходном периоду, на било који начин помогли и који настављају да помажу, да наша Каленићка светиња васкрсне пуним сјајем. У новој етапи обнове током 2018. године настављени су радови на унапређењу инфраструктуре манастирског имања. Захваљујући широкогрудности г. Ратка Милићевића и г. Драгомира Иванчевића, урађено је 1850 метара пута са пуним асфалтом, а исто тако пожртвовањем господе Радована Ковијанића, Душана Глумца, Мика Миладиновића, Света Банића, Петра Иванчевића, Милана Новаковића, Миломира и Славка Зеца, Бојана Стефановића, Сретка Новаковића и Николе Бојовића обновљено је седам манастирских станова. Обнову су помогле и Црквене општине Светог великомученика Георгија у Кабрамати, Светог архиђакона Стефана у Кизбори, Светог Саве у Гринзбори и Светог великомученика Георгија у Сент Албансу. Укљученост шире српске заједнице у обнову велике светиње пројава је јединства српског народа и ходење стопама Светога Саве. Украшавајући светиње, српски род се у њих уграђује. У години када прослављамо 800 година самосталности Српске Православне Цркве и 70 година од организованог црквеног живота у Аустралији и Новом Зеланду, верници Митрополије аустралијско-новозеландске показују да су достојни наследници предака и настављачи задужбинара и ктитиора манастира и цркава, обнављајући своје светиње и одржавајући пламен наше светосавске вере на Петом континенту. Извор: Српска Православна Црква
  5. ВИШЕ од двадесет година требало је православним Србима из Доњег ливањског поља у Федерацији Босне и Херцеговине да почну да обнављају гробља порушена и оскрнављена у операцији „Олуја“. То су овог лета урадили мештани села Нуглашица и Бастаси у општини Босанско Грахово. Ујединили су се у часној намери да уреде места на којима им почивају преци. – Наше гробље било је девастирано. Иако смо раштркани по белом свету, одлучили смо да је дошао ред да обновимо гробље, да би нам преци опет почивали у миру, али и да пошаљемо поруку и војнику и путнику намернику да су гробља, ма чија била, светиња и да их и у рату треба поштовати – каже Ненад Ковљенић, који се после 28 година проведених у Швајцарској вратио да живи у родној Нуглашици. Ограђивање и уређење гробља коштало је мештане и њихове породице око 11.500 евра. – Новац је почео да пристиже са свих страна, из Аустралије, Америке, Швајцарске, Аустрије, Србије… Сакупили смо и више него што је било потребно, а донације још пристижу, па планирамо још радова – каже Ковљенић, који подстиче комшије и земљаке да обнављају порушене куће, иако су у његовом засеоку сада само четири домаћинства. Много тежи задатак имале су њихове комшије из села Бастаси, чије је гробље за време операције „Олуја“ тенковима порушила хрватска војска. Скоро да није било надгробног споменика који није био поломљен. Како је раније писао новинар Радован Јовић, некадашњи дописник „Новости“ из Ливна, то православно гробље једино је у Доњем ливањском пољу тенком порушено до те мере да може да служи као пример бестијаланости једне војске. Када су се, неколико година после „Олује“, створили услови да Басташани могу да посете своје село, многи су сведочили да су више суза пролили над оскрнављеним гробовима родитеља и деце, него над до темеља порушеним и запаљеним кућама. А онда су пре три године Милан Шегрт и Мишо Цвијан, сада становници Бањалуке, предложили земљацима обнову порушеног гробља. Тако је почела прва заједничка послератна акција Басташана, која је успешно завршена. – Свако домаћинство донирало је по 210 евра. Иако су многи већ тада били подигли нове надгробне споменике за своје претке, сви наши земљаци и комшије радо су прихватили предлог – кажу Шегрт и Цвијан. СПОМЕНИКОМ ПОБЕДИЛИ ТУГУ БАСТАШАНИ су обнављајући своје гробље победили свој тугу, пониженост и бес према онима који су га уништили. Јер, само неколико стотина метара од православног гробља, у селу се налази надгробна плоча двојици хрватских војника, коју су ту, поред српских кућа, подигле њихове породице. На надгробним плочама Ивици Ливаји и Жељку Саксу јасно је назначено да су били припадници ХВО. И поред тога, нико од Басташана никада није наружио тај споменик. ОКУПЉАЊЕ БАСТАШАНА Басташани се после обнове гробља сада редовно окупљају у свом завичају. У родно село почели су да долазе не само они који су овде рођени, већ и њихови рођаци и комшије пореклом из овог краја. У Бастасе се тада стиже из Београда, Новог Сада, Кикинде, Аранђеловца, Крушевца, Пожаревца, Мајданпека, Швајцарске, Аустрије, па чак и Канаде. Извор: Српска Православна Црква
  6. У Доњем ливањском пољу у Федерацији Босне и Херцеговине Срби се удружили да обнове гробља порушена у акцији „Олуја“. Хрватска војска показала сву бестијалност када је тенковима сравнила са земљом споменике у селу Бастаси. ВИШЕ од двадесет година требало је православним Србима из Доњег ливањског поља у Федерацији Босне и Херцеговине да почну да обнављају гробља порушена и оскрнављена у операцији „Олуја“. То су овог лета урадили мештани села Нуглашица и Бастаси у општини Босанско Грахово. Ујединили су се у часној намери да уреде места на којима им почивају преци. – Наше гробље било је девастирано. Иако смо раштркани по белом свету, одлучили смо да је дошао ред да обновимо гробље, да би нам преци опет почивали у миру, али и да пошаљемо поруку и војнику и путнику намернику да су гробља, ма чија била, светиња и да их и у рату треба поштовати – каже Ненад Ковљенић, који се после 28 година проведених у Швајцарској вратио да живи у родној Нуглашици. Ограђивање и уређење гробља коштало је мештане и њихове породице око 11.500 евра. – Новац је почео да пристиже са свих страна, из Аустралије, Америке, Швајцарске, Аустрије, Србије… Сакупили смо и више него што је било потребно, а донације још пристижу, па планирамо још радова – каже Ковљенић, који подстиче комшије и земљаке да обнављају порушене куће, иако су у његовом засеоку сада само четири домаћинства. Много тежи задатак имале су њихове комшије из села Бастаси, чије је гробље за време операције „Олуја“ тенковима порушила хрватска војска. Скоро да није било надгробног споменика који није био поломљен. Како је раније писао новинар Радован Јовић, некадашњи дописник „Новости“ из Ливна, то православно гробље једино је у Доњем ливањском пољу тенком порушено до те мере да може да служи као пример бестијаланости једне војске. Када су се, неколико година после „Олује“, створили услови да Басташани могу да посете своје село, многи су сведочили да су више суза пролили над оскрнављеним гробовима родитеља и деце, него над до темеља порушеним и запаљеним кућама. А онда су пре три године Милан Шегрт и Мишо Цвијан, сада становници Бањалуке, предложили земљацима обнову порушеног гробља. Тако је почела прва заједничка послератна акција Басташана, која је успешно завршена. – Свако домаћинство донирало је по 210 евра. Иако су многи већ тада били подигли нове надгробне споменике за своје претке, сви наши земљаци и комшије радо су прихватили предлог – кажу Шегрт и Цвијан. СПОМЕНИКОМ ПОБЕДИЛИ ТУГУ БАСТАШАНИ су обнављајући своје гробље победили свој тугу, пониженост и бес према онима који су га уништили. Јер, само неколико стотина метара од православног гробља, у селу се налази надгробна плоча двојици хрватских војника, коју су ту, поред српских кућа, подигле њихове породице. На надгробним плочама Ивици Ливаји и Жељку Саксу јасно је назначено да су били припадници ХВО. И поред тога, нико од Басташана никада није наружио тај споменик. ОКУПЉАЊЕ БАСТАШАНА Басташани се после обнове гробља сада редовно окупљају у свом завичају. У родно село почели су да долазе не само они који су овде рођени, већ и њихови рођаци и комшије пореклом из овог краја. У Бастасе се тада стиже из Београда, Новог Сада, Кикинде, Аранђеловца, Крушевца, Пожаревца, Мајданпека, Швајцарске, Аустрије, па чак и Канаде. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара, а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација Манастира Острог и Режевићи“. Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност заштићене баштине“ (5). Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење, опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори током претходне три деценије. Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем) подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане, обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле опустошене. Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце. Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића – духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала само на пет Побјединих страница. Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној „девастацији“ два манастира у Црној Гори. Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К. Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа, који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“. И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично, слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори. Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај! Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“). Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног, односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта – решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу. То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње, служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника. Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе. Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену могућности, договаране приоритетне активности. Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога. Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв. „Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара? Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне Горе? Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати, прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од „стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015. години. Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за заштиту културних добара! Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије! Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та ,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним добрима“. Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори, подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само неправници могу да саопштавају такве глупости. Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у року од три године. Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна добра“? Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати (не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног, имају и културни значај, онемогућава њихова мисија. Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада! Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и важећих прописа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Реаговање на „Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација манастира Острог и Режевићи“, Побједа, 25, 26, 27, 28. и 29. јун 2018. г. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије Црногорско Приморске. У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара, а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација Манастира Острог и Режевићи“. Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност заштићене баштине“ (5). Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење, опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори током претходне три деценије. Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем) подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане, обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле опустошене. Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце. Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића – духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала само на пет Побјединих страница. Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној „девастацији“ два манастира у Црној Гори. Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К. Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа, који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“. И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично, слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори. Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај! Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“). Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног, односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта – решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу. То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње, служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника. Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе. Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену могућности, договаране приоритетне активности. Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога. Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв. „Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара? Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне Горе? Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати, прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од „стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015. години. Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за заштиту културних добара! Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије! Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та ,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним добрима“. Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори, подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само неправници могу да саопштавају такве глупости. Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у року од три године. Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна добра“? Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати (не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног, имају и културни значај, онемогућава њихова мисија. Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада! Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и важећих прописа. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Саговорници су били: Владан Вукосављевић, министар културе и председник Комисије за Хиландар проф. Мирко Ковачевић, главни архитекта Обнове Хиландара и члан комисије проф. Владета Јанковић, члан комисије Миливој Ранђић, директор Задужбине Хиландара, члан комисије мр Владимир Булајић, руководилац рестаураторско-конзерваторских радова, члан комисије Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, члан комисије Милан Црнобарић, лекар Хиландарског лекарског друштва Данијел Соколовић, технолог Винарије Манастира Хиландара Аутор прилога: Немања Милутиновић Извор: Манастир Хиландар
  10. Током одржавања седнице Комисије за Хиландар Републике Србије и боравка министра културе Владана Вукосављевића, екипа Око магазина РТС забележила je 13. 06. 2018. докле је стигла обнова и како се данас живи у Хиландару. Приказани су радови на грађевинској обнови, конзервацији и рестаурацији покретног и непокретног наслеђа, манастирска ватрогасна бригада, амбуланта која дежура 24 сата са лекарима Хиландарског лекарског друштва, манастирска економија на којој се узгаја поврће и воће, велики маслињаци и посебно, нови виноград и винарија на Савином пољу. Саговорници су били: Владан Вукосављевић, министар културе и председник Комисије за Хиландар проф. Мирко Ковачевић, главни архитекта Обнове Хиландара и члан комисије проф. Владета Јанковић, члан комисије Миливој Ранђић, директор Задужбине Хиландара, члан комисије мр Владимир Булајић, руководилац рестаураторско-конзерваторских радова, члан комисије Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, члан комисије Милан Црнобарић, лекар Хиландарског лекарског друштва Данијел Соколовић, технолог Винарије Манастира Хиландара Аутор прилога: Немања Милутиновић Извор: Манастир Хиландар View full Странице
  11. Са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја 13. априла 2018. год у згради Патријаршије у Београду отворен је дводневни симпозијум "Стварни узроци беле куге у Србији - полазни основ за решење проблема". Организатори скупа су били Центар за Живот и синодално Одељење за брак, породицу и рађање. У свом говору на отварању домаћин сабрања - Његова Светост Патријарх Иринеј - истакао је да проблеми „беле куге“ у Србији јесу мало рађања и исељавање младих људи, али и недостатак хришћанског морала, пре свега чедности. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  12. Донаторско вече за обнову манастира Подластва у Грбљу: Грбљане окупила обнова древног духовног сједишта Од ИН4С-10 септембар, 2017 Српска православна црквена општина Грбаљ и организациони одбор на чијем је челу познати грбаљски предузетник Станко Магуд приредили су добротворно вече за завршетак обнове конака манастира Подластва. Позиву се одазвало преко 200 вјерника из Грбља и Боке, међу којима су били предсједник општине Котор, Владимир Јокић, предсједник СО Будва, Ђорђије Вујовић, потпредсједник будванске општине Веселин Марковић и архијерејски намјесник бококоторски Момчило Кривокапић. Прикупљена средства биће намијењена за завршне радове и живописање унутрашњости конака. Манастир Подластва је духовно средиште Грбља, подигао га је Цар Душан 1350. године на мјесту ранохришћанске цркве из 5. вијека. У својој богатој историји манастир је шест пута рушен и обнављан. Скуп је благословио протојереј ставрофор Момчило Кривокапић. „Шта има љепше него кад се састанемо да чинимо добро, а тек кад се чини добро манастиру који је окупљао вјековима не само Грбљане. Сад треба манастир вратити да сија у пуном сјају. Живимо у 21.вијеку, па треба ту да буде нешто што обиљежава наше вријеме а да се сачува аутентичност. Важна је ствар што се дошли у толиком броју, прво да види шта се ради, а онда и да помогнете онолико колико можете. Најважније је да у томе учествује много људи, није добро кад то ради само неколико људи. Добро је да се умноже и молитве и жеље, а онда ће радост окупљања бити много већа, јер ће свако осјећати да долази у своје. А ово је наш манастир, манастир који је вјекове претрајао и трајаће до скончања времена“, истакао је архијерејски намјесник бококоторски. Званице донаторске вечере поздравио је горњогрбаљски парох Миајло Бацковић који је водио програм. „У овом нашем светом манастиру гдје су вјекови оставили своје трагове, гдје су Грбљани исписали највеће странице историје Боке и српског народа, одакле је отишао мали Лазар и постао велики цар српског народа и уписао нас у књигу царства небеског, поздрављавам све вас који сте дошли да својим присуством и љубављу помогнете да довршимо његову обнову. Ове радове које видите око нас, манастир је сам себе обновио. Продајом једне парцеле манастир је сам уложио и обновио ово што видите око вас и љубављу људи који су помогли и вашим доласком уграђујете себе у манастир и враћате дуг својим прецима“, рекао је Бацковић. У име Српске православне црквене општине грбаљске и сестринства манастира Подластва, скуп је поздравио Иво Бајковић. „По Младену Црногорчевићу, манастир је зидан у немањићко доба. Предање је да га је подигао цар Стефан Душан као задужбину пошто је туда пролазио 1350. године. Манастирска црква Рождества Богородице у 14.вијеку била активна и да је опстајала. У порти манастира се налази ранохришћанска крстионица из краја 5. и почетка 6.вијека као и мозаици из истог периода. Први писани подаци о манастиру су са почетка 15.вијека, тачније од 1419.године када је Никола Ерцеговић из Врановића завјештао „цекин свијећа за душе мртвима и за здравље живих.“ 1427. године, на Митровдан овдје донијет познати Грбаљски законик који се састоји из 126 тачака. То је уједно и други законик који је донијет у српским државама. Законик је објелоданио Вук Врчевић 1851.године што казује да је манастир и духовно и свјетовно са становишта Грбљана мјесто гдје су доношене значајне одлуке“, рекао је Бајковић. Предсједник УО Матице Боке, Жељко Комненовић је истакао да вријеме духовне обнове у свијетлу сталне конфронтације државе са насљеђем коју баштини Митрополија црногорско приморска и православни народ Боке. „Обнављање светиња никад није било лако и једноставно, на њу власти често у прошлости нијесу гледале благонаклано. Посебно ако су у питању завојевачи и оне власти које свој политички кредо граде на темељу антихришћанства и политичког интервенционизма. Зар није тако било и на примјеру овог светог манастира када је тадашња будванска власт послије великог земљотреса издвојена средства за реконструкцију преусмјерила на изградњу и поправку будванских хотела. Бока је ризница светих цркава и манастира, а стари Бокељи су чак давали и данак у крви Турцима како би светиње градили и тако потомцима у аманет оставили генетски и духовни код ка залог будућности. Запитајмо се за тренутак, зашто су наши преци у временима ратова и глади која је често куцала на њихове прагове толико улагали у изградњу храмова, због чега су наши свети краљеви и кнежеви и у најтежим временима, а у одморима од битака и бојева зидали храмове? Зар нијесу на тај начин жељели да утврде православни бедем тамо гдје је најјужнија граница православља и да оставе трајно свједочанство потомцима ко су, од кога су и куда треба да иду? Обнове светиња нема без духовне обнове. Обнављајући манастир Подластву и његов конак Грбаљ обнавља себе, остављајући трајан траг и завјештање будућим нараштајима који ће се поносиити вама као што се и ви поносите својим прецима“, рекао је Комненовић. У програму су наступили вокална солисткиња Даница Црногорчевић, народни гуслар Голуб Биговић и дјеца рецитарори Милош, Андреа и Никола Пима.
  13. Предавање поводом Недеље витештва у организацији Краљевског Реда Витезова, Павиљон "Цвијета Зузорић", 04. април 2017. Тема: "Обнова највећег српског дела у историји, задужбине Цара Душана, манастира Светих Архангела у Призрену"
×
×
  • Create New...