Претражи Живе Речи Утехе

Манастир Завала је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице и налази се на почетку завалске вале, с југозападне стране Попова Поља, под брдом Острогом. Специфичност архитектонског рјешења манастирске цркве условљена је њеним положајем који одаје јасан утисак испосничког монашког пребивалишта. Споља храм има једнобродну основу завршену полукружном апсидом на истоку, док је унутрашњост сложеније ријешена. Својом сјеверном страном црква је у пећини, док је већи дио брода и олтар у јужној страни веће стијене. Изнад ове пећине, на око 100 метара навише, постоји још једна пећина улаза колико људски раст, али се пружа дубље у брдо Острог и постепено силази у дубину, гдје се примјећују сталагмити и сталактити. На другој, југоисточној страни ове завалске вале, у брду изнад села Завала, према селу Беленићи, има тзв. „Град у Клисури“, тј. кула или тврђава, на стрмој стијени, зидова тврдо грађених од тесаног камена, са димензијама унутра 6.40х2.60м, висине рушевине око 7м, зидови 20 2.50; около има авлију 14х10м; испод куле је велика јама „Тамница“ или „Змајевица“, а у јами се види пећина; по народном предању ово је подигао Херцег Стефан да би се склонио од сина потурчењака када је бјежао из Благаја са благом. У самом селу Завали постоји зидана кула, пробијена гранатом, у којој су у вријеме Морејског рата живјели Кадијевићи Срби, који данас живе у Метковићу). Црква завалска је из 13. вијека судећи по печату из 1271.г. Према народној традицији постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се још за првог хришћанског цара Константина, који је стигавши у Завалу, и видјевши да је становништво побожно, одлучио да и ту сагради храм. Цар је оставио Богородичину икону на брду Петковица са намјером да му ту буде подигнута задужбина. Другога дана пак пронађоше икону испред улаза у пећину, на мјесту данашње цркве. Икону су вратили на првобитно мјесто, али се чудесно премјештање њено понови и у наредна два дана, те цар увидје да му је сама икона показала мјесто подизања цркве. Простор Завале је извјесно старо хришћанско средиште, јер су у селу Завали, на мјесту званом Црквине, нађени темељи двије православне цркве из времена прије Западног раскола, 8-11. вијек (дакле из доба византијске и српске владавине), које су имале октагоналне стубове, дакле биле трибродне, и са плетеним орнаментима у камену, што је Византија оставила као насљеђе и другдје у нашем Приморју и Далмацији. Овдје је некад било заједничко светиште древне јединствене Католичанске Православне Цркве (чије је коначно раздвајање дошло тек са 4. крсташким ратом, почетком 13. вијека), као и у недалеком Стону на Пељешцу (од Завале до мора је једва 12 км). У најновијим ископавањима испод саме цркве манастира Завале, приликом санације од земљотреса (2000-2002.г.) откривени су испод олтарског дијела старији темељи,вјероватно раније, можда и првобитне цркве. Први писани помен манастира Завале је, колико до сада знамо, из 1514.г. када манастир купује виноград у Ораховом Долу; прва обнова 1587; а црква је живописана 1619.г. од познатог зографа Георгија Митрофановића. Овдје је ступио у монаштво Св. Василије Острошки Тврдошки и Завалски из недалеких Мркоњића. Манастир је имао знатан број познатих духовника и црквено-народних вођа, као и већи број старих значајних рукописних и првих штампаних србуљских књига (на једном од тих завалских рукописа, Богородичнику, који љета Господњег 1566. писа „јерођакон Мардарије од Србске земље“, остао је запис да је књига писана у доба турског султана Сулејмана: „Тада би од њега велика туга на земљи и велико гоњење на хришћане (православне) и гажење од Измаиљћана (муслимана), као што беше у дане злог цара Ирода јудејскога“) затим вриједних икона и других драгоцјености. За манастир Завалу начињен је препис Хиландарског Типика Св. Саве са преписа Миха из 15.в., који је настао са преписа монаха Марка из 15.в. (в. В.Ћоровић, Јужносл.филолог, II, 1921, 120 и у изд. ДЕЛА СВ. Саве, САНУ 1935). Велики дио тог духовног и културног блага опљачкан је и уништен од усташа током II свјетског рата, као и током посљедњег рата када је знатно оштећена манастирска црква и конаци, и уништени српско село Завала и цијела манастирска парохија. У најновије вријеме, уз помоћ приложника и ктитора, манастир је обновљен, извршена је рестаурација фресака и обнова цркве, обновљен је манастирски конак, а све под надзором и трудом игумана завалског Василија. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством данас Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака код Тивта, којом је почела Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“ (23. јула -3. августа). Подсјећајући на данашње јеванђелске ријечи да је Царство Божије као човјек који посија добро сјеме на њиви својој, али послије и непријатељ човјек посија кукољ, Високопреосвећени Митрополит Амфилоохије је казао да је тако кроз вјекове, Бог сије Своје сјеме ријечи и истине Божије, а непријатељ кукољ: „Сјеме Божије разраста непрекидно, али и демонско сјеме зла и гријеха, смрти и пролазности, такође се сије непрекидно у свијету и људским срцима. Тако је било кроз вјекове, тако је данас и тако ће бити до последње жетве коју ће Господ приликом Свог Другог доласка извршити.“ Владика је нагласио да се и у Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци, сједишту Зетске епископије, сјеме Божјие сије скоро 1.800 година, још од времена Цара Константина. Подјсетио је да је црквени календар пун мученика, тог сјемена Божијег посијаног руком Божијем које освећује земљу и које је осветило и ово мјесто гдје се непрекидно чује призив: Приђите поклонимо се Христу Богу! Сине Божији, који си диван у светима Својим помилуј и спаси нас! „То се пјева овдје и на нашем словенском, српском језику већ осам стотина година“, нагласио је владика и подсјетио да је прије 800 година Иларион Шишовић, један од најугледнијих монаха Хиландара постављен од Светога Саву да овдје сије то свето Божанско сјеме. Послије њега то су наставили његови наследници кроз вјекове, као и ми данас. Али, у исто вријеме, на овом мјесту је сијано и демонско сјеме, рушилачко, богубилачко и братоубилачко: „Плод тога сјемена је и ова светиња разарана кроз вјекове“, казао је Митрополит и додао да је јаче Божије сјеме, сила и ријеч Божија, од тога демонскога сјемена. Показатељ тога је и ова светиња која је васкрсавала и обнављала безбројне душе, нарочито у посљедње вријеме, почевши од времена Светога свештеномученика Јоаникија Бокешкога, Митрополита црногорско-приморскога, који је 1942. године поставио послије много вјекова овдје јеромонаха. „Ево, сад и наш отац Бенедикт обнавља ову свету обитељ заједно са братијом и вјерним народом. Сјеме Божије се сије и доноси великога и трострукога плода, и доносиће ако Бог“, бесједио је владика. Изразио је увјерење да ће већ ове године и овај храм васкрснути, што зависи од наше вјере и труда, као и наду да ће Бог да уразуми и просвети и оне који сију демонско богоубилачко и братоубилачко сјеме: „Даће Бог да се врате сјемену Божјем, да се врате овој светињи и да учествују у обнови ове светиње, да би Бог и њих обновио и њихове душе и срца.“ На крају литургијске проповједи Митрополит Амфилохије је још једном изразио наду у Господа да ће већ идуће године на Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци засијати златни крст који ће обасјати и Ловћен на коме је, такође, посијано сатанско сјеме које је разорило Храм Светога Петра Цетињског и оскрнавило мошти Светога Петра Другог Ловћенска Тајновидца. Сјеме посијано Божјом руком је неуништиво, без обзира што демонска рука сије и оно друго разорно сјеме гријеха, смрти и пролазности: „Сјеме бесмртности Божије, Царства небескога, оно је моћније и снажније и увијек изнова обнавља. И Црква Божија, која сијач тога сјемена, се обнавља и на овом мјесту, гдје обиљежавамо ове године осам стотина година сијања сјемена Божијег руком светих Божијих људи. Молимо се Господу да и нама даде снаге да ово сјеме Божије и ми сијемо, да васкрснемо и ми и ова Божија светиња“, закључио је Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. У току свете Литургије, владика је рукоположио Јована Васића, чија породица је везана за светињу Божију кроз вјекове, у чин ђакона, истичући да сјеме Божије рађа нове младице. На крају Свете службе Божије, Митрополит је благословио свету превлачку обитељ и све присутне да наставе да сију сјеме Божије и Цркве Христове призивајући све људе и земаљске народе да постану чланови једне Свете саборне апостолске Цркве Христове. „То је улога ове светиње и Цркве светосавске кроз вјекове до данас и тако ће бити до краја свијета и вијека“, поручио је владика. По завршетку Литругије Високопреосвећени је на гробу испред Цркве Свете Тројице на Превлаци, одслужио парастос недавно упокојеној монахињи Марини, која је дуго била у манастиру по послушању. Казао је је и мати Марина коју је Господ примио у своје наручје свједок вјечног сјемана Божијег. Послије Литургије, Високопресовећени Митрополит Амфилохије је предавањем на тему „Хришћанство у савременом свијету“ отворио Међународну духовну академију „Свети Јевстатије Превлачки“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преко хиљаду поклоника из Архиепископије Романа и Бакауа походило је манастир Путну заједно са својим архиепископом Јоакимом у среду, 15. маја 2019. године, на прославу светог Јакова Путне. "На 300-годишњицу рођења Светог Јакова из Путне Доња обитељ је допутовала у Горњу обитељ", рекао је игуман манастира Путне, архимандрит Мелхиседек Велник, док је уручивао архиепископу романском икону самодржавног кнеза Светог Стефана Великог. Свечану Божанску литургију је служио митрополит молдавски и буковински Теофан уз саслуживање архиепископа сучеавско-радаутског Пимена, архиепископа романско-бакауског Јоакима и викарног епископа Архиепископије Јаши ботосански Калиник. На крају Божанске Литургије приказан је ДВД посвећен масакру код Фантана Албе 1941. године. Извор: Basilica.ro (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj.