Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'новој'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. У недељу Крстопоклону, 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Светотројичком храму у Новој Вароши. Саслуживали су свештеници из Пријепоља, Прибоја, Пљеваља и Нове Вароши. На радост црквене заједнице у овом граду подно Златара, у току Божанске Литургије Преосвећени Епископ рукоположио је ђакона Мишела Мемишевића из Пљеваља у чин презвитера. Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа причестила се већина верника, благодарећи Богу на свему. Представљајући сабраном народу новорукоположеног свештеника и будућег пароха нововарошког, оца Мишела, Преосвећени је рекао да је он примио благодат Духа Светога, која има особину да допуњује оно што људима недостаје: – Оне ограничености које су својствене човеку благодат Светога Духа поправља. То значи да је он обавезан да се и даље усавршава, да се учи и увежбава у врлини, а то што чини благодат Духа Светога то је ради вас, што значи да би његове слабости, ако их пројави а ми се надамо да неће, биле на његову осуду а не на осуду Цркве јер Црква је света, јединствена, саборна, апостолска без обзира на то какви смо ми, јер има много свештенослужитеља који су послужили Цркви ради вођења Цркве и спасења верних, а они сами у себи се боре. Свакоме од нас дато је да се боримо и дато је да се боримо заједно. Ја вас молим, немојте ловити грешке ваших служитеља. Ако приметите да неко у нечему клеца молите се за њега, јер ми смо једно тело, једна заједница, и ми се заједно боримо за спасење. Након свете службе братство храма уприличило је трпезу љубави за све учествујуће прослављаче Бога. Извор: Епархија милешевска
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је у поноћ, 13/14. јануара, молебан за Ново љето доброте и милости Господње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Честитајући повереној му пастви наступајуће 2019. љето Господње Митрополит је казао да је једино ново под сунцем, што људску природу чини новом и обнавља свељудску творевину, рођење Исуса Христа, Сина Божијег, у Витлејему и Његово повијање у јасла. Митрополит је позвао све народе да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу подсјећајући да је Његово рођење заправо рађање новога, обновљенога човјека. „Не само онако како га је Бог створио по слици и по прилици Својој, него онако како га је Бог замислио од његовога настанка. Људска природа која је раслабљена гријехом и отпадништвом од Бога и закона Божијега и она је примањем природе Јединороднога Сина Божијег постала нова природа а човјек – нови, обновљени, човјек који није створен за пролазност и ништавило него за бесмртност и непролазност. У томе је новина Христовог рођења и ова Нова година доброте Господње.“ Митрополит је казао да је Свети пророк Исаија записао Дух Господњи је на мени, зато ме помаза да благовијестим сиромасима, посла ме да исцјелим скрушене у срцу, да проповиједам заробљенима да ће бити пуштени и слијепима да ће прогледати, да ослободим потлачене, и да проповиједам пријатну годину Господњу: „То је оно ради чега је Христос дошао, ради чега је присутан у људској историји, чиме Он обнавља човјека и даје дубљи смисао свеукупној Божијој творевини. А у томе јесте благословена Нова година Господња и вријеме добија свој дубљи смисао, улива се у безобални океан божанске вјечности.“ У архипастирском обраћању владика Амфилохије је поучио вјерни народ да је једино ново под сунцем, једина Нова година Господња, управо Он рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Јединородни Син Божји који је жртвовао Себе за живот свијета, Својом жртвом, распећем. Он је открио да је Бог заиста љубав а не само прича о љубави, неки далеки бог, него да је Он онај који је истинска и права љубав, који се као такав открива и својом љубављу грли сиромашне, потлачене и понижене, и дарује вид слијепцима духовним. Том Богу и једино Њему ми е клањамо и ту и такву Нову годину Господњу прослављамо.“ Митрополит је казао да зато што је та година Господња везана за Њега као истину вјечну и непролазну и времена, и простора, и људског бића, зато је она Нова година Господња: „Ту Нову годину Господњу ми честитамо вама, овоме граду, свеукупном нашем народу и свим земаљским народима, јер та новина Он као једино ново под сунцем, Он је онај који обнавља све и презива на љубав према сиромашнима и биједнима, потлаченима и према слијепиима. Призива све људе да понесу Његов крст и буду свједоци Његове љубави и жртвовања за живот свијета.“ Додао је да тек онда када човјек прими Христа у себи, он постаје заиста ново обновљено, непролазно биће и да смо сви призвани да будемо Његови носиоци, да се Он усели у нас пун благодати истине, вјечнога и непролазнога живота. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је позвао све да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу. „Зато нека је срећна ова Нова година Господња, година доброте Господње! И нека би се ми обновили у овој Новој години оваквом љубављу христоликом коју нам је открио и донио и посвједочио Он који је вјечна и непролазна љубав. Он који нам открива Оца као творца неба и земље и дарује Духа Светога животворнога и призива свако људско биће да се обновимо Светом тајном крштења у име Оца и Сина и Духа Светога. Да се обновимо том вјечном обновом, коју само Бог дарује људима, који јесте сам Бог који се уселио у нас пун благодати и истине“, закључио је Митрополит Амфилохије у бесједи након молитвеног дочека Нове 2019. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу... Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Извор: Православие.ру
  4. У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности? – Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена. Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку. – Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара. Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације? – Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo. У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима? – Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози. Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани? – Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима. У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу? – У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена. Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију? – Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава. Извор: Теологија.нет
  5. Архимандрит Кирил Говорун, клирик Московске епархије Руске Православне Цркве, ванредни је професор на Богословским студијама Лојола Маримаунт Универзитет у Лос Анђелесу и извршни директор Хафингтон Екуменског института. Дипломирао је на Богословској академији у Кијеву и Националном Универзитету у Атини. Своје докторске студије окончао је на Дарам (Durham) универзитету, под руководством о. Ендрју Лаута. Био је председник Одељења за спољне односе Украјинске Православне Цркве (Московске патријаршије [МП]), први заменик председавајућег Образовног одбора Руске Православне Цркве, а касније научни сарадник на Јејл и Колумбија универзитету, као и продекан Теолошке академије Свети Игњатије у Шведској. Објавио је више књига на различитим језицима: Политичка православља: неправославља Цркве (Political Orthodoxies: The Unorthodoxies of the Church Coerced, Minneapolis: Fortress, 2018); Украјинска јавна теологија (Ukrainian Public Theology, Kyiv: Dukh і Litera, 2017, на украјинском), Скеле Цркве: Ка пост-структуралној еклисиологији (Scaffolds of the Church: Towards Poststructural Ecclesiology, Eugene, OR: Cascade, 2017; украјински превод објављен 2018); Чуда Свеправославног сабора (Moscow: Christian Book Club, 2016, на руском); Мета-еклисиологија: Хронике Црквене присутности (New York: Palgrave Macmillan, 2015; украјински превод објављен 2017); Од Антиохије до Сиана: еволуција „несторијанства“ (From Antioch to Xi’an: an Evolution of ‘Nestorianism’, Hong Kong: Chinese Orthodox Press, 2014, на кинеском); Воља, акција и слобода: Христолошке контроверзе у седмом веку (Will, Action and Freedom: Christological Controversies in the Seventh Century, Leiden – Boston: Brill, 2008). За наш сајт говори о ситуацији у Украјини, позицијама Васељенске и Московске патријаршије, будућој Украјинској Православној Цркви итд. У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности? – Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена. Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку. – Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара. Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације? – Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo. У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима? – Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози. Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани? – Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима. У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу? – У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена. Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију? – Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава. Извор: Теологија.нет View full Странице
  6. Уредништво апликације тренутно ради на допунама историјских података Српске Православне Цркве и Србије, а у широј форми, обухватиће и податке из светске историје, науке, културе… Календар обухвата и Црквени календар тј. не претставља званични медиј него информативно пружа податке о свим значајним датумима и светитељима. Апликацију посјетите на адреси: http://pravoslavlje.spc.rs/KALENDAR/ Извор: Радио Светигора
  7. Календар догађаја је апликација СПЦ која једним централним системом обухвата све битне догађаје из Црквеног и световног живота. Циљ је да се Календаром обухвате сви битни догађаји у епархијама (годишњице, помени, значајни датуми…), и да унети подаци буду ажурни, тачни и доступни медијским сервисима СПЦ. Звучни запис разговора Уредништво апликације тренутно ради на допунама историјских података Српске Православне Цркве и Србије, а у широј форми, обухватиће и податке из светске историје, науке, културе… Календар обухвата и Црквени календар тј. не претставља званични медиј него информативно пружа податке о свим значајним датумима и светитељима. Апликацију посјетите на адреси: http://pravoslavlje.spc.rs/KALENDAR/ Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. VAŽNA OBAVIJEST - SELIMO NA NOVU ADRESU Poštovani čitatelji, radost nam je da vam na današnji spomen sv. Marka Efeškog, velikog borca za vjeru, možemo predstaviti naš novi blog. Nakon više od pet godina rada, preko 300 članaka, tisuća posjeta i komentara, ovaj blog se više ni vizualno ni tehnički ne može nositi s novim zahtjevima koji stoje pred nama. Novi blog će imati sve sadržaje kao i ovaj, a od novih mogućnosti osobito ističemo podjelu članaka po temama, tako da će čitatelj moći lako i brzo doći do odgovora na pitanje koje ga zanima. Trenutno još uvijek traje unošenje svih starih tekstova u novi blog, uz njihov pregled i ispravke. Onog trenutka kada se to završi, prelazimo u potpunosti na novi blog, a do tada možete na novom blogu proučiti stare članke, iz vremena kada većina vas još niti nisu bili čitatelji bloga, a koji su, zbog skromnih tehničkih mogućnosti, ostali uglavnom skriveni. Zahvaljujemo pravoslavnom misionarskom centru "o. Danil Sisojev" iz Beograda na tehničkom angažmanu, bez kojeg bi ovaj projekt bio nemoguć. Bogu hvala na svemu, i krećemo dalje. Nova adresa je: https://orthodoxhr.wordpress.com/ Objavio/la Pravoslavlje Hrvatska u 19:23
  9. VAŽNA OBAVIJEST - SELIMO NA NOVU ADRESU Poštovani čitatelji, radost nam je da vam na današnji spomen sv. Marka Efeškog, velikog borca za vjeru, možemo predstaviti naš novi blog. Nakon više od pet godina rada, preko 300 članaka, tisuća posjeta i komentara, ovaj blog se više ni vizualno ni tehnički ne može nositi s novim zahtjevima koji stoje pred nama. Novi blog će imati sve sadržaje kao i ovaj, a od novih mogućnosti osobito ističemo podjelu članaka po temama, tako da će čitatelj moći lako i brzo doći do odgovora na pitanje koje ga zanima. Trenutno još uvijek traje unošenje svih starih tekstova u novi blog, uz njihov pregled i ispravke. Onog trenutka kada se to završi, prelazimo u potpunosti na novi blog, a do tada možete na novom blogu proučiti stare članke, iz vremena kada većina vas još niti nisu bili čitatelji bloga, a koji su, zbog skromnih tehničkih mogućnosti, ostali uglavnom skriveni. Zahvaljujemo pravoslavnom misionarskom centru "o. Danil Sisojev" iz Beograda na tehničkom angažmanu, bez kojeg bi ovaj projekt bio nemoguć. Bogu hvala na svemu, i krećemo dalje. Nova adresa je: https://orthodoxhr.wordpress.com/ Objavio/la Pravoslavlje Hrvatska u 19:23 View full Странице
  10. У издању „Светигоре„, „Свевиђа“ и Матице српске-Друштва чланова у Црној Гори октобра 2017. године из штампе је изашла књига Протојереја Слободана-Бобана Јокића Архијерејског намјесника никшићког „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку„. Своју историографску и теолошку студију представио нам је аутор отац Слободан Јокић. Промоција књиге биће одржана 5. новембра у Црквеном дому у Никшићу са почетком у 19 часова. О књизи ће, између осталих, осим аутора говорити и Преосвећени Епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са чијим благословом је ово дјело и угледало свјетлост дана. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Ни сада не бих ништа рекао, али просто - више не могу да издржим (а чини ми се да је Ернесто Сабато рекао како се пише онда, кад више не може да се издржи). Дакле, поводом "српске" или "православне" Нове године. Нит је српска, нит је православна, а ако хоћемо поштено - није баш ни Нова година. Ради се о првом јануару по јулијанском календару. Ко је пратио, сећа се да је јулијански календар први широко коришћени соларни календар, тј. који базира годину на једном путовању Земље око Сунца, значи година износи 365 дана, 6 сати и... добро, Созомен није могао да уочи то нешто мало преко. Е, то неуочавање остатка довело је до тога да календар почне да касни, тј. да се његово рачунање времена не погађа са астрономском реалношћу (равнодневице, кратко и дугодневица више нису биле на дан када је требало да буду). Због тога је рмктл папа Гргур наредио да се то питање реши, па су мало променили правило о преступним годинама и избацили 10 дана. До данас јулијански календар је још додатно закаснио и сада та разлика износи две недеље. Од 2100. године биће још један дан више (то ће тек да буде игранка...). Под један, Нова година је измишљен празник. Ако је путања Земље око Сунца циклична (у извесном смислу - кружница), онда било која тачка на њој може да се сматра почетком новог циклуса. За старе народе Нова година је била у пролеће (зато септембар није девети, него - како му и име каже - седми месец), што је и најлогичније, јер се у пролеће буди нови животни циклус у природи. Али, што се астрономске стварности тиче, свеједно је да ли смо за Нову годину одредили ноћ између 31. децембра и 1. јануара, или да кажемо да је Нова година 21. маја у 14 часова и 17 минута. Друго, све и да препознајемо Нову годину као празник (а наша култура је, хтели ми то или не, препознаје, признаје и прихвата; шта више, она има веома велики значај у социјалном животу), она није духовни празник. Дакле, не постоји "православна" Нова година. Посебан проблем је што нема смисла да Нова година буде ПРЕ Божића (јер се Божић слави 25. децембра, а тај датум по јулијанском календару одговара 7. јануару по грегоријанском календару; Божић је био, јесте и биће 25. децембра, а не 7. јануара) и што Нову годину "славимо" по грегоријанском, а Божић по јулијанском календару - па је неминовно да се Нова година "слави" баш када је пост... Треће, Нова година никако није "српска", јер није доказано да су Срби пре примања хришћанства уопште познавали појам Нове године као светковине. Осим тога, ако је то Нова година по јулијанском календару, какве би везе могли да имају Гај Јулије Цезар и стари Словени (или - 'ајде - Срби)? Такву везу би могао да објасни само један човек: надриакадемик и квазиисторичар Деретић... Зато, другари, МОЛИМ ВАС, немојте више да наступајући празник зовете српском или православном Новом годином. Пара уши, боде очи... Боли, брате! За Цркву тај дан јесте празник, јер се тада слави обрезање Господње и свети Василије Велики, па се додају и неке прозбе за Нову годину (то Црква снисходи), али... Црквена Нова година је 1. септембра по јулијанском календару (што се пада 14. септембра по грегоријанском календару) - ако вас неко пита. Хвала унапред, уколико одлучите да не будете део масе и наставите тврдоглаво у неписменом правцу. Извор:
×
×
  • Create New...