Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'новосадски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 131 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је манастир Тумане у суботу, 20. јуна 2020. године, у пратњи домаћина, Епископа браничевског г. Игнатија. Преосвештену господу епископе дочекао је игуман тумански Димитрије са братијом. Епископ Иринеј је целивао мошти светитеља Зосима и Јакова, и поклонио се чудотворној икони Пресвете Богородице. Са благословом владике Игнатија, игуман Димитрије је Епископу бачком г. Иринеју уручио на дар честицу моштију преподобног Јакова Туманског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. -Ава Јустин, апостол свога времена- Ако је постојао човек у нашем роду и у нашем времену ван граница наше земље и Цркве, који је читавог свог живота будно слушао зов Христов и одазвао му се свим својим бићем то је био Свети Ава Јустин Ћелијски и Врањски, изданак породице која је седам колена уназад давала свештенике, одрастао у дому молитве у близини манастира Светог Прохора Пчињског. Поред школовања у Београду и иностранству, главни извор његовог духовног бића је благодат Божја, истакао је бачки архијереј Г. Иринеј на литургијском сабрању 23. Септембра 2020. Лета Господњег у свештеној обитељи манастира Ћелије. Сви који су имали прилике, а и ја недостојни сам био тога удостојен, сећају се како је богослужио. Не овде, у овом храму, који је толико желео, толико за њим чезнуо и оставио га као свој аманет својим духовним потомцима и своме манастиру Ћелијама. Сећамо се са каквим је сузама и молитвеним уздасима богослужио, са каквом душом која гори пред Господом као неугасива светиљка. Исто тако сви се сећамо његових беседа, омилија, његових литургијских проповеди. Проповедао је у скромном ћелијском Светоархангелском храму, најчешће пред релативно малим бројем монахиња и свега неколико људи из оближњих села тако надахнуто, истинољубиво, очаравајуће за душе слушалаца. Да је служио у Светој Софији у Цариграду, Исакијевском саборном храму у Петрограду или у Храму Христа Спаса у Москви, не би говорио другачије. Старац Јустин је знао да сведочити љубав, правду и истину Христову јесте његов вечни задатак – поделио је своја сећања на духовног му оца Владика Иринеј. У личности Аве Јустина остварује се оно што је он говорио за Светог Јована Претечу Господњег и друге светитеље, а то је да су у њима спојени дарови Духа Светога и све врсте подвига, које се своде на подвиг вере и љубави према Господу Христу, према Светој Тројици, али и према творевини Божјој и ближњима. Био је носилац Божје благодати, али и свих облика подвижништва. Ава Јустин је био апостол свога времена, ходајуће – живо јеванђеље, онај који га сведочи свим својим бићем и шири га по свету. Ако је до неустрашивог исповедања вере, он је ту. Ако је до страдања за веру Христову, он је опет ту. Али, највише је у свету познат као теолог, велики отац и учитељ Цркве нашег времена. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, истакао је Епископ бачки Г. Иринеј. Како је реч Оца Јустина надахњивала боготражитеље за његовог живота, тако данас чине његове књиге, а још више његове свете мошти. *Прилог сачињен из архиве наше интернет странице, а оригинални прилог у целости прочитајте ОВДЕ
  3. Из архива доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја на тему "Црква - светајна Христова" које је одржао у недељу 11. јуна 2017. године, у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Извор: Радио Светигора
  4. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија на Телепу, 11/24. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи, владика Иринеј је указао на значај данашње јеванђелске перикопе и на важност мисије свете браће Ћирила и Методија. Свака света Литургија – без изузетка – вишеструки је празник, јер на свакој светој Литургији прослављамо Господа и свете Његове угоднике. Црквени песник, у једној од црквених песама које смо појали, каже да смо сви ми слепи на душевне очи. Докле год у нама и око нас постоји грех, и ђаво делује на нас, дотле смо ми слепци духовним очима, иако можда добро видимо телесним очима. То чудо које је Христос учинио – исцељење слепога који не види телесним очима, исто је толико значајно, али можда и не толико значајно колико оно што Христос врши свакога дана, свакога часа, свакога трена кроз све векове, а то је да отвара душевне очи душевно и духовно слепима, навео је Епископ бачки. Владика је додао да је међу словенским народима празник Свете браће Ћирила и Методија омиљени празник и да је дело ових светитеља темељ онога што се дешавало на нашем, српском духовном и историјском путу. Да није било њих не би после било ни Светога Саве, не би било кнеза Лазара, не би било свега онога што нас одржава духовно и историјски. Зато је предање, та духовна традиција светих Ћирила и Методија, наставак претходне, вековне, светоотачке, а она је основ наше светосавске и светолазаревске, истакао је Преосвећени владика Иринеј. Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио ипођакона Јована Вачика у чин ђакона. После благосиљања славког колача и кољива, у име свештенослужитељâ и вернога народа храма на Телепу, протонамесник Велимир Врућинић је заблагодарио владици Иринеју на началствовању евхаристијским сабрањем. Као што сте данас то учинили у храму који је изграђен и који служи Вашим благословом, тако већ 30 година – као Архијереј Цркве Божје – сведочите Јеванђеље Христово. Ви Владико, чврсто и непроменљиво проповедате и живите једну веру и Једнога Господа нашег Исуса Христа. Са жељом да још дуго година служите и сведочите, приносим Вашој љубави дар – икону великог архијереја, која је насликана у нашој парохији. Владико, на многаја љета, навео је настојатељ храма на Телепу. Епископ бачки је честитао славу братству и парохијанима храма. Нека Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, без страха од било каквих вируса осим вируса злобе, демонске и људске, и да се трудимо и сами да из нас никада не извире неко осећање небратољубиво и небогољубиво, казао је владика Иринеј. У знак захвалности владици Исихију, који је по први пут као архијереј служио у храму Светих Ћирила и Методија у Новом Саду, парохија телепска даривала је Његовом Преосвештенству икону Мајке Божје. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Кумови славе су чланови породице Шаренац. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Епископ бачки г. Иринеј: Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Звучни запис беседе У Недељу мироносица, 20. априла/3. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је најпре заблагодарио Господу и изразио радост што је, први пут после више недеља, света Литургија служена уз присуство вернога народа. Данас је трећа недеља периода којим прослављамо Васкрсење Христово, који се зове Педесетница јер траје педесет пуних дана. Када чујемо да је ово Недеља мироносица, прво што ће се многи од нас упитати: „Шта то значи мироносице?” Ван црквеног говорног подручја, ван наше хришћанске употребе речи, термина и израза, таква реч стварно не постоји. Поготову не постоји у језику и маниру оних који не само што се не причешћују него и не кроче никада у цркву, али су зато нама свима недељама, из дана у дан, солили памет шта ми смемо, а шта не смемо, и зашто ово смемо и оно не смемо, и неки, они најекстремнији, покушавали су посредно, поједини чак и непосредно, да оптужују Цркву за постојећу епидемију и заразу, што је безумље над безумљима. Нико се тако доследно и савесно није придржавао лекарских упутстава и државних директива за пажњу не само на своје здравље него, пре свега, и на здравље својих ближњих, као што су то чинили православни хришћани у нашем народу, али и свугде другде. Мироносице су жене које доносе са собом у рукама свето миро. У време Христовог живота на земљи, у јеврејском народу је био обичај да се покојници помажу тим освештаним миомирисом. У први дан недеље, врло рано, долазе ове жене мироносице да, по обичајима, помажу Христово тело миром, ароматским материјама. Успут се питају како ће изићи на крај са оним огромним каменом. Долазећи, виде, међутим, да је камен склоњен са врата гроба. Улазе у гроб и – уместо да виде тело покојника – на њихово запрепашћење виде анђела Божјега, светлог, блиставог, у светлим хаљинама. Прво „Христос васкрсе!” у историји је дошло управо од тог анђела. Иако је њихов страх био, рекли бисмо, готово непостојећи у односу на страх ученикâ, апостолâ, оне, слабе жене, биле су неустрашивије од мушкараца, и зато се прво њима и јавља радосна вест о Васкрсењу Христовом. Под Крстом стоје само оне, апостоли су се разбежали. Жене мироносице називају се с правом равноапостолнима, и оне су као и апостоли Христови, ништа мање у свести Цркве. Како ми данас можемо да будемо учесници њиховог подвига? Ми данас, каже наша света Црква, треба такође да будемо мироносци и мироносице. То свето миро, тај благопријатни мирис који треба да принесемо Васкрсломе Христу, јесте сâмо наше биће, наша душа, наше срце, наша вера, наша љубав. Ми, хришћани, смо – каже апостол Павле – мирис угодан Богу. Као што је грех нешто што духовно заудара, тако вера, нада, љубав и свака врлина је нешто што духовно мирише. Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Призивам најпре самога себе, онда и све Вас, браћо и сестре, да се потрудимо, колико до нас стоји, да и ми са таквим духовним миром и миром, спокојем у души, идемо у сусрет ка Христу, па ћемо и ми затећи не Гроб, не више ни празан Гроб, него Живога и Васкрслога Господа, Који и нас васкрсава из сваке смрти, истакао је Преосвештени владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Члан Синода и портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј (Буловић) изјавио је за Данас да све информације на тему тестирања на ковид-19 чланова актуелне „црквене владе“, укључујући и њеног сталног председавајућег патријарха српског Иринеја, као и давање података о броју оболелих од вируса корона међу свештенством и монаштвом СПЦ „нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лица у вези којих му је наш лист упутио питања“. Поменути закони су разлог због којег владика Иринеј бачки није могао да одговори да ли после одласка у болницу због вируса корона епископа крушевачког Давида има потребе да се тестирају на вирус корона сви чланови Синода, због тврдњи да су на последњој синодској седници уочи Васкрса, били сви „синодалци“, осим митрополита дабробосанског Хризостома. Владика Давид (Перовић) је члан Синода, а због изолованог ковида 19 тренутно је у Земунској болници. Осим њега, патријарха Иринеја, митрополита Хризостома (Јевића) и владике Иринеја бачког у „црквеној влади“ је и епископ шумадијски Јован (Младеновић). Закону подлеже и одговор на раније отворено питање патријарховог тестирања на корону, након што је пре недељу дана у Земунску болницу, због вируса корона, отишао и његов викар епископ ремезијански Стефан (Шарић). Упитан како коментаришете критике на своје изјаве и став у Васкршњој посланици Сабора СПЦ да верници, уз поштовање прописаних мера, треба редовно и активно да посећују храмове током празника и да ли је то на било који начин утицало на ток пандемије у Србији и здравствену ситуацију у Цркви, владика Иринеј бачки каже да „на сваки позив Цркве и њених епископа, као и увек до сада, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став“. – Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом, јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мера заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије – истиче владика Иринеј бачки. Пандемија одлаже мајски Сабор Владика Иринеј каже да ће пандемија „највероватније одложити редовно мајско заседање Светог архијерејског сабора“. Према његовим речима, то је ситуација „све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања“. Извор: Епархија зворничко-тузланска / Данас
  7. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је служио чин опела на Васкрсни уторак, 21. априла 2020. године, на сеоском гробљу у Госпођинцима, над телом уснулог слуге Божјег Станислава Остојића, сина протојереја-ставрофора Милана Остојића. Владици су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе После једномесечне борбе са вирусом корона, Станислав Остојић, стоматолог из Новог Сада, упокојио се у Господу на Велику суботу, 18. априла, у новосадској болници. Нека је вечан спомен честитоме Станиславу и да га Васкрсли Господ, Син Божји, настани у рају сладости, а породици да подари утеху и крепост. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Драга браћо и сестре, данашњи дан, дан празновања спасоносног месијанског Уласка Господа Христа у свети град Јерусалим, назива се у свакодневном говору нашег народа празником Цвети. Питамо се: зашто Цвети? Какве везе има цвеће са догађајем о којем смо управо чули у светоме Јеванђељу и који се десио, историјски гледано, пре двадесет векова? Зато што при том свечаном Уласку Господа Христа атмосфера није била тужна овако као што је данас за нас, као и за мене који први пут после вишедеценијске свештеномонашке и епископске службе беседим пред практично празним храмом, који би иначе, у свакој другој прилици, без невоља у којима смо се нашли у ове наше дане, био препун и присуства и радости верујућег народа, а већ јучерашњи дан, Лазарева субота, са дечјим празником Врбице и литијом деце око храма, био би увод у радост данашњега празника. Наравно, ни чињеница да сада говорим пред веома малобројним присутним свештеницима и верницима не умањује радост овога светога дана и празника. Имамо, додуше, олакшавајућу околност да,благодарећи савременим технолошким средствима која је човек створио, такође просвећењем од Бога, од Духа Светога, пре свега захваљујући Радио-телевизији Војводине, нашем црквеном радију Беседа и другим техничким средствима данашњег времена, ипак, макар и са растојања, наши верници данас делимично учествују, заједно са нама, у овој светој Литургији. Камо среће да човек ствара све што ствара у славу Онога Који га је оспособио да врши проналаске, за побољшање начина и квалитета живота овде на Земљи, а не за ратовање, уништавање и самоуништење! Зашто наглашавам да верници, мада физички одсутни, заједно са нама, ипак делимично учествују у светој Литургији? Није ли било довољно рећи да је прате? Није, а ево и због чега није: грчка реч Литургија значи свенародно делање, богослужење читаве Цркве, свега Божјег народа, сабраног не само на једном месту, у једном храму, него по свој земљи и на свим небесима. Све Литургије које вршимо уствари су једна – огромна, свекосмичка – Литургија благодарења Господу за све Његове дарове, као и за сву историју спасења рода људскога и свеколике творевине. Спаситељ је дошао у свет управо да порази, да згази нечастиво тројство непријатељâ рода људскога – греха, смрти и ђавола.Он је то и извршио, и од тада, па до свршетка века, до Његовог другог доласка, Он то непрекидно врши кроз Цркву Своју,а у Цркви првенствено кроз свету Литургију, на којој нам даје Самога Себе на најприсније сједињење Њега и нас, а преко Њега и нас међусобно и са Божјом творевином. То је суштина свете Тајне причешћа која чини центар свете Литургије и центар свеукупног живота, мисије, искуства и смисла постојања Цркве овде на земљи. Пренос Литургије на радију и телевизији или на друге данас могуће начине не може, следствено, никада бити право или пуно учешће у Литургији, акамоли адекватна замена за то учешће, односно за служење, саслуживање и причешћивање сабраних на њој. Већина данас сматра да је то мање зло од потпуног онемогућавања редовног литургијског живота, што се и дешава у наше тужне дане. И сâм, мада нерадо, прибегнем таквом решењу када ме околности на то приморају (дужа болест понекад или принудна изолација сада). Зато, дакле, и поред туге коју ових дана осећамо због заразе, због свих неопходних мера које онемогућавају не само кретање људи него и нормално одвијање светих богослужења, као и свих других сегмената нашега друштвеног и личног живота, ми ипак не губимо унутрашњу радост коју нам нико, по речима Христовим, одузети не може. То је радост због искуства сусрета са Њим, јединства са Њим. Ко искрено верује у Христа и љуби Христа, тај у Њему пребива и Он у таквом човеку пребива (ср. Јеванђеље по Јовану, главе 14 – 17, и његову Прву посланицу у целини). На другом месту Христос каже: „… Где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 20). Исто тако, Он после Свога Васкрсења из мртвих, а пре Узласка на небо, пре Вазнесења, све нас уверава:„… Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 20).То је наше искуство! То је наша вера! То је наш доживљај! То је за нас, православне хришћане, најнепобитнија истина нашега живота! Овај дан је својеврсни мост између периода Часног и Великог Поста – званог и Четрдесетница јер траје шест недеља, односно неких четрдесет дана, а установљен је по угледу на четрдесетодневни пост Самога Спаситеља у Јудејској пустињи на почетку Његове јавне делатности – и периода када славимо страдања Христова, па је зато назван Недељом страдања или Страсном седмицом, на чијем се почетку управо налазимо. Али на крају те недеље опет нам долази неотуђива и неодузимљива радост, још већа него данашња, радост због сусрета са Васкрслим Господом, Који није само као појединац васкрсао из смрти него је и Васкрситељ свих људи, од првог до последњег, од Адама и Еве до краја људске и светске историје. Зато Он и јесте једини Победник смрти, тог последњег и коначног непријатеља човековог, јер нема тога човека који жели да умре и који, свесно или несвесно, не чезне за вечним животом, а он је могућ управо благодарећи Господу Христу, Његовом делу спасења, Његовој Цркви, Његовом трајном боравку и дејству међу нама и у нама, силом Духа Светога Његовог и благовољењем Небескога Оца, Његовог и нашег. Зато претходни период представља период покајања, смирења, молитве, поста, туговања због наше огреховљености и наше недостојности милости и љубави Божје, али са једним светлим изузетком: то је празник Благовести –у славу дана када је најављен долазак Христов у свет, због чега га и зовемо Благовести, што значи благу или радосну вест – и тај празник је просто припрема за данашњи празник, када славимо следеће: васкрсавши Лазара из мртвих после четири дана од његове смрти, Господ најављује Своје страдање, најављује га на шест дана пре Пасхе, како се говори у Јеванђељу, па зато светкујемо Страсну седмицу. Седми дан је Пасха, дан Васкрса, а дотле – припремамо се да празнујемо страдање Његово и све што је учинио за нас и за наш нови живот, живот вечни, живот у Њему, са Њим и за Њега, као што је Он дао себе у замену смрти за нас и на крају ту смрт смрћу Својом поразио, запечатио ту победу Својим Васкрсењем, а нама даровао да будемо учесници Његовог Васкрсења. Јер, Он је као Богочовек природу нашу, укаљану грехом и демонизовану пре Његове појаве, очистио,осветио, обожио и у Себи, у Својој богочовечанској Личности, занавек прославио и обдарио вечним, блаженим животом у Царству небескоме. Тако, дакле, као мост, како рекох, између Четрдесетнице и Страсне седмице, као припрема за Васкрсење, као најава не само Христовог Васкрсења него и општег васкрсења на крају историје, при Другом доласку Христовом, данашњи празник је радостан празник, радостанупркос свој тузи и невољи наших дана. Јер, при уласку Христовом у Јерусалим, не неком обичном, свакодневном уласку (није он само једампут у животу улазио у Јерусалим) него при месијанском уласку кад улази као Спаситељ, Искупитељ, Избавитељ света и све творевине, био је препознат од народа као обећани и проречени Месија и зато му је одушевљено мноштво клицало: „Осана Сину Давидову! Благословен Који долази у име Господње!” (Мат. 21, 9; ср. Марк. 11, 9; Лук. 19, 38 и Јов. 12, 13). Деца су такође, заједно са одраслима, учествовала у дочеку Спаситеља, држећи у рукама, по тадашњим обичајима, палмове гранчице, простирући цвеће по стази којом ће Спаситељ проћи и понављајући поздраве и покличе старијих, чиме је била остварена древна библијска порука да је Господ „из уста деце и одојчади начинио Себи хвалу” (Мат. 21, 16). Зато, узгред буди речено, и ми имамо Врбицу као дечји празник, а врбове гранчице се благосиљају и деле из простог разлога што код нас нема палми. Данас,сабрани овде, иако нисмо имали и немамо ни у рукама ни у храму цвећа и гранчица, можемо имати у себи цветове наше вере, наше наде, наше љубави према Христу, а у Његово име и у Његовој благодати једних према другима и према свима, без изузетка, жалећи што толико људи широм света страда и молећи се да Господ што пре уклони ово што је по попуштењу и допуштењу Његовом снашло данашњи свет. Јер,ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа ни без Њега. Црквеним језиком речено, нешто бива по благовољењу Божјем, а нешто по допуштењу Његовом. Разлога за то увек има, а то нису само наши појединачни греси и нагомилани преступи, који изазивају неку опомену Божју коју ми доживљавамо као казну, него је то погрешни пут и правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се духовно уздиже ка небу, ка Богу, данашњи светсе мање или више затворио у себе, бар некадашњи хришћански свет је то урадио. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће, својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу људску историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине и пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. По десетине и стотине милиона некада су односиле разне епидемије и пандемије – куга, колера и друге. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи о старању за своје здравље, које је дар љубави Божје, као и за здравље својих ближњих, поштујемо и примењујемо. Ако није нескромно, рећи ћу да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, понајвећма поштују упутства лекарâ и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Али ја ипак изражавам наду и молим се Господу, а уједно и апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, – сва друга празнична богослужења ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време њиховог одржавања, – будемо у много већем броју сабрани, истовремено се држећи свих упутстава: довољног растојања, малог броја људи у храму, с тим да већина људи буду ван храма, на прописаној удаљености један од другога… На тај начин наши верници би могли директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да доживе свету Литургију. Понављам и наглашавам, браћо и сестре: Литургија не претпоставља само интелектуално праћење него, пре свега, живо, органско учешће у њој и баш зато се сабирамо у храму. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва – лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама – никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се, даље, да ће и сама епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности и зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо бар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да ће кроз нашу искрену веру и искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да за њу будемо вечно благодарни, и ово искушење проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него физичка – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. То важи најпре за нас хришћане, почевши од мене, али важи и за све људе. Нека Господ – Који је свечано, а опет тако скромно и смирено, без помпе, на обичном магарету, ушао у Јерусалим уочи Свога страдања и Васкрсења, у најважнијем тренутку, на врхунцу подвига спасења света и човека – и нама, који ћемо такође скромно и без икакве помпе славити Његово Васкрсење, буде живи личносни Наук, Узор, Извор неугасиве наде и радости за сав наш живот. Дакле, и из таквих околности какве су садашње можемо да извучемо поуку и поруку за програм свог животау времену, а самим тим, ако Бог дâ, и у вечности, у заједници са Њим, са Пресветом Богородицом, са светима из рода нашега, на челу са Светим Савом, и са свима светима, као и у заједници једних са другима. Нека Господ дâ да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову! Њему слава и хвала увек и довека! Амин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Епископ бачки г. Иринеј: Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину. Звучни запис беседе На Празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу, 6/19. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је Пасхално јутрење и началствовао на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Васкршњу посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Mијатов, архијерејски намесник новосадски први и сабрат Светогеоргијевског храма. Васкршње слово светог Јована Златоуста прочитао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Обраћајући се верном народу по отпусту свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је честитао најсветији, највећи и најрадоснији хришћански празник – Васкрсење Господа Исуса Христа. Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Сви сте сведоци тога да су непријатељи Бога и Цркве развили мржњу и пропаганду какву нико од нас овде присутних не памти. Ја мислим да сам од свих вас овде најстарији, и младост и детињство сам провео у време када су Цркву прогонили без милости, свештенике понижавали, хапсили, често и убијали, и без суда и са судом, али овакву острвљеност на све што је нама свето ни тада нисам доживео; да се исмевају са светом Литургијом, да се исмевају са светим Тајнама Цркве, да се исмевају са светим Причешћем – са којим правом? Ко су ти људи да изнутра хоће да нас шпијунирају да би нас после клеветали и понижавали? Имамо ли права, као што је лепо речено, макар колико кућни љубимци? На нама није да се светимо, поготову не у овај свети дан када празнујемо Васкрсење, нити да желимо зло било коме, али сви морамо бити свесни времена у којем живимо и морамо чувати и своју веру и своју светињу непоколебиво, уверени да Онај Који је Победник смрти, Господ наш, победиће и те ситне – маколико нама наносиле бол и тугу, не толико због нас колико због опште атмосфере једног духовно залуталог човечанства – ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину, на начин који њој одговара и доликује. Зато се на крају Светога Писма Новог Завета не говори само о спасеном новом човечанству, него и о новом Небу и новој Земљи, тојест обновљеној Божјој творевини. Нека нам Господ дарује да се никада не понови да у ове најсветије и најрадосније дане имамо невоље, ограничења кретања, разне епидемије – све оно што је уствари човек произвео. Јер се природа, творевина Божја брани од човека острашћеног, заинтересованог само за себе, а када је неко усмерен само на себе, он је сигурно самоубица, на кратку или на дужу стазу, најпре духовно, а често и физички. Није то, како нам приписују, да ми верујемо да Бог кажњава, једва чека да ми погрешимо. Бог опомиње, саветује са љубављу, подсећа, призива, а ми, нешто од тих звања, који имамо за то отворену душу и срце, схватамо као израз Његове љубави, а неки други као казну. Свако је слободан да бира и свој пут и свој доживљај Божјега присуства, Божјега делања овде међу нама, истакао је Епископ бачки господин Иринеј, упутивши свима најрадоснији хришћански поздрав: Христос Васкрсе! Пасхално богослужење у свим храмовима Епархије бачке служено је на Васкрс са почетком у шест часова ујутру. Гледаоци Радио-телевизије Војводине имали су прилику да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  12. Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју уручено је, 22. јануара 2020. године, признање Удружења књижевника Србије, које се додељује заслужнима за допринос бољитку ове књижевничке организације у земљи. Звучни запис обраћања владике Иринеја Благодарје – посебан вид признања Удружења књижевника Србије, бива уручен појединцима и институцијама које су допринеле бољитку Удружења. Међу овогодишњим добитницима су: Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, као и Прво београдско певачко друштво. Имамо пред собом много разлога који нас позивају на одговорност и труд, и изнад свега на слогу и заједништво, што нам је, нажалост, Ахилова пета у историји, па и у садашњости. Свети Сава би требало да нам је надахнуће и за књижевни напор, и за напор у служби Богу и Цркви, и за напор у одржању народа и државе, и на сваком другом пољу. Ми већег надахнитеља, учитеља и просветитеља немамо, а мени се чини да нећемо ни имати докле год нас има на земљи, навео је владика Иринеј у свом обраћању, заблагодаривши на додељеном признању. Светосавска академија, коју организује Удружење књижевника Србије, биће уприличена 24. јануара, са почетком у 12 часова, у дворани наведене организације културе. Удружење књижевника Србије основано је 1905. године, и првобитно се звало Српско књижевничко друштво. Чланови ове организације су стручњаци српских, иностраних и међународних академија уметности, као и добитници највишег националног признања за допринос развоју културе у Србији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у понедељак, 13. јануара 2020. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Празнично вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Владо Поповић. Звучни запис беседе Молитвено учешће у празничном вечерњем богослужењу узели су епископи бачки г. Иринеј и мохачки г. Исихије. На дан празника, 1/14. јануара, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да је, у предхришћанско време, обрезивање детињега тела у осми дан по рођењу требало да подсећа људе на верност завету Божјем. Црквени песник је о данашњем богослужењу богонадахнуто клицао бескрајном Домостроју спасења и бескрајном снисхођењу Божјем према нама, пре свега у самој чињеници очовечења вечнога Сина Божјега, а затим у чињеници да Он пристаје и на обрезање по старозаветном пролазном закону и, најзад – што је врхунац тога смирења и те љубави – пристаје на распеће на Крсту за живот света, на силазак у адску невиделицу да би на светлост Божјега Дана извео одатле све од Адама до Њега Самога. То је огромна Тајна љубави и смирења, коју Сâм Господ поставља пред нас, позивајући и призивајући и нас да то буде, по нашој вери и нашој моћи, садржај и програм наших живота на земљи, истакао је Епископ бачки. Епископ је такође указао на значај личности светога Василија Великог, напоменувши његов немерљив допринос у многим аспектима живота и богословља Цркве Христове. Свети Василије Велики је један од највећих, најмудријих, најоблагодаћенијих учитеља Цркве, који показује пуноћу вере у Свету Тројицу као Једнога Бога, навео је владика Иринеј. Владика бачки г. Иринеј је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић, према устаљеној дугогодишњој традицији, и сада, у сусрет Божићу, великом и радосном хришћанском празнику рођења Христовог, божићним интервјуом чини посебну част Печату. Својом пажњом издвајајући наш лист и његове читаоце, уважени и драгоцени саговорник у разговору с Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић промишља и коментарише не само актуелне догађаје већ и многа питања, у дугом временском периоду нерешена и нерешавана, премда за будућност српског народа судбински важна и одлучујућа. Ваше Преосвештенство, време протекло од нашег претходног разговора објављеног у Печату о прошлогодишњем Божићу било је време бурних догађања, немира и потреса. Геополитичке околности у минулим месецима постале су сложеније, тензије – наше унутрашње, као и оне светске – расле су и настављају да расту, претећи миру. Када се на размеђу година осврнемо на тај, за модерно рачунање времена – „дуги период“, шта бисте издвојили као догађања, или процесе који су за српску нацију у историјском смислу најзначајнији? Ако би прошла година била пресудна за будућност, на каквом смо путу сада у својој историји? Силазном или узлазном? Време између два празника Рођења Христа Богомладенца испуњено је многим бурним дешавањима, немирима и потресима, али и лепим и радосним догађајима, како на личном плану, тако и на плану мањих заједница, породица и парохија, као и на ширем друштвеном плану. А онда, како се година ближи крају, очекујем да ми стигну ваша умна и зналачка питања, која та дешавања целовито формулишу, те то буде повод за мој поновни сусрет са читаоцима вашег часописа. На моју велику радост и задовољство, осим што сажимају дешавања протеклог периода и што се, увек ослушкујући глас јавности, одликују објективним сагледавањима, та питања одишу добронамерношћу, које је све мање у медијском простору Србије. Домећући националној самосвести ону актуелност у којој би она и иначе морала да функционише и без које би била лишена животности и историчности, ваша питања садрже и нешто још важније – јасну поруку афирмације српског националног идентитета у свим сферама нашег друштвеног живота, идентитета који се у пуној мери прожима са његовим верским идентитетом. Суочавање са изазовима стварности, из године у годину, уколико нема у себи такав приступ, што ће рећи уколико дешавања не доводимо у непосредну везу са оним што је битно у историји, вери и култури нашег народа, могу довести најпре до погрешног процењивања самих догађаја, а затим и до губљења органске везе са његовим историјским бићем. Због тога са великом радошћу прихватам ове божићне разговоре у Печату, са надом да могу дати бар мали допринос откривању узрока и смисла догађаја у којима као реална бића и као заједница историјски учествујемо. Минула година била је и пуна искушења не само за Српску Православну Цркву него и за свеукупно Православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак, да поједине политичке снаге са светске политичке сцене настоје да тај поредак прилагоде својим потребама, тачније речено својим геостратешким плановима. Православље је настојало (и успевало) да се успешно бори с таквим појавама и у двадесетом веку! Може ли то искуство да помогне у новим околностима? О овом великом проблему говорите, чини ми се, можда превише еуфемистички, а и птице на грани знају о чему се ту тачно ради. О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића и ја сам проблем дефинисао, начелно, у три нивоа: као неканонске поступке Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије, потом, последично, као проблем нарушених односа у православној васељени у целини, а на крају и као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења васељенског Православља о себи као Цркви, и пред инославним хришћанима и пред људима других вера. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској Патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка Православне Цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска Патријаршија и Грчка Црква су признале лажну „Цркву Украјине“. Није, нажалост, искључено и да им се прикључи још нека помесна Црква. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне Цркве чешких земаља и Словачке оснивају тобожње удружење грађана које вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ него тек успутна станица. С обзиром на то да праве паралелну јерархију на историјским подручјима аутокефалних Цркава, значи да им циљ није чак ни само васцела православна дијаспора. Докле намеравају да стигну, верујем да ни сами још не знају. Дешавало се понекад, и дешава се, да појединци или групе у оквиру неке од помесних Цркава греше, дајући предност интересима политике, страначке или, чешће, државне, над интересима Цркве, имајући или немајући илузију да се ти интереси поклапају. Али то да једна помесна Црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска Патријаршија или чак Мајка свих Цркава, угрожава организам неке од помесних Цркава за које тврди да им је Мајка Црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Узгред буди речено, Црква која добије аутокефалију није више „кћи“ него равноправна сестринска Црква, што и пише у сваком Томосу о аутокефалији. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. Морамо бити спремни да се и са њом суочимо. Наша помесна Црква и народ су савладали сва искушења кроз која смо пролазили у протеклих осам векова. Ви сте споменули само искушења присутна у двадесетом веку. Велики светски ратови, погибије, а затим, више од пола века, диктатура, која је и сама била својеврсно ропство. У том веку је изгледало да се све што је било везано за Цркву и веру ближи своме крају и потпуном нестанку. То се, Божјом милошћу, није десило. Напротив: оно немоћно, неугледно, слабо, оно што је изгледало превазиђено, застарело, презрено, неживо, велики број људи је носио дубоко у себи, чувао и сачувао. Не можемо рећи да су искушења била мала или мања него она кроз која данас пролазимо. Удар моћних светских сила на Православље у садашњем времену добија нову енергију и силовитост. Аналитичари кажу: „Религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије.“ Како то објаснити? Зашто је Православље препознато као опасност за силе које већ владају светом? Нисам сигуран да ли силе које владају светом – или бар верују да владају светом – више нишане Православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, за нас Србе светац у поређењу са масовним убицама Српства, Клинтоном и екипом, изјављује, искрено, без камуфлаже: „Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо.“ Ради се о похлепи гигантских размера. Моћници разликују римокатолике, протестанте, православне или нехришћанске религије само и искључиво уколико могу да међу њима изазову сукобе и несугласице које ће користити задовољењу њихове похлепе. Похлепа је њихова једина религија. Истина је да они, без обзира на моћ и богатство, не би могли да произведу актуелну кризу у православном свету да нису нашли одговарајуће „инсајдере“ , сараднике жељне власти, а конкурс је отворен и даље, не само на Босфору него и другде. Улога Православља у сукобу Русије и Запада манифестује се на најмање два начина. С једне стране, западним елитама је, с обзиром на приличну сличност политичких система у Сједињеним Америчким Државама и у Русији, било неопходно наметање идеолошког стереотипа којим би на месту дежурног страшила пред јавним мнењем био замењен комунизам. Са друге стране, упоредо са ступањем на власт председника Путина, у руској држави се васпоставља она улога коју је Црква имала до октобра 1917. године. Будући да сам повремено гост Руске Православне Цркве, могу да тврдим да је то очито у многим сферама јавног и приватног живота. Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. Сваки војник зна кога и шта треба да брани. Руски војници, као православни верници, али и као муслимани, будисти или припадници неке друге међу многобројним религијским заједницама у Русији, знају вредност и цену слободе. Свештеници им у томе дају пример јер, раме уз раме, присуствују војним вежбама, на копну, у води и у ваздуху. На Западу су због тога неки чак сковали термин нуклеарно Православље. Ваше Преосвештенство, за нама је година у којој смо обележили осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Јесмо ли, славећи велики јубилеј, достојно то учинили? Шта је у години јубилеја учињено што бисте издвојили као догађаје за памћење и понос роду српском? Значај личности и дела Светога Саве, како за истрију Српске Православне Цркве, тако и за историју и будућност српског народа, неупоредиви су. Стога, када дајемо суд о било чему везаном за тог анђела Српске Цркве и народа – како га је назвао један од великих јерарха 20. столећа, блаженопочивши владика шумадијски Сава – то ваља чинити са молитвеним трепетом, крајње скрупулозно, поготову када се ради о његовом највећем делу, о аутокефалности наше помесне Цркве. Из тога подвига проистичу сва друга његова дела, као и дела његовог брата, светог краља Стефана Првовенчаног, и потоњих светих из рода Немањића. Када се осврнем на протеклу годину, рекао бих да смо заиста свенародно, а по моме мњењу и достојно, онолико колико су наше моћи дозволиле, обележили јубилеј, осамстоту годишњицу наше црквене самосталности. То ћемо на различите начине чинити и у 2020. години. Направићу кратку, можда површну, рекапитулацију. Почели смо прославу великом међународном научном конференцијом одржаном пре равно годину дана на нашем Богословском факултету. Она ће донети вишетомни зборник научних радова. Уследили су други научни скупови и свечане академије и седнице у Академији наука, Матици српској, Народној библиотеци и готово свим другим институцијама културе у Србији и Републици Српској, посебни часови верске наставе и других предмета посвећени јубилеју, у основним и средњим школама, књиге и друга штампана издања, радијске и телевизијске емисије и слично. Предњачила је, по природи ствари, наша Црква, молитвеним и културним свечаностима од прве свечане академије у Марибору до Каруаруа у Бразилу. Практично нема већег или мањег црквеног седишта у којем није свечано прослављена годишњица самосталности Српске Цркве. У Бачкој је Епархија организовала централну прославу у Новом Саду, а у продужетку литургијске и културне свечаности у свим намесништвима. Потом су различите манифестације посвећене јубилеју одржаване на иницијативу локалних културних прегалаца. Слично се догађало и догађа и у другим црквеним областима. Сви ти догађаји, било да су се збили у неком маленом планинском селу или у црквеном и културном седишту, изузетно су важни и драгоцени зато што су израз већинске народне свести о значају Цркве и значају црквене самосталности (кажем већинске зато што овај јубилеј нити признаје нити празнује аутошовинистички део наше јавности, онај за који су се некад употребљавали оштри, али праведни изрази као изроди и одроди или некрсти и ђаволови шегрти). Није, међутим, тешко издвојити два догађаја која су заиста за памћење. То су свечана академија која је под именом Завет Светога Саве одржана 8. октобра у Центру „Сава“ и изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, која је одржана у Патријаршијском црквеном музеју. Оба догађаја потпуно премашују сличне до сада организоване, и то не само од стране наше Цркве. Догађај у Центру „Сава“ био је одраз наше историјске чежње за народним, односно црквеним и државним јединством. Заједно су, са око четири хиљаде верних, у програму уживали, јубилеј прослављали и радовали се Његова Светост наш Патријарх са архијерејима, свештенством и монаштвом; државни, војни и културни предводници српског народа из Србије и Републике Српске; духовне и политичке вође српског народа из Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније. Сви којима је стало до Цркве и њене аутокефалије били су ту. Сви су били позвани, али нико коме самосталност Српске Цркве може бити повод за различите калкулације није био ту – и није недостајао. Сама представа право је упутство како се на сцени или на екрану представљају Свети Сава и свети Немањићи. Све је било беспрекорно: сценарио, костими, глума, анимирана сценографија, четири велика уметничка ансамбла, стотинак статиста и, као финале, осам стотина деце из читаве Србије која су са свима нама отпевала Светосавску химну. У припреми и остварењу ове свечаности учествовало је око хиљаду и сто људи, а њихов труд, знање и љубав су били очигледни. Изложба у Патријаршијском музеју сведочи о томе да велики труд, љубав и знање могу да надоместе недостатак услова. Наиме, наш Музеј ради у свега неколико патријаршијских просторија и ходника, у скученом простору и без одговарајуће опреме. Али то није било сметња да буде постављена заиста величанствена изложба на којој су представљени црквено-уметнички предмети непроцењиве вредности, настали од 13. до 20. века, сачувани у ризницама српских манастира и цркава. Прилика је да и на овај начин одам лично признање свима који су се старали o организацији ова два догађаја. Питању претећег раскола у Православљу посветили смо велику пажњу у нашем претходном разговору за Печат. У међувремену су се обистиниле и неке од најцрњих слутњи, тада опрезно поменутих и с надом да су претерано песимистичне. Ви сте, поводом ових, за православни свет неповољних историјских токова, касније изјавили: „Сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани.“ Можемо ли се данас надати да ће ова несрећна догађања – убрзани токови растакања светског Православља у догледно време бити заустављени? Сигурно ће бити заустављени. Да ли у догледно време, то не знам. Поменусмо да траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. Ако оваква страховања не дугујемо вишку песимизма карактеристичном за садашње раширено расположење наше нације, како објаснити, дозволите да то директно кажемо – слабост која чини да Православље буде немоћно пред перфидним рушилачким деловањем непријатељских сила? Ми старији смо склони песимизму. Код младих у мојој околини, непосредној и широј, то осећање не препознајем. Мислим да није карактеристично за наш народ и за нашу помесну Цркву везивати појам црквеног раскола и раскола у најширем смислу. Постоји, наравно, свест о потреби веће слоге међу Србима, а сам термин раскол, у дневном или медијском жаргону, колико до јуче је коришћен да се опишу страначке фракцијске борбе или сукоби у коалицији због поделе мандата, места у управним одборима, државног плена, чак и превласти у спортским клубовима. Изворно, термин раскол или шизма (грчки схизма) означава расцеп, било у Цркви било уопште. Али одмах и то да кажем: у нашој помесној Православној Цркви, Српској, све док на сцену нису ступили српски комунисти-титоисти није никада било раскола – никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Исцељење америчког раскола се догодило Божјом благодаћу, трудом и молитвама блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Иринеја Ковачевића, као и многих свештеника, српских домаћина и породица избеглих преко океана, прво од усташке каме, а после од комунистичких стрељања. О расколу у нашим јужним епархијама говорили смо и претходних година у више наврата. Али да поновим само најважније: тамо, од 2002. године, постоји Црква, Охридска Архиепископија, која је, у аутономном статусу, у органском јединству са Српском Црквом и свим Православним Црквама, тако да верни народ тамо може да приступи свим светим Тајнама Цркве које нам је Господ даровао. Треба да објасним да црквени раскол значи нарушавање јединства Цркве из разлога који, макар у почетку, нису доктринарне природе. Такав је случај и у поменутим примерима. Јединство Цркве људи нису нарушили због разлике у догматима, светим Тајнама и слично. Најчешће се ради о такозваном етнофилетизму: неки део помесне Цркве жели да се пошто-пото домогне пуне црквене самосталности или аутокефалије на основу националних разлика или стицања државног статуса. При томе се расколнички епископат мање-више труди да обмане сопствени народ, прећуткујући чињеницу да расколници нису чланови Васељенске Цркве и тврдећи да постоје само некакви ситни административни проблеми и нечија зла воља или неразумевање. Али, не да раскол није ситни административни проблем него вође раскола чине тако тежак грех да га, по учењу Отаца Цркве, ни мученичка крв коју расколник пролије не може опрати. Вође раскола читаве области и поколења одвајају, из себичних разлога, од саборног богочовечанског Тела Христовог, од Цркве. Како рекох, поводи за ступање у раскол могу се препознати у мотивима који су у основи политички или етнофилетистички, али, духовно и психолошки, ради се о греху гордости. И начин манифестовања и психолошки разлози исти су и у ономе што се дешава данас у вези са црквено-политичком идеологијом Цариградске Патријаршије и статусом Цркве у Украјини. Да подсетим: пре неславно окончаног Сабора на Криту био је успостављен консензус о начину проглашења аутокефалије. Тај консензус је заснован на светим канонима и саборној структури Цркве и, у главним цртама, изгледа овако: аутокефалност даје Цариградска Патријаршија, али у име читаве Цркве, а не у своје име, у договору са осталим Црквама, уз сагласност свих првојерарха, саобразно мишљењу њихових помесних Цркава. Томос о аутокефалији потписују, по рангу и реду, сви патријарси и предстојатељи Цркава, а не само цариградски патријарх. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију не Украјинској Православној Цркви, која је није ни тражила, него расколничким групама, и то против њене воље и воље Руске Православне Цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила – и даље упозорава – да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. То је, нажалост, реалност од које не можемо побећи. Питање је: како се борити против политичких притисака, против силе која Бога не моли? Па, ето: неко се избори, као архиепископ Јован, по цену сужањства и здравља, неко се не избори и створи страшни грех раскола, који ни крв мученичка не може спрати. Пред свима је избор. Наша Светосавска Црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, а за Московску Патријаршију из разлога словенске солидарности или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују) него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу о самој себи, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог „источног папизма“. Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! Само за Цркву Православну, чији поредак, на нашу огромну жалост, сада највише угрожавају управо тактика и стратегија Цариградске Патријаршије! ЛАЖНИ ЕПИСКОПИ Како гледате на појаву таквих „архијереја“ као што је Лав Лајовић, коме је високо црквено достојанство дала широј јавности непозната Италијанска Православна Црква, која га је припремила да делује у оквиру Мирашеве цркве у Црној Гори? Шта је, заправо, та Италијанска Православна Црква, и како оцењујете поступке попут случаја Лајовића? Може ли се догодити да се на традиционалном територијалном простору Српске Православне Цркве појави још неки Лав Лајовић? Има ли наша Црква одговоре на такве појаве? \Лав Лајовић, Мираш Дедеић, Борис Бојовић – све су то лажни епископи непостојећих Цркава, а прави инструменти и експоненти реалних антицрквених (у нашем случају и антисрпских) сила. Такве су и „Цркве“ из којих су се испилили: те „Италијанска“ , те „Црногорска“ , те ова, те она… Одговор наше Цркве? Жаљење, игнорисање, нада да ће се бар неко од њих кад-тад покајати за своје цркворушилачко деловање! Колико је прихватљива, и може ли бити делотворна, иницијатива Јерусалимске Патријаршије за сазивање свеправославног саветовања око украјинског питања? Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина Цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке Цркве грчког језика – Јеладска и Кипарска, на пример – не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао Васељенски Патријарх као први по рангу међу предстојатељима Православних Цркава. Такав став лично сматрам неоправданим. Ствар је једноставна: ако он неће, неко хоће! Напомињем да од васељенских сабора прошлости, од којих су два држана у самом Цариграду, ни на једном није председавао цариградски патријарх. Његово канонско првенство части у Православној Цркви до сада нико није оспорио, а и кад би хтео, нико не може да га оспори без новог васељенског сабора. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као „Мајке свих Цркава“, једине Цркве чији је непосредни Оснивач Сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све Православне Цркве на саветовање пред толиким изазовима и искушењима. Да ли су у праву они који данас закључују да Америка „покушава да ослаби супарничке цивилизације са циљем да у коначну битку уђе као најмоћнија сила и заједно са савезницима успостави ’хиљадугодишњу хегемонију Запада’“? Питање које Вам постављамо јесте сложена тема, поводом које одговор није лако „сузити“ и поједноставити према простору расположивом у околностима оваквог разговора. За наше читаоце било би, међутим, значајно да чују Ваш коментар о цитираном закључку, надахнутом иначе промишљањем утицајне студије конзервативног мислиоца Самјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“ (у којој се, према неким виђењима, „разрађује акцијски план деловања“ у поменутом правцу!). Одговорићу што сажетије могу, уз напомену да не желим да закључујем на основу геополитичких датости и геостратешких тежњи, мада су оне ту на делу, бесумње, него бих радије да ствар сагледам теолошки и историософски, у оној скромној мери за коју сам уопште способан. Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је „крај историје“ већ наступио и да њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија неће бити хиљадугодишња хегемонија већ да ће трајати док је света и века. Сваки религијско-културни идеал другачији од стандардног западног обрасца сматра се унапред инфериорним, беспризивно осуђеним на неуспех. Та врста самоуверености и апсолутизација властитих вредности представља јединствен феномен у историји цивилизација. На крају крајева, западна цивилизација и није сасвим бесадржајна, а још мање је склона скором паду, премда је у највећој мери обездуховљена, лишена било каквог религијског надахнућа или бар одређене метафизичке подлоге. Није, дакле, проблем у самоуверености и самообоготворењу већ у чудноватом секуларном месијанизму, у ирационалном веровању да је западна цивилизација заправо једина могућна, неупоредива, без премца и такмаца, а самим тим и једина дозвољена. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни „пут свиле“ у друштву и култури, али и на свет Православља, нарочито на руски свет. Ваљда се бар неко од нас још сећа злокобне, злослутне и, изнад свега, ђаволски злобне изјаве једног врлог западног лидера, изречене за време НАТО агресије на нашу Отаџбину, по којој Европа престаје онде где почиње свет Православља. И поред свега реченога, не бих да Хантингтонов поглед на сукоб цивилизација у будућности тумачим у изразито негативном кључу. Пре бих га схватио као још не сасвим пригушени глас остатака савести „западног“ дела човечанства, као пледоаје или апел за прихватање других и другачијих онаквима какви јесу и какви желе да буду, а не како би Запад хтео да их клонира по својој слици и прилици. Хантингтон, чини ми се, посредно поручује да човечанство може – или мора – да изабере само једну од две опције: или да прихвати реалност симбиозе и прожимања различитих религија, традиција и култура или да се определи за сукоб цивилизација. Трећега нема. БИТКА НИЈЕ НОВА Недавним стварањем аутокефалне „Православне Цркве Украјине“, која намерава да делује независно од Московске Патријаршије, у Православљу је отворен процес стварања нових неканонских самосталних Цркава. Упућени и добронамерни нам предочавају: „После Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан и Српску Православну Цркву.“ Колико је у таквим приликама заиста угрожена СПЦ, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска? Упозорења попут овога које наводите ваља свакако прихватити као крајње добронамерна. Сама битка коју помињете није, међутим, уопште нова. То није превасходно ни битка Запада са Истоком, односно са Русима и, успут, са Србима као увек сумњивим „малим Русима“, иако геополитичка компонента постоји и нико је и не крије: кршећи сопствена начела о немешању државе у унутрашња питања Цркава и верских заједница, високи државни емисари, најчешће Американци, врло учестало су посећивали Фанар и Кијев, а однедавно и Атину, Александрију и друге православне црквене центре. Упркос сталном подстицању антируске хистерије на Западу (а добро знамо да су приликом натовске агресије против нас и многи западни политичари тобожњу агресивност, па и „геноцидност“ српског народа тумачили као последицу „православног фундаментализма“), ипак западна друштва, западни народи и њихове Цркве нису генератори наших трагичних неспоразума и подела. На делу јесу, додуше, неки моћни кругови грамзивих западних елита и квазиелита, али главни проблем јесте духовна криза, незрелост и неодговорност многих међу нама православнима, укључујући и појединце са највишим чиновима и на најистакнутијим положајима. Шта би нам ко могао кад бисмо ми сами били доследни, достојни предака и светих претходника, верни духу, истини, етосу и историјском искуству властите Цркве? С правом каже велики Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ Дивних узора имамо напретек, у свим Православним Црквама и у свим временима. Сетимо се макар наших патријараха, епископа, свештеника, монаха и верника само из 20. века! Сетимо се светог мученика Вукашина из Клепаца који мирно каже усташи који га убија: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Па и данас, наш Патријарх, наш Архијерејски Сабор и наш Синод уживају неподељено поштовање и поверење у православном свету и у хришћанском свету уопште. Знамо колико Патријарх московски Кирил цени нашег Патријарха, а знамо и да га је папа Фрања назвао великим патријархом. Импонују и речи кентерберијског архиепископа о његовој личности. Запитајмо се: откуда та позитивна оцена? Да ли зато што српски Патријарх, а преко њега и Црква на чијем је челу, заузима двосмислене компромисне ставове, по познатој формули „помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране“? Не и не! Потпуно је супротно: његов и наш став је недвосмислен, кристално јасан, како о кризи саборности у Православној Цркви, о украјинској црквеној кризи или о проблемима наше Цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори, тако и о неотуђивом праву нашег народа на своју јужну покрајину и на слободан и човека достојан живот у суседним државама. Све је казано јасно, гласно и часно, једноставно и поштено, хришћански и људски. То уважавају озбиљни људи и кад нису сагласни са ставовима нашег Патријарха и наше Цркве у целини. Али, нажалост, управо из тог разлога поједини политички и страначки кругови код нас – преко медија који су у њиховој служби, а добрим делом и преко појединаца из црквене средине, мотивисаних на различите начине – критикују и нападају и Патријарха, и Синод, и Цркву као такву, често не бирајући речи. Што се тиче угрожености епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, прилике су се измениле, и то, нажалост, у још горем смеру. Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, бившег свештеника Цариградске Патријаршије којег је рашчинио сам патријарх Вартоломеј, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он „створити“ неку нову – „црногорску“ – Цркву, вероватно са неким новим сценаристима и глумцима (можда Борис Бојовић, Лав Лајовић и компанија). То, разуме се, ако и буде остварено, неће бити никаква Црква. Цркву је, једанпут заувек, основао њен божански Оснивач, Исус Христос, и ниједан је човек не може основати. Уосталом, стриктно теолошки говорећи, ни наш Свети Сава није оснивач Српске Цркве (она је постојала и пре њега) него њен први поглавар у рангу аутокефалног архиепископа, дакле зачетник и творац аутокефалије, црквене самосталности. Неупоредиво је и од ове тежа најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле, а то је намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта – ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе и православних патријараха, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према Српској Православној Цркви изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи, нити – о ужаса! – на вероватноћу избијања братоубилачких ексцеса са несагледивим последицама. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом, барем ради себе и свог даљег опстанка на власти. Положај Цркве у Северној Македонији није мање сложен и тежак. И то подручје је засејано немањићким задужбинама, скоро колико и Косово са Метохијом. Наша Црква је увек била и остала спремна да се, путем братског дијалога са црквеним структурама Скопља које се налазе у већ полувековном расколу са свим Православним Црквама, дође до решења прихватљивог за све, а утемељеног на начелима вековног канонског поретка. Дијалог је у један мах и уродио плодом – Нишким споразумом о успостављању најшире могуће аутономије за тамошњу Цркву и васпостављању литургијског и канонског општења. Нажалост, браћа епископи из раскола, по свему судећи под притиском политичара, одустали су од Споразума, са једним часним изузетком: митрополит Јован је жртвовао своју слободу и своје здравље, годинама тамнујући, увек у служби црквеног јединства. Он је данас канонски и законити Предстојатељ аутономне Охридске Архиепископије, која има свој епископат, свештенике, монаштво и вернике, тако да побожни народ није лишен духовне хране, свете Литургије, крштења и осталих светих Тајни Цркве. Дијалог је био прекинут док је трајао сурови прогон и тамновање архиепископа Јована, као и шиканирање Охридске Архиепископије у целини. Државне власти Северне Македоније још не извршавају одлуку Међународног суда у Стразбуру да су дужне да поштују верску слободу грађана и да региструју Охридску Архиепископију, а архиепископ Јован још није дефинитивно и безусловно ослобођен опасности да поново буде процесуиран. И поред свега тога, наша братска рука је и даље испружена, уз исту поруку коју од почетка упућујемо: дајмо све за Христа и за Цркву, а Христа и Цркву низашта, па ће бити добро и Србији, и Северној Македонији, и свима свуда! Чини нам се да су верници Српске Православне Цркве више него икада узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Говори се да постоје снажна антагонистичка кретања и супротстављене воље у окриљу СПЦ. Ова унутрашња, понекад забрињавајуће уочљива неслагања, о којима и јавност све чешће бива обавештавана (посебна тема су путеви и начини овог медијског и чаршијског сплеткарења) не могу се објаснити сујетама и личним амбицијама, премда и тога има, као што има склоности да се оваква објашњења јавно устоличе као једино меродавна. Како коментаришете ову ситуацију? Има ли повода за озбиљну зебњу? Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте – а јесте богочовечански организам – него као пирамидално устројена, чисто људска организација, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве „генералне линије“ или „директиве са врха“. У самој ствари, живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и „невладиних“ организација. Потпуно се апстрахује јединствена, ни са чим упоредива богочовечанска природа и структура Цркве (дакле, нити само божанска нити само људска!). Пројављивање природног људског понашања свештенослужитеља Цркве, од црквењака до патријарха, самоовлашћеним „чуварима чистоте“ већ делује крајње сумњиво, а случајеви људске слабости и недоследности, па и падова, промашаја и огрешења о стварна или претпостављена етичка начела, изазивају код њих „мистички ужас“, глумљену згроженост и, подразумева се, лавину осуђивања и пресуђивања. При свему томе замерају и закерају свештенослужитељима све што себи самима дозвољавају и чиме се редовно служе – лаж, клевету, мржњу… Строго говорећи, бране Бога од Цркве иако у Њега слабо верују или уопште не верују, а Цркву од оних који су јој посветили сав свој живот иако су сопствени живот „посветили“ таштини и испразности. У крајњој линији, како нас учи древна мудрост, свако по себи суди о другима. Црква је, дакле, по себи света, безгрешна и непогрешива јер јој је божанска Глава Сам Христос Богочовек, а душа – Дух Свети. Али ми људи, хришћани, нисмо по себи свети него смо позвани и призвани да будемо свети. То је наш „тесни и прискрбни“ пут који води у живот, прави и вечни живот. Ми смо несавршени, а хришћанство је савршено (Берђајев, Јеротић и други). Све ово важи од искони до данас и важиће до краја историје. С једне стране, међу првим хришћанима „беше једно срце и једна душа“ (Дела ап. 4, 32), а апостоли су одлучивали сходно начелу „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15, 28). Са друге пак стране, већ међу апостолима сусрећемо различите ставове, па и размимоилажења, понекад и разлаз на извесно време: између апостола Павла и Варнаве, на пример, „наста распра, те се они раздвојише“ (Дела ап. 15, 39), а није непознат ни вербални сукоб између врховних апостола, Петра и Павла. Али на крају су увек тријумфовали мир и љубав у име Исуса Христа, личносне и оваплоћене Љубави. И међу великим Светим Оцима и Учитељима Цркве из послеапостолских времена долазило је до неспоразума и напетости (подсећам на однос између двојице богословских горостаса, Кирила Александријског и Јована Златоуста, а узгред и на држање Теофила Александријског). На завршетку спорова опет су преовлађивали мир и љубав, изражени као „сагласност Отаца“ (consensus patrum). Не би било поштено да не нагласим да ни много доцније, у српском средњем веку, није увек и све текло хармонично међу нашим светим Немањићима, премда су сви осим Душана Силног прибројани збору светих Божјих угодника. И ту је, после свега, последњу реч увек имао Светосавски Завет. Ни у најновије време наше, српске, црквене историје људи нису били лутке у луткарском позоришту него живи људи, људи од крви и меса, без обзира на то што су сви били изузетно заслужни за нашу Цркву и за наш народ. Навешћу само два примера – један из времена пре Другог светског рата, а други из времена после Другог светског рата. Велики и свети Владика Николај Велимировић и не мање велики патријарх Гаврило (Дожић) били су у сукобу за време и после конкордатске кризе (1937), али су потом нашли заједнички језик, а робовање под Немцима, од манастира Војловице до логора смрти Дахау, поново их је довело до тога да буду „једно срце и једна душа“. Свети Јустин Ћелијски и блаженопочивши патријарх Герман нису имали исти став према Брозовом режиму: ава Јустин је био за бескомпромисни исповеднички отпор ради одбране вере, а патријарх Герман, ни сам немајући никаквих илузија о српским комунистима, држао се народне максиме „змију глади, а испод ње се вади“. Међу њима ипак никад није дошло до прекида контаката нити је свети Јустин икад оспорио каноничност његовог избора за патријарха премда је добро знао за удбашке интервенције у циљу утицаја на избор патријарха. Када је изишао из штампе први том Јустинових Житија светих, један од првих примерака – ако не и први – послат је патријарху Герману са Јустиновом својеручном посветом. Ово је важна лекција за све нас, сада и овде, уколико је иоле схватамо. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника – па и опонената – у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Новинари, било „режимски“ било „независни“ (!), нису имали ни једног јединог инсајдера међу епископима, а камоли директног доушника (данас, нажалост, то више није случај). Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. А шта имамо данас? Стање је суштински неизмењено: тада смо били суочени са Партијом, „верском комисијом“, Удбом, „Свештеничким удружењем“ и сличним „институцијама система“, а данас имамо посла са партијама (множина!), „невладиним сектором“, амбасадама, агентурама, „прогресивним“ представницима „научне теологије“, медијским „аналитичарима“ и другим чиниоцима ове врсте. Како тада, тако и сада, разне „социјалне групе“ (Александар Зиновјев) – политичке, пословне, идеолошке… – желе да утичу на одлуке Цркве, па, по могућности, и да добију „свог патријарха“ и „свој Синод“. При томе не бирају средства. Тачније речено, покушавају да пласирају „свога кандидата“ или „своје кандидате“. Ако им подухват пође за руком, постарају се да га, као готов маркетиншки производ, запазе и релевантни страни чиниоци, а онда се укључују медији, првенствено они „независни“, праве се „специјалне емисије“ и „ексклузивни интервјуи“, да би се најзад искристалисао „имиџ“ модерног, отвореног, прогресивног, европски оријентисаног српског епископа и теолога који је антипод својој заосталој, анахроној, превазиђеној, дугобрадој сабраћи. Понеко, нажалост, упадне у вешто постављену замку и узме на себе улогу која му је намењена. Огромна већина, срећом, препозна замку. На основу реченога да се закључити да различити нагласци – каткад и опречни ставови о појединим питањима – не значе дубинске и суштинске поделе, осим у равни медијског и чаршијског сплеткарења. Тако је сад и у нашој помесној Цркви: има разних приступа разним темама, али ће сви бити усаглашени и уједначени на следећем Архијерејском Сабору, укључујући и питање устројства наших епархија у Америци. На нама је да се држимо црквеног „златног правила“: у ономе што је битно потребно ваља нам се држати јединства (in necessariis unitas), у ономе што је споредно слободни смо (in dubiis libertas), а у свему треба да поступамо у духу љубави (in omnibus caritas). Јавност има разлог да верује да је за Српску Цркву питање Косова и Метохије недвосмислено решено! И да се то потврђује у једном сасвим посебном облику казивања. Патријарх српски господин Иринеј наиме понавља: „Могу да нам отму Косово и Метохију, могу да нас поробе, али све оно што се на силу отме то се и врати!“ Ви кажете: „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо.“ Да ли је наведени јасно изнесени став, Патријархов и Ваш, уједно и јединствен став епископата и свих других људи из Цркве? Што се тиче епископата, то је апсолутно јединствен став. Нема изузетака. А што се тиче „свих других људи из Цркве“, не могу да се изјасним са потпуном увереношћу. Рекао бих да има изузетака. Јер, „људи из Цркве“ – уколико су крштени, а нису атеисти – јесу и „другосрбијанци“, аутошовинисти, капитуланти, „пораженци“, заговорници безусловног чланства у НАТО-у и tutti quanti из тога света. У нашој Цркви није мало оних који су забринути за будућност Православља, и за чињеницу да се све више говори о увођењу новопапизма, тј. поретка иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. Како се на такве појаве гледа у Српској Православној Цркви? За време последњих сто година, од времена патријарха Мелетија Метаксакиса до времена данашњег патријарха Вартоломеја, заиста се, и у теорији и у пракси, са обала Босфора јављају повремени признаци „новопапизма“ или „источног папизма“ у покушају. Ту мислим на теорију да васељенски патријарх није само први по части него и први по власти, односно није „први међу једнакима“ (primus inter pares) него „први без једнаких“ (primus sine paribus); да је он „предстојатељ свеукупног Православља“, надређен осталим аутокефалним патријарсима и предстојатељима; да је Цариградска Црква „Мајка Православним Црквама“ (при чему се „случајно“ заборавља да су све древне апостолске Цркве Истока и Римска Црква на Западу пуна три века старије од ње); да Цариград има право јурисдикције над целокупном православном дијаспором на свету; да има право да прима жалбе (апелације) из свих Цркава и да о њима самостално и самовласно одлучује; да може да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних помесних Цркава и без њихове жеље и пристанка, и тако даље, и томе слично. Посебно имам у виду праксу која из ове теорије произлази и која се у наше дане показала у Украјини, где су расколничке групације признате за нову аутокефалну Цркву, а да став канонске Цркве, највеће у Украјини, уопште није узет у обзир, што је, све заједно, проузроковало велики раскол у Православљу, највећи и најтежи у последњих хиљаду година. Надам се да бар неће предуго трајати… Званични став наше Цркве о свему овоме познат је јавности. Велику Христову Цркву у Константинопољу без икакве задршке признајемо за првопрестону Православну Цркву, а њенога часнога Предстојатеља за првог по части и рангу православног епископа. Свесни смо, са љубављу и захвалношћу, да нас је управо та мученичка Црква просветлила светлошћу Јеванђеља Христовог, да нам је, преко Свете Горе, вратила Растка Немањића као Светог Саву и да нам је пре осам векова преко њега даровала аутокефалију. Истовремено признајемо све ингеренције Васељенске Патријаршије које су у сагласју са вековним канонским поретком Православне Цркве и њеном еклисиологијом. Не признајемо, међутим, накнадно дописивана „специјална права“, прерогативе и повластице које излазе ван канонских оквира. Устројство Православне Цркве је утемељено на саборности, а не на издвојеном и апсолутизованом Првом, што и представља искушење папизма. Први по рангу постоји, али унутар сабора свих, никако изван или изнад сабора. У овом контексту је разумљив и наш став по питању Цркве у Украјини. Упамћено је да сте се својевремено критички осврнули на методологију рада Критског сабора. Четири помесне Цркве нису учествовале на њему. Шта бисте сада, после три године, могли рећи о томе? Исто што и пре три године. На том сабору је било свега и свачега, али, нажалост, мало или нимало саборности. Не заборављајмо: сабори су плод саборности Цркве, док саборност није тек механичка рецепција и потврда одржаних сабора. Критски сабор у мојим очима није друго до пропуштена историјска прилика за сведочење Православља ad intra и ad extra, пред Богом, Црквом и светом. Жали Боже његове полувековне мукотрпне припреме и, бићу нескроман, деценија мог учешћа у њој, уз учешће мога брата митрополита Амфилохија! Наша јавност пратила је Ваше полемике с Епископом западноамеричким Максимом. Јесу ли оправдане стрепње да је поново на проби јединство наше Цркве у Америци? Има ли разлога за такав неспокој? Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети Синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети Архијерејски Сабор и донети коначне одлуке. Богословски факултет Београдског универзитета, који је истовремено и у надлежности наше Цркве, нашао се, због смене декана, епископа браничевског Игњатија, у центру пажње шире јавности. У причу о смени декана укључили су се и они који за себе кажу да су атеисти и којих се, по природи ствари, Црква не би требало толико да тиче. Очекујете ли да ће се стишати ова прича, тачније шта је потребно да се учини да би овај проблем постао – прошлост? Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? У Србији је однос Цркве и државе, вере и политике тема велике пажње и интересовања јавности. У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и веома критичких коментара, посебно оних о пресудном и наметнутом утицају политике, односно власти на прилике у СПЦ, на одлучивање и ставове клира. Како коментаришете ове сусрете и њихов поменути одјек? Једни говоре о „пресудном и наметнутом“ утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква – држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на Косову и у Метохији, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. Као истакнути епископ и великодостојник наше Цркве, Ви сте у фокусу пажње јавности, али понекад и мета отворених напада. Чини се, то заправо тврде упућени у ова догађања, да су у таквим приликама најчешће скривени стварни актери, они чији су интереси одлучујући у кампањи против Вас? Одавно сам се навикао на то да сам „мета отворених напада“ – много више него на то да сам „у фокусу пажње јавности“. Нападани су били, ружени, клеветани и злостављани и много бољи од мене, па зашто да мени буде нелагодно у њиховом друштву? Увек се тешим и бодрим речима Христа Спаситеља: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мат. 5, 11). Важно је да претрпимо ради Христа, а не ради својих сујетних циљева. Уосталом, „доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Премда сте мета поменутих атаковања, за Вас је 2019. година била посебна година. Недавно Вам је у Москви патријарх Кирил доделио докторски напрсни крст који, према руској црквеној традицији, добијају нови доктори богословских наука. У септембру 2019. уручен Вам је, наиме, почасни докторат богословља Санктпетербуршке духовне академије. Захвалан сам из дубине душе Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу, Петроградској духовној академији и Руској Православној Цркви у целини за указану ми незаслужену част. Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Суморне прилике и општа духовна дезоријентисаност и „запуштеност“ нашег народа потврђују да критички осврти нису без основа. Шта недостаје, откуда та слабост и недораслост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? Како објаснити евидентну немоћ да се прихвати и живи јединствена, дакле водећа и „просветитељска“ улога каква, по дефиницији, елити једног народа управо у том народу – припада? Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против „српског национализма“, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. Видели смо то пре неки дан: статутарна комисија Универзитета у Београду, уз часни изузетак једног часног човека и врхунског интелектуалца, припадника истинске духовне елите, одлучује да Православни богословски факултет de iure и de facto мора, по њиховом мишљењу, да раскине било какву органску везу са Српском Православном Црквом. Никакви аргументи ту не помажу, па ни то да Факултет своје учење заснива на Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве. Још мање их се тиче правно начело да се о истој ствари не може судити два пута, пошто је о том истом Статуту Богословског факултета, 2012. године, расправљало и одлучивало исто универзитетско тело у коме су они сада. Не хају ни за то што је Уставни суд Србије Статут потврдио 2014. године. Поготову су става да Богословски факултет треба да раскине везу са Црквом пошто се на њему школују будући свештеници и вероучитељи. Не занима њих то што њихова одлука, напослетку, неће имати никаквог ефекта. Факултет ће остати на Универзитету уколико то Црква буде хтела. Њима је довољно што нису изневерили своје претходнике из познатог периода и што настављају да шире нетрпељивост према Цркви. Да ли су овакви људи, без обзира на њихове академске титуле и звања, елита Србије? Каква је њихова просветитељска улога? Где је исходиште пута којим би нас ти људи водили? Одговор на ова питања дат је унапред, већ у њима самима. Свет се убрзано мења, стање које се назива епохалним цивилизацијским раскршћем дуго траје, а разрешење ове ситуације још увек није „ту, иза угла“. Шта Срби могу да очекују од будућности? Можемо ли се надати мање неповољном судбинском расплету и бољим приликама од ових у којима јесмо, и у којима бивамо осуђени на тражење разумевања од света који нам није посебно наклоњен? Могу само да се придружим вашим питањима, а одговора немам. Ипак, увек нам остају вера, нада и љубав. Бог увек помаже ако има коме, говорио је честити, скромни и мудри патријарх Павле. На самом крају нашег разговора хтео бих, драги пријатељи, да свим посленицима и читаоцима Печата, као и вама лично, честитам наступајуће божићне празнике, уз молитвену жељу да Христос, нас ради Рођени Спаситељ, свима подари Свој мир, благослов и љубав у новој години. Исто тако, са искреном радошћу, честитам Печату његов шестстоти број. Мир Божји, Христос се роди! Срећна Нова година! Недељник Печат бр. 600, Београд, 27. децембар 2019, стр. 6 – 19. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  16. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић, према устаљеној дугогодишњој традицији, и сада, у сусрет Божићу, великом и радосном хришћанском празнику рођења Христовог, божићним интервјуом чини посебну част Печату. Својом пажњом издвајајући наш лист и његове читаоце, уважени и драгоцени саговорник у разговору с Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић промишља и коментарише не само актуелне догађаје већ и многа питања, у дугом временском периоду нерешена и нерешавана, премда за будућност српског народа судбински важна и одлучујућа. Ваше Преосвештенство, време протекло од нашег претходног разговора објављеног у Печату о прошлогодишњем Божићу било је време бурних догађања, немира и потреса. Геополитичке околности у минулим месецима постале су сложеније, тензије – наше унутрашње, као и оне светске – расле су и настављају да расту, претећи миру. Када се на размеђу година осврнемо на тај, за модерно рачунање времена – „дуги период“, шта бисте издвојили као догађања, или процесе који су за српску нацију у историјском смислу најзначајнији? Ако би прошла година била пресудна за будућност, на каквом смо путу сада у својој историји? Силазном или узлазном? Време између два празника Рођења Христа Богомладенца испуњено је многим бурним дешавањима, немирима и потресима, али и лепим и радосним догађајима, како на личном плану, тако и на плану мањих заједница, породица и парохија, као и на ширем друштвеном плану. А онда, како се година ближи крају, очекујем да ми стигну ваша умна и зналачка питања, која та дешавања целовито формулишу, те то буде повод за мој поновни сусрет са читаоцима вашег часописа. На моју велику радост и задовољство, осим што сажимају дешавања протеклог периода и што се, увек ослушкујући глас јавности, одликују објективним сагледавањима, та питања одишу добронамерношћу, које је све мање у медијском простору Србије. Домећући националној самосвести ону актуелност у којој би она и иначе морала да функционише и без које би била лишена животности и историчности, ваша питања садрже и нешто још важније – јасну поруку афирмације српског националног идентитета у свим сферама нашег друштвеног живота, идентитета који се у пуној мери прожима са његовим верским идентитетом. Суочавање са изазовима стварности, из године у годину, уколико нема у себи такав приступ, што ће рећи уколико дешавања не доводимо у непосредну везу са оним што је битно у историји, вери и култури нашег народа, могу довести најпре до погрешног процењивања самих догађаја, а затим и до губљења органске везе са његовим историјским бићем. Због тога са великом радошћу прихватам ове божићне разговоре у Печату, са надом да могу дати бар мали допринос откривању узрока и смисла догађаја у којима као реална бића и као заједница историјски учествујемо. Минула година била је и пуна искушења не само за Српску Православну Цркву него и за свеукупно Православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак, да поједине политичке снаге са светске политичке сцене настоје да тај поредак прилагоде својим потребама, тачније речено својим геостратешким плановима. Православље је настојало (и успевало) да се успешно бори с таквим појавама и у двадесетом веку! Може ли то искуство да помогне у новим околностима? О овом великом проблему говорите, чини ми се, можда превише еуфемистички, а и птице на грани знају о чему се ту тачно ради. О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића и ја сам проблем дефинисао, начелно, у три нивоа: као неканонске поступке Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије, потом, последично, као проблем нарушених односа у православној васељени у целини, а на крају и као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења васељенског Православља о себи као Цркви, и пред инославним хришћанима и пред људима других вера. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској Патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка Православне Цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска Патријаршија и Грчка Црква су признале лажну „Цркву Украјине“. Није, нажалост, искључено и да им се прикључи још нека помесна Црква. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне Цркве чешких земаља и Словачке оснивају тобожње удружење грађана које вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ него тек успутна станица. С обзиром на то да праве паралелну јерархију на историјским подручјима аутокефалних Цркава, значи да им циљ није чак ни само васцела православна дијаспора. Докле намеравају да стигну, верујем да ни сами још не знају. Дешавало се понекад, и дешава се, да појединци или групе у оквиру неке од помесних Цркава греше, дајући предност интересима политике, страначке или, чешће, државне, над интересима Цркве, имајући или немајући илузију да се ти интереси поклапају. Али то да једна помесна Црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска Патријаршија или чак Мајка свих Цркава, угрожава организам неке од помесних Цркава за које тврди да им је Мајка Црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Узгред буди речено, Црква која добије аутокефалију није више „кћи“ него равноправна сестринска Црква, што и пише у сваком Томосу о аутокефалији. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. Морамо бити спремни да се и са њом суочимо. Наша помесна Црква и народ су савладали сва искушења кроз која смо пролазили у протеклих осам векова. Ви сте споменули само искушења присутна у двадесетом веку. Велики светски ратови, погибије, а затим, више од пола века, диктатура, која је и сама била својеврсно ропство. У том веку је изгледало да се све што је било везано за Цркву и веру ближи своме крају и потпуном нестанку. То се, Божјом милошћу, није десило. Напротив: оно немоћно, неугледно, слабо, оно што је изгледало превазиђено, застарело, презрено, неживо, велики број људи је носио дубоко у себи, чувао и сачувао. Не можемо рећи да су искушења била мала или мања него она кроз која данас пролазимо. Удар моћних светских сила на Православље у садашњем времену добија нову енергију и силовитост. Аналитичари кажу: „Религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије.“ Како то објаснити? Зашто је Православље препознато као опасност за силе које већ владају светом? Нисам сигуран да ли силе које владају светом – или бар верују да владају светом – више нишане Православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, за нас Србе светац у поређењу са масовним убицама Српства, Клинтоном и екипом, изјављује, искрено, без камуфлаже: „Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо.“ Ради се о похлепи гигантских размера. Моћници разликују римокатолике, протестанте, православне или нехришћанске религије само и искључиво уколико могу да међу њима изазову сукобе и несугласице које ће користити задовољењу њихове похлепе. Похлепа је њихова једина религија. Истина је да они, без обзира на моћ и богатство, не би могли да произведу актуелну кризу у православном свету да нису нашли одговарајуће „инсајдере“ , сараднике жељне власти, а конкурс је отворен и даље, не само на Босфору него и другде. Улога Православља у сукобу Русије и Запада манифестује се на најмање два начина. С једне стране, западним елитама је, с обзиром на приличну сличност политичких система у Сједињеним Америчким Државама и у Русији, било неопходно наметање идеолошког стереотипа којим би на месту дежурног страшила пред јавним мнењем био замењен комунизам. Са друге стране, упоредо са ступањем на власт председника Путина, у руској држави се васпоставља она улога коју је Црква имала до октобра 1917. године. Будући да сам повремено гост Руске Православне Цркве, могу да тврдим да је то очито у многим сферама јавног и приватног живота. Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. Сваки војник зна кога и шта треба да брани. Руски војници, као православни верници, али и као муслимани, будисти или припадници неке друге међу многобројним религијским заједницама у Русији, знају вредност и цену слободе. Свештеници им у томе дају пример јер, раме уз раме, присуствују војним вежбама, на копну, у води и у ваздуху. На Западу су због тога неки чак сковали термин нуклеарно Православље. Ваше Преосвештенство, за нама је година у којој смо обележили осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Јесмо ли, славећи велики јубилеј, достојно то учинили? Шта је у години јубилеја учињено што бисте издвојили као догађаје за памћење и понос роду српском? Значај личности и дела Светога Саве, како за истрију Српске Православне Цркве, тако и за историју и будућност српског народа, неупоредиви су. Стога, када дајемо суд о било чему везаном за тог анђела Српске Цркве и народа – како га је назвао један од великих јерарха 20. столећа, блаженопочивши владика шумадијски Сава – то ваља чинити са молитвеним трепетом, крајње скрупулозно, поготову када се ради о његовом највећем делу, о аутокефалности наше помесне Цркве. Из тога подвига проистичу сва друга његова дела, као и дела његовог брата, светог краља Стефана Првовенчаног, и потоњих светих из рода Немањића. Када се осврнем на протеклу годину, рекао бих да смо заиста свенародно, а по моме мњењу и достојно, онолико колико су наше моћи дозволиле, обележили јубилеј, осамстоту годишњицу наше црквене самосталности. То ћемо на различите начине чинити и у 2020. години. Направићу кратку, можда површну, рекапитулацију. Почели смо прославу великом међународном научном конференцијом одржаном пре равно годину дана на нашем Богословском факултету. Она ће донети вишетомни зборник научних радова. Уследили су други научни скупови и свечане академије и седнице у Академији наука, Матици српској, Народној библиотеци и готово свим другим институцијама културе у Србији и Републици Српској, посебни часови верске наставе и других предмета посвећени јубилеју, у основним и средњим школама, књиге и друга штампана издања, радијске и телевизијске емисије и слично. Предњачила је, по природи ствари, наша Црква, молитвеним и културним свечаностима од прве свечане академије у Марибору до Каруаруа у Бразилу. Практично нема већег или мањег црквеног седишта у којем није свечано прослављена годишњица самосталности Српске Цркве. У Бачкој је Епархија организовала централну прославу у Новом Саду, а у продужетку литургијске и културне свечаности у свим намесништвима. Потом су различите манифестације посвећене јубилеју одржаване на иницијативу локалних културних прегалаца. Слично се догађало и догађа и у другим црквеним областима. Сви ти догађаји, било да су се збили у неком маленом планинском селу или у црквеном и културном седишту, изузетно су важни и драгоцени зато што су израз већинске народне свести о значају Цркве и значају црквене самосталности (кажем већинске зато што овај јубилеј нити признаје нити празнује аутошовинистички део наше јавности, онај за који су се некад употребљавали оштри, али праведни изрази као изроди и одроди или некрсти и ђаволови шегрти). Није, међутим, тешко издвојити два догађаја која су заиста за памћење. То су свечана академија која је под именом Завет Светога Саве одржана 8. октобра у Центру „Сава“ и изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, која је одржана у Патријаршијском црквеном музеју. Оба догађаја потпуно премашују сличне до сада организоване, и то не само од стране наше Цркве. Догађај у Центру „Сава“ био је одраз наше историјске чежње за народним, односно црквеним и државним јединством. Заједно су, са око четири хиљаде верних, у програму уживали, јубилеј прослављали и радовали се Његова Светост наш Патријарх са архијерејима, свештенством и монаштвом; државни, војни и културни предводници српског народа из Србије и Републике Српске; духовне и политичке вође српског народа из Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније. Сви којима је стало до Цркве и њене аутокефалије били су ту. Сви су били позвани, али нико коме самосталност Српске Цркве може бити повод за различите калкулације није био ту – и није недостајао. Сама представа право је упутство како се на сцени или на екрану представљају Свети Сава и свети Немањићи. Све је било беспрекорно: сценарио, костими, глума, анимирана сценографија, четири велика уметничка ансамбла, стотинак статиста и, као финале, осам стотина деце из читаве Србије која су са свима нама отпевала Светосавску химну. У припреми и остварењу ове свечаности учествовало је око хиљаду и сто људи, а њихов труд, знање и љубав су били очигледни. Изложба у Патријаршијском музеју сведочи о томе да велики труд, љубав и знање могу да надоместе недостатак услова. Наиме, наш Музеј ради у свега неколико патријаршијских просторија и ходника, у скученом простору и без одговарајуће опреме. Али то није било сметња да буде постављена заиста величанствена изложба на којој су представљени црквено-уметнички предмети непроцењиве вредности, настали од 13. до 20. века, сачувани у ризницама српских манастира и цркава. Прилика је да и на овај начин одам лично признање свима који су се старали o организацији ова два догађаја. Питању претећег раскола у Православљу посветили смо велику пажњу у нашем претходном разговору за Печат. У међувремену су се обистиниле и неке од најцрњих слутњи, тада опрезно поменутих и с надом да су претерано песимистичне. Ви сте, поводом ових, за православни свет неповољних историјских токова, касније изјавили: „Сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани.“ Можемо ли се данас надати да ће ова несрећна догађања – убрзани токови растакања светског Православља у догледно време бити заустављени? Сигурно ће бити заустављени. Да ли у догледно време, то не знам. Поменусмо да траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. Ако оваква страховања не дугујемо вишку песимизма карактеристичном за садашње раширено расположење наше нације, како објаснити, дозволите да то директно кажемо – слабост која чини да Православље буде немоћно пред перфидним рушилачким деловањем непријатељских сила? Ми старији смо склони песимизму. Код младих у мојој околини, непосредној и широј, то осећање не препознајем. Мислим да није карактеристично за наш народ и за нашу помесну Цркву везивати појам црквеног раскола и раскола у најширем смислу. Постоји, наравно, свест о потреби веће слоге међу Србима, а сам термин раскол, у дневном или медијском жаргону, колико до јуче је коришћен да се опишу страначке фракцијске борбе или сукоби у коалицији због поделе мандата, места у управним одборима, државног плена, чак и превласти у спортским клубовима. Изворно, термин раскол или шизма (грчки схизма) означава расцеп, било у Цркви било уопште. Али одмах и то да кажем: у нашој помесној Православној Цркви, Српској, све док на сцену нису ступили српски комунисти-титоисти није никада било раскола – никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Исцељење америчког раскола се догодило Божјом благодаћу, трудом и молитвама блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Иринеја Ковачевића, као и многих свештеника, српских домаћина и породица избеглих преко океана, прво од усташке каме, а после од комунистичких стрељања. О расколу у нашим јужним епархијама говорили смо и претходних година у више наврата. Али да поновим само најважније: тамо, од 2002. године, постоји Црква, Охридска Архиепископија, која је, у аутономном статусу, у органском јединству са Српском Црквом и свим Православним Црквама, тако да верни народ тамо може да приступи свим светим Тајнама Цркве које нам је Господ даровао. Треба да објасним да црквени раскол значи нарушавање јединства Цркве из разлога који, макар у почетку, нису доктринарне природе. Такав је случај и у поменутим примерима. Јединство Цркве људи нису нарушили због разлике у догматима, светим Тајнама и слично. Најчешће се ради о такозваном етнофилетизму: неки део помесне Цркве жели да се пошто-пото домогне пуне црквене самосталности или аутокефалије на основу националних разлика или стицања државног статуса. При томе се расколнички епископат мање-више труди да обмане сопствени народ, прећуткујући чињеницу да расколници нису чланови Васељенске Цркве и тврдећи да постоје само некакви ситни административни проблеми и нечија зла воља или неразумевање. Али, не да раскол није ситни административни проблем него вође раскола чине тако тежак грех да га, по учењу Отаца Цркве, ни мученичка крв коју расколник пролије не може опрати. Вође раскола читаве области и поколења одвајају, из себичних разлога, од саборног богочовечанског Тела Христовог, од Цркве. Како рекох, поводи за ступање у раскол могу се препознати у мотивима који су у основи политички или етнофилетистички, али, духовно и психолошки, ради се о греху гордости. И начин манифестовања и психолошки разлози исти су и у ономе што се дешава данас у вези са црквено-политичком идеологијом Цариградске Патријаршије и статусом Цркве у Украјини. Да подсетим: пре неславно окончаног Сабора на Криту био је успостављен консензус о начину проглашења аутокефалије. Тај консензус је заснован на светим канонима и саборној структури Цркве и, у главним цртама, изгледа овако: аутокефалност даје Цариградска Патријаршија, али у име читаве Цркве, а не у своје име, у договору са осталим Црквама, уз сагласност свих првојерарха, саобразно мишљењу њихових помесних Цркава. Томос о аутокефалији потписују, по рангу и реду, сви патријарси и предстојатељи Цркава, а не само цариградски патријарх. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију не Украјинској Православној Цркви, која је није ни тражила, него расколничким групама, и то против њене воље и воље Руске Православне Цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила – и даље упозорава – да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. То је, нажалост, реалност од које не можемо побећи. Питање је: како се борити против политичких притисака, против силе која Бога не моли? Па, ето: неко се избори, као архиепископ Јован, по цену сужањства и здравља, неко се не избори и створи страшни грех раскола, који ни крв мученичка не може спрати. Пред свима је избор. Наша Светосавска Црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, а за Московску Патријаршију из разлога словенске солидарности или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују) него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу о самој себи, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог „источног папизма“. Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! Само за Цркву Православну, чији поредак, на нашу огромну жалост, сада највише угрожавају управо тактика и стратегија Цариградске Патријаршије! ЛАЖНИ ЕПИСКОПИ Како гледате на појаву таквих „архијереја“ као што је Лав Лајовић, коме је високо црквено достојанство дала широј јавности непозната Италијанска Православна Црква, која га је припремила да делује у оквиру Мирашеве цркве у Црној Гори? Шта је, заправо, та Италијанска Православна Црква, и како оцењујете поступке попут случаја Лајовића? Може ли се догодити да се на традиционалном територијалном простору Српске Православне Цркве појави још неки Лав Лајовић? Има ли наша Црква одговоре на такве појаве? \Лав Лајовић, Мираш Дедеић, Борис Бојовић – све су то лажни епископи непостојећих Цркава, а прави инструменти и експоненти реалних антицрквених (у нашем случају и антисрпских) сила. Такве су и „Цркве“ из којих су се испилили: те „Италијанска“ , те „Црногорска“ , те ова, те она… Одговор наше Цркве? Жаљење, игнорисање, нада да ће се бар неко од њих кад-тад покајати за своје цркворушилачко деловање! Колико је прихватљива, и може ли бити делотворна, иницијатива Јерусалимске Патријаршије за сазивање свеправославног саветовања око украјинског питања? Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина Цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке Цркве грчког језика – Јеладска и Кипарска, на пример – не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао Васељенски Патријарх као први по рангу међу предстојатељима Православних Цркава. Такав став лично сматрам неоправданим. Ствар је једноставна: ако он неће, неко хоће! Напомињем да од васељенских сабора прошлости, од којих су два држана у самом Цариграду, ни на једном није председавао цариградски патријарх. Његово канонско првенство части у Православној Цркви до сада нико није оспорио, а и кад би хтео, нико не може да га оспори без новог васељенског сабора. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као „Мајке свих Цркава“, једине Цркве чији је непосредни Оснивач Сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све Православне Цркве на саветовање пред толиким изазовима и искушењима. Да ли су у праву они који данас закључују да Америка „покушава да ослаби супарничке цивилизације са циљем да у коначну битку уђе као најмоћнија сила и заједно са савезницима успостави ’хиљадугодишњу хегемонију Запада’“? Питање које Вам постављамо јесте сложена тема, поводом које одговор није лако „сузити“ и поједноставити према простору расположивом у околностима оваквог разговора. За наше читаоце било би, међутим, значајно да чују Ваш коментар о цитираном закључку, надахнутом иначе промишљањем утицајне студије конзервативног мислиоца Самјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“ (у којој се, према неким виђењима, „разрађује акцијски план деловања“ у поменутом правцу!). Одговорићу што сажетије могу, уз напомену да не желим да закључујем на основу геополитичких датости и геостратешких тежњи, мада су оне ту на делу, бесумње, него бих радије да ствар сагледам теолошки и историософски, у оној скромној мери за коју сам уопште способан. Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је „крај историје“ већ наступио и да њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија неће бити хиљадугодишња хегемонија већ да ће трајати док је света и века. Сваки религијско-културни идеал другачији од стандардног западног обрасца сматра се унапред инфериорним, беспризивно осуђеним на неуспех. Та врста самоуверености и апсолутизација властитих вредности представља јединствен феномен у историји цивилизација. На крају крајева, западна цивилизација и није сасвим бесадржајна, а још мање је склона скором паду, премда је у највећој мери обездуховљена, лишена било каквог религијског надахнућа или бар одређене метафизичке подлоге. Није, дакле, проблем у самоуверености и самообоготворењу већ у чудноватом секуларном месијанизму, у ирационалном веровању да је западна цивилизација заправо једина могућна, неупоредива, без премца и такмаца, а самим тим и једина дозвољена. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни „пут свиле“ у друштву и култури, али и на свет Православља, нарочито на руски свет. Ваљда се бар неко од нас још сећа злокобне, злослутне и, изнад свега, ђаволски злобне изјаве једног врлог западног лидера, изречене за време НАТО агресије на нашу Отаџбину, по којој Европа престаје онде где почиње свет Православља. И поред свега реченога, не бих да Хантингтонов поглед на сукоб цивилизација у будућности тумачим у изразито негативном кључу. Пре бих га схватио као још не сасвим пригушени глас остатака савести „западног“ дела човечанства, као пледоаје или апел за прихватање других и другачијих онаквима какви јесу и какви желе да буду, а не како би Запад хтео да их клонира по својој слици и прилици. Хантингтон, чини ми се, посредно поручује да човечанство може – или мора – да изабере само једну од две опције: или да прихвати реалност симбиозе и прожимања различитих религија, традиција и култура или да се определи за сукоб цивилизација. Трећега нема. БИТКА НИЈЕ НОВА Недавним стварањем аутокефалне „Православне Цркве Украјине“, која намерава да делује независно од Московске Патријаршије, у Православљу је отворен процес стварања нових неканонских самосталних Цркава. Упућени и добронамерни нам предочавају: „После Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан и Српску Православну Цркву.“ Колико је у таквим приликама заиста угрожена СПЦ, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска? Упозорења попут овога које наводите ваља свакако прихватити као крајње добронамерна. Сама битка коју помињете није, међутим, уопште нова. То није превасходно ни битка Запада са Истоком, односно са Русима и, успут, са Србима као увек сумњивим „малим Русима“, иако геополитичка компонента постоји и нико је и не крије: кршећи сопствена начела о немешању државе у унутрашња питања Цркава и верских заједница, високи државни емисари, најчешће Американци, врло учестало су посећивали Фанар и Кијев, а однедавно и Атину, Александрију и друге православне црквене центре. Упркос сталном подстицању антируске хистерије на Западу (а добро знамо да су приликом натовске агресије против нас и многи западни политичари тобожњу агресивност, па и „геноцидност“ српског народа тумачили као последицу „православног фундаментализма“), ипак западна друштва, западни народи и њихове Цркве нису генератори наших трагичних неспоразума и подела. На делу јесу, додуше, неки моћни кругови грамзивих западних елита и квазиелита, али главни проблем јесте духовна криза, незрелост и неодговорност многих међу нама православнима, укључујући и појединце са највишим чиновима и на најистакнутијим положајима. Шта би нам ко могао кад бисмо ми сами били доследни, достојни предака и светих претходника, верни духу, истини, етосу и историјском искуству властите Цркве? С правом каже велики Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ Дивних узора имамо напретек, у свим Православним Црквама и у свим временима. Сетимо се макар наших патријараха, епископа, свештеника, монаха и верника само из 20. века! Сетимо се светог мученика Вукашина из Клепаца који мирно каже усташи који га убија: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Па и данас, наш Патријарх, наш Архијерејски Сабор и наш Синод уживају неподељено поштовање и поверење у православном свету и у хришћанском свету уопште. Знамо колико Патријарх московски Кирил цени нашег Патријарха, а знамо и да га је папа Фрања назвао великим патријархом. Импонују и речи кентерберијског архиепископа о његовој личности. Запитајмо се: откуда та позитивна оцена? Да ли зато што српски Патријарх, а преко њега и Црква на чијем је челу, заузима двосмислене компромисне ставове, по познатој формули „помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране“? Не и не! Потпуно је супротно: његов и наш став је недвосмислен, кристално јасан, како о кризи саборности у Православној Цркви, о украјинској црквеној кризи или о проблемима наше Цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори, тако и о неотуђивом праву нашег народа на своју јужну покрајину и на слободан и човека достојан живот у суседним државама. Све је казано јасно, гласно и часно, једноставно и поштено, хришћански и људски. То уважавају озбиљни људи и кад нису сагласни са ставовима нашег Патријарха и наше Цркве у целини. Али, нажалост, управо из тог разлога поједини политички и страначки кругови код нас – преко медија који су у њиховој служби, а добрим делом и преко појединаца из црквене средине, мотивисаних на различите начине – критикују и нападају и Патријарха, и Синод, и Цркву као такву, често не бирајући речи. Што се тиче угрожености епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, прилике су се измениле, и то, нажалост, у још горем смеру. Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, бившег свештеника Цариградске Патријаршије којег је рашчинио сам патријарх Вартоломеј, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он „створити“ неку нову – „црногорску“ – Цркву, вероватно са неким новим сценаристима и глумцима (можда Борис Бојовић, Лав Лајовић и компанија). То, разуме се, ако и буде остварено, неће бити никаква Црква. Цркву је, једанпут заувек, основао њен божански Оснивач, Исус Христос, и ниједан је човек не може основати. Уосталом, стриктно теолошки говорећи, ни наш Свети Сава није оснивач Српске Цркве (она је постојала и пре њега) него њен први поглавар у рангу аутокефалног архиепископа, дакле зачетник и творац аутокефалије, црквене самосталности. Неупоредиво је и од ове тежа најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле, а то је намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта – ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе и православних патријараха, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према Српској Православној Цркви изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи, нити – о ужаса! – на вероватноћу избијања братоубилачких ексцеса са несагледивим последицама. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом, барем ради себе и свог даљег опстанка на власти. Положај Цркве у Северној Македонији није мање сложен и тежак. И то подручје је засејано немањићким задужбинама, скоро колико и Косово са Метохијом. Наша Црква је увек била и остала спремна да се, путем братског дијалога са црквеним структурама Скопља које се налазе у већ полувековном расколу са свим Православним Црквама, дође до решења прихватљивог за све, а утемељеног на начелима вековног канонског поретка. Дијалог је у један мах и уродио плодом – Нишким споразумом о успостављању најшире могуће аутономије за тамошњу Цркву и васпостављању литургијског и канонског општења. Нажалост, браћа епископи из раскола, по свему судећи под притиском политичара, одустали су од Споразума, са једним часним изузетком: митрополит Јован је жртвовао своју слободу и своје здравље, годинама тамнујући, увек у служби црквеног јединства. Он је данас канонски и законити Предстојатељ аутономне Охридске Архиепископије, која има свој епископат, свештенике, монаштво и вернике, тако да побожни народ није лишен духовне хране, свете Литургије, крштења и осталих светих Тајни Цркве. Дијалог је био прекинут док је трајао сурови прогон и тамновање архиепископа Јована, као и шиканирање Охридске Архиепископије у целини. Државне власти Северне Македоније још не извршавају одлуку Међународног суда у Стразбуру да су дужне да поштују верску слободу грађана и да региструју Охридску Архиепископију, а архиепископ Јован још није дефинитивно и безусловно ослобођен опасности да поново буде процесуиран. И поред свега тога, наша братска рука је и даље испружена, уз исту поруку коју од почетка упућујемо: дајмо све за Христа и за Цркву, а Христа и Цркву низашта, па ће бити добро и Србији, и Северној Македонији, и свима свуда! Чини нам се да су верници Српске Православне Цркве више него икада узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Говори се да постоје снажна антагонистичка кретања и супротстављене воље у окриљу СПЦ. Ова унутрашња, понекад забрињавајуће уочљива неслагања, о којима и јавност све чешће бива обавештавана (посебна тема су путеви и начини овог медијског и чаршијског сплеткарења) не могу се објаснити сујетама и личним амбицијама, премда и тога има, као што има склоности да се оваква објашњења јавно устоличе као једино меродавна. Како коментаришете ову ситуацију? Има ли повода за озбиљну зебњу? Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте – а јесте богочовечански организам – него као пирамидално устројена, чисто људска организација, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве „генералне линије“ или „директиве са врха“. У самој ствари, живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и „невладиних“ организација. Потпуно се апстрахује јединствена, ни са чим упоредива богочовечанска природа и структура Цркве (дакле, нити само божанска нити само људска!). Пројављивање природног људског понашања свештенослужитеља Цркве, од црквењака до патријарха, самоовлашћеним „чуварима чистоте“ већ делује крајње сумњиво, а случајеви људске слабости и недоследности, па и падова, промашаја и огрешења о стварна или претпостављена етичка начела, изазивају код њих „мистички ужас“, глумљену згроженост и, подразумева се, лавину осуђивања и пресуђивања. При свему томе замерају и закерају свештенослужитељима све што себи самима дозвољавају и чиме се редовно служе – лаж, клевету, мржњу… Строго говорећи, бране Бога од Цркве иако у Њега слабо верују или уопште не верују, а Цркву од оних који су јој посветили сав свој живот иако су сопствени живот „посветили“ таштини и испразности. У крајњој линији, како нас учи древна мудрост, свако по себи суди о другима. Црква је, дакле, по себи света, безгрешна и непогрешива јер јој је божанска Глава Сам Христос Богочовек, а душа – Дух Свети. Али ми људи, хришћани, нисмо по себи свети него смо позвани и призвани да будемо свети. То је наш „тесни и прискрбни“ пут који води у живот, прави и вечни живот. Ми смо несавршени, а хришћанство је савршено (Берђајев, Јеротић и други). Све ово важи од искони до данас и важиће до краја историје. С једне стране, међу првим хришћанима „беше једно срце и једна душа“ (Дела ап. 4, 32), а апостоли су одлучивали сходно начелу „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15, 28). Са друге пак стране, већ међу апостолима сусрећемо различите ставове, па и размимоилажења, понекад и разлаз на извесно време: између апостола Павла и Варнаве, на пример, „наста распра, те се они раздвојише“ (Дела ап. 15, 39), а није непознат ни вербални сукоб између врховних апостола, Петра и Павла. Али на крају су увек тријумфовали мир и љубав у име Исуса Христа, личносне и оваплоћене Љубави. И међу великим Светим Оцима и Учитељима Цркве из послеапостолских времена долазило је до неспоразума и напетости (подсећам на однос између двојице богословских горостаса, Кирила Александријског и Јована Златоуста, а узгред и на држање Теофила Александријског). На завршетку спорова опет су преовлађивали мир и љубав, изражени као „сагласност Отаца“ (consensus patrum). Не би било поштено да не нагласим да ни много доцније, у српском средњем веку, није увек и све текло хармонично међу нашим светим Немањићима, премда су сви осим Душана Силног прибројани збору светих Божјих угодника. И ту је, после свега, последњу реч увек имао Светосавски Завет. Ни у најновије време наше, српске, црквене историје људи нису били лутке у луткарском позоришту него живи људи, људи од крви и меса, без обзира на то што су сви били изузетно заслужни за нашу Цркву и за наш народ. Навешћу само два примера – један из времена пре Другог светског рата, а други из времена после Другог светског рата. Велики и свети Владика Николај Велимировић и не мање велики патријарх Гаврило (Дожић) били су у сукобу за време и после конкордатске кризе (1937), али су потом нашли заједнички језик, а робовање под Немцима, од манастира Војловице до логора смрти Дахау, поново их је довело до тога да буду „једно срце и једна душа“. Свети Јустин Ћелијски и блаженопочивши патријарх Герман нису имали исти став према Брозовом режиму: ава Јустин је био за бескомпромисни исповеднички отпор ради одбране вере, а патријарх Герман, ни сам немајући никаквих илузија о српским комунистима, држао се народне максиме „змију глади, а испод ње се вади“. Међу њима ипак никад није дошло до прекида контаката нити је свети Јустин икад оспорио каноничност његовог избора за патријарха премда је добро знао за удбашке интервенције у циљу утицаја на избор патријарха. Када је изишао из штампе први том Јустинових Житија светих, један од првих примерака – ако не и први – послат је патријарху Герману са Јустиновом својеручном посветом. Ово је важна лекција за све нас, сада и овде, уколико је иоле схватамо. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника – па и опонената – у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Новинари, било „режимски“ било „независни“ (!), нису имали ни једног јединог инсајдера међу епископима, а камоли директног доушника (данас, нажалост, то више није случај). Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. А шта имамо данас? Стање је суштински неизмењено: тада смо били суочени са Партијом, „верском комисијом“, Удбом, „Свештеничким удружењем“ и сличним „институцијама система“, а данас имамо посла са партијама (множина!), „невладиним сектором“, амбасадама, агентурама, „прогресивним“ представницима „научне теологије“, медијским „аналитичарима“ и другим чиниоцима ове врсте. Како тада, тако и сада, разне „социјалне групе“ (Александар Зиновјев) – политичке, пословне, идеолошке… – желе да утичу на одлуке Цркве, па, по могућности, и да добију „свог патријарха“ и „свој Синод“. При томе не бирају средства. Тачније речено, покушавају да пласирају „свога кандидата“ или „своје кандидате“. Ако им подухват пође за руком, постарају се да га, као готов маркетиншки производ, запазе и релевантни страни чиниоци, а онда се укључују медији, првенствено они „независни“, праве се „специјалне емисије“ и „ексклузивни интервјуи“, да би се најзад искристалисао „имиџ“ модерног, отвореног, прогресивног, европски оријентисаног српског епископа и теолога који је антипод својој заосталој, анахроној, превазиђеној, дугобрадој сабраћи. Понеко, нажалост, упадне у вешто постављену замку и узме на себе улогу која му је намењена. Огромна већина, срећом, препозна замку. На основу реченога да се закључити да различити нагласци – каткад и опречни ставови о појединим питањима – не значе дубинске и суштинске поделе, осим у равни медијског и чаршијског сплеткарења. Тако је сад и у нашој помесној Цркви: има разних приступа разним темама, али ће сви бити усаглашени и уједначени на следећем Архијерејском Сабору, укључујући и питање устројства наших епархија у Америци. На нама је да се држимо црквеног „златног правила“: у ономе што је битно потребно ваља нам се држати јединства (in necessariis unitas), у ономе што је споредно слободни смо (in dubiis libertas), а у свему треба да поступамо у духу љубави (in omnibus caritas). Јавност има разлог да верује да је за Српску Цркву питање Косова и Метохије недвосмислено решено! И да се то потврђује у једном сасвим посебном облику казивања. Патријарх српски господин Иринеј наиме понавља: „Могу да нам отму Косово и Метохију, могу да нас поробе, али све оно што се на силу отме то се и врати!“ Ви кажете: „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо.“ Да ли је наведени јасно изнесени став, Патријархов и Ваш, уједно и јединствен став епископата и свих других људи из Цркве? Што се тиче епископата, то је апсолутно јединствен став. Нема изузетака. А што се тиче „свих других људи из Цркве“, не могу да се изјасним са потпуном увереношћу. Рекао бих да има изузетака. Јер, „људи из Цркве“ – уколико су крштени, а нису атеисти – јесу и „другосрбијанци“, аутошовинисти, капитуланти, „пораженци“, заговорници безусловног чланства у НАТО-у и tutti quanti из тога света. У нашој Цркви није мало оних који су забринути за будућност Православља, и за чињеницу да се све више говори о увођењу новопапизма, тј. поретка иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. Како се на такве појаве гледа у Српској Православној Цркви? За време последњих сто година, од времена патријарха Мелетија Метаксакиса до времена данашњег патријарха Вартоломеја, заиста се, и у теорији и у пракси, са обала Босфора јављају повремени признаци „новопапизма“ или „источног папизма“ у покушају. Ту мислим на теорију да васељенски патријарх није само први по части него и први по власти, односно није „први међу једнакима“ (primus inter pares) него „први без једнаких“ (primus sine paribus); да је он „предстојатељ свеукупног Православља“, надређен осталим аутокефалним патријарсима и предстојатељима; да је Цариградска Црква „Мајка Православним Црквама“ (при чему се „случајно“ заборавља да су све древне апостолске Цркве Истока и Римска Црква на Западу пуна три века старије од ње); да Цариград има право јурисдикције над целокупном православном дијаспором на свету; да има право да прима жалбе (апелације) из свих Цркава и да о њима самостално и самовласно одлучује; да може да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних помесних Цркава и без њихове жеље и пристанка, и тако даље, и томе слично. Посебно имам у виду праксу која из ове теорије произлази и која се у наше дане показала у Украјини, где су расколничке групације признате за нову аутокефалну Цркву, а да став канонске Цркве, највеће у Украјини, уопште није узет у обзир, што је, све заједно, проузроковало велики раскол у Православљу, највећи и најтежи у последњих хиљаду година. Надам се да бар неће предуго трајати… Званични став наше Цркве о свему овоме познат је јавности. Велику Христову Цркву у Константинопољу без икакве задршке признајемо за првопрестону Православну Цркву, а њенога часнога Предстојатеља за првог по части и рангу православног епископа. Свесни смо, са љубављу и захвалношћу, да нас је управо та мученичка Црква просветлила светлошћу Јеванђеља Христовог, да нам је, преко Свете Горе, вратила Растка Немањића као Светог Саву и да нам је пре осам векова преко њега даровала аутокефалију. Истовремено признајемо све ингеренције Васељенске Патријаршије које су у сагласју са вековним канонским поретком Православне Цркве и њеном еклисиологијом. Не признајемо, међутим, накнадно дописивана „специјална права“, прерогативе и повластице које излазе ван канонских оквира. Устројство Православне Цркве је утемељено на саборности, а не на издвојеном и апсолутизованом Првом, што и представља искушење папизма. Први по рангу постоји, али унутар сабора свих, никако изван или изнад сабора. У овом контексту је разумљив и наш став по питању Цркве у Украјини. Упамћено је да сте се својевремено критички осврнули на методологију рада Критског сабора. Четири помесне Цркве нису учествовале на њему. Шта бисте сада, после три године, могли рећи о томе? Исто што и пре три године. На том сабору је било свега и свачега, али, нажалост, мало или нимало саборности. Не заборављајмо: сабори су плод саборности Цркве, док саборност није тек механичка рецепција и потврда одржаних сабора. Критски сабор у мојим очима није друго до пропуштена историјска прилика за сведочење Православља ad intra и ad extra, пред Богом, Црквом и светом. Жали Боже његове полувековне мукотрпне припреме и, бићу нескроман, деценија мог учешћа у њој, уз учешће мога брата митрополита Амфилохија! Наша јавност пратила је Ваше полемике с Епископом западноамеричким Максимом. Јесу ли оправдане стрепње да је поново на проби јединство наше Цркве у Америци? Има ли разлога за такав неспокој? Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети Синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети Архијерејски Сабор и донети коначне одлуке. Богословски факултет Београдског универзитета, који је истовремено и у надлежности наше Цркве, нашао се, због смене декана, епископа браничевског Игњатија, у центру пажње шире јавности. У причу о смени декана укључили су се и они који за себе кажу да су атеисти и којих се, по природи ствари, Црква не би требало толико да тиче. Очекујете ли да ће се стишати ова прича, тачније шта је потребно да се учини да би овај проблем постао – прошлост? Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? У Србији је однос Цркве и државе, вере и политике тема велике пажње и интересовања јавности. У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и веома критичких коментара, посебно оних о пресудном и наметнутом утицају политике, односно власти на прилике у СПЦ, на одлучивање и ставове клира. Како коментаришете ове сусрете и њихов поменути одјек? Једни говоре о „пресудном и наметнутом“ утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква – држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на Косову и у Метохији, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. Као истакнути епископ и великодостојник наше Цркве, Ви сте у фокусу пажње јавности, али понекад и мета отворених напада. Чини се, то заправо тврде упућени у ова догађања, да су у таквим приликама најчешће скривени стварни актери, они чији су интереси одлучујући у кампањи против Вас? Одавно сам се навикао на то да сам „мета отворених напада“ – много више него на то да сам „у фокусу пажње јавности“. Нападани су били, ружени, клеветани и злостављани и много бољи од мене, па зашто да мени буде нелагодно у њиховом друштву? Увек се тешим и бодрим речима Христа Спаситеља: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мат. 5, 11). Важно је да претрпимо ради Христа, а не ради својих сујетних циљева. Уосталом, „доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Премда сте мета поменутих атаковања, за Вас је 2019. година била посебна година. Недавно Вам је у Москви патријарх Кирил доделио докторски напрсни крст који, према руској црквеној традицији, добијају нови доктори богословских наука. У септембру 2019. уручен Вам је, наиме, почасни докторат богословља Санктпетербуршке духовне академије. Захвалан сам из дубине душе Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу, Петроградској духовној академији и Руској Православној Цркви у целини за указану ми незаслужену част. Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Суморне прилике и општа духовна дезоријентисаност и „запуштеност“ нашег народа потврђују да критички осврти нису без основа. Шта недостаје, откуда та слабост и недораслост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? Како објаснити евидентну немоћ да се прихвати и живи јединствена, дакле водећа и „просветитељска“ улога каква, по дефиницији, елити једног народа управо у том народу – припада? Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против „српског национализма“, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. Видели смо то пре неки дан: статутарна комисија Универзитета у Београду, уз часни изузетак једног часног човека и врхунског интелектуалца, припадника истинске духовне елите, одлучује да Православни богословски факултет de iure и de facto мора, по њиховом мишљењу, да раскине било какву органску везу са Српском Православном Црквом. Никакви аргументи ту не помажу, па ни то да Факултет своје учење заснива на Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве. Још мање их се тиче правно начело да се о истој ствари не може судити два пута, пошто је о том истом Статуту Богословског факултета, 2012. године, расправљало и одлучивало исто универзитетско тело у коме су они сада. Не хају ни за то што је Уставни суд Србије Статут потврдио 2014. године. Поготову су става да Богословски факултет треба да раскине везу са Црквом пошто се на њему школују будући свештеници и вероучитељи. Не занима њих то што њихова одлука, напослетку, неће имати никаквог ефекта. Факултет ће остати на Универзитету уколико то Црква буде хтела. Њима је довољно што нису изневерили своје претходнике из познатог периода и што настављају да шире нетрпељивост према Цркви. Да ли су овакви људи, без обзира на њихове академске титуле и звања, елита Србије? Каква је њихова просветитељска улога? Где је исходиште пута којим би нас ти људи водили? Одговор на ова питања дат је унапред, већ у њима самима. Свет се убрзано мења, стање које се назива епохалним цивилизацијским раскршћем дуго траје, а разрешење ове ситуације још увек није „ту, иза угла“. Шта Срби могу да очекују од будућности? Можемо ли се надати мање неповољном судбинском расплету и бољим приликама од ових у којима јесмо, и у којима бивамо осуђени на тражење разумевања од света који нам није посебно наклоњен? Могу само да се придружим вашим питањима, а одговора немам. Ипак, увек нам остају вера, нада и љубав. Бог увек помаже ако има коме, говорио је честити, скромни и мудри патријарх Павле. На самом крају нашег разговора хтео бих, драги пријатељи, да свим посленицима и читаоцима Печата, као и вама лично, честитам наступајуће божићне празнике, уз молитвену жељу да Христос, нас ради Рођени Спаситељ, свима подари Свој мир, благослов и љубав у новој години. Исто тако, са искреном радошћу, честитам Печату његов шестстоти број. Мир Божји, Христос се роди! Срећна Нова година! Недељник Печат бр. 600, Београд, 27. децембар 2019, стр. 6 – 19. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Поводом предстојећих Божићних празника, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј угостио је у среду, 25. децембра 2019. године, у Владичанском двору у Новом Саду, бригадног генерала г. Зорана Насковића, команданта Прве бригаде Копнене војске Србије. Састанку је присуствовао и војни свештеник, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, капетан Прве бригаде Копнене војске Србије и сабрат Светосавског храма на Новом насељу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Бођанима, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку владика Иринеј поучио је присутне о значају и смислу празновања Ваведења Пресвете Богородице. Храм Господњи јесте смисао нашега живота. Када излазимо из храма Божјега – са свете Литургије, са светога богослужења, окрепљени духовно, сједињени са Господом кроз Причешће Телом и Крвљу Његовом, препорођени – наш живот после храма не сме да буде нешто сасвим друго него наставак тога што смо доживели у храму. Цео наш живот треба да буде богослужење, да буде – као што су неки од умних људи рекли – Литургија после Литургије. Мада је тешко одвајати једну од друге јер само је једна Литургија – Литургија живота и спасења, али треба постепено, благодаћу Духа Светога, нашим покајањем, трудом и вежбањем у врлини, да претвори цео наш живот у Литургију, у богослужење, казао је Епископ бачки. На светој Литургији владика Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Срђана Вукића. После заамвоне молитве извршено је освећење славских дарова, колача и кољива, после чега је Епископ бачки г. Иринеј честитао славу братству Световаведењске обитељи, а свима присутнима Преосвећени је пожелео благословен празник. Једним устима и једним срцем појали су појци Светоархангелског манастира у Ковиљу, заједно са појцима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин и братијом Световаведењског манастира. Православни манастир у Бођанима изграђен је у 15. веку. У манастиру се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Бођанске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег. Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније. Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru View full Странице
  20. На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег. Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније. Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru
  21. У организацији Министарства културе и информисања, Народне библиотеке Србије и издавачке установе Платонеум, фототипско издање Београдског паримејника – српског средњовековног кодекса из прве четвртине 13. века – представљено је у четвртак, 17. октобра 2019. године, у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. О овом значајном делу говорили су: Његово Преосвештенство Eпископ бачки г. Иринеј, г. Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Србије, г. Ласло Блашковић, управник Народне библиотеке Србије, и г. Владан Тријић, уредник издања. Истакавши да је у питању један од најстаријих али и најлепших паримејника, владика Иринеј је изразио радост због објављивања фототипског издања ове књиге у оквиру прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. У организацији Министарства културе и информисања, Народне библиотеке Србије и издавачке установе Платонеум, фототипско издање Београдског паримејника – српског средњовековног кодекса из прве четвртине 13. века – представљено је у четвртак, 17. октобра 2019. године, у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. О овом значајном делу говорили су: Његово Преосвештенство Eпископ бачки г. Иринеј, г. Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Србије, г. Ласло Блашковић, управник Народне библиотеке Србије, и г. Владан Тријић, уредник издања. Истакавши да је у питању један од најстаријих али и најлепших паримејника, владика Иринеј је изразио радост због објављивања фототипског издања ове књиге у оквиру прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј угостио је у четвртак, 10. октобра 2019. године, у Владичанском двору у Новом Саду, г. Волкмара Клајна, посланика Бундестага. Састанку су присуствовали и господин Норберт Бекман-Диркес, директор Фондације Конрад Аденауер (Konrad-Adenauer-Stiftung, KAS) у Србији, господин Слободан Поповић, преводилац и госпођа Гордана Пилиповић из Фондације. Господин Клајн борави у тродневној посети београдској канцеларији Фондације Конрад Аденауер. Од 2004. до 2015. године био је председавајући Протестантске радне групе ЦДУ-а у Вестфалији (северозападна Немачка). Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Епископ бачки др Иринеј Буловић: Свети Сава, највећи син српског народа, уобличио је наш национални идентитет. Русија са председником Путином последња линија одбране хришћанских вредности. Српска православна црква данас започиње свенародно прослављање великог и за нашу државу и народ капитално важног јубилеја: осам векова аутокефалности. Прва у низу је прослава у манастиру Жича, где ће данас бити одржана света саборна архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост патријарх српски Иринеј, са свештенством СПЦ. Одмах потом, сутрадан, јубилеј ће бити обележен посетом Пећкој патријаршији и Косову и Метохији и настављен 8. и 9. октобра у Београду - свечаном академијом у Сава центру и отварањем изложбе у Музеју СПЦ. Тим поводом, у интервјуу за "Новости", Његово преосвештенство епископ бачки др Иринеј Буловић говори о пресудним моментима који су у минулих осам векова обележили духовност СПЦ и васцелог српског народа. На питање које би посебно капиталне догађаје издвојио, епископ Иринеј каже: - Пре него што одговорим на ово ваше уводно и начелно питање, жеља ми је да уредништву, сарадницима и читаоцима "Новости" честитам изузетну годишњицу која је послужила као повод за овај наш разговор - осамстоту годишњицу откако је Свети Сава, највећи син српског народа, издејствовао (не на превару изнудио, како је оклеветан управо у овој, јубиларној години) аутокефалију, што ће рећи пуну канонско-јурисдикцијску самосталност, за Српску православну цркву, а он сам изабран и посвећен за првог аутокефалног архиепископа "српских и приморских земаља". Тај благословени догађај није само трајно обележио српску духовност у најширем смислу те речи - верску праксу, народни етос, културу и све њене плодове - него је и коначно уобличио национални идентитет нашег народа. * Које одлике утемељене на учењу Светог Саве преовлађују у нашем идентитету? - Преовлађујући - додуше, не и једини - садржај нашег идентитета јесте светосавски завет или светосавље, схваћено као "православље српског стила и искуства", како се у своје време изразио Свети Јустин Ћелијски (Поповић). По њему, "Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем". То је "пут који води у живот", пут богочовека Христа, пут јеванђелски, пут светих угодника Божјих, пут већине наших предака. Светосавље, дакле, није алиби за националну искључивост, није варљива религијска љуштура испод које се крије обоготворење "крви и тла". Једном речју, Савиндан није и никада не треба да буде неко српско Степинчево. Следствено, ми не оспоравамо Србима који нису православни, него припадају некој другој вероисповести, право на српски национални идентитет, него само указујемо на битну одредницу духовног и културног бића Српства и његовог историјског пута. Пресудне станице на том путу, како их ја видим, јесу најпре тековине немањићког периода, блиставог у сваком погледу, затим допринос наше Цркве опстанку народа и његовог духовног наслеђа, увек под светосавским знамењем, најпре под туђинским игом и у туђим царевинама, а онда и у процесу националног ослобођења и уједињења. И, најзад, у наше време, у процесу болног постепеног духовног опоравка после вишедеценијских духовних лутања и огромних страдања наше цркве и нашег народа. * На једном скупу у Матици српској, истакли сте да су за нашу Цркву од сваке опасности споља, "опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници". Има ли наша Црква данас вернике и духовнике достојне оних у време Светог Саве? - И даље мислим оно што сам изрекао у Матици српској. Али, хвала Богу, и данас наша Црква има правих духовника и искрених верника, достојних духовних потомака Светога Саве, и то у много већем броју него што се обично мисли. У животу сам имао прилике да многе од таквих духовника и верника и лично упознам. То ми је увек био подстицај да се и сам трудим да идем њиховим стопама и да не клонем у искушењима. Они се, наравно, не размећу и не рекламирају. Да то чине, не би били оно што јесу. А на нашој јавној, посебно медијској сцени, виде се углавном они други, они који посрћу на светосавском путу или су, штавише, са њега скренули. Наши медији, нажалост, њихову појаву и бројност по правилу преувеличавају. Хвала "Новостима" што веома често, практично у сваком броју, пишу о некадашњим и данашњим духовним и моралним горостасима, истинским верницима и родољубима, живим примерима чојства и јунаштва! * Какву поруку у вези са КиМ наша јавност може да очекује са свечаности у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду? - Исту као и увек до сада, од Косовског боја давне 1389. године до косовског боја данас: Косово и Метохију не могу нам заувек отети без нашег пристанка, а ми га нећемо дати. Бог је спор, али достижан, каже мудро наш народ. * СПЦ је донела принципијелну одлуку да отпочне дијалог са неканонском Македонском православном црквом. Да ли ће тај дијалог у блиској будућности бити успостављен? - Наша Црква не почиње сада дијалог са својом децом која су, завођена и заведена, ушла у раскол са њом. Она тај дијалог води већ деценијама, од самог настанка раскола пре 52 године, стрпљиво и са љубављу их позивајући да се врате у јединство са Црквом, без чега тешко да има спасења, да прихвате вековни канонски поредак Православне цркве и да искључиво на том основу, без ванцрквених мотива и противцрквених утицаја, уложе напор да дођу до потпуне црквене самосталности, ако им је она циљ. Куда води самовољно отцепљивање и самопроглашавање могу, поред сопственог искуства, да се увере и на примеру садашње трагичне црквене ситуације у Украјини и великог раскола у васељенском православљу. * Дијалог је пре неколико година био прекинут због прогона и страдања архиепископа охридског Јована и Охридске архиепископије. Ко за то сноси одговорност? - Одговорност за то сноси, разуме се, првенствено државни врх у Скопљу, без чије политичке одлуке судско-полицијско шиканирање не би ни било могуће. Али, велики део одговорности сноси и јерархија у расколу, која не само да није осудила кршење основне људске и грађанске слободе вероисповести и савести, него је мирно посматрала муке своје браће и сестара по вери и крви. Неки од њених чланова били су, нажалост, и подстрекачи прогона, или пак саучесници у његовом вршењу. Архиепископ Јован је данас на слободи, али он још нема ослобађајућу одлуку суда, тако да му Дамоклов мач нове судске фарсе и новог тамновања и даље виси над главом. И поред те жалосне чињенице, ми смо отворени и спремни за дијалог, а да ли ће и када ће бити обновљен, не зависи само од нас. * Одјекнула је ваша порука да Црквом не могу да управљају никакви председници држава јер једина глава Цркве јесте богочовек Исус Христос. Назире ли се излаз из тешке ситуације у којој се налази Митрополија црногорско-приморска? - Митрополија црногорско-приморска јесте у тешкој ситуацији, али су у тежој они који јој стварају тешкоће - а знамо ко су и какви су - јер не схватају да они данас јесу, а сутра нису. Док Црква Божја, у њеном оквиру и споменута Митрополија, јесте ту где јесте током многих векова и биће ту током многих будућих векова. Начелно, по речима Светога писма, Цркву ни врата пакла не могу надвладати, а конкретно - упркос читавој бесомучној пропаганди, клеветама и хајкама, народ у Црној Гори, Срби и несрби, највеће поверење има управо у Српску православну цркву, што на лицу места значи, у Митрополију црногорско-приморску. Излаз из невоље се не назире него је очигледан: ако ништа друго, државна врхушка Црне Горе треба, у сопственом политичком интересу (наглашавам: политичком јер им појмови духовног и континуирано историјског, па ни националног у било ком издању нису ни блиски ни јасни), да остави Цркву на миру и да, када се већ нуди у "евроатлантске интеграције", поштује бар стоти делић правила игре у земљама атлантске цивилизације. У противном ће се истрошити у гашењу пожара паљењем нових ватри, а Цркву, односно Митрополију, неће уништити него ће сама сагорети. * Било је у историји таквих примера "сагоревања у гашењу пожара паљењем ватре". - Пример у историји има безброј. Синан-паша је веровао да ће, када спали мошти Светог Саве, сажећи и његово присуство у српском народу. Исход је био супротан: он, Синан-паша, ојачао је, мимо своје воље и намере, присуство и утицај Светог Саве у српском народу и шире. Брежњев је у своје време обећао совјетским грађанима да ће им на телевизији показати последњег живог попа, како се изразио. Данас је на челу моћне обновљене Русије председник који је истински, а не само политички, верујући православни хришћанин (лично сам сведок да пуних пет сати стоји на богослужењу), а Русија је последња линија одбране хришћанских вредности, што више од многих, ако не и од свих, схвата данашњи римски папа Фрања (Франциско) Први, који са московским патријархом Кирилом потписује у Хавани поруку о хришћанској мисији и одговорности у савременом свету. Од многих других примера испала би читава књига, а не интервју, али ова два су више него довољна и речита. * Оштро сте одговорили Хрватској бискупској конференцији на писмо у којем она врх наше Цркве оптужује за распиривање мржње. Може ли се ускоро очекивати и одговор СПЦ који сте најавили? - Одговор је већ одавно спреман. Треба нам само још једна мала допуна. * Да ли је после тог догађаја било контаката између СПЦ и Католичке цркве у Хрватској? - Увек постоје сусрети и разговори наших епископа и хрватских бискупа у границама савремене Хрватске. Посебни контакти између Српске православне цркве као целине и Хрватске бискупске конференције не постоје већ годинама. * Папа Фрања се нашао на удару хрватске деснице после изјаве да Степинац неће скоро бити канонизован, те да помоћ у решавању недоумица очекује од патријарха Иринеја. Да ли је на ову тему било контаката на релацији СПЦ - Ватикан? - Посебних службених контаката по том конкретном питању није било, али контакти са Ватиканом, односно службеним језиком, са Светом столицом, по разним питањима, редовни су и конструктивни. ВЕЛИКА ЧАСТ *A Недавно вам је епископ петерхофски Силуан, ректор високошколске установе Руске цркве, уручио почасни докторат Духовне академије. Шта вама лично значи ово признање? - Велику, иако незаслужену, част. ЗАЛАГАЊЕ ПРОФЕСОРА ГРАЈФА *A Верујете ли да ће уродити плодом залагање истраживача Института за Холокауст "Шем олам" у Израелу проф. др Гидеона Грајфа да се из Јерусалима уклони спомен-плоча Степинцу? - Надам се да ће уродити плодом. Јад Вашем је већ два пута одбио да призна Степинцу статус "праведника међу народима", који се признаје онима који су реално, уз сопствену опасност, спасавали Јевреје од нацистичких злочинаца. О Јасеновцу као "балканском Аушвицу" (Гидеон Грајф) само Јевреји знају онолико колико знамо ми Срби и, говорећи искрено, знају и они Хрвати који не желе да савремена Хрватска буде наследница НДХ. Извор: Новости

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...