Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'новосадски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 96 results

  1. Импресиониран сам брзином којом је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим одговорио – за мање од једног дана – на мој коментар, насловљен „Опасни портпароли”, објављен 20. марта, а написан поводом његовог саопштења од 16. марта текуће године. Нисам, међутим, нимало импресиониран ни садржајем његовог муњевитог одговора под насловом „О питањима пастирским и портпаролским” ни онтологијом без етике која из њега провирује, па ни тоном и маниром његовог „дискурса”. Да укратко објасним! Читав одговор је уствари свесна замена тезâ: на моје суштинске примедбе епископ Максим не одговара или одговара делимично и селективно, а притом игнорише моја запажања о могућим крајњим последицама његових ставова. Добар део мога текста представљају и њему упућена питања, не само реторичка већ и стварна, срачуната на разjaшњење како еклисиолошко-канонских претпоставки његовог приступа теми тако и неизбежних закључака који из таквог приступа произилазе. Он та питања заобилази. Ваљда са небопарних висина својих богословских прозрења сматра да и не заслужују неки осврт. А ако их и узме у обзир, доживљава их као напад на њега и на његову еклисиологију. Читав његов методолошки поступак бих описао једним – помало грубим, али упечатљивим – поређењем, чији нисам аутор већ сам га чуо од других: коњ је четвороножна животиња, а зебра је слична четвороножна животиња, па из ових премиса закључујемо да у свом „наративу” можемо да говоримо час о коњу час о зебри, како нам кад одговара. Или, да узмем мало достојанственији пример: човек је, по Платону, „двоножно живо биће без крила”, а представник једне врсте из породице најразвијенијих примата њему је сличан и сродан, како физиолошки тако и еволуционо (ако је веровати „јединој научној теорији”), па их, већ по потреби „дијалога”, можемо повремено подвести и под заједнички именитељ. Укратко, како за себе рече један рашчињени и распамећени лажни „ревнитељ Православља”: „Вољ’ ти Драган, вољ’ ти Антоније!” Његово Преосвештенство у свом одговору преузима улогу невине жртве: он, ето, у оквиру своје службе, а за добро своје Епархије, упућује пастирско писмо својим епархиотима, кад, не лези враже, неочекивано, незван и неизазван, ниоткуд искрсава неки портпарол и ненадлежно интервенише, пренебрегавајући чињеницу да Епархија западноамеричка има законитог архипастира у личности епископа Максима, а не у његовој личности или, могло би се рећи, у једној портпаролској индивидуи која још није доспела до пуног личносног начина постојања и делања. Оваква интерпретација би била умесна и исправна кад би заиста била израз – или бар одраз – чињеничног стања. То, нажалост, није случај: није речени портпарол прозвао и напао владику Максима због његове нормалне архипастирске делатности у месној Цркви којој предстоји у име Христово и „на месту Христовом” него је покушао да се брани од његових прозивки и напада. По владици Максиму, наиме, епископ бачки злоупотребљава портпаролско послушање (на које није сâм себе поставио него га је изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве), те час „тврди” да је наша Црква „прекинула општење” са једном Православном Црквом, а час „сугерише” да то треба да учини. Ако такво приказивање неке личности (или бар индивидуе, односно потенцијалне личности) и њеног делања није ноторна неистина и „онтологија без етике”, онда ваистину не знам шта јесте. Најзад, у погледу тона и манира у изражавању једне комплетне личности на адресу једне индивидуе која тек треба да еволуира у личност, навешћу да ја, најблажим могућим речником за који сам уопште способан, на самом почетку свог реаговања наглашавам да ми је намера да само укажем на „неке нетачности и погрешне поруке” саопштења од којега је све почело. Заузврат, Преосвећени аутор одговора мене чашћава изразима и синтагмама попут ових: „далеко од истине”, „видовити бачки епископ”, „немогућа мисаона акробатика”, „недобронамерно и апсолутно неосновано”, „неупућени бачки владика”, „маштовити владика Иринеј” који „врши учитавање”, износи „низ оптужби, клевета и инсинуација”, говори „прокрустовски” и „без иједног ваљаног аргумента” о стварима које слабо познаје, а још мање разуме, приписује „неке сасвим друге намере”, „учитава непримерене конотације”, говори речником који „обилује ad hominem заједљивим провокацијама” и тако даље. Али на крају, и поред свега тога, а на срећу дотичног јада од портпарола, он, Епископ западно-амерички, смиреноумно и великодушно, такорећи кенотички, опрашта му, „као и много пута до сада”, и овај „жалосни (ис)пад”. На све ово имам само једну мисао: о теологијо, о духовности, о онтологијо, о истино-љубивости, о расудљивости и трезвености, како ти је име ако не Максим? Напомињем да овде не „учитавам” светог монаха Максима, Исповедника Православља из далеке прошлости, него нашег савременика и саплеменика, а свог сабрата и саслужитеља, епископа Максима, такође исповедника, али исповедника много тога и много чега. Проблем неопштења међу Православним Црквама, нажалост, постоји, и то не само између Фанара и Москве него и између Антиохије и Јерусалима, а на самој ивици је и питање општења између наше, Српске Православне, Цркве, и Румунске Православне Цркве, због сталног и све безобзирнијег упадања ове последње у канонски простор наше Цркве, у епархије тимочку и браничевску. Никакав портпарол не измишља тај проблем, а ниједан епископ, па ма то био и прогресивни епископ западноамерички, не може га превидети. Њега треба решавати саборно, свеправославно, а не на основу измишљених ексклузивних права и повластица само једне помесне Цркве, Цркве цариградске. Ево и последњег – бар засад – питања сабрату епископу Максиму у вези са преписком нас двојице: ко је канонски исправан српски епископ, он или ја, и то не са мога него са цариградскога становишта? Ево о чему се ради! После страшне „малоазијске катастрофе” и изгона свих православних Грка из турске државе двадесетих година прошлог века (осим оних у самом Цариграду, које су Турци насилним путем изгонили касније, у неколико таласâ), тадашњи васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе члан једне моћне слободнозидарске ложе, а неко време и патријарх александријски, и архиепископ атински, самоуверени „реформатор Православља” и организатор такозваног свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, „предобрасца” за исто толико „свеправославни” сабор на Криту у наше дане, виновник првог великог раскола у савременом Православљу услед његовог непромишљеног и самовољног увођења такозваног новог календара, претеча патријарха Вартоломеја по односу према сопственој многобројној и верној духовној деци, православним Русима, лансирао је дотад непостојећу теорију (у цариградским патријаршијским издањима из 1921. још је нема, како запажа Сергије Троицки) о наводном превасходству „Васељенскога Трона” над свим осталим аутокефалним Православним Црквама и о његовом ексклузивном праву на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене. Тада је формулисано савремено фанариотско тумачење смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора, који се односи на јурисдикцију над „варварским областима”. То тумачење не прихвата нико, буквално нико, од релевантних савремених православних канониста у другим помесним Црквама, а нема га ни код најбољих византијских канониста, Аристина, Зонаре и Валсамона. Не мора по овој ствари мој млађи сабрат, епископ Максим, да верује мени, безначајном портпаролу, не мора ни добром старом Никодиму Милашу, не мора ни руско- -српском канонисти Сергију Троицком, али, за име Бога, нека верује бар епископу Атанасију Јевтићу, преводиоцу и данас бесумње најбољем православном коментатору светих канона! Да се разумемо: нисам ја „антифанариот”, као што нисам ни „филофанариот” по сваку цену, што су ми иначе многи „учитавали” и „спочитавали”. Једноставно, верујем и знам да, колико год да нам је мио Платон (читај: Фанар или, још боље, наша Црква Мајка), милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором. Али Цариград, Константинопољ, Фанар, Истамбул – како већ ко воли – не само да упорно негује и развија теорију Метаксакиса, Атинагоре и прочих него ју је, на врло перфидан начин, применио на скорашњем Критском сабору. Та теорија, наиме, подразумева да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари или, ако им је то испод части, онда су, до даљњега, толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји. У оквиру оваквих схватања, делегација Васељенскога Трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, изменила титуле архијерејâ помесних Цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи немачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помесних аутокефалних Цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима „у Аустрији”, „у Немачкој”, „у Аргентини” и тако даље, дакле без титуле, без епархије. Тако су, без саборске расправе и одлуке, само представници Цариграда, Константинопоља, Фанара, Истамбула – како већ ко воли – означени као епископи ове или оне области, а сви други као гостујући епископи у овој или оној области. Тако је и наш епископ Максим означен као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији”, а не као пуноправни епархијски епископ западноамерички Српске Православне Цркве, али му то није било сметња да, за разлику од огромне већине присутних српских епископа, њих двадесет, стави свој потпис под документ по којем он сâм јесте само толерисани неканонски „епископ у Западној Америци”. У знак захвалности, он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић? Извор: Епархија бачка View full Странице
  2. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је 30. марта 2019. године представљању документарног филма „Доњецка Вратарница“ у амфитеатру Спортског и пословног центра Војводина у Новом Саду. За међународну премијеру филма „Доњецка вратарница” – првог филма Донбаске триологије – ауторка Наталија Батрајева је изабрала Србију јер, како истиче, њен пут као режисера у документаристику почео је управо на Косову и Метохији, око разрушеног манастира Зочишта. Радња документарног филма је о руском манастиру Иверске Богородице Вратарнице, који се нашао у вихору рата. Наталија Батрајева је три ратне године провела тамо и снимила документарни филм који је добио најпрестижније награде у Русији. Ауторка је одлучила да инострана премијера буде у марту у Србији, управо због обележавања 20-годишњице НАТО агресије на Југославију. Батрајева је објавила и потресну монографију Косово српска Голгота. -Филм је заиста потресан. Једно сведочење о страшном страдању Цркве и народа. То нас подсећа на напад на нашу отаџбину ̶ колико је било трагедија и колико је страдало светиња, болница, мостова, људи, деце. Ми верујемо да ће Бог, Правда Божја и љубав, на крају тријумфовати. Светиње ће се обновити, живот ће и даље трајати, али сви они који су замислили да злом, насиљем, крвопролићем, могу да постигну било шта, било где у свету, то ни у ком случају неће успети, навео је владика Иринеј, уз оцену да и Цркву не остављају на миру. Успели су да направе хаос и у Цркви, да покушају да закониту Цркву Украјине – која је у јединству са укупном Руском Православном Црквом – на силу претворе у неку одвојену расколничку заједницу, уз непромишљено учешће цариградског патријарха. Сада, док ми овде разговарамо, разни људи покушавају да насиљем преотму храмове, пошто огромна већина народа у читавој Украјини неће да се одвоји од своје законите Цркве. Као што је руски народ нама помагао у тешким тренуцима наше историје, и ми смо покушали оно мало што можемо. Оно што смо сви чинили у прошлости једни за друге, треба да и данас чинимо. Нико никоме ту није непријатељ, осим оних људи без савести који све то организују, поручио је Епископ бачки. Извор: Епархија бачка
  3. Импресиониран сам брзином којом је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим одговорио – за мање од једног дана – на мој коментар, насловљен „Опасни портпароли”, објављен 20. марта, а написан поводом његовог саопштења од 16. марта текуће године. Нисам, међутим, нимало импресиониран ни садржајем његовог муњевитог одговора под насловом „О питањима пастирским и портпаролским” ни онтологијом без етике која из њега провирује, па ни тоном и маниром његовог „дискурса”. Да укратко објасним! Читав одговор је уствари свесна замена тезâ: на моје суштинске примедбе епископ Максим не одговара или одговара делимично и селективно, а притом игнорише моја запажања о могућим крајњим последицама његових ставова. Добар део мога текста представљају и њему упућена питања, не само реторичка већ и стварна, срачуната на разjaшњење како еклисиолошко-канонских претпоставки његовог приступа теми тако и неизбежних закључака који из таквог приступа произилазе. Он та питања заобилази. Ваљда са небопарних висина својих богословских прозрења сматра да и не заслужују неки осврт. А ако их и узме у обзир, доживљава их као напад на њега и на његову еклисиологију. Читав његов методолошки поступак бих описао једним – помало грубим, али упечатљивим – поређењем, чији нисам аутор већ сам га чуо од других: коњ је четвороножна животиња, а зебра је слична четвороножна животиња, па из ових премиса закључујемо да у свом „наративу” можемо да говоримо час о коњу час о зебри, како нам кад одговара. Или, да узмем мало достојанственији пример: човек је, по Платону, „двоножно живо биће без крила”, а представник једне врсте из породице најразвијенијих примата њему је сличан и сродан, како физиолошки тако и еволуционо (ако је веровати „јединој научној теорији”), па их, већ по потреби „дијалога”, можемо повремено подвести и под заједнички именитељ. Укратко, како за себе рече један рашчињени и распамећени лажни „ревнитељ Православља”: „Вољ’ ти Драган, вољ’ ти Антоније!” Његово Преосвештенство у свом одговору преузима улогу невине жртве: он, ето, у оквиру своје службе, а за добро своје Епархије, упућује пастирско писмо својим епархиотима, кад, не лези враже, неочекивано, незван и неизазван, ниоткуд искрсава неки портпарол и ненадлежно интервенише, пренебрегавајући чињеницу да Епархија западноамеричка има законитог архипастира у личности епископа Максима, а не у његовој личности или, могло би се рећи, у једној портпаролској индивидуи која још није доспела до пуног личносног начина постојања и делања. Оваква интерпретација би била умесна и исправна кад би заиста била израз – или бар одраз – чињеничног стања. То, нажалост, није случај: није речени портпарол прозвао и напао владику Максима због његове нормалне архипастирске делатности у месној Цркви којој предстоји у име Христово и „на месту Христовом” него је покушао да се брани од његових прозивки и напада. По владици Максиму, наиме, епископ бачки злоупотребљава портпаролско послушање (на које није сâм себе поставио него га је изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве), те час „тврди” да је наша Црква „прекинула општење” са једном Православном Црквом, а час „сугерише” да то треба да учини. Ако такво приказивање неке личности (или бар индивидуе, односно потенцијалне личности) и њеног делања није ноторна неистина и „онтологија без етике”, онда ваистину не знам шта јесте. Најзад, у погледу тона и манира у изражавању једне комплетне личности на адресу једне индивидуе која тек треба да еволуира у личност, навешћу да ја, најблажим могућим речником за који сам уопште способан, на самом почетку свог реаговања наглашавам да ми је намера да само укажем на „неке нетачности и погрешне поруке” саопштења од којега је све почело. Заузврат, Преосвећени аутор одговора мене чашћава изразима и синтагмама попут ових: „далеко од истине”, „видовити бачки епископ”, „немогућа мисаона акробатика”, „недобронамерно и апсолутно неосновано”, „неупућени бачки владика”, „маштовити владика Иринеј” који „врши учитавање”, износи „низ оптужби, клевета и инсинуација”, говори „прокрустовски” и „без иједног ваљаног аргумента” о стварима које слабо познаје, а још мање разуме, приписује „неке сасвим друге намере”, „учитава непримерене конотације”, говори речником који „обилује ad hominem заједљивим провокацијама” и тако даље. Али на крају, и поред свега тога, а на срећу дотичног јада од портпарола, он, Епископ западно-амерички, смиреноумно и великодушно, такорећи кенотички, опрашта му, „као и много пута до сада”, и овај „жалосни (ис)пад”. На све ово имам само једну мисао: о теологијо, о духовности, о онтологијо, о истино-љубивости, о расудљивости и трезвености, како ти је име ако не Максим? Напомињем да овде не „учитавам” светог монаха Максима, Исповедника Православља из далеке прошлости, него нашег савременика и саплеменика, а свог сабрата и саслужитеља, епископа Максима, такође исповедника, али исповедника много тога и много чега. Проблем неопштења међу Православним Црквама, нажалост, постоји, и то не само између Фанара и Москве него и између Антиохије и Јерусалима, а на самој ивици је и питање општења између наше, Српске Православне, Цркве, и Румунске Православне Цркве, због сталног и све безобзирнијег упадања ове последње у канонски простор наше Цркве, у епархије тимочку и браничевску. Никакав портпарол не измишља тај проблем, а ниједан епископ, па ма то био и прогресивни епископ западноамерички, не може га превидети. Њега треба решавати саборно, свеправославно, а не на основу измишљених ексклузивних права и повластица само једне помесне Цркве, Цркве цариградске. Ево и последњег – бар засад – питања сабрату епископу Максиму у вези са преписком нас двојице: ко је канонски исправан српски епископ, он или ја, и то не са мога него са цариградскога становишта? Ево о чему се ради! После страшне „малоазијске катастрофе” и изгона свих православних Грка из турске државе двадесетих година прошлог века (осим оних у самом Цариграду, које су Турци насилним путем изгонили касније, у неколико таласâ), тадашњи васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе члан једне моћне слободнозидарске ложе, а неко време и патријарх александријски, и архиепископ атински, самоуверени „реформатор Православља” и организатор такозваног свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, „предобрасца” за исто толико „свеправославни” сабор на Криту у наше дане, виновник првог великог раскола у савременом Православљу услед његовог непромишљеног и самовољног увођења такозваног новог календара, претеча патријарха Вартоломеја по односу према сопственој многобројној и верној духовној деци, православним Русима, лансирао је дотад непостојећу теорију (у цариградским патријаршијским издањима из 1921. још је нема, како запажа Сергије Троицки) о наводном превасходству „Васељенскога Трона” над свим осталим аутокефалним Православним Црквама и о његовом ексклузивном праву на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене. Тада је формулисано савремено фанариотско тумачење смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора, који се односи на јурисдикцију над „варварским областима”. То тумачење не прихвата нико, буквално нико, од релевантних савремених православних канониста у другим помесним Црквама, а нема га ни код најбољих византијских канониста, Аристина, Зонаре и Валсамона. Не мора по овој ствари мој млађи сабрат, епископ Максим, да верује мени, безначајном портпаролу, не мора ни добром старом Никодиму Милашу, не мора ни руско- -српском канонисти Сергију Троицком, али, за име Бога, нека верује бар епископу Атанасију Јевтићу, преводиоцу и данас бесумње најбољем православном коментатору светих канона! Да се разумемо: нисам ја „антифанариот”, као што нисам ни „филофанариот” по сваку цену, што су ми иначе многи „учитавали” и „спочитавали”. Једноставно, верујем и знам да, колико год да нам је мио Платон (читај: Фанар или, још боље, наша Црква Мајка), милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором. Али Цариград, Константинопољ, Фанар, Истамбул – како већ ко воли – не само да упорно негује и развија теорију Метаксакиса, Атинагоре и прочих него ју је, на врло перфидан начин, применио на скорашњем Критском сабору. Та теорија, наиме, подразумева да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари или, ако им је то испод части, онда су, до даљњега, толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји. У оквиру оваквих схватања, делегација Васељенскога Трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, изменила титуле архијерејâ помесних Цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи немачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помесних аутокефалних Цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима „у Аустрији”, „у Немачкој”, „у Аргентини” и тако даље, дакле без титуле, без епархије. Тако су, без саборске расправе и одлуке, само представници Цариграда, Константинопоља, Фанара, Истамбула – како већ ко воли – означени као епископи ове или оне области, а сви други као гостујући епископи у овој или оној области. Тако је и наш епископ Максим означен као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији”, а не као пуноправни епархијски епископ западноамерички Српске Православне Цркве, али му то није било сметња да, за разлику од огромне већине присутних српских епископа, њих двадесет, стави свој потпис под документ по којем он сâм јесте само толерисани неканонски „епископ у Западној Америци”. У знак захвалности, он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић? Извор: Епархија бачка
  4. У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка
  5. У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка View full Странице
  6. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања. -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј. -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј. У оквиру свечаности, проф. др Драган Станић, председник Матице српское, честитао је песнику из Бањалуке г. Зорану Костићу, добитнику Змајеве награде Матице српске за 2018. годину, за збирку песама под насловом Пулсквамперфекта. Најзначајнију песничку награду и најдуговечније књижевно признање Матица српска је установила 1953. године у спомен на песника Јована Јовановића Змаја, поводом 120. годишњице његовог рођења, а досадашњи добитници чине врхунску антологију српског песништва. Аутор збирке песама је навео да књижевност настаје у оквирима једног језика и да су ту границе. -Могу нас оптуживати за великосрпски тон, ја не сматрам да је то тако, јер границе заправо одређује језик. Моју књигу посветио сам страдању српског језика, истакао је песник Зоран Костић. О награђеној књизи говорио је песник Ђорђо Сладоје, а стихове је казивао драмски уметник Небојша Кундачина. Књигу Пулсквамперфекта објавила је Књижевна задруга Српског националног савјета из Подгорице. Свечаној седници у Матици српској је присуствовао епископ Јован (Пурић). Извор: Српска Православна Црква
  7. На духовну радост посетиоца програма Светосавске недеље, у петак 25. јануара 2019. године, у Задужбини Душана Радића у просторијама Српског културног центра Свети Сава у Суботици, одржана је Духовна трибина на којој је у част великог јубилеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј говорио о Осам векова аутокефалности Српске православне цркве (1219-2019). Звучни запис предавања -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље
  8. -Обележена 77. годишњица Новосадске рације- На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2019. године, обележена је 77. годишњица трагичног догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске од 21. до 23. јануара 1942. године побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, амбасадори Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Градоначелник је рекао да се из данашњег Новог Сада мора послати јединствена порука да се овакви злочини не смеју заборавити и да се не смеју поновити. Споменик „Породица” је опомена да се фашистичко зло више никада и ни у једном облику не понови. То је опомена да људско увек мора да победи, да мора да превлада над мржњом и нељудским, истакао је градоначелник Новог Сада. Програм је настављен молитвеним поменом, који је, у име Јеврејске заједнице Србије, одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је рекао да је данашње окупљање подсетник на лекције живота. Овај свет је позорница не да бисмо били посматрачи, него да бисмо били активни учесници. Зато је ово лекција коју не можете да кажете да сте је научили и да затворите књигу. Живот увек сатка ситуације у којима нас стави на испит да види да ли смо научили ту лекцију добро, истакао је врховни рабин Србије. У име Српске Православне Цркве помен је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење владике мохачког г. Исихија, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да нам је света дужност да учинимо све да се злочини никада не понове. Сви треба да радимо на праштању, међусобној љубави и заједништву. Морамо бити свесни чињенице да негде у свету се свакодневно дешавају трагедије попут Новосадске рације, у разним издањима, али са истом суштином. Треба да се молимо и чинимо све што до нас стоји да се то не понови, али и да престане већ једампут у свету у којем живимо. Зато се и сећамо невиних жртава. То није некакво осветничко сећање које презире читаве народе и заједнице, већ је молитвено, литургијско сећање које одзвања и у речима молитве коју смо чули и из уста рабина Исака, а и на свакој молитви за покојнике у нашој Православној Цркви. Да им Бог душу прости и да им буде вечан спомен и у Царству Божјем и међу нама, поручио је владика Иринеј присутнима који су се окупили на Кеју поводом обележавања Новосадске рације. Цвеће на споменик Породица положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, амбасадори Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомак жртава Бранислав Милић. Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном код споменика Породица су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Епархија бачка
  9. Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка
  10. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у недељу, 13. јануара 2019. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Иван Васиљевић. Служби је присуствовао владика Иринеј. На дан празника, 1/14. јануара, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, као и новосадски ђакони. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је био обичај у јеврејском народу да се мушка деца, по рођењу, посвећују Богу и да се, у знак тога завета, обрезују. То је био обичај и код других оријенталних народа, код неких је и данас, али је код Јевреја имао специфичан значај којега они сами најчешће нису били свесни. То је био значај пророчки. Тај старозаветни обичај је жива праслика онога што ће тек доћи, тојест нове стварности, нове твари, новог живота у Христу, у Духу Светоме истовремено. У новозаветном времену, у времену благодати и слободе од закона, нас Сâм Господ – у Свом крајњем и недокучивом смирењу којим прихвата не само нашу природу, него потпуно поистовећује Себе са нама – у том своме смирењу учи нас шта ми треба да, као свој допринос, дајемо бесплатном дару духовног препорода. Тај пут смирења, пут служења, пут жртве, пут љубави, једини је пут спасења за нас, навео је владика Иринеј. Епископ је такође представио и лик Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Свети Василије Велики је чудесни подвижник, монах, човек скроман да не може бити скромнији. За свој кратак овоземаљски живот, поживео је свега 49 година, успео је да уради колико многи други, двапут дуговечнији, не би урадили ни за три живота на земљи. Тешко је наћи неки облик подвига духовног који он није оваплотио и показао својом личношћу. Зато га је Бог и прославио, зато је један од великих Отаца и Учитеља Цркве, и овај наш скромни храм њему је посвећен, објаснио је владика. Архијереј је нагласио да ми треба да се радујемо радошћу коју нико не може одузети од нас. Благодаримо Господу за све и, призивајући молитве Светог Василија Великог и других светих који се данас славе, да се трудимо колико до нас стоји да обрезујемо своја срца од греха, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика мохачки г. Исихије је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом храму. Извор: Епархија бачка
  11. Евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија,братства Саборног храма. Посланицу за празник Рођења Христова, Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер Стојан Билић, сабрат Светогеоргијевског храма у Новом Саду. -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (3)- На литургијске прозбе одговарао је хор Саборног храма, ,,Свети Георгије". Светој Литургији присуствовали су градоначелник града Новог Сада господин Милош Вучевић са сарадницима, као и господин др Радивоје Стојковић, директор Гимназије ,, Јован Јовановић Змај", у Новом Саду. Извор: Епархија бачка
  12. Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка
  13. У Тителу – месту у којем је пре 77 година на најсвирепији начин живот изгубило шездесет особа – у петак, 4. јануара 2019. године, одржан је централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној Рацији у јужној Бачкој. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј је служио парастос у храму Успенија Пресвете Богородице у Тителу, уз саслужење свештенства наше Епархије. Беседећи по завршетку парастоса, владика Иринеј је казао да данас узносимо молитве за покој душа свих невино пострадалих оне хладне зиме 1942. године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Култура сећања није јача страна у нашој колективној народној свести. Страдале су хиљаде и хиљаде људи без икакве кривице осим те што су постојали, а што нису били оне народности или било какве друге припадности, коју су бездушни окупатори сматрали допустивом. Међу тим невиним жртвама није било никаквог избора ни по каквом кључу ни критеријуму ‒ од тек рођеног детета до човека у дубокој старости, сви су долазили на ред џелатима. Ми морамо схватити да они који су били жртве, али не на путу зла него на путу добра, а поготову они који су свесно себе жртвовали на путу правде, мира и истине, да они не само што заслужују наше сећање, него без њих ми, хтели то или не хтели, постепено постајемо духовни мртваци. После њиховог крста, после њиховог невиног погубљења, уследило је сасвим извесно пред Богом и са Богом, и њихово васкрснуће, прослављење, њихова победа над смрћу, казао је владика Иринеј. Епископ бачки је нагласио да и данас многи страдају широм света. Ово наше молитвено сећање није толико потреба наших покојника, та молитва је потребнија нама него њима, и ради сећања, и ради тога да урадимо све што до нас стоји да се такви злочини не понове. Колико год да је овај повод тужан, у нама је утеха коју нам нико не може одузети због предстојећег Рођења Христовог, због тога што је Он Крстом и Васкрсењем победио свако зло, Својим страдањем осмислио страдања људи и обезбедио свима вечно блаженство у вечном Царству љубави Своје, рекао је владика бачки Иринеј. После парастоса у храму у Тителу, на платоу испред Светоуспенског храма, присутнима су се обратили г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Драган Божић, председник Општине Тител. Венце су положили представници Скупштине Војводине, Покрајинске владе, Општине Тител и Меморијалног друштва Рација 1942. Молитвеном обележавању 77. годишњице рације у Бачкој присуствовали су и г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, и многи други званичници, као и верни народ Бачке. Венац са брода на Тиси спустили су госпођа Весна Кнежевић, председница Скупштине општине Тител и представници Речне флотиле. Следеће, 2020. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, биће одржан у Бечеју. У среду, 23. јануара 2019. године, на новосадском Кеју жртава рације, житељи Бачке ће обележити годишњицу догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. На Божић, 1942. године, у јужној Бачкој, фашисти Миклоша Хортија извршили су погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Рација је почела 4. јануара у Шајкашкој, настављена је у Новом Саду, а завршена је у Бечеју. За три дана у Новом Саду, у водама Дунава нестало је неколико хиљада Срба, Јевреја, Рома, као и не мали број припадника других етничких група. Извор: Епархија бачка
  14. На празник Светог оца Николаја, 6/19. децембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету Литургију у новосадском Саборном храму, уз саслужење братства храма и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је истакао: ,,... данас, посланица апостолска говори о старешинама духовним које треба поштовати и на њих се угледати. У Светом Јеванђељу Господ поучава народ на гори, а и све нас, у чему је човеково право блаженство. Одломци из Светог Писма који су прочитани, односе се на Светог оца Николаја, којег данас празнујемо. Он је био пример за углед и то видимо у тропару и кондаку празника, свечаним песмама, које појемо њему у част. Учесник је Првог великог сабора Васељенске Цркве и верује се да је показао изузетну ревност, међу другим Оцима сабора. Оно што га је посебно красило јесте његово милосрђе, нарочито према сиромашнима. Зато га је Бог и прославио... " Извор: Епархија бачка
  15. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”. Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки. У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача. Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања. Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа Извор: Епархија бачка
  16. Обраћајући се учесницима скупа, Епископ бачки је казао да је сећање суштина празника. Када кажемо сећање, не мислимо на обичну интелектуалну реминисценцију, на размену информација, сазнања и података о некадашњим личностима и догађајима, него мислимо на живо сећање, сећање у духовном смислу, посебно ми хришћани, на литургијско сећање, а оно значи оживљавање давних личности и догађаја. Ми о празницима и у том литургијском сећању, на неки начин, тајанствено и чудно, али ипак реално, постајемо савременици догађаја и учесници са другим личностима, а у исто време је то предокушање, антиципација будућих догађаја, навео је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је истакао да овај скуп не доживљава као обично, радно окупљање, већ празнично. У свим религијама и културама, оне најзначајније ствари се прослављају више дана и то је посебно наглашено у традицији наше Православне Цркве. У литургијском смислу празновање се дели на три дела: један уводни, који се зове претпразништво, онда главни празник, и следи период попразништва, где празник и даље траје, али постепено се приводи своме завршетку. У нашем данашњем контексту, ја се усуђујем да кажем да сматрам овај скуп једним свечарским, али озбиљним научним скупом, где као Претпразништво обележавамо и славимо Мајску скупштину, као сâм празник Велику народну скупштину у Новом Саду, и као Попразништво – наше време, нас у овом нашем времену, са одговорношћу за време које је пред нама, поручио је владика Иринеј. Наглашавајући да овакви скупови осветљују осетљиви период наше историје, председник Матице српске је оценио да су научна истраживања драгоцена данас када треба да ваљано изучимо формулу опстанка у глобалном европском и светском поретку. Уколико тачније и верније опишемо природу света у којем постојимо, утолико ћемо се на међународној, војној, политичкој и економској сцени изборити за достојанствени опстанак српског народа и свих народа који са Србима деле животни простор, истакао је професор Драган Станић. Два велика догађаја, Мајска скупштина и Велика народна скупштина, међаши су али и сведоци целокупне наше историје и борбе нашег народа за идентитет и слободу, оценио је господин Игор Мировић, додајући да је епилог тог времена и те истрајне борбе управо Велика народна скупштина одржана у Новом Саду, када су победила начела једнакости и равноправности. У оквиру обележавања стогодишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, како је најавио председник Покрајинске владе, биће отворен Музеј присаједињења и откривен споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, а у Српском народном позоришту биће изведена представа Светозар. У раду скупа учествовали су: др Љубомирка Кркљуш, др Дејан Микавица, др Горан Васин, др Љубодраг Ристић, др Александар Животић, др Мира Радојевић, др Горана Раичевић, др Слободан Владушић, др Владимир Симић, др Игор Борозан, др Тијана Палковљевић Бугарски, др Милан Мицић, др Драго Његован, др Ненад Нинковић, др Александар Хорват, др Гордана Петковић, др Владимир Баровић, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, др Сузана Кујунџић-Остојић, др Ђура Харди, др Габријела Губова и др Ференц Немет. Научном скупу је присуствовао бивши нишки Епископ Јован (Пурић). Извор: Епархија бачка
  17. Научни скуп на тему: „Срби у Угарској 1848–1918: Од Мајске до Велике народне скупштине”, отворен је у петак, 2. новембра 2018. године, у свечаној дворани Матице српске. Учеснике скупа су поздравили Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, господин Игор Мировић, председник Покрајинске владе, господин Здравко Јелушић, председник Скупштине Града Новог Сада, и професор Драган Станић, председник Матице српске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Обраћајући се учесницима скупа, Епископ бачки је казао да је сећање суштина празника. Када кажемо сећање, не мислимо на обичну интелектуалну реминисценцију, на размену информација, сазнања и података о некадашњим личностима и догађајима, него мислимо на живо сећање, сећање у духовном смислу, посебно ми хришћани, на литургијско сећање, а оно значи оживљавање давних личности и догађаја. Ми о празницима и у том литургијском сећању, на неки начин, тајанствено и чудно, али ипак реално, постајемо савременици догађаја и учесници са другим личностима, а у исто време је то предокушање, антиципација будућих догађаја, навео је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је истакао да овај скуп не доживљава као обично, радно окупљање, већ празнично. У свим религијама и културама, оне најзначајније ствари се прослављају више дана и то је посебно наглашено у традицији наше Православне Цркве. У литургијском смислу празновање се дели на три дела: један уводни, који се зове претпразништво, онда главни празник, и следи период попразништва, где празник и даље траје, али постепено се приводи своме завршетку. У нашем данашњем контексту, ја се усуђујем да кажем да сматрам овај скуп једним свечарским, али озбиљним научним скупом, где као Претпразништво обележавамо и славимо Мајску скупштину, као сâм празник Велику народну скупштину у Новом Саду, и као Попразништво – наше време, нас у овом нашем времену, са одговорношћу за време које је пред нама, поручио је владика Иринеј. Наглашавајући да овакви скупови осветљују осетљиви период наше историје, председник Матице српске је оценио да су научна истраживања драгоцена данас када треба да ваљано изучимо формулу опстанка у глобалном европском и светском поретку. Уколико тачније и верније опишемо природу света у којем постојимо, утолико ћемо се на међународној, војној, политичкој и економској сцени изборити за достојанствени опстанак српског народа и свих народа који са Србима деле животни простор, истакао је професор Драган Станић. Два велика догађаја, Мајска скупштина и Велика народна скупштина, међаши су али и сведоци целокупне наше историје и борбе нашег народа за идентитет и слободу, оценио је господин Игор Мировић, додајући да је епилог тог времена и те истрајне борбе управо Велика народна скупштина одржана у Новом Саду, када су победила начела једнакости и равноправности. У оквиру обележавања стогодишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, како је најавио председник Покрајинске владе, биће отворен Музеј присаједињења и откривен споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, а у Српском народном позоришту биће изведена представа Светозар. У раду скупа учествовали су: др Љубомирка Кркљуш, др Дејан Микавица, др Горан Васин, др Љубодраг Ристић, др Александар Животић, др Мира Радојевић, др Горана Раичевић, др Слободан Владушић, др Владимир Симић, др Игор Борозан, др Тијана Палковљевић Бугарски, др Милан Мицић, др Драго Његован, др Ненад Нинковић, др Александар Хорват, др Гордана Петковић, др Владимир Баровић, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, др Сузана Кујунџић-Остојић, др Ђура Харди, др Габријела Губова и др Ференц Немет. Научном скупу је присуствовао бивши нишки Епископ Јован (Пурић). Извор: Епархија бачка View full Странице
  18. Српски политички форум организовао је синоћ на Факултету политичких наука на Вождовцу у Београду трибину под називом "100 година Војводине у Србији". На трибину говорили су Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и академик Коста Чавошки. Трибину је водио Милан Веселица. Срби су се ујединили са Србијом на Великом народном збору у Руми 24. односно на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, подсетили су говорници. Чућемо целокупно излагање Преосвећеног Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Прилог радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква
  19. Српски политички форум организовао је синоћ на Факултету политичких наука на Вождовцу у Београду трибину под називом "100 година Војводине у Србији". На трибину говорили су Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и академик Коста Чавошки. Трибину је водио Милан Веселица. Срби су се ујединили са Србијом на Великом народном збору у Руми 24. односно на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, подсетили су говорници. Чућемо целокупно излагање Преосвећеног Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Прилог радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Своје запажање о књизи „Сенка осмог еона” изложио је и академик Предраг Пипер, истакавши важност молитве која доминира овим песничким делом. Академик Матија Бећковић је скренуо пажњу на феномен речи, те да је реч у данашње време изгубила вредност. Он, међутим, сматра да је сама чињеница, да иза модерног песничког дела стоји предговор Епископа бачког Иринеја, већ сама по себи знак да смо одмакли у односу на стара времена, када су издања била цензурисана у тој мери, да су се под иницијалима скривала имена аутора попут великана наше Цркве - Светог владике Николаја или Његоша. Поздравивши присутне у Студију М, аутор збирке Селимир Радуловић се захвалио Епископу бачком Иринеју и осталим говорницима, који су својим учешћем увеличали ово песничко вече. Друго издање многонаграђиване збирке песама „Сенка осмог еона”, коју је објавила издавачка кућа „Лагуна“, једна је од осам песничких књига поете Селимира Радуловића, директора Библиотеке Матице српске и добитника многих књижевних награда. Извор: Радио Беседа
  21. Друго издање збирке песама под насловом „Сенка осмог еона”, аутора Селимира Радуловића,представљена је 3. октобра 2018. године у новосадском Студију М. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, аутор предговора другог издања, рекао је да свеколику стварност у којој живимо схвата као Божанску поезију њенога Творца. Не треба заборавити - наставио је владика - да Символ Вере садржи реч Творац, која је у грчком језику иста реч и за песника – Поета. Зато, све што постоји заправо је поезија и све што је у знаку и служби лепог, истинитог и аутентичног у нашем животу је поезија али у исто време и молитва, поручио је владика Иринеј. Своје запажање о књизи „Сенка осмог еона” изложио је и академик Предраг Пипер, истакавши важност молитве која доминира овим песничким делом. Академик Матија Бећковић је скренуо пажњу на феномен речи, те да је реч у данашње време изгубила вредност. Он, међутим, сматра да је сама чињеница, да иза модерног песничког дела стоји предговор Епископа бачког Иринеја, већ сама по себи знак да смо одмакли у односу на стара времена, када су издања била цензурисана у тој мери, да су се под иницијалима скривала имена аутора попут великана наше Цркве - Светог владике Николаја или Његоша. Поздравивши присутне у Студију М, аутор збирке Селимир Радуловић се захвалио Епископу бачком Иринеју и осталим говорницима, који су својим учешћем увеличали ово песничко вече. Друго издање многонаграђиване збирке песама „Сенка осмог еона”, коју је објавила издавачка кућа „Лагуна“, једна је од осам песничких књига поете Селимира Радуловића, директора Библиотеке Матице српске и добитника многих књижевних награда. Извор: Радио Беседа View full Странице
  22. 1. Да ли је цео православни свет у опасности, како упозорава Свети Синод Руске Православне Цркве, после одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије о постављењу двојице „егзарха” за Кијев? Да ли та опасност, уствари, већ постаје стварност јер се у истом саопштењу Светог Синода Руске Православне цркве констатује и да је „процес према изјавама Васељенског Патријарха неповратан и биће настављен”? У вашем питању је делимично дат и одговор. Заиста, први пут у историји Православне Цркве над њом се надвија реална опасност од новог великог раскола, овог пута не између хришћанског Истока и Запада него унутар самог Истока. Ако би дошло до тога, – а ја се надам да, упркос свему, неће доћи, – то би био већи и тежи раскол од свих претходних у историји Цркве, квантитативно већи и од раскола из 1054. године, с обзиром на данашњу бројност помесних Православних Цркава и њихову раширеност у свету. Морам, узгред и укратко, да разјасним појаву двојице цариградских „егзараха” у Кијеву. Они, наиме, нису тамо постављени него послани на неко време, у конкретној мисији спровођења плана о додељивању аутокефалије украјинским расколницима више боја и врста, а против воље законите, канонске Цркве у Украјини, једине која у тој земљи јесте Православна Црква, призната од свих Цркава, почев од Цариградске Патријаршије. Реч егзарх има разна значења у разним контекстима, али овде значи просто изасланик, легат, представник. Да бисмо разумели о чему се ту ради, морамо замислити ову слику: у Скопље долази делегација са обалâ Босфора да испита модус и процедуру додељивања аутокефалије тамошњој Цркви која је у расколу са свим Црквама, укључујући, на првом месту, саму Цариградску Патријаршију, а ћутке заобилази канонску Цркву и њеног поглавара, архиепископа Јована, иначе јединог којега признају сви, па и споменута делегација и они који су је послали. Могуће је замислити и још већи оксиморон: слична делегација стиже на Цетиње, ту се настањује на неко време и почиње да разрађује процедуру давања аутокефалије Мирашу Дедеићу (самозваном Михаилу) и његовој расколничкој секти, иако га је претходно сама Цариградска Патријаршија рашчинила због његових канонских преступа, док законити епископ, митрополит Амфилохије, добро познат и у самом Цариграду и у православном свету уопште, не бива удостојен ни посете и поздрава, а о читавој „миротворној” и „ујединитељској” операцији сазнаје из новина и са малог екрана. Ви на крају питате да ли је процес у Кијеву неповратан. И ја знам за такве изјаве, али сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, акамоли када су у току и тек треба да буду окончани. Понављам: надам се у Бога, заједно са огромном већином православних хришћана широм света, да Цариградска Патријаршија, историјски гледано Мати свих словенских Цркава, неће прећи фатални Рубикон и да ће светињу јединства Цркве ставити изнад овоземаљских „примата”, антагонизама, интересâ, утицајâ... 2. Да ли ће се Српска Православна Црква на било који начин одредити према овим догађајима и одлукама везаним за Украјину? Многи медији већ „лицитирају“ на чију ће страну стати Српска Црква: Москве или Цариграда... Медијско лицитирање је лишено смисла. Српска Православна Црква не прихвата постојање два различита – притом завађена – Православља, једног „фанариотског”, а другог „московског”, већ верује у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Христову Цркву. Стога она чини све што може у служби јединства Цркве, односно мира и љубави међу помесним Црквама, и не опредељује се на начин који је присутан, па, можда, и једини могућ у сфери политике, идеологије и такозваних интереса. Укратко: нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би, чак независно од добрих намера, сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Наш циљ јесте – заувек истерати злог духа из нашега Дома у који се незван уселио, а не и нехотице очистити и украсити наш Дом да би се у њега уселило седам других злих духова, горих од њега (сравни Мат. 12, 43 – 45 и Лук. 11, 24 – 26). 3. Колико је остварив позив Светог Синода Руске Православне Цркве да поглавари помесних православних Цркава иницирају братску свеправославну расправу о црквеној ситуацији у Украјини? Да ли се у Српској Цркви разматра овај позив и да ли сте у контакту са другим помесним Православним Црквама у вези са тим? Свеправославно саветовање на ову тему није могуће зато што такво саветовање сазива Васељенски Патријарх као предстојатељ Цркве која је прва по части и рангу, а он сада заступа тезу да има право да сâм, без учешћа осталих сестринских Цркава, само са својим Синодом, решава проблеме ма где у Православљу, без обзира на јурисдикцију и ставове аутокефалних Цркава (лично, уверен сам да ту тезу неће прихватити ни једна једина Православна Црква). Такво саветовање, по мени, није ни потребно јер сви православни патријарси и Синоди, па и шира јавност у православној васељени, знају о чему се ради, што на основу службених разговора са делегацијама како Цариградске тако и Московске Патријаршије што на основу општедоступних информација. 4. Ако неканонске црквене структуре у Украјини на овај начин добију аутокефалност, постоји ли могућност да се слично догоди и у Македонији, где такође постоје канонска Црква и непризнате структуре? Знам да знате шта значи скраћеница ЕПП: економско-пропагандни програм. Али да ли знате шта значи АПП? Ево шта: ако прође, прође. Овде важи АПП: ако тако нешто прође у Украјини (а не може да прође, осим са несагледивим последицама), проћи ће не само у Македонији (сад већ ваљда „Северној”) него и у Црној Гори, Абхазији и где год наручиоци и извршиоци замисле, чак, можда, и у Грчкој. Молим се Богу и позивам ваше читаоце православне вероисповести да се и они моле Богу да нас сачува од таквог искушења. Извор: Српска Православна Црква / Политика
  23. Интервју за „Политику”, дат г-ђи Јелени Чалији 1. Да ли је цео православни свет у опасности, како упозорава Свети Синод Руске Православне Цркве, после одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије о постављењу двојице „егзарха” за Кијев? Да ли та опасност, уствари, већ постаје стварност јер се у истом саопштењу Светог Синода Руске Православне цркве констатује и да је „процес према изјавама Васељенског Патријарха неповратан и биће настављен”? У вашем питању је делимично дат и одговор. Заиста, први пут у историји Православне Цркве над њом се надвија реална опасност од новог великог раскола, овог пута не између хришћанског Истока и Запада него унутар самог Истока. Ако би дошло до тога, – а ја се надам да, упркос свему, неће доћи, – то би био већи и тежи раскол од свих претходних у историји Цркве, квантитативно већи и од раскола из 1054. године, с обзиром на данашњу бројност помесних Православних Цркава и њихову раширеност у свету. Морам, узгред и укратко, да разјасним појаву двојице цариградских „егзараха” у Кијеву. Они, наиме, нису тамо постављени него послани на неко време, у конкретној мисији спровођења плана о додељивању аутокефалије украјинским расколницима више боја и врста, а против воље законите, канонске Цркве у Украјини, једине која у тој земљи јесте Православна Црква, призната од свих Цркава, почев од Цариградске Патријаршије. Реч егзарх има разна значења у разним контекстима, али овде значи просто изасланик, легат, представник. Да бисмо разумели о чему се ту ради, морамо замислити ову слику: у Скопље долази делегација са обалâ Босфора да испита модус и процедуру додељивања аутокефалије тамошњој Цркви која је у расколу са свим Црквама, укључујући, на првом месту, саму Цариградску Патријаршију, а ћутке заобилази канонску Цркву и њеног поглавара, архиепископа Јована, иначе јединог којега признају сви, па и споменута делегација и они који су је послали. Могуће је замислити и још већи оксиморон: слична делегација стиже на Цетиње, ту се настањује на неко време и почиње да разрађује процедуру давања аутокефалије Мирашу Дедеићу (самозваном Михаилу) и његовој расколничкој секти, иако га је претходно сама Цариградска Патријаршија рашчинила због његових канонских преступа, док законити епископ, митрополит Амфилохије, добро познат и у самом Цариграду и у православном свету уопште, не бива удостојен ни посете и поздрава, а о читавој „миротворној” и „ујединитељској” операцији сазнаје из новина и са малог екрана. Ви на крају питате да ли је процес у Кијеву неповратан. И ја знам за такве изјаве, али сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, акамоли када су у току и тек треба да буду окончани. Понављам: надам се у Бога, заједно са огромном већином православних хришћана широм света, да Цариградска Патријаршија, историјски гледано Мати свих словенских Цркава, неће прећи фатални Рубикон и да ће светињу јединства Цркве ставити изнад овоземаљских „примата”, антагонизама, интересâ, утицајâ... 2. Да ли ће се Српска Православна Црква на било који начин одредити према овим догађајима и одлукама везаним за Украјину? Многи медији већ „лицитирају“ на чију ће страну стати Српска Црква: Москве или Цариграда... Медијско лицитирање је лишено смисла. Српска Православна Црква не прихвата постојање два различита – притом завађена – Православља, једног „фанариотског”, а другог „московског”, већ верује у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Христову Цркву. Стога она чини све што може у служби јединства Цркве, односно мира и љубави међу помесним Црквама, и не опредељује се на начин који је присутан, па, можда, и једини могућ у сфери политике, идеологије и такозваних интереса. Укратко: нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би, чак независно од добрих намера, сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Наш циљ јесте – заувек истерати злог духа из нашега Дома у који се незван уселио, а не и нехотице очистити и украсити наш Дом да би се у њега уселило седам других злих духова, горих од њега (сравни Мат. 12, 43 – 45 и Лук. 11, 24 – 26). 3. Колико је остварив позив Светог Синода Руске Православне Цркве да поглавари помесних православних Цркава иницирају братску свеправославну расправу о црквеној ситуацији у Украјини? Да ли се у Српској Цркви разматра овај позив и да ли сте у контакту са другим помесним Православним Црквама у вези са тим? Свеправославно саветовање на ову тему није могуће зато што такво саветовање сазива Васељенски Патријарх као предстојатељ Цркве која је прва по части и рангу, а он сада заступа тезу да има право да сâм, без учешћа осталих сестринских Цркава, само са својим Синодом, решава проблеме ма где у Православљу, без обзира на јурисдикцију и ставове аутокефалних Цркава (лично, уверен сам да ту тезу неће прихватити ни једна једина Православна Црква). Такво саветовање, по мени, није ни потребно јер сви православни патријарси и Синоди, па и шира јавност у православној васељени, знају о чему се ради, што на основу службених разговора са делегацијама како Цариградске тако и Московске Патријаршије што на основу општедоступних информација. 4. Ако неканонске црквене структуре у Украјини на овај начин добију аутокефалност, постоји ли могућност да се слично догоди и у Македонији, где такође постоје канонска Црква и непризнате структуре? Знам да знате шта значи скраћеница ЕПП: економско-пропагандни програм. Али да ли знате шта значи АПП? Ево шта: ако прође, прође. Овде важи АПП: ако тако нешто прође у Украјини (а не може да прође, осим са несагледивим последицама), проћи ће не само у Македонији (сад већ ваљда „Северној”) него и у Црној Гори, Абхазији и где год наручиоци и извршиоци замисле, чак, можда, и у Грчкој. Молим се Богу и позивам ваше читаоце православне вероисповести да се и они моле Богу да нас сачува од таквог искушења. Извор: Српска Православна Црква / Политика View full Странице
  24. У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је истакао: Успење Пресвете Богородице је централни празник Богородичин. Пресвета Дјева Марија је Мати Господа и Спаса нашега Исуса Христа и самим тим мати и свих нас. Она која је „Мати Живота” данас прелази у гроб, а по речима црквеног песника и по смрти је жива. Данашњи празник, мада Свето Писмо не говори о њему, веома је рано установљен и утемељен у дубинама Светог предања мајке Цркве. Садржај празника је веома богат и садржи читав сажетак нашег спасења. Извор: Епархија бачка
×
×
  • Create New...