Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'новопрестављеном'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је са свештеномонаштвом и свештенством заупокојену Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, поводом упокојења Предрага Пеђе Вукића, историчара са Цетиња, у четвртак 25.јула 2019. љета Господњег на празник Иконе Богородице Тројеручице. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Предраг Вукић упокојио се јуче у острошкој светињи у 54.години живота, а заупокојеној Литургији над његовим одром присуствовали су чланови породице, бројно свештенство, монаштво, родбина и пријатељи покојника. Након причешћивања вјерних, Митрополит Амфилохије са саслужитељима служио је опијело над одром Предрага Вукића, а после прочитаног Јеванђеља од њега се опростио подсјећајући на ријечи Светог писма „Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја“ које се читају на опијелу. -Овим ријечима испраћамо оне који из овог пролазног свијета одлазе на вјечни пут, Божији пут, пут којим иде свако створење, пут који је наш брат Предраг Пеђа изабрао и раније. Изабрао је као мјеру свога живота и у времену и у вјечности, Онога који је пут, истина и живот, Христа Бога нашега – казао је Митрополит Амфилохије и додао да је Пеђа Вукић управо тим путем пролазио током свог кратког живота, вјеран Христу Богу и Његовој заповијести. Митрополит Амфилохије је нагласио да је Предраг међу разним путљагама, путељцима и распућима којима многи од нас ходимо по овој земљи, изабрао једини, истински и прави пут. -Вјери у Христа Бога и у вјечно Царство небеско научила га је његова мајка, а историјској науци га је научио његов отац. Његова историја којом се он бавио није била мртва историја, него живот. Његова историја и бављење историјом и живих и животворних моштију Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, темељена је не на разарању светиња Божијих и ловћенске светиње, него на оном светом храму Светог Петра Цетињског и на моштима и на мудрости Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца – казао је Митрополит Амфилохије. Зато је Бог, али и сам Пеђа одабрао да овдје код моштију Светог Василија почива његово тијело и да овдје чека трубе судњег дана, рекао је Митрополит Амфилохије и додао да је у острошку светињу долазио по његовом благослову да проучава архив Светог Василија Острошког. -Био је вјеран Светом Петру Цетињском и његовом живоносном дјелу и његовом схватању историје и историје свога народа, вјеран Светом Петру Другом Ловћеснком Тајновидцу, вјеран Василију Острошком. На тој вјерности и на том поштовању према њима, он је темељио своје схватање историје и своје личне, али и историје свога народа. Зато је остао вјеран до краја свога живота и своме српском народу, како је стално говорио, да је то народ коме он припада – истакао је Митрополит Амфилохије. У име Црквене општине Цетиње, у име Вукићевих суграђана, од њега се опростио предсједник ЦО Рајко Радусиновић, који је говорећи о његовом животу казао да се он одигравао између три мјеста која су опредијелила и обликовала његову животну и стваралачку судбину: Цетиња, Острога и Београда. -Цетиња као мјеста рођења, школовања и рада у државном Архиву, Архиву музеја и Архиву МЦП. Цетиње је волио на специфичан начин, а које га по његовм мишљењу није вољело, а ни размјело, јер то није био град чију је петстогодишњу историју, развој и метаморфозе одлично познавао. То је ипак био град у коме је упознао архивску грађу и у којем је захваљујући својој несвакидашњој меморији постао историчар кога су уважавали и академици и доктори историјских наука, од којих су они искрени и мање сујетни говорили да Пеђа зна више него сви они заједно. Јер Пеђа је био архив који хода – казао је Радусиновић и додао да је због несебичног рада и труда на прикупљању новца за градњу храмова, Вукића СПЦ одликовала Орденом Светог Саве. У Београду је Пеђа обично боравио крајем децембра, када се сретао са еминентним културним и научним радницима, а у Острогу је боравио десетак дана мјесечно, молио Светом Василију Острошком, радио на сређивању манастирског архива и писању духовне поезије, која била друга Пеђина љубав поред историје, казао је Радусиновић. -Судбина је хтјела да ја стари човјек држим опроштајни говор свом сину. Он је био принципијелан човјек и био је јако одређен у својим опредјељењима, убјеђењима и одлукама. Ја сам те његове одлуке и убјеђења поштова. Јесте да смо се некад мимоилазили, али је Пеђа за мене, а вјерујем и за вас био један честит и поштен човјек, емотивне душе, високи интелектуалац. Његови говори, бесједе, предавања, слушани су са великом пажњом, а његова реторика је надалеко чувена. Био је жива енциклопедија и маестро своје струке – казао је Милутин Вукић и подсјетио да му је син обећао да ће он њему држати погребно слово, а не обрнуто. Потом су земни остаци Предрага Вукића сахрањени на манстирском гробљу. Међу присутнима на Вукићевој сахрани поред свештенства, родбине и пријатеља, били су присутни неки од посланика Скупштине Црне Горе и бројни интелектулаци и људи из културног живота Црне Горе. Острошко братство и породица припремили су ручак за покој душе Предрага Вукића у Доњем манастиру. Вјечанаја памјат брату нашем Предрагу Вукићу! Извор: Манастир Острог
  2. Изненадно упокојење историчара Предрага Пеђе Вукића затекло нас је неспремне на ту вијест јутрос све! Публициста Јован Маркуш, пријатељ, суграђанин и саборац новопрестављеног Предрага Вукића на пољу очувања црногорске историје, дијели своја сјећања на њега са слушаоцима радија Светигора. Разговор водила: Оливера Балабан. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  3. У уторак 11. јуна 2019. године служена је заупокојена литургија у манастиру Буково поводом упокојења новопрестављеног протосинђела Артемија (Ранђеловића), настојатеља манастира Свете Тројице код Књажевца. Началствовао је Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља из Тимочке и Рашко-призренске епархије. Након свете Литургије беседио је архимандрит Стефан из манастира Св. Козме и Дамјана у Зочишту. Чин монашког опела служио је Епископ Иларион, а саслуживали су свештенослужитељи из Браничевске, Рашко-призренске и Тимочке епархије а молитвено учешће узело је многобројно монаштво, свештенство и верни народ. У свом обраћању након опела владика Иларион је рекао – Благодарим човекољубљу Божијем и тајанственом промислу Божијем који за нас људе овде на земљи никада неће бити до краја схваћен. Сабрали смо се овде да нашег сабрата, духовног оца, саслужитеља, сина, брата, рођака и пријатеља испратимо са овога света, јер је његов земаљски живот окончан, али његова душа већ пребива у вечноме животу. Тачно је четврт века од када је дошао у ову светињу, и од тога половину провео у овој Епархији, а нешто мало мање у Браничевској, и опет се вратио овде да до свога краја буде са нама. Као архијереј благодарим својој старијој браћи архијерејима који су били овде када је отац Артемије дошао, Епископу жичком Јустину, али и Епископу Браничевском Игњатију који га је такође примио у архијерејкси загрљај. Они су изразили своје саучешће и прилажу своје архијерејске молитве за милост пред Господом и наслеђе Царства Небеског нашем оцу Артемију. Благодарим и свима вама, браћи, саслужитељима, монахињама, и вама браћо и сестре који сте овде са нама и који сте били молитвеници и подршка у време болести о. Артемија, а посебно захваљујем др Радету Костићу и др Славиши из Гамзиградске бање, као и лекарима из Зајечара, Београда и Књажевца. Од првог дана његовог доласка у овај манастир сви ми окупљени овде смо се уз њега борили, трудили и са њим упознавали нашу веру и прве монашке дане проводили, многе је крштавао, венчавао међу вама…. Овде се родио као монах и ту сада заувек почива. У овом тренутку сећам се укрштених животних путева нас двојице, од дана мога рођења када ме први пут видео, преко тога када ме је учио да ходам, играм фудбал, пливам, свирам гитару…. Када сам ја призван од Господа у Цркву Христову, настојао сам да и њега подстакнем да види истински пут Христов, и ту сам га мало претекао…А онда је он мене претекао, јер је дошао у манастир пре мене и постао први мој игуман кога сам слушао. Ја сам њега привео на крштење, а он мене на монашење. Ево сада га испраћамо саборно да он опет први крочи у вечни живот. Нека би Господ дао да он молитвеним заступништвом Пресвете Богородице, светог Николаја његове крсне славе и светог великомученика Артемија иде пред нама у Царство Небеско и уђе у Радост Господа свога. Кроз болест и страдање задобио је очишћење и душе и тела и искупљење пред Богом за живот вечни. Нека би Господ даровао нама братољубље које се гради на истинском богољубљу, да свако од нас испуњава своју мисију и призвање овде на земљи, јер је свакоме од нас припремљено место у Царству Небеском, по речима Господњим „у Царству моме станови су многи“. Амин. Извор: Епархија тимочка
  4. Пре тачно 27 година, 20.јануара 1991.године, на дан прослављања храмовног празника Оптинског Скита, који је освећен у част Пророка Јована Претече, стигао је отац у Оптину Пустињу и добио да руководи манастиром. Већ годину и по дана манастир је био без руководства, пошто је старешина манастира, архимандрит Евлогије, после тешке несреће био у болници. Обитељ која је предата Православној Цркви 17.новембра 1987.године, полако се дизала из пепела. То је био први отворени манастир у Совјетском Савезу (после Даниловог манастира – резиденције Патријарха Московског). Овде је било око четрдесет монаха и строги монашки богослужбени устав. Већ је био обновљен централни храм Ваведења, већина братског корпуса и делимично разрушене зидине око манастира. Премда су около били видљиви остаци темеља, голи зидови других храмова и звоника, проблем је био много већи од журно закрпљених рупа, – било је време великог духовно уздизања, када су кроз асфалт безбожништва полако, али сигурно почели да се пробијају први изданци духовног живота. Архимандрит Венедикт је цела епоха у животу наше Цркве. Прва половина његове црквене делатности, време узрастања и духовне зрелости, прошла је међу зидинама Тројице-Сергијеве Лавре. Тамо је завршио Духовну семинарију, а потом и Академију: замонашен је и рукоположен у чин свештенослужитеља. Тамо је постао верни ученик Кирила и Наума, разговарајући са њима, скоро сваког дана током две деценије. Поред архимандрита Алексеја (Поликарпова) био је један од највољенијих духовника у народу. Игуман Васарион је у својој 80.години написао о њима овај стих: „Два су стуба у Лаври свој: Венедикт и Алексеј“. Током многих година, сваког дана би игуман Венедикт по неколико сати исповедао у надвратном храму Јована Претече, где су долазила његова многобројна духовна чеда. После трпезе примао је оне којима је требала дужа беседа, код стражарке у ходнику или у својој келији. Осим духовништва, имао је још неколико важних послушања: главног манастирског књиговође, библиотекара, поштара, појца у певници. За годину дана до увођења у дужност намесника Оптине Пустиње био је назначен за старешину Гетсиманског скита и почео је да га обнавља из рушевина. Игуман Оптине пустиње морао је да буде човек са великим расуђивањем – у многоме је ово место много одговорније од многих епископских катедри. Отац Венедикт је причао да је и он веома сумњао у себе, предвиђајући сву сложеност предстојећег служења. Али, старци-духовници су благословили, послали га блаженој Љубушке у Сусанино. Она је рекла: „Да, Венедикт, Венедикт може бити“. Испрва му је Патријарх предложио избор: Настојатељ Оптине или духовник у Дивјејеву. Отац Венедикт је одмах осетио да није у стању да носи бреме исповести: он је већ исцрпео своје срце и осетио је да оно неће дуго издржати. Изабрао је Оптину. Тим пре што је стање његовог здравља било тешко. Отац Венедикт ни сам није схватао како може да руководи таквим манастиром. С времена на време, напади астме би били толико јаки, да је могао да спава само седећи, брзо би остајао без даха, и чим би почињао да говори, није могао да заврши возглас на богослужењу. Ипак, Патријарх је рекао да ће га Господ укрепити. И првог дана, по доласку у обитељ, отац Намесник је са изненађењем приметио да му апсолутно није потребан инхалатор, који од тог дана ни једном није користио. У Лаври је био приморан да је користи неколико пута дневно. Вежбе дисања, које је упорно, из дана у дан радио у својој келији, довели су до тога да му је глас добио снагу и понућу, која му је омогућавала да произноси своје возгласе и проповеди тако да се свака реч јасно чује у сваком углу храма. На тај начин се обистинила воља Божја – ово је Оптински Намесник често спомињао, када би изнемогао у управљању манастиром, али да моли за отпуст више није желео. Патријарх је унапредио игумана Венедикта у чин архимандрита. Овај, дочекавши у родној обитељи Богојављење, упутио се у Оптину. И ево, у 52.години живота оца Намесника почела је нова етапа. Мада је његов живот „код преподобног Сергија“ био испуњен великим трудом и подвигом самоодрицања и жртвене љубави, предстојећа делатност није била напредовање, нити нови степеник у црквеној каријери, већ сурови крст који је примио ради љубави за Христа. Пошто је постао настојатељ, отац Венедикт је након две године престао да исповеда своја духовна чеда. Осетио је да усклађивање обавеза Намесника и Духовника не може да носи. Уз препоруку да сами изаберу духовника, он није одбио Очинство у духу и у крајњим случајевима увек је примао и решавао проблеме своје духовне деце, одговарао на њихова писма, а најважније, није остављао своје молитве, што се осећало са несумњивом сигурношћу. Архимандрит Наум је говорио да отац Венедикт носи своју духовну децу у самом срцу. Иза ових, наизглед простих речи, стоји подвиг вере, најдубље одговорности и састрадавања његовог широког и мудрог срца. Лични подвиг молитве најчешће је скривен од људи, али у оцу Венедикту иза спољашње суздржаности и крајње прибраности, увек се осећало непрестано предстојање пред Богом. Не спољашњим изгледом, не чином, већ својом унутрашњом величином овај ниски човек је увек био важан у сваком друштву, чак и међу људима већег положаја. Тајни подвиг ноћне молитве, који је отац Венедикт отпочео још у Лаври преподобног Сергија, није ни после остављао. Због здравственог стања, постепено је престао да присуствује на братској полуноћници, па и у храму није бивао сваког дана, али је дејство Исусове молитве често било запечаћено на цртама његовог лица, а танка нит од двених перли, обавијена око његовог длана, непрестано се кретала. Овакву бројаницу је направио својим рукама још у Лаври. Слао ју је, по молби монаха, чак и на Атос. Не може се рећи да је братство, које се формирало у Пустињи, лако прихватило Намесника. Сувише се разликовао од предходног архимандрита Евлогија (који је потом постао митрополит Владимирски). Чврсте воље и без велике потребе за саветима, отац Венедикт је променио богослужбени устав и све уређење манастирског живота почео да прилагођава уставу Сергијеве лавре, где је провео већи део свог живота. Део монаха је оставио Оптину за првих годину и по дана, неко је отишао касније. То је био тежак период одрастања, попут дечаштва, које је уследило након светлог и надахнутог периода детињства. Намесник је имао да преживи много сурових искушења: трагичну смрт тројице убијених монаха на Васкрс девесет и треће године, и губитак других верних помоћника и братије. Речима је немогуће описати сву тежину манастирског живота, испуњеног искушењима невидљивог непријатељског нападача. Али обитељ, прослављена животом великих Оптинских стараца, удаљена од крупних градова, привлачила је многе тражитеље истинског монаштва. Иако су свугде, постепено, почеле да се рађају монашке обитељи, Оптина Пустиња није изгубила своје место, претворивши се у моћан манастир, познат читавом свету. Изграђени су и подигнути из руина храмови, звоници, и друге зграде, направљене уникатне гранитне калдрме. Храмови су лепо уређени и поново фрескописани, напуњени црквеним утварима, богатом резбаријом и иконама. Овде се сваког дана служи од две до пет литургија. Службе карактерише посебно благочешће и лепота монашког заједништва, строго и смирено монашко појање. Број братије прошле године премашио је 220 људи, а сваке године се повећава и број ходочасника. При оцу Венедикту прослављено је тринаест Оптинских стараца, и неколико новомученика и исповедника манастира. Враћене су десетине моштију стараца, које су безбожници оскрнавили. Посмртни остаци неких од подвижника и исповедника који су били сахрањени на различитим местима, премештени су обитељ. Издата су житија и дела стараца, историјски текстови и успомене посвећене Оптиној Пустињи. Једна од главних особина која карактерише пут архимандрита Венедикта, је његова пламена ревност за веру. Најдубљом благочеством вером одређени су сви његови успеси и многобројна достигнућа. То је заиста био ревнитељ благочешћа са неравнодушним срцем. Захтевајући од других јеванђелску чистоту и искреност, сам је увек бивао пример крајње благочестивости према светињи. Свима су остале у сећању службе које је он вршио, – узвишене, смирене, испуњене царском отменошћу, а уједно и молитвене. Вера је била најважније благо ове душе. Јако је волео истине која се чувају у ризници Цркве. Често би са дечијом спонтаношћу делио неку мисао, прочитану код Светих Отаца или у Писму. По много дана промишљајући о задобијеном благу, дивио би се и расуђивао, каткад и развијао те мисли, час поражавајући присутне поново откривеним дубинама, час збуњујући неким смелим промишљањем, које није увек ишло са учењем Цркве. Није било у питању умишљено фантазирање, већ живо, дубоко проживљавање којим је дисао. Можда није морало о овоме да се пише, могла се чувати нека формална устаљеност „житија“, али боље је потрудити се да се сагледају те особености онакве какве су биле, него прећутавши, прекрити их завесом полуистине. Како је био креативна личност, отац Венедикт се трудио да све уради што лепше, боље, разумније. Довољно је само да се сетимо у какве се дискусије и расправе претварало утврђивање скица за храмове, фрескопис, постављање икона у храму, изградња новог корпуса! У свему је био присутан: у раду инжењера који су постављали темеље, у пројектима архитеката који су предлагали цртеже храмова, у издаваштво и дизајну књига. Није увек бивало успешно, и понекад би јако ометало посао. Утврђивао би, па би потом поново одлучивао, и много пута мењао своје благослове. Ипак, сва ова питања за њега нису била спољашња, већ дубоко значајна, јер се осећао одговоран пред Богом за њихове одговоре. Радити са њим било је тешко, у томе се пројављивала његова непрестана тежња ка савршенству. Тако је и приликом разумевања одређених богословских питања понекад прелазио линију, тражио, размишљао, и каткад утонувши у мисли, спотицао се. Међутим, пролазило би време и он је ослушкивао мишљења оних који су се трудили да га пажљиво исправе. Потом, са одређеним негодовањем, одврађао би се од неке, за њега прелепе идеје, пошто није била у сагласности са Истином Отаца. Био је то строги пастир, често не жалећи своја чеда спољашњом људском снисходљивошћу, већ стављајући их пред бескомпромисни суд Јеванђељске Истине. Они који су споља посматрали живот обитељи, често су се саосећали са братијом што ови живе у таквој строгоћи; дешавало се да ни сами монаси нису могли да суздрже роптање. Међутим, прошавши разна искушења, многи су схватали колико је неопходна и плодотворна била захтевност оца Венедикта. При свој суровости и наизгледном деспотизму, Намесник никада није ломио личност човека. Могао је бити врло оштар и праведан, не обазирући се на чин или узраст неког човека, исказујући своје примедбе и кажњавајући за грешке у неким случајевима. Али, то је била ревност Оца, ревност душе, која није толерисала немар, лењост и лукавство. Ревност која је пекла не да би начинила бол, већ да би исправила, исцелила човека. Да би га натерала да схвати сву озбиљност живота и одговорност за своју душу. Нису му, без разлога, биле омиљене речи из Светог Писма: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“. Могло се приметити да је отац Настојатељ казнивши неког, потом пажљиво посматрао како овај подноси укор, или како се у човеку разбуктава гнев. Ако би видео да брат подноси све са смирењем, дух његов се толико искрено радовао, да је морао, са великим трудом да скрива ту радост. Ако би неко прихватао помисли и љутио се, отац Венедикт је поново улагао напоре у настојању да се помири са братом, шалио се, покушавао да отклони негативни утисак, који је остајао код брата. Често је понављао: „Гневите се али не грешите“. Свако ко би му поверио своју душу осећао је да му она није неважна, да ту не делује просто људска страст, властољубље, или частољубље, већ очинска ревност за спасење у Богу. Отац Венедикт је поседовао посебан дар расуђивања. Овом дару је он придавао велики значај, говорећи, да чак ако човек погреши, донесе погрешну одлуку, али ако је притом промишљао и уложио велике напоре да позна вољу Божију и схвати, како треба правилно да поступа, Господ га неће питати за грешке и Сам ће исправити њихове последице. Размишљајући о некој мисли, често би јој се враћао, предлажући час једно решење, час друго, разматрајући са савршено разних страна и стално се молећи Богу за уразумљење. Због тога се, решавање неких питања која су се чинила елементарним, одуговлачило, и нико није могао да га укори да је одговор брзоплетан, површан. Последњих година отац Венедикт се много променио, скоро сва његова предходна суровост је нестала и оваплотила се у благост и изненађујућу срдачност. Ова промена објашњава се тиме што маска спољашње строгости више није била потребна, душа је достигла унутрашњу слободу и отворила се људима у оној пуноћи која је раније била недоступна погледима, или би се тек повремено откривала. Посебно је то било упечатљиво у минутима одмора. Сваког дана, ако би здравље дозвољавало, отац Венедикт је налазио време да посети коњушницу. Разговор са коњима, за њега је била она пауза, коју му нису давали људи, који су се у непрестаним поворкама стремили к њему за решавањем ових или оних проблема. Док би чешљао гриве или хранио коње сухарима, волео је да се шали, некад чак и пева опуштајући се тако од вечитог напрезања. Коњи су осећали топлоту и доброту које је проистицала из њега. Долазили су у коњушницу и многи гости манастира, и братија, како би попричали са њим у неформалној средини. Свакоме је било јасно да бољи тренутак за разговор са оцем од онога у коњушници, неће бити. Мада је „одмарао од људи“, тамо су се решавала многа питања. „Коњи ће да ћуте, а ви све причајте, причајте“ – шалио се. Својим учешћем у свим деловима манастирског живота, у свакој ситници, узимао је на себе прекомерно бреме одговорности. Није могао другачије, али нас не чуди што је често био онемоћао од његове тежине. Будући човек надпросечне воље, није желео да се повлачи пред одговорношћу. Испразност му је била непозната, стално је живео проблемима манастира, других људи. Дању је дозвољавао себи само кратак одмор од 20-25 минута, последњих година понекад и сат, и излазио би једанпут или двапут дневно у шталу. Његов живот био је подељен међу празницима, када је неизоставно бивао на богослужењима, и радним данима који су почињали у 8 ујутру и завршавали се у 11 увече, када би, напокон, могао да се осами у својој малој келији. Био је то човек одлазеће епохе. У његовом животу није било раскоши, сувишних ствари, био је слободан од среброљубља, или било каквог стицања блага. Наставио је да живи у најстаријем манастирском корпусу, који још није био рестауриран. Дуго се противио онима који су желели да га „преселе“ на стране аутомобиле у пословним путовањима у Москву. Далека путовања није волео, и принципијално никуда није путовао, проводио је благословене Патријархом одморе на Селигеру, у мирном риболову на удицу. Обично је испловљавао сам чамцем, остављајући сапутнике и наслађујући се пре молитвеним самовањем, него конкретним риболовом. Исхрана оца Намесника била је проста, мада је последњих година због лошег здравља била прилично разноврсна. Ипак, никада није дозвољавао нарушавање посних дана, иако су лекари често на томе настојали. Као искусни пастир, отац Намесник је направио цео систем васпитања братије. Видећи да је међу градским становницима, а посебно младима присутан инфантилизам, егоизам и инерција, отац Венедикт водио почетнике кроз радна послушања у штали, коњушници, кокошињцу, и другим пољопривредним објектима, где се временом пројављивала сва усрдност човека, откривали се његови духовни квалитети. „Не можеш сакрити, како се човек односи према коњу, и како коњ реагује на човека, – волео је да понавља. – Ако човек има неки скривени порок, животиња то одмах осети, и може да га не пусти к себи.“ Искушеницима који су тек дошли и онима који желе у братију посвећивао је много пажње. Пошто је, услед здравља био ограничен у покретима, позивао би у келију братију и замишљено разговарао са њима, трудећи се да не изгуби ништа важно из њиховог пређашњег живота, покушавајући да кроз молитву схвати место конкретног човека у Цркви, и карактер његове личности. Околности у савременим манастирима склапале су се тако да је на Настојатеља падао терет чисто спољашњег административног управљања тако тешким организмом. Зато се појављује опасност да „спољашња“ економско-газдинска питања, учешће у дугим богослужењима и неизбежни контакти са властима и гостима манастира, не остављају Настојатељу времена на унутрашња, често врло компликована питања духовног стања братије. Број братије у Оптини значајно се умножио, и отац Намесник је увео својеврсни систем „старчества“, када поједини изабрани монаси-духовници, искусни у монашком животу, одговарају за руководство над 10-15 млађих монаха. Исповедајући поручена им чеда, духовници су решавали настале недоумице са Настојатељем, који их је, састајући се са њима регуларно, испитивао кратко, како ко живи, а сам је исповедао само духовнике. Такав систем је могао да поприми форму и концизног потказивања, али отац Венедикт никада није стављао за циљ да покори човека. Увек је желео само да помогне да овај покори многобројне страсти. При најтежим поступцима духовници су побуђивали самог инока да иде ави манастира и призна учињено. Ава би очински саветовао сагрешившег брата да одговара за поступке, уколико би сматрао то неопходним. Изненађивало је то, што и при најтежим сагрешењима братије, уз одговарајуће покајање отац Венедикт није примењивао казну. Сам грех је био казна коју је носио на себи грешник. Последњих година, када се изградња и обнова манастира ближила крају, отац Венедикт је почео да посвећује већу пажњу питањима унутрашњег живота братије. Њега је, као човека дубоко црквеног, бринула велика равнодушност чак и међу онима који су дошли да посвете свој живот Богу. Захтевајући строго поштовање дисциплине у присуству богослужењима, он је хитао у сусрет болеснима, који су били приморани да пропуштају службе, али у другим случајевима кажњавао би за минут кашњења. Често је понављао да Господ све види, и ако је неко лукав, извлачи се на болест и изостаје са црквене молитве, Бог ће му неизоставно послати болест, желећи да излечи тај грех. Са жељом да пробуди страх Божји, отац Намесник је увео обавезно изучавање заповести Светог Писма. Били су састављене књиге џепног формата са изабраним текстовима из Светог Писма, које је сваки сабрат морао да научи напамет. Научено је проверавао и сам отац Венедикт, и братија коју је он поставио. Премда се по многоме ова метода може назвати схоластична и формална, она је помогла онима који нису имали тежње да самостално изучавају Свето Писмо, често погружавајући свој ум у његово живо и неисцрпно Слово. Са каквим је одушевљењем изговарао отац Венедикт неку фразу из Писма, видело се колико се он сам оживотворује написаним речима. Непрестано је и друге убеђивао у то да Свето Писмо треба ишчитавати, стално га имати уз себе и стално созерцавати прочитано. Када науче, да испуњавају. Љубав и пажња према Слову Божјем били су му усађени од младости. Када је, одмах по окончању техничке школе, Волођа Пењков почео да ради, ментор му је дао да прочита Нови Завет на једну ноћ, уз молбу да врати књигу ујутру. Дошавши кући, Владимир је решио не само да прочита, него да препише Јеванђеље. Није ока склопио, током ноћи је преписао Јеванђеље от Матеја и неколико апостолских посланица. Ујутру је однео књигу свом ментору. „Је си ли прочитао?“ – питао је овај и врло се изненадио када му је младић показао своје записке. Ментор је био изненађен, није могао да поверује, и дуго ћутећи, листао је свеску. Затим је решио да му поклони књигу. После, у природи у самоћи, изабравши мало живописније место, Волођа је носио са собом Нови Завет и читао. Поседујући изузетно целомудрије од младости, отац Намесник изнова и изнова није могао да разуме повређеност човека неким блудним гресима, некад чак негодујући наглас међу блиском братијом. Као човек старог покољења, он није толерисао тако распрострањену слободу у облачењу, делимичну наготу, ношења женских панталона. Када би видео нешто слично, у њему се распламсавао дух ревнитеља, дух пророка, слично Илији, и он је немилосрдно бичевао овај порок у својим проповедима, видећи у њему страшну диверзију против извртања целомудрија душе. Осим својих проповеди које је увек изговарао без подсетника и са истинским надахнућем, отац Намесник је проводио недељне беседе са ходочасницима и радницима који стално пребивају у манастиру. Уважени старац, мудар искуством, трудио се да макар у некој мери преда другима то искуство. Често је прекидао своје разговоре шалама, трудећи се да их учини доступнијим и јаснијим. Његова пастирска ревност није му дозвољавала да се уклони од тих беседа, чак и када је доста оглувео и када више није могао да се креће без туђе помоћи. Духовну величину блаженопочившег Намесника Оптина Пустиње нам још предстоји да оценимо, погледавши свежим оком на богатирја, ревнитеља за веру, благоверног и нелицемерног раба Божјег, који је тек прекорачио праг вечности. Молимо усрдне молитве за упокојење душе новопрестављеног архимандрита Венедикта. Извор: Православие.ру
  5. Петнаест минута након поноћи, 22.јануара тек дошавше нове године, у московској болници, у 78.години живота, упокојио се архимандрит Венедикт. Отац Венедикт је двадесет седам година био Намесник Свјатјејшег Патријарха, руководећи једним од најпознатијих и највољенијих руских манастира – Оптином Пустињом. Пре тачно 27 година, 20.јануара 1991.године, на дан прослављања храмовног празника Оптинског Скита, који је освећен у част Пророка Јована Претече, стигао је отац у Оптину Пустињу и добио да руководи манастиром. Већ годину и по дана манастир је био без руководства, пошто је старешина манастира, архимандрит Евлогије, после тешке несреће био у болници. Обитељ која је предата Православној Цркви 17.новембра 1987.године, полако се дизала из пепела. То је био први отворени манастир у Совјетском Савезу (после Даниловог манастира – резиденције Патријарха Московског). Овде је било око четрдесет монаха и строги монашки богослужбени устав. Већ је био обновљен централни храм Ваведења, већина братског корпуса и делимично разрушене зидине око манастира. Премда су около били видљиви остаци темеља, голи зидови других храмова и звоника, проблем је био много већи од журно закрпљених рупа, – било је време великог духовно уздизања, када су кроз асфалт безбожништва полако, али сигурно почели да се пробијају први изданци духовног живота. Архимандрит Венедикт је цела епоха у животу наше Цркве. Прва половина његове црквене делатности, време узрастања и духовне зрелости, прошла је међу зидинама Тројице-Сергијеве Лавре. Тамо је завршио Духовну семинарију, а потом и Академију: замонашен је и рукоположен у чин свештенослужитеља. Тамо је постао верни ученик Кирила и Наума, разговарајући са њима, скоро сваког дана током две деценије. Поред архимандрита Алексеја (Поликарпова) био је један од највољенијих духовника у народу. Игуман Васарион је у својој 80.години написао о њима овај стих: „Два су стуба у Лаври свој: Венедикт и Алексеј“. Током многих година, сваког дана би игуман Венедикт по неколико сати исповедао у надвратном храму Јована Претече, где су долазила његова многобројна духовна чеда. После трпезе примао је оне којима је требала дужа беседа, код стражарке у ходнику или у својој келији. Осим духовништва, имао је још неколико важних послушања: главног манастирског књиговође, библиотекара, поштара, појца у певници. За годину дана до увођења у дужност намесника Оптине Пустиње био је назначен за старешину Гетсиманског скита и почео је да га обнавља из рушевина. Игуман Оптине пустиње морао је да буде човек са великим расуђивањем – у многоме је ово место много одговорније од многих епископских катедри. Отац Венедикт је причао да је и он веома сумњао у себе, предвиђајући сву сложеност предстојећег служења. Али, старци-духовници су благословили, послали га блаженој Љубушке у Сусанино. Она је рекла: „Да, Венедикт, Венедикт може бити“. Испрва му је Патријарх предложио избор: Настојатељ Оптине или духовник у Дивјејеву. Отац Венедикт је одмах осетио да није у стању да носи бреме исповести: он је већ исцрпео своје срце и осетио је да оно неће дуго издржати. Изабрао је Оптину. Тим пре што је стање његовог здравља било тешко. Отац Венедикт ни сам није схватао како може да руководи таквим манастиром. С времена на време, напади астме би били толико јаки, да је могао да спава само седећи, брзо би остајао без даха, и чим би почињао да говори, није могао да заврши возглас на богослужењу. Ипак, Патријарх је рекао да ће га Господ укрепити. И првог дана, по доласку у обитељ, отац Намесник је са изненађењем приметио да му апсолутно није потребан инхалатор, који од тог дана ни једном није користио. У Лаври је био приморан да је користи неколико пута дневно. Вежбе дисања, које је упорно, из дана у дан радио у својој келији, довели су до тога да му је глас добио снагу и понућу, која му је омогућавала да произноси своје возгласе и проповеди тако да се свака реч јасно чује у сваком углу храма. На тај начин се обистинила воља Божја – ово је Оптински Намесник често спомињао, када би изнемогао у управљању манастиром, али да моли за отпуст више није желео. Патријарх је унапредио игумана Венедикта у чин архимандрита. Овај, дочекавши у родној обитељи Богојављење, упутио се у Оптину. И ево, у 52.години живота оца Намесника почела је нова етапа. Мада је његов живот „код преподобног Сергија“ био испуњен великим трудом и подвигом самоодрицања и жртвене љубави, предстојећа делатност није била напредовање, нити нови степеник у црквеној каријери, већ сурови крст који је примио ради љубави за Христа. Пошто је постао настојатељ, отац Венедикт је након две године престао да исповеда своја духовна чеда. Осетио је да усклађивање обавеза Намесника и Духовника не може да носи. Уз препоруку да сами изаберу духовника, он није одбио Очинство у духу и у крајњим случајевима увек је примао и решавао проблеме своје духовне деце, одговарао на њихова писма, а најважније, није остављао своје молитве, што се осећало са несумњивом сигурношћу. Архимандрит Наум је говорио да отац Венедикт носи своју духовну децу у самом срцу. Иза ових, наизглед простих речи, стоји подвиг вере, најдубље одговорности и састрадавања његовог широког и мудрог срца. Лични подвиг молитве најчешће је скривен од људи, али у оцу Венедикту иза спољашње суздржаности и крајње прибраности, увек се осећало непрестано предстојање пред Богом. Не спољашњим изгледом, не чином, већ својом унутрашњом величином овај ниски човек је увек био важан у сваком друштву, чак и међу људима већег положаја. Тајни подвиг ноћне молитве, који је отац Венедикт отпочео још у Лаври преподобног Сергија, није ни после остављао. Због здравственог стања, постепено је престао да присуствује на братској полуноћници, па и у храму није бивао сваког дана, али је дејство Исусове молитве често било запечаћено на цртама његовог лица, а танка нит од двених перли, обавијена око његовог длана, непрестано се кретала. Овакву бројаницу је направио својим рукама још у Лаври. Слао ју је, по молби монаха, чак и на Атос. Не може се рећи да је братство, које се формирало у Пустињи, лако прихватило Намесника. Сувише се разликовао од предходног архимандрита Евлогија (који је потом постао митрополит Владимирски). Чврсте воље и без велике потребе за саветима, отац Венедикт је променио богослужбени устав и све уређење манастирског живота почео да прилагођава уставу Сергијеве лавре, где је провео већи део свог живота. Део монаха је оставио Оптину за првих годину и по дана, неко је отишао касније. То је био тежак период одрастања, попут дечаштва, које је уследило након светлог и надахнутог периода детињства. Намесник је имао да преживи много сурових искушења: трагичну смрт тројице убијених монаха на Васкрс девесет и треће године, и губитак других верних помоћника и братије. Речима је немогуће описати сву тежину манастирског живота, испуњеног искушењима невидљивог непријатељског нападача. Али обитељ, прослављена животом великих Оптинских стараца, удаљена од крупних градова, привлачила је многе тражитеље истинског монаштва. Иако су свугде, постепено, почеле да се рађају монашке обитељи, Оптина Пустиња није изгубила своје место, претворивши се у моћан манастир, познат читавом свету. Изграђени су и подигнути из руина храмови, звоници, и друге зграде, направљене уникатне гранитне калдрме. Храмови су лепо уређени и поново фрескописани, напуњени црквеним утварима, богатом резбаријом и иконама. Овде се сваког дана служи од две до пет литургија. Службе карактерише посебно благочешће и лепота монашког заједништва, строго и смирено монашко појање. Број братије прошле године премашио је 220 људи, а сваке године се повећава и број ходочасника. При оцу Венедикту прослављено је тринаест Оптинских стараца, и неколико новомученика и исповедника манастира. Враћене су десетине моштију стараца, које су безбожници оскрнавили. Посмртни остаци неких од подвижника и исповедника који су били сахрањени на различитим местима, премештени су обитељ. Издата су житија и дела стараца, историјски текстови и успомене посвећене Оптиној Пустињи. Једна од главних особина која карактерише пут архимандрита Венедикта, је његова пламена ревност за веру. Најдубљом благочеством вером одређени су сви његови успеси и многобројна достигнућа. То је заиста био ревнитељ благочешћа са неравнодушним срцем. Захтевајући од других јеванђелску чистоту и искреност, сам је увек бивао пример крајње благочестивости према светињи. Свима су остале у сећању службе које је он вршио, – узвишене, смирене, испуњене царском отменошћу, а уједно и молитвене. Вера је била најважније благо ове душе. Јако је волео истине која се чувају у ризници Цркве. Често би са дечијом спонтаношћу делио неку мисао, прочитану код Светих Отаца или у Писму. По много дана промишљајући о задобијеном благу, дивио би се и расуђивао, каткад и развијао те мисли, час поражавајући присутне поново откривеним дубинама, час збуњујући неким смелим промишљањем, које није увек ишло са учењем Цркве. Није било у питању умишљено фантазирање, већ живо, дубоко проживљавање којим је дисао. Можда није морало о овоме да се пише, могла се чувати нека формална устаљеност „житија“, али боље је потрудити се да се сагледају те особености онакве какве су биле, него прећутавши, прекрити их завесом полуистине. Како је био креативна личност, отац Венедикт се трудио да све уради што лепше, боље, разумније. Довољно је само да се сетимо у какве се дискусије и расправе претварало утврђивање скица за храмове, фрескопис, постављање икона у храму, изградња новог корпуса! У свему је био присутан: у раду инжењера који су постављали темеље, у пројектима архитеката који су предлагали цртеже храмова, у издаваштво и дизајну књига. Није увек бивало успешно, и понекад би јако ометало посао. Утврђивао би, па би потом поново одлучивао, и много пута мењао своје благослове. Ипак, сва ова питања за њега нису била спољашња, већ дубоко значајна, јер се осећао одговоран пред Богом за њихове одговоре. Радити са њим било је тешко, у томе се пројављивала његова непрестана тежња ка савршенству. Тако је и приликом разумевања одређених богословских питања понекад прелазио линију, тражио, размишљао, и каткад утонувши у мисли, спотицао се. Међутим, пролазило би време и он је ослушкивао мишљења оних који су се трудили да га пажљиво исправе. Потом, са одређеним негодовањем, одврађао би се од неке, за њега прелепе идеје, пошто није била у сагласности са Истином Отаца. Био је то строги пастир, често не жалећи своја чеда спољашњом људском снисходљивошћу, већ стављајући их пред бескомпромисни суд Јеванђељске Истине. Они који су споља посматрали живот обитељи, често су се саосећали са братијом што ови живе у таквој строгоћи; дешавало се да ни сами монаси нису могли да суздрже роптање. Међутим, прошавши разна искушења, многи су схватали колико је неопходна и плодотворна била захтевност оца Венедикта. При свој суровости и наизгледном деспотизму, Намесник никада није ломио личност човека. Могао је бити врло оштар и праведан, не обазирући се на чин или узраст неког човека, исказујући своје примедбе и кажњавајући за грешке у неким случајевима. Али, то је била ревност Оца, ревност душе, која није толерисала немар, лењост и лукавство. Ревност која је пекла не да би начинила бол, већ да би исправила, исцелила човека. Да би га натерала да схвати сву озбиљност живота и одговорност за своју душу. Нису му, без разлога, биле омиљене речи из Светог Писма: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“. Могло се приметити да је отац Настојатељ казнивши неког, потом пажљиво посматрао како овај подноси укор, или како се у човеку разбуктава гнев. Ако би видео да брат подноси све са смирењем, дух његов се толико искрено радовао, да је морао, са великим трудом да скрива ту радост. Ако би неко прихватао помисли и љутио се, отац Венедикт је поново улагао напоре у настојању да се помири са братом, шалио се, покушавао да отклони негативни утисак, који је остајао код брата. Често је понављао: „Гневите се али не грешите“. Свако ко би му поверио своју душу осећао је да му она није неважна, да ту не делује просто људска страст, властољубље, или частољубље, већ очинска ревност за спасење у Богу. Отац Венедикт је поседовао посебан дар расуђивања. Овом дару је он придавао велики значај, говорећи, да чак ако човек погреши, донесе погрешну одлуку, али ако је притом промишљао и уложио велике напоре да позна вољу Божију и схвати, како треба правилно да поступа, Господ га неће питати за грешке и Сам ће исправити њихове последице. Размишљајући о некој мисли, често би јој се враћао, предлажући час једно решење, час друго, разматрајући са савршено разних страна и стално се молећи Богу за уразумљење. Због тога се, решавање неких питања која су се чинила елементарним, одуговлачило, и нико није могао да га укори да је одговор брзоплетан, површан. Последњих година отац Венедикт се много променио, скоро сва његова предходна суровост је нестала и оваплотила се у благост и изненађујућу срдачност. Ова промена објашњава се тиме што маска спољашње строгости више није била потребна, душа је достигла унутрашњу слободу и отворила се људима у оној пуноћи која је раније била недоступна погледима, или би се тек повремено откривала. Посебно је то било упечатљиво у минутима одмора. Сваког дана, ако би здравље дозвољавало, отац Венедикт је налазио време да посети коњушницу. Разговор са коњима, за њега је била она пауза, коју му нису давали људи, који су се у непрестаним поворкама стремили к њему за решавањем ових или оних проблема. Док би чешљао гриве или хранио коње сухарима, волео је да се шали, некад чак и пева опуштајући се тако од вечитог напрезања. Коњи су осећали топлоту и доброту које је проистицала из њега. Долазили су у коњушницу и многи гости манастира, и братија, како би попричали са њим у неформалној средини. Свакоме је било јасно да бољи тренутак за разговор са оцем од онога у коњушници, неће бити. Мада је „одмарао од људи“, тамо су се решавала многа питања. „Коњи ће да ћуте, а ви све причајте, причајте“ – шалио се. Својим учешћем у свим деловима манастирског живота, у свакој ситници, узимао је на себе прекомерно бреме одговорности. Није могао другачије, али нас не чуди што је често био онемоћао од његове тежине. Будући човек надпросечне воље, није желео да се повлачи пред одговорношћу. Испразност му је била непозната, стално је живео проблемима манастира, других људи. Дању је дозвољавао себи само кратак одмор од 20-25 минута, последњих година понекад и сат, и излазио би једанпут или двапут дневно у шталу. Његов живот био је подељен међу празницима, када је неизоставно бивао на богослужењима, и радним данима који су почињали у 8 ујутру и завршавали се у 11 увече, када би, напокон, могао да се осами у својој малој келији. Био је то човек одлазеће епохе. У његовом животу није било раскоши, сувишних ствари, био је слободан од среброљубља, или било каквог стицања блага. Наставио је да живи у најстаријем манастирском корпусу, који још није био рестауриран. Дуго се противио онима који су желели да га „преселе“ на стране аутомобиле у пословним путовањима у Москву. Далека путовања није волео, и принципијално никуда није путовао, проводио је благословене Патријархом одморе на Селигеру, у мирном риболову на удицу. Обично је испловљавао сам чамцем, остављајући сапутнике и наслађујући се пре молитвеним самовањем, него конкретним риболовом. Исхрана оца Намесника била је проста, мада је последњих година због лошег здравља била прилично разноврсна. Ипак, никада није дозвољавао нарушавање посних дана, иако су лекари често на томе настојали. Као искусни пастир, отац Намесник је направио цео систем васпитања братије. Видећи да је међу градским становницима, а посебно младима присутан инфантилизам, егоизам и инерција, отац Венедикт водио почетнике кроз радна послушања у штали, коњушници, кокошињцу, и другим пољопривредним објектима, где се временом пројављивала сва усрдност човека, откривали се његови духовни квалитети. „Не можеш сакрити, како се човек односи према коњу, и како коњ реагује на човека, – волео је да понавља. – Ако човек има неки скривени порок, животиња то одмах осети, и може да га не пусти к себи.“ Искушеницима који су тек дошли и онима који желе у братију посвећивао је много пажње. Пошто је, услед здравља био ограничен у покретима, позивао би у келију братију и замишљено разговарао са њима, трудећи се да не изгуби ништа важно из њиховог пређашњег живота, покушавајући да кроз молитву схвати место конкретног човека у Цркви, и карактер његове личности. Околности у савременим манастирима склапале су се тако да је на Настојатеља падао терет чисто спољашњег административног управљања тако тешким организмом. Зато се појављује опасност да „спољашња“ економско-газдинска питања, учешће у дугим богослужењима и неизбежни контакти са властима и гостима манастира, не остављају Настојатељу времена на унутрашња, често врло компликована питања духовног стања братије. Број братије у Оптини значајно се умножио, и отац Намесник је увео својеврсни систем „старчества“, када поједини изабрани монаси-духовници, искусни у монашком животу, одговарају за руководство над 10-15 млађих монаха. Исповедајући поручена им чеда, духовници су решавали настале недоумице са Настојатељем, који их је, састајући се са њима регуларно, испитивао кратко, како ко живи, а сам је исповедао само духовнике. Такав систем је могао да поприми форму и концизног потказивања, али отац Венедикт никада није стављао за циљ да покори човека. Увек је желео само да помогне да овај покори многобројне страсти. При најтежим поступцима духовници су побуђивали самог инока да иде ави манастира и призна учињено. Ава би очински саветовао сагрешившег брата да одговара за поступке, уколико би сматрао то неопходним. Изненађивало је то, што и при најтежим сагрешењима братије, уз одговарајуће покајање отац Венедикт није примењивао казну. Сам грех је био казна коју је носио на себи грешник. Последњих година, када се изградња и обнова манастира ближила крају, отац Венедикт је почео да посвећује већу пажњу питањима унутрашњег живота братије. Њега је, као човека дубоко црквеног, бринула велика равнодушност чак и међу онима који су дошли да посвете свој живот Богу. Захтевајући строго поштовање дисциплине у присуству богослужењима, он је хитао у сусрет болеснима, који су били приморани да пропуштају службе, али у другим случајевима кажњавао би за минут кашњења. Често је понављао да Господ све види, и ако је неко лукав, извлачи се на болест и изостаје са црквене молитве, Бог ће му неизоставно послати болест, желећи да излечи тај грех. Са жељом да пробуди страх Божји, отац Намесник је увео обавезно изучавање заповести Светог Писма. Били су састављене књиге џепног формата са изабраним текстовима из Светог Писма, које је сваки сабрат морао да научи напамет. Научено је проверавао и сам отац Венедикт, и братија коју је он поставио. Премда се по многоме ова метода може назвати схоластична и формална, она је помогла онима који нису имали тежње да самостално изучавају Свето Писмо, често погружавајући свој ум у његово живо и неисцрпно Слово. Са каквим је одушевљењем изговарао отац Венедикт неку фразу из Писма, видело се колико се он сам оживотворује написаним речима. Непрестано је и друге убеђивао у то да Свето Писмо треба ишчитавати, стално га имати уз себе и стално созерцавати прочитано. Када науче, да испуњавају. Љубав и пажња према Слову Божјем били су му усађени од младости. Када је, одмах по окончању техничке школе, Волођа Пењков почео да ради, ментор му је дао да прочита Нови Завет на једну ноћ, уз молбу да врати књигу ујутру. Дошавши кући, Владимир је решио не само да прочита, него да препише Јеванђеље. Није ока склопио, током ноћи је преписао Јеванђеље от Матеја и неколико апостолских посланица. Ујутру је однео књигу свом ментору. „Је си ли прочитао?“ – питао је овај и врло се изненадио када му је младић показао своје записке. Ментор је био изненађен, није могао да поверује, и дуго ћутећи, листао је свеску. Затим је решио да му поклони књигу. После, у природи у самоћи, изабравши мало живописније место, Волођа је носио са собом Нови Завет и читао. Поседујући изузетно целомудрије од младости, отац Намесник изнова и изнова није могао да разуме повређеност човека неким блудним гресима, некад чак негодујући наглас међу блиском братијом. Као човек старог покољења, он није толерисао тако распрострањену слободу у облачењу, делимичну наготу, ношења женских панталона. Када би видео нешто слично, у њему се распламсавао дух ревнитеља, дух пророка, слично Илији, и он је немилосрдно бичевао овај порок у својим проповедима, видећи у њему страшну диверзију против извртања целомудрија душе. Осим својих проповеди које је увек изговарао без подсетника и са истинским надахнућем, отац Намесник је проводио недељне беседе са ходочасницима и радницима који стално пребивају у манастиру. Уважени старац, мудар искуством, трудио се да макар у некој мери преда другима то искуство. Често је прекидао своје разговоре шалама, трудећи се да их учини доступнијим и јаснијим. Његова пастирска ревност није му дозвољавала да се уклони од тих беседа, чак и када је доста оглувео и када више није могао да се креће без туђе помоћи. Духовну величину блаженопочившег Намесника Оптина Пустиње нам још предстоји да оценимо, погледавши свежим оком на богатирја, ревнитеља за веру, благоверног и нелицемерног раба Божјег, који је тек прекорачио праг вечности. Молимо усрдне молитве за упокојење душе новопрестављеног архимандрита Венедикта. Извор: Православие.ру View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...