Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'новомученици'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Дана 12. фебруара 2019. у Градској изложбеној сали града Орска (Јужни Урал) биће отворена изложба посвећена мученицима логора смрти Јасеновац. Отварање изложбе су благословили епископ орски и гајски Иринеј и епископ пакрачко-славонски Јован. У најави за изложбу се каже: „Мрежа концентрационих логора Јасеновац, која је постојала на територији марионетске «Независне државе Хрватске» за вријеме Другог свјетског рата једно је од најстрашнијих мјеста страдања братског српског народа. За непуних пет година постојања (1941–1945) хрватски фашисти-усташе у њему су усмртили преко 700 хиљада Срба, Јевреја и Рома. СПЦ их је прославила у лику светих и сјећање на њих обиљежава се у септембру и у априлу, који су посебни дани мучеништва српског народа, а у самом Јасеновцу обновљен је манастир Светога Јована Претече, који припада Славонској епархији. Треба цитирати ријечи Светог Николаја Велимировића о Јасеновцу, каже владајући епископ пакрачко-славонски владика Јован: «Он нам је оставио три завјета: немојте се светити, то јест, не одговарајте злом на зло, славите своје мученике и свједочите о њима свијету».“ На изложби ће бити приказане репродукције слика монахиње јасеновачког манастира Светога Јована Претече Марије (Антић), као и фотографије Алексеја Пичугина, које описују савремени живот Јасеновца. Међу изложбеним експонатима биће и репродукције сачуваних фотографија логора. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Aли ако би неко питао, ’Зашто су баш у овом тренутку ови велики и неописиви дарови дати?’ требало би да одговоримо: стога што је у овом тренутку више него у било ком другом човјек спреман и сабран да се посвети Богу, и он вапи за Њим и очекује милосрђе од Њега. (Свети Исак Сирин, Омилија двадесет и трећа)[2] Тешко да би се нашао ауторитет који би превазишао Светог Исаака Сирина када би се тражило мишљење о природи божанског виђења од оне врсте којом је био дарован небесни заштитник овог предавања, Свети Константин Велики: «Божанско виђење је умно ванчулно откривење. Њега чини ум покретан духовним увидима у Божанство. Али, моћ да се вољно покреће [ка сагледавању] божанскога без откривења од стране божанске благодати, није положена чак ни у природу ангела“.[3] Но, постоји и један много рецентнији извор који говори о Константиновом виђењу и који ћемо навести овде, иако је он прилично различитог поријекла и прилично различитог погледа на modus operandi божанских откривења. Aмеричка пјесникиња и пјевачица Пети Смит (Patti Smith) написала је и снимила десетоминутну медитативну пјесму названу Константинов сан и укључила је на свој албум Banga. (Албум је назван по псу Понтија Пилата, што је библијска чињеница позната нам из прилично свјежег апокрифа по имену Mајстор и Маргарита).[4] Banga с пјесмом Constantine’s Dream је објављена 2012. године, управо на вријеме да послужи као prequel низу светковина којима је обиљежена 1700. годишњица Миланског едикта 2013. године, чији је врхунац била литургија коју су служили сви православни патријарси окупљени у српском граду Нишу, који се звао Naissus у вријеме када је у њему Јелена родила будућег цара Константина, 27. фебруара 272. године Господње. Константинов сан је саздан у ствари из четири сна: први је сан у којем Пети Смит види Светог Франческа Асишког; други је сан сликара Пјера дела Франческе (Piero della Francesca) о Константину Великом – а дела Франческа умире баш оног дана када Колумбо открива Нови Свијет, 12. октобра 1492. године; трећи је сан самог Цара Константина о „знаку у ком ће побједити“ и коначно, четврти је сан који је Колумбо уснио кад је стигао у Америку. За Пети Смит, сви ови снови су нарколептички снови који се једва – ако ли уопште – могу разлучити од стварности, у којој она лебди пред дела Франческовом фреском у базилици у Арецу на којој је приказан Константинов сан.[5] Пјесма/поема Constantine’s Dream је јукстапозиција утопијских визија Светог Фрање, Пјера дела Франческе, Цара Константина и Кристифора Колумба с једне стране и апокалиптичког „ужасног краја човјечанства“ у освит XXI вијека с друге стране. Чак и ангел који долази Константину „и покаже му / Знак Часног Крста на небесима / И на њему је било написано / У овом знаку ћеш побједити“ на крају постаје Колумбов водич у „апокалиптичну ноћ“ у којој „Колумбо видје васколику природу у пламену“: Но, није јасно да ли је ангел из нарколептичног сна Пети Смит био и вјесник „истинског виђења“ које долази само „Кроз очишћење ума“, као што је такво стање описао Свети Исаак Сирин.[6] Када се Пети Смит успела на подијум у Штокхолму у суботње јутро 10. децембра 2016. године да би примила Нобелову награду за књижевност у име Роберта Алена Цимермана,[7] и ми смо закорачили корак дубље у нарколептичну визију. На основу поређења с Откривењем Светог Јована Богослова које је извео Грејл Маркус (Grail Marcus), у Дилановој поезији су „прве визије присутне, сведене на земљу и у свакодневицу али седми печат недостаје“.[8] У очекивању пуноће спознаје, пјевач зна само једну ствар: „Пропутовао сам Источним Тексасом / Где су многи мученици пали / Aли нико није пјевао блуз као Слијепи Вили МекТел.“[9] Из ове пјесме и Диланова два говора везаназа Нобелову награду – први је прочитала Пети Смит 10. децембра 2016, а други је одржао сам Боб Дилан 5. јуна 2017. године – и коначно из Диланове пјесме Тешка киша ће пасти (A Hard Rain’s A-Gonna Fall) коју је Пети Смит отпјевала у Штокхолму 10. децембра 2016, ми у ствари и сазнајемо неколико ствари о откривењу. Прво, увиђамо чињеницу да је рат отац свих виђења. Наиме, сва три омиљена романа која су пресудно утицала на Диланову пјесничку визију говоре о рату: Moби Дик је морнарска повијест која говори о вољи да се иде у рат; На Западу ништа ново је књига о томе како је бити увучен у мистериозни вртлог смрти и бола који прате рат; коначно, Oдисеја је чудновата пустоловна повијест о зрелом човјеку који покушава да се врати кући из рата у коме је учествовао.[10] Друго, још из обе пјесме из 1963. године написане „истим апокалиптичним језиком“ – Masters of War и оне коју су Дилан и Пети Смит принијели на свечаности у Штокхолму, Тешка киша ће пасти – очевидно је да су ратови нашег покољења апокалиптички ратови и да морају бити описани апокалиптичким језиком. Пјесник је „чуо грмљавину таласа који би могао да потопи сав свијет“[11] у своме „Aрмагедону“,[12] а господари рата лажу и обмањују „као Јуда у древности“ и „убацили су најгори страх / који икада може бити убачен / страх од тога да се доносе дјеца / у овај свијет“. Стога, наше је вријеме – вријеме Страшнога суда у коме „ни Исус неће / опростити то што чините“.[13] Оно треће што видимо јесте да тај „aпoкaлиптички језик“ веома често поприма неочекиване изражајне облике: то је блуз у случају Слијепог Вили МекТела, барда земље „проклете од Њу Орлеанса до Јерусалима“, где су „многи мученици пали“.[14] A сљепоћа је знак којим је означен Шаул на своме путу за Дамаск (Дјела 9:3-9); слијеп је био и пјевач Oдисеје, као што су били и многи његови балкански насљедници; једнако тако је у мраку пећине на Патмосу љубљеном ученику Христовом било дато откривење и у њој је он видио бензбројне мученике како стоје пред престолом Божијим и пред Јагњетом: „Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убјелише их у крви Јагњетовој“ (Откривење 7:14). Стога, очигледно је да је мучеништво формативни елемент Дилановог космоса, мјесто где се срећу рат и виђење. Иако Дилан овај појам користи ријетко и суптилно, његова символичка тежина је изузетна; мучеништво је „фигура сукоба духа, завјета и вјере која покреће ове пјесме и Диланово дјело у цјелини“.[15] Ова „фигура“ има свој епитом у пјесми Сањао сам да сам видио Светог Августина у којој, опет у нарколептичној визији, Свети Августин приговара вођама Дилановог покољења како „Нема мученика међу вама данас / Кога бисте звали властитим својим“.[16] У свом разумијевању важности мучеништва, Боб Дилан силази у највећу дубину јудеохришћанског предања, у њен мистички извор: култ мученика је био – према Данијелу Бојарину (Daniel Boyarin) – „фундаментални чинилац у настанку ‘нових’ религија, хришћанства и рабинског јудаизма, и уочавамо еминентан структурни и богословски паралелизам између развојних жанрова хришћанског и јеврејског мучеништва другог, трећег и четвртог вијека.“[17] Боб Дилан је очигледно у стању да препозна мучеништво, али он иде дубље од препознавања: гледајући страдање праведних робова на америчком Југу или „ту удолину где мученици плачу а ангели се поигравају с гријехом“[18] и потврђујући „да он лично може да утврди њихово страдање својим сопственим чулима, тиме он у суштини признаје да он није више пуки посматрач, него да досеже ону златну жицу између небеса и земље коју није могао да досегне у сну.“[19] Године 2012. Боб Дилан не само да је досегнуо ту „златну жицу“ него је о њој и нешто опширнје казао. Поводом пола стољећа свог рада – који је почео његовим првим албумом Bob Dylan 1962. године – он је дао један свеобухватни интервју француском издању магазина „The Rolling Stone“. Новинар који је интервјуисао Дилана посегао је дубоко уназад, у Диланову суштинску тему: ропство и расизам; Дилан је признао да он не полаже никакву наду у моћ политике да измјени добоко усађене предрасуде и мржње и устврдио је да само измјена срца може заиста да промјени човјека и друштво. Затим, Дилан иде и дубље и каже да дуготрајно и тешко страдање развија у срцу жртве чуло којим она препознаје зло у срцу свог мучитеља, чак и кад се он и не понаша као мучитељ: „Ако ви у својој крви имате робовласника или [Ku Klux] Клан, Црнци то могу да осјете. Та ствар се протеже до данас. Као што Јевреји могу да осјете нацистичку крв, и као што Срби могу да осјете хрватску.“[20] О каквој је то крви ријеч? Овде се суочавамо с једном различитом димензијом мучеништва коју ријетко срећемо у древним мартирологијима: било да је ријеч раби Акиви или о Светом Поликарпу, у центру старих наратива је увијек мученик као невјеста Божија у свом преображеном еросу, скоро са жудњом идући ка мучеништву „као једином могућем испуњењу свог духовног дамара“.[21] Овде, осим што се Хрвати као народ поистовећују с њиховом верзијом нацизма (иако појам „усташе“ ни Дилану ни читаоцима „The Rolling Stone“ вјероватно не би значио много да је употребљен),[22] срећемо се с фасцинацијом злом у злочинцу. Дилан наиме описује своју фасцинацију дубоко усађеном мржњом која је Независну Државу Хрватску претворила у кланицу: „Усташки режим је био злогласан у поратној Југославији због оркестриране кампање уништења и терора коју је повео против Срба, Јевреја и Цигана… […] Изузимајући нацистичке логоре у Источној Европи, он је подигао највећи концентрациони логор на континенту. Садизам и окрутност овог покрета шокирала је чак и отврдле нацистичке команданте, који су о њему писали с гнушањем. Mјесецима прије него што је конференција на Ванзеу уопште сазвана, режим у Хрватској је већ инаугурисао сопствени добровољни холокауст.“[23] Логор о коме је писао Рори Јеоманс (Rory Yeomans) је Jaсeнoвaц, који је већ одавно постао много више од локалног символа: чак је и доајен науке о холокаусту, Јуда Бауер (Yehuda Bauer) био изазван да каже – у често кориштеном цитату о ваљда најморбиднијем такмичењу у историји човјечанства – да је „Јасеновац, ако ништа друго, био ужаснији од својих нацистичких парњака“.[24] Начин убијања је то што је Јасеновац претворило у апокалиптички символ: специјално направљени ножеви, маљеви, мучење, изгладњивање, хладноћа, убиствен присилни рад су били начини уништења. Јасеновац није био „фабрика смрти“, смрт је у Јасеновцу била лична: жртва – био то Србин, Јеврејин, Ром или било ко кога су усташе видјеле као свога непријатеља – морао је да се суочи с мржњом свога убице очи у очи. И тешко да би Диланови стихови „видио сам собу пуну мушкараца с крвавим чекићима“[25] могли да буду примјеренији нечему колико јасеновачким убицама. Но, једна је ствар разликовала усташе од њихових нацифашистичких господара: док су нацисти били тврдокорни анти-хришћани а италијански фашисти су само нашли компромис с Ватиканом, усташе су прокламовале да је римокатолицизам у самом темељу њихове идеологије. Загребачки надбискуп „Степинац радовао се је католичкој Хрватској која је била на видику a која би замjенила вjерски и етнички разнолику творевину Версајског пакта у виду југословенске државе“,[26] али је убрзо био констерниран злочинима нове хрватске државе. Када је осудио њене злочине у писмима усташком вођству, „схватио је да знатан број бискупа и свећеника не држи до његовог ауторитета“.[27] Mноги клирици су узели учешћа у геноциду изравно или неизравно, као нпр. сарајевски надбискуп Иван Шарић: „Усред првобитног таласа усташког терора, његове дијецезанске новине су донијеле поруку да ‘љубав има границе. Покрет за ослобађањем свијета од Жидова је покрет ренесансе људског достојанства. Свемудри и Свемогући Бог је иза овог покрета.’“[28] Но, међу најбруталнијим убицама забиљежен је фрањевац Мирослав Филиповић Мајсторовић, познат као „фра-Сотона“, који се домогао врха у злочиначкој хијерархији: „Током 1942. године, када је он командовао злогласним концентрационим логором Jaсeнoвaц, 40,000 јеврејских и српских заточеника је тамо било убијено. Међу утамниченима је било 24,000 дјеце, од којих је половина било убијено.“[29] У Ватикану је „кардинал Еуген Тисеран намирисао геноцид у ваздуху на почетку Другог свјетског рата и сугерисао је тада Пију да том питању посвети једну енциклику. Но, Света Столица је пре била за то да изврши дипломатски притисак на усташку владу него да фашисте јавно прозове за неморалност геноцида.“[30] Надбискуп Степинац је слиједио папиним путем и тешка тишина је прекрила Независну Државу Хрватску. Док очигледно није било много љубави између двије хришћанске цркве, обрнут а сигурно непланиран процес је текао између православних Срба и Јевреја у најдубљим круговима заједничког пакла. У древности, уништење јерусалимског храма 70. године породило је и рабински јудаизам и хришћанство. Мучеништво којем су обе заједнице биле изложене најчешће од стране Римљана у првим вијековима након пада Јерусалима и рушења храма, било је topos где су створени њихови посебни идентитети, али и где су се они надметали. „Незнабошци не могу да схвате ко је тај Бог за кога су Јевреји вољни да умиру све време. […] A када народи свијета чују сву ову хвалу, рећи ће Израиљу: ’Дај да идемо с тобом, као што је казано: ‘Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом? (Пјесма над пјесмама 6:1)“[31] У Jaсeнoвцу – схваћеног у пуноћи његовог символичног значења – више није било надметања у мучеништву. „Први тотални геноцид који је започет у Другом свјетском рату“[32] бацио је своје жртве у aпoкaлиптични вртлог, у коме су месијанске наде биле покопане под гомилом лешева који су свакодневно пунили ледине Доње Градине, јасеновачког подлогора који је био логорско стратиште и гробиште. Злочинци, Адолф Хитлер и усташки поглавник Анте Павелић, нису били налик бројним тиранима које су Јевреји и православни хришћани претурили преко главе кроз историју; Други свјетски рат није био ни налик Вавилонском или Османском ропству, и најбоље је описан у тамним визијама које су настале као плод терапије LSD-ом а кроз коју је прошао преживели логораш Аушвица Јехиел Ди-Нур (Yehiel De-Nur) и забиљежио је у својој аутобиографској књизи, Шивити: Виђење:[33] било је то царство Ашмодеја и Тита; за хришћане то је било царство Нерона и антихриста, а и за једне и друге, то апокалиптично царство је имало форму инквизиције. Из овог пакла поникла је нова врста мучеништва: свједочити Бога не значи више само Kiddush HaShem – „Прослављање Имена“ – тј. спремност да се по цијену живота не преступе три Божије највеће заповијести, онако како је то описано у архетипској повијести о Макавејима – него сада и Kiddush HaHayim, „Прослављање Живота“: спремност да се учини све да се преживи покушај да се истреби Народ Божији, да се опстане и да се омогући Божијем домостроју да се испуни (за хришћане, другим) доласком Месије. „Ова борба за наду и жудња за животом је подвиг [кojи се oстварује путем] nekamah [праведне одмазде], mesirat nefesh [крајње посвећености], и освештања ума и воље.“[34] Стога, када чујемо овакве приче: „Сјећам се како је свештеник-мученик у Мосулу био убијен од стране једног наоружаног муслимана, који га је питао зашто није затворио своју цркву када му је тако било наређено. Хришћанин је рекао да он не може да затвори дом Божији. И, он је био убијен а скупа с њим и двојица његових саслужитеља.“[35] – очигледно нам је да је воља за преживљавањем једног обичног хришћанина из Мосула, Хомса или Горе Ливанске једнако дефинисана новим концептом „Прослављања Живота“ колико и древним и дубоко усађеним поуздањем у то да ће сан намученог Цара рођеног у Нишу да се претопи у Нестворену свјетлост: „овде нека свака уста и сваки језик заћуте, и нека срце и ум и сваки њихов покрет утихну; јер је Господар дома дошао.“[36] Извор: Теологија.нет ------------------------------------------------------ [1] Ово је текст предавања које је одржано под насловом New Martyrs and New Paradigm of Martyrdom: Jasenovac у англиканској цркви Светог Јована Богослова у Лондону 22. новембра 2018. године. Оно је одржано као редовно годишње Цариградско предавање (Constantinople Lecture) у организацији Асоцијације Англиканске и Источних Цркава (Anglican & Eastern Churches Association). Текст предавања је у свом енглеском облику укључивао и одређене чињенице чије се познавање код српског читаоца подразумијева, те су овде изостављене. [2] St. Isaac the Syrian, The Ascetical Homilies, Boston: Holy Transfiguration Monastery, 2011, стр. 243. [3] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 236. [4] Patti Smith, Banga, Columbia Records, 2012. [5] У сличном нарколептичком стању Пети Смит разговара с бистом Николе Тесле, „свеца заштитника наизмјеничне струје“, што је она описала у својој аутобиографији M Train (New York: Alfred A. Knopf, 2015.), стр. 76. Биста је стајала пред храмом Светог Саве у њујоршкој 25. улици док храм није изгорио на Васкрс 2016. године. Ту бившу епископалну капелу Свете Тројице је Српска Црква откупила 1942. године. [6] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 237. [7] Robert Allen Zimmerman, име под којим је рођен Боб Дилан (Bob Dylan), добитник Нобелове награде за књижевност 2016. године. [8] Greil Marcus, Bob Dylan, New York: Public Affairs, 2010., стр. 157. [9] Bob Dylan, Blind Willie McTell, са албумаThe Bootleg Series Volumes 1–3 (Rare & Unreleased) 1961-1991, Columbia Records, 1991. [10] Bob Dylan, Нобелово предавање. [11] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, са албума Freewheelin’, Columbia Records, 1963. [12] Tако Грејл Маркус описује пјесму A Hard Rain’s A–Gonna Fall у свом чланку за Village Voice из 1989. године; чланак је прештампан у Маркусовој књизи Bob Dylan, op. cit., стр. 148. „A Hard Rain’s A–Gonna Fall“ – рекао је Маркус 1981. године – „увијек је била асоцирана с Кубанском кризом 1962. године“. Ibid., стр. 102. [13] Bob Dylan, Masters of War, са албума Freewheelin’, op. cit. [14] Bob Dylan, Blind Willie McTell, op. cit. [15] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, у: Nick Smart & Nina Goss (ур.), Dylan at Play, Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing, 2011, стр. 25. У овом драгоцјеном есеју Арноф биљежи да Дилан користи појам „мученик“ само четири пута у свом поетском канону. [16] Bob Dylan, I Dreamed I Saw St. Augustine, са албума John Wesley Harding, Columbia Records, 1967. [17] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, Stanford: Stanford University Press, 1999, стр. 109. [18] Bob Dylan, Dirge, са албума Planet Waves, Asylum, 1974. [19] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, op. cit., стр. 37. [20] Mikal Gilmore, Bob Dylan Unleashed. Published on September 27, 2012. [21] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 114. [22] Интервју је изазвао контроверзу у хрватској јавности; хрватско удружење у Француској је тужило Дилана и уредника магазина, али је француски суд одбацио обе тужбе. Jay Michaelson, In Pursuit Bob Dylan for Hate Speech, Croatian Group Denies Holocaust, Forward; December 5, 2013. [23] Rory Yeomans, Visions of Annihilation, Pittsburgh: Pittsburg University Press, 2013, стр. VII. [24] Yehuda Bauer, Re-Thinking the Holocaust, London-New Haven: Yale University Press, 2001; стр. 50. [25] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, op. cit. [26] Michael Phayer, The Catholic Church and the Holocaust, 1930-1965, Bloomington: Indiana University Press, 2000, стр. 32 [27] Ibid., стр. 34. [28] Ibid., стр. 35. [29] Ibid., стр. 38. [30] Ibid., стр. 39. [31] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 110. [32] Jonathan Steinberg, All or Nothing: The Axis and the Holocaust. New York: Routledge, 1990, стр. 39. [33] Ka-Tzetnik 135633, Shivitti: A Vision. California: Gateways, 1998. Назив књиге је извучен из Давидовог 16. Псалма, „תהילים טז: „שיויתי ה’ לנגדי תמיד, прецизније преведеног у Дјелима 2:25: „I saw the Lord always before me“, или „I was always beholding the Lord in my presence“. [34] Молба рабина Менахема Зембе (Menachem Zemba) да се супротстави нацистима упућена пред устанак у варшавском гету априла 1943. године; цитирано према Pesach Schindler, Hasidic Responses to the Holocaust in the Light of Hasidic Thought. Hoboken: Ktav Publishing House, 1990, стр. 65. [35] Robert Fisk, Can Christians stay in the Middle East now that they are being persecuted for their ancient religion?, „Independent“, 12 October 2017. [36] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Three, op. cit., стр. 239. ------------------------------------------------------
  3. Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас! Архимандрит Јован Радосављевић: Свети Српски Новомученици Јасеновачки Служба Светим Новомученицима Извор: Епархија славонска View full Странице
  4. Изложба слика “Свети Новомученици јасеновачки у свјетлости Васкрсења” сестринства манастира Јасеновац биће отворена у Бањој Луци 2. септембра 2018. године, чиме започињу „Дани Новомученика јасеновачких“ о чему је за радио Светигору говорио Никола Борковић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  5. ОТАЦ ЈУРИЈ МАКСИМОВ РУСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ И ДАРВИН (преузето са: https://svetosavlje.org/ruski-novomucenici-i-darvin/?pismo=cir) Сасвим недавно Црква је обележила помен Сабора Новомученика и Исповедника руских. У тим данима научна заједница обележавала је двестагодишњи јубилеј Чарлса Дарина, који се прославио својом хипотезом природног настанка животињских врста и човека. Рекли би, постоји ли каква веза између једног и другог? У животима неких Новомученика веза је постојала. Неке од њих репресивна машина комунистичке државе је окривила управо због неслагања са дарвиновском хипотезом настанка човека, што се тумачило као „неслагање са науком“, па чак и „агитација против совјетског образовања“. На пример, преподобномученику Варлааму (Никољском) (+1937) у време испитивања, иследник је поставио овакво питање: „Ви сте међу децом, ученицима, покушавали да водите религиозну пропаганду? Пре свега говорили сте о томе да у школама лажно објашњавају настанак човека?“ На ово је Свети Отац одговорио: „Прошле године, када сам пролазио поред школе, обратио ми се ученик са питањем како је настао човек, рекавши да је учитељ на часу говорио о томе да је човек настао од мајмуна, и питао ме је, шта ја мислим, а ја сам на то одговорио да је настао од Бога“.[1] У то исто време други светилник Христове вере, свештеномученик Николај (Покровски) (+1937) такође је на ислеђивању одговорио: „Ја сам човек религиозан, никада се нисам одрекао, нити ћу се одрећи својих убеђења, без обзира на то што се религија разилази са науком. Да узмемо питање чак и о настанку човека; ја доказујем вернима и убеђен сам у то да је човека створио Бог, а наука говори супротно.“[2] Преподобноисповедник Гаврил (Игошкин) (+1959) за време испитивања по оптужби да игнорише науку, одговорио је: „То није истина, ја науку волим и цео живот учим, а и другима саветујем да уче, јер је учење – светлост, а неучење – тама… (Али) о стварању живота и човека на земљи ја сам говорио како је написано у Светом Писму, а другачије и не могу рећи.“[3] У то исто време, сведок који је седео у истој ћелији са свештеномучеником Павлом (Андрејевим) (+1937) говорио је да је „свештеник Андрејев… говорио да совјетска власт проповеда Дарвиново учење да је човек настао од мајмуна, а то је богохулство и лаж.“[4] Још пре поменутих Новомученика, то исто је говорио свештеномученик Владимир (Кијевски) (+1918): „Тек у данашње време је себи нашла место таква дрска философија, која обара људско достојанство и труди се да свом лажном учењу обезбеди широко распрострањивање… То учење говори да човек није настао из Божјих руку. У бесконачном и постепеном преласку од несавршеног ка савршеном, он се развио из животињског царства. И као што животиња има мало душе, тако исто и човек… Колико неизмерно дубоко све то унижава и жалости човека! Са највишег степена у реду створења, човек се спушта на једнаки ниво са животињама… Нема потребе да се такво учење оповргава на научним основама, иако је то лако учинити, јер неверје уопште није доказало своје претпоставке.“[5] Такав став наших Новомученика уопште није био случајан ни спонтан, јер су још пре револуције Руски Светитељи једнодушно посведочили оштро неприхватање предложених Дарвинових идеја. У одбацивању тих идеја иступали су, на пример, свети праведни Јован Кронштатски, Преподобни Амвросије Оптински, преподобни Варсануфије Оптински, свети Теофан Затворник, свети Макарије Невски, свети Николај Јапански, а такође су реаговали и Светитељи других Помесних Цркава: у Грчкој Цркви свети Нектарије Пентапољски (Егински), а у Српској Цркви свети Николај Велимировић. Пошто у кратком чланку немамо могућности да наведемо све њихове речи по том питању,[6] ограничићемо се само речима светог Теофана: „Код нас се сада намножило много нихилиста, природњака, дарвиниста… а ви мислите, Црква би ћутала, не би подигла свој глас и не би их анатемисала, ако би у њиховом учењу постојало нешто ново? Напротив, Сабор би се одржао истог тренутка и сви они, са својим учењима, би били предани анатеми. Садашњем чину Православља додала био се само једна тачка: „Бјухнеру, Фојербаху, Дарвину, Ренану, Кардерку и свим њиховим следбеницима – анатема!“ Да, нема никакве потребе ни за посебни Сабор, ни за какав додатак. Сва њихова лажна учења су већ одавно анатемисана.“[7] Још пре неких стошездесет година, целокупно школско образовање у просвећеној и цивилизованој Европи, укључујући и Русију, био је неодвојиво од религије, и сагласно библијском схватању настанка света, живота и човека. Треба претпостављати да тадашњим многобројним атеистима није било лако. Малобројни међу њима нису имали прилику да од рођеног детета чују: „како тата ти говориш да нема Бога, а нама су у школи рекли да је Он створио човека. Одакле су онда настали људи?“ И родитељ – слободоумник је морао дизати очи ка плафону и мрмљати: „Овај… хм… схваташ ли сине…“ (...) Након револуције, еволуциона хипотеза је постала један од главних адута антирелигиозне пропаганде па је, како смо видели, у неким случајевима постајала и једна тачка оптужбе против служитеља Цркве. Разумљиво је да сви верујући, попут Новомученика, нису били спремни да учине недвосмислени избор у корист Речи Божије и да храбро посведоче тај избор пред „спољашњима“. Ситуација се променила, тако да су сада већ деца верујућих родитеља питала: „Тата, како је у Библији написано да је Бог створио човека, када су нам у школи рекли да је човек настао од мајмуна?“ Ето и неки родитељи су онда решили да као одговор мрмљају: „па, знаш, синко… уствари, овде нема никакве разлике… то је све једно исто… наука и религија не могу да противрече једна другој, јер говоре о различитом“, и тако даље и томе слично. Током времена, међу православним хришћанима је оних који тако говоре било све више. Некима се још у совјетско време чинио прикладним да, као одговор на атеистичку критику, одговоре: „ништа слично, нека се еволуција и догодила, али на њу је са небеса гледао и благословио је Бог, тако да она не противречи вери у Бога!“ Апстрактној „вери у Бога“, попут деизма, таква тачка гледишта заиста не противречи. Али са Православљем она нема ништа заједничко. У Библији постоји конкретан опис настанка животиња и човека и он се разилази са еволуционистичким представама. Сваком непристрасном човеку је то очигледно. У чему се принципијелно разилазе? У једном случају: „створио Бог од земље“, а у другом „настало је само, из воде, а затим једно из другог“. Противречност постоји и она се неће уклонити заклињањима да „наука и религија не могу да противрече једна другој, јер говоре о различитим стварима“. Како о различитим? Па и Библија и дарвинизам говоре о настанку једног истог света – тог света у коме живимо – а не о некаквим различитим световима. На тај начин, противречност постоји. Библија се у Православљу не назива случајно Речју Божијом. Она садржи ту истину, коју је Сам Бог открио човеку. Тако да, када избор стоји: да ли веровати Богу, Који је рекао да је Он створио човека од земље, или веровати овом свету који говори да је човек настао од мајмуна – за побожног човека ту не може бити никаквих колебања. Побожни човек ће веровати Богу, па нека му остало, чак и целокупно човечанство, тврди другачије, нека чак, због свог избора, изгледа „глупо“ и „заостало“ у очима надувених ауторитета овога века, нека чак „престану да се односе према њему озбиљно“ и почну да му се смеју. Уствари, цело питање у вези са еволуционизмом за православног човека означава управо то – питање поверења према Богу. То је лакмус папир, који јавља присуство или одсуство таквог поверења, и уопште, Божијег места у човековом животу. Он показује коме човек више верује – себи и сличним себи грешним људима или Богу. А такође и да ли је он спреман да крене за Богом против стереотипа безбожног света или ће томе претпоставити очување добрих, пријатељских односа са светом. И овде за православног човека постоји толико додатних оријентира да је немогуће погрешити. Ми, слава Богу, нисмо протестанти. Поред текста Библије и сопственог здравог разума, као помоћ ми можемо узети и древна светоотачка тумачења књиге Постања, како би се уверили да је еволуционистичко учење њима толико туђе, колико и библијском тексту. На крају, можемо да ослушнемо и Светитеље каснијих времена, у којима је дисао исти Онај Дух Свети, као и у древним Оцима, и погледамо како су се они односили према дарвинистичким идејама. За макар мало поштеног и непристрасног човека, све то ће дати очигледан и несдвосмислен одговор. Они „православни“, који знајући то, настављају да буду упорни у својој привржености еволуционизму, чине то – не због неке „нејасноће“, већ зато што су учинили свој избор и тај избор, авај, нису учинили у корист Божију. Ако ни речи Светитеља, ни речи Самога Бога нису могли да буду за њих „довољан аргумент“ онда наравно, ни речи овог текста такође, неће бити и било би врло наивно мислити другачије. Неопходно је рећи и неколико речи о онима и за оне који мисле да је тобож то неко „неважно питање“ и да је тобож „неважно како се мисли – да ли је Бог из земље или из мајмуна створио човека“. Чак и мало размишљање над тим питањем, за макар мало поштеног човека, показаће да је таква мисао лажна. Најједноставније питање на коме се то показује је – питање смрти. Свето Писмо и Свети Оци уче да у почетку смрти у свету није било, већ да се она јавила као резултат грехопада Адама и Еве, од којих се, кроз првородни грех, раширила на све њихове потомке – „кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт.“ (Рим. 5:12). И од те несреће је дошао да ослободи људски род Господ Исус Христос, који се такође зато и назива Новим Адамом. Према еволуционистима, смрт не само да није никла независно од људског греха, већ је постојала у свету до Адама, и штавише, као да је саучествовала у стварању света (заиста, догодили су се милиони смрти „прелазних облика“ да би се појавио човек). Ако би се сагласили са еволуционом хипотезом, следи да признајемо да је смрт – природна и неодвојива особина првостворене живе природе, између осталог и људске, Адамове. Иако је, том поводом, Црква донела одлуку: „Ако неко каже да је тобоже, Адам, првостворени човек, био створен смртним, тако да, погрешио или не, умро би телом, то јест, изишао би из тела не због казне за грех, већ по неопходности природе: нека буде анатема [109. (123.) Правило Картагенског Сабора].“ На тај начин, разлика постоји, и то веома суштинска. Штавише, ако бисмо били макар мало поштени и довели до логичног краја, следи нам да признамо да се, у зависности од прихватања хипотезе еволуције, код верујућег човека мења и слика Бога, Кога он проповеда људима око себе. Или, зар већ нема никакве разлике – говорити да „Бог није створио смрт и не радује се пропасти живих.“ (Прем. Сол. 1:13) или говорити да је Сам Бог створио смрт у свету, и тако је, без икакве кривице, „наградио“ том чудовишном муком Своје створење? Зар и овде нема никакве разлике – говорити да „Бог није човјек да лаже“ (Бројеви 23:19) или пружати прилику за схватање да је Бог, тобоже по необјашњивом хиру, слагао Свог Пророка Мојсеја уместо да му поштено каже за еволуцију, а затим је држао у потпуном незнању и Своје друге Пророке, увео је у заблуду и Апостола Павла који је говорио да је „први човјек од земље“ (1. Кор. 15, 47.), уводио је у заблуду и Своје Светитеље, и мноштво Својих искрених следбеника до тренутка када одједном, у 19. веку није одлучио да јави истину свету устима енглеског слободоумника, који је, између осталог, говорио: „Тешко да сам у стању да схватим на који начин би било ко могао да жели да се хришћанско учење покаже као истинито; јер ако је такво, онда би незамисливи текст (Јеванђеље) очигледно показивао да су људи неверујући – а у њихов број би требало укључити мог оца, мог брата и скоро све моје најбоље другове, који ће поднети вечну казну. Одвратно учење!“[8] Понављам се: за човека заиста верујућег и побожног неће бити никаквих сумњи у то како се решава ово питање. Верујућег човека неће уплашити ауторитетом науке, тог савременог идола, на кога се позивају еволуционисти. Он одлично зна да је научно знање увек врло ограничено границама тварног, а такође и греховним падом изопаченог људског ума, и зато не може бити задовољан тим знањем, (већ знањем) које добијамо посредством откривења онога ко је био јединствени посматрач стварања света. (...) Цео текст: https://svetosavlje.org/ruski-novomucenici-i-darvin/?pismo=cir Иеромонах Дамаскин (Орловский). Мученики, исповедники и подвижники благочестия Российской Православной Церкви ХХ столетия. Жизнеописания и материалы к ним. Кн. 6. Тверь, 2002. С. 313. Иеромонах Нестор (Кумыш). Новомученики Санкт-Петербургской епархии. СПб., 2003. С. 209. Жития новомучеников и исповедников Российских ХХ века Московской епархии. Сентябрь-октябрь. Тверь, 2003. С. 122. Иеромонах Дамаскин (Орловский). Мученики, исповедники и подвижники благочестия Российской Православной Церкви ХХ столетия. Жизнеописания и материалы к ним. Кн. 7. Тверь, 2002. С. 162. свмч. Владимир Киевский. Где истинное счастье: в вере или неверии? М., 1998. – Сс. 6-18. Заинтересоване упућујем на мој чланак: „Богословские аспекты проблемы согласования православного и эволюционного учений о происхождении человека“ у зборнику „Шестоднев против эволюции“, где су сви цитати наведени. свт. Феофан Затворник. Созерцание и размышление. М., 1998. – С. 146. Дарвин Ч. Автобиография, гл. 4.
×