Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'новог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 87 results

  1. Више од 30 хиљада Никшићана сабрало се у четвртак 13. фебруара, да молитвено, мирно, достојанствено пошаљу поруку противљења неуставном Закону о слободи вјероисповјести, те да су, као и претходних дана и вечери, одлучни и истрајни у одбрани свете вјере православне и светиња. Најприје је, у Саборном храму Светог Василија Острошког, служен Молебан Пресветој Богородици уз молитвено учешће бројних вјерника. Након Молебна, вјерни народ, предвођен свештенством и монаштвом Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске, у молитвеном ходу, са иконама и црквеним барјацима у рукама, духовним пјесмама и молитвама, прошао је улицама Никшића. На Тргу слободе, Световасилијевско сабрање поздравио је, најприје, свештеник Остоја Кнежевић. Слово бесједе произнио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, који је изразио дивљење пред „морем срца која су преплавила највећи трг у Црној Гори“. „Шта рећи граду који је у порти острошке светиње? Како савјетовати оне који у свом животу и на својим домовима носе благослов Светог Оца Василија? Ви ове ноћи настављате ваше литије, наше литије које су васкрс овог града, а то васкрсење ви дарујете Црној Гори. Шаљете исцјељење вашом вјером и вашом љубављу свеколиком српству и цијелој Европи“, казао је он. Литије су, додао је о. Мирчета, израз наше вјере за наше светиње. „Оне су израз наше љубави и наше вјере, а гдје је вјера ту је и чудо. Наш Господ је рекао гдје се два или три саберу у Његово име да је и Он са нама, а гдје је Господ ту је и чудо. Зато се немојмо чудити што нас има оволико овдје и широм Црне Горе, јер је Господ са нама, а кад је Господ са нама ко ће против нас“, бесједио је свештеник Шљиванчанин, додајући да нам ови молитвени ходови, литије не могу досадити. „Оне се не могу умањити зато што су израз наше љубави према светињама, а кад има љубави и кад се љубав даје, онда се љубав увећава. Зато овако вечерас свијетли овај трг од ваше вјере, а не само од ових свјетиљки. Зато су ове наше литије и ови величанствени сабори наставак Новог завјета. Они су наставак и Косовског завјета, они су и наставак жртве наших предака, јунака црногорских и херцеговачких. Оне су и продужетак оног Тројчинданског пред Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици, кад смо сви саборно кроз уста владике и оца нашег Јоаникија рекли да ћемо бранити наше светиње и гробове“, поручио је о. Мирчета, чије обраћање је сабрани вјерни народ поздравио срдачним аплаузом и клицањем: Не дамо светиње! „Ове наше литије су сабор свега доброг и великог што се збирало у овом граду и свим градовима широм Црне Горе. Оне су и Витово друмовање и освојени врхови никшићких високогораца. Оне су и жртва и зној и крв свих часних и честитих људи који су се кроз историју у овом граду трудили и живјели достојно човјека и достојно вјере православне. Ове наше литије су сабор свега доброг и честитог што је било у нашем народу. Оне су и наш живот и израз нашег људског достојанства и слободе, али, оне су и предокус Христове побједе“, поручио је отац Мирчета. Онима који другачије мисле о литијама и молитвеним саборима о. Мирчета Шљиванчанин је упутио поуку кроз ријечи Светог апостола Филипа из Јеванђеља: Дођите и видите, и огријте се нашом вјером, нашом љубављу. „Огријте се заједничким откуцајима наших срца која говоре: Не дамо светиње! Светиње су наше мјесто живота, зато све позивамо да то заједнички говоримо, јер су те светиње наше заједничке, али ми, као они који су на трагу наших светих предака, осјећамо већу одговорност и обавезу да их морамо чувати, да их не смијемо заборавити, да их не смијемо оставити ни никоме предати. Још једном и много пута, настављамо путем који нам је показао Господ, који су нам прокрчили наши светитељи и наши свети преци. Заједно на овом великом сабору говоримо: Како су, Господе, величанствена дјела Твоја. Све си премудро створио и све си нам даровао за живот и за спасење“, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Литији је присуствовао Његово преосвештенство Епископ каракаски и јужноамерички г. Јован Руске заграничне цркве. Најављено је да ће литију у недјељу 16. фебруара предводити Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а најављено је да ће се тог дана у Никшић слити и неколико литија из околних мјеста. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски, служио је вечерње богослужење 31. јануара 2020. године, у храму Вазнесења Господњег у Ади. По завршетку вечерњег богослужења отац Дејан је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја о постављењу презвитера Ненада Вујасина за пароха при храму у Ади. Архијерејски намесник бечејски је пожелео добродошлицу новорукоположеном пароху и плодоносан рад на парохији. Отац Ненад је заблагодарио владици Иринеју на указаном поверењу, уз обећање да ће се трудити да то поверење оправда службом и преданим радом на Њиви Господњој. У име Црквене општине и верника овог места, оцу Ненаду пожелео је добродошлицу и презвитер Радован Маљковић, бивши парох у Ади. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Логос

    Дан Града Новог Сада

    На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини. Звучни прилог радија Светигоре Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже: „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.” У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Извор: Радио Светигора
  4. У уторак, 14. јануара 2020. године, свeчаним евхаристијским сабрањем у Зајечару прослављен је празник Обрезања Господњег и празник Светог Василија Великог. На светој архијерејској Литургији Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживало је свештенство Саборног храма а допринос празничном сабрању дао је и зајечарски црквени хор. У продужетку Литургије служен је молебан за нову годину а након тога владика тимочки је благословио и преломио славски колач са овогодишњим домаћинима – Сашом и Славицом Марковић. Част да наредне године буду колачари имаће Миодраг и Бранкица Петковић. Окупљенима се потом обратио јереј Драган Блинџов који је подсетио да је ломљење колача на Светог Василија Великог увело једно молитвено друштво при богомољачком покрету још тридесетих година прошлог века а захваљујући верним женама наше цркве та традиција опстаје до данас. Прослављање празника настављено је у парохијском дому где је приређена трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија тимочка
  5. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је данас на Цетињу новог амбасадора Србије у Подгорици Владимира Божовића. Током сусрета Владика и амбасадор Божовић разговарали су о ситуацији у Црној Гори након усвајања дискриминаторског закона о слободи вјероисповијести и о другим актуелним темама важним за живот Цркве и народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Дана 20. децембра 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини делегацију из Покрајинске владе у Новом Саду: Мирослава Илића, помоћника за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама при Покрајинском секретаријату за културу, јавно информисање и односе са вјерским заједницама и Драгана Ђурицу, помоћника за мониторинг и информационе системе при Покрајинском секретаријату за урбанизам и заштиту животне средине. У срдачном разговору покренуте су теме у вези са пројектима које спроводи Епархија зворничко-тузланска на заштити духовног и културно-историјског насљеђа на простору наше Епархије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у години јубилеја, 800-тој од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве у Никеји и 630-тој од Косовског Боја, 24/11. новембра лета Господњег 2019. на дан Светога Стефана Дечанског и светог великомученика Мине, освештао и положио камен темељац и Повељу новог Саборног храма Епархије крушевачке на Багдали, посвећеног Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу и осталим небеским бестелесним силама, уз присуство и молитвено учешће свештенства, монаштва и мноштва благоверног народа са челницима градсих власти. Најближи сарадници Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина Давида у својству чланова Грађевинског Одбора, на путу остварења ове давнашње молитвене жеље, потекле из срца благочестивих житеља Града Крушевца, да се са Багдале ка небу уздигне велелепни храм, а чија се имена налазе у Повељи су: Директор Безбедносно-информативне агенције господин Братислав Гашић, Градоначелник Крушевца госпођа Јасмина Палуровић, Генерални директор "Трајал" корпорације господин Милош Ненезић, привредници крушевачки господин Јанко Милетић, господин Зоран Његовановић и господин Бобан Гашић, архитекта Иван Анђелић, протојереј-ставрофор Драги Вешковац и јеромонах Сергије (Радивојевић). Молитвену подршку, охрабрење и аманет за изградњу заветног храма на Багдали, Сионској гори Града Крушевца, су још пре скоро три деценије дали оци Хиландарци, међу којима блаженопочивши старци Никанор, Пајсије, Митрофан и Кирило, а Благослов за ово Богоугодно дело дао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј 1993. године на Видовдан као тадашњи Епископ нишки чијој Епархији је Град Крушевац у то време припадао. Храм је пројектовао архитекта Иван Анђелић, по угледу на реконструкцију порушене задужбине Цара Душана, цркве манастира Светих Архангела призренских професора Слободана Ненадовића. Грађевинске радове на подизању храма изводи реномирана крушевачка грађевинска фирма "Техноградња". Извор: Епархија крушевачка
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 23. новембра 2019. године чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског у Раковици. Прилог радија Слово љубве Пре нешто више од годину дана на стотинак метара од капија манастира Раковице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у време високопреподобне игуманије Евгеније, почела је изградња нове цркве посвећене Светом Николају Мирликијском. Идеја да манастир добије нову цркву родила се када је то место духовности и вере постало заштићена околина споменика културе 2006. године. Са урбанистима је тада договорено да се део манастирске земље определи за нови храм. Предлог је прошао све правне процедуре, али није било новца за изградњу. Захваљујући добротворима, после дванаест година чекања прикупљена су средства за темеље и градњу највећег дела цркве. Само зидање отпочело је почетком марта 2018. године. Преосвећени Владика ремезијански г. Стефан је освештао темеље. Храм је изграђен од природних материјала пореклом из Србије, а пројекат је урадила архитекта Оливера Добријевић. Преовладава моравски стил, али има детаља из рашке стилске групе. Посебан печат дају мотиви који су се појавили у самом манастиру Раковици. Преко пута манастира је извор Свете Петке са малом капелом. Мотиви из те капеле нашли су своје место и у новој цркви, да би цео комплекс био једна целина. Црква има 110 квадратних метара и цела је озидана циглом. Прозори су дрвени, под поплочан природним каменом, а на крову је бакарни лим. У суботу, 23. новембра 2019. године, чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У настакву је служена прва света архијерејска Литургија. Његовој Светости Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог архијерејског Синода; Бранко Митровић, архијерејски намесник; Игњат Товаровић, духовник манастира Раковице; Часлав Маринковић и Јован Благојевић; јереји Јован Стоиљковић, Горан Мишановић и Александар Милутиновић; као и ђакони Владимир Руменић и Горан Нухановић. Величанственом пјенијем молитве Господу изнело је сестринство манастира Раковице са игуманијом мати Евгенијом. После торжествене Литургије обратио се предстојатељ Српске Цркве казујући о новоме храму Светог Николаја Мирликијског да је још једна духовна звезда роду српском и свему роду хришћанском, захвалио је свима на сваковрсној помоћи у зидању храма и пожелео да се изобилна благодат излије на све који буду долазили у свети храм. -Градња Божјег дома за све нас јесте позив да молитвом будемо сабрани, јер што је више нас у молитви, то она бива јача пред Господом, поручио је патријарх Иринеј и истакао: -Високопреподобна игуманија мати Евгенија са сестринством начинила је са многобројним приложницима велик подвиг на славу Господњу и српског народа. Заслужнима је Патријарх српски Иринеј уручио архијерејске грамате. Међу бројним дародавцима је и Општина Раковица на чијем челу је г. Владан Коцић, председник, који је примио грамату из руку патријарха Иринеја. Уочи освећења храма, 22. новембра 2019. године, после бденија, Патријарх је замонашио искушеницу Сању давши јој монашко име Текла. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. У четвртак, 14. новембра 2019. лета Господњег, православни житељи Футога прославили су храмовну славу – свете заштитнике Козму и Дамјана. Уочи славе богослужено је празнично бденије које је предводио протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев, парох новосадски, а на дан молитвеног празновања светих бесребреника Козме и Дамјана светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Миливоје Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Литургији је присуствовао господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са верским заједницама и велечасни Антун Копиловић, жупник Римокатоличке Цркве у Футогу, као и ученици верске наставе предвођени вероучитељима. После прочитаног јеванђелског одељка беседио је прота Миливој. Звучни запис беседе проте Миливоја Мијатова За певницом је појао хор Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. Вечерњим богослужењем је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, а саслуживало је више свештеника и ђакона. Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије благосиљао је славске дарове – колач и кољиво. Беседећи, владика Исихије је честитао храмовну славу свештенству и верном народу. Звучни запис беседе Владике Исихија Овогодишњи кумови храма, Зоран и Весна Јурошевић, предали су кумство Мирку и Ради Бјелобрк. У оквиру прославе храмовне славе у Футогу су одржани Световрачевски дани. Са посебном радошћу Футожани су, ове године, угостили певачку групу Културно-уметничког друштва Божидар Мицић из Велике Хоче, који су, својим певањем, увеличали празничну радост радост. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Поводом прославе Дана ослобођења Новог Сада, 9. новембра 2019. године, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен-крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Богородичине цркве, заједно са свештенослужитељима тога храма. У подножје крста, венце су положили господин Здравко Јелушић, председник Скупштине Града Новог Сада, представници Војске, као и делегације Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружења потомака ратника Новог Сада из тог периода. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је Његову екселенцију Владислава Владиславовића Масленикова, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, који је недавно ступио на ову дужност, у просторијама Митрополије на Цетињу. Том приликом Његова екселенција се заједно са својом породицом и сарадицима поклонио десници Светог Јована Крститеља и моштима Светог Петра Цетињског. Такође је обишао ризницу Цетињског манастира. У двочасовном разговору Високопреосвећени Митрополит и господин амбасадор су прије свега разговарали о вјековним братским везама између народа Црне Горе и Русије, које не смијемо занемарити, већ смо дужни да их чувамо и продубљујемо, чувајући и учвршћујући тиме завјет Светог Петра Цетињског и осталих великана из историје Црне Горе и Русије. Његова екселенција и Митрополит су такође разговарали о најављеном Предлогу закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, те изразили заједничку жељу и наду да поменути Закон неће бити усмјерен ни против једне вјерске заједнице, већ да ће исти бити у складу са међународним правом и нормама. Незаобилазна тема разговора био је и новонастали проблем Православне Цркве у Украјини. Митрополит је уваженом госту поновио свој лични и став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а то је да је једина канонска јерархија у Украјини сабрана око Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине, г. Онуфрија. Након братског и срдачног разговора, Митрополит Амфилохије и Његова екселенција су један другом уручили пригодне поклоне и још једанпут изразили наду у продубљивање и наставак братских односа народа Црне горе и Русије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Поводом упокојења др Улриха Луца, професора Новог Завета у Берну, епископ бачки Иринеј упутио је његовој удовици следећи телеграм саучешћа: Дубоко уважена госпођо Луц, Желим да Вам изразим своје искрено саучешће и молим се да Господ наш Исус Христос подари Вашем преминулом супругу, а мом незаборавном пријатељу Улриху вечни покој и блаженство у Царству небеском. Иринеј Буловић, православни епископ новосадски и бачки Sehr geehrte Fr. Luz, Ich moechte Ihnen mein aufrichtiges Beileid aussprechen und bete, dass unser Herr Jesus Christus Ihrem verstorbenen Mann und meinem unvergesslichen Freund Ulrich die ewige Ruhe und die Seligkeit des Himmlischen Reiches schenke. Irenaeus Bulovic, Orthodoxer Bischof von Novi Sad und der Batschka Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. У овом предавању владика каже да је његово главно дјело "Божанствени ерос" , а будући да је Симеон један од три богослова цркве, могло би се рећи да је Симеоново учење о "божанственом еросу" у категорији са Григоријевим учењем о Светој Тројици или учењем апостола Јобана о Богу Логосу. Док би нпр. учење Јована Златоуста о Тјелу Христовом било мањег ранга Гледајући упроштено "развој" богогословља, оно је ишло короз борбу за признање човјештва божијег, људске душе, људске воље и дејства, људског лица, до Симеома који укључује и стидне дјелове, и природни покрет душе - ерос, у обожење. Из позиције самог човјека - подвижника, није могуће његово освећење, без и мимо освећења његовог ероса, либида. Прво предавање Владике Данила Крстића на АСПЦ је било управо о односу молитве и природног нагона у човјеку и садржавало је упуство да се не иде на потискивање него на синергију и сублимацију (преображај) Историјски, добри и помало сумљиви чика Фројд се уопште не би морао ни појављивати, заједно са својим појимовима подсвјест и сл, јер је и настанак подсвјести условљен овим потискивањем либида које је у крајњој мјери ипак узалудно. Што се тиче самог демона блуда, њему су једнако подлежне и друге силе човјекове, па може и ум да заблуди, и говор, и срце и било која сила човјекова. Посебно занимљива је практична позиција "ероса" у исихастичком силазку ума у срце у бези са тезом да је Симеон претеча исихазма. Јер сабрање - исјелење човјека није само сабрање ума у срцу него то подразумјева сабрање свих сила па и ероса, (хармонију) Нажалост мислим да постоје и политички разлози: "Да би се овладоло човјеком треба опосредовати његов однос са природом (путем новца), али то је релативно слаб оков јер се људи боре, али ако држава опосредује "секс" онда је то јака веза" Ова теза објашњава појаву и политичких странки које имају ритуалне сексуалне односе,ЛБГТ, афирмацију жена у политици ... ( да не буде забуне афирмација жене је у односу са мушкарцем и обрнуто, а у политичком животу је афирмација грађана, у црквеном личности. Нећу у цркви да се афирмишем као мушкарац у политици као личност, а у браку као грађанин) ... Ето често код нас се свешта држава и њене установе, воли се бирократски апарат, пуно је страсти у томе, а та страст и светња припадају односу мушкарца и жене - Браку. И кад кажеш да су и полни органи за освештање - хулиш? А кад освештаваш власт човјека над човјеком - подобан си. А Ми гледајући савремену Содому и Гомору говоримо тек, рађајте се и множите, као и муслимани, а Симеона и божанствени, да кажем и обожени ерос заборављамо, да се неби слаби саблазнили и оствљамо их без престижног оружја и смисла. Јер ерос који пролази је за љубав која не пролази
  15. Данас, у петак 9. августа 2019. године, у храму св. Николе на Новом гробљу у Београду, молитвено је испраћен проф. Предраг Ристић. Опело су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уз саслуживање више свештеника АЕМ. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Од вољеног архитекте и професора молитвено су се орпостили чланови породице, свештенство из епархија СПЦ у којима је проф. Предраг Ристић пројектовао храмове и увек био радо виђен гост, као и многобројне јавне личност из различитих културних и друштвених сфера јавног живота Србије, а који су били поштоваоци дела и пријатељи покојног проф. Предрага Ристића. Након читања Светог Јеванђеља, беседио је Митрополит Амфилохије и у својој надахнутој беседи истакао је да „Смрт није нестанак него је задобијање новог квалитета живота. Нове истине о човјеку, оне истине коју је сами Бог подарио људској природи тиме што је постао човјек, примио људску природу. Тиме што се уселио у нас пун благодати истине. Од његовог оваплоћења, од његовог рођења, његовог распећа и његовог васкрсења људско биће је постало вјечно и бјесмртно биће. Човек није роб смрти, ништавила и пролазности, него је, како је говорио старац Јустин Ћелијски, осуђен на бесмртност, на непролазност.“ После одслуженог опела од вољеног професора су се опростили и чланови удружења УЛУПУДС-а испред ког је посмртни говор одржала Лидија Јовановић, председник удржења и историчар уметности Душан Миловановић. На крају молитвеног испраћаја присутнима се обратио и Епископ Стефан који је породици и пријатељима пренео благослове Његове Светости Патријарха Г. Иринеја и том приликом позвао проф. др Мила Ломпара да изговори опроштајно слово. Проф. др Мило Ломпар је том приликом указао да је веома тешко: „у пар речи дозвати живот који је био пун, плодоносан, атрактиван, динамичан, буран и тих у исто времеме. Треба сузбити оно што осећамо да би испливало оно што ће прећи преко нас и наших осећања заувек.“ Испред пријатеља од покојника се опростио и проф. Никола Живковић који у једном емотивном излагању евоцирао на кратку успену на проф. Предрага Ристића, а у којој је на најбољи начин описао однос који је професор имао према својим вољеним пријатељима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Успостављени су, заварени и причвршћени, главни челични кровни носачи, који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на фотографијама, носачи ће бити додатно учврстити са њихове бочне стране, што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости. Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина након пожара и изразито ослабљених унутарњих, Канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, који се формира у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припреми њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, а и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења наше цркве. У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави, за коначну реализацију структурне стабилизације Катедрале. Oвде одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог момента. Извор: Српска Православна Црква
  17. У Недељу Свих Светих, 10/23. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије извршио је чин освећења темеља и полагања камена темељца храма Преподобне мајке Параскеве у Вајској, уз саслужење свештеникâ и ђаконâ Епархије бачке. По извршеном освећењу, владика Исихије се обратио верном народу Вајске и Бођана, пожелевши брзо и успешно окончање светог дела њиховог, у славу Пресвете Тројице, а у част и спомен преподобне Параскеве, велике заштитнице, особито поштоване у нашем народу. Надлежни парох, презвитер Синиша Тривић, захвалио је Епископу мохачком на призиву благослова за богоугодно дело зидања светог храма и даривао је владици Исихију икону Богородице Бођанске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија бачка
  18. Успостављени су, заварени и причвршћени, главни челични кровни носачи који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на фотографијама, носачи ће додатно учврстити бочне стране што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости. Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина после пожара и изразито ослабљених унутрашњих канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припрему њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, али и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења цркве Светог Саве. У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави за коначну реализацију структурне стабилизације катедрале. Одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог тренутка. Извор: Српска Православна Црква
  19. На неколиким темама током јучерашњег и данашњег дана се помиње нови Устав наше помесне цркве. Један портал је објавио и интегралну верзију предлога. ПРЕДЛОГ НОВОГ УСТАВА СПЦ У ИМЕ СВЕТЕ, ЈЕДНОСУШНЕ, ЖИВОТВОРНE И НЕРАЗДЕЉИВЕ ТРОЈИЦЕ Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена Глава и Ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Црква Божја је Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска и постоји у историји као литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, то јест као епископија (Свети Игнатије Антиохијски). Без литургијског сабрања презвитерâ, ђаконâ и народа са једним епископом као предстојатељем не постоји Црква. Црква која се не сабира у Литургију не назива се Црквом (исти). Истовремено, Литургија, односно Црква, јесте присуство и предукус будућег Царства Божјег у историји и једино место спасења свега створенога (свети Кипријан Картагински: „Ван Цркве нема спасења”), као и залог и првина историјског живљења и постојања творевине (свети Максим Исповедник). Као таква, Црква представља Заједницу која превазилази природне, националне, културне и друштвене разлике, а у Христу нема више Јудејина ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушкога ни женскога, јер су сви један (човек) у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Будући да је литургијско сабрање верних безусловни услов – conditio sine qua non – за постојање Цркве, она се јавља као многе Цркве, то јест као многе литургијске заједнице, не престајући да буде Једна Црква. Једна Црква Божја је организована територијално, као многе конкретне епископије. Сви верни једне епископије, без обзира на народност, држављанство или расу, канонски су под јурисдикцијом месног епископа дотичне епископије. Ради потврђивања и очувања јединства, Црква Божја је од најранијих времена организована како на помесном (обласном) плану, где неколико најближих Цркава кроз помесни сабор епископâ као предстојатељâ литургијских заједница показује и чува јединство Цркве, тако и у васељенској равни кроз васељенске саборе. Ради сведочења свог јединства, Црква Христова је организована на месном или епархијском, на помесном и на васељенском плану. Основ и праобразац црквене организације јесте Литургија, литургијско искуство и структура каква се чува у Православној Католичанској (Саборној) Цркви, изражена у канонима светих Апостола, помесних и васељенских сабора. Православна Црква је данас организована као многе помесне Цркве на основу светих канона, а свака помесна Црква је Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква која уједињује више месних Цркава, то јест епископијâ једне шире области. Помесне Цркве изражавају своје међусобно јединство, које је основ постојања сваке помесне Цркве, кроз једну веру и једно учење, кроз једну Литургију, као и кроз црквене саборе. Стога, оснажени јеванђелском вером Христовом, која је и ”ново законодавство”; сведочећи да је ”Првообразац и Почетак божанског живљења Христос”, а Црква - Тело Његово, Дом Очев и заједница Духа Светога, сагласно саборном устројству и поретку Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве која је ”икона и обличје Божје” у свету и историји, од апостолских времена до данас и од данас до краја века; полазећи од чињенице да је хришћанска Црква на простору данашње канонске јурисдикције Српске Православне Цркве / Пећке Патријаршије присутна од апостолских времена у непрекинутом континуитету до данас и да је организована, сходно 34. апостолском правилу, кроз историјско православно и црквено устројство од оснивања Архиепископије жичке (1219), потоње Пећке Патријаршије (1349), обновљене први пут 1557. и други пут 1922. године; са циљем да се не повреди и не изгуби ”слобода коју нам је Својом крвљу дао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи”, и да се у живот Цркве, сходно 8. канону трећег васељенског сабора, не би ”подвукла гордост светске власти”; чувајући ”јединство вере и заједницу Светога Духа”, то јест литургијско-канонски поредак и саборно јединство Помесне и Васељенске Цркве Божје Православне; држећи се божанског Откривења, израженог у Светом Писму и Светом Предању, у догматима и одлукама светих васељенских сабора, и исповедајући истинску веру православну: Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог; И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек; И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен; И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја; И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке; У једну, свету, саборну и апостолску Цркву; Исповедам једно крштење за опроштење грехова; Чекам васкрсење мртвих
 И живот будућега века. Амин! старајући се, на крају, да у Цркви све буде ”благообразно и по поретку”, како су нам од Христа Духом Светим предали свети Апостоли и свети Оци, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве / Пећке Патријаршије на седници од _____ године усвојио је и свечано прогласио УСТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ https://stanjestvari.files.wordpress.com/2018/03/d0bfd180d0b5d0b4d0bbd0bed0b3-d183d181d182d0b0d0b2d0b0-d181d0bfd186-d0bad0bed0bdd0b0d187d0bdd0b0.pdf
  20. Другог и трећег марта у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајрес су биле одржане свечаности поводом устоличења новог Митрополита Аргентине Антиохијске Патријаршије, Јована (Ал-Хури). Петог октобра 2018. године Синод Антиохијске Патријаршије изабрао је новог митрополита Аргентине у место владике Силвана (Мурси), који је постао митрополитом Горе Либан за заслуженог, емеритованог владику, 95-годишњег Георгија (Ходра). Новим митрополитом је постао досадашњи архимандрит Јаков (Ал-Хури). Његова епископска хиротонија била је одржана 9. децембра у престоници Сирије – Дамаску – у саборној цркви Пресвете Богородице. После хиротоније нови владика учио је до почетка марта шпански језик, пошто Антиохијска Црква у Аргентини углавном - поред арапског користи овај језик за време служби, а верници су не само арапског, него такође хиспанског порекла, који су примили православље својом одлуком. Устоличење је одржано у суботу 2. марта 2019. године, поподне, у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајресу. Чин је почео литијом улицама главног града Аргентине уз појање псалма 'Славите Име Господње'. После уласка у храм и првог архијерејског благослова Владике Јакова у својој катедрали локални свештеници су га увели у трон аргентинских митрополита. У свом говору митрополит Јаков је рекао да долази из изворне земље Антиохијске Цркве, значи Блиског Истока. Тамо први пут они, који су изабрали Христа, добили су име 'хришћани'. Тамо кроз векове верници у тешким околностима сведоче о Богу. Тамо је настао хришћански монашки живот који траје до наших дана, и био је пренет у друге земље. Снимак устоличења: Следећег дана, 3 марта, у Недељу о Страшном Суду, Владика Јаков је први пут служио Божанствену Литургију као већ устоличен митрополит Аргентине. У својој беседи истакнуо је да мером Божје правде је Божија милост, а да је наш задатак да будемо бар минимално милосрдни, у основним стварима, о којим је рекао Христос у Јеванђељу читаном тог дана. У овим свечаностима учествовали су антиохијски јерарси из Латинске Америке: Митрополит Чилеа Сергије (Абад), Митрополит Бразила Дамаскин (Мансур), Митрополит Мексика Игнатије (Самаан), викарни епископ Антиохијске Патријаршије у Аргентини Теодор (Гхандур); и јерарси других помесних источних и оријенталних православних Цркава: српски епископ Аргентине Кирил (Бојовић), цариградски митрополит Аргентине Тарасије, митрополит Аргентине Игнатије (Полугродов) из Московске Патријаршије, епископ Каракаса и Јужне Америке Јован из Руске заграничне Цркве, архиепископ Кисаг (Моурадиан) из јерменске Цркве, архиепсикоп Хрисостом Јован (Гхасали) из сиријске Цркве. Литургију су служили ови епископ осим владике Тарасија због напете ситуације и прекинуте евхаристијског општења између Московске и Цариградске патријаршије. Из католичке Цркве били су присутни римокатолички архиепископ Буенос Ајрес Марио Аурелио и администратор маронитске епархије у Аргентини епископ Јован Хабиб Шами. У цркву св. Ђорђа дошли су такође амбасадори: Либана, Сирије, Грчке, Египта. Извор, Превод Поуке.орг View full Странице
  21. Петог октобра 2018. године Синод Антиохијске Патријаршије изабрао је новог митрополита Аргентине у место владике Силвана (Мурси), који је постао митрополитом Горе Либан за заслуженог, емеритованог владику, 95-годишњег Георгија (Ходра). Новим митрополитом је постао досадашњи архимандрит Јаков (Ал-Хури). Његова епископска хиротонија била је одржана 9. децембра у престоници Сирије – Дамаску – у саборној цркви Пресвете Богородице. После хиротоније нови владика учио је до почетка марта шпански језик, пошто Антиохијска Црква у Аргентини углавном - поред арапског користи овај језик за време служби, а верници су не само арапског, него такође хиспанског порекла, који су примили православље својом одлуком. Устоличење је одржано у суботу 2. марта 2019. године, поподне, у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајресу. Чин је почео литијом улицама главног града Аргентине уз појање псалма 'Славите Име Господње'. После уласка у храм и првог архијерејског благослова Владике Јакова у својој катедрали локални свештеници су га увели у трон аргентинских митрополита. У свом говору митрополит Јаков је рекао да долази из изворне земље Антиохијске Цркве, значи Блиског Истока. Тамо први пут они, који су изабрали Христа, добили су име 'хришћани'. Тамо кроз векове верници у тешким околностима сведоче о Богу. Тамо је настао хришћански монашки живот који траје до наших дана, и био је пренет у друге земље. Снимак устоличења: Следећег дана, 3 марта, у Недељу о Страшном Суду, Владика Јаков је први пут служио Божанствену Литургију као већ устоличен митрополит Аргентине. У својој беседи истакнуо је да мером Божје правде је Божија милост, а да је наш задатак да будемо бар минимално милосрдни, у основним стварима, о којим је рекао Христос у Јеванђељу читаном тог дана. У овим свечаностима учествовали су антиохијски јерарси из Латинске Америке: Митрополит Чилеа Сергије (Абад), Митрополит Бразила Дамаскин (Мансур), Митрополит Мексика Игнатије (Самаан), викарни епископ Антиохијске Патријаршије у Аргентини Теодор (Гхандур); и јерарси других помесних источних и оријенталних православних Цркава: српски епископ Аргентине Кирил (Бојовић), цариградски митрополит Аргентине Тарасије, митрополит Аргентине Игнатије (Полугродов) из Московске Патријаршије, епископ Каракаса и Јужне Америке Јован из Руске заграничне Цркве, архиепископ Кисаг (Моурадиан) из јерменске Цркве, архиепсикоп Хрисостом Јован (Гхасали) из сиријске Цркве. Литургију су служили ови епископ осим владике Тарасија због напете ситуације и прекинуте евхаристијског општења између Московске и Цариградске патријаршије. Из католичке Цркве били су присутни римокатолички архиепископ Буенос Ајрес Марио Аурелио и администратор маронитске епархије у Аргентини епископ Јован Хабиб Шами. У цркву св. Ђорђа дошли су такође амбасадори: Либана, Сирије, Грчке, Египта. Извор, Превод Поуке.орг
  22. У понедељак, дана 25. фебруара 2019., у званичну посету Епархији осечкопољској и барањској дошао је градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић у пратњи свог личног помоћника Дејана Мандића и осталих сарадника. Господина Вучевића су овом приликом у Саборном храму Светог оца Николаја у Вуковару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом Херувимом дочекали председник Главне Скупштине СДССа г. др Војислав Станимировић, саборска заступница гђа Драгана Јецков, председник ЗВО г. Срђан Јеремић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару г. Милан Шапић, господин Јово Вуковић, заменик жупана г. Ђорђе Ћурчић, председник градске организације СДССа г. Срђан Колар, начелник општине Даљ господин Југослав Весић и остали представници политичког и културног живота Епархије осечкопољске. Висока делегација је у Вуковару обишла новоизграђени парохијски центар у Вуковару, као и православни крст на обали Дунава који је у плану за рестаурацију. Домаћини Епархије осечкопољске су затим своје уважене госте повели у обилазак Даља где су на првом месту били упознати са радовима на храму Светог великомученика Димитрија, да би се затим упутили ка родној кући познатог српског научника Милутина Миланковића. Свечани ручак је у духу братске љубави уприличен у седишту Епархије осечкопољске и барањске. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  23. Ријеч о Старом Завјету креће од чињенице да је оно дио Божијег Откривења, које је у цјелини натприродно, а дијели се на предањско и писано. Стари Завјет, као и Нови, распростире се на оба таква дијела. Међутим, Свето Предање је шири концепт етоса и живота Божијег народа у двије епохе, а Свето Писмо је динамично ограничени спектар Св. Списа. Када је ријеч о Светом Предању у Православној Цркви, његово становиште и ширину покушаћемо илустровати мишљу Николаја Велимировића, коју биљежи владика Атанасије Јевтић, а то је став да су „Светитељи живо Предање Цркве“[1]. Тај агиолошки и антрополошки приступ је најбољи илустратор ипостасности Савеза Бога са људима кроз домострој. У предговору превода житија Св. Серафима Саровског св. Николај описује његов доживљај благодати Светога Духа, свјетлости и радости усред снијега и зиме и додаје: „Ево, ово је суштина Православља“. Чувени њемачки теолог Харнак написао је књигу „О суштини хришћанства“. Прочиташ је сву, и опет не знаш шта је суштина хришћанства, а прочиташ ових неколико страница Светог Серафима, и видиш шта је суштина хришћанства. У том погледу питање инкорпорације књига Св. Писма Старог Завета у Православној Цркви проблем је стар колико и сама Црква. Као што је познато, основу канонских књига неопходних за богослужење и свакодневну употребу чинио је корпус „Писмо“ све до краја првог вијека. Њега је испунио и тумачио сам Господ Христос, а апостоли раширили све до нас, када данас у Цркви имамо једину праву ризницу чувања Св. Писма. Најбоље о Старом Завјету, у контексту испуњења у Новом, говори апостол Павле: „Тако нам Закон постаде васпитач за Христа“[2]. Овде, како примјећује Стергиу, апостол указује на закон као педагошки инструмент, све до доласка благодати када се установљава нов начин постојања. Ипак, то што је новозаветно испуњење рефлектовано, не само Писмом, не значи да „оно (Писмо) повезује Цркву и синагогу“[3]. О томе подробно пише Св. Јустин Философ и бори се против таквога мишљења, јер је Црква Нови Израил. Он сматра да Стари Завјет треба „формално одбацити са свим његовим тврђењима“[4], што се сматра антитезом првобитног јеврејског одбацивања Месије. Георгије Флоровски наглашава: „Нико не може да тврди да је истинити Мојсијев сљедбеник уколико не вјерује да је Исус Господ. Онај ко не препозна Исуса као Месију, као Помазаника Господњег, тај на страшан начин издаје сâм Стари Завјет“[5]. Тиме Флоровски само понавља становиште апостола и Св. Отаца да је Исус из Назарета спона два Савеза. У новозавјетном канону, који се закључује у шестом вијеку, разликује се историјски положај посланица у односу на Јеванђеља, њихова тематика такође. Многа истраживања библиста су утврдила да су посланице старије. У корист бржем формирању канона ишла је појава лажних учења (јереси). Писац најстаријег дјела новозаветног канона, Св. апостол Павле, у једној од посланица говори: „Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује... Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старог Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида.“[6] Овде видимо свједочанство о разликовању, још у првом веку, да се под Старим Завјетом подразумијевала збирка и канон списа старозавјетних, а под Новим Заветом апостол подразумева Нови Савез Бога са људима, јер се „стари у Христу укида“. У првим временима хришћанства појавила су се нека настојања да се Стари Завјет искључи из канона. Та учења предводили су гностици и маркионити. Проблем маркионита био је у томе што су одлучно одбацивали целокупно јудејско наслеђе и на тим основама саставили свој „избирљиви“ канон. Грешка је била очигледна, са несагледивим еклисиолошким последицама. Ништа мање негативно не дјелују ни гностици на овом пољу. Ипак, Црква у лику и дјелу Св. Отаца излази на крај са њима. Како су и говорили Оци јеретицима: „Ви не бисте ни имали Писмо, нити бисте се могли на њега позивати, да га Црква није сачувала и да она не сведочи да је то заиста жива и истинита Реч Божија“[7]. Атанасије Патролог рефлектује цјелокупно питање кад каже: „Не као да је Свето Писмо нека књига пала с неба, па би она сама требало нама да одлучује шта ћемо ми радити и како живјети. Јер да је Бог књигом рјешавао ствари, није требало ни да долази Христос, да живи са нама, да нас учи, страда и васкрсне... Зато је Христос Ипостасна Ријеч Божија и Дух Свети Утјешитељ уводи Цркву у сву истину Христових ријечи, дјела, науке, тајни...“[8] Стергиу наводи могућности да Црква буде оптужена за неразматрање других аспеката истраживања Старог Завјета: археолошко, културолошко, историјско и књижевно. Међутим, из поменутих разлога видимо да у одређеним историјским раздобљима, нарочито у првим вијековима гоњења, Црква остатак снаге преусмерава у другом правцу, а овим се питањима бави сходно приликама. Без Писма не би постојала теологија. Ранохришћанска заједница цјелокупно своје учење о Христовом Васкрсењу и другим истинама темељи на Старом Завјету. На акривичности светописамског језика, који је испуњење закона, пророка, типологије и др. у Христу, заснива се прво богословствовање. Сви древни писци често су наводили Стари Завјет; чак је и паганима вијест спасења проповиједана у контексту Старог Завјета. Флоровски наглашава: „Хришћанска порука није била напросто прокламација неких учења, него прије свега, порука о великим дјелима Божијим кроз вијекове“[9]. Хришћанство је нов смисао и начин постојања, оно је уједно испуњење и продужетак Старог Завјета, али и више од тога – оно се види искључиво у заједници - Цркви. Додаћемо и став више Отаца да је читав Стари Завјет „Протојеванђеље за Христа“. Видјели смо у ријечима апостола Павла најранија разликовања Старог и Новог Завјета[10]. У ком се контексту схвата један, а у ком други. Међутим, први пут о јудејском Писму, као Старом Завјету у литерарном смислу, говори се у списима Мелитона, епископа сардског. То нам биљежи црквени историчар Јевсевије (ЦИ IV, 26, 14). Дакле, код њега имамо потврду Старогс Завјета као канонске збирке списа, док се Нови Завјет први пут као збирка светих списа помиње „од стране једног антимонтанисте“ (око 192-193), што је такође забележио Јевсевије (ЦИ V, 16cc; уп. 16, 3: „еванђелске науке Новог Завета“). Довољно је кренути са изучавањем хришћанске теологије и наићи на нека од старозавјетних учења. Сваки покушај његовог избацивања био је осуђен на пропаст. „Сјенка будућих добара“, иако је сјенка, она је неодвојива од самих добара. Као што их је наговјештавала прије открића, тако данас та иста откривена добра прати као нераскидиви дио. На све то, овим редовима додајемо коцкицу у мозаику, ипак неопходну за схватање премостивости биполаритета, која се по ап. Павлу Христом (Црквом) укида: „Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“ (2Кор 5, 17). Извор: Српска Православна Црква
  24. То уништење старог човека и рађање новог човека, није се најпре извршило у ономе ко се крштава, већ у Христу, мртвом и васкрслом. “Крштење, пише Свети Кирило, није само очишћење од греха и благодат усиновљења, већ је оно исто тако уподобљавање страдању Христовом“. Ту поново наилазимо на три равни: Адам, Христос, крштавани, као што смо досад често сретали. Али овде уподобљавање смрти и васкрсењу Христовом добија апсолутно прворазредну важност. Ту чињеницу је прво на многобројним местима развио Свети Павле, а за Свете Оце 4. века она је реалност која означава погружавање и излазак из воде. Тако Свети Кирило пише: “Затим вас приводе до светог базена божанственог крштења, као што је Христос с крста био положен у већ раније припремљен гроб. Сваки од вас је био испитан у име Оца, и Сина и Светога Духа. Исповедили сте спасоносно исповедање и три пута сте били погружавани у воду и излазили из ње, означавајући тиме на сликовит начин Христово тридневно погребење. Тим чином, умрли сте и родили сте се, а спаситељна вода била је за вас истовремено и гроб и мајчина утроба“. Одломак из: Жан Данијелу, Свето Писмо и Литургија Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...