Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нови'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 303 results

  1. Из штампе је изашао први број у 2019. години Гласила Епархије нишке за хришћанску просвету и културу "Глас Епархије нишке". Овај 11 број, шесте серије представио нам је уредник листа др Ивица Живковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас
  2. ризница богословља

    Нови презвитер Цркве Божје у Епархији сремској

    Његово Преосвештенство, Г. Василије, Епископ сремски, служио је на празник Света Три Јерарха Свету архијерејску литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима (познатом и под називом Доња црква). -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвештеном Владици саслуживали су архимандрит Доситеј (Миљков), настојатељ манастира Гргетег, протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији, протојереј Стојан Билић, парох при Саборном храму Светог Георгија у Новом Саду, протојереј Јован Милановић, настојатељ Саборне цркве Светог Николаја у Сремским Карловцима и професор богословије, презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија у Новом Саду, презвитер Вељко Васиљев, настојатељ храма Св. пророка Илије на Палићу, као и протођакон Слободан Вујасиновић и ђакони Александар Билић и Станко Лакетић. Молитве су Господу узносили и други свештеници који су присуствовали овом свештеном сабрању, као и ученици Карловачке богословије и мноштво верног народа. Лепоти богослужења допринео је својим дивним појањем хор „Свети Стефан Дечански“ под руководством госпође Тамаре Петијевић. Након великог входа, Владика Василије рукоположио је ђакона Станка Лакетића, професора Карловачке богословије, у свештени чин презвитера. Епископ је у беседи по рукоположењу представио оца Станка верном народу, назначивши да ће им он од сада бити духовни руководитељ и парох доње парохије у Сремским Карловцима. По Светој Литургији Господин Епископ обратио се надахнутом беседом сабраном народу, говоривши им о духовној величини личности Свете Тројице Јерараха и о њиховом значају за Православну Цркву. Молитвено славље наставило се за трпезом љубави у Карловачкој богословији око које су се потрудили управа овог древног српског училишта и новорукоположени отац Станко. За трпезом су говорили отац архимандрит Доситеј, те оци протојереји Стојан Билић и Јован Милановић, изразивши радост због учешћа у овом духовном слављу и пожелевши новом посленику на Њиви Господњој успешан и благословен рад, у славу Божију и на корист Цркве Христове. Извор: Епархија сремска
  3. ризница богословља

    „Караван културе говора“ стигао у Нови Сад

    „Караван културе говора“, пројекат који се реализује у оквиру кампање „Негујмо српски језик“, 13. и 14. фебруара борави у Новом Саду. Пројекат који под покровитељством Министарства културе и информисања Србије организује Удружење „Изражајност“, кренуо је 8. фебруара из Београда, а његова следећа станица биће Крагујевац. „Караван културе говора“ замишљен је са циљем да се прије свега младим људима укаже на значај његовања правилног изражавања и љепоте изговорене ријечи. То је важно како за појединца, тако и за цјелокупно друштво, рекао је за Спутњик промотер пројекта, француски хуманитарац Арно Гујон. У сваком граду одржавају се радионице намијењене средњошколцима и студентима, с којима о правилном изражавању, начинима да се избегну типичне језичке грешке, поштапалице и друге лоше говорне навике, као и да се побољша усмени говор, разговарају комуниколог и глумац Слободан Роксандић и глумац Марко Миловановић. „На те радионице могу доћи људи било које струке. На радионицама у Београду били су и студенти разних факултета, од будућих стоматолога до студената Факултета политичких наука. Култура говора је важна свима, и конобарима, и фризерима, и љекарима, и учитељима и професорима. Желимо свима да укажемо на то колико је важна љепота изговорене ријечи, као и да нагласимо значај правилног усменог изражавања“, истакао је Гујон Након Београда, Новог Сада и Крагујевца, „Караван културе говора“ ће наставити да путује и по другим градовима Србије, рекао је Гујон и додао да би једна оваква акција могла да буде први корак, односно подстицај за размишљање о увођењу предмета „Култура говора“ у српски образовни систем. Француски хуманитарац је, иначе, српски језик почео да учи прије десет година да би, како је навео, могао заиста да разумије људе који не говоре страни језик. „Желео сам да разумем муке, проблеме и страхове људи на Косову и Метохији, како бих могао о томе да сведочим у Француској. Учећи језик, открио сам душу српског народа. Више сам сазнао о Србији и култури кроз језик и разговор с људима него читајући било коју социолошку књигу на ту тему“, истакао је Гујон приликом представљања пројекта у Библиотеци града Београда прошле седмице. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У овом броју Православља, Вашу пажњу усмеравамо ка тексту – извештају са пута и боравка посланства Српске Православне Цркве у Москви, а на позив Патријарха московског и све Русије Кирила, поводом десетогодишњице Помесног сабора РПЦ, и избора Патријарха Кирила за Предстојатеља Московске Патријаршије. Из овог броја издвајамо текст Разговор са проф. др Дарком Танасковићем "насиље над српским светињама неће стати" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" (ПДФ) . Свечаном академијом „Будимо људи“, у Митрополији загребачко-љубљанској, обележени су велики јубилеји – 800 година аутокефалности СПЦ и 600 година од рођења грофице Катарине Кантакузине Бранковић прве православне хришћанке у Словенији. О Косову и Метохији кроз историју пише Лела Марковић у тексту под насловом „Старац Григорије наручилац Житија Светог Петра Коришког и градитељ његове цркве“. О серијалу емисија посвећених страдању српског народа у Првом светском рату, на таласима Радија Беседа (Епархија бачка), у тексту под насловом „Сведочанство“, пише Александар Арсенин. „Насиље над српским светињама неће стати“, упозорава нас, у овом броју новина Српске патријаршије, Дарко Танасковић, доскорашњи амбасадор Србије при УНЕСКО, који је разговарао са нашом Славицом Лазић. Из штампе је недавно изашао „Календар Црква 2019“, посвећен 800-годишњици аутокефалије СПЦ, а о томе читајте у тексту који потписује др Радован Пилиповић. У редовној рубрици Ходим и свједочим, прота Василије Томић бележи: „Ко дволичи језиком пашће у зло“... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама... Садржај: 2. РЕЧ ДВЕ УЗ НАСЛОВНУ СТРАНУ Номинални верници или изгубљене душе 4 Са распетог Косова и Метохије ДОГАЂАЈ 6 Посланство СПЦ у Москви ИЗ ЕПАРХИЈА СПЦ 8 У Митрополији загребачко-љубљанској Свечана академија „Будимо људи“ КОСОВО И МЕТОХИЈА КРОЗ ИСТОРИЈУ 10 Старац Григорије наручилац „Житија светог Петра Коришког“ и градитељ његове цркве БИБЛИОТЕКЕ ФРУШКОГОРСКИХ МАНАСТИРА 13 Библиотека манастира Ново Хопово: књиге Доситеја Обрадовића штампане у 19. веку ПОВОДИ 14 Сведочанства ПУТОПИС 18 Призрен у Америци КАТИХЕТИН УГАО 22 Слушкињина прича Фантазија која прети да буде стварност РАЗГОВОР 24 Дарко Танасковић Насиље над српским светињама неће стати СРПСКО ГРОБЉЕ У ЛИБЕРТИВИЛУ 30 Два светитеља која бдију над Србима у Америци СВЕТ КЊИГЕ 34 Календар „Црква 2019.“ посвећен 800-годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО СТАРАТЕЉСТВО 40 Свети Сава зачетник Милосрдне секције ДУХОВНЕ ЦРТИЦЕ ИЗ МЕЛБУРНА 42 Жртва очишћења Извор: Православље
  5. ризница богословља

    Нови сајт манастира Високи Дечани

    Манастир Високи Дечани одскоро има свој нови интернет сајт decani.org на коме се могу наћи информације и фотографије о овој задужбини српског краља Светога Стефана Дечанског из 1335. године. Високи Дечани се налазе у подножју Проклетија, између Пећи, сједишта српске архиепископије и царског Призрена, једне од славних престоница Немањића. Овај манастир са јединственом црквом саграђеном у романичком стилу са елементима готике, украшеном са више од 1000 српско-византијских фресака, Унеско је прогласио за мјесто свјетске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највриједнијих примјера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцјен запис о животу у XIV вијеку. Поред података о историји, архитектури, фрескама, ризници, као и о свакодневном животу манастира, на сајту decani.org је и манастирска интернет продавница, библиотека. Такође, вјерни могу да оставе имена за молитву, дају прилог за манастир, упишу се у књигу утисака и сазнају како да дођу до манастира. На Фејсбук страници дечанског манастира наводи се да ће се сајт редовно ажурирати и допуњавати информацијама и фотографијама. Интернетска презентација манастира је за сада објављена на пет језика.
  6. ризница богословља

    Манастир Јошаница: Нови великосхимник Српске Цркве

    Његово Преосвештентво Епископ шумадијски г. Јован служио је 2. фебруара 2019. године, на празник Светог Евтимија Великог, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николе у манастиру Јошаници. Саслуживали су игуман манастира Гргетег архимандрит Доситеј, јеромонах Теофило из манастира Гргетега, протосинђел Николај из манастира Саринца, протојереј Александар Гајић и ђаконом Урош Костић. Осим приношења дарова Богу и прослављања дивног светитеља, повод за свечано молитвено окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована. На светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ. Прислуживали су чтечеви Младен Алексић и Никола Љубисављевић. Извор: Српска Православна Црква
  7. На појутарје празника Светога Саве, 28. јануара 2019. године, у новосадској Саборној цркви служен је парастос ктиторима, добротворима, управитељима, професорима и ученицима Гимназије Јован Јовановић Змај. У присуству више од стотину ученика, парастос су служили протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и протопрезвитер Жељко Латиновић, координатор Катихетског одбора Епархије бачке. Хор Гимназије је својим појањем допринео свечанијем тону овог догађаја. Након парастоса, служен је мали помен на гробу Саве Вуковића, великог добротвора Гимназије. Вечан вам спомен, достојни блаженства и вечног спомена! -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Беседа
  8. ризница богословља

    Нови Сад: Светосавскa академијa у Дому војске

    Христољубиво војинство Прве бригаде Копнене војске новосадског гарнизона по пети пут, у Дому војске, 25. јануара 2019. године, исплело је венац славе Светом Сави у виду свечане Светосавске академије. Певања државне химне Боже правде, означило је почетак програма којем је уследило надахнуто слово команданта бригаде, пуковника г. Зорана Насковића. Надовезујући се на домаћинову реч програм су својим унутарњим жаром изнели: хор градског Светосавског храма, певачки састав КОВИЉЕ из Ковиља и тамбурашки ансамбл СКУД-а ВИЛА, из Новог Сада; троје потпоручника, шесторо деце нижег основношколског и двоје предшколског узраста и јереј Ђорђе Стојисављевић, надлежни војни свештеник који је изговорио Светосавску беседу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Иако је свечана академија првенствено намењена официрима, подофицирима, професионалним војницима и цивилним упосленицима у војсци, улаз је био слободан и за све оне којима значе овакве свечаности. Прва места у свечаној дворани Дома Војске, припала су уваженим званицама и пријатељима Команде бригаде. Покрајинска и градска власт била је представљена у лицу начелника јужнобачког управног округа г. Милана Новаковића, и иних уважених представника науке, образовања, културе, полиције, Министарства одбране и Војске Србије. Православна Епархија бачка била је заступљена високопречасним оцима Бором Видовићем и Миланом Малинићем, док је званичну месну Исламску заједницу представљао је Мухамед еф. Греку, изасланик муфтије војвођанског. Богати текстуални и уметнички садржаји Академије, учинили су да присутни, очигледно орадошћени, пођу својим домовима славећи бесмртно име и дело Светог и богоносног оца нашег Саве, првог архиепископа и просветитеља српског. Извор: Радио Беседа
  9. Пречасни др Јоан Молдовеану изабран је за новог декана Богословског факултета „Патријарх Јустинијан“. Тренутно је професор историје Румунске Православне Цркве и на овом положају наслеђује преч. др Стефана Бучиуа, који је био декан факултета више од десет година. Нови декан је докторирао на Аристотеловом универзитету у Солуну 1999. године. Његова теза је била „Везе између румунских кнежевина и Свете Горе (1650-1863)“, и написана је под руководством проф. Атанасија Каратанасиса. Говори неколико страних језика и аутор је многих чланака и књига објављених на румунском, грчком и енглеском језику. Од 2003. године отац Јоан Молдовеану служи у капелици Благовести при Грчкој амбасади у Букурешту. Извор: Српска Православна Црква
  10. ризница богословља

    Нови Каленић: Обнова манастира Светог Саве

    Од свога повратка под омофор Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана марта 2017. године, Његовим благословом, приступљено је озбиљном духовном и материјалном уређењу манастира Светог Саве - Нови Каленић код Канбере. По одлуци Епархијског управног одбора Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић постављен је за старатеља манастира и организатора радова на обнови те светосавске светиње надомак Канбере. Од почетка радова на обнови светиње, обновљена је црква (поправка крова и уређење храма), Епископска резиденција са пратећим објектима, велика и мала манастирска сала, неопходни објекти за Дечје Светосавско летовалиште и зановљено на свесрпском саборном нивоу одржавање Светосавског фестивала. Користимо прилику да се најсрдачније захвалимо свима који су у претходном периоду, на било који начин помогли и који настављају да помажу, да наша Каленићка светиња васкрсне пуним сјајем. У новој етапи обнове током 2018. године настављени су радови на унапређењу инфраструктуре манастирског имања. Захваљујући широкогрудности г. Ратка Милићевића и г. Драгомира Иванчевића, урађено је 1850 метара пута са пуним асфалтом, а исто тако пожртвовањем господе Радована Ковијанића, Душана Глумца, Мика Миладиновића, Света Банића, Петра Иванчевића, Милана Новаковића, Миломира и Славка Зеца, Бојана Стефановића, Сретка Новаковића и Николе Бојовића обновљено је седам манастирских станова. Обнову су помогле и Црквене општине Светог великомученика Георгија у Кабрамати, Светог архиђакона Стефана у Кизбори, Светог Саве у Гринзбори и Светог великомученика Георгија у Сент Албансу. Укљученост шире српске заједнице у обнову велике светиње пројава је јединства српског народа и ходење стопама Светога Саве. Украшавајући светиње, српски род се у њих уграђује. У години када прослављамо 800 година самосталности Српске Православне Цркве и 70 година од организованог црквеног живота у Аустралији и Новом Зеланду, верници Митрополије аустралијско-новозеландске показују да су достојни наследници предака и настављачи задужбинара и ктитиора манастира и цркава, обнављајући своје светиње и одржавајући пламен наше светосавске вере на Петом континенту. Извор: Српска Православна Црква
  11. Дан 6. јануар 2019. године ући ће у историју Православне Цркве као једна од трагичних страница. Патријарх цариградски Вартоломеј задао је нову рану Христовој Цркви, начинио је још један корак ка продубљивању раскола између бивше православне Цариградске Цркве и Тела Васељенског Православља. Саслужујући с лажним „митрополитом“ кијевским Епифанијем, тачније, световним човеком и расколником Сергејем Думенком, Вартоломеј је са свим својим епископатом ступио у хибридну расколничку творевину начињену од два украјинска раскола („УПЦКП“ и „УАПЦ“), чије је оснивање лично и „благословио“ посредством синодалне одлуке Цариградске патријаршије и личног учествовања његовог представника Митрополита галског Емануила. Центар искључиво политичког и русофобског раскола од сада није резиденција једног од украјинских вођа раскола Денисенка и Малетича или новојављеног лажног поглавара СЦУ („Свете цркве Украјине“) Думенка. Овај центар је сада бивши православни храм светог Георгија у истамбулском рејону Фанар. Зашто бивши? Зато што се више не може сматрати храмом место оскрнављено светогрдном „литургијом“ која је обављена у саслуживању шизматика који нема свештенички чин. Ово тешко пада православном срцу. Али зар још више нас, децу Руске Православне Цркве не боли чињеница скрнављења велике општеруске светиње – кијевског храма Светог Владимира, који су 1992. године запосели Филаретови расколници? Осим тога, званични документ који указује на нераскидиву и органску везу између руског раскола и његовог новог вође, Вартоломеја Архондоноса, представља сам безакони „томос“ о оснивању наводно аутокефалне СЦУ, који је Епифанију Думенку уручен истог дана, 6. јануара 2019. године. Већ је много написано о томе како овај „томос“ украјинским расколницима не даје статус аутокефалности, већ их доводи у положај строге потчињености истамбулском епископу митрополије. И ово јасно сведочи не само о подметању и превари од стране Вартоломеја у оквиру игре која је од самог почетка била прљава, већ и о томе да је Патријарх цариградски на тај начин документовано потврдио своју чврсту везу с расколом и да је стао на његово чело. Није само реторички тачна, већ је и канонски проверена изјава председника Патријаршијске прес-службе оца Александра Волкова: Вартоломеј „подржава и чак већ предводи раскол“. Евхаристијско општење с расколницима у које су ступили Вартоломеј и јерарси Цариградске патријаршије који су служили заједно с њим, светим и богонадахнутим канонима Православне Цркве се класификује као тежак канонски преступ. Тако 10. апостолско правило каже: „Ако се неко помоли с оним ко је изопштен од црквеног општења, чак и ако би то било у кући: нека буде изопштен.“ Једанаесто апостолско правило гласи: „Ако се неки припадник клира буде молио с изопштеним из клира, нека и сам буде изопштен.“ Друго правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ или презвитер, или ђакон, или било ко од клира буде молио с изопштенима из општења: нека и сам буде ван црквеног општења, јер изазива замешатељство у црквеном чину.“ Четврто правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ, којем је сабор одузео чин, или презвитер или ђакон којем је чин одузео епископ, усуди да служи било коју свету службу... таквом се нипошто не дозвољава да учествује на другом сабору, нити има наду у враћање претходног чина, нити да му буде дозвољено да се оправда. Већ ће и сви они који с њим саучествују, бити изопштени из Цркве, а тим пре ако се знајући за осуду која је изречена горе поменутима, усуде да опште с њима.“ Девето правило Картагинског сабора гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, прими у општење праведно изопштене из Цркве због својих злочина: нека и сам буде подвргнути истој осуди...“ Цариградски патријарх није учинио легитимном шизму, веч је сам постао нелегитиман. Нису расколници постали део Христове Цркве, већ је Цариградска патријаршија отишла у раскол. Притом ово није нови раскол, већ је део већ постојећег чију је црквену осуду раније признавао и сам Вартоломеј, потпуно слободно и без икакве принуде. Ево, на пример, каква је била реакција Цариградске патријаршије на свргавање бившег Митрополита кијевског Филарета Денисенка (1992. г.) и на његово изопштавање (1997. г.): „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности Ваше Свете Руске Цркве по овом питању, прихвата синодалну одлуку о горе реченом“ и „Добивши обавештење о поменутој одлуци, пренели смо то хијерархији нашег Васељенског Престола и молили је да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“ Заиста, „због својих речи бићеш оправдан и због речи својих бићеш осуђен“ (Јеванђење по Матеју, 12: 37). Још један нови правац, не само у развоју фанариотско-украјинског раскола, већ и у еволуцији јеретичког учења источног папизма представља сам текст „томоса“ Патријарха цариградског. У њему је изразио многобројне претензије на статус поглавара целе Цркве, на посебна права власти и овлашћења над помесним Црквама. У овим претензијама се углавном понавља оно што је су већ изјављивали сам Вартоломеј и неки његови претходници, фанариотски аутори који су створили ову доктрину туђу црквеном предању. Међутим, има једно место у „томосу“ које показује потпуно нови степен у претензијама „источног папе“. То је део о специјалној судској апелационој власти Цариградске катедре у Православној Цркви. На први поглед, текст понавља стару претензију. Међутим, приликом пажљивијег читања видимо да постоји битан помак позиције Фанара према јачању сопствених властољубивих амбиција: „...остаје право свих архијереја и другог клира на апелационо обраћање Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси безапелационе судске одлуке за епископе и други клир помесних Цркава у складу са 9. и 16. (грешка у куцању око које се дигло много буке, у ствари се ради о 17. – А. Н.) светим каноном IV Халкидонског Васељенског сабора.“ Овде привлаче пажњу два аспекта. 1. Док су раније фанариотске апологете изјављивале да наводно право да прима апелације од епископа других помесних Цркава има само Патријарх цариградски, сад се судске одлуке овог патријарха званично проглашавају још и „безапелационима“. Ово је потпуно нова реч у папистичкој доктрини Фанара, која његове претензије још више претвара из антиканонских у јеретичке управо догматски. Шта то значи, да на судске одлуке Цариградског престола према клиру свих помесних Цркава не може бити поднета никаква апелација? То значи да у уобразиљи фанариота нико и ништа, чак ни Свеправославни и Васељенски сабори немају право да поново размотре одлуку цариградског патријарха. Његова судска власт се сматра вишом од Васељенског сабора, што ову доктрину чини непосредно сродном с учењем римокатолицизма о папству, која је изражена у догматском уставу I Ватиканског сабора „Pastor Aeternus“: „Ми учимо и такође објављујемо да је он (папа) врховни судија верних и да се у свему што се тиче црквене јурисдикције може упутити апелација његовом суду. Не постоји никаква власт изнад Суда Светог Престола, нико не треба да доводи у сумњу и нико нема права да осуђује његове одлуке. Зато с пута истинске вере скрећу они који тврде да је дозвољено упутити апелацију Васељенском сабору поводом одлука Папе римског, као да овај Сабор ужива већи углед од папе“ (Глава 3). Да би суд Цариградске катедре био безапелациони у размерама Васељенске Цркве он би требало да буде суд Васељенске Цркве, последњи суд. Пошто се не може оспоравати, значи да он мора бити тачан и непогрешив, јер у Цркви не може бити институционално предвиђена могућност усвајања грешака, неправедности и неистинитости, пошто је Пуноћа Цркве света и непогрешива. То значи да највиша и неоспорна судска власт над целом Црквом, у Цркви и у име Цркве треба да буде институционализована у конкретној катедри, по мишљењу фанариота – Цариградској. Али онда из овога следи да ова катедра треба да поседује одређена својства која припадају целој Васељенској Цркви. Кад се ради о судској власти – Светост (непогрешивост) и Саборност (католичност, васељенскост). И ово такође звучи врло слично – не подударајући се у свим детаљима, разуме се – с римокатоличком јеретичком доктрином папства, која учи да папа у одређеним питањима поседује „ову непогрешивост коју је Божански Искупитељ изволео да дâ Својој Цркви“ („Pastor Aeternus“, глава 4). 2. Други аспекат који посебно привлачи пажњу у цитираном делу „томоса“ о оснивању расколничке СЦУ је ширење непосредне јурисдикције апелационог суда над помесним Црквама, на које претендује новојављени источни папа. Док је раније било речи о епископима, сад се већ говори и о другом клиру, односно, о презвитерима и ђаконима. Карактеристично је то да је оваква претензија чист производ самосталних измишљотина фанариотских „богослова“, који су се потпуно ослободили чак и ранијих неуспешних покушаја да лажно протумаче црквена правила и саборне одлуке. Шта се има у виду? Незаконито приписивање Цариградском престолу права на највиши апелациони суд према епископима других помесних Цркава на основу тенденциозног и неоснованог тумачења 9. и 17. правила IV Васељенског сабора. Ова правила помињу право епископа, незадовољних судом обласног митрополита да се обраћају или суду егзарха дијецезе или суду Патријарха цариградског. Под егзарсима дијецеза у канонима се подразумевају управо егзарси дијецеза, односно низа великих црквених округа за које одлуком IV Васељенског сабора признато да припадају Цариградској катедри. Лажно тумачење неких цариградских канониста састоји се у поистовећивању ових егзарха с другим патријарсима, дакле, у приписивању Цариграду права да се меша у суђење епископима других помесних Цркава. Међутим, чак ни ова погубна погрешна тумачења никад нису говорила о праву апелационог суда цариградских патријараха према било коме осим епископа других помесних Цркава, пошто се у одговарајућим деловима поменутих правила Халкидонског сабора говори само о епископима. Након што је, не базирајући се више ни на чему, Вартоломеј по сопственом каприцу проширио своја непостојећа судско-апелациона права на туђе свештенике и ђаконе, позивање у тексту „томоса“ на 9. и 17. канон IV Васељенског сабора изгледа просто као отворено ругање, по принципу: па требало се позвати на нешто! Овакво самовољно ширење наводних „права“ такође све више приближава учење источних паписта доктрини западних паписта који уче о „потпуној и врховној јурисдикцији над целом Црквом“ Папе римског, о његовој власти, „обичној“ и „непосредној“ „над свим Црквама и сваком појединачно, као над свим и сваким појединачно пастиром и верником“ („Pastor Aeternus“, глава 3). Јасно је да се учење Фанара још увек није у потпуности открило као учење Рима. Међутим, правац и тенденција су очигледни. Као и то да се ради о две врсте једне исте папистичке јереси, које ће се тешко икад стопроцентно подударити, што не укида њихово сродство и типолошко јединство. На шта ће се још одлучити бивши први по части патријарх православног света? Тешко је било шта прогнозирати, тим пре што његово понашање постаје све више волунтаристичко и непредвидиво. И сасвим сигурно нема никакве везе с Христовом јеванђељском Истином коју објављује Црква. Извор: Православие.ру
  12. Пред читаоцима је нови двоброј (31-32) СОКОЛА, часописа за духовну и културну просвјету истоименог соколског друштва из Добруна код Вишеграда. Што због техничких разлога, а потом и због пожара у конаку манастира у Добрунској Ријеци гдје је, уз ДАБРОВУ, смјештена и редакција СОКОЛА, часопис оправдано касни, али су текстови у њему актуелни и непролазни. Гост Сокола је велики хуманитарац из Србије, Војкан Крстић, који је успјешно организовао хуманитарну акцију прикупљања средстава за санацију манастирских конака, у којима је смјештена и Издавачка кућа ДАБАР, Митрополије дабробосанске. У двоброју су и мудре поруке Митрополита дабробосанског Хризостома, а поднасловом „Велике су грешке чињене због слоге и јединства“ СОКО нуди занимљив разговор са Василијем Крестићем, у коме овај академик објашњава поруке свог капиталног дјела „Знаменити Срби о Хрватима“. Издвајамо и текст о дуго скриваној истини о трагичном страдању Драгића Јоксимовића, адвоката Драже Михајловића, те записе о Дражи Михаиловићу и ДеГолу у којима се објашњава зашто је замјериоТиту што није уважио његову молбу да помилује Дражу. Двоброј СОКОЛА најављује скору изградњу маузолеја Старобродским мученицима и наставља са објављивањем свједочења преживјелих из ратног Старобродског пакла с прољећа 1942. године. Ту су и и бесједе на овогодишњем помену у Старом Броду, које су казивали Митрополит Хризостом и Академик Матија Бећковић. Поред осталог СОКО објављује и интервју са једним од најистакнутијих фудбалских стратега, актуелним тренером ФК Црвена звезда из Београда, Владаном Милојевићем. Издвајамо и бројне текстове којима се овјековјечују значајне културне манифестације и догађаји по којима је препознатљив Вишеград и сусједни градови. Поред историјата о Соколском покрету у Палама, у посебној рубрици су разноврсни текстови посвећени Соколовим активнлостима у разним областима. У СОКОЛУ су и првонаграђене кратке приче које су током 2017. и 2018. године приспјеле на Соколов конкурс, на тему „Крсна слава у мом завичају“. Часопис „Соко“ посљедњих година прераста у годишњак у коме су сабрани и објављени занимљиви текстови који по својој документарности описују вријеме, људе и догађаје око нас. Извор: Часопис Соко
  13. На новосадском Кеју жртава рације, у среду, 23. јануара 2019. године, са почетком у 12,00 часова, биће обележена 77. годишњица Новосадске рације. Тим поводом, у понедељак, 21. јануара, у Градској кући је одржана конференција за медије на којој су програм обележавања годишњице од трагичног погрома извршеног од 21. до 23. јануара 1942. године, представили г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације и чланови Одбора ̶ протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја и г. Мирко Адам из Јеврејске општине Нови Сад. Поздравивши присутне, г. Илић је представио детаље програма и истакао да ће Град Нови Сад ове године традиционално и достојанствено обележити годишњицу Новосадске рације. Према његовим речима, програм ће почети у подне, када ће се грађанима обратити градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, који ће, на почетку свог говора, позвати присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Потом ће, у име Јеврејске заједнице Србије, помен служити врховни рабин Србије Исак Асиел, а у име Српске Православне Цркве Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Уследиће полагање цвећа на споменик Породица који се налази на Кеју жртава рације а речна морнарица ће бацити венац са брода Речне флотиле у Дунав. Програм ће бити настављен у 13,45 часова, на новосадској плажи Штранд, где ће бити служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. Јавно градско саобраћајно предузеће Нови Сад уступило је аутобус који ће бити паркиран на самом Кеју жртава рације и који ће грађани, нарочито старији, којима је шетња напорнија, моћи да искористе. Аутобус ће кренути у 13,35 часова ка новосадској плажи Штранд. Господин Илић је захвалио Културном центру Новог Сада, институцији која је у оквиру обележавања 77. годишњице Новосадске рације, организовала програм под називом Ледена тишина. Програм је доступан путем следећег линка: https://www.kcns.org.rs/vest/77-godisnjica-novosadske-racije/ У име Епархије бачке, новинарима се на конференцији у Градској кући обратио протопрезвитер Владан Симић, изразивши благодарност председнику Одбора, Граду Новом Саду за добар пријем и подршку за организацију овог тужног сећања. У току претходне године и, ако Бог дâ, у наредном периоду, овај Одбор се бавио поред програма обележавања Новосадске рације, и тиме да се нашој деци школског и средњошколског узраста презентује оно што се догодило 1942. године у нашем граду и широм Бачке. Дакле, да кроз пригодне садржаје и предавања у школама они сазнају истину о ономе што се догодило и да та истина буде покретачка снага у смислу нашег будућег заједничког живота на овим просторима, казао је секретар Епископа бачког. Такође, прота Владан је истакао да је договорено да се већ од ове године почне са обновом појединих гробних места наших суграђана пострадалих у Рацији. На првом месту то су гробови на Алмашком и Успенском гробљу. Гробно место Јелене Јовандић, мајке браће Јовандић, биће прво обновљено, а на местима где су наши суграђани страдали у масовном броју, биће постављене спомен-плоче и такозване информативне табле. Истина нас обавезује да, поштујући жртве, поштујемо време у коме ми живимо и оне са којима живимо, поручио је протопрезвитер Владан Симић. Представник Јеврејске општине Нови Сад г. Мирко Адам позвао је све који су у прилици да 23. јануара дођу на Кеј жртава рације како би на достојанствен начин био обележен један од најзначајнијих и најтрагичнијих датума у новијој историји за Нови Сад. ПРИЛОГ Радио-Телевизије Војводине: Извор: Епархија бачка
  14. Поводом предстојећег обележавања 77. годишњице Новосадске рације, у четвртак, 17. јануара 2019. године, у просторијама Црквене општине новосадске, одржан је последњи састанак представника Епархије бачке, Града Новог Сада и Јеврејске општине Нови Сад. Састанку су присуствовали г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, протопрезвитер Владан Симић и г. Мирко Адам из Јеврејске општине Нови Сад, чланови Организационог одбора. На позив наведеног Одбора, учешће у разговору су узели г. Тодор Брзак из Информативне службе Града Новог Сада, г. Сретен Ковачевић, технички реализатор, г. Ратко Вујичић, продуцент Радио-телевизије Војводине, као и госпођице Миљана Козаров и Маја Ковачевић из Културног центра Новог Сада. Чланови Организационог одбора су се сагласили да ће конференција за медије, на којој ће бити представљен детаљан програм обележавања годишњице од трагичног догађаја, бити уприличена у понедељак, 21. јануара, у 11 часова, у Градској кући у Новом Саду. Због обележавања годишњице Рације у Новом Саду, до краја седмице биће објављен и план преусмеравања и затварања појединих саобраћајница на Кеју. Централни програм обележавања 77. годишњице Новосадске рације ће почети 23. јануара 2018. године, у подне, на Кеју жртава рације. У име Српске Православне Цркве помен ће служити Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а у име Јеврејске заједнице врховни рабин Исак Асиел. Програм ће бити настављен у 13.45 часова, на новосадској плажи Штранд, где ће бити служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. Јавно градско саобраћајно предузеће Нови Сад уступило је аутобус који ће бити паркиран на самом Кеју жртава рације и који ће грађани, нарочито старији, којима је шетња напорнија, моћи да искористе. Аутобус ће кренути у 13.30 часова ка новосадској плажи Штранд. Новосадска рација извршена је од 21. до 23. јануара 1942. године, када су мађарски фашисти побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. Извор: Епархија бачка
  15. С В Е Т И З О С И М Т У М А Н С К И О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је. За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га. П р е д а њ е о с м р т и п р е п о д о б н о г З о с и м а У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње. Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву. Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну. Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку. Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње. На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“. У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман. Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру. Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад). Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић. У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло. Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства. Кивот Светог Зосима Мошти Светог Зосима То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну. Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“ И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“ Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че. И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу. Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма. Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“ Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве. За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка. Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че. Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа. Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не. Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че. У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је. На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти. У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке. У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим. П р о­ с л а­ в љ е­ њ е ( к а­ н о­ н и­ з а­ ц и­ ј а ) П р е­ п о­ д о б­ н о г З о­ с и­ м а С и­ н а­ и­ т а Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма. Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста. У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас. This post has been promoted to an article
  16. Евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија,братства Саборног храма. Посланицу за празник Рођења Христова, Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер Стојан Билић, сабрат Светогеоргијевског храма у Новом Саду. -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (3)- На литургијске прозбе одговарао је хор Саборног храма, ,,Свети Георгије". Светој Литургији присуствовали су градоначелник града Новог Сада господин Милош Вучевић са сарадницима, као и господин др Радивоје Стојковић, директор Гимназије ,, Јован Јовановић Змај", у Новом Саду. Извор: Епархија бачка
  17. Поуке.орг инфо

    Представљен нови сајт манастира Високи Дечани

    https://www.decani.org/rs/
  18. Посетите нови интернет сајт Високих Дечана decani.org на којем ћете наћи обиље информација и фотографија о нашем манастиру, о историји, архитектури, фрескама, ризници, као и о свакодневном животу манастира. На истом месту можете да видите манастирску интернет продавницу, библиотеку, да оставите имена за молитву, да дате прилог за манастир, да се упишете у књигу утисака и да сазнате како да дођете до манастира. Сајт ће бити днепрекидно ажуриран и допуњаван информацијама и фотографијама. За сада је сајт објављен на пет језика. https://www.decani.org/rs/ View full Странице
  19. Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).
  20. ризница богословља

    Александар Суботић: Нови Јерусалим и нови либерализам

    Корени „Стари филозофи су врлину представили лепом али без мираза и нико је није хтео оженити, хришћански филозофи су јој доделили мираз раја плус казну пакла,“ констатовао је Џон Лок у својој расправи „Разумност хришћанства“ (The Reasonableness of Christianity). Дакле, врлина је по Локу у старини била аутореферентна, без сврхе изван себе саме, док је са „разумним хришћанством“ она постала средство за стицање других добара. Просто: док је раније врлина била циљ сада постаје средство. Овде се Лок, заштиник слободе од претње „апсолутне произвољне власти“ монархије, потчињава исто тако апсолутно произвољној власти „слободног“ тржишта и „отац либерализма“ (Nancy J. Hirschmann, Gender, Class, and Freedom in Modern Political Theory) показује се сином раног капитализма, који производно-тржишне односе свога времена пројектује у хришћанско учење, како би онда капиталистички испројектованм хришћанством оправдао капитализам. Врлина, некада интересантна тек неколицини занесењака, сада је исплатива инвестиција: „Стари су филозофи заиста указивали на лепоту врлине; али, остављајући је без мираза, мало их је заиста хтело оженити. Али, сада када је на њену страну стављена ’велика и бесмртна тежина славе’, опет се појавио интерес за њу, и врлина је очигледно постала највреднија имовина и најбоље што се може покушати стећи.“ Овде, као да се верском алегоријом, описује тржишна реализација капитала који мора кружити без предаха, пошто његовим поседницима, уколико би се, макар и за кратко предали ужитку свог богатства, занемаривши улагање у будући профит, због немилосрдне конкуренције следи сигурна пропаст: „Свијест о рају и паклу ће презрети кратка задовољства и муке садашњег стања и учинити врлину привлачном, што разум и интерес и брига о себи неће моћи заобићи и не желети… на томе моралност стоји чврсто и може се супротставити свакој конкуренцији.“ „Врлина“ тј. вера је у капиталистички испројектованом хришћанству утилитарно инструментализована ради држања у покорности радничке класе кроз „веровање у божанске награде и казне“, па зато није од нарочитог значаја за поседничку класу, јер је, како каже Ц. Б. Мекпирсон, „погодност… фундаменталне хришћанске доктрине да задовољи људе већих способности само од другоразредне важности“ (C. B. Macpherson, Politička teorija posjedničkog individualizma), из чега следи закључак: „Импликација је јасна: радничка класа је, за разлику од свих других, неспособна за рационалан живот“ – њу уместо разума води вера, дакле: прва „кардиналана врлина.“ Тако врлина којој је хришћанство доделило мираз, постаје „највреднија имовина“, више не као у антици: неколицине мудраца, већ маса, чију рационалност Лок доводи у питање, док је од сада „рационална“ мањина поседника власничких/политичких права – лишена врлине. Овде, призвана позивањем на Нови Завет, павловска логика по којој је: лудост мудрија а слабост јача (1Кор 1, 25), пробија циркуларну логику либерално/капиталистичког дискурса – који је изнутра, насилно, подвргнут револуционарној интервенцији месијанске трансформације: „Јер гледајте браћо и сестре на вас позване: нема ту ни много мудрих… ни… моћних, ни… племенита рода… Него што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је непостојеће, да уништи оно што јесте“ (1 Кор 1, 26–28). Лишеност и обезвлаштеност – све оно што библија назива „анавим“ – наследиће земљу (Мт 5, 5; Пс 37,11) и не само да се од „сада“ (νυν καιρός – садашњи час је технички термин за месијанско доба) потлачени еманципују (Лк, 4, 18; Ис 61, 1–2) већ милитант Павле, који наравно није био револуционар у модерном смислу речи, најављује још већу „невољу“: Оно што је за постојећи поредак непостојеће, што је „ништа“, „изабрано“ је да поништи све оно што de facto „јесте“ и што наводно нема алтернативе, разбијајући континуитет дате ситуације. У Павловој визији есхатолошко „све“ (πᾶν) репрезентовано је историјским „ништа“, док оба термина прожима „оно што „неизоставно“ јесте,“ садашњи поредак као термин антагонистичке контрадикције (или лажног помирења) који треба поништавати, како би се кретали у правцу који, тако јасно, назначује Интернационала: „ми нисмо ништа, будимо све.“ Павлови Коринћани су заједница „ништавних“ устројена насупрот тадашњим мудрацима, моћницима и аристократама (1Кор 1,26), као што ће, касније, обичан убоги народ „трећег сталежа“ бити у опозицији спрам богаташа и племства, као истинити носилац демократског суверенитета. Са таквим народом се никад не зна, али народна радна снага је снага капитала и капиталу је народ неопходан чак и када га капиталисти презиру. Због тога је брак између капитализма и демократије, од почетка био брак из интереса, јер интерес је, тачније профит, још тачније вишак вредности, једини закон капитала. Зато деморатија није иманентна црта капитализма. Напротив, њихова супротстављеност је очигледна од самих модерних почетака. Од старта, право гласа се односило на власнике, али не и на непоседничку класу. Током „енглеске револуције,“ Оливер Кромвел је тврдио како би давање права гласа „свима који су у краљевству, значило анархију.“ Чак су и радикални левелери сматрали да се право гласа не сме доделити „слугама,“ тј. пролетерима које упошљавају власници и просјацима, а жене, наравно, уопште не постоје. Радничка класа није слободна јер је економски зависна од поседника па самим тим нема капацитет да бира и одлучује. Слобода је „економска независност“ док је право гласа у функцији „заштите власништва.“ Ни Француска револуција, иницијално није давала право гласа сиромашнима: они су били „пасивни грађани“ о чијој би „добробити“ одлучивали „активни грађани“, тј. класе власника са правом гласа и компетенцијом политичкг одлучивања (жене, у француском случају постоје бар као бића „вредна спомена“, тј. оне су уставом 1791 макар поменуте тако што су сведене на статус пасивних грађана без политичких права). Стриктно у том смислу неолиберализам јесте повратак либералним коренима. Загађење Као што је познато, 10 априла 1947. године у Швајцарској, под водством Фридриха Хајека, мала интернационална група либерално орјентисаних интелектуалаца основала је тзв „The Mont Pelerin Society“ филозофско-економски кружок (који укључивао бројне филозофе, историчаре, економисте, бизнисмене итд) чији је циљ била „заштита цивилизације“ од опасноти тоталитаризама, кроз пресаздавање друштва на темељима радикалног индивидуализма. У овом „анти-тоталитарном,“ гесту, слобода је одрешена од било какве везе са колективом (нпр слобода организовања у синдикате итд.) и повезана искључиво са слободом изолованих појединаца (асиметрично позиционираних) у оквиру „слободног тржишта.“ Такав „слободарски“ чин је требало спровести, не слабљењем, него јачањем државе! То јест, јачањем њене репресивне димензије: законодавства, судства и апарата принуде – у сврху заштите слободе тржишта, уз истовремено гашење њене дистрибутивне функције (социјалне заштите, итд) – која угрожава неприкосновеност тржишта: тог јединог апсолутног арбитра чија слепа слобода, диктира услове слободе, „слободних“ појединаца који су, у ствари, само на условној слободи док тржиште не „одлучи“ друкчије. У то хладноратовско време државни капитализам је још увек био у пуном замаху: У облику социјалистичких формација у источном блоку, и „држава благостања“ заснованих на класном компромису капитала и рада, на развијеном западу, док су се тзв земље у развоју тек бориле за место под сунцем (глобалне неправде које ће их спржити), тако да је нова доктрина позната под именом „неолиберализам“ (скованим на конференцији у Паризу 1938) изгледала као пука интелектуална играрија пред, тада, доминантним кензијанизмом. Злокобни црни димчић што се ширио тек из појединих елитних углова земаљске кугле (јер и кугле имају своје „ћошкове“), после пар деценија, постао је, међутим, загађени ваздух који дишемо сви на планети. Временска линија невремена 1. Неолиберали су се кроз оснивање тинк танкова (Heritage Foundation, Hoover Institute, the Center for the Study of American Business, National Bureau of Economic Research, itd.), из којих су њихови експерти давали економске анализе, постепено пробијали у универзитетски, до тада више мање кензијански, мејнстрим. Права је академска хегемонија започела са доделом нобелове награде за економију, најпре Хајеку 1974, а затим Фридману 1976, док се политичка остварује доласком на власт Маргарет Тачер у Британији 1979 и Роналда Регана у САД-у 1980. 2. Први експеримент потпуне неолиберализације једне земље изведен је након Пиночеовог пуча у Чилеу 1973, где су „Chicago boys“, ученици Милтона Фридмана и Арнолда Харбергера (1975), први пут у пракси испробали сурову методологију своје теорије – док је Фридрих Хајек од тада у контакту са Пиночеовом владом на редовној бази. Очигледно, антинародне неолибералне мере, најпоузданије спроводе антидемократске владе, инсталиране, било пучем као у Чилеу, или директном војном инвазијом, као 2003 у Ираку, када је под окупационом влашћу Пола Бремера спроведена тотална неолиберализација, пљачкашим ратом унесрећне регије. 3. Убрзо је пао и Њујорк, где је, након социјалних немира проглашена тзв „урбана криза“, па је кроз технички бакрот, изведен пуч против изабраних градских власти како би неизабране финансијке институције преузеле град. Уследио је удар на синдикате и социјални јавни сектор: транспорт, здравство, образовање (први пут су уведене школарине на градски универзитет, итд.). А новостворени буржујски имиџ Њујорка као града, културно и сексуално „ослобођених“ „креативаца“, суровм реалношћу удвојени град сиромашних и град богатих, осликавао је као јединствену, светску, културну и цивилизацијску престоницу, или како би то антиглобалисти рекли: „Нови Вавилон“. 4. Пол Вокер је 1979, дакле исте године кад је и Тачерка изабрана за премијерку Британије, преузео управу над федералним резервама, спроводећи финансијску политику какву још радикализује Реган који је, за председника САД изабран годину дана касније. 5. На крају, егзорцизмом свих преосталих кензијанских сила из ИМФ-а и Светске банке, неолиберали су коначно сасвим преузели свет, стиснсувши га чврсто у своју „невидљиву“ тржишну руку. Од фашиста до либерала берза нам је процветала Друга фаза политичко-економског подјармљивања демократских институција под власт финансијских структура, извршена је 1990-их под паролом демократске транзиције и структуралног прилагођавања. У то време је након распада СССР-а и пада тзв реалног социјализма, „антитоталитарни“ слоган „демократија“ одиграо своје неславно финале у неолибералној реторици. И сама реч демократија, тада је девалвирана, тако што је демос искључен из ефективног политичког одлучивања управо кроз пролиферацију могућности избора. На политичком плану, свако има право да бира, али се важи само оно што за нас изаберу најбогатији – корпорације које финансирају партије. На плану, пак, економије, све одлуке доносе несмењиве финансијске инстиутиције, иза затворених врата, на безбедној дистанци од народног притиска. Након ове хипер-инфлације саме либералне демократије, убрзо почиње нова неолиберална легитимизација кроз отворено повезивање са неоконзервативизмом и национализмом, што је антиципација данашње ситуације: „Национална слободна трговина за буржоазију и вишу средњу класу и антиемигрантска полтика за најниже класе.“ Сведоци смо убрзаног повезивања неолиберала са алтернативном ектремном десницом и нескривеним неофашистима. Традиционалиста Моди, Goldman sachs „протекциониста“ Трамп, „антибанкар и суверениста“ Орбан, верник Ердоган, па чак и „државник“ Путин, спроводе неолибералну економску политику. Нови суверенистички популизам погодује суверености неолиберализма – јер не треба заборавити да неолиберали никада нису приватизовали све, већ су своју стабилност чували тако што би кључни економски извор остављали у монополским рукама „суверене“ државе коју су они финансијски контролисали: угаљ у Јужној Америци, нафту у Ираку, итд. Тако, када је недавно у Бразилу „изабран“ отворени фашиста Болсонаро (пузећим пучем кроз свргавање Дилме Русеф и затварање Луле) берза је одједном скочила. О старом, неолибералном карактеру нових власти, довољно сведочи чињеница да је Болсонаров министар економије Пауло Гуедес, један од „Čикашких дечака“, оснивач неолибералног тинк танк института „Миленијум,“ и апсолутни заступник приватизације свега и свачега и још понечега. Нови, пак, трампастични министар иностраних послова Бразила, изјавио је како је „глобално загревање марксистичка завера.“ Инструментализација цркава ради капиталистичке акумулације Наравно, загревање срца за међусобну солидарност, глобалну и ону која превазилази границе глобуса, може бити наше завереничко дело. Међутим, још понесене националистичком инерцијом која их је 1990-их година избацила у први план, Цркве земаља у транзиционој орбити, нису баш увек спремне на такву заверу. Приликом капиталистичке анексије бивиших социјалистичких земаља, а међу њима и бивше СФРЈ, у токове „слободног тржишта“ националистичка мобилизација била је једна од идеолошких алатки муњевитих приватизација, при чему је „повратак“ верској традицији истовремено послужио у две сврхе. Најпре, као генератор антагонистичког јачања конфесионалних идентитета, за шта су муслимани, правослвци, и католици у бившој СФРЈ савршен пример. Потом, након сукоба у чијој се сенци одвијала првобитна акумулација капитала и стварање капиталистичке класе из националних „елита“ (потеклих из привредних и политичких ешалона Савеза комуниста Југославије) као стабилизатор новоствореног поретка субординације капиталу и инструмент пацификације опљачканих и развлаштаних. Тада се и тврда конфесионална реторика растапала у мекани дискурс помирења у име универзалних постулата вере, да би се повремено опет враћала у чврсто ратничко агрегатно стање. И тако у круг према дневним потребама локалне (пред) политике која је, еминентно економија, тј. интересна сфера капитала. Данас у пракси Цркава и верских заједница на простору бивше СФРЈ, дискурси сукоба и помирења коинцидирају: Неправда се осуђује, али је то, готово искључиво, неправда „туђег“ националног идентитета над „нашим“. Таква безбедна осуда „неправде,“ цркве никада не доводи у стварни сукоб (могуће су само интерне несугласице) са „властима и силама (Еф 6, 12) и кнезовима овог света“ (1 Кор 2,8) тј. са локалним властодршцима који дотичним верским заједницама пружају финансијску подршку и сигурност, а који се и сами, више или мање, легитимишу позивањем на тзв „националне интересе“. Никада пак, нисмо имали прилике да из Цркава чујемо глас осуде безбројних свакодневних примера неправде локалних власти и капиталистичких моћника: субвенционисања страних компанија које не плаћају раднике, деложација грађана ради приватизацијских комбинација, и уопште системског трошења људских живота и виталности природе ради профита. У таквим случајевима имамо мук, или уколико се представницима Цркава постави директно питање у вези свега тога: дискурс помирења – помирења сиротиње са судбином и Цркава са моћницима, уз апстрактне позиве на милосрђе. Али нити Нови Завет, нити Свети Оци, нису недвосмислено пристајали на компромис пуког „милосрђа“. Свети Григорије Ниски каже: „Какав је добитак ако стварате мноштво сиромашних кроз експлоатацију и доносите олакшање појединцима кроз ’милосрђе’ Ако не би постајала гомила екплоататора, онда не би било ни мноштва оних који су на удару сиромаштва“ (Григорије Ниски, „Против лихвара“). Златоусти, пак сиромахе не позива на „класни мир“, већ осуђује оне који осуђују њихову побуну: „Како не поцрвениш од срама кад се злочинцем назива неко ко се бори за опстанак? Иако чине ’злочин’ такви заслужују да им се помогне јер су толико потлачени да су принуђени на овакво поступање“ (Јован Златоусти, Беседа 14 на Посланицу Римљанима)… Али, ово звучи превише комунистички, а нису ваљда хришћани комунисти? Симптоми слободе Антикомунизам, у транзиционим друштвима где је „комунизам“ мрски аncien régime, може бити и израз прогресивних тежњи. Па су и Цркве бивших социјалистичких земаља у жељи за променом на боље, борбу за капитализам побркале са борбом за демократију. После инструментализације од стране пљачкашких власти оне су (у свом тренутном контигентном издању) и даље остале, претежно затворене у дискурс, безбедних, конзервативних идентитетских политика. Уосталом, политике идентитета, додуше либерално орјентисане, јесу обележје пост шездесетосмашке левице, па би смешно било замерати пост социјалистичким Црквама заглављеност у ћорсокаку тог истог идентитетског тунела само са супротне стране. Јер марксизам је баук и за једне и за друге. Међутим, заједничарски етос „комунизма“ јесте етос хришћанства. Чак је и сам термин „комунизам“ настао у оквирима Цркве – почев од новозаветног „omnia sunt communia“, па до прве употребе речи „комунисти“ за монашке заједнице у средновековним правним документима („Communism, the Word“, Jean-Luc Nancy). Срж еклисијалног хришћанства је радикална, новозаветна, другарска солидарност која није алергична на другачијег и другог (алос), а она је, на пример, током мигрантске кризе избила из организама многих Цркава. Не само што је „леви“ папа Фрања, црквену имовину предао мигрантима на употребу, поручивши верницима: „Празни манастири не припадају вама, они су за тело Христово, што избеглице јесу,“ и што је Васељенски патријарх Вартоломеј прогласио да ће „Свет бити суђен по томе како поступа са мигрантима,“ већ се слична солидарност ширила и нашим просторима. Српска Православна Црква је на врхунцу кризе 2015, када су многи подлегли општој антимигрансткој хистерији, издала саопштење где позива власти и све људе да им безусловно помогну: „Црква саосећа и са овим новим бескућницима са Истока. При томе позива државне власти да им указују свестрану помоћ а народ да им отвори своје срце и душу“ (Наравно СПЦ је, како се наводи у извештају, и сама пружала помоћ „у храни, хигијенским средствима, пакетима за бебе, контејнерима са туш-кабинама, са тоалетима“, итд). Ако, према Лиотаровом успелом изразу, „капитализам сам по себи има такву моћ дереализације уобичајених предмета, улога друштвеног живота и институција, да представе које називамо ’реалистичким’ могу евоцирати реалност само у облику носталгије или ругања,“ онда су и презир према Црквама и ругање вери на једној страни, баш као и носталгија за некадашњим прохујалим временима у којма је вера била „жива“, подједнако производи капиталистичке дереализације – који и сами производе исту дереализацију. Зато левица не би требала да олако осуђује Цркве, већ пре, да, без обзира на све тешкоће, у њима тражи изгубљене савезнике. А верници, као и сви остали, требало би да схвате да је данашњи закаснели антикомунизам „у служби новог крупног капитала, а да га осмишљавају интелектуалци бивши комунисти“ (Тодор Куљић), па да се масовније, отворе за леве идеје које јесу у духу јеванђеља, одбијајући да промовишу вредности које су лепи и корисни додатак капитализма и да буду прилепак неолибералне праксе. И не уведи нас у искушење Поред национализма, изворно хришћанском универзализму прети и искушење елитистичког квијетизма. Тако се, за разлику од формално верски конфесионално опредељене већине која брани националне и традиционалне вредности, искрено побожна мањина, наводно више „аутентична“, повлачи у недруштвену духовност: „монашки“ спиритуализам или „литургијску“ псеудоесхатологију. Али духовност, на тај начин, уместо потенциално опасног пасивног отпора доминантним идеологијама „овога века“ постаје супституција, или компензација, за непостојећу „Res publica“. А баш то је оно што од Цркве и захтевају неолиберални идеолози. Ево шта је Хајек писао још 1976, када се плашио да би Цркве могле бити (једна од) препрека неолибералној хегемонији: „Чини се да је (идеја друштвене правде) нарочито прихваћена од великог дела клира свих хришћанских деноминација, који изгледа да, док све више губи веру у натприродно откривење, проналази утеху и уточиште у новој ’друштвеној’ религији“ која небеско обећање правде замењује временским, и који се надају да на тај начин могу наставити да стреме добру. Римокатоличка Црква је циљ друштвене правде учинила саставним делом своје официјелне доктрине; али изгледа као да се свештенослужитељи већине хришћанских вероисповести, међусобно такмиче у предлагању што светскијих циљева – што је такође, чини се, основа за обновљене екуменске напоре“ (Friedrich Hayek, Law, Legislation, and liberty). Дакле, Хајек новозаветну замену просторне парадигме временском (да се „небеско замењује темпоралним“) сматра неприхватљивом, и оно што је у Црквама специфично хришћанско види као потенцијалну опасност по своју визију друштва, поготово у контексту, таквој визији алтернативне универзалности (наведени „екуменски напори), па апелује на повратак у класичан опште религијски клише „правде на небу.“ У овој визији „Свети Јерусалим“ не „силази са неба од Бога“ (Отк 21, 10) на земљу, него остаје на небу. А тада је „Нови Јерусалим“ тек чаробни таван новог либерализма. Извор: Теологија.нет
  21. Нови новембарско-децембарски 364. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, по већ устаљеном обичају представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигоре и радија Беседе. Представљајући садржај новог броја чија је централна тема СВЕТА ТАЈНА СВЕШТЕНСТВА, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, посебно се осврнуо на светотајински значај Свете Тајне Свештенства. Радио Светигора: Нови 364. број ,,Православног мисионара“ доноси разговор са нашим главим и одговорним уредником оцем Николом Пејовићем поводом 20 година рада нашег Радија Звучни запис разговора Радио Беседа: Представљамо нови новембарско-децембарски број Православног мисионара Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“, подсетио је катихета Бранислав Илић приликом представљања овог 364. броја Православног мисионара. Извор: Православни мисионар
  22. Нови новембарско-децембарски 364. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, по већ устаљеном обичају представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигоре и радија Беседе. Представљајући садржај новог броја чија је централна тема СВЕТА ТАЈНА СВЕШТЕНСТВА, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, посебно се осврнуо на светотајински значај Свете Тајне Свештенства. Радио Светигора: Нови 364. број ,,Православног мисионара“ доноси разговор са нашим главим и одговорним уредником оцем Николом Пејовићем поводом 20 година рада нашег Радија Звучни запис разговора Радио Беседа: Представљамо нови новембарско-децембарски број Православног мисионара Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“, подсетио је катихета Бранислав Илић приликом представљања овог 364. броја Православног мисионара. Извор: Православни мисионар
  23. Првојануарски број Православља, новина Српске Патријаршије, почиње Божићном посланицом која је посвећена свој духовној деци Српске Православне Цркве и честитком, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! На странама Православља можете прочитати Божићни разговор - интервју са композитором Светиславом Божићем, дописним чланом САНУ, који каже: „Творац нас је саздао за господство у скромности и моћ у послушности.“ У рубрици Догађај, о недавно завршеном Међународном научном скупу „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, одржаном на Православном богословском факултету Универзитета у Београду пишу др Владислав Пузовић и др Владан Таталовић. У рубрици Дела светитељска, о преводилачком подвигу - „Охридски пролог“ на словачком језику. Са главним преводиоцем величанственог дела Светог владике Николаја Велимировића, протојерејем Петром Сороком, разговарао је протођакон Радомир Ракић. У рубрици Поводи, о великој Српкињи Савки Суботић – народној мајци и изложби поводом сто година од њене смрти постављеној у Музеју града Новог Сада пише мр Биљана Цинцар-Костић. У рубрици: Реч две са... можете прочитати разговор са професором Призренске богословије Дејаном Ристићем, који одговара на бројна питања проте Братислава Кршића. У рубрици Божић мог детињства намесница манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку монахиња Теодора (Васић) кроз разговор са Јеленом Јеж доноси сећања на чари породичног окупљања за Бадњи дан и Божић у подавалском крају Београда. Извор: Српска Православна Црква
  24. Водитељ Иван Ивановић тврди да је нови власник ТВ Прва скинуо са програма вечерашњу хуманитарну епизоду емисије "Вече са Иваном Ивановићем". Ивановић је на Твитеру написао да је власник ТВ Прва то учинио због тога што је незадовољан објашњењем његовог одласка са те телевизије. "Ово је најбољи доказ да је моја одлука исправна", написао је између осталог Ивановић. 786 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 454 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 493 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 557 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 651 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 623 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 1,528 people are talking about this Twitter Ads info and privacy Подсетимо, Ивановић је раније најавио да ће последња емисија бити емитована 28. децембра и да после тог неће радити јер "не жели да представља декор за лажну слободу". ТВ Прва је након тога саопштила да је захвална Ивановићу на сарадњи и да поштује његову одлуку. Цела емисија је емитована, па блокирана на Јутјуб-у, а можете је погледати овде: Прва ТВ: Нећемо емитовати "Вече са Иваном Ивановићем" Прва телевизија обавештава своје гледаоце да неће емитовати последњу епизоду емисије „Вече са Иваном Ивановићем“. "Иако Прва телевизија нема уговор са Иваном Ивановићем, самим тим ни обавезу да емитује последњу епизоду емисије, ми смо то ипак желели да урадимо, како је првобитно и најављено у програмском садржају. Ова кућа је тиме желела да на леп начин стави тачку на дугогодишњу заједничку сарадњу, и да, као и сваке године, награди своје гледаоце за указано поверење. Међутим, пошто господин Ивановић није испоштовао хуманитарну сврху ове новогодишње емисије, и од своје публике и Прве телевизије се није опростио на начин на који доликује, ова, иако снимљена емисија, нажалост, неће бити емитована", саопштила је та телевизија. "Руководство телевизије неће више дозволити изношење низа неистина и ничим изазваних увреда у вези са радом и функционисањем наше куће која је синоним, не само за професионализам, већ и најбоље услове рада за своје запослене. Прва телевизија је главни финансијер свих формата који се на њој емитују, па самим тим и емисије „Вече са Иваном Ивановићем“ , и има пуно право да одлучи шта ће се на крају наћи у програмској шеми. Како је у својој последњој емисији господин Ивановић изнео неистине, увреде и критике на рачун рада куће у којој је изградио своју каријеру, Прва телевизија је одлучила да такво недолично понашање санкционише", додаје се у саопштењу.. "Новогодишња епизода емисије „Вече са Иваном Ивановићем“ годинама уназад има првенствено хуманитарни циљ – да усрећи своје гледаоце, и помогне онима којима је помоћ најпотребнија. Тако и ове године, нико није остао ускраћен. Гледаоци су добили новогодишње поклоне и провели сјајно време у студију Прве телевизије. То је најважније и зато остајемо у духу позитивних, празничих жеља. Затварамо врата већ испричаним причама. Време је за нове почетке. И заиста, желимо Ивану Ивановићу успешну нову причу", наводи се у саопштењу.. "Будите уз Прву вечерас ћемо у термину од 22 сата емитовати филм Стадо", додаје Прва телевизија у саопштењу. (Н1-Прва) http://91.222.7.144/hronika/ivan-ivanovic-novi-vlasnik-tv-prva-skinuo-sa-programa-moju-poslednju-emisiju.html
×