Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ништа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету. Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника. Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..." Извор: Епархија бачка
  2. "Ако дирнеш у чивутски врт клетву ћеш носити ко сребрн звончић бићеш жедан крај бунара и сиромах с пуно пара све ћеш дијаманте дати за смешни циркончић, ко у туђ врт уђе црн лебац меси у црном плеху ех, не пожели ништа туђе сви смртни греси у том су греху..." Ђ.Б. Наш оби са овим Ђолетовим стиховима ме синоћ инспирисао да отворим тему. Да ли гајите склоност ка залажењу у туђе вртове, да ли је увек трава зеленија у комшијином дворишту, залазите ли у себе, нађете ли понекад у себи зрнце зависти или пак жеље да посегнете за туђим. Да ли сте понекад љути на Бога, јер мислите да заслужујете више, боље, лепше...
  3. Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С. Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање. У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан. -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда. На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце. Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне. Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји? Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји. А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо. Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића). Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара. Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве? -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке. Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима. Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји. А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”. Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева. -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније! Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске). Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства. Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије. На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало. Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив. Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније. Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима. А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе! Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства. Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у косовском Поморављу служио је у недјељу, 11. новембра Свету литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживали су му: протосинђел Андреј, професор Призренске Богословије, протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски, свештеници саборног храма протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереј Мирчета Шљиванчанин, те протоиђакон Владимир јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Појали су ђаци Призренске Богословије, предвођени професором Дејаном Ристићем У литургијској бесједи отац Иларион је рекао да је подгорички саборни храм слика и одраз љепоте наше вјере. „Ова прелепа црква је слика Оног најлепшег од синова људских – Господа Исуса Христа. Искуство заједнице са Њим, додира Његове хаљине које су имали људи преточено је у ову лепоту. И у овим тешким временима отпадништва, када видимо да царују бесмисао и неукус, озверена људска природа, посуновраћење сваке врсте, видимо како се благочешће умножава. И како напредује свако у ономе за шта се определио – неко према добру, а неко у ономе што је лоше“, рекао је он. Додао је да је то у Црној Гори тако очигледно. „Тако је очигледно да врата адова не могу ништа учинити Цркви. Неће је срушити, она ће постојати и трајаће до свршетка времена“, рекао је отац Иларион. Игуман манастира Драганац је, тумачећи јеванђелско зачало о Јаировој кћери, рекао да је гужва, заправо, амбијент у коме се долази до Христа. „Ко је био у светом граду Јерусалиму, то је доживео – да се кроз све оно тискање и метеж милост Божја и близина Божја још више пројављују. Зато што се тада ослобађамо нашег побожњаштва и наших погрешних представа о побожности, о томе шта је Богу угодно. У светом граду Јерусалиму, посебно о празницима, човек нема времена да размишља о томе шта сад треба да обави од побожних обреда, како треба да се намести да би то било богоугодно, него се једноставно, из дубине душе моли Богу“, објаснио је отац Иларион. Према његовим ријечима, већина људи притиска Христа. „Он је онај који нема где главу да склони. Он је онај који говори: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети. И много нас Њега, заправо, притиска бесмисленим захтевима, својом себичношћу, пре свега. Наводно побожни, заправо смо затвореног срца да опростимо, затвореног смо срца да понесемо терет свога брата или сестре, него стално тражимо изговоре за грехе. Таквима је Христос рекао: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“, казао је он. Објаснио је да сила Божја излази само онда кад има гдје да изађе. „Када има до кога да дође, када је отворено срце човеково да прими ту Божју силу – сила Божја излази“, казао је архимандрит Иларион. Отац Иларион је казао да је за Бога биолошка смрт само сан. „А оно шта је трагедија и зло – јесте вечна смрт у којој човек може да буде и кад је биолошки жив. Човек који је отуђен од љубави, који је ограничен својом себичношћу, који је зазидан у свој свет који сам гради, у коме се сналази, али је мртав у њему јер нема способности да отвори своје срце“, казао је отац Иларион (Лупуловић). Након Литургије је, у оквиру прославе јубилеја десет година постојања Омладинског хуманитарног клуба „Млади за Космет“у крипти храма одржан и разговор/предавање на тему ‘‘Утицај поп културе на систем вриједности“ у којем су, поред оца Илариона, учествовали и протосинђел Андреј и чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Директива о ауторским правима на интернету: За Србију ништа ново Катарина Стевановић ББЦ новинарка 14. септембар После усвајања предлога о промени приступа ауторским правима на интернету у европском парламенту, у онлајн свету завладале су бројне недоумице. Предлог реформе сада треба да усвоје и остала тела ЕУ, а коначно гласање планирано је за јануар 2019. Након тога ће све чланице заједнице одлучити како да те измене унесу у национална законодавства. Србија није чланица ЕУ и за сада није јасно како ће се и да ли нова регулатива, ако буде усвојена, примењивати, сматрају саговорници ББЦ-ја на српском. Србија ће, иако није чланица ЕУ, вероватно морати да се прилагоди променама, као када је о сваком другом законодавству реч, сматра Марко Мудринић из Нетокрације. „Како би примена требало да изгледа код нас - слободно могу да кажем да то нико сада не зна. Ситуација би могла да буде иста као са ГДПР-ом. У том случају на нивоу локала треба да постоје судови и они који прате примену, али и даље не постоје и питање је када ће", каже Мудринић. Међутим, Мудринић страхује да би ова регулатива могла да ограничи слободу интернета. „Интернет је настао управо на томе да се ствари деле и посматрају као колективно добро. Уколико будемо морали да се повинујемо тим законима, то неће бити добро за слободно новинарство, за блоговање и изражавање личног мишљења на интернету", каже Мудринић. Забрињава што посланици у Европском парламенту не схватају начин на који интернет функционише и на овај начин постају претња по његову слободу. „Интернет годинама није регулисан и изнедрио је фантастичне ствари и компаније. Сада видимо да полако и ЕУ и Америка крећу у регулисање. Који су тачно разлози за то, не знам, али ће ефекат по индустрију бити погубан", додаје. Шта доноси предлог реформе? Предлог реформе о ауторским правима Европски парламент је усвојио након вишемесечног лобирања технолошких компанија са једне стране и издавача са друге. Њиме је, између осталог предвиђена обавеза да технолошке платформе „филтрирају" садржаје које корисници постављају и да провере да ли је дошло до кршења ауторских права, односно да ли је аутор сагласан да његово дело буде подељено на мрежи. Такође, предвиђено је и да интернет компаније плаћају такозвани „порез на линкове". То значи да ће морати да плаћају пре свега агенцијама, новинама и часописима објављивање њихових наслова, фотографија и текстова на својим сајтовима. И адвокат Урош Недељковић, који се бави ауторским правима, сматра да се и даље не зна шта ће ново законодавство донети. „То све је и даље непознаница и нико не зна како ће функционисати у пракси. Можда се не деси ништа страшно, може да буде свашта. Иде се на то да велике компаније имају филтере који ће унапред гледати шта је заштићено ауторским правом, шта није и на основу тога дозвољавати да се садржај постави или не. То са једне стране може да буде добро за оно што се буде постављало под одређеним лиценцама, али ће са друге стране мале компаније имати проблем зато што су ти софтвери скупи и неће моћи да их имплементирају", каже Недељковић. Разлика између „великих" и „малих" доћи ће до изражаја и када је о такси на линкове реч, сматра он, јер ће „једни моћи да плате, док други неће знати шта да раде". Увођење такси на линкове би према речима Бојана Перков из Шер фондације значајно ограничило право да се информације од значаја за јавни интерес деле. „Основна сврха је да се порезом на линкове допринесе остваривању прихода самих медија, како би они ипак задржали право на ауторство у оквиру којег би на неки начин само они имали право да монетизују тај садржај, што сада није случај. Ипак, о овоме треба добро промислити, јер су бројни изазови у имплементацији", каже Перков. У Немачкој је, на пример, усвојен сличан закон и његови ефекти нису довели до веће зараде издавача и медијских организација, већ су само закомпликовали ситуацију и тумачење закона. Трамп оптужује Гугл, Фејсбук и Твитер за пристрасност Фејсбук први пут отворено о говору мржње у постовима Фејсбуков пролаз и улица Твитер збуњују људе у Оксфорду Традиционални медији, друштвени медији Идеја нове регулативе је да аутори добијају накнаду за дела која су пренели други портали и друштвене мреже. „Интенција је да медији почну да зарађују од садржаја, а не само Гугл и Фејсбук. Међутим питање је шта ће се десити с тиме. Вести се данас читају на друштвеним мрежама, а мало је оних који иду директно на сајтове. Свакако треба да се направи начин на који ће медији зарађивати. Проблем је ко ће се сматрати медијем - да ли само они који су регистровани у регистру медија или сви који објављују неки садржај", сматра Недељковић. Иницијативу за измене закона о ауторским правима, коју су у Бриселу популарно назвали иницијативом против ГЕФА, јер се односи на четири глобалне интернет платформе - Гугл, Епл, Фејсбук и Амазон - потписали су и директори 18 европских новинских агенција, укључујући и Танјуг. Циљ је да се интернет „гиганти" обавежу да део прихода плате новинским агенцијама, чији садржај сада бесплатно користе, пишу медији. Против предлога су се побунили интернет гиганти, а према речима Сијада ел Рамлија, генералног директора Еврпске асоцијације интернет платформи, „европски законодавци су одлучили да, упркос великом негодовању јавности, подрже 'филтрирање' интернета у корист великих предузећа из музичке и издавачке индустрије". С друге стране, присталице реформи су презадовољне одлуком Европског парламента. Председник Европског удружења ауторских група Андерс Ласен каже да „јучерашњи дан представља победу за Европу и њену независност од неколицине технолошких гиганата који су профитирали од застарелог закона". Усвајање овог предлога громогласно су подржала новинарска удружења. „Европски парламент усвојио је Директиву о ауторским правима на дигиталном јединственом тржишту коју светска и европска новинарска организација оцењују као велики искорак у заштити ауторских права", саопштило је Независно удружење новинара Србије (НУНС). Међународна федерација новинара и Европска федерација новинара у заједничком саопштењу су поздравиле гласање „које је пресудно за новинаре да осигурају зараду од свог рада и остану независни у извештавању, јер је од суштинског значаја за добро функционисање демократских друштава". Нова клаузула уводи обавезе извештавања о експлоатацији новинарских дела и остварених прихода. Новинари ће тако морати да буду обавештени о коришћењу њихових дела и прихода остварених тим коришћењем, било да је реч о онлајн сфери, штампи или електронском емитовању. Такође, мора им бити обезбеђена и одређена исплата. Према речима Светозара Раковића, генералног секретара НУНС-а, Европска федерација новинара и Међународна федерација новинара инсистираће да Савет Европе прилагоди своје регулативе са овом директивом. На тај начин би, како објашњава Раковић за ББЦ, она постала обавезна и за медије у Србији. https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-45511782
  6. “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У недјељу, 26. августа, 13. седмице по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење протојереја Бранка Вујачића и ђакона Александра Лекића. Након читања из Светога Јеванђеља, вјерном народу се пастирским словом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Додао је да неке владике и црквени оци имају своје, другачије мишљење, али да он поштује цркву и неће да улази даље у поменуте наводе. "Ништа лоше нећу рећи о цркви, без обзира што се неки дневно бацају каменом на мене", рекао је председник Вучић. На констатацију новинара "да је сада јасније оно што данас говори Сава Јањић – да подржава Приштину ‘у тишини‘, а прича и ради против Београда", Вучић је рекао да не жели да на тако нешто одговара. "Свако има могућност да каже оно што мисли, оно што нам срце говори и оно што говори разум, али треба гледати у будућност и размишљати о ономе што долази и о нашој деци", закључио је Вучић. "Да би земља ишла напред, мора да сачува мир" Председник Србије каже да се Срби са КиМ и даље "тихо исељавају", да држава то покушава на различите начине да спречи, поред осталог и куповином земљишта, али да тешко иде. Председник је рекао да му је најсмешније када о Чаглавици, надомак Приштине, причају они који су српску земљу у том месту продали Албанцима. "Када се појави Мома Трајковић и говори о томе дође ми да се ухватим за главу и кажем ‘шта је ово‘... Ви који сте препродали пола српске земље у околини Приштине да нам данас солите памет како и на који начин да штитимо своје интересе", рекао је Вучић новинарима у Београду. Нагласио је да у месту које је било симбол српске државности, Косову Пољу, данас више нема Срба, а да их је мало остало у Бресју, Угљару, Чаглавици... "Мало је Срба остало или их нема у тим местима због стручњака који су носили кишобран Мадлен Олбрајт и тако бринули о Србији. Они нам данас држе патриотске придике", нагласио је Вучић. Да би земља ишла напред, како је рекао, мора да се сачува мир, да се гледа у будућност, а не у сукобе и прошлост. "А, ако неко мисли да се плашим Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, тај не познаје мене и не познаје српски дух. Мислим да је време да размишљамо главом", приметио је Вучић. Он је рекао и да нема никаквих договора о Косову, како то неки спекулишу, те да ће, ако будемо били близу каквог договора, о томе обавестити грађане. Неће, каже, бити никаквих тајни, нити прикривања, као што су то неки радили 2011. и 2012. године и крили од јавности да хапсе грађане који су рушили границу између Срба и Срба на Јарињу. Ми хоћемо договор, поновио је, како би сачували мир, стабилност и будућност, али договор није могућ ако неко мисли да Албанци добију све, а ми ништа. Поводом информација о томе да представници Албанаца са југа Србије иду на консултације код Едија Раме, Вучић је рекао да за разлику од многих других у нашој земљи не зазире од било које теме, нити га плаше било чије жеље, које се, иначе, нису мењале двадесет година. Подсетио је да својевремено, на пример, у Велики Трновац није могло ни да се уђе, а данас се наплаћује струја. "Ако неко мисли да је то што ће дати више изјава у којима ће да покуша да уради нешто за себе, а против Србије и да ће то бити директно пропорционално резултатима које ће постићи - ја не верујем у то. Зато сам рекао да сачекамо резултат, па да онда судимо о томе које шта добио, ко је шта изгубио", рекао је председник Србије. Сличне приче, каже, слуша годинама, типа "нема од севера ништа, нема од Ранилуга ништа, нема Срба овде, нема Срба онде" у оквиру дијалога, рецимо, на шта им каже "у реду, ја одох", па га онда враћају за сто а договор је, и даље, далеко. Избор: РТС
  9. Председник Србије Александар Вучић није хтео да коментарише подсећање медија на изјаву игумана Саве Јањића из 1998. године да на Косову убијају недужне Албанце, рекавши да поштује српску цркву и има пуно поверење у патријарха Иринеја Додао је да неке владике и црквени оци имају своје, другачије мишљење, али да он поштује цркву и неће да улази даље у поменуте наводе. "Ништа лоше нећу рећи о цркви, без обзира што се неки дневно бацају каменом на мене", рекао је председник Вучић. На констатацију новинара "да је сада јасније оно што данас говори Сава Јањић – да подржава Приштину ‘у тишини‘, а прича и ради против Београда", Вучић је рекао да не жели да на тако нешто одговара. "Свако има могућност да каже оно што мисли, оно што нам срце говори и оно што говори разум, али треба гледати у будућност и размишљати о ономе што долази и о нашој деци", закључио је Вучић. "Да би земља ишла напред, мора да сачува мир" Председник Србије каже да се Срби са КиМ и даље "тихо исељавају", да држава то покушава на различите начине да спречи, поред осталог и куповином земљишта, али да тешко иде. Председник је рекао да му је најсмешније када о Чаглавици, надомак Приштине, причају они који су српску земљу у том месту продали Албанцима. "Када се појави Мома Трајковић и говори о томе дође ми да се ухватим за главу и кажем ‘шта је ово‘... Ви који сте препродали пола српске земље у околини Приштине да нам данас солите памет како и на који начин да штитимо своје интересе", рекао је Вучић новинарима у Београду. Нагласио је да у месту које је било симбол српске државности, Косову Пољу, данас више нема Срба, а да их је мало остало у Бресју, Угљару, Чаглавици... "Мало је Срба остало или их нема у тим местима због стручњака који су носили кишобран Мадлен Олбрајт и тако бринули о Србији. Они нам данас држе патриотске придике", нагласио је Вучић. Да би земља ишла напред, како је рекао, мора да се сачува мир, да се гледа у будућност, а не у сукобе и прошлост. "А, ако неко мисли да се плашим Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, тај не познаје мене и не познаје српски дух. Мислим да је време да размишљамо главом", приметио је Вучић. Он је рекао и да нема никаквих договора о Косову, како то неки спекулишу, те да ће, ако будемо били близу каквог договора, о томе обавестити грађане. Неће, каже, бити никаквих тајни, нити прикривања, као што су то неки радили 2011. и 2012. године и крили од јавности да хапсе грађане који су рушили границу између Срба и Срба на Јарињу. Ми хоћемо договор, поновио је, како би сачували мир, стабилност и будућност, али договор није могућ ако неко мисли да Албанци добију све, а ми ништа. Поводом информација о томе да представници Албанаца са југа Србије иду на консултације код Едија Раме, Вучић је рекао да за разлику од многих других у нашој земљи не зазире од било које теме, нити га плаше било чије жеље, које се, иначе, нису мењале двадесет година. Подсетио је да својевремено, на пример, у Велики Трновац није могло ни да се уђе, а данас се наплаћује струја. "Ако неко мисли да је то што ће дати више изјава у којима ће да покуша да уради нешто за себе, а против Србије и да ће то бити директно пропорционално резултатима које ће постићи - ја не верујем у то. Зато сам рекао да сачекамо резултат, па да онда судимо о томе које шта добио, ко је шта изгубио", рекао је председник Србије. Сличне приче, каже, слуша годинама, типа "нема од севера ништа, нема од Ранилуга ништа, нема Срба овде, нема Срба онде" у оквиру дијалога, рецимо, на шта им каже "у реду, ја одох", па га онда враћају за сто а договор је, и даље, далеко. Избор: РТС View full Странице
  10. Надахнутом архипастирском поуком обратио се Преосвештени Епископ Јоаникије, заблагодаривши Господу што их је Бог удостојио да се сабирају на овом светом мјесту гдје су се у давним покољењима сабирали православни хришћани међу којима и наши давни преци. „Овдје, на овом мјесту које удивљује и Бога и људе, које задивљује сваког ко га посјети, на којем је Бог био издашан својим стваралаштвом, био је издашан и изливањем светиње, па имамо до сада откривене двије прекрасне светиње. Ми смо их, не знајући коме су првобитно биле посвећене, посветили једну, између ове двије стијене, Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а другу, на уласку у манастир посветили смо Светом Јовану Крститељу, сабирамо се на Усјековање главе Светог Јована Крститеља“, рекао је Владика. Славимо овај прекрасни дан, у коме обиљежавамо спомен Светог великомученика Пантелејмона, молећи се, по ријечима Његовог Преосвештенства, за здравље душе и тијела. „Ми се у Цркви молимо, прије свега, за душевно здравље, јер је оно претежније од тјелесног здравља. Док је човјек здрав Бог му даје прилику да се труди да чини нешто добро за себе, породицу, за ближње и Цркву, а када онемоћа, ако је душевно здрав он онда дјела веће дјело. Здрава душа непрестано узноси молитве Господу од чистог срца, а ми да се научимо да благодаримо Богу и кад нам је лијепо и кад трпимо тешкоће и искушења. Ако знамо да се молимо Богу како ваља онда ће нам се сви дани овоземаљског живота претворити у љепоту, јер нема ништа узвишеније од молитве и благодарења Богу“, бесједио је Владика Јоаникије. Он је истакао да нам најбољи примјер дају Свети мученици, као што је Свети Пантелејмон, који су последње тренутке земаљског живота жељели да посвете Богу, да се Њему помоле. „Тако је и Свети Пантелејмон умолио своје мучитеље да му дају неколико тренутака да се помоли Богу за Цркву, за ближње, за сва хришћанска покољења па га је Бог тога удостојио не само у том моменту него је услишио његову молитву за сва времена, па га је Бог зато прославио те стоји пред престолом Божјим и појавио се као небески покровитељ свих православних хришћана, свих оних који му се обраћају за помоћ. Исцјелитељ душе и тијела Свети Пантелејмон, а исто тако и Свети Отац наш Климент охридски, кога данас, такође, славимо“. „Он је непосредан ученик Свете браће Кирила и Методија, са својим сатрудником Наумом охридским и осталим ученицима Светих Кирила и Методија. Када прослављамо Светог Климента охридског треба да се сјетимо онога што је изузетно важно да смо ми православни Словени, не само од Македоније до ових гора и Сент Андреје, једно, него да су сви православни словенски народи једно по вјери, по поријеклу, по култури и по осјећању, иако је међу нама било неких размирица. Али, то доносе историјске неприлике и оне не би требало да замраче оно што је много важније и што је темељ наше духовности, наше културе“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Слава манастира Самограда прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача. Домаћин славља био је Црквени одбор са о. Савом, а обавезу за наредну годину преузео је Драган Недовић са породицом. У славу Божију, а у част Светог великомученика Пантелејмона, одржан је црквено-народни сабор са пригодним програмом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  11. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, у четвртак 9. августа 2018, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Самограду код Бијелог Поља, чији је храм посвећен овом великом угоднику Божјем. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархија западноевропске и будимљанско-никшићке, а у евхаристијском сабрању је учествовао вјерни народ овог краја. Звучни запис беседе Надахнутом архипастирском поуком обратио се Преосвештени Епископ Јоаникије, заблагодаривши Господу што их је Бог удостојио да се сабирају на овом светом мјесту гдје су се у давним покољењима сабирали православни хришћани међу којима и наши давни преци. „Овдје, на овом мјесту које удивљује и Бога и људе, које задивљује сваког ко га посјети, на којем је Бог био издашан својим стваралаштвом, био је издашан и изливањем светиње, па имамо до сада откривене двије прекрасне светиње. Ми смо их, не знајући коме су првобитно биле посвећене, посветили једну, између ове двије стијене, Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а другу, на уласку у манастир посветили смо Светом Јовану Крститељу, сабирамо се на Усјековање главе Светог Јована Крститеља“, рекао је Владика. Славимо овај прекрасни дан, у коме обиљежавамо спомен Светог великомученика Пантелејмона, молећи се, по ријечима Његовог Преосвештенства, за здравље душе и тијела. „Ми се у Цркви молимо, прије свега, за душевно здравље, јер је оно претежније од тјелесног здравља. Док је човјек здрав Бог му даје прилику да се труди да чини нешто добро за себе, породицу, за ближње и Цркву, а када онемоћа, ако је душевно здрав он онда дјела веће дјело. Здрава душа непрестано узноси молитве Господу од чистог срца, а ми да се научимо да благодаримо Богу и кад нам је лијепо и кад трпимо тешкоће и искушења. Ако знамо да се молимо Богу како ваља онда ће нам се сви дани овоземаљског живота претворити у љепоту, јер нема ништа узвишеније од молитве и благодарења Богу“, бесједио је Владика Јоаникије. Он је истакао да нам најбољи примјер дају Свети мученици, као што је Свети Пантелејмон, који су последње тренутке земаљског живота жељели да посвете Богу, да се Њему помоле. „Тако је и Свети Пантелејмон умолио своје мучитеље да му дају неколико тренутака да се помоли Богу за Цркву, за ближње, за сва хришћанска покољења па га је Бог тога удостојио не само у том моменту него је услишио његову молитву за сва времена, па га је Бог зато прославио те стоји пред престолом Божјим и појавио се као небески покровитељ свих православних хришћана, свих оних који му се обраћају за помоћ. Исцјелитељ душе и тијела Свети Пантелејмон, а исто тако и Свети Отац наш Климент охридски, кога данас, такође, славимо“. „Он је непосредан ученик Свете браће Кирила и Методија, са својим сатрудником Наумом охридским и осталим ученицима Светих Кирила и Методија. Када прослављамо Светог Климента охридског треба да се сјетимо онога што је изузетно важно да смо ми православни Словени, не само од Македоније до ових гора и Сент Андреје, једно, него да су сви православни словенски народи једно по вјери, по поријеклу, по култури и по осјећању, иако је међу нама било неких размирица. Али, то доносе историјске неприлике и оне не би требало да замраче оно што је много важније и што је темељ наше духовности, наше културе“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Слава манастира Самограда прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача. Домаћин славља био је Црквени одбор са о. Савом, а обавезу за наредну годину преузео је Драган Недовић са породицом. У славу Божију, а у част Светог великомученика Пантелејмона, одржан је црквено-народни сабор са пригодним програмом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  12. Подсјећајући на житије Преподобне мученице Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Преосвећени је казао да је она са великим жаром проповједала Христа Бога Живога, иако је живјела у времену прогона хришћана. Како каже житије, чак су јој и усијани шљем стављали на главу, али је Господ чудесно спасио из Рима и још из два града гдје су је мучили. „И она је тако ишла проповједајући по свим градовима и обраћајући незнабожце у вјеру хришћанску“ истакао је владика Методије и појаснио да је Света Параскева у свему издржавала и да је на тајанствен начин Господ кријепио силом и благодаћу Својом. Окончала је свој земаљски живот када је неки Тарасије посјекао мачем, али не и њену вјеру.“ Наглашавајући да ништа силније и јаче у овоме свијету нема од праве вјере, хришћанске, Епископ Методије је рекао да је то она вјера којом побједисмо свијет, као што рече апостол Јован. Христос је прво побједио свијет, па су и сви послије, Његови ученици, апостоли, светитељи, дјевственици, мученици, том вјером побиједили свијет. Владика је казао да су кроз све вјекове, поготово у то вријеме прогона хришћана, покушавали мачем да сасјеку вјеру праву, али су се сви ти мачеви иступили и поломили а вјера је остала: „Цареви су гонили вјеру праву, али они су данас пали под анатемом свога злочина. Царства су ратовала против те вјере па су се разорила. Градови који нису примили ту вјеру данас леже заваљени у својим развалинама. Јеретици који су хвалили ту јерес пропадоше и душом и тијелом и одоше из овога свијета под анатемом.“ Нагласио је да су највеће људске врлине вјера, нада и љубав. Вјера у Господа Христа, нада у живот вјечни која произилази из те вјере и љубав према Богу и ближњем, према свакоме створењу Божијему и према свакоме облику живота. Истичући да су три главне особине љубави: дубоки мир, праштање и радост, владика је рекао да мир иде руку под руку са љубављу и да из њега произилази стрпљење. Ако немамо стрпљења једни према другима или према неком ко гријеши, то значи само да немамо љубави. Објаснио је да је праштање, прихватање не само других људи и ближњих него сваког догађаја, без отпора, који нам Господ пошаље у нашем животу. Ако не праштамо значи да немамо љубави. И као трећу особину љубави, Преосвећени Епископ је навео радост коју треба разликовати од среће која је прилично површно осјећање. „Тамо гдје станује дубоки мир и љубав Божија, то је радост. Ако се на радујемо једни другима, ако не можемо да раздвојимо човјека од онога што он ради, од његовог гријеха и кроз то и преко тога судимо о њему, то само значи да немамо љубави“, закључио је Епископ диоклијски Методије у бесједи у Цркви Свете Петке у Сутомору. Након Литургије, владика је освештао и пререзао славски колач а заједничарење је настављено за славском трпезом. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методија јуче, 8. августа са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у Сутомору која је прославила своју небеску заштитницу Свету Преподобну мученицу Параскеву. Након читања Светог јеванђеља, Преосвећени владика обратио се вјерницима ријечима пастирске бесједе говорећи о сили вјере у Христа Бога и тајанственом начину којим су свети мученици одолијевали страшним мукама остајући вјерни Богу живоме. Звучни запис беседе Подсјећајући на житије Преподобне мученице Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Преосвећени је казао да је она са великим жаром проповједала Христа Бога Живога, иако је живјела у времену прогона хришћана. Како каже житије, чак су јој и усијани шљем стављали на главу, али је Господ чудесно спасио из Рима и још из два града гдје су је мучили. „И она је тако ишла проповједајући по свим градовима и обраћајући незнабожце у вјеру хришћанску“ истакао је владика Методије и појаснио да је Света Параскева у свему издржавала и да је на тајанствен начин Господ кријепио силом и благодаћу Својом. Окончала је свој земаљски живот када је неки Тарасије посјекао мачем, али не и њену вјеру.“ Наглашавајући да ништа силније и јаче у овоме свијету нема од праве вјере, хришћанске, Епископ Методије је рекао да је то она вјера којом побједисмо свијет, као што рече апостол Јован. Христос је прво побједио свијет, па су и сви послије, Његови ученици, апостоли, светитељи, дјевственици, мученици, том вјером побиједили свијет. Владика је казао да су кроз све вјекове, поготово у то вријеме прогона хришћана, покушавали мачем да сасјеку вјеру праву, али су се сви ти мачеви иступили и поломили а вјера је остала: „Цареви су гонили вјеру праву, али они су данас пали под анатемом свога злочина. Царства су ратовала против те вјере па су се разорила. Градови који нису примили ту вјеру данас леже заваљени у својим развалинама. Јеретици који су хвалили ту јерес пропадоше и душом и тијелом и одоше из овога свијета под анатемом.“ Нагласио је да су највеће људске врлине вјера, нада и љубав. Вјера у Господа Христа, нада у живот вјечни која произилази из те вјере и љубав према Богу и ближњем, према свакоме створењу Божијему и према свакоме облику живота. Истичући да су три главне особине љубави: дубоки мир, праштање и радост, владика је рекао да мир иде руку под руку са љубављу и да из њега произилази стрпљење. Ако немамо стрпљења једни према другима или према неком ко гријеши, то значи само да немамо љубави. Објаснио је да је праштање, прихватање не само других људи и ближњих него сваког догађаја, без отпора, који нам Господ пошаље у нашем животу. Ако не праштамо значи да немамо љубави. И као трећу особину љубави, Преосвећени Епископ је навео радост коју треба разликовати од среће која је прилично површно осјећање. „Тамо гдје станује дубоки мир и љубав Божија, то је радост. Ако се на радујемо једни другима, ако не можемо да раздвојимо човјека од онога што он ради, од његовог гријеха и кроз то и преко тога судимо о њему, то само значи да немамо љубави“, закључио је Епископ диоклијски Методије у бесједи у Цркви Свете Петке у Сутомору. Након Литургије, владика је освештао и пререзао славски колач а заједничарење је настављено за славском трпезом. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено.
  15. Прошло је више од десет година од како сам, случајно (осим ако прихватамо да се ништа не дешава случајно), на татиној полици за књиге пронашла „Деретино“ џепно издање романа Looney Toones. Посматрале су ме те корице неколико година пре тога и мамиле реакцијама које су изазивале код укућана који су их се дохватили, али у својој младалачкој незаинтересованости и надобудности, оглушивала сам се о све оно што што нисам препознавала као погодно било каквој врсти „академског“ напредовања, што сам, нажалост, као студент теологије, поистовећивала и са духовним. О. Дионисије (Ботев) и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2016. Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено. View full Странице
  16. У грчкој дијаспори у Америци поново се чују гласови о могућој оставци Архиепископа америчког Димитрија. Посебно, о том много пише редовни дописник The National Herald Теодор Калмукос. У грчкој дијаспори у Америци поново се чују гласови о могућој оставци Архиепископа америчког Димитрија. Посебно, о том много пише редовни дописник The National Herald Теодор Калмукос. Треба истаћи да су се сличне публикације, занимљиво од истог аутора, биле објављиване и у априлу 2010 године. Тада су Егзарха Васељенског Патријарха оптуживали због игнорисања насталих проблема и по питању правне надлежности Палестинских православних парохија у САД и могућности њиховог прикључења Православној цркви Америке, ради учешћа на Епископској Скупштини Северне и Централне Америке. Раније, на заседању Сталне конференције канонских епископа Америке 2009 године, француски Митрополит Емануел у име Васељенског Патријарха је рекао да Православна црква Америке треба да учествује на гласању на заседањима Епископске скупштине Северне и Централне Америке. И поред најаве Васељенске патријаршије да ће учествовати на заседању, епископ Православне цркве Америке из Мексика није дошао. Упркос свему по изворима г.Калмукоса, када је Архиепископ Димитрије позвао Поглавара треће по величини православне епархије Америке Митрополита Јона са својим епископима на Скупштину, Васељенски Патријарх се наљутио, Речено је да је Потлавар грчко-америчке архиепископије, назвао прикључење списку делегације ПЦА грешком, међутим, тадашњи директор спољних црквених послова ГАА Марк Ареј, је дао другачије објашњење. Страх Васељенског Патријарха због зближавања ГАА и ПЦА је потпуно разумљиво из разлога што већина његових прихода долази из САД. Ако се ГАА и ПЦА уједине и изађу из састава Константинопољске цркве, Патријарх би се лишио средстава за живот. Везано с овим, Патријарх Вартоломеј је наводно дао јасан сигнал, не позивати ПЦА на Скупштину, а Архиепископ Димитрије га је послушао. У овом случају горе поменута изјава Митрополита Емануела, остаје неразумљива. Можда је она дата због тренутних интереса и не одражава праву позицију Патријарха или његову активност у том правцу. Оправдано се поставља питање дали је Патријархова забрана позивања ПЦА на Скупштину била на месту. Ако је истина ово последње, онда, је ли могће искључити могућност, да је Марк Ареј намерно обмануо свог Поглавара, шаљући позив Митрополиту Јону, смишљајући неку причу која би оцрнила Архиепископа Димитрија. У вези са овим у јануару 2010 г. десио се још један покушај дискредитације Егзарха Васељенског Патријарха у Америци.Наводно он је без основе и мирне душе одбио да прими у Академију Св.Василија двоје сирочади из Конга. У званичном саопштењу ГАА је наведене опгужбе одбацила. По наводима текста у The National Herald, Патријарх Вартоломеј је сазвао састанак, на којем је присуствовао тадашњи генерални секретар Св.Синода, архимандрит Елпидофор Ламбриниадис, један од главних претендената на место Поглавара ГАА и ред других јерарха из Турске. Објављено је да је већина присутних била против тога да Васељенски Патријарх подржи америчког Архиепископа, да се и сам Патријарх Вартоломеј, позитивно изјаснио о оптужби Митрополита Теолиптоса против Архиепископа Димитрија и да је Његова Светост под утицајем угледних верника Америчке Архиепископије, била принуђена да да одговарајућу изјаву. Такође у издању The National Herald у априлу 2010 г. пише да је и сам Поглавар ГАА за свог наследника, желео Митрополита Питсбуршког Саву Зембиљаса а "неформални архиепископ" о.Александар Карлуцос подржавао је кандидатуру Митрополита Француског Емануела. Велики значај, Васељенском Патријарху блиског протопрезвитера Александра у ГАА тумаче чињеницом да је он одиграо важну улогу приликом избора претходног Поглавара Америчке Архиепископије, Архиепископа Спиридона. Ево и сада се, против Поглавара Америчке Ариепископије чују оптужбе о нерешавању насушних проблема и довођења Архиепископије до банкротства. Чак је Архиепископ Димитрије био принуђен да смени са дужности извршног директора, одговорног за административно финансијска питања у ГАА последњих 19 година, Џерија Димитриа. Њега још оптужују да није водио рачуна о функционисању фонда "Leadership 100 Архиепископ Јаков". Наводно, тиме није обезбедио правилно руковођење фондом од стране цркве и тиме лишио Васељенског Патријарха планираних финансијских средстава. Овде се сада јавља једно интересантно питање, ко је стајао иза одлуке о издвајању Leadership 100, 1998, године у посебну НКО? Архиепископ Спиридон? Патријарх Вартоломеј? Занимљиво је, што је преговоре о промени статуса фонда, са једним од његових оснивача, Мајклом Џахарисом, (премино 2016 г.) водио онај исти о.Марк Ареј,који је касније постао извршни директор фонда The Hellenic Initiative. И ко су сада чланови извршног комитета Leadership 100? То су Џорџ Цандикос, за чију оставку,са позиције подпредседника Архиепархијалног Савета, се залаже, Марк Ареј а такође и Димитриос Логофетис и Мајк Манатос, људи повезани са Патријархом Вартоломејем. Важну улогу у привлачењу донација у фонд игра о.Александар Карцулос. Зашто он то ради, можда како се наводи, што средства неће бити коришћена у интересу цркве? Има ли заиста основе тврдити да Архиепископ Димитрије занемарује своје обавезе. Ако заиста, угледни верници, из ГАА могу утицати на одлуке Васељенског Патријарха, како се може тражити одговорност изабраног Поглавара Архиепископије, за негатвне последице деловања "јерарха из сенке? Грчки олигархијски лоби у ГАА, који се појавио много пре устоличења Архиепископа Димитрија, судећи по мишљењу о.Александра Карлцоса, од веће је користи Патријарху Вартоломеју, него самом америчком Егзарху. Марк Ареј и Александар Карлуцос, који стоје иза садашње кампање против Поглавара ГАА и желе да на његово место поставе Митрополита Емануела, су у ствари људи Патријарха Вартоломеја, са којим их веже заинтересованост за финансијска питања, а не људи Архиепископа Димитрија. Невоља је утоме, што су "јерарси из сенке"изгубили интерес за духовни живот а црквени живот подређују својим политичким, етничким и финансијским циљевима. А ако је ово тако, онда, наиме, њих и треба питати за финансијске резултате. На крају крајева, што Поглавару треба да буде важније, административна или духовна питања? Да ли је само он одговоран за усвојеним од Еперхијалног Синода решењем у финансијској области и за одлуке људи изабраних на одговарајуће дужности? Истовремено, Патријарх Вартоломеј је незадовољан чак и са тим што Амерички Егзарх сматра да је неопходно доставити решење Његове Светлости о ревизији списка кандидата за митрополитска места, Конгресу свештенства и верника. Произилази да је сва кривица Поглавара ГАА као председника Епархијалног Синода у томе што се није подчињавао уобичајеном моделу управљања Патријарха Вартоломеја. Али, ми живимо у демократској земљи, са потпуно другачијим стандардима управљања, што је различито од начина управљања у источним деспотовинама. Важно је напоменути да се Марк Ареј и његово окружење, залажу за велику чистку у ГАА. Овај, који са позиције рашчињеног свештеника, хтео би да смени потпредседника Архиепископског Савета Џорџа Сандикоса, финансијског директора о.Сема Баруди, еп.Андониса, еп.Саву, еп.Алексиоса, председника грчког колеџа Св.Крста о.Кристофера Метрополуса, објицу архиепископских ђакона, скоро свие запослене у канцеларији за односе са јавношћу. Ово је то што чека ГАА у случају да се Патријарх Вартоломеј определи за оставку Архиепископа Димитрија... У овом случају један од малобројних изузетака био би Џери Димитриу, којег би Марк Ареј оставио на свом месту, упркос неким компромитујућим фактима против њега. Ово је само потврда да је одлука осмени Џ.Дмитриуа, донешена од стране Архиепископа Димитрија, била стварно оправдана! Интересантно је за шта је он заиста крив? Мождаје као прво због мањка 8,5 милиона долара у буџету ГАА? У овом случају претпоставке г.Калмукоса из 2009 се нису обистиниле. Већ је прошло више од седам година од тада а Архиепископ Дмитрије је још увек на челу ГАА. Остаје да се и сада надамо да шпекулације које се воде против изабраног Поглавара ГАА, неће произвести по Цркву жалосне последице. View full Странице
×
×
  • Create New...