Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нико'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. https://vidovdan.org/autori/aleksandar-kis-zasto-niko-nije-ustao-da-pomogne-devojcici-u-autobusu/?fbclid=IwAR22xD1LI7SKKyWoOLV11QyRdMmQ7q57DowZ_utMlgTOPUKfiBfhaLt5gr0 ... 1983. године у Београду голоруки пролазници су скакали на наоружане терорирсте који су извршили атентат на Турског амбасадора. 2018. године неки тип је у аутобусу сексуално спопадао девојчицу од 14 година, нико од путника се није ни померио да јој помогне. Зашто су у јеку хладног рата у доба комунистичке диктатуре, једноумља грађани несебично скакали пред наоружане терористе, а сада у ери слободе, људских права и демократије, нико прстом није мрднуо да заштити девојчицу? У Аустралији, управо је на 9 година затвора осуђена жена која је убила свог силоватеља. Након силовања, запретио јој је да ће јој силовати и ћерку ако се буде бранила. Убила га је ножем, и његово тело одвукла до јарка где га је бацила. Судија је образложио пресуду речима: “Разумем да сте били бесни због тога што вам је урадио и што Вам је претио да ће да уради, али требали сте позвати помоћ, и да покажете поштовање његовом људском достојанству, а не да га онако баците”. Kао круну додао је “Његово убиство деловало је разарајуће за његову породицу, и они се никада неће опоравити од тога”. Дакле ово је истина. Ово је било 30. октобра. У Аустралији. Не у Србији. Из тога произилази да је либрализам опасна болест која је захватила цео свет. Одговор је једноставан. Некада раније славило се херојство у борби за другог, за комшију, за народ у целини, не жалећи, у тој борби да се да и свој живот. Данас живимо у свету у којем сви ламентарно жале жртве насиља, било у породици, било на улици или у друштву. Жалимо повређене, силоване и мртве, али у исто време не чинимо ништа да предупредимо то, да гласно говоримо о праву на самоодбрану, праву да одбраниш другога, праву на то да жена може да носи ватрено оружје и одбрани се и на лицу места убије човека који је покушао да је силује. Јавно тужилаштво у Србији годинама већ покушава да у затвор стави човека који је штитећи породицу убио лопова који му је упао у кућу. Невероватно. Не сећам се да се неко икада толико трудио да стави у затвор нарко боса, или насилника у породици, али наш систем тако ради! Али тако је у свакој Европској култури(САД и Аустралија су део те културе). Уштројеној, стерилисаној, где се ствара култ жртве и где ћете бити слављени само када вас силују и закољу, али где ћете ићи у затвор ако пребијете насилника, или ако као девојка/жена испалите цео шаржер у човека који вас је напао и покушао да силује вас и вашу ћерку. Утицајем либерализма, целокупна култура у Европи, а и код нас, свела се на то да сви унапред будемо припремљени да смо жртве и да ће појединац или поједника бити поштовани само у случају да су жртве, а никако у случају да су хероји који су бранили себе, или своје породице, или своју децу или своју државу. Цело наше друштво пуно је разних фондова за жртве, жртве насиља, кућног насиља, силовања, злостављања. Огромни фондови и едукације спроводе се са циљем помоћи жртвама, те њиховој околини. Нигде ни један фонд, ни једна акција, ни један програм Европске Уније или наше владе за обуку у самоодбрани, за помоћ самохраним мајкама или малолетној деци који би их едуковао о самоодбрани, не постоји. Постоје семинари који говоре о жртвама али не постоје семинари који би народ, целу нацију учио да не буду жртве, да ти ни појединци, ни породице, ни народ не буду жртве, да треба да спрече насилнике да неког злостављају. И добро је што постоје ти фондови, организације, и свакако треба још више помоћи жртвама. У школама се учи о грађанском васпитању, те разним инклузијама, а не учи се да мораш да заштитиш друга и другарицу! Мењамо законе и правно уређење ради помоћи жртвама насиља, силовања, ужасног злостављања али са друге стране везујемо руке људима у колико желе да одбране себе или своје најмилије или непознатог човека или жену на улици! Највећа подршка и помоћ жртвама је спречавање могућности да постану жртве. У доба када сваки манијак, квази мафијаш или болид има пиштољ, наш закон се пооштрава и фактички онемогућава, на пример самохрану мајку, да купи пиштољ и – далеко било да га употреби на нападачу који жели да јој повреди дете! Kриминалац ће да узме пиштољ из фијоке и убиће ког хоће. Самохрана мајка, треба да поднесе захтев за набавку и држање оружја, па да плаћа таксе, па да оде на обуку коју сама мора да плати (а не ради нигде или једва храни децу) па да онда, можда добије дозволу да у кући држи пиштољ. А шта онда? Е одна на снагу ступа закон који корене вуче још из доба комунизма и који јој практично везује руке да не сме да пуца у нападача, док он њу може да изрешета. Ма заборавите на пиштољ. Да узме нож и убоде га, провлачиће је по судовима као да је она криминалац. Ма и да измлати оклагијом, он ће њу да тужи. Kао што сте прочитали, Силована жена је осуђена на 9 година јер је показала непоштовање према људском достојанству свог силоватеља и његове породице. Kатастрофа. А са друге стране сви политичари који трабуњају да треба пооштрити закон о оружју и одредбе закона који важе за самоодбрану, који у опште не желе да мењају закон о самоодбрани, јер Боже мој, ми живимо у супер розе свету у којем нема криминала, сви ти политичари имају око себе телохранитеље са пиштољима. И ето зато су људи у аутобусу седели и правили се да нису ништа видели док је неко спопадао девојчицу. А и што би? Нажалост, да је неко реаговао и сам би постао жртва. Да је претукао нападача, завршио би на суду и у затвору. Нико га не би славио као хероја. Можда би новине писале “Луда жена из аутобуса претукла јадничка са посебним потребама који се споречкао са малолетном путницом”. Да га је претукла група младића, медији би одмах брујали о хулиганском насиљу групе навијача над јадним, болесним човеком. Јавиле би се дестине НВО забринуте за људска права, јер наравно и насилници и криминалци имају људска права. И зато су сви седели у аутобусу. Александар Kиш
  2. Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк View full Странице
  3. Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк
  4. “Не смије доћи до подјеле јер ми смо овдје свој на своме. Крајњу ријеч у случају Косова даће Бог. Конфликт на Косову треба замрзнути и чекати боља времена. Предсједнику Вучићу бих поручила исто оно што му је и Владика Атанасије (Јевтић), на Видовдан, на Газиместану, поручио, а то је да се чува јер нико не смије да изда Косово. Ја се надам да предсједник Србије неће имати храбрости то да уради јер и он је Србин. Остаје нам да се не уздамо у некога са стране, у неког политичара, него да се приљежно прилијепимо уз Бога и Он ће погледати на нас”- поручује мати Макарија Соколичка, једна од чувара Светиња Свете српске земље Косова и Метохије. Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице
  5. Камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен и дивно је то у очима нашим, ријечи су Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Крајеугаони камен васионе, неба и земље, крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос, вјечни логос Божији кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји. У знаку Његовог Распећа и Његовог Васкрсења  је судбина свијета и судбина људске историје, и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано живоносним гробом Христовим, Часним крстом Његовим, Његовим Распећем  и свјетлошћу Његовог Светог Васкрсења. Као и историја читавог свијета, тако и историја нашега народа српског, и све оно у њој што је часно и честито било и што јесте данас, оно је у знаку Христовог Распећа и Васкрсења. Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса Божијег, Светог Великомученика Косовског Лазара. И његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је управо у знаку Христа Распетог и Христа Васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које се причести Христом распетим и Христом васркслим и који гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота. Ловћенски Тајновидац је записао 1847. године оне ријечи његове Нада нема више ни у кога до у Бога и своје руке  и додао велику библијску истину Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу (нада не безнађе). Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, живоноснога. И као што је Христов гроб живоносни, тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ, који је овдје живио и живи на овом мјесту које му је Бога дао на њему урађа и доноси своје плодове, него је та Гробница косовска, светионик  свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у европским народима до данашњега дана. Нада је Косово, није безнађе никада било, и данас није безнађе него је нада, и тако ће бити у будућим временима. Они који не знају шта је Косово, они проносе приче, хоће да дијеле Косово. Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких  и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, нема памети, нема знања ни мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића, и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу Распетоме и Васкрсломе, грађењу на живоносном гробу Христовоме на коме је саграђена и гради се сва историја човјечанства и грађења на Косовском завјету и Гробу косовском. Одрећи се тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да гради на Мурату, на његовом насиљу, да гради будућност и своју и будућност других који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Они који се одричу и признају данашње стање, које је плод Муратовског насиља, признају то као нормално, као што то у овом тренутку раде моји „монтенигрини“ (не Црногорци), један дио оних који су се кроз вјекове одрицали свога историјског завјета,. Дакле који то чине и раде, они  признају да је насиље-тирјанство Муратовско и султановско насиље и насиље савремено које је наставак тога Муратовско-султановског вјековног насиља, који то признају као мјеру људског живљења, појединца и народа, они не граде себе ни своју будућност на крајеугаоном камену, на истинској правди и добру Божијем, него га граде на ономе што је демонска сила измислила  увевши као начело живљења насиље и тиранију. Тиранија је била кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио КиМ, није стављао на референдум КиМ, није стављао на референдум биће своје, судбину своју, своје звање пред Богом, људима и историјом.То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Ако је претрпио 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља, он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији,  и док је Пећке патријаршије, док је Дечана и Грачанице Милутинове, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су вјерни томе сјемену, и који граде своју личну и народну будућност и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену, једином истинском камену на коме је Бог поставио да се гради људска  историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога, биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и нама је суђено и да Васкрсења не бива без смрти. Што значи нема будућности, ни овом народу ни било ком другом народу, без грађења своје будућности на тој вјери, на правди и истини Божијој, на том вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. Јел земаљско је за малена царство, то свједочи све што се догађа са људима и што се са њима догађало а Небеско царство је вјечно и непролазно. То је Косовски завјет, то је Јерусалимски завјет, то је Нови завјет у Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Камен који одбацују зидари овог свијета он остаје, и јесте и биће крајоугаону камен људске историје, људске заједнице, свих земаљских народа а посебно овог нашег грешног народа, али са том врлином да остаје вјеран управо том Косовском завјету и опредељењу, што значи Јерусалимском опредељењу. Остаје вјеран Новом завјету Христа Бога нашега, Њему који је жртвовао Себе за живот свијета, дивноме у светим мученицима Својим, дивноме у пророку Амосу, предивноме у Великомученику Лазару Косовскоме и свим мученицима  који су кроз вјекове носили тај часни крст на овим светим просторима до најновијих страдалника и мученика, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!   ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  6. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохије на Видовдан, 28 јуна 2018. у манастиру Грачаница на Косову и Метохији. Камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен и дивно је то у очима нашим, ријечи су Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Крајеугаони камен васионе, неба и земље, крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос, вјечни логос Божији кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји. У знаку Његовог Распећа и Његовог Васкрсења је судбина свијета и судбина људске историје, и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано живоносним гробом Христовим, Часним крстом Његовим, Његовим Распећем и свјетлошћу Његовог Светог Васкрсења. Као и историја читавог свијета, тако и историја нашега народа српског, и све оно у њој што је часно и честито било и што јесте данас, оно је у знаку Христовог Распећа и Васкрсења. Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса Божијег, Светог Великомученика Косовског Лазара. И његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је управо у знаку Христа Распетог и Христа Васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које се причести Христом распетим и Христом васркслим и који гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота. Ловћенски Тајновидац је записао 1847. године оне ријечи његове Нада нема више ни у кога до у Бога и своје руке и додао велику библијску истину Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу (нада не безнађе). Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, живоноснога. И као што је Христов гроб живоносни, тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ, који је овдје живио и живи на овом мјесту које му је Бога дао на њему урађа и доноси своје плодове, него је та Гробница косовска, светионик свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у европским народима до данашњега дана. Нада је Косово, није безнађе никада било, и данас није безнађе него је нада, и тако ће бити у будућим временима. Они који не знају шта је Косово, они проносе приче, хоће да дијеле Косово. Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, нема памети, нема знања ни мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића, и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу Распетоме и Васкрсломе, грађењу на живоносном гробу Христовоме на коме је саграђена и гради се сва историја човјечанства и грађења на Косовском завјету и Гробу косовском. Одрећи се тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да гради на Мурату, на његовом насиљу, да гради будућност и своју и будућност других који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Они који се одричу и признају данашње стање, које је плод Муратовског насиља, признају то као нормално, као што то у овом тренутку раде моји „монтенигрини“ (не Црногорци), један дио оних који су се кроз вјекове одрицали свога историјског завјета,. Дакле који то чине и раде, они признају да је насиље-тирјанство Муратовско и султановско насиље и насиље савремено које је наставак тога Муратовско-султановског вјековног насиља, који то признају као мјеру људског живљења, појединца и народа, они не граде себе ни своју будућност на крајеугаоном камену, на истинској правди и добру Божијем, него га граде на ономе што је демонска сила измислила увевши као начело живљења насиље и тиранију. Тиранија је била кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио КиМ, није стављао на референдум КиМ, није стављао на референдум биће своје, судбину своју, своје звање пред Богом, људима и историјом.То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Ако је претрпио 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља, он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији, и док је Пећке патријаршије, док је Дечана и Грачанице Милутинове, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су вјерни томе сјемену, и који граде своју личну и народну будућност и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену, једином истинском камену на коме је Бог поставио да се гради људска историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога, биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и нама је суђено и да Васкрсења не бива без смрти. Што значи нема будућности, ни овом народу ни било ком другом народу, без грађења своје будућности на тој вјери, на правди и истини Божијој, на том вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. Јел земаљско је за малена царство, то свједочи све што се догађа са људима и што се са њима догађало а Небеско царство је вјечно и непролазно. То је Косовски завјет, то је Јерусалимски завјет, то је Нови завјет у Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Камен који одбацују зидари овог свијета он остаје, и јесте и биће крајоугаону камен људске историје, људске заједнице, свих земаљских народа а посебно овог нашег грешног народа, али са том врлином да остаје вјеран управо том Косовском завјету и опредељењу, што значи Јерусалимском опредељењу. Остаје вјеран Новом завјету Христа Бога нашега, Њему који је жртвовао Себе за живот свијета, дивноме у светим мученицима Својим, дивноме у пророку Амосу, предивноме у Великомученику Лазару Косовскоме и свим мученицима који су кроз вјекове носили тај часни крст на овим светим просторима до најновијих страдалника и мученика, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Прошло је више од десет година од како сам, случајно (осим ако прихватамо да се ништа не дешава случајно), на татиној полици за књиге пронашла „Деретино“ џепно издање романа Looney Toones. Посматрале су ме те корице неколико година пре тога и мамиле реакцијама које су изазивале код укућана који су их се дохватили, али у својој младалачкој незаинтересованости и надобудности, оглушивала сам се о све оно што што нисам препознавала као погодно било каквој врсти „академског“ напредовања, што сам, нажалост, као студент теологије, поистовећивала и са духовним. О. Дионисије (Ботев) и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2016. Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено. View full Странице
  8. Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено.
  9. JESSY

    Нико као ми

    За ово, поприлично, година колико ми их је Господ до сад дао, прошао сам доста свијета; видио свега и свачега и сваког се чуда нагледао. Претходног љета, благословен новопеченим статусом пензионера, имао сам прилику да, пуно дуже неголи претходних тридесет и више година, крстарим земљом Србиновом. Рекох, пролазио сам свијетом и чини ми се да нигдје не видјех више благослова и доброте Божије изливене над иједним народом. Да, виђао сам и виђам достигнућа руку људских, али, понављам, ни над једним крајем земаљским нису моје очи видјеле толико милости Божије богато разасуте као над земљом Србиновом. Али, драги моји, нигдје се, под капом небеском, не освједочих о већем безобразлуку према Предобром Господу као код нас, Срба несрећних. Нигдје такве безумне неблагодарности. Да, био сам и у Калифорнији одакле се, давних дана, ускомешала лавина отпора Закону и поретку Божијем. Колико год да се та пошаст свијетом раширила, још увијек човјек може својим животом живјети и, колико толико, ствари уређивати како најбоље он мисли да зна и умије. Међутим, међу Србима то није тако. Србин може да те уједе за срце, да те до суза увриједи и да не трепне. Чак шта више, он то чини бесвјесно, и уједе те а да није свјестан тога. О чему се ради? О чему је ријеч?
  10. Хашки трибунал је завршио свој рад доносећи пресуде генералу Ратку Младићу и шесторици високих функционера бивше Хрватске Републике Херцег Босне у размаку од само недељу дана. Обе пресуде су изазвале хаос и подељена мишљења у медијима а пре свега у региону и у Босни и Херцеговини. Пресуда хрватским генералима их Херцег-Босне изазвала је очекивано незадовољство у хрватској јавности јер је ово прва пресуда Хрватима али и Хрватској за агресију на Бих. Исто тако није добро дочекана ни у српској јавности због тога што за скоро иста дела нису донете пресуде за злочине почињене над српским цивилима у Републици Српској Крајини за време операције Олуја и у Босни и Херцеговини током неколико операција Хрватске војске и хрватског вијећа обране током лета и јесени 1995. године. У Босни су по Хашком трибуналу Срби чинили злочине над свима, Хрвати само над муслиманима Бошњацима а Бошњаци нису уопште чинили злочине. Међутим, кад се упореде реаговања бошњачких лидера, почевши од Бакира Изетбеговића, изгледа да ни њима није много стало до жртава које су побили њихови савезници Хрвати. Стиче се утисак да ће се они лако договорити, јер Срби су по њима прави и опаки злочинци. Бошњацима, али и Хрватима је нарочито криво што Србија није доведена у никакву везу са злочином у Сребреници. Вратимо се сада на два злочина током рата у БиХ која по нама заслужују највећу пажњу. Један је масакр у Сребреници за који главни хашки тужилац Серж Брамерц каже да је геноцид без обзира о томе, како он наводи, колики је број жртава. Други је онај у Ахмићима, који представља по свему судећу, најгнуснији злочин у ратовима на подручју бивше Југославије током деведесетих. У петак, 16. априла 1993. године дошло је до сукоба између ХВО-а и Армије БиХ у насељима општине Витез, међу њима и у Ахмићима. Тог јутра возила ХВО-а блокирала су главне путеве према Ахмићима, а напад на Ахмиће је започео са три стране како би се становништво у бегу усмерило према југу где су војници ХВО-а чекали и пуцали на људе. Мале групе од око 5-10 припадника ХВО-а ишле су од куће до куће, палили их, те убијали или терали мештане. На крају, Ахмићи су тешко разорени. Убијено је 116 особа, од чега су 32 били жене а 11 деца млађа од 18 година. Две локалне џамије су уништене експлозивима. Свет су обишле слике спаљених људских лешева. Према Центру за људска права у Зеници, од 200 бошњачких кућа, спаљено је 180. Хашки трибунал пресудио је да су убиства у Ахмићима била злочин против човечности, а један од заповедника ове акције, Дарио Кордић, осуђен је на 25 година затвора. По повратку из затвора дочекан је као херој у Хрватској, али и код Хрвата у БиХ. Херцегбосанска шесторка у којој се налазио и Слободан Праљак није суђена за овај злочин. Дакле злочин у Сребреници, у ком готово није било цивилних жртава (већина жртава је пала у борбама, а око 800 до 1000 муслиманских бораца је пало у борбама две њихове колоне у „пријатељској паљби“), већ је у њему извршена незаконита и недозвољена егзекуција заробљених војника, међу којима се према досада обрађеним подацима налазила једна жена, окарактерисан је као геноцид, док је злочин у Ахмићима у којима је међу страдалима било више од трећине цивилних жртава окарактерисан као злочин против човечности. Да не кажемо да су егзекуције у Сребреници извршене на најбезболнији могући начин – пуцањем из ватреног оружја (што представља премију у сукобима на подручју бивше Југославије) док су у Ахмићима многи спаљени. Пример ова два злочина приказује колико је праведна правда у Хашком трибуналу, али још више делује поражавајуће то што ни сами Бошњаци не гаје исти пијетет према свим жртвама ронећи крокодилске сузе за поубијаним војницима из Сребренице истовремено заборављајући побијене жене и децу из Ахмића којих се не сећа скоро нико сем њихових прородица и сапатника из логора бивше Херцег-босне. Но политика објашњава све – Запад је објединио хрватске и муслиманске војске у рату против Срба те су као колатерална штета пале у заборав жртве крвавог муслиманско-католичког сукоба. Жељко Ињац http://vidovdan.org/2017/12/01/zeljko-injac-srebrenica-i-ahmici-zasto-svi-znaju-za-prvo-a-niko-ne-pamti-drugo/
  11. Bokisha

    Нико се не може остварити ван љубави

    Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи. Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто  што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас. Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен. Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња.  Бог никада неће издати Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада. И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат  не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује. Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима. Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од  поседнутости својим „ја“. Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија. Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем  му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен. Када си слободан од својега ја (опседнутости  собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи? Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога.   Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге.  Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају. Погрешно оријентисана  на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу. Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру. Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака. Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас.  Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост! Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао. Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу. Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост.  Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу. Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали.    Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље. Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које  он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана. Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери. Оно што  чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити. Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења  приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем. Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам  да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи. Срећни људи заиста не знају да су срећни Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци! У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим. Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога. Свако од нас може да се издигне  изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу. Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога. Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним. Jеромонах Пантелејмон (Шушње)  Извор: Православие.ру http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html
  12. Данашњи човек, чини се, више него икад, налази се у ћорсокаку. Статистика сведочи да сваки десети пати од депресије. Нико од људи који пате од ње не може да се ослободи од те досадне мисли да је живот лишен смисла. На другој страни, многи су покушаји да се депресија савлада; нуде се чак и рецепти, али, само је један целовит начин да се у томе и успе. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог. Радост не долази другачије него од преживљавања љубави. Свет захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи. Једини смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас. Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен. Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. Бог никада неће издати Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада. И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује. Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима. Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од поседнутости својим „ја“. Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија. Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен. Када си слободан од својега ја (опседнутости собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи? Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога. Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају. Погрешно оријентисана на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу. Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру. Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака. Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост! Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао. Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу. Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост. Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу. Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали. Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље. Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана. Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери. Оно што чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити. Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем. Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи. Срећни људи заиста не знају да су срећни Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци! У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим. Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога. Свако од нас може да се издигне изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу. Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога. Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним. Jеромонах Пантелејмон (Шушње) Извор: Православие.ру http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html View full Странице
  13. Монахиња Јована, рођена као Сибила Лер (62), Унука генерала Лера, о бремену свог порекла, духовној отаџбини и искушењу ИАКО сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак немачког генерала Александра Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња, никада у Србији нисам доживела никакву непријатност. Нико ме није ни попреко погледао нити ми је упутио било какву ружну реч. Пре бих рекла да осећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже: Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осећај се слободно. Ми те волимо! Тако своју узбудљиву и чудесну животну причу, ексклузивно за "Новости", започиње Сибила Лер (62), потомак генерала Александра Лера. Рођена у угледној аристократској породици у Немачкој, сада је смерна монахиња Јована у манастиру Соко код Љубовије, у Епархији шабачкој - Вољом Божјег промисла, ја имам две отаџбине: Немачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина - каже монахиња Јована. - Као што је по истинитим речима Господњим: "Душа претежнија од тела", тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија. Подељана осећања о пореклу дуго су је, каже, притискала и саплитала. Све док у беседи патријарха Павла у Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу лековите, речи: "Човек не може да бира време и место у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човек или као нечовек. Ма где био и ма где живео." - Тада сам разумела да човек кроз живот и време путује путевима Божјег промисла. Роди се у једном месту а целога живота трага за неким својим предодређеним местом. Не смири се док га не пронађе, или док оно не призове њега - прича нам мати Јована. - Рођена сам у старој и угледној немачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Гизнедорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно после рата, у мају 1945. године, изговорио чувену беседу о Србима. Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом светском рату извојевао највећу победу: "Победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави." Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на немачкој земљи се нашло 5.000 живих српских костура. Сви су очекивали њихов оправдани гнев и освету, јер су немачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног немачког војника. То се није десило. Напротив, они су миловали немачку децу, давали им бомбоне, разговарали са Немцима као са својом браћом... Тек тада је, каже мати Јована, свима постало јасно зашто је велики Гете учио српски језик, зашто је с толиком љубављу и поштовањем примао и подржавао Вука Караџића, и зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била: "Србија". - Наш пастор нам је говорио о српским јуначким епским песмама као највећем културном благу Европе и света - прича наша саговорница. - Више их је препричавао и скретао пажњу на то да су оне непреводиве и да се једино могу разумети на српском језику. Саветовао нам је да учимо српски језик, како бисмо се уверили у ту својеврсну чаролију уметности пред чијом лепотом се до земље поклонио вајмарски геније. Мати Јована мир пронашла у манастиру Мати Јована каже да је то у њој родило жељу да упозна "тај мали велики народ и да се приближи његовом духу и култури". У манастиру Химелстиру код Хилдесхајма први пут је ушла у православну цркву и присуствовала светој литургији, коју је тада служио владика Лаврентије, тадашњи српски епископ за Западну Европу и Аустралију. - То је био неописив и незабораван догађај - сећа се мати Јована. - То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашле себе и свој нови дом. На земљи и на небу. И уколико би требало да означим најважнија или, лаички речено, најсрећнија три дана у свом животу, то би били: први, кад сам прихватила православље као своју веру. Други: кад сам после више година искушеничког живота примила монашки чин и своје световно име Сибила променила у монашко Јована. И треће: кад сам добила српско држављанство. Никад нећу заборавити дан када се, после уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно време када су многи у овој земљи сањали о томе да добију немачку визу или пасош и да оду одавде. Многи је, каже, питају шта ју је тако снажно привукло православљу. - На првом месту, лепота православне свете литургије и осталих светих богослужења - каже наша саговорница. - Затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна уметност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, лепота српске светосавске душе и лепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала за своју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торжнствено као права Српкиња. Фото В.Митрић Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Немаца кроз историју. У Србији се, прича нам моханиња, спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на трећем крсташком походу, и да је немачки војсковођа за трпезом јео прстима а Немања златним есцајгом. - И то је чињеница - каже мати Јованина. - Међутим, мало је познато оно важније, да је Барбароса оболео на том путу од тешке болести и да га је Свети Сава, тада принц Растко, исцелио од болести својом усрдном молитвом. Велики српски војсковођа Павле Јуришић Штурм био је немачког порекла, а славни српски командант Живојин Мишић био је ожењен Немицом Лујзом. Никада, разуме се, не заборављам ону другу, тамну страну медаље, велике злочине и крвопролића које су немачки окупаторски војници у више наврата чинили по Србији. Стидим се и лијем горке покајничке сузе и приносим Господу молитве за моје сународнике због њихових тешких злочина и недела. Господ ју је, наставља мати Јована, довео овде у ову мученичку и свету земљу, по којој је војска њених предака рушила градове и села, пљачкала и убијала, починила незапамћене злочине над српском нејачи, сејала страх и смрт, жарила и палила... - Од тог пламена остао је сада само један слабачак пламичак, ја, смерна монахиња Јована, која горим као кандило пред иконом Србије и приносим сузне молитве у знак покајања за сва сагрешења немачког народа, који ми је подарио физичко трошно људско тело, а за напредак, срећу и благослов мог дивног српског народа у коме сам се духовно родила, који ми је подарио вечна и непролазна небеска блага - говори мати Јована. - Свакодневно благодарим Господу на том великом дару, и српским светитељима и просветитељима - Светом Сави и Светом владици Николају, чији ме светли примери и дела воде и руководе у моме духовном животу у православљу. ГЕНЕРАЛ АЛЕКСАНДАР ЛЕР ПО ОЦУ НЕМАЦ, ПО МАЈЦИ ПРАВОСЛАВАЦ СТРЕЉАН 1947. У БЕОГРАДУ Фото Бундес архив АЛЕКСАНДАР Лер, кога су звали Саша, рођен је 20. маја 1885. у месту Турн Северин. По оцу је био Немац, а по мајци православац. Одлично је говорио руски, српски, румунски и мађарски језик. Средњу школу похађао је у Панчеву. У Првом светском рату учествује на страни Аустрије и командује аустроугарским батаљоном у борбама против Срба. Рањаван је два пута. Једно време је био командант 85. пешадијског пука стационираног у Вишеграду. Чин мајора је добио на крају Првог светског рата. Након рата, активно усавршава своја војничка знања. У чин потпуковника је унапређен 1921, а у чин пуковника 1928. Генерал-мајор постаје 1934. Један је од тројице бивших аустријских официра (поред Ерхарда Рауса и Лотара Рендулића) који су унапређени у чин генерал-пуковника немачког Вермахта. Током Другог светског рата је био командант 4. ваздухопловне флоте која је бомбардовала Варшаву и Београд. Учествовао је у борбама за Крит и на Источном фронту, пре него што је 1942. постављен за команданта Југоистока. Творац је планова операција "Вајс" и "Шварц". Командовао је Групом армија Е при повлачењу од Грчке кроз Југославију. Заробљен је маја 1945. За ратне злочине осуђен је 1947. на смрт. Стрељан је 26. фебруара исте године у Београду. ВЛАДИКА ЛАВРЕНТИЈЕ Фото В.Митрић Већ тридесетак година живим у Србији, у својој духовној отаџбини у српском манастиру Соко - каже мати Јована. - Служим Господу и прислужујем, у оквиру својих физичких и духовних моћи, свом духовном оцу владици Лаврентију (на слици). Срела сам велики број свештеника и духовних пастира широм света. Желим да посведочим да је владика по својој доброти и племенитости своје хришћанске душе неупоредив. Уверена сам да је он најугледнији и најомиљенији владика у целом хришћанском свету. НЕМЦИ ЦЕНЕ СРБЕ, АЛИ ИХ НЕ ВОЛЕ ЈОВАНА, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена. - Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани... Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца. извор
  14. Драгана Милошевић

    Нико нема права да каже да није видео Бога...

    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 12. марта 2017. године, у Недељу Григорија Паламе, светом Литургијом у манастиру Светог Стефана у Сланцима. Саслуживало је свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке у присуству многобројног верног народа. Након Литургије Патријарх је произнео празничну беседу подсећајући вернике да је Свети Григорије Палама, солунски Архиепископ, био велики богослов и светило Цркве. Његова Светост је рекао и многима који су се причестили и онима који се спремају за причешће да нема веће радости од причешћивања, поручујући да је то највеће достојанство које је Бог дао човеку. Беседу Његове Светости преносимо у целости: -Нека је на спасење и радост Господу данашња света служба коју смо Господу принели за спас, добро и спасење душа наших. Нека је благословен празник који данас славимо, а то је велики Свети отац Грирорије Палама, велико светило наше Цркве, велики подвижник, велики молитвеник и велики богослов речи Божје, који је живео у време када је живео и наш велики цар Душан, а то је XIV век. Црква је данашњи дан посветила њему и другим светим угодницима које Црква наша слави и прославља. Нека су благословени дани овог Великог и Часног поста, браћо и сестре. Ово је радосно време за наше душе. Каже наш народ: Пост је души гост. Као што се тело радује онда када му подаримо добру храну, неко пиће или друго уживање, тако се душа радује посним данима када много више размишљамо о Богу, о себи, о својој души, о своме животу и о смислу и циљу нашега живота овде на земљи. Нисмо ми, браћо и сестре, случајно пали на ову Божју творевину, тј. на земљу, нити ишта на овом свету има случајно, него је све дубоко промишљено Божјом мишљу. Све ово што постоји - то је дело Божје, дело руку Божјих. Господ је то створио својом речју, својом силом. Створио је и нас овде на земљи као украс свих ових светова који нас окружују. Без човека, без нас људи, све би то било празно и пусто. А човек, односно ми људи који живимо овде, ми смо круна свега што је Бог створио. Сваки човек је слика Божја, браћо и сестре. Кажу људи: Није видео Бога. Ако видимо човека кога је он створио и који носи његов лик, ми просто видимо и Бога, Створитеља нашег. Видео је човек и Бога, видео га је у лику сина Божјег, Господа и Спаситеља нашег Христа, који је нас ради и нашега спасења ради благоизволео да узме тело људско и постане човек не престајући бити Богом. Тако да је и човек удостојен, колико год је то нама људима могуће, да види Бога, да му се поклони, да чује реч његову. Да, браћо и сестре, у лицу Господа Христа Бог се свима нама јавио. Зато нико нема изговора да каже да није видео Бога! Видели смо га у лицу Христа, који је као што је и Сам рекао, увек присутан у овоме свету, у нашем животу, у нашој историји. Зато нам је Господ дао Цркву, а Црква није ништа друго него живи Господ Христос, присутан у сваком роду, у сваком времену међу свима нама људима. Поменух реч Црква. Ми често пута када кажемо Црква мислимо на храмове, на домове Божје где се окупљамо као што смо се данас сабрали и окупили овде. Није то Црква. То су домови Божји. А шта је Црква? То смо ми браћо и сестре. Ми у којима живи Дух Свети. Сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, примили смо Бога у себе, Духа Светог, и носимо лик његов. Сви ми представљамо живога Господа, живу Цркву Христову! Господ је на овај свет дошао нас ради и нашега спасења ради, а својим ученицима је обећао када се растајао од њих на дан Вазнесења Господњег: Ја сам са вама у све дане до свршетка света. Није он то рекао само Апостолима, него је преко њих рекао свима нама. Са свима нама је Господ! И све што се дешава у Цркви његовој дешава се његовим делом и његовим именом. Ми освећујемо храмове, освећујемо своје домове, освећујемо себе крштењем и миропомазањем. Данас, хвала Богу, и овде и у граду Београду и у целој Цркви нашој, многи су приступили светој чаши Господњој и примили самог Господа у себе. И то је превелико чудо, браћо и сестре, које се дешава на свакој светој Литургији - да хлеб који смо принели и вино које смо принели благодаћу и силом Духа Светога постају само Тело и Крв Христова и омогућује се нама да то узмемо и примимо у себе и да постанемо једно са Господом нашим, као што је Господ рекао својим Апостолима а преко њих и свима нама: Који једе моје тело и пије моју крв у мени (мислећи на причешће) пребива и ја у њему. Од те заједнице, браћо и сестре, нема веће радости на овом свету. Зато су се Свети Оци, прави хришћани, припремали и са пуно радости прилазили да приме Господа у себи. И заиста, када се причестимо, никада несумњајмо јер примамо Самога Господа Христа. А када примимо Њега онда све Његово постаје наше и наше постаје Његово. То је достојанство које је Бог дао нама људима- Од тога нема већег достојанства и веће радости. Зато захвалимо Господу који нас је удостојио такве радости да будемо једно са Њим и да све оно што има и нама Господ дарује. Наравно уз наш труд и наш подвиг да испунимо заповести Његове, да живимо онако како Господ то жели и како је заповедио, другим речима да живимо онако као су живели Свети које ми славимо и прослављамо и као славе своје и као свете угоднике Божје. Њих нам је Господ дао за пример, да се на њих угледамо. Права радост се доживљава животом и ми то доживљавамо онда када смо на светој Литургији, када смо у молитви, онда када чинимо дела која Господ жели, која представљају духовну одећу наше душе, то је права радост која се доживљава овде, а и то је само малена сенка оне радости коју је Господ наменио у Царству свом онима који слушају заповести Његове, који слушају глас Цркве Његове и који испуњавају оно што Господ жели. А то што Господ жели је наша највећа радост и наша част, јер то Господ жели не ради себе него ради нас, да нас припреми и удостоји да будемо тамо где је Господ, где су Свети угодници Божји, где су анђели - да доживимо радост коју око не виде, ухо нечу и која човеку на помисао не дође - то Господ припреми онима који га љубе. Данас смо, браћо и сестре, овде на овој светој Литургији Божјој. Хвала Богу да смо се сабрали овде у овоме светоме храму! А и где другде можемо да се сабирамо и да Господа доживљавамо него у светоме храму и то у заједничкој молитви? Молитва је наша корисна без обзира где то чинили, дал' на путу, дал' на раду, дал' на њиви, дал' на ливади - али посебна пуноћа молитве јесте када смо у заједници, када смо у Цркви Божјој, јер таква молитва има велику вредност пред Богом, велики значај и велику моћ. Нека би дао Господ да се увек ту сабирамо, да се хранимо Телом и Крвљу Христовом, да се бранимо и јачамо морално и духовно молитвом и постом. Чувајмо пост, браћо и сестре, као што рекох: Пост је души гост. Корисан је не само за душу и духовну страну. Пост је корисан и нашем телу. Данас људи више пате и страдају од богате софре и хране - па је ту шећер, па је ту притисак и многе друге болести које се јављају као последица хране коју употребљавамо. Посна храна је довољна нашем организму и много кориснија за наш организам и наше здравље. Дакле пост је корисан, држимо пост и учимо децу своју да знају постити. Пустите децу нека долазе к' Мени, и не браните им, јер је таквих Царство небеско - рекао је Господ Христос. То је њихово најбоље друштво и заједница са Богом. Сви они који су са Богом били живели су достојним животом и ишли су путем који води Богу, а сваки пут који води Богу је наш пут. Другог пута нема до пута Божјег. Нека би Господ био са нама, нека би нам дао веру да га видимо и да познамо и осетимо Његову силу на наше добро и нашу корист. Срећни и благословени ови дани. Нека нам да Господ да у овом подвигу и овој љубави дочекамо велики радосни празник Христовог Васкрсења. Живели на многаја лета! Извор: ТВ Храм
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 12. марта 2017. године, у Недељу Григорија Паламе, светом Литургијом у манастиру Светог Стефана у Сланцима. Саслуживало је свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке у присуству многобројног верног народа. Након Литургије Патријарх је произнео празничну беседу подсећајући вернике да је Свети Григорије Палама, солунски Архиепископ, био велики богослов и светило Цркве. Његова Светост је рекао и многима који су се причестили и онима који се спремају за причешће да нема веће радости од причешћивања, поручујући да је то највеће достојанство које је Бог дао човеку. Беседу Његове Светости преносимо у целости: -Нека је на спасење и радост Господу данашња света служба коју смо Господу принели за спас, добро и спасење душа наших. Нека је благословен празник који данас славимо, а то је велики Свети отац Грирорије Палама, велико светило наше Цркве, велики подвижник, велики молитвеник и велики богослов речи Божје, који је живео у време када је живео и наш велики цар Душан, а то је XIV век. Црква је данашњи дан посветила њему и другим светим угодницима које Црква наша слави и прославља. Нека су благословени дани овог Великог и Часног поста, браћо и сестре. Ово је радосно време за наше душе. Каже наш народ: Пост је души гост. Као што се тело радује онда када му подаримо добру храну, неко пиће или друго уживање, тако се душа радује посним данима када много више размишљамо о Богу, о себи, о својој души, о своме животу и о смислу и циљу нашега живота овде на земљи. Нисмо ми, браћо и сестре, случајно пали на ову Божју творевину, тј. на земљу, нити ишта на овом свету има случајно, него је све дубоко промишљено Божјом мишљу. Све ово што постоји - то је дело Божје, дело руку Божјих. Господ је то створио својом речју, својом силом. Створио је и нас овде на земљи као украс свих ових светова који нас окружују. Без човека, без нас људи, све би то било празно и пусто. А човек, односно ми људи који живимо овде, ми смо круна свега што је Бог створио. Сваки човек је слика Божја, браћо и сестре. Кажу људи: Није видео Бога. Ако видимо човека кога је он створио и који носи његов лик, ми просто видимо и Бога, Створитеља нашег. Видео је човек и Бога, видео га је у лику сина Божјег, Господа и Спаситеља нашег Христа, који је нас ради и нашега спасења ради благоизволео да узме тело људско и постане човек не престајући бити Богом. Тако да је и човек удостојен, колико год је то нама људима могуће, да види Бога, да му се поклони, да чује реч његову. Да, браћо и сестре, у лицу Господа Христа Бог се свима нама јавио. Зато нико нема изговора да каже да није видео Бога! Видели смо га у лицу Христа, који је као што је и Сам рекао, увек присутан у овоме свету, у нашем животу, у нашој историји. Зато нам је Господ дао Цркву, а Црква није ништа друго него живи Господ Христос, присутан у сваком роду, у сваком времену међу свима нама људима. Поменух реч Црква. Ми често пута када кажемо Црква мислимо на храмове, на домове Божје где се окупљамо као што смо се данас сабрали и окупили овде. Није то Црква. То су домови Божји. А шта је Црква? То смо ми браћо и сестре. Ми у којима живи Дух Свети. Сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, примили смо Бога у себе, Духа Светог, и носимо лик његов. Сви ми представљамо живога Господа, живу Цркву Христову! Господ је на овај свет дошао нас ради и нашега спасења ради, а својим ученицима је обећао када се растајао од њих на дан Вазнесења Господњег: Ја сам са вама у све дане до свршетка света. Није он то рекао само Апостолима, него је преко њих рекао свима нама. Са свима нама је Господ! И све што се дешава у Цркви његовој дешава се његовим делом и његовим именом. Ми освећујемо храмове, освећујемо своје домове, освећујемо себе крштењем и миропомазањем. Данас, хвала Богу, и овде и у граду Београду и у целој Цркви нашој, многи су приступили светој чаши Господњој и примили самог Господа у себе. И то је превелико чудо, браћо и сестре, које се дешава на свакој светој Литургији - да хлеб који смо принели и вино које смо принели благодаћу и силом Духа Светога постају само Тело и Крв Христова и омогућује се нама да то узмемо и примимо у себе и да постанемо једно са Господом нашим, као што је Господ рекао својим Апостолима а преко њих и свима нама: Који једе моје тело и пије моју крв у мени (мислећи на причешће) пребива и ја у њему. Од те заједнице, браћо и сестре, нема веће радости на овом свету. Зато су се Свети Оци, прави хришћани, припремали и са пуно радости прилазили да приме Господа у себи. И заиста, када се причестимо, никада несумњајмо јер примамо Самога Господа Христа. А када примимо Њега онда све Његово постаје наше и наше постаје Његово. То је достојанство које је Бог дао нама људима- Од тога нема већег достојанства и веће радости. Зато захвалимо Господу који нас је удостојио такве радости да будемо једно са Њим и да све оно што има и нама Господ дарује. Наравно уз наш труд и наш подвиг да испунимо заповести Његове, да живимо онако како Господ то жели и како је заповедио, другим речима да живимо онако као су живели Свети које ми славимо и прослављамо и као славе своје и као свете угоднике Божје. Њих нам је Господ дао за пример, да се на њих угледамо. Права радост се доживљава животом и ми то доживљавамо онда када смо на светој Литургији, када смо у молитви, онда када чинимо дела која Господ жели, која представљају духовну одећу наше душе, то је права радост која се доживљава овде, а и то је само малена сенка оне радости коју је Господ наменио у Царству свом онима који слушају заповести Његове, који слушају глас Цркве Његове и који испуњавају оно што Господ жели. А то што Господ жели је наша највећа радост и наша част, јер то Господ жели не ради себе него ради нас, да нас припреми и удостоји да будемо тамо где је Господ, где су Свети угодници Божји, где су анђели - да доживимо радост коју око не виде, ухо нечу и која човеку на помисао не дође - то Господ припреми онима који га љубе. Данас смо, браћо и сестре, овде на овој светој Литургији Божјој. Хвала Богу да смо се сабрали овде у овоме светоме храму! А и где другде можемо да се сабирамо и да Господа доживљавамо него у светоме храму и то у заједничкој молитви? Молитва је наша корисна без обзира где то чинили, дал' на путу, дал' на раду, дал' на њиви, дал' на ливади - али посебна пуноћа молитве јесте када смо у заједници, када смо у Цркви Божјој, јер таква молитва има велику вредност пред Богом, велики значај и велику моћ. Нека би дао Господ да се увек ту сабирамо, да се хранимо Телом и Крвљу Христовом, да се бранимо и јачамо морално и духовно молитвом и постом. Чувајмо пост, браћо и сестре, као што рекох: Пост је души гост. Корисан је не само за душу и духовну страну. Пост је корисан и нашем телу. Данас људи више пате и страдају од богате софре и хране - па је ту шећер, па је ту притисак и многе друге болести које се јављају као последица хране коју употребљавамо. Посна храна је довољна нашем организму и много кориснија за наш организам и наше здравље. Дакле пост је корисан, држимо пост и учимо децу своју да знају постити. Пустите децу нека долазе к' Мени, и не браните им, јер је таквих Царство небеско - рекао је Господ Христос. То је њихово најбоље друштво и заједница са Богом. Сви они који су са Богом били живели су достојним животом и ишли су путем који води Богу, а сваки пут који води Богу је наш пут. Другог пута нема до пута Божјег. Нека би Господ био са нама, нека би нам дао веру да га видимо и да познамо и осетимо Његову силу на наше добро и нашу корист. Срећни и благословени ови дани. Нека нам да Господ да у овом подвигу и овој љубави дочекамо велики радосни празник Христовог Васкрсења. Живели на многаја лета! Извор: ТВ Храм View full Странице
  16. Глумац и продуцент Тика Станић после десет година одустао је од снимања филма о Јасеновцу јер није успео да сакупи новац за овај пројекат, пише Информер. Како каже, највећа жеља му је била да на филмском платну прикаже страшан погром Срба у усташком логору, али нико није хтео да му да паре. Ово остварење најављивано је као српска „Шиндлерова листа“, али су изгледи да ће филм угледати светлост дана све мањи, јер за његов завршетак фали више од два милиона евра. „За сада сам одустао од снимања филма о Јасеновцу. Борио сам се десет година да екранизујем причу о највећем српском стратишту, али ниједна институција није заинтересована за то. Жао ми је због тога. Написао сам сценарио, почео снимање, али је све ту стало. А ја не могу ово да изгурам сам. Немам снаге, а ни енергије да се даље борим. Потребно је 2.320.000 евра да се сними филм. Декларативно ми сви пружају подршку, али нико не даје паре,“ каже Тика и додаје да се нада да ће се овај филм једном ипак снимити. „Можда то не урадим ја, већ неко други. Људи доскора нису чули за Диану Будисављевић, која је спасла 12.000 српске деце из логора. Није припадала никаквој организацији, већ је њено ангажовање било плод њене личне одлуке и храбрости. Она, али и многи други заслужују да се њихова борба исприча на филму.“ Станић већ зна и које би глумце волео да види у главним улогама. „Мислим да би Дијану могла да глуми Аница Добра. Главног команданта логора Макса Лубурића играо би Марко Јанкетић.“ Тика Признаје да је финансијска помоћ стигла са неочекиване стране, али да никако није довољна. „Снимање смо започели пре две године у Инзбруку, на гробљу хероине Дијане Будисављевић. Новчано су нас помогли град Инзбрук и градоначелница Кристина Опиз Плорер. То је једина помоћ коју смо добили,“ истакао је глумац. Станић је објаснио да је филм требало да буде његов морални дуг према настрадалима. „Одрастао сам 12 километара од самог логора Јасеновац, у Козарској Дубици. Целог детињства сам слушао приче о Јасеновцу од мајке и рођака. Чак сам и упознао људе који су преживели боравак у том језивом логору. Филм је требало да буде мој морални дуг према њима.“ ИСКРА

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×