Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'никоме'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Након повратка у образовни систем, верска настава се и даље, после нешто више од 15 година, доживљава као нови предмет, који је најмлађи и најкасније је ушао у школске кабинете. На послетку, доживљава се од најнеукијих међу просветним радницима као предмет који је потпуно новотарски уведен некаквим измишљеним реформама, које се скоро двадесет година ваљају и прежвакавају од стране министара просвете. Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања. View full Странице
  2. Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.
  3. План скован у кабинету Александра Вучића пре пет година реализован је пре неколико дана. ПКБ је продат. Нови власник је фирма која је наводно у власништву неких арапских шеика. Бојим се да су они Арапи колико и чувени Миле Шеик, који је надимак добио јер је радио на бензинској пумпи ПКБ је много више од једне компаније. Он је симбол свега кроз шта смо као земља пролазили претходних 30 година и како ћемо, ако се нешто убрзо не промени, завршити. Годинама је ПКБ функционисао као озбиљна компанија, какву ју је замислио Петар Зечевић, човек који ју је деценијама водио. Имала је производњу, прераду, малопродајну мрежу, банку, али и показивала висок степен, како би се то данас рекло, друштвене одговорности. Двадесетак хиљада хектара земљишта, 70 километара канала за наводњавање, научна лабораторија, фарме кокошака, крава - Имлек, Имес, Пекабета, Фриком... Фриком који је седамдесетих година прошлог века у време комунистичке Југославије направљен као заједничко улагање и власништво ПКБ-а и америчког Унилевера, једне од највећих светских фирми у производњи хране! Године санкција су му нанеле озбиљну штету, а дотучен је одлуком донетом после петооктобарских промена да се одвоје и продају Имлек, Фриком, Пекабета и да у ПКБ-у остане само примарна производња. Колико је тај концепт, који сам и тада критиковао, био погрешан, показује чињеница да су сви велики светски малопродајни ланци, од Теска до Делезеа, покренули производњу сопствених робних марки, које данас у завидној количини попуњавају њихове продајне рафове. Оно што је најпрофатибилније узето је ПКБ-у са идејом да се компанија бави земљорадњом и сточарством. Сведен на производњу пшенице, кукуруза, шећерне репе и на углавном непрофитабилне фарме крава, препуштен вођству неквалитетног менаџмента, гомилао је дугове. У томе су му својски „помагале“ суперуспешне компаније попут МК комерца, Имлека и њима сличних, које су своју успешност базирале на томе да су сви уговори са ПКБ-ом по компанију били више него штетни. Догурао је ПКБ до дуга од скоро сто милиона евра, 14 година неплаћених пореза и доприноса на плате, 10 година неплаћене струје, две деценије без улагања у развој, механизацију, одржавање канала за наводњавање... Преокрет је наступио током 2010. године. Тада су неке приватне фирме понудиле држави да га откупе за један евро уз преузимање дугова. Сећам се како ме је покојни Захарије Трнавчевић убеђивао да се то не дозволи, да ПКБ вреди милијарду евра, да ниједна држава не продаје земљу... То се поклопило са реализацијом идеје за мост Земун-Борча и било је јасно да, ако се ПКБ прода, годину-две касније ћемо платити десетине милиона евра да за приступне саобраћајнице од купца откупимо то исто, у бесцење дато земљиште. Са идејом да ПКБ не продајемо, да га преузме град и да доведемо професионални менаџмент отишао сам код председника Србије Бориса Тадића и добио безрезервну подршку за то. И град је преузео ПКБ. Довели смо стручан нестраначки тим људи да га води, сели са синдикатима и тражили подршку да се број радника смањи за око 400, јер фирма није могла да издржи толики број запослених. Радници који су се опекли са многим гарнитурама гледали су нас неповерљиво по принципу „дошли још једни да краду“, али су нам ипак указали поверење. Без динара из градског буџета ПКБ је почео да на плате које су у просеку биле око 500 евра плаћа све порезе и доприносе, да плаћа струју, купује нову механизацију, гради најмодерније фарме крава. Министри пољопривреде Саша Драгин и Душан Петровић прихватили су да ПКБ по литру млека добија исту субвенцију као приватни произвођачи и помогли су да се почне са чишћењем канала. МК комерцу, који је откупљивао репу по 0,28 евра кроз компензацију, запрећено је раскидом уговора уколико не прихвати тржишну цену од 0,45 евра и да је плаћа - парама. Прихватили су. Имлеку је понуђено да наставимо са продајом млека, али по 20 одсто већој цени, јер су толико литар плаћали у Босни. Одбили су са поруком да немамо коме другом да продамо млеко. После осам месеци, када су схватили да ПКБ може без њих, вратили су се и платили тражену цену... Компанија која је 2010. имала пословни приход од 34.369.000 евра за две године достигла је 60.809.000 евра. Без отписа дугова од стране државе који се књиже као приход и који то реално нису. Смањен је број крава, али је повећана производња млека. Једна крава је у ПКБ-у годишње давала 7.555 литара млека. Просек на нивоу Србије је био 2.920 литара. Смањени су хектари под пшеницом на уштрб профитабилнијих култура, али је просек пшенице био 5,9 тона по хектару, док је просек на нивоу Србије био четири тоне. Запослени су радили не као Немци, него као Јапанци, није била потребна никаква чуварска служба, јер су људи третирали фирму као своју. Издвојено је земљиште поред новосаграђене саобраћајнице са по три траке, претворено у грађевинско чији се хектар продавао за 800.000 евра. Сто продатих хектара било је довољно да се отплате сви дугови гомилани деценијама. Планирали смо да радници и пензионери добију 10 одсто акција, да понудимо сарадњу великим светским компанијама, да радимо као што су радили ПКБ и Унилевер пре скоро 50 година, да тако стигну инвестиције, повећамо производњу и имамо сигурне купце, да направимо и своју млекару ако постојеће наставе да нам уместо природног продају млеко у праху растворено у води, да преузмемо Воћарске плантаже Гроцка, у којима је ПКБ власник више од 20 одсто, да покренемо отварање још неколико компанија по моделу ПКБ-а широм Србије... Ништа се од тога није десило. Ова прича, која је могла имати срећан крај, прекинута је променом власти и одлуком да се ПКБ прода. Почело је систематско уништавање фирме. Менаџмент, коме нова власт није хтела да исплати уговорене бонусе, напустио је фирму и она је 2017. завршила са пословним приходом од свега 34.007.000. Дакле скоро упола мањим него 2012. и малтене у евро истим приходом какав је био 2010, пре него што га је град преузео! План скован у кабинету Александра Вучића пре пет година реализован је пре неколико дана. ПКБ је продат. Нови власник је фирма која је наводно у власништву неких арапских шеика. Бојим се да су шеици Арапи колико је Арапин био и чувени Миле Шеик, који је тај надимак добио јер је радио на Југопетроловој пумпи Змај 1. Цена од 105 милиона евра коју је Ал Дахра платила је понижавајућа и показује да људима на власти никад није доста. Прво су одлучили да се не продаје бизнис и његов потенцијал него само огољена имовина. Па је и та имовина потцењена. Скоро 20.000 хектара земљишта у делу Србије где хектар кошта више од 15.000 евра. А овде цена расте, јер је већина покривена каналима за наводњавање, а земљиште је у комаду. Свако ко се бави бизнисом зна да је немогућа мисија купити у Србији у комаду ни 100, а камоли скоро 20.000 хектара. Додајте на то механизацију, фарме, институт и лабораторије, фабрику сточне хране... Цена за ПКБ је удар на интелигенцију - исти као и кад је РТБ Бор у питању. Кинези су га купили за дугове (200 милиона евра) и одмах сутрадан канадском Невсуну, који уз 60 одсто рудника цинка у Еритреји поседује још само права на два налазишта у Бору, понудили су у парама - 1,4 милијарде долара!? Рече председник државе да су му сузе кренуле када је видео колико смо добру понуду добили за Бор. Признајем и мени су кренуле. Али не сузе радоснице... Продати природне ресурсе Србије – рудна богатства, земљу и воду никада никоме није пало на памет. Све док нису на власт дошли ови. Њима је продаја Србије нормална ствар. Решење? Промена власти. Свака наредна демократска власт има за обавезу да поништи све ове по Србију штетне, а по џепове њених челника и њихових партнера више него корисне уговоре. Тога треба да буду свесни сви који данас са њима праве овакве дилове. Једном ће морати да се подвуче црта и нико од деведесетих до данас неће моћи да буде аболиран. Шта ће бити ако се то не деси? Одговор ћете наћи у прве две реченице текста. НСПМ
  4. У манастиру Грачаница Епископ Рашко-призренски Теодосије синоћ је служио Молебан за страдални народ на Косову и Метохији и позвао вернике да умноже своје молитве и ојачају их постом у току наредних дана. У Грачаници се окупило око стотињак верника са игуманијом манастира мати Стефанидом и сестрама. Узнесене су молитве за наш страдални народ како би Бог помогао да чврсти у вери и међусобној љубави останемо и опстанемо на овим просторима где вековима живимо. Храмом Успења Пресвете Богородице у Грачаници одјекивала је прозба: „Још се молимо Господу Богу нашему да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији и осталим српским земљама, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане“, као и завршна молитва Пресветој Богородице: „Пресвета Мајко Богородице, теби се обраћамо и молимо, јер ти знаш боли мајке за Сином кога злочинци неправедно мучише и убише. Утишај боли матера и отаца за децом коју неправедно нападају, прогоне и насиља чине. Задржи руке злочинаца и сачувај и нас и њих од зла и греха.“ Владика је посебно нагласио да треба да се уздамо у помоћ Божију: „Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90 тих, али и тог времена 90 тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.“ ЦЕО ТЕКСТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА: Драга браћо и сестре сабрани у љубави Господа нашег Исуса Христа, Данашњим служењем Молебана за мир и јединство нашег страдалног народа на Косову и Метохији настављамо и овде, у древној задужбини светог Краља Милутина, да узносимо своје молитве Господу, како би нам био заштитник у овим искушењима која пролазимо. Знамо да је наш верни народ овде на равном Косову Пољу увек био храбар и да смо остали и опстали и у много тежим изазовима. Прегрмели смо са нашом Светом Грачаницом и петовековно турско ропство, и светске ратове и нико нас није искоренио са овог простора. Остали смо уз наше светиње, уз звона грачаничка и пој грачаничких монахиња знајући да Господ никада не напушта своје, посебно када Му се са вером и надом обраћамо. Пролазили смо тешка искушења и 1999. године у рату, и 2004. године када је претила опасност да нас и овде нападну, у те дане када су гореле наше цркве и куће у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, Приштини. Остали смо и поред тога, упорни и чврсти у нади, знајући да својом верношћу завету Светог Кнеза показујемо да смо деца Светог Саве и достојни наследници оних храбрих наших предака који су знали да се своје никада не оставља, да се земља не раскућује и да се наше светиње никада не напуштају. Оне су наш путоказ ка Царству небеском, наши светионици у тренуцима таме и утеха у свакој невољи. Прочитали смо у Светом Еванђељу да: „Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима.“ (Лк. 12.2-4) Тешке су и страшне ове речи јер нас позивају све на одговорност за сваку нашу реч, за свако наше дело. Они који помишљају да могу да поделе или раселе наш народ и да нас натерају да оставимо ове наше вековне крајеве, где је уризничена наша душа, где чувамо тапију дату нам од Светих Немањића, дубоко се варају. Нису то успели ни многи моћници раније, ни они иноверни, као ни они који су заборавили на своју веру, и поколебали се у нади. Видели смо снагу оних који су остали верни Христу у тешком времену комунизма и видимо је и сада међу вама који у Цркви својој Светосавској видите светило неугасиво. Господ нас учи: „Ко иде дању, не спотиче се, јер види светлост овога света; а ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у себи“ Јн. 11, 9-10. Учи нас наш Спаситељ да отворимо духовне очи и не ходимо у делима таме, а наше истинско и једино светило јесте Христос, који је једини мерило истине и правде. Немојмо зато браћо да се поводимо за лажима оних који желе да распуде мало стадо Христово, већ останимо чврсти у вери и непоколебиви у нади. Одбацимо од себе сваку мржњу не само према ближњима, него и према непријатељима, да би нас по тој љубави препознао Господ који каже „По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.“ (Јн. 13: 35) Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90-тих, али и тог времена 90-тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније. Зато и ми сада овде, не уздамо се ни у речи људи, већ пре свега верујемо Господу да се истина једино Христом мери, Христовом љубављу и жртвом Христовом. А Христос каже: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце. и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.“ (Јн 10.11-14) Као Христови пастири дужни смо, дакле, да останемо са својим стадом и када дођу тешка времена следујући Христу Првопастиру „који полаже и живот за овце“. А разни најамници нашег времена, који се представљају као пастири, остављају своје када виде свој интерес и не маре за своје овце. Тако бива ако се поуздамо у човека, а не у Христа и оне који Христу следују. Зато будимо мудри, браћо и сестре. Како год моћници овог света одлуче, поднећемо али важно је да ми учинимо колико до нас стоји да останемо и опстанемо на своме. Жалосно је када видим да наши људи продају своје куће и земљу, оно наслеђе своје које су им оставили преци који су се до крви борили да остану као своји на своме. Каквога ту може бити благослова, какве среће, какве наде? Покажимо да имамо снаге да живимо у миру са свима око нас и да нећемо да прихватимо да нас неко премешта тамо-амо као да ово није наша кућа. Има још доста правдољубивих људи у свету који ће видети и помоћи нам. Молимо се усрдно за све, и за оне на власти, и за ближње и за непријатеље наше. Када Бог види нашу љубав и чисто срце отвориће нам и недра свог човекољубља. Чувајмо међусобно јединство и миримо се са онима који нас вређају да би и нама Бог опростио и подарио своју благодат. Најстрашније је када немамо тог јединства и љубави у породици, у колективу где радимо или у нашем друштву. Нисмо сви исти и будимо спремни да прихватимо друге као браћу. На крају све пролази, само љубав остаје, а љубав је када видимо лик Божији у сваком човеку, без обзира где се родио, којим језиком прича и како се Богу моли. На тај начин ћемо бити истински проповедници Христови на шта нас је Господ и позвао говорећи „Тако да се светли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5.15). Умножимо, стога, браћо и сестре, наше молитве и пост ових дана, удаљујући се од свега што нас одваја од Бога, што нас одваја од доброте, од светлости и љубави међу ближњим. Тада ће и наша молитва да се вине високо и призове благослов Божији на наше домове, наше куће и поља и народ наш. Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. У Грачаници се окупило око стотињак верника са игуманијом манастира мати Стефанидом и сестрама. Узнесене су молитве за наш страдални народ како би Бог помогао да чврсти у вери и међусобној љубави останемо и опстанемо на овим просторима где вековима живимо. Храмом Успења Пресвете Богородице у Грачаници одјекивала је прозба: „Још се молимо Господу Богу нашему да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији и осталим српским земљама, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане“, као и завршна молитва Пресветој Богородице: „Пресвета Мајко Богородице, теби се обраћамо и молимо, јер ти знаш боли мајке за Сином кога злочинци неправедно мучише и убише. Утишај боли матера и отаца за децом коју неправедно нападају, прогоне и насиља чине. Задржи руке злочинаца и сачувај и нас и њих од зла и греха.“ Владика је посебно нагласио да треба да се уздамо у помоћ Божију: „Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90 тих, али и тог времена 90 тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.“ ЦЕО ТЕКСТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА: Драга браћо и сестре сабрани у љубави Господа нашег Исуса Христа, Данашњим служењем Молебана за мир и јединство нашег страдалног народа на Косову и Метохији настављамо и овде, у древној задужбини светог Краља Милутина, да узносимо своје молитве Господу, како би нам био заштитник у овим искушењима која пролазимо. Знамо да је наш верни народ овде на равном Косову Пољу увек био храбар и да смо остали и опстали и у много тежим изазовима. Прегрмели смо са нашом Светом Грачаницом и петовековно турско ропство, и светске ратове и нико нас није искоренио са овог простора. Остали смо уз наше светиње, уз звона грачаничка и пој грачаничких монахиња знајући да Господ никада не напушта своје, посебно када Му се са вером и надом обраћамо. Пролазили смо тешка искушења и 1999. године у рату, и 2004. године када је претила опасност да нас и овде нападну, у те дане када су гореле наше цркве и куће у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, Приштини. Остали смо и поред тога, упорни и чврсти у нади, знајући да својом верношћу завету Светог Кнеза показујемо да смо деца Светог Саве и достојни наследници оних храбрих наших предака који су знали да се своје никада не оставља, да се земља не раскућује и да се наше светиње никада не напуштају. Оне су наш путоказ ка Царству небеском, наши светионици у тренуцима таме и утеха у свакој невољи. Прочитали смо у Светом Еванђељу да: „Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима.“ (Лк. 12.2-4) Тешке су и страшне ове речи јер нас позивају све на одговорност за сваку нашу реч, за свако наше дело. Они који помишљају да могу да поделе или раселе наш народ и да нас натерају да оставимо ове наше вековне крајеве, где је уризничена наша душа, где чувамо тапију дату нам од Светих Немањића, дубоко се варају. Нису то успели ни многи моћници раније, ни они иноверни, као ни они који су заборавили на своју веру, и поколебали се у нади. Видели смо снагу оних који су остали верни Христу у тешком времену комунизма и видимо је и сада међу вама који у Цркви својој Светосавској видите светило неугасиво. Господ нас учи: „Ко иде дању, не спотиче се, јер види светлост овога света; а ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у себи“ Јн. 11, 9-10. Учи нас наш Спаситељ да отворимо духовне очи и не ходимо у делима таме, а наше истинско и једино светило јесте Христос, који је једини мерило истине и правде. Немојмо зато браћо да се поводимо за лажима оних који желе да распуде мало стадо Христово, већ останимо чврсти у вери и непоколебиви у нади. Одбацимо од себе сваку мржњу не само према ближњима, него и према непријатељима, да би нас по тој љубави препознао Господ који каже „По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.“ (Јн. 13: 35) Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90-тих, али и тог времена 90-тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније. Зато и ми сада овде, не уздамо се ни у речи људи, већ пре свега верујемо Господу да се истина једино Христом мери, Христовом љубављу и жртвом Христовом. А Христос каже: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце. и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.“ (Јн 10.11-14) Као Христови пастири дужни смо, дакле, да останемо са својим стадом и када дођу тешка времена следујући Христу Првопастиру „који полаже и живот за овце“. А разни најамници нашег времена, који се представљају као пастири, остављају своје када виде свој интерес и не маре за своје овце. Тако бива ако се поуздамо у човека, а не у Христа и оне који Христу следују. Зато будимо мудри, браћо и сестре. Како год моћници овог света одлуче, поднећемо али важно је да ми учинимо колико до нас стоји да останемо и опстанемо на своме. Жалосно је када видим да наши људи продају своје куће и земљу, оно наслеђе своје које су им оставили преци који су се до крви борили да остану као своји на своме. Каквога ту може бити благослова, какве среће, какве наде? Покажимо да имамо снаге да живимо у миру са свима око нас и да нећемо да прихватимо да нас неко премешта тамо-амо као да ово није наша кућа. Има још доста правдољубивих људи у свету који ће видети и помоћи нам. Молимо се усрдно за све, и за оне на власти, и за ближње и за непријатеље наше. Када Бог види нашу љубав и чисто срце отвориће нам и недра свог човекољубља. Чувајмо међусобно јединство и миримо се са онима који нас вређају да би и нама Бог опростио и подарио своју благодат. Најстрашније је када немамо тог јединства и љубави у породици, у колективу где радимо или у нашем друштву. Нисмо сви исти и будимо спремни да прихватимо друге као браћу. На крају све пролази, само љубав остаје, а љубав је када видимо лик Божији у сваком човеку, без обзира где се родио, којим језиком прича и како се Богу моли. На тај начин ћемо бити истински проповедници Христови на шта нас је Господ и позвао говорећи „Тако да се светли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5.15). Умножимо, стога, браћо и сестре, наше молитве и пост ових дана, удаљујући се од свега што нас одваја од Бога, што нас одваја од доброте, од светлости и љубави међу ближњим. Тада ће и наша молитва да се вине високо и призове благослов Божији на наше домове, наше куће и поља и народ наш. Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
×