Претражи Живе Речи Утехе

Протопрезвитер Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио-Светигоре упутио је Отворено писмо главном и одговорном уреднику и новинарима Радио Телевизије Црне Горе. Текст писма преносимо у целости: Поштоване колеге, Да су дани и мјесеци које живимо библијски, показала је и дуго најављивана емисија на вашем и нашем Јавном сервису, а која је требала да нам „открије све“. Нису аутори успјели у својој намјери, али јесу у нечем другом. Назив емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ, показује да је овдје Бог умијешао прсте, не по жељи аутора колико по свом дубљем промислу у који аутори не вјерују. Искрено речено, који год цитат из Светог писма да је узет не би погријешили. Показала је ова емисија да су истините ријечи Христове „гонили су Мене, гониће и вас, није слуга већи од господара“. Када је Понтије Пилат одлучио да, од страха за позицију и власт, разапне Исуса, иако није нашао никакву озбиљну кривицу за тако озбиљну оптужбу, осим онога што је Исус јавно говорио, наредио је да се напише натпис на Крсту изнад Његове главе „Исус Назарећанин Цар јудејски“. Овај натпис требао је да буде понижење и исмијавање Господа, Његовог лика и дјела. Међутим, написан несвјесно и са злом намјером показао се као вјечна истина и свједочанство. Тако је било и са поменутом емисјом. Ово пишем да бих вас релаксирао јавне осуде и поручио да не треба носити жал на њене наручиоце и ауторе. У вама, драге колеге, ми не видимо непријатеље, него сурове пријатеље. Како је на Охридском језеру записао Свети владика Николај, „пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме учинили странцем у земаљским царствима и гоњен непријатељима нашао сам најсигурније склоште у Твој шатор Господе, гдје ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Зато благослови непријатеље моје Господе, и ја их благосиљам.“ Најављивана као епохално откриће, уперена против главног јунака, заправо је дала одговор на многа наша питања, недоумице, сумње. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Показало се колико је Јавни сервис независан и у служби грађана. Кроз ваше континуиране извјештаје о Цркви, закључно са синоћним документарцем, као најсавременијим рендгеном јасно се детектује у каквом се професионаном стању налази Јавни сервис свих грађана. Нема те новинарске форме и израза којим ће вас неко надмашити, јер сте ви објективно, непристрасно и истраживачко новинарство сахранили. Документарац ћемо убрзо превести и послати на све релевантне међународне адресе, који су већ у континуитету забринути за стање медија у Црној Гори. Мислили смо и раније да то радимо, али сте нам са овим пројектом олакшали посао. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Свашта човјеку може да падне на памет, од генијалности до лудости. Али од емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ научио сам да није центар човјековог бића у уму, него у срцу. Ту се води највећа битка. У њему станује душа и савјест сваког човјека. Ту се човјек сусреће са Богом или ђаволом, са братом или душманином. Срце је ризница из којег добар човјек износи добре плодове, а зао човјек лоше. Ова емисија није ништа рекла о главном јунаку, већ је показала срце оних који су је наручили и потписали. Али сва мржња и клевета стала је у пола сата, и као таква није могла да науди ни истини ни правди, јер вам је то као да сте бацили каменчић у океан Божанског подвига, смирења и трпљења главног јунака – СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Наравно, увијек побјеђује љубав! Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Ова емисија нам је открила шта се скрива иза Закона, које су његове намјере и шта је коначан циљ. Чудили смо се зашто у емисијама не зовете никог од предлагача да образложи и брани правне аспекте овог Закона и зашто бјежите од таквих садржаја? Али довољно је одвојити пола сата, одгледати документарац и само ће се касти. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Сви се питамо откуда оволики народ на улицима. Шта се то десило? Шта се пробудило у људима? Одакле одједном таква слобода, таква храброст и такво достојанство? Ко их је позвао, сабрао и збратимио? Шта то ријеке људи бране на улицама? Земљу, грађевине, позиције или част, образ и достојанство? Ова емисја је дала одговор. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Драге колеге, много смо лијепих, свечаних и величанствених тренутака доживјели у последњих три деценије у васкрслој Цркви у Црној Гори. Али никада тако поносни нисмо били као синоћ. Следећих неколико редака пишем у име стотине младића и дјевојака који су оставили своје родитеље, браћу и сестре, своје каријере и животне успјехе и гледајући СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ пошли за њим да своју младост уграде у светињу и живот проведу у манастирском подвигу. Пишем и у име свих нас младих које је ширина и дубина СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ опредијелила да кроз свештенички позив носимо благи јарам Христов и да се, не по нашој заслузи, него по бескрајној љубави и повјерењу СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ назовемо Царским свештенством. И у име оних који су кроз свето Крштење духовно прогледали. У име оних које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ саслушао, посавјетовао, утјешио, исцијелио, спасио, обукао, скућио, школовао, нахранио. Само Бог зна колико је таквих. У име оних који су без суда побијени, а који су у СВЈЕДОКУ БОЖИЈЕ ЉУБАВИ нашли покоја и правде. У име заборављених подвижника, исповједника и светитеља које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ својом вјером и служењем учинио да засијају у ове наше дане као најљепше звијезде. Синоћ нас је преплавило осјећање благодарности Богу што нас је обдарио да живимо у времену СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Ви га нажалост само знате, а ми га познајемо. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. На крају, да завршим ову причу са разапињањем Христовим, јер сам сигуран да је нисте прочитали. Понтије Пилат је рекао тадашњим Јеврејима: Ја не нађох кривице на овога Човјека. А они, помрачени мржњом узвикнуше: Крв његова на нас и на нашу дјецу. Шта се после десило прочитајте сами, јер ће те тек тада схватити лик, дјело и ријеч СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након Молебана Пресветој Богородици, који је, у четвртак 30. јануара 2020. године служен у никшићком Саборном храму, свенародна литија, у којој је, како се процјењује, учествовало око 30 хиљада вјерника, прошла је кроз град Никшић, у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори. Литију је предводило бројно свештенство, а вјерни народ је и ове вечери, протествовао на миран, хришћански и достојанствен начин, пјевајући духовне пјесме, узносећи молитве, носећи у рукама црквене барјаке, иконе и свијеће. На Тргу „Слободе“, најприје, се обратио протојереј Остоја Кнежевић, парох никшићки, који је захвалио сабранима на истрајности у светим молитвама и свештеном ходу, нарочито, монаштву из манастира, који припадају никшићкој општини: Острога, Жупског, Пивског, Косијерева, Бијеле, Подмалинског, Голије, Заграђа, чије молитве „загријавају наше душе и снаже нас у овим светим ходовима“. Поздравио је и гостујуће свештенике, чије присуство јесте доказ да је борба за одбрану Светиња изазвала пажњу јавности и ван граница Црне Горе. „Да поздравимо свештенике, који су дошли да буду са нама: о. Радивоја Панића, о. Славка Лаловића, о. Милорада Средојевића. Ипак, највећи хероји ове вечери су Неђељко Караџић и Радивоје Вуковић, који су, представљајући браћу Дурмиторце, јутрос пошли пјешке са Жабљака, стигли вечерас у Никшић и прошли заједно са нама овим светим ходом. Прикључио им се и Борис Међедовић из Горњег Поља. Нека их Бог благослови и Свети Василије, нека им дарује снаге да у сва времена буду достојни имена хришћанског“, рекао је о. Остоја. Величанственом молитвеном скупу обратио се, потом, отац Никола Пејовић, главни и одговори уредник Радија ,,Светигора“, који је казао да је свуда лијепо бити у литијама, у молитвама, али је, сматра он, највећа радост и највећа част бити у литији у Никшићу , на чему „завиди“ цијела Црна Гора. „Ово је, већ, историја, рекли су неки; ја бих рекао да ово превазилази тај историјски моменат. Ово је Библија, ово су библијски догађаји, а библијски догађаји су они у којима Бог походи народ свој. Ово што се дешава у Никшићу и другим градовима, није ништа друго него чудо Божје. А шта је то чудо Божје – то је када се сусретне човјекова вјера и Божја љубав“, казао је свештеник Пејовић. Поручио је да овај наш литијски ход, није ход ни за каквом идејом, ни за каквом идеологијом, ни за једним човјеком, него да је то ход за Богом, за Божјом истином и Божјом правдом. „Мојсије је 40 година водио народ свој у земљу обећану. Тако су и наши архијереји, ових дана, као боговидци, воде нас у земљу обећану и осјећамо ту радост, то присуство Божје. Све је кренуло тако што је онај код кога, ево, 300 година гредимо, који грије хладне пештере, наша срца, и домове чува, Свети Василије Острошки дошао међу нас, охрабрио нас и рекао нам: Не бој се мало стадо, ја сам са вама. И, ако неко води овај народ, то су Свети Василије, Слава му и милост, и Свети Петар Цетињски“. „Дошао је да нас охрабри, да нам покаже, и оном кишом, да требамо кроз ове литије, кроз ове подвиге, да оставимо и оперемо наше слабости, наше гријехе да би се, у овим данима, пројавила и засијала наша вјера. То је оно што краси ове литије, то је оно што их чини Царством небеским. Господ нам у једној причи каже да је царство небеско као онај квасац. Зато ове наше литије не да се смањују, него нарастају“, бесједио је протојереј Никола Пејовић. Никшићке литије краси и чини препознатљивим велика слика са ликом Светог Патријарха Павла. И то је, истакао је о. Никола, неко знамење. „Он нам, и сада, говори да будемо људи. Учио нас је да је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди. Та његова ријеч данас је посебно важна – да будемо људи, људи Божји и да се молимо за непријатеље наше, јер, по томе Христос зна да смо Његови ученици. Да љубимо једни друге као што љубимо себе, али да волимо и непријатеље наше, а дао нам је Бог да, у овим данима, и то покажемо. Ове наше литије својим достојанством, љепотом, отменошћу, молитвеношћу управо то свједоче“, оцијенио је свештеник Пејовић, додајући да и непријатеље наше позивамо да се прикључе овом крсном ходу, који је ход светлости, а не таме. „Ова наша борба у Црној Гори је она борба коју је Ловћенски Тајновидац описао у „Лучи микрокозма“, борба Бога и сатане, добра и зла, свјетлости и таме. Зато се ми уздамо у Онога Који је рекао да је Он свјетлост и да ко год ходи за Њим неће ходити у тами, него већ има свјетлост живота“. Своје обраћање о. Никола Пејовић завршио је позивом на слогу, међусобну љубав и руковођење поукама наших Владика. „Да будемо сложни, да будемо истинска и права браћа, јер нас наше Владике воде истинским и правим путем. Да се никада не поколебамо и не одвојимо од њих. Они нас воде у коначну побједу, а то је побједа добра, не ни против кога, него побједа да се добро зацари у срцима нашим, да се добро зацари у нашој Црној Гори, да Црна Гора опет буде славна као некада. То је наша борба!“ „Уздамо се у помоћ и молитве наших Владика, које је Господ, у ове дане, удостојио да виде и своју жертву, оно што су сијали свих ових година. Народ широм Црне Горе је печат апостолства Светог Митрополита Амфилохија и Владике Јоаникија! Нека би их Господ укријепио и нас у братској љубави. Да се, увијек, овако сабирамо док год се овај срамни закон не скине са лица Црне Горе. Све до тада поручиваћемо им: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Не дамо светиње!“, казао је о. Никола, чије обраћање је вјерни народ поздравио срдачним аплузом, узвикујући да неће дати светиње. Најављено је да ће молитвени ход, у недјељу 2. фебруара, предводити Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије. Извор: Радио Светигора

У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у четвртак вече 2. јануара 2020. године, свештенство и многобројни вјерни народ, одслужили су молебан, да би након тога кренули у Молитвену Литију. Велики број вјерника са платоа Храма кренуо је у молитвену шетњу ка цркви Светих 42 Новомученика Момишићка на момишичком Малом Брду и назад до Саборног храма. Вјерници су се и овога пута одазвали позиву, и у још већем бројуод претходних кренули у молитвено вход са својим свијећама и иконама. На платоу храма Новомученика Момишићких на Малом Брду, сабранима обратио се протојереј Никола Пејовић старјешина овог светог храма, који је овом приликом нагласио да је сваки човјек призван на љубав, на заједништво, на свјетлост Христовог Васкрсења и свјетлост живота која обасјава по његовим ријечима васколику васиону и свакога човјека у свим временима. Он је нагласио да том свјетлошћу и народ ходи у овим молитвеним Литијама и то баз из Саборног храма Христовог Васкрсења из којег је та Христова свјетлост Васкрсења и живота обасјала цијели град Подгорицу, Црну Гору и сву васењену јер су на освештању тог Храма били присутни сви поглавари и представници свих православних цркава из цијелог свијета хришћанског. Отац Никола је најавио следећу молитвену Литију за сјутра вече, у петак, 3. јануара, у 19 часова, гдје ће свештенство са вјерним народом кренути молитвено са иконама и барјацима од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици до цркве Светих Макавеја у Толошима. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Поводом прослављања празника Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, каже да је Свети Никола најраспрострањенија слава у српском народу јер је Свети Никола својим животом утврдио правило вере и по својим карактерним особинама је био јединствен. Оца Слободана питамо да ли је Свети Никола Деда Мраз, затим зашто поједини верници Светог Николу славе са мрсном трпезом, али и да ли православни верници могу да се моле над његовим моштима које су скоро 1000 година у католичкој цркви у Барију. Извор: Радио Источник

Ђакон Никола Дувњак одржао је предавање у недељу, 15. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „Значај Светог Писма за живот Цркве“. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Српска православна црква, нажалост, поново је на распећу у Црној Гори. Људи изнова распињу Цркву Христову мислећи да чине службу Богу, правди и истини Божијој. То нам је награда за осмовјековно постојање наше Свете цркве“, оцијенио је свештеник Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио Светигоре. Отац Никола се гостујући у емисији „Питајте свештеника“ осврнуо на недавно усвојен Предлог закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, рекавши да је наша Црква, којој грађани највише вјерују, овим Предлогом закона о слободи вјероисповијести и увјерења двоструко дискриминисана, не само у односу на остале вјерске заједнице већ и у односу на сва друга физичка и правна лица која су имаоци права својине у Црној Гори. Изнио је и чињенице да у дискриминаторном Предлогу закона није узето у обзир 90% препорука Венецијанске комисије, што показује заинтересованост Владе да то усклади са европским принципима, и да Предлог гази сам Устав Црне Горе. Подсјетивши да су сви наши храмови препуни вјерујућег народа, указао је на чињеницу да су данас Црква Христова и њени вјерници оклеветани и таргетирани као издајници Црне Горе: „Као они који, како чусмо у реторици која забрињава, подривају државу Црну Гору што је бесмислено. Сваки човјек који долази у цркву може да потврди да је то најгнуснија лаж и подвала која се подмеће Цркви Христовој. Око истине Божије, служења Господу не може бити договора, ми смо се завјетовали као хришћани, када смо примали Свету тајну крштења, да ћемо чувати основе наше православне вјере.“ Зато је, како је примјетио, свим овим догађајима Црква Христова у Црној Гори угрожена двоструко: „Прије свега угрожена је тим што се понижава. Ни на једну другу вјеру, власт не демонстрира такву количину мржње и силе, као што то демонстрира према Православној цркви и њеним вјерницима.“ Нагласио је да у свим органима власти могу бити људи декларисани вјерници других вјероисповијести, и то не смета грађанском и секуларном концерту државе, али смета ако је неко православни вјерник: „Понижавање које долази од наше браће нас много забрињава и не води доброме ако се најскорије не прекине. Тај однос се показао и чињеницом да је власт у Црној Гори имала и показала и капацитет, и хвала Богу да је то тако, да постигне договоре и законске одредбе са свим вјерским заједницама, и Римокатоличком црквом, Исламском заједницом, и чак са Јеврејском заједницом, која има свега неколико десетина вјерника, што, наравно, није проблем.“ Дакле, имала је капацитета да усагласи оно што су њихови интереси, а с друге стране, истиче прота Никола, излива се мржња ових дана по Црној Гори, не ни према Амфилохију, ни Јоаникију, ни према свештеницима, него према грађанима ове државе којима је једина мана и гријех што су крштени као православни хришћани и што иду у цркву. Поред те димензије коју Црква проживљава ових неколико година, постоји и друга страна која се тиче правног дијела, гдје је Правни савјет Цркве урадио добар и велики дио посла да обесмисли свако слово које је написано у Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Како каже отац, већ је 5. децембра, када је Влада Црне Горе усвојила ту коначну верзију Предлога закона, постало јасно да у члану 62, који се тиче тзв. имовинског питања нема суштинске промјене у односу на Нацрт из 2015. године: „Влада је остала при науму да се имовина црквена на један нецивилизовани, недемократски и антиуставни начин отима од Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићке и осталих епархија у Црној Гори.“ Није дошло до истинског дијалога, категоричан је протојереј Никола Пејовић, истичући да је дијалог основни темељ савремене демократије, па ако тежимо нечему што су европске и свјетске вриједности онда је требало прије свега разговорати, што значи показати добру вољу да се уради нешто на обострано задовољство: „Можемо слободно да посвједочимо, и пред Богом и пред људима, да је овдје била класична симулација дијалога, свједочећи чињенице да су представници Владе саопштили нашој Цркви свој план да сви разговори о Предлогу закона буду обављени у свега два радна дана. И то тако што се разговори неће тицати тзв.имовинских питања, јер су она за власт, што је заиста фрапантно, политичко питање.“ Отац је става да се овим јасно показује да је дијалог завршен и прије него што је почео, те да Влада није имала искрену намјеру да га води, већ да задовољи неку пуку форму. Представници Владе нису нарочито скривали намјеру да је вођење једног оваквог дијалога имало једини циљ да обмане јавност и саме учеснике, будући да су на самом почетку децидно исказали приступ: узми или остави, ми ћемо то свакако и без вас да усвојимо. Приликом коначног текста Предлога закона, представници Владе су истакли да је овај текст усклађен са препорукама из Мишљења Венецијанске комисије, европског тијела које има савјетодавни карактер. Међутим, од осам изричитих препорука Мишљења Венецијанске комисије, које се односе управо на чланове 62, 63, 64 тзв. имовинског питања, Влада је у текст предложеног закона унијела само пола једне препоруке. То значи, појашњава свештеник Пејовић, да 90% препорука Венецијанске комисије нијесу узете у обзир и то показује колико је Влади у интересу да то усклади са неким европским принципима: „Иако Влада тврди да се ради о једном либералном европском закону, он нити је либералан, нити је европски, нити усклађен са препорукама Венецијанске комисије. Овим Предлогом закона гази се уставна гаранција владавине права, гази се сам Устав Црне Горе и они који Цркву оптужују да подрива уставност државе Црне Горе, данас управо овим законом то чине.“ Образлажући ову тврдњу, отац је навео да устав Црне Горе гарантује основна људска права и обавезе и правила поступања државних органа, тако да овај има карактер уставних и правних начела која не могу бити дерогирана законима и другим актима неке ниже правне снаге. Влада пријети да одредбама из члана 62, 64 Предлога закона прекрши већину најважнијих уставних начела и гаранција. Дакле прописивањем специјалног поступка за мериторно одлучивање о прокламованом својинском спору, Предлог закона крши уставну гаранцију забране дискриминације и то се јасно наглашава у Уставу чл. 8. Црква је оваквим Предлогом закона двоструко дискриминисана, тврди протојереј, не само у односу на остале вјерске заједнице, које Влада од овог закона штити тим посебним споразумима, него и у односу на сва друга физичка и правна лица која су имаоци права својине у Црној Гори: „Дакле све оно што се односи на свакога човјека, на свако правно лице у Црној Гори, не односи се само на Православну цркву у Црној Гори, институцији којој се већ деценијама највише вјерује у Црној Гори, не без разлога. Не би она то могла да буде да подрива ову државу, него управо због тога што Црква свједочи истину и што они који хоће да се напајају том истином и да њоме живе то налазе у Цркви православној, чија врата су отворена за сваког човјека добре воље који има ту жељу и потребу за Богом живим.“ Нама остаје уздање у Бога и наше светитеље, поручује прота Пејовић и додаје да није ово ни прво, а ни последње искушење за Цркву, имали су их сви наши светитељи којима нас је Бог обдарио: „То су наши истински чувари, то су наши војници. Ми немамо војску ни друге механизме да присилимо било кога, али имамо наше светитеље који нас позивају на покајање, мирење, истинску и праву љубав, на богољубље и братољубље. Зато је благослов наших архијереја да Свети Василије буде са народом 21. овог мјесеца у Никшићу један догађај који свакога човјека, истинског богољубца и истинољупца, мора да обрадује и весели.“ Свети Василије је имао сличних проблема можда и још већих , али кроз њега видимо да када човјек до краја издржи, те невоље Бог преображава у радост и побједе, у васкрсење: „А то ће бити само ако се сви заједно саберемо око имена Божијега и око Светог Василија. Позивам све људе, без обзира на националну, политичку или било коју другу опредјељеност да дођу. Позивамо и нашу браћу римокатоличке и исламске вјероисповијести и све оне којима је правда и Божија и људска на срцу, све оне који добро желе данас Црној Гори, да дођу да будемо заједн. Да се заједно Богу помолимо и заблагодаримо Светом Василију и од њега помоћ тражимо да исцијели братске ране и да нас помири једне са другима, и да нас помири са Богом“, поручио је протојереј Никола Пејовић. Прота Никола каже да се све што се догађало са Христом понавља непрекидно и са Црквом Христовом и са хришћанима, та да зато они који су Христови својом љубављу и молитвом, својом истрајношћу, борбом и свједочењем поистовјећује себе са Христовим животом. Констатујући да се онда крст Христов, распеће, не завршава страдањем, него се преображава и задобија силу васкрсења, отац је истакао да наша крстоваскрсна Црква Христова, која ове године прославља 800 година аутокефалности, у неколико последњих деценија доживљава велико васкрсење. „И ако је неко украсио и уљепшао Црну Гору у ових три деценије онда је то Црква Христова која је заједно са нашим вјерним народом, подстакнутим од нашег Митрополита Амфилохија, владике Јоаникија и свештенства, обновила и украсила наше светиње. Од оних мјеста која су била претворена у клозете и служила за затварање стоке, од оних разорених темеља и цркава сада су изграђени најљепши бисери наших манастира и цркава, које прије свега испуњава монаштво и свештенство, али и велики број вјерног народа“, казао је отац Никола Пејовић за Светигору. Подсјетио је да је Црква Христова увијек на крсту и да је природно стање Цркве да се налази на распећу и да ми као хришћани треба да се потрудимо да се стојећи на крсту, загледамо у Христов крст и Њега. Да никада, ма какве ствари се око нас дешавале, не дозволимо да мржња буде она која ће преокупирати наше срце и ум, него да имамо скрушеност Христову, вјеру Његову и оно што је и Он говорио са крста онима који су Га разапињали: Опрости им оче, јер не знају заиста шта чине. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост овонедељног издања емисије "Питајте свештеника" на таласима васењенског радија "Светигора", био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ храма у Момишићима и главни и одговорни уредник радија "Светигора". Духовни напредак човеков се огледа у квалитету његових мисли, између осталог рекао је прота Никола. Вашу пажњи топло препоручујемо ову емисију. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

У недјељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог пророка Авакума, Светог Цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом литургијом у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му протојереј Никола Маројевић парох никшићки и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа. После читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никола, који је тумачећи прочитане приче и говорећи о смрти казао да ”морамо имати сјећање на смрт, али да то сјећање не смије да паралише нашу душу”. – Смрт је пратиља живота и она без живота губи смисао. Уколико је смрт крајња тачка живота, његова посљедња станица како многи вјерују, онда овај живот тешко да има неки дубљи смисао. Напротив, смрт је само један у низу неопходних човјекових корака. А најгори је крај иза кога ништа не остаје, као код овог безумног богаташа у причи. Ово може бити и прича о два пута, путу живота и путу смрти; о два човјека, једном тјелесном и другом духовном; и коначно двије службе, служење оном тварном, материјалном и пролазном и служење оном духовном, непролазном и вјечном – казао је о. Никола. Нагласио је да већина људи у овом животу смисао живота налази у стицању ствари које се гомилају без реда, а да је мали број оних који заиста живе духовним животом и свој живот посвећују Господу испуњавајући божанске заповијести, трудећи се да очисте своје срце и умноже своју љубав према Богу и ближњем, ојачају вјеру и стекну смирење. – Овдје видимо житнице које су препуњене и живот душе која остаје пуста. А истинска житница на коју нас упућује Христос, наш благу учитељ и тихи родитељ, је човјеково срце. У ту ризницу треба смјестити све најљепше што може учинити човјек у овом животу. Добра дјела, чисте мисли и љубав праву. Само се у тој ризници може примити Господ, једина сила која се раздјељује а не нестаје, него испуњава све оне који се у Њега надају, вјерују и знајући да само оно што је добро никад не умире – казао је о.Никола и нагласио да само човјек чија је душа окренута вјечном Извору живота и Сунцу правде, може наћи толико жуђени мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као што је цио човјеков живот пропутовање, тако је и пост веома важан дио тог пута који својим квалитетом, садржајем, особеношћу осмишљава животни пут сваког човјека. Зашто је то тако? На првом мјесту због тога што је пост Божанска установа, утемељен на Божијем благослову, а не на људској мудрости. Тако се пост открива као Божија заповијест и путоказ без кога хришћани не могу сигурно и безбједно путовати. Отуда је вријеме поста вријеме духовне радости, вријеме у којем нам човјекољубиви Бог даје нову шансу да интензивније проникнемо у вјечну истину да „не живи човјек само о хлебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4. 4.). Пост нам открива да је човјек „душа жива“, саздан, не само од тијела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног. Као што тијело треба хранити тако и душа човјекова вапије за својом храном. Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и тјелесно и духовно. Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно, тако и за свеукупно човјечанство. Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег догађаја, који је историју рода људскога подијелио на Старо и Ново, а то је Рођење Хистово – Бог постаје човјек. Онај кога су пророци најављили, народи ишчекивали, мудраци даривали постаје дио нас. Догађај који уноси радост, наду, љубав, јер је са нама Бог – Емануил. Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увијек изнова кличе и пјева „Дјева данас Превечнога рађа…“. Ова реалност Цркве да је она у исто вријеме и сјећање, спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам) догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста. Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато нас Црква призива да се духовно и тјелесно вјежбамо и учимо како треба дочекати овај велики празник. Призвани смо да наша тијела постану пећина у коју ће Син Човјечији имати гдје главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо гријати ово најљепше од свих синова људских. Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун благодати и истине, богољубља и човјекољубља, једном ријечју христоподобан (χριστοειδης). Христос је принио себе без остатка, па смо и ми призвани, да по угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је идеално вријеме за то и такво себеприношење. Примајући те дарове, постајући их свјестан, човјеку не преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља – загрљаја Бога и човјека – Светог Причешћа. У Причешћу ми видимо Бога – Свјетлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче. Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа! Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним даровима. протопрезвитер Никола Пејовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Предавање Протојереја Никола Пејовића главног и одговорног уредника Радија “Светигора” на тему “У сусрет Богомладенцу: од заповијести до савршене љубави” које је одржао 9. децембра 2017. године у парохијској сали цркве Светог Ђорђа у подгоричком насељу Доња Горица. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

У току је Божићни пост. Тим поводом, саговорник у емисији „Гост Радија“ је ђакон Никола Дувњак, ђакон при храму Рођења Светог Јована Крститеља у Бачкој Паланци. Ђакон је подсетио на историјат и правила Божићног поста, а говорио је и томе како се човек данашњице у току поста носи с ововременским искушењима. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свештеник позива оне који су се причестили светим Тајнама да за то Причешће заблагодаре Богу, Који им га је предао; и то не немарно и нехајно, већ усрдно. Јер, то значе речи стојећи смерно; да благодаримо Господу не лежећи или седећи, него усправљајући и душу и тело према Њему. 2. А затим, пошто је позвао присутне да се помоле Богу и за све остало што је уобичајено, он излази изван Жртвеника, стаје пред часне двери и чита молитву за сав народ. 3. Овде ваља напоменути и следеће: после ове свештене радње и после славословља које њу прати – а пошто је извршено све оно што смо према Богу били дужни – свештеник одваја себе од општења са Богом и од оне узвишености, испушта се на општење са људима; чини то на начин који свештенику приличи: молећи се; а начин и место молитве показују да се он спушта. 4. Заиста, раније је био унутар Жртвеника и молио се тихо, тако да га нико није могао чути, и тако се обраћао Богу. А сада, изишавши из Жртвеника и нашавши се усред народа, гласно, да га сви могу чути, упућује заједничку молитву за Цркву и за сав верни народ. Затим, пошто онај принесени Хлеб, из којег је на Предложењу извадио свети Хлеб за жртву, подели на много комада, предаје га верницима јер је освештан тиме што је посвећен и принесен Богу. Са великим благочешћем верници примају комад Хлеба и целивају свештеникову десницу, јер она је малочас дотицала пресвето Тело Спаситељево, те је од Њега примила освећење, и верујемо да га предаје онима који се ње дотичу. 5. За све то време верници славослове Бога, Који је узрочник и давалац тих добара; а то славословље узето је из Писма: „Нека је благословено име Господње“; пошто то отпевају више пута, читају псалам који је препун славословља и благодарности. Који је то псалам? „Благосиљаћу Господа у свако време.“ 6. Пошто Хлеб буде раздељен и пошто се оконча појање псалма, свештеник упућује народу последњу молитву; и то не само изван Жртвеника и тако да га сви могу чути, него речи молитве упућује самом народу, показујући сада већу заједницу са њим него раније. Која је то молитва? Да се спасемо, пошто се удостојимо милости Божије, јер са своје стране немамо да принесемо ништа што је достојно спасења, него своје надање полажемо у човекољубље Онога Који једини може да нас спасе. Због тога свештеник овде помиње многе заступнике који у томе могу да нам помогну, а пре свих Пресвету Мајку Божију, чијим посредовањем од самог почетка бивамо помиловани. 7. Почетак ове молитве гласи: Христос, истинити Бог наш. Не неки од лажних и такозваних богова, којих смо мноштво некада поштовали, него Онај Кога смо управо пронашли, истинити Бог наш. 8. Због тога само Њему, као Богу, приличи слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и благим и животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Вредно је да се позабавимо и овим питањем. Јер, ако је ова служба и благодарствена и прозбена, зашто се не зове на оба начина, него само Благодарење? 2. Назив је попримила од оног својства које је претежније. Јер, више је разлога за благодарење него за прозбу, будући да смо већ примили већину од онога што смо тражили. Тако прозба представља само део службе, а благодарење целину. Наиме, оно што тражимо да добијемо, представља само део онога што смо већ добили. Јер, добили смо све што од Бога зависи, и није преостало ништа што нам није дао. Али, има и добара за које још није дошло време да их задобијемо, као што је непропадљивост тела, бесмртност и Царство небеско. Но, постоје и друга добра која смо примили, али их нисмо очували, као што је отпуштење грехова и други дарови који нам кроз свете Тајне бивају предати. Нека од добара, као што су спокој, здравље, богатство, изгубили смо зато што смо их на погрешан начин користили, и зато да не бисмо постали гори, јер смо их учинили средством зла и уживања. Или смо, попут Јова, ради веће користи лишени добара овога света. 3. Из овога се јасно види да Бог није оставио никаквог простора за прозбу, али нам је дао сваки разлог за благодарење. Но ми, изазивајући својим немаром властиту оскудицу, имамо потребу за прозбом. 4. Погледајмо за шта се Богу молимо. За отпуштење грехова. Па њега смо крштењем изобилно добили, без икаквог труда са наше стране!Зашто га онда опет тражимо? Зато што смо изнова постали криви због својих греха. Али, ко је узрочник те наше кривице? Ми сами. Према томе, ми смо и разлог за те молитве. 5. Молимо се и за то да наследимо Царство. То наследство, међутим, већ нам је предато. Јер, постали смо деца Божија, а Он је Тај Који то Царство поседује. А ко је наследник, ако не дете? И шта од очева поседа остаје изван наслеђа?Ништа. Па како онда можемо тражити оно што нам је већ предато? Пошто смо рођени од Бога и удостојени усиновљења, дрзнули смо се на оно што је усиновљењу страно, и тако смо уместо синова постали зле слуге. Због тога ми иштемо Царство, као да нам је оно нешто туђе, и као да нам никако не припада. Према томе, ми сами смо разлог и за ове молитве. 6. За телесна добра Господ је заповедио:“ Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати“, и „не брините се душом својом шта ћете јести (… ) и у шта ћете се оденути“. Отац ваш небески даће свакоме што му је потребно. Кад ми у нечему од овога оскудевамо, то се збива зато што смо лакомислени и неверни, и што се не држимо ове заповести – а тада је и оскудица и молитва у вези са њом наше дело. Или се то, као код Јова, збива због Промисла и човекољубља Божијег, како бисмо стекли још већа и драгоценија добра; а тада је ова оскудица, наравно, дело Божије, и она не постаје разлог за мољење и за прозбу, него за славословље и благодарење, као што је и Јов говорио: „Да је благословено име Господње“ у све векове. 7. Видиш ли да сви дарови које нам је Бог дао, воде само ка славословљу и ка благодарењу, а да смо ми узрочници молитава и прозби. Због тога, кад у својим обраћањима Богу помињемо сва добра, и телесна и душевна, помињемо их само због благодарности, без обзира на то да ли их поседујемо или не; јер, Бог нам је сва добра дао одједном, и ништа нам са Своје стране није ускратио. Имајући то на уму, блажени Апостол је поручио да благодаримо за све, рекавши: „Радујте се свагда; на свему захваљујте“. 8. Из тог разлога са правом називамо Евхаристијом ово најсавршеније и најнепосредније обраћање Богу, односно ову службу светог Причешћа, на којој помињемо не ово или оно доброчинство, него уопште сва добра која нам Бог дарује – и она која већ поседујемо и она која ћемо тек примити. Дакле, називамо је не по ономе за шта се због своје беде молимо, него по доброчинствима која нам Бог пружа; не по својој немаштини, него по богатству Његове доброте. 9. У овој служби, уистину, упућујемо Богу и молитве и благодарност; али, благодарење је дело Божије, као што смо рекли, док прозба представља плод човечанске немоћи. Благодарност се односи на више ствари, а прозба на мање, односно ово прво се односи на сва добра уопште, а ово друго само на поједина од њих. Због тога је и требало да овој служби дамо име по ономе што је узвишеније и веће, и да је назовемо Евхаристијом. Јер, тако се и човек назива словесним живим бићем; па иако једним својим делом учествује и у бесловесној природи, он је ипак назван по оном делу који је узвишенији и већи. 10. Уосталом, и први који је ову службу установио, Господ наш Исус Христос, принео је и предао нам ову свету Тајну не молећи се Оцу, него благодарећи Му; због тога и Црква, примивши ову службу онакву каква јесте и дајући јој одговарајуће име, њу назива Евхаристијом. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Назива је словесном службом зато што. при жртвовању не обавља никакву радњу, него ово приношење Дарова савршава користећи се само литургијским речима. 2. Наиме, оно прво приношење Дарова представља дело које људи могу учинити, а пошто га свештеник обавља, може бити названо делатном службом. Оно друго, односно претварање Дарова у божанско Тело и Крв – а што представља само жртвовање – будући да то превазилази човекове моћи, остварује благодат Божија, док се свештеник само моли. 3. Према томе, иако приношење жртве представља и дело и опипљиву стварност, свештеник на њој не обавља никакву радњу осим изговарања речи, те са правом каже како не приноси делатну, него словесну службу. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Погледајмо, дакле, колико се пута и на којим местима у Литургији врши ово помињање. 2. Врши се двапут. Најпре на самом њеном почетку, кад се обавља приношење Дарова, а затим кад се они приносе на жртву. Јер, приношење Дарова одиграва се у два чина. Први је онај кад се они приносе само као првине и као заветни дарови, као што смо нешто раније већ говорили, а други је онај кад се као жртва приносе. Отуда је природно да се они, за које се ови Дарови и приносе, помињу и при првом и при другом приношењу. 3. Према томе, као што при првом приношењу свештеник говори: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, тако и при другом каже: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, односно Крста и свега другог што је Христос ради нас поднео. Наиме, оно што на овом месту представља сећање на Крст и на све оно што се после Крста збило, то у оном првом помињању представља сећање на Господа. Јер, тамо свештеник помиње Спаситеља не као Онога Који је чудеса творио, већ као Онога Који је распет и Који је умро, као што смо то на оном месту опширно показали. 4. Као што при првом приношењу каже: У част Пресвете Богородице; на заступништво светих, тако при другом приношењу каже: За све свете; особито за Пресвету Богородицу. Икао што је тамо њено првенство показао тиме што ју је поменуо пре свих светих, тако је овде, поменувши је после неких других светих, додао реч особито. 5. Па као што при оном првом приношењу свештеник после светих помиње и оне којима је потребна милост и за које се моли, односно помиње и живе и умрле, тако исто бива и при другом приношењу. 6. Но, ипак има неке разлике. Наиме, приликом овог другог чина свештеник објашњава своје приношење; јер каже: Приносимо Ти ову словесну службу, и: Твоје од Твојих Теби приносећи(… ), Тебе певамо, а у наставку наводи разлоге заово приношење, сећајући се – било на почетку било на крају – страдања Спаситељевих, сећајући се успомене светих, сећајући се спасења оних којима је спасење потребно. Док у оном првом случају наводи само разлоге за приношење, говорећи: У спомен Господа, у част Пресвете Богородице, и тако даље, где помиње и оне за које благодари и оне за које се моли. Зашто свештеник при оном првом приношењу и радњама показује оно што приноси? Зато што он одваја једну честицу од Хлеба и посвећује је Богу, а за тако нешто нису потребне речи које би то исказале. Но, приликом другог приношења, он не обавља никакву радњу, а приношење се ипак збива; но збива се на невидљив начин. Јер, жртву на тајанствен начин савршава благодат кроз литургијске молитве свештеника – према томе, потребне су речи које ће објавити овај невидљиви принос. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава. 2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве. 3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи. 4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени. 5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство. 6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих. 7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе. 8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога. 9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже. 10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија. 11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку? 12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно. 13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ. 14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство. 15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег. 16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво! 17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност. 18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду. 19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства. 20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи. 21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо. 22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. 23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба. 24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо. Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све. 25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. 26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

После свега што је досад речено, потребно је да размотримо и ово што следи. Наиме, ако су ови Дарови посвећени Богу, а освећују оне којима је освећење потребно, зашто онда верујемо да приношењем тих Дарова чинимо част и онима који су већ освећени и који су у свему савршени? И зашто кад нам је нешто потребно и кад њих призивамо у помоћ, обећавамо да ћемо им принети службу ових Дарова, као да ћемо их принети њима или за њих? Да би они били бољи? 2. То се збива зато што постоји и друго значење приношења Дарова, као што смо раније напоменули; сходно том значењу, ови Дарови припадају и светитељима онда кад се приносе Богу као благодарност за славу којом их је Он прославио и за савршенство којим их је усавршио. Дарови, дакле, припадају Богу, јер су Њему намењени, а као испомоћ припадају и верницима, којима је помоћ потребна, али припадају и светима, јер се за њих приносе Богу. 3. Све што је мени даровано, ја добијам безобзира на то ко је дар у моје име примио; јер свешто нам је однекуд дато, не примамо само властитим рукама, већ и рукама својих пријатеља и сродника, и уопште, рукама свих оних којима Дародавац дарује да би нас задовољио. Због тога Господ и вели да Он Сам прима кад сиромаси примају, јер они који њима дају, чине то ради Њега. Тако и светитељи примају ове Дарове јер се за њих приносе Богу. Наиме, као што оно бива због љубави према Христу, тако и ово бива због љубави према светитељима. Пошто их силно љубимо, сва њихова добра сматрамо својима и радујемо се због њиховог изобиља, као да и ми у њиховим добрима заједничаримо. И тако, радујући се због дарова којима их је Господ наградио, благодаримо Даваоцу и приносимо Му захвалне Дарове. 4. Но, светитељи примају Дарове не само зато што их ми приносимо из љубави према њима, већ и стога што им је нарочита пријатност и велико задовољство да, захваљујући њима, Бог прима благодарност и бива слављен. Јер, као што је највећи грех неваљалих људи у томе што се преко њих хули на име Божије, тако је за светитеље највећи и најзначанији успех то што се кроз њих прославља Бог. То је, још док су у телу живели, био њихов непрекидни подвиг, а сада, кад су се на небо преселили, то је њихово непрекидно дело и ужитак и врхунац њиховог блаженства. Ако су тада, кад су добра за њих била само надање, живели тако што су благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су већ постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу? Јер, сада могу да сагледају себе и да виде шта су били, а шта су постали: од земљаних постали су сунчани; од убогих слугу постали су часни синови и наследници Царства небеског; некада су били кривци, а сада су у стању да, због своје блискости и одважности пред Судијом, и друге ослободе кривице. Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову. 5. Сведоци тога су света три младића уз Азарију, који су ватру надвладали и примили од Бога ову благодат. Па кад је требало да изразе благодарност Богу због свог чудесног спасења и да певају у славу Спаситељеву, није им се свидело да Га само они славослове и чинило им се да није довољно само њихово појање, него су сабрали и анђеле, и сав род људски, и само небо, и Сунце, и звезде, и горе, и све бесловесне животиње, и сву неживу природу, и сву творевину уопште. Толико је велика жеља у светитеља, док још живе у телу, да се Бог песмом прослави – а много је већа кад се тела ослободе. 6. Према томе, онај ко, имајући на уму светитеље и њихов углед и блаженство и славу, пева у славу Бога, Који је њих овенчао, тај њима доноси радост од свих најузвишенију; и то нарочито онда када своје слављење не изражава само речима, него и приношењем евхаристијских Дарова – а то су Дарови које Бог толико радо прихвата и који за Њега имају највећу вредност. Па као што Сам Спаситељ благонаклоно прима ове Дарове, који надилазе свако жртвоприношење старога Закона, и као уздарје даје нам Своје Тело и Своју Крв, тако се и светитељи радују овим Даровима више него било чему другоме чиме мислимо да им угађамо; и тада се нуде да нам буду од помоћи у свему што нам је на корист. Јер, у свему се угледају на свога Владику. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Да сви Дарови освећују све вернике, и то увек јер увек бивају прихваћени од Бога, то се види из овога што је досад речено. Предстоји нам да размотримо и колико бивају прихваћени. 2. Шта је то што чини да један дар буде прихваћен међу људима? Шта чинимо са даровима да би се рекло да су прихваћени? Да ли их, можда, узимамо у руке и држимо у наручју? Свакако не. Јер они који их примају, многе од дароване могу да понесу, па чак ни у руке да приме, као онда кад је дар, на пример, некакво поље, или кућа, или нешто томе налик. 3. Па када то неки дар бива примљен? Онда када га прималац уврсти међу своја добра, када га присвоји – тада се може рећи да је дар примљен. 4. Бог присваја ове Дарове тако што их претвара у Тело и Крв Јединороднога. Према томе, ако не можемо ни замислити ништа што је равно том присвајању, не можемо пронаћи ни меру у којој су Дарови примљени. 5. У коликој мери је прималац прихватио принесене дарове, може се видети по уздарју којим нам он узвраћа. 6. Но, какво је овде уздарје? То је само Тело и сама Крв Христова; јер примајући од нас Хлеб и Вино, Бог нам као уздарје даје Самога Сина. Аодакле се зна, рећи ће неко, да су нам Тело и Крв Христова дати од Бога као уздарје за оно што смо ми Њему принели? Отуда што нам је Он, Који је оденут у њих, рекао: „Узмите“ ; јер тако се дар показује. Том речју показује се и Онај Који даје, и онај који прима, а показује се и сам Дар. 7. Постоји и други начин да се нешто прими:то је кад прималац нешто прими као поверени му залог; тада није обичај да користи то што је примио. 8. Да не би и ти тако нешто помислио, већ да би знао да то што си примио, припада теби, Господ ти је и заповедио да га користиш, рекавши:“ Једите“. 9. Дакле, Бог је на тај начин примио наше Дарове, и то у толикој мери. Због тога Дарови увек освећују све душе хришћана, и живих и умрлих, које су још увек несавршене и потребују освећење. Јер, савршени светитељи, који стоје заједно са анђелима и који су већ уврштени у небеску јерархију, немају више потребе за земаљском јерархијом. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Из овога што смо до сада говорили, јасно је да се овом свештеном службом освећују сви верници. Но, вредно би било видети да ли се то увек збива. 2. Ово свештенослужење представља приношење Дарова; али дарови не бивају увек прихваћени од Бога, него има случајева када због неваљалства оних који их приносе, бивају презрени и одбачени. Много је примера за то како код старих тако и код оних који живе у доба благодати. Испитајмо, дакле, да ли се можда и ови Дарови понекад не приносе узалуд, па пошто нису примљени, и не освећују онако како то служба обећава; а то све зато што их не приносе увек врлински људи, него их понекад чак и они неваљали приносе. 3. Да Бог заиста и те Дарове одбија кад је нечист онај ко их приноси, то је очито из онога што Црква чини. Наиме, онима за које зна да су смртно сагрешили, не допушта да такве Дарове приносе; а ако се они на тако нешто и дрзну, она их не прима, него их одбацује заједно са њиховим Даровима. Али, пошто Црква не познаје добро све те људе, него већина од њих остаје незнана, а божанска Трпеза ипак прима њихове Дарове, шта о тим Даровима треба да знамо? Јесу ли неприхваћени од стране Бога и јесу ли лишени свакога освећења? Ако је то тачно, незнано је кад су освећени – јер, углавном, или сумњамо у начин приношења тих Дарова, или нам је он у потпуности непознат. И тако ће верници, приступајући светим Тајнама колебљиво и без вере, остати без икакве користи од њих. 4. Шта бисмо о овоме могли рећи? Да се приношење Дарова савршава у два чина. Најпре верник од своје куће приноси Дарове и предаје их свештенику у руке, а затим Црква те исте Дарове приноси Богу. Прво приношење, кад је грешан онај ко прилаже, бива узалудно и никакве користи приложнику не доноси управо зато што „је грешан; јер, то што се приноси није само по себи одбојно Богу, будући да је сва творевина Божија добра. 5. Оно друго приношење Дарова, међутим, које врлински људи чине у славу Бога и у славу светих, за спасење васељене и за сваки добри захтев уопште, ништа не може омести да буде добро примљено. Јер, никаква нечистоћа од руку онога који их је најпре донео, није остала на Даровима;него, пошто остају чисти и пошто су чисти они који их сада приносе, бивају освећени и освећују оне који се моле. И никаква прљавштина греха никада не може почивати на бесловесним и неживим стварима, јер грех је болест воље, па само словесна бића могу бити упрљана грехом. 6. Али, ако су Дарови које грешници приносе увек чисти, зашто их онда правило Цркве не прихвата? Да би посрамила оне који их приносе како би научили колико је велики гнев Божији против њих, јер Он чак и Своја створења, којима нема шта приговорити, због њих одбија и презире; и да се, поучивши се томе, уплаше и поправе свој живот. Но, самим Даровима Црква никакво неваљалство не приписује. Због тога нема никакве сметње да ови Дарови буду прихваћени и освећени, јер њихово друго приношење обављају честити људи. 7. Могао би, међутим, неко рећи: па нису честити ни сви свештеници који обављају принос, него неки од њих болују од великог неваљалства;на тај начин наше речи долазе под сумњу. Наиме, кад се деси да су оба приносиоца Дарова богомрски, што може да буде, како ће се онда постићи то да Дарови буду угодни Богу и да их Он прими, односно да буду свети и освећујући? Никако;него ће тада уистину бити неприхватљиви; и увекће бити под сумњом пошто су сумњиви и начинионих који их приносе службу савршавајући. Јер, Апостол каже: „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему?“ Тако ће бити много неверице и сумње у вези са службом, и нигде никакве извесности; а причешће светим Даровима неће донети никакве користи верницима који се без вере причешћују. 8. То ће рећи и у таквој недоумици ће бити онај ко сматра да је свештеник сам господар приношења ових Дарова. Наравно да није; оно главно што остварује ово приношење јесте благодат која освећује – јер приношење Дарова садржано је у њиховом освећењу – а свештеник је у свакој прилици њен служитељ. Јер, он од себе ништа не приноси, нити се усуђује да учини или да каже нешто по свом расуђивању и по свом уму, него само оно што је од благодати примио – било да је то чин, или реч, или дело; поступајући на начин који му је одређен, он узвраћа Богу оно што је од Њега добио. И тако су Дарови увек богоугодни и од Бога прихваћени јер су увек принесени на начин који је Њему угодан. 9. Колико је значајно да ли је приносилац Дарова по себи неваљао? Јер, његово неваљалство ништа не придодаје Даровима нити тај принос чини горим – као што неки лек који је начинио човек неук и невешт лекарском умећу, ништа не спречава да донесе оздрављење; довољно је да га је овај начинио по заповести лекара и по упутству за припремање које му је дато. Такав лек, заиста, неће бити узалудан због неукости онога који га припрема, него ће бити спасоносан због умећа онога који је дао упутство за његово справљање. Јер, од неукости служитеља ништа није примио, него је потпуно начињен лекаровим умећем. 10. Тако и овде, божанска благодат све остварује. Свештеник је само њен служитељ, који чак ни тај дар служења нема по себи – и њега је од благодати стекао. Јер, свештенство је то: сила која опслужује светиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Свете Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

По питању освећења, душе ослобођене од тела имају предност у односу на оне које живе у телу. Наиме, кроз молитве свештеника и посредством светих Дарова, оне се очишћују и задобијају отпуштење грехова ништа мање него душе живих. Оне, међутим, више не греше, нити својим старим сагрешењима придодају нова, као што то већина живих чини, него или им се у потпуности опрашта свака кривица, или им се бар сагрешења стално одстрањују. Тако бивају спремније и ваљаније за заједничарење са Спаситељем, и то не само од већине оних који живе у телу, него и од њих самих кад би се налазиле у телу. И само то што су од тела слободне, чини их много подобнијима за причешћивање светим Тајнама него што би им то било могуће да су у телу. 2. Тамо, уистину, постоје многи и различити „станови“, где ће свака мера врлине бити награђена, и ништа неће остати без плате од стране праведнога и човекољубивога Судије. Јер и они који су највећих одличја достојни, који су савршени и који су наследници савршеног блаженства, као што је апостол Павле и они њему равни, на чистији начин у том спокоју уживају после смрти него онда кад су били у овоме животу; тако и они који су до каквог умеренијег спокоја доспели, сасвим природно у њему више уживају отишавши одавде него што су то могли живећи са телом. 3. Показали смо, дакле, да свако упокојење душа и свака награда за врлину, била она мала или велика, није ништа друго него овај Хлеб и ова Чаша, који достојно причешћују и једне и друге, односно и живе и умрле. Због тога је Господ ову Вечеру назвао ужитком светих у будућем веку, да би показао да тамо, осим ове Трпезе, нема ничега више. 4. Стога се ова свештена служба Евхаристије савршава и за умрле као и за живе. Па пошто се, као што је већ речено, живи освећују на два начина, тако се и умрли освећују на два начина;те ни по чему упокојени нису мањи од живих, него су у нечему и већи. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Заиста, Христос је Посредник, чијим посредовањем до нас доспеше сва добра која нам је Бог даровао; или, боље рећи, која нам увек даје. Јер, Христос није посредовао само једанпут засвагда и све нам предао, а затим то посредовање напустио, него увек посредује, и то не речима и молитвама, као што то чине свештеници, него делом. А којим то делом? Тиме што нас сједињује са Собом и што нам Собом предаје Своје благодати у складу с тим колико је свако од нас достојан и колико је очистио себе. 2. Као што светлост и сама од себе пружа могућност за гледање, па кад ње нема, тада нема ни гледања, тако и сједињење са Христом треба увек да буде у душама, наравно, уколико желе да живе и да нађу покоја. Наиме, ни око не може видети без светлости, нити у душама може бити истинског живота и мира без Христа; јер само је Он Тај Који нас спријатељује са Богом, Који нам пружа тај мир. А без тога мира постајемо непријатељи Божији, и нема никакве наде да постанемо причасници Његових добара. 3. Према томе, ко се од самог почетка није сјединио са Христом, или се сјединио али није остао сједињен, тај је још увек непријатељ и туђинац божанским добрима. 4. Заиста, шта је то што је спријатељило Бога са човечанском природом? Свакако чињеница да је Свога љубљенога Сина видео као човека. Тако се Он мири са сваким човеком уколико овај поседује обличје Јединороднога и носи Његово Тело, и уколико се види да је једнога духа с Њим. Без тога сваки човек је, сам по себи, онај стари човек, непријатељ Богу – човек који нема ништа заједничко са Богом. 5. Дакле, ако треба да верујемо да душе кроз молитве свештеника и кроз приношење свештених Дарова задобијају упокојење, треба онда најпре да верујемо да то бива на начин на који је човеку једино могуће наћи покоја. Који је то начин, то је већ речено: да се спријатељимо са Богом и да не будемо непријатељи Његови. Како то постићи? Тако што ћемо се сјединити са Богом ишто ћемо постати једнога духа са Његовим љубљеним Сином, Који је једини по вољи Оца. То је могуће остварити кроз свештену Трпезу, која је, као што смо својим речима и показали, заједничка и живима и умрлима. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота