Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'николај'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 94 results

  1. Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама. Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада. Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце. У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо?
  2. У смирај дана светог апостола Акиле и Владимира Кијевског, 27. јула 2020. године, упокојио се у Господу високопреподобни протосинђел Николај, игуман Световазнесенског манастира Саринац у Великим Пчелицама. Отац Николај, у свету Милан Младеновић, рођен је у Београду 16. јуна 1972. године од благочестивих родитеља Стевана и Десанке. У родном граду завршио је основно образовање, као и гимназију. Затим одлази на Економски факултет, који похађа три године. Као надарен младић се уписује се и на факултет Примењених уметности у Београду, смер; конзерватор-рестауратор зидног сликарства, који завршава у року са завидним успехом. Након окончаног школовања, запослио се у Републичком Заводу за Заштиту Споменика Културе. Са екипом најбољих стручњака у тој области радио је на рестаурацији фресака у манастирима Хиландару, Студеници и Јашуњи код Лесковца. Упоредо је обављао дужност професора Уметничке школе у Краљеву, предмет: конзервација и рестаурација. Додир са историјом, уметношћу и духовношћу манастира у којима је радио оставили су на младог оца Николаја тако снажан утисак да он убрзо доноси непоколебиву одлуку, напушта блиставу каријеру и одлази у манастир светога Николе у Епархији врањској са намером да сав свој живот посвети Богу. Након проведеног искушеничког стажа, 2011. године прима монашки постриг са именом Николај, у част светог златоуста Николаја Жичког и Охридског. Убрзо затим бива посвећен руком Епископа врањског у чин јеромонаха, и као такав прима управу над лавром светог Прохора Пчињског. На том положају бива удостојен и протосинђелског звања 2013. године. Средином наредне године, по личној молби, добија канонски отпуст за Епархију шумадијску, и по одлуци надлежног архијереја бива постављен за настојатеља манастира Саринац, где се налазио све до упокојења. Као узоран монах назначен је за исповедника свештенства намесништва опленачог и младеновачког. Свој дар за уметност отац Николај наставио је да негује и у манастиру живопишући сводове шумадијских храмова као и свете иконе које красе домове многих верника. Поред многобројних личних врлина, оно што је посебно красило лик оца Николаја јесте истинско смирење и ненаметљивост. Тих и благе нарави било је омиљен од стране верника и поклоника који су походили левачке манастире. По својој природи ћутљив и повучен аутентичније је својом појавом неголи речима сведочио узвишеност свога позива. Као такав остаће упамћен у срцима свих нас који смо имали ту привилегију да га сусрећемо и боравимо у његовој близини. Заупокојена Литургија и монашко опело над оцем Николајем одслужени су у уторак 27. јула у манастиру Саринцу у присуству монаштва из оближњих манастира и мањег броја верног народа. Отац Николај сахрањен је тихо, баш као што је и живео, на новом монашком гробљу манастира Саринац где ће почивати чекајући Васкрсење мртвих и трубе Судњега Дана. И на овај начин се испунила стара отачка изрека која гласи: “гроб монаха темељ је манастиру”. У блаженом уснућу вечни покој подај Господе уснулом и верном ти слуги протосинђелу Николају и учини му стан души у наручју Твоме и међу нама вечан помен! Јеромонах Серафим денковачки Извор: Епархија шумадијска
  3. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, служио је у петак 22. маја, вечерње богослужење у Светониколајевском храму у Змајеву, поводом храмовне славе. Звучни запис беседе Бденијем у навечерје празника почела је прослава храмовне и сеоске славе, Преноса моштију Светог оца Николаја. Бденије је служио протојереј-ставрофор Радован Лазић. На дан славе литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Илија Проле, умировљени свештеник из Бачког Јарка, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи, прота Илија је говорио о животу и раду Божјег угодника Николаја. На светој Литургији су били присутни и ученици веронауке из Основне школе Јован Јовановић Змај, предвођени вероучитељем Лазаром Кисином. Учињен је трократни опход око светог храма, освећено је жито, служен помен свештеницима, ктиторима, приложницима и парохијанима светог храма. Вечерњим богослужењем и благосиљањем славског колача началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење свештеникâ Епархије бачке. Владика Исихије је поучио присутне надахнутом беседом о богоугоднику Николају Мирликијском, а на крају беседе Преосвећени је поздравио свештенослужитеље, кумове, надлежног пароха и присутни благочестиви народ. Учешће у прослави узели су представници полиције, локалне и месне самоуправе. Кум храмовне славе је био господин Игор Пејчић из Змајева, a за следећу годину залог кумства jе примио господин Предраг Кљакић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Пренос моштију Светог Николаја Жичког Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим мно-гобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале." Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару. Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'" Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ." Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић. Тропар глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему. Кондак глас 3. Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Пишеш ми, да си чула од старих жена неку „бајку“ о пет рана Исусових, па питаш, како је та бајка постала? Авај, кћери, читај Нови Завет! Авај, Срби, не срамотите се пред небом и земљом непознавањем вере своје! Оставите на страну сва друга учења и читања док прво не научите оно што је најважније и најспасоносније. Прво долази наука о вери, па онда остала учења. У Енглеској свак чита Свето Писмо Божије. И државници и политичари и књижевници и обични радници труде се увек да своје говоре, беседе, чланке, књиге, посоле речима из Светога Писма. Да божанским речима потврде и украсе своје људске речи као дијамантима ђердане од стакла. А пет рана Исусових нису речи него страшна стварност. Зато их треба боље знати него и речи. Две ране на рукама, две ране на ногама, једна у ребрима. Свих пет рана од црнога гвожђа, још од црњег греха људског. Прободене руке, које су благосиљале. Прободене ноге, које су ходиле и водиле јединим правим путем. Прободене прси, које су из себе пресипале огањ небеске љубави у охладнеле прси људске. Допустио је Син Божији, да се Њему прободу руке због греха многих руку – шуме од руку – које су убијале, крале, палиле, грабиле, замке правиле, насиље чиниле. И да се Њему прободу ноге због греха многих ногу – шуме од ногу -које су на зло ходиле, невиност заводиле, правду гњетале, светињу прљале, доброту топтале. И да се Њему прободу прси због многих окамењених срца – камењака од срца – у којима се рађала свака злоба и свако безбоштво, и хулне помисли, и скотске жеље; и у којима су се кроз све векове ковали паклени планови брата против брата, суседа против суседа, људи против Бога. Прободене руке Исусове – да се свачије руке исцеле од грешних дела. Прободене ноге Исусове – да се свачије ноге одврате од грешних путова. Прободене прси Исусове – да се свачије срце опере од грешних жеља и мисли. Кад је грозни Кромвел, диктатор Енглеске, почео одузимати имања од манастира и манастире затварати, пошла је по енглеској земљи једна хучна литија од неколико стотина хиљада људских бића у знак народног негодовања. Напред су ношени барјаци са натписом: пет рана Исусових, и певане су духовне песме и служене службе Божије по пољима. Уплаши се грозни диктатор веома; и више се уплаши од оних барјака него ли од чега другог; па се умери у насиљу своме. Пет рана Исусових нека те науче, девојко, да прикујеш пет својих чула за живога Бога. Пет рана Исусових – пет извора крви пречисте, којом је окупан род људски, освећена земља. На тих пет извора истекла је сва крв Праведника, све до последње капи. Чудотворни Господ, који је знао умножити хлеб, и са пет хлебова нахранити 5.000 гладних, умножава непрестано ту пречисту крв Своју, те њоме храни и поји на хиљаде олтара, многе милионе верних. То је Света Причест, кћери Исусова. На Велики Петак прислони се душом уз Пресвету Богомајку под крстом, да би и тебе окупала она животворна крв из пет рана Исусових. Да би очишћене и оживљене душе могла у Недељу, са Мироносицама, весело узвикнути: Христос васкрсе! Мисионарска писма Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице „не разликујући Тијела Господњега“ реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању. Свештеник Николај Афанасјев, Трпеза Господња Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. *** Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. (Поглавље из књиге „Трпеза Господња„, Светигора, Цетиње 1997, прев. Ксенија Кончаревић, стр. 125-141) Евхаристија је Трпеза Господња на коју Господ позива све, и која се и савршава ради свију сабраних заједно (на окупу). Бити учесником Евхаристије значи бити удеоник Трпезе Господње, али бити удеоник Трпезе значи „јести и пити“ од ње. Другачијег учешћа у Евхаристији не може бити, и другачијег учешћа, почев од прве Евхаристије, коју су савршили Апостоли после Педесетнице, није ни било. То је предање кога се строго држала древна Црква. Овако је било на трпезама Господњим за Његовог земног живота, овако и на јудејским трпезама, почев од свакодневних до оних најсвечанијих. Само су они који јеђаху и пијаху за трпезом били учесници гозби, док они који се нису служили не само што нису били удеоници, већ нису могли ни да присуствују за трпезом. Тако, дакле, за трпезом су били само учесници, док „посматрача“ уопште није било. Ово се толико већ само по себи разумело, да није било никакве потребе да се о томе посебно говори. Тиме се и објашњава чињеница да у равинској литератури не налазимо посредне податке о овоме. Пошто би чланови друштва или породице сели за трпезу и пошто би се узнело „благодарење“ над хлебом, више нико није могао да им се прикључи. Од тог момента трпеза је била затворена: на њој није могло бити никога сем учесника. „А кад оне отидоше да купе, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата.“ (Мт. 25, 10). Ове детаље из приче о мудрим и лудим девојкама Христос је узео из обичног живота. Наиме, када би гозба отпочела, затварала су се врата просторије где би она била уготовљена. Обично је на свечаним гозбама обеду претходила, да употребимо данашњи термин, закуска. Најчешће се она служила стојећи, али је, ипак, било случајева да се она послужи и након седања за сто. У тим тренуцима трпеза би још увек била отворена. Христова Тајна Вечера такође је, по јудејском обичају, била затворена. Немамо никаквих доказа да је на њој био присутан неко од житеља дома у коме се Тајна Вечера одржала. Њој су присуствовали само Христос и Апостоли. У томе није било ничег необичног, пошто су се на овај начин уготовљавале све трпезе појединих заједница. Само су позвани могли да се нађу на њима, и само су такви, уколико би стигли на време, пре но што гозба почне, могли да на њој учествују. Овог „предања“ о савршењу Евхаристије, које одводи до Самог Господа, Црква се држала од самог почетка. Ако се евхаристијско сабрање отварало „синаксисом“, после проповеди оглашени су напуштали сабрање. На трпези су остајали само верни, који су сви заједно кушали од евхаристијског Хлеба и Вина. У том смислу у древној Цркви евхаристијско сабрање остајало је тајно или затворено. „Нека ђакони стоје код мушких двери, а ипођакони код женских, како за време узношења нико не би излазио, и како се двери не би отварале, па макар дошао и неко од верних“. Када би отпочињала Евхаристија, затварале су се двери просторије у којој се приређивало евхаристијско сабрање. Уочи тог момента изашли би оглашени, да затим више нико не би могао да уђе на сабрање како би учествовао у Евхаристији. Нема сумње да ова пракса води порекло још из доба првих хришћана, пошто она није могла да се појави после Никејског сабора. А та првобитна пракса вршења Евхаристије представља, са своје стране, наставак традиције приређивања јудејских гозби. На сабрању би остајали само верни, односно људи „достојни“ да узму учешћа у трпези Господњој. Апсолутно не можемо да замислимо да би неко од верних који су дошли да учествују на евхаристијском сабрању одбио да прими евхаристијски Хлеб и Чашу. Већ смо истицали да на евхаристијском сабрању нису сви чланови помесне Цркве могли да свагда узму учешћа. Готово је увек било болесних и заузетих, који су фактички били лишени могућности да се придруже сабрању. Такође је скоро од самог почетка било својевољно одсутних. Ориген је јетко тужио због тога што свакодневне бриге, па чак и разонода, неке верне одбијају од сабрања 8. Но без обзира на све, на евхаристијском сабрању није било “ присутних“ (посматрача). Ако не грешим, до IV века нигде не налазимо ни алузију на то да је неко од учесника евхаристијског сабрања, не при мајући евхаристијске Дарове, самог себе искључивао са њега. Немогуће је замислити члана Цркве који би се добровољно одрицао онога ради чега је и постао члан Цркве. Црква, пак, није могла да у својој средини трпи оне који би одбијали да учествују у Трпези Господњој, претпостављајући учествовање простом присуству. Одбити учешће у Трпези Господњој, односно одбити примање Евхаристијских Дарова, било је истоветно одлучењу од Цркве. Ово потоње представљало је одлучење од евхаристијског општења (заједничење). Одлучени не би прелазио у скупину „посматрача“, пошто таквих тада уопште није било. Одлученом, наиме, није допуштано да дође на евхаристијско сабрање: таквима су двери од почетка Евхаристије биле затворене. У свим околностима евхаристијско сабрање остајало је сабрање његових учесника, односно удеоника у Трпези Господњој преко примања Евхаристијских Дарова. Свагда сви и свагда на окупу учесници евхаристијског сабрања удеоничарили су у Трпези Господњој. Такав је био закон живота Цркве, и тај је закон остајао непроменљив током читавог преникејског раздобља, пошто се у њему и кроз њега изражавала суштина Евхаристије. Четврти век унео је велике измене у црквени живот, које су се могле приметити већ крајем III века. Улазак у Цркву огромне масе незнабожачког становништва Римске империје после Константиновог едикта има за последицу пад духовног и моралног нивоа живота хришћана. Мир је носио са собом и своје невоље, као што је то већ показало краће мирно раздобље уочи Диоклетијанових прогона. Извесно снижавање моралног нивоа хришћана било је повезано са изменама у самим основама црквеног живота. Све се то очитовало и на Евхаристији. Елвирски сабор нашао је за сходно да изда посебан указ у вези са онима који својевољно избегавају да учествују на евхаристијском сабрању. Сабор је донео одлуку о одлучивању оних који у три недељна дана не дођу на евхаристијско сабрање 9. Већ нам је познато да ова појава није била нова. Новина се састојала у томе да се број одсутних, очигледно, изузетно повећао, при чему до тога долази у доба када готово нестају разлози који су раније изазивали изостајање неких чланова Цркве са евхаристајских сабрања. Недеља је, рецимо, већ за Константинове владе била проглашена за нерадан дан. Немајући више никаквих нарочитих препрека, верни својевољно одбијају да учествују у евхаристијском сабрању. Највећа новина састојала се у самом доношењу овакве одлуке потезу апсолутно непотребном у доба прогона. Испоставило се да је неопходно подсетити неке чланове Цркве на оно што представља суштину црквеног живота. Црквена власт морала је да узме у обзир настало чињенично стање у црквеном животу и да учини први уступак. Она је допустила могућност својевољног неучествовања верних у евхаристијском сабрању, али је ту могућност ограничила на три недељна дана. Само се по себи разуме да су у овај интервал улазила и евхаристијска сабрања сазивана у неке друге дане осим недеље. А управо број тих сабрања почиње да се повећава. Ово повећање броја евхаристијских сабрања, о чему ћемо још говорити, по први пут почиње да мења основни принцип Евхаристије као сабрања свију на једно исто. Био је то почетак деградације евхаристијског живота, која је за релативно кратко време нашла одраза и у још једној чињеници. На евхаристијском сабрању сада су присутни не само учесници, него и „посматрачи“. У почетку се црквена власт томе одлучно противила, не желећи да чини ма какве уступке. Ко жели да само присуствује евхаристијском сабрању, тај самог себе одлучује од евхаристијског општења, пошто на евхаристијском сабрању не може бити присутних: постоје само верни, одлучени и оглашени. „Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од причешћивања свете Евхаристије, има да буду одлучени од Цркве докле год се не исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију“ 10. Уколико овоме приступимо без некаквих предубеђења, смисао 2. правила Антиохијског сабора биће нам потпуно јасан. У њему се констатују две аномалије у литургијском животу. Прва да неки чланови Цркве одлазе по завршетку првог дела евхаристијског сабрања („синаксиса“, који приближно одговара нашој Литургији оглашених). Овај део састојао се од читања Писма и проповеди епископа. На први поглед може се учинити чудним то што се овај одлазак пре почетка Евхаристије још налази на линији древне праксе, будући да он представља израз основног учења о Евхаристији да се на њој могу налазити само учесници, а не посматрачи. На овоме се и завршава веза између напуштања сабрања од неких верника, констатованог од стране сабора, са древном евхаристијском праксом. Премда се он налази на линији основног учења о Евхаристији, древна Црква за такав одлазак није знала. Верни који би дошли на први део евхаристијског сабрања остајали би и на Евхаристији, пошто је циљ њиховог доласка било учешће у Евхаристији, а не у синаксису. По завршетку синаксиса излазили би оглашени, тако да би одлазак верних у овом моменту био истозначан властитој деградацији са свештеног нивоа верних на ниво оглашених. Са почетком „Литургије верних“ напуштање сабрања било је принципијелно немогуће. Синаксису је следило „општење (кинонија) “ у молитви и причешћивање светом Евхаристијом. Ово двоје било је тесно повезано: заједничење у молитви није могло бити без причешћивања светом Евхаристијом. Онај које имао једно, имао је и друго. Због овога, као што знамо, оглашени нису могли да имају општење (заједничење) не само у причешћивању него и у молитвама. Верни који би одбијао да се причешћује није могао да општи (заједничи) са народом у молитви, пошто је молитва на евхаристијском сабрању носила евхаристијски карактер. Уздржавање од евхаристијског учешћа било је знак прибрајања одлученима. Доносећи уредбу о одлучивању од Цркве оних који не учествују у молитви с верним народом и који се не причешћују, сабор је само извлачио природан закључак из поступања оних о којима је правило говорило, будући да је удаљавање од Цркве удаљавање од учешћа у Евхаристији. Претећи онима који одбацују свету Евхаристију одлучењем од Цркве, сабор је самим тим свечано објавио да учешће у Евхаристији мора да буде крунисано причешћивањем. Састављач Апостолских уредаба, које датирају најраније с краја IV, али, вероватно, из V века, реконструише 2. правило Антиохијског сабора са незнатним изменама. „Све верне који улазе у цркву и слушају Писмо, али не пребивају на молитви и у светом причешћу (до краја), ваља, као непристојне у цркви, одлучивати од црквеног општења (заједнице)“ 11 Истовремено, састављач Апостолских установа уноси и одредбу да епископ, презвитер, ђакон или било које свештено лице подлеже одлучењу уколико се не причешћује при савршавању Евхаристије 12. Овде ћемо приметити да је последње поменуто правило још једно сведочанство у прилог тезе о непостојању „саслуживања“ у V веку, пошто описани случај приликом саслуживања не би био могућ. У погледу причешћивања клир и лаици стављени су у Апостолским уредбама у исти положај. Враћајући се на 9. правило, истаћи ћемо да се у њему, као и 2. правилу Антиохијског сабора, говори о особама које напуштају храм након читања Писма и о онима који се не причешћују. Без обзира на то, ово ће правило касније постати упориште за апологију новије праксе. Састављач Апостолских уредаба, говорећи о учешћу у молитви и причешћивању, користи глагол „парамено“, што значи пребивати или остајати до краја, желећи тиме да укаже да су верне дужни остајати до краја Евхаристије, како би узета учешћа у молитви и причешћу. За филолога и коментатора правила не може бити никакве сумње у погледу овог значења глагола „парамено)“ са дативом. Била је потребна велика умешност Валсамона, познатог коментатора правила из XII века, како би се дати глагол протумачио у смислу “ присуствовати“. Судбина 2. Антиохијског правила и 8. и 9. апостолског правила била је необична. Трулски сабор је, заједно са другим канонским уредбама, призвао и Апостолским и Антиохијским правилима општеобавезни значај. Ово ће потврдити Седми васељенски сабор. Истовремено је Трулски сабор сва правила на њему прихваћена свечано прогласио за непроменљива. Парадокс црквеног живота састоји се у чињеници да се догматизовање правила подударило са почетком њихових фактичких измена. Овим је путем кренуо је сам Трулски сабор, изменивши својим 12. правилом апостолску одредбу о брачном животу епископа. Да ли је одредба садржана у 12. правилу Трулског сабора правилна или неправилна с тачке гледишта црквене икономије то је посебно питање, али, ма колико се сабор трудио да вербално прикрије чињеницу да је извршена измена, његова одредба није представљала ништа друго до нарушавање онога што је он сам прогласио за непроменљиво. Други парадокс састоји се у томе да црквена свест приписује карактер непроменљивости превасходно одлукама које се тичу црквеног устројства, односно онима које по својој суштини не могу да претендују на ту непроменљивост. А што се тиче одредаба које проистичу из природе саме Цркве и које је стога реално не подлежу променама, оне постепено губе свој значај. Црквени живот на њихово место поставио је другачију праксу, која их је укидала de facto, премда не и de jure. Тако је било и са горепоменутим правилима. Њих нико није укинуо, али је постепено дошло до укорењивања управо оне праксе која је у тим правилима својсвремено осуђена. Познато нам је да су се у XII веку водиле расправе везане за њихово поимање и њихов обавезујући карактер у пракси. Из ових спорова може се закључити да је пракса тога доба била веома блиска нашој садашњој пракси. Дозвољавало се у овој или оној мери да верни могу да напуштају Литургију, у сваком случају њен први део, а затим се, у овој или оној мери, допуштало да они који остану на Евхаристији могу да се не причешћују. Тешко је рећи када је отпочела оваква пракса. Судећи према 66. правилу Трулског сабора, у његово доба такве праксе, највероватније, још није било. И док је Зонара сматрао да верни који се не причешћују за време Литургије, чак и уколико то чине, како он наводи, „из страхопоштовања и, рекло би се, смиреноумља“, подлежу одлучењу 13. Валсамон је одлучно заговарао тезу да верне не треба „принуђивати“ дасе причешћују сваки пут када дођу на Литургију. „Тврдити да смо ми, верни (лаици) и свештенослужитељи који не савршавамо сами Светиње, сваки пут дужни да се причешћујемо Светим Тајнама, те да у противном подлежемо одлучењу, нити је сагласно правилу, нити је могућно“14. А што се тиче црквених правила, она, по Валсамоновом мишљењу, говоре само да „они што улазе у цркву“ треба да остану до краја Литургије, да би добили антидор. Своје мишљење Валсамон је заснивао на 9. апостолском правилу, у коме је, како је истицао, глагол „дараћего“ значио присуствовати до краја. Истовремено са овим, Валсамон је држао за могућно да верни одлазе с Литургије до почетка Евхаристијског канона. Веома је занимљиво да и Валсамон приповеда о незадовољству обичног света због тога што патријарх напушта Литургију пре њеног завршетка. „Патријарх добро поступа када одлази пре овога (тј. пре почетка Евхаристијског канона) и после Еванђеља, и тиме не крши правила. На исти начин нико не крши правила уколико одлази после Еванђеља или пре Еванђеља, разуме се, због нужне потребе и из благочастивог разлога, а не због нечега што подлеже осуди“, казује Валсамон 15. Препустићемо Валсамоновој савести мишљење да је патријарх ваљано поступао, а овде ћемо истаћи само то даје обичан свет још у Валсамоново доба чувао сећање на древну праксу. Не треба да нас чуди што је после Валсамонових тумачења црквена власт прекинула да брани стару праксу. Као последица тога на Литургији се појавила друга група верних, која је само присуствовала Евхаристији, без подвргавања одлучењу због тога. Временом је та група бројчано преовладала. Јединство самог евхаристијског сабрања било је нарушено: на њему су се нашли и они који су се причешћивали, и они присутни приликом причешћивања других. Верни престају да се причешћују сви заједно, онако како се то чинило од самог почетка постојања Цркве. У потоњој литургијској пракси биће још периода са знатнијим бројем појединачних причасника, али ће се појавити и периоди без њих. „Трпеза Господња“ престаће да представља Трпезу која се савршава у Цркви и ради Цркве. Добро су познати главни аргументи против „честог причешћивања“. У интерпретацији 9. Апостолског правила Никодим Милаш наводи следеће: „Неки каноничари ово правило поимају у смислу да верни не само што морају да остају у цркви до краја свете Литургије, већ су и били дужни да се сви причешћују Светим Тајнама. Могуће је да је овакво тумачење правилно, јер у прилог томе иду места из Светог Писма, напред наведена при објашњавању тога правила (1. Кор. 10,1617; Дап. 2,46 и 20, 7). Међутим, не може бити да су сви верни били принуђавани да се причешћују сваки пут када би дошли у цркву, односно, лако је могло да се деси да нису сви увек били приправни за причешће или због гласа властите савести, или због неких других разлога, из приватног или јавног живота“ 16. Изрекавши први аргумент против „честог причешћивања“ неприпремљеност, Никодим Милаш је заправо скоро дословце поновио Валсамонов став. И један, и други аутор говоре „није могуће“, али код Милаша ово „није могуће“ задобија донекле трагичан карактер, пошто се аутор слаже са тим да 9. апостолско правило говори о причешћивању свих верних који учествују у Евхаристији. Чудно је, међутим, како то да тако проницљив коментатор, као што је био Н. Милаш, није поставио питање због чега је оно што је у древној Цркви било „могућно“ сада постало „немогуће“. Он истиче да је појава 8. апостолског правила била условљена хлађењем ревности код хришћана 17. Црквена власт је, дакле, настојала да превазиђе ово немање ревности, док сада она не само што признаје ту чињеницу, него и прокламује: „није могуће“. Да је Милаш ово питање поставио на прави начин, можда не би на саборну одлуку одговорио „није могуће“. Овом првом аргументу придружује се најглавнији аргумент о недостојности верних 18. Оба ова аргумента сведоче о губљењу разумевања евхаристијског општења (заједничења). Ваљало би приметити да су се аргументи против „честог причешћивања“ појавили post factum, односно када се у црквеном животу већ усталила пракса ретког причешћивања. За там аргументама посеже се да би се оправдало већ постојеће стање црквеног живота, због чега је њихова богословска вредност веома сумњива. Неоспорно, питање о личној недостојности неправилно је постављено. Само то питање сведочи о извесном неразумевању природе Цркве. Ако је лична недостојност ма кога од нас препрека за евхаристијско општење, онда је оно потпуно недопустиво. При томе није битно колико пута се остварује, да ли чешће или ређе, јер у том питању аритметика не може играти никакву улогу. Али то вије најважније што ваља казати поводом аргумента о личној недостојности. Најглавније је да ли је допустиво само питање о недостојности верних за учешће у евхаристијском сабрању? Евхаристијско сабрање представља пројаву Цркве у свој даној пуноти и свом њеном јединству, а евхаристијско општење израз је живота у Цркви. Одбацимо ли евхаристијско општење, шта остаје од живота у Цркви? Може ли молитва, макар привремено, заменити евхаристијско општење? Молитва Цркве јесте молитва „у Христу“, али не може се бити у Христу без евхаристијског општења са Њим. Оглашени нису могли да учествују у молитви Цркве, будући да је ово претпостављало могућност удеоничења у Евхаристији. Сматрајући своју личну недостојност за препреку „чешћем причешћивању“, ми самим тим држимо да смо недостојни пребивања у Цркви, јер је ово потоње потпуно истоветно са учешћем у евхаристијском сабрању. Тиме не само што себи присвајамо право да судимо о нашем достојном или недостојном пребивању у Цркви а тај суд припада само Цркви већ и право да посумњамо у Свету Тајну Крштења. У Светој Тајни примања у Цркву („Крштења водом и Духом“) ми бивамо постављени у вишње звање члана народа Божијег те постајемо достојни удеоничења у евхаристијском сабрању. У древној Цркви новокрштени је одмах након Миропомазања свечано увођен на евхаристијско сабрање. Евхаристијом се завршава и крунише пријем у Цркву. Упркос томе ми тврдимо да смо недостојни удеовичења у Евхаристији, као да тајна пријема у Цркву није постигла свој циљ. Лична достојност или недостојног не треба да се додатно усложњава питањем о нашој личној греховности. Она је увек присутна, па чак ни светост људска није безгрешност. Спасење се постиже преко благодати, која представља дар Божији, и до њега се долази у Цркви, а не индивидуално, а уколико је то могућно у Цркви, онда подразумева учешће у Евхаристији „на отпуштење“ грехова“. Иза питања о достојности или недостојности, које се поставља у школском богословљу у вези са учествовањем у Евхаристији, скрива се питање о индивидуалном или црквеном путу ка спасењу. Хришћанство је „Црква Божија у Христу“, и „Црква Божија у Христу“ јесте Хришћанство. Ко каже Христос, тај каже Црква, а ко каже Црква, тај каже евхаристијско сабрање. Зато Хришћанство без Цркве значи нешто чега није било нити може бити. „Изван Цркве нема спасења“. Ове речи Светог Кипријана Картагинског имају евхаристијско значење. Изван Цркве нема спасења, јер нема спасења изван евхаристијског сабрања. Сваки другачији пут је пут индивидуализма, који Црква не познаје, али који је, под утицајем индивидуализма у емпиријском животу, преплавио црквени живот. Када је реч о неприпремљеност као аргументу против честог причешћивања, његова вредност је веома релативна. Сем тога, тај аргумент уноси у црквени живот релативизам, коме у њему нема места, пошто припремљеност никада не може да буде апсолутна. Даље, неприпремљеност се не може проценити, исто као што се не може одредити који степен припремљености допушта хришћанину да се причести. Никако нисам намеран да потпуно негирам неопходност припреме за учествовање на евхаристијском сабрању, а тим више наш благочастиви обичај „говенија“ (припремања постом и молитвом), који, уосталом, не мора да обавезно буде везан за Причешће. Но без обзира на то, ваља приметити да је питање о спремности заправо сведочанство извесног пада интезивности црквеног живота. У древној Цркви није се постављало питање о припремљености или неприпремљености за примање Причешћа. Нема потребе да идеализујемо живот првих хришћана како бисмо себи дали основа за тврдњу да је читав њихов живот био непрестано припремање за удеоничење у евхаристијском сабрању. Када се живот хришћана толико удаљио од захтева које је сваки верни дужан да себи постави, јавља се потреба да се он промени макар за неко краће време, како би се више ускладио са захтевима хришћанског морала. Иза овога стоји трагична спознаја да нисмо у стању да кренемо таквим путем на коме ће читав наш живот бити припрема за удеоничење у „Трпези Господњој“. Самим тим ми потврђујемо двоструки аршин нашег живота: с једне стране живот у Цркви, а с друге наш живот изван Цркве. Истовремено се показује да смо немоћни да превазиђемо такву подвојеност сопственог живота. Штавише, наша воља у том погледу све је слабија. Немамо овде намеру да се дотичемо и питања о исповести пре причешћа. Својевремено је то питање представљало предмет бројних полемика. Истаћи ћемо само да је данашња пракса исповести уочи причешћа придала Светој Тајни Покајања готово магијски карактер. Отпуштење грехова неопходно је уочи самог причешћа, како бисмо их после причешћа опет понављали. Због овога смо изгубили елементарну свест древног Хришћанства да за чланове Цркве постоји само један једини живот, који је у Светој Тајни „Крштења водом и Духом“ предат Христу. „Свијет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији“ (1. Кор. 3, 22-23). У IV веку је црквена власт, оличена у саборима, покушавала да превазиђе недостатак ревности код хришћана у вези са њиховим учешћем у Евхаристији, а у VII или VIII столећу не само што је од тога одустала, већ је легализовала оно што се раније подвргавало одлучној осуди. Штавише, школско богословље, као што смо видели, настоји да теолошки заснује праксу, неадекватну црквеним правилима. У чему је ствар? Да ли је кривица једино до самих чланова Цркве који су изгубили дужну ревност? Да је тако било, не би било потребе да се теолошки оправдава пракса која је својевремено бивала осуђивана. Одговор је садржан у самој формулацији питања. Ми говоримо о честом или ретком причешћивању, док се раније постављало пи тање о учествовању или неучествовању у Евхаристији. На ово учешће смо призвани, и не можемо да удеоничење у евхаристијском сабрању заменимо пуким присуством. Неоспорно, у IV је столећу дошло до извесног опадања ревности у погледу учествовања на евхаристијским сабрањима. Огромне масе становништва Римске империје које су преплавиле Цркву постају хришћани само номинално. Од њих се није могла очекивати нека нарочита ревност. Такви у Цркву уносе своју незнабожачку свест, које ни не желе да се одрекну. Све је то добро познато, и све је то тачно, али, поред овога, и сама литургијска пракса допринела је постепеном помањкању ревносног односа хришћана према учешћу у евхаристијском сабрању. У апостолско доба и у древној Цркви евхаристијска сабрања приређивала су се знатно ређе него данас. Већ нам је познато да су се та сабрања редовно сазивала на „Дан Господњи“, док су у друге дане она одржавана веома ретко. Судећи према Тертулијановом сведочанству, у Картагини су евхаристијска сабрања сазивана, осим недеље, средом и петком, а уз то и у дане спомена Светих Мученика. Из Апостолског Предања Иполита Римског доста је тешко извести закључак колико пута недељно је одржавано евхаристијско сабрање, и зато праксу Картагинске Цркве не треба проширивати на све помесне Цркве. У IV веку, како проистиче из сведочанства Василија Великог, Евхаристија се вршила обично четири пута недељно: недељом, средом, петком и суботом 19. Међутим, опет смо дужни да се оградимо: да ли је та пракса била општеприхваћена? Василије Велики држао је да је веома позитивно, да је „добро и надасве пожељно свакодневно се причешћивати се Телом и Крвљу Христовом“; ипак је то, наравно, био идеал за који је и сам Василије Велики знао да је у животу недостижан. Има извесних основа за претпоставку да се у Константинопољу, Александрији и у неким другим местима Евхаристија, осим недељом, савршавала и у дан суботњи. Остављајући по страни питање из којих разлога је настала тежња да се свакодневно или готово сваки дан савршава Евхаристија 20, ваља констатовати да је то настојање довело до слабљења евхаристијског живота, а не до његовог јачања. Ово није парадокс, већ неизбежна последица. Када је евхаристијско сабрање било сабрање свију, тада се није ни могло постављати питање о честом или ретком причешћивању. Међутим, када се Евхаристија почиње одржавати неколико пута недељно, а нарочито свакодневно, она је престала да буде сабрање свију, пошто фактички нису сви чланови помесне Цркве могли да у њој узму учешћа. Учесници Евхаристије мењају се од једне до друге прилике. У свести верних постепено се учвршћује мисао да Евхаристија није дело Цркве и, следствено томе, служење читавог народа, већ сакраментални чин који се врши независно од тога јесу ли сви заједно сабрани на једно исто (епи то авто). Црквена власт није могла да захтева од верних да учествују у свакој Литургији, као што, разумљиво, није могла ни да им забрани да долазе на део Литургије. Сама по себи, оваква забрана била је недопустива, да и не говоримо да би она противречила све израженијој пракси честих Литургија. Долажење на Литургију представљало је пројаву ревности верних. Валсамон је исказао доминантну свест своје епохе, тврдећи да се верни не смеју принуђивати да се сваки пут када дођу на Литургију причесте. Валсамоново „не смеју“ било је валај из дубине душе човека који је схватао да другог излаза нема. Тако су се на Евхаристији нашли њени учесници и посматрачи. Истовремено са тим, појам учешћа у Евхаристији знатно се сужава. Евхаристијске молитве почињу се читати тајно у олтару. Народ није чуо и потврђивао читаве те молитве, већ само поједине возгласе свештенослужитеља, који заправо представљају завршне речи молитава. Проћи ће много векова, и у литургијском животу биће обновљена „disciplina arcana“, али не у односу према невернима, већ према самим члановима Цркве. Затим се и олтар одваја од верних иконостасом, који скрива од њих савршавање Евхаристије 21. Евхаристија постаје велика мистерија, али не у новозаветном, већ скоро у јелинистичком смислу. „Ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече…“ (1. Кор. 11, 23-24), али све је то постало затворено за верне. Велика тајна савршава се у олтару, али верни немају удела у њеном вршењу. Њима преостаје само причешћивање. За Хришћане који живе у свету Причешће се издвојило у засебан светотајински чин. Као такав, он није везан за дело Цркве или служење народа. Евхаристију савршавају они који су преко посвећења задобили могућност да је савршавају. При таквом поимању причешћивања, као индивидуалног сакраменталног чина, природно се поставља питање колико се често он може понављати, пошто је условљен личним стањем онога ко га прима. То питање, са своје стране, изазива и друго о припремљености или неприпремљености, о достојности или недостојности онога ко приступа светим Даровима. Али као дело Цркве, дело које све сједињује и које се савршава од народа сабраног са својим предстојатељем, Евхаристија искључује постављање таквог питања. „Јер кад год једете овај Хљеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1. Кор. 11, 26). Напомене: 6) Поредак приређивања јудејске трпезе у извесној мери пружа могућност да се одговори на питање да ли је Јуда учествовао на Тајној Вечери Христовој. Из описа у Мт. 26, 20 и Мк. 14, 18 следи да је Јуда напустио просторију пре но што је вечера отпочела, док Лука казује да је Јуда отишао тек после установљења Евхаристије. Јован предочава само податак да је Јуда отишао после обреда умивања ногу. Из овог податка очигледно је да трпеза још није била заиста отпочела. Тако се Јованово сведочанство више подудара са Матејевим и Марковим, него са Лукиним описом. Нема могућности за усаглашавање тих описа на основу података из Еванђеља. Потребао је да се питање реши или у Лукину, или у корист осталих еванђелиста. Ако узмемо у обзир речи Христове: „А он одговарајући рече им: Један од Дванаесторице који умочи са Мном у здјелу“ (Мк. 14, 20; исп.. Мт. 26, 23), јасно је да је реч о почетном делу гозбе, када обед у правом смислу још није био отпочео. Овим можемо да објаснимо зашто Марко и Матеј два пута спомињу: „кад јеђаху“. Друго помињање (Мк. 14, 22; Мт. 26, 26) непосредно уочи благосиљања хлеба било би сувишно, да је прави обед већ почео после седања за сто. Управо у времену од седања за сто до благосиљања хлеба Јуда је изашао. У истом том интервалу извршен је обред омивања ногу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Народ не прихвата намет „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7) Протопрезвитер Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (8) Када се у свом крсном ходу литија у Подгорици зауставила испред Цркве Светог Ђорђа, народ је позван да дође у још већем броју, да би зауставио пустош покренуту управо од законика који, наводно брину о добру грађана. Иако је те вечери било у Литији десетине хиљада људи, што је био више него задивљујући отпор, већ свака наредна литија је бивала све већа и већа. На прослави празника Светог Симеона, изашло је народа преко сто хиљада. Таква слика из Црне Горе показала је цијелом свијету да се овдје транзиција почела одвијати у смјеру да се богатство народа сачува и оплоди, а не да се разграби. Под изговором спаса свог државног модела, највиши званичници власти осуђују литије, мислећи да ће народ одустати и пустити да им узимају што год хоће, па чак и оно што се зна да је црквено и Божје. Позивали су на дијалог, али само тако да би јаче истакли свој наум о измјени црквеног статуса и наметања неке своје визије црквеног устројства. Ако су поводом језика и писма могли да преименују назив и озваниче то као закон, противно здравој памети, помислили су да то примијене и на Цркву. Годинама су се у својим партијским форумима извјештили да знају како наметнути народу све што хоће. Преварне ријечи о родољубљу и просперитету све више су звечале као потрошене и неискрене. Настале су литије у којима је народ највише без ријечи ходао и по педесет километара, не желећи да анатемише никога, већ просто да изађе и представи се како нас има и да све знамо. Ко је све шта узео и понио за себе – о томе ће расправљати политичке партије и невладине организације, али душа народна је, охрабрена Светим Василијем, живнула и, просто, сви су стали и казали: Волимо своје светиње и нико нема што да их преименује и одваја од средишта која су свагда, кроз сву историју, Богом благословена! Један умни теолог је рекао да наш народ живи у више држава, али све нас повезује јурисдикција Пећке патријаршије. Када се чинило да је та сила пећког трона сасвим погажена, ова литија у Црној Гори га је истакла у смислу благослова који има велики значај за јединство народа. Има једна литија коју су назвали „Ослобођени Колашин“. Небески заштитник те литије је Свети Димитрије, који помаже да се савлада неки страшни див (дракон). Значај Колашина за литију је тај, што су људи који су долазили из тог града и храма посвећеног Димитрију Солунском свуда и на свакој литији доносили благослов тог светитеља. У књизи „Кроз тамнички прозор”, у свим својим писмима српском народу, владика Николај помиње небеске заштитнике који помажу човјеку кад је у неком подвигу или страда. У логору Дахау, владика Николај се пуно молио Богу и у томе је видио спас и за свој народ. Он каже: „Црква хришћанска је породица Божја која чува стара и додаје нова свједочанства. Та породица је тако порасла у току двије хиљаде година да својим бројем надмаша највећа царства на земљи” (стр. 204). Наше литије су ново свједочанство о томе колико имамо овдје светиња које су драгоцјена ризница хришћанске цивилизације. Без манастира Мораче, Пиве, Студенице, Грачанице и других, како би била сиромашна хришћанска породица коју помиње свети Николај! Видјећемо како ће се тек писати хронике ових литија и настајати књижевна дјела о овом славном догађају. Владика Николај би рекао: „Брате, ходи мудро и не дај свакоме да ти буде Бог! Имаш своје светиње, своју Цркву и душу и ко се усуди да ти то погази – твој је највећи душманин! Њега ће поразити Свемогући Бог и не бој се ако вјерујеш и носиш Христа у срцу!” (КРАЈ) Побједоносна литија из Берана Сада, на крају, да поменем и литију у Беранама, која је једна од првих и по значају сасвим покретачка. Ту литију су назвали по Ђурђевим ступовима побједоносном, јер је њихов заштитник Свети Георгије Побједоносац. Он помаже да избодемо и оборимо сваку аждају која нас дави. Као најстрашије и најопасније авети, јављају се аждаје зване мржња, гордост, лакомост, разврат, злоћудност, лаж и др. Литија у Беранама је великомученички и побједоносно истакла сва своја крсна знамења и одвратила напад оних који би да газе светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Отимају похлепни и лакомислени „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7) У Бару су литије увијек, послије Подгорице и Никшића, најбројније. Нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, као да је тек сад засијао у свој својој љепоти, кад га видимо украшеног и окруженог величанственом литијом људи. Зетски краљ, свети мученик Јован Владимир, ојачао је ову литију тиме што његово житије учи како се подноси жртва за спас народа. Он је ради мира и опстанка своје браће пристао да буде сам заробљен и бачен у тамницу. Ослободила га је царева кћерка Косара и узела за свог мужа. Он је послије поново имао да поднесе жртву за своју вјеру. Посјечена му је глава од човјека из најближег рода, који му је после узео сву имовину (земљу). То је било прије хиљаду година, а ево сад опет, у наше вријеме, силна похлепа и лакомост спопале нашу државну власт, хоће да преваре и узму оно што је још Јован Владимир стекао. Скидају главе онима који су се жртвовали да обнове светиње и оживе их. Траже да се монаси и монахиње протјерају као најдаљи странци, јер немају држављанство. Свети Јован Владимир је кажу њихов, јер воде државу која је потекла од њега. Погледајмо парадокс, хришћански мученик је њима све оставио, а за монахе, који носе анђелски лик, заповиједио је прогон и забрану боравка!? Ове литије имају Јована Владимира као светитеља који помаже да се у миру одбрани оно што нам је свето: част, вјера и хришћанско достојанство. Зна се да божији свеци штите монахе и манастире јер се тамо највише чује молитва и похвала Господу Богу. Када нема памети у глави народних старјешина и законика, владика Николај им упућује позив да се врате на пут праведнога Бога, Створитеља и Спаситеља, и онда ће њихов народ живјети у миру и срећи. Он пише у свом 65. Писму: „Какво нам је вјеровање, онакво нам је и владање” (стр.198). Однос државе према Цркви у свим републикама бивше СФРЈ послије свих драматичних супарништава рјешаван је законским актима који су, углавном, били правични. Само у Црној Гори, државне власти су истакле предлог да се Цркви оспори име, средиште и имовина. Склопљен је уговор са римокатолицима и исламском заједницом, само је СПЦ изузета. Усвојен је Закон о слободи вјероисповијести који, наводно, даје највеће вјерске слободе свима, да чак и пет чланова могу регистровати вјерску заједницу. Митрополија би тако, као најстарија установа у Црној Гори, дошла у исту раван са било којом организацијом религиозних егзибициониста и, чак, била приморана да им уступа храмове за извођење њихових ритуала. Очигледно је овдје настојање државе да Цркву претвори у безначајну вјерску заједницу, која би у свему била у функцији владајуће идеологије. Такав примјер имамо у Македонији, гдје је сваки црквени договор условљен свјетовним, а не духовним иницијативама. Када Црква дође у такав положај, онда, служећи сасвим свјетовном, губи духовну димензију која јој је својствена. Свети владика Николај наглашава да је ријеч Божја храна за душу и ко год може – треба да је слуша. Ако се омаловажи духовни значај, а сасвим истакне свјетовна димензија живота, онда се и само економско благостање изокреће у сиромаштво. Приватизација државне имовине у Црној Гори вршена је, замислите, у име стварања државе, а сад, предлог да се црквена имовина учини државном – због опстанка државе. Наравно, проблем опстанка постоји – јер је све узето за приватне сврхе. А сад, да се за државну сврху узме и црквено а послије опет неки процес за приватно. То су ти токови транзиције, када све што народ има, и духовно и материјално, могао би да изгуби и остане сасвим опустошен и поражен. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Божја рука над Црном Гором „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”, владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Пуно неосјетљивости за Цркву показују често баш они који највише могу да учине и помогну. Али, данас такви у Црној Гори не само да неће да помогну, већ са позиција власти изналазе неке законске одредбе које паралишу црквени живот. Кажу да Црква не плаћа порез држави, да не испуњава ни друге важне услове поводом разних доприноса. Управо, кад све то објаве, требало би да одговоре – зашто је Митрополија у њиховој држави толико сиромашна да све то нема одакле да плаћа. Нема одакле, јер пуно издваја за помоћ угроженим и осиромашеним, који немају неку перспективу да у овом друштву живе од свога рада. Народне кухиње смо основали јер сама држава нема бригу за толико гладних који им се узалудно обраћају. И сада, ови наши законици толико иду далеко, да хоће тим изгладњелима и ојађенима да ускрате то што добијају од Цркве, да би све уложили у своју приватну државу. Када је недавно заказан молебан у Цетињском манастиру и најављена литија, настале су страшне реакције црногорских националиста и самог државног режима и захтјев да се откаже крсни ход кроз Цетиње. Владика Николај би рекао: „Тако бива кад год залутали људи изгубе пут и вођство и мир и разум” (стр. 170). Ипак, молебани су вршени усрдно и свештенослужитељи су се молили за просвећење и спасење свих. На тој служби пјевала су и дјеца из Богословије. Нигдје им никад није била ускраћена слобода кретања, осим тога дана на Цетињу. Свети Петар Цетињски је заштитник ове дјеце и прати их у свим њиховим подвизима. Данас, широм свијета, имамо свештенике који су стасали управо овдје крај Цетињског манастира и научили да служе Богу и свом народу. И нема ниједног од њих који је то заборавио, већ са свих страна свијета сада дају молитвену подршку литији. Сви су осјетили да се догодило нешто неочекивано, да је Бог пружио своју руку на Црну Гору и, кад се чинило да је сасвим надвладала неправда, подигао се народ да брани своје светиње. Владика Николај у књизи „Кроз тамнички прозор” каже да кад неко отпадне од Христа то је најстрашније зло. Због охолих и грабљивих долазе невоље. Све своје силе човјек може искористити на добро, али и на зло. Отимања, убиства и богохулства настају кад се помути човјеков разум и умртви савјест. То се дешава када настану зла времена невјеровања и отпадништва од вјере. Црква објављује да је сваки дан добар, ако се благодари и служи Богу. Сва наша заштита и одбрана од непријатеља кроз вјекове ослањала се на Божију помоћ. Основна мисао Николајева је да од Бога зависи свако добро дјело. Неки просветитељи су тврдили да све зависи од човјековог подвига, и то су назвали хуманизам. Такав покрет је имао своју енергију, али без Премудрости Божије човјек, ма колико истицао своју улогу, на крају се и сам окренуо против себе и против другог. Човјек је постао човјеку вук, у смислу да је постао као нека звијер која нема друге димензије живота, осим пуког опстанка у своме станишту. Он наводи ријечи пророка да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће (Дан. Гл. 4) и каже, тешко човјеку који се одриче Христа пред људима због ништавних ствари богатства и власти. Треба се трудити свим дјелима, мислима, ријечима и молитвом да имамо Бога уза се. Када су кренуле литије по свим градовима Боке которске, свештеници су у својим бесједама највише наглашавали то да је сила Божија уз нас, јер смјело и слободно идемо у литијама, не стидећи се да покажемо како смо Црква Христова. Иако је бивало пребројавања – ко и зашто иде у литију, нигдје као на Приморју није било толико упорности и одважности да литије сви морају поштовати. С поносом су ишли пред манастире – Савину, Ластву Грбаљску и др. и слали поруке да не дају своје светиње. Програм који је извођен био је увијек богат музичким прилозима, а највише на тему одбране Косова и Метохије. Подршку литији дали су и представници других вјеросповијести. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Воља сложног народа је воља Божја „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”, владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) У свом 36. писму владика Николај поставља питање: „Шта значи бојати се Бога? Значи бојати се да се закон Божји не погази” (стр. 113). Он каже да ко презре родитеље своје, ко свједочи лажно, ко отима и граби од другога – гази заповијести Божије. „Наши свеци и мученици, витезови и подвижници, имали су страх од Бога, вјеровали су да Бог све види и нијесу хтјели да се срамоте и губе душу и образ ни пред Богом, ни пред својим прецима. Ако хоћемо да имамо живот обасјан љубаву Христовом, онда ћемо гледати да све кроз светост и чистоту чинимо. И онда ћемо се наћи да смо синови свјетлости. А, ако будемо радили супротно, наћи ће се да смо синови таме. Наш народ се у добра времена држао скута Божјега и није могао говорити, ни писати без спомена имена Господа и Творца својега”(стр. 117). Томе га је учила Света Црква, која је вјековима чувала живу и велику душу српског народа. Од Цркве је потекла и наша историја. Од Свете Горе имамо монашку традицију. Симеон и Сава су установили Манастир Хиландар, центар који нас вјековима обједињује и надахњује. Када данашњи властодршци у Црној Гори хоће да оспоре српску цркву, они доводе у питање сва древна и освештана средишта ван граница Црне Горе. Желе да имају Цркву која ће имати једино средиште у тој новонасталој држави. Када би Николај ово оцјењивао гледајући кроз свој тамнички прозор у Дахау, он би рекао: „У чије име чините то што чините (стр. 126)?” Гдје може бити Цркве ако нема центре у Светој Гори и Светој Земљи? Када би питали народ зашто су се подигле толике литије у Црној Гори, они би рекли исто што и Николај. Његов дух је управо сасвим близак духу овог светог хода за одбрану светиња. Када Николај тумачи ријеч слога, он пита: Каква слога, да ли апостолска или фарисејска, да ли слога добротвора или слога злотвора? „Слога у добру за којом наш народ одувијек тежи значи вјера у једнога доброга Бога. Који тако вјерују, готови су да се сложе са свима осталим људима који такву слогу желе, тј. слогу у име Бога добра, који је извор сваког добра” (стр. 133). Током ових окупљања на литијама било је видно да народ тежи за оваквом слогом какву је описао Свети Николај Охридски. Имали смо и једну литију која је кренула из Манастира Острог и спојивши се са литијом из Богетића, од Цркве Светог Ђорђа, кренули су на молебан у Храм Светог Василија Острошког у Никшићу. Тај крсни ход одавао је утисак као да се сами Светац изнад свих диже као небески анђео и посматра како смо ревносни на овом Путу љубави према светињи. Када је острошка литија прелазила преко Царевог моста, то је било као да видите долазак много браће која ће ослободити неки град или читаву област. И кад су се ријеке народа спојиле у исту литију на Тргу Шака Петровића, то је већ било ослобођење Никшића од свих страхова да ће ко забранити литију. Баш тих дана било је пријетњи да се литија заустави и отпочне са примјеном закона, али, све је то отпало када су те вечери сви на крају чули и свог митрополита Амфилохија, који им се обратио ријечима да је воља народа воља Божја, поготово када је овако сложан у смислу апостолском и братском. Никшићка литија те вечери била је радост и понос свег Православља. Свети Василије је свакога обдарио да има пуно срце и ревност за наставак учешћа у даљим литијама. У стара времена, каже Николај, римски ћесари су гонили народ да њих сматра за богове. Гоњен је и овај народ и тражили су многи да му буду бог и батина. Сада је дошло вријеме, током ових литија, да сви ти силници буду постиђени. Иако би жељели да префарбају све што се исписује овом литијом, насупрот томе – видимо да је, у ствари, народ њих прекрижио. Цар Давид каже: „Једни се хвале коњима а други колима, а ми се хвалимо именом Господа Бога својега”. Владика Николај пророчки упозорава: „Тешко вама слијепи вође породи аспидини, будале слијепе и лицемјери гдје је једно зло ту су одмах многа зла. Спасоносни пут је тијесан пут: давати милостињу и имати пост и молитву. Шта помаже човјеку да сав свијет задобије, а душу своју изгуби? Николај ове ријечи узима из народне пјесме знајући да оне дјелују чак и на оне најнеосјетљивије. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Пут који се издваја светошћу „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Владика Николај у својој књизи „Кроз тамнички прозор“ велику пажњу посветио је и просвјети. Он каже: „Ево вам, браћо, основне читанке хришћанске вјере; прво, немати злобе у срцу и, друго, немати лажи на језику” (стр. 63). „Злоба у срцу и лаж на језику”, каже он, „постало је коб човјечанства, и то су двије паликуће које су произвеле и пожар два свјетска рата. Злоба и лаж изазиваће и нове ратове свуда у свијету ако се не сузбије тај опаки дух. А може се сузбити, најприје, ако почнемо од себе; то је опробани метод, који помаже да и други, кад виде, и сами против своје гордости устану.“ Николајева мисао о васпитању и просвећењу настала је под утицајем Светог Јован Лествичника, истакнутог аскетског писца из 6. вијека. Св. Лествичник каже у поуци бр. 9 да је злопамћење „мржња на праведност, непријатно осјећање у коме се са горком насладом ужива, то је трајна злоба, мрачна и мрска страст”. Лицемјерство и лаж су страсти које Лествичник описује као мржњу на искреност. Он каже да мало дијете не зна за лаж, нити душа која нема лукавства у себи. Владика Николај наводи ријечи пророка Исаије да „ко узиде светим путем ни луд неће залутати” (Ис. гл.35). Појава великих и бројних литија изазвала је негодовање и самог предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. Он је назвао лудацима оне који шетају у литијама, не знајући да је то похвала путу који се својом светошћу издваја као једини пут у односу на стотине несветих путева којим иду они који мисле да су паметни. „Ако смо и луди, ако нас рука Господња милује”, каже Николај, „са Христом смо на светом путу. Тим путевима пошли су сви најбољи преци ваши, од прије Светога Саве и од Светога Саве. Не смијете рећи – не знамо тај пут. На светом путу Бог благосиља свој народ. Правим путем људи не могу да пођу не зато што немају путовођу, него зато што их имају сувише” (стр.70,71). Он наводи и ријечи премудрог Соломона који каже: „Пут неки чини се човјеку прав, али на крају показује се као пут к смрти” (Приче 14,12). Свети Николај Жички каже да никад није било више лажних путовођа но у овом 20. вијеку. Пут истине и живота је сами Спаситељ, бесмртни Бог, који је за нас умро и васкрсао и подиже нас из мртвих. Николај жали што све ово неће да чују и познају многи владаоци у свијету. А, на крају крајева, кад се све гнусне рекламе заморе и све лажи промукну, он каже, „само ће се чути тихи глас Светог Саве, да је прави избор пута Света Тројица, којим иду већ толика покољења послије Светог Саве све до ових данашњих литија”. Николај је оштро критиковао српски народ, али је и вјеровао да ће се одржати и прославити. Када се покренула литија из Куча, тај народ је кренуо у толиком броју да су се могли видјети као велика сила људи који иду ка храму Христовог Васкрсења да ојачају ход народа из других крајева и када су се сви спојили то је био величанствен збор са којег је до самог неба одјекивала пјесма о Косову и Марку Миљанову. „Прошла покољења”, каже Николај, „нама се чине као неки изабрани народ који је далеко одмакао од нас и да их никад не можемо досегнути, али често се деси да они за које мислимо да су стигли у Обећану земљу, ето их, вратили се и подигли нас до неба чак и више неголи сами себе. Вјера је оно знање до кога људи никад не би могли сами доћи да им Бог није јавио и повјерио. Никакви напори људски не би могли скинути вео са најважнијих тајни живота. Права вјера, хришћанска вјера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свијету и Суду Божјем” (стр 101,102). У књизи „Кроз тамнички прозор”, кроз 82 писма или записа, имамо честе похвале чудесних јављања самога Христа Светом Николају. Он као неки пророк говорећи о вјери и знању, откривењу и предању, све то помиње како би дао оријентацију савременом човјеку који не може да се снађе, поготову у свијету пренатрпаном разним идолима лажне просвјете и културе. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Лицемјерје потиче од лажних учитеља „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Ми данас оживљавамо уз знамења која су побједоносна, у смислу духовног препорода и заједништва у Христовој побједи над смрћу. Народ хоће, свима који разумију, да овим литијама каже да има поуздање у Бога живога више него ли у немоћне и смртне људе који немају духа разума и премудрости. Дан у којем ће Господ бити узвишен овдје je већ свануо – кроз предивне и величанствене литије. Слика литије на Жабљаку, када се народ кроз снијежну олују креће пут свог храма, обишла је и задивила сав европски свијет. Када пише о Европи, владика Николај је позива да види како српски народ зна да исповиједа Христа и колико је близак Његовом голготском распећу, али и васкрсењу. Европа се, по њему, загледала у Понтија Пилата, па окреће главу и пере руке кад неко невин страда. „Лицемјерје и поквареност друштва потичу од лажних учитеља и погрешних ријечи”, каже Николај. „У културним народима нашег вијека јавили су се безбројни учитељи. Они су потиснули и одгурнули правог учитеља Христа. И како су кога уши сврбјележ, тако су му они ријечима својим чешали уши, за паре, за част, за власт, за сласт. Непрестано су се учили но никако нијесу могли докучити шта је истина” (стр. 48). Овдје он подсјећа на јеванђелску слику – када је Пилат питао Христа шта је истина, а Он ћутао. Ћутао је – јер је питање било погрешно постављено. До правог смисла истине долази се кроз питање: Ко је истина? – Исус, оваплоћена љубав, Син Божији објављује да је највиша истина Бог, као вјечна љубав прикована на крсту. Оно што је новозавјетни човјек имао као најдрагоцјенији домет вјере је – да истински смисао има персонално својство и да ми у том смислу партиципирамо у животу Цркве, афирмишући и своју личност до стицања вијенца вјечне славе у Христу. Свака слава мимо Христа је пролазна. Хиљаде књига и новина радије пишу о пролазној слави земаљских силника, него ли о вјечној слави својих светитеља и добротвора. Ево, поводом ових литија, имамо да сви медији преносе похвале које народ кличе својим светитељима и учитељима који су се узвисили до Небеског царства Христовог. Николај је у Дахау, молећи се Христу, вјеровао да ће се у будућности једног дана догодити и то да на све четири стране свијета одјекне глас радовања његовог народа, који брани своје светиње. У том смислу, појавила се на друштвеним мрежама и једна порука која преноси пророштво једног од највећих монаха у Православљу, оца из Грчке, старца Порфирија: „Живот Цркве у српским земљама ће се обновити и православна побожност у српском народу поново ће процветати, упркос дуготрајном духовном пустошењу током 20. вијека. Видим Христа како ходи Српском земљом и одабира оне који су његови”. Када неки кажу да је мало оних који су у литијама, они, у ствари, дају подстицај који је истакао и Порфирије – да се увећа број оних који ће се наћи да су Христови. Сви говорници испред храмова, обраћајући се учесницима литије, истакли су жељу да се сви заједно нађемо као Христови. Свети Николај каже: „Христово бреме је трпљење што води крајњој побједи, грешничко је бреме нестрпљење што води очајању” (стр. 57). Пиперска литија задивила Подгорицу Једна од литија, која је кренула из Пипера, од Манастира Ћелија Пиперска, мјеста гдје је недавно постављен споменик страдалом Душку Јовановићу, имала је подршку и учешће монахиња, сестара из манастира, које су пјевале током цијелог пута до Храма Христовог Васкрсења црквене пјесме и молиле се за благослов и спасење свих. Узор највишег трпљења и смирености, љубави и жртве, наш народ је увијек имао у обитељима својих манастира. Сам Свети Василије градио је свој манастир и помагао другим манастирима. Острог је током три вијека помагао да се многи манастири и цркве, не само у данашњој Црној Гори већ и све до Хиландара и Јерусалима, обнове што више. Свети Стефан Пиперски, који је следбеник Светог Василија, бранио је православну вјеру од кривотворења и у свој манастир стално привлачио нове подвижнике и монахе – да славе истинитог Бога и утичу на препород народа. Пиперска литија задивила је Подгорицу бројношћу и љепотом кротости и побожности. протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић (наставиће се) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Народ поништио надменост власти „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу” – владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Владика Николај је за хришћанске народе рекао да сви имају молитву „Оче наш”, али, да они често не просе том молитвом оно што је у сагласности са логиком Божијом. Наглашава, „да се свети име Божије” – а не хули, „да дође Царство Божије” – а не тиранско и звјерско, да буде воља Оца нашега Који нам даје хљеб насушни и да нас сачува од лукавога, тј. од халапљивости и саможивости итд. Молитву „Оче наш” сав народ углас изговара сваки пут на крају, када литија дође до храма, прије него се народ разиђе. Испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици ову молитву обично изговара неко дијете (које изговара стих по стих, а народ за њим понавља) и то буде прелијепо чути и видјети. Многи говорници на литијама помињали су да је овим покретом народа побијеђен страх који се нагомилао у људима због сурових оспоравања Цркве и вјере током претходних деценија, када су, махом, владали атеисти. У једном од својих писама из логора у Дахау, Николај пише: „Плашљива вера, никаква вера. Плашљива реч, празан звук” (стр. 36). Он наглашава ријеч јеванђелску: „Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се”. Боље је, каже, да тражимо од Бога, него да отимамо једни од другога. Боље да куцамо на врата милостивог Оца небеског, него да обијамо врата својих сусједа. Господњи је наук: „Све што хоћете да вам чине људи, чините и ви њима”. Када би овако људи радили, мање би било плашљиве вјере и празних ријечи. Када је један од организатора поводом литија рекао народу да је свако од њих редар и да свакога ко чини неред упозоре они најближи – у ствари је истакао ово јеванђелско слово о нечињењу зла другом. Захваљујући примјени оваквог начела, ове литије су се прославиле по свом мирном и достојанственом карактеру. Свети владика Николај у својој књизи „Кроз тамнички прозор” често наводи визије малих и великих пророка из Старог завјета. Каже како је славни пророк Исаија прорекао: „Кад устане Господ да потре земљу, тада ће поноситост људска угнути, а висина свељудска понизити и Господ ће сам бити узвишен у онај дан” (Ис.2,11). Десило се то заиста овим литијама: вјештачку узвишеност људи и њихову надменост, поготову оних на власти, народ је поништио и истакао своја крсна знамења и литијске заставе, носећи их радосно и објављујући да знају шта им је свето. „Они којима ништа од тога није свето”, рекао би Николај, „посадили су Христа Господа на последње мјесто, а себе и своје финансијере на прво и најважније мјесто. Овоме је морао следовати устанак против безаконих људи и догодило се да су се све обожаване величине људске показале погашеним ватрама, на којима нико више није покушавао да се огрије” (стр. 42). Заиста, и у наше вријеме, током ових литија, ове Николајеве ријечи сасвим су адекватне нашој стварности. Ко још вјерује и очекује да ће лажни богови, моћници и узурпатори народних добара посадити Христа и Светог Василија на прво мјесто?! По пророку Исаији, великани људски који неће да знају за Бога су као кртице и слијепи мишеви који се у мраку овога свијета, презасићени земаљским, очајно плаше дана када би на видјело изашла сва њихова неваљалства. На једној литији која је ишла кроз град Будву, а, дешавало се то и у другим мјестима, највише је истицана застава тробојка са четири оцила. Када је неко на друштвеним мрежама због тога негодовао и гунђао да то поништава државну заставу, поводом тога се појавио одговор – коментар који је у духу владике Николаја: „Ове литије заиста имају заставе и крстове са четири слова „С” и то је једно од најранијих знамења хришћанства и означава позив да се устане из мртвих, васкрсне. Када су једном положили мртваца на Крст Христов, умрли је оживио и то је имало одјека на све четири стране свијета. Заставе са крунама и орловима су често биле драматични позив против непријатеља да се пролије крв, положи живот и умре.” (наставиће се) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Ми видимо да је већ на самом почетку, кад су кренуле ове литије по свим градовима у Црној Гори, настао дан Господњи, у којем је народ показао љубав према својим светињама, а настао је страшни дан Господњи за оне који су се усудили да омаловаже и оспоре те светиње. Литија је показала да не можемо живјети у спокојству када нам нијесу заштићени свети олтари и завјети предака од златољубаца и човјекомрзаца. По владици Николају, бићемо моћни, срећни и живјећемо у миру онда кад научимо цијенити човјека више него злато, више него богатство и славу, власти и силу земаљску. Када је литија кренула из Mанастира Косијерево до храма Светог Василија Острошког у Никшићу (преко 50 км хода), људи су свједочили да никад нијесу осјетили такву радост и заједништво у духу – као тога дана. То је било као да су примили благослов због молитве коју изговара сами Николај: „Помози нам, Господе, помози нам, да се поправимо и да чисто послужимо и даруј нам силу Твоје свете благодати, да можемо по Твоме закону сваки дан величати и славити јединога истинитога Господа Бога нашега” (стр. 23). У књизи „Кроз тамнички прозор”, Свети владика Николај каже да треба довести у склад логику нашу са логиком Божјом. Кротки, благи, уздржљиви мисле по божанском, а охоли, сурови и отмичари су као вуци грамзиви. Логика људска код непобожних људи није у складу са логиком Божјом. Док шетамо у литији и слушамо преко разгласа пјесму: „Спаси, Боже, народ свој и благослови наслеђе своје”, постајемо свјесни да смо наслеђе самога Бога, јер бранимо светиње, настављајући логику коју си имали наши племенити преци и која је у складу са Богом. Један политичар који је подругљиво коментарисао Литију да је минијатурна, иако је достигла број преко двјеста хиљада – изгубио је склад са народом. Он има логику оспоравања и поништавања, која се не може ускладити са логиком Божјом. Покрет као што су ове литије, наравно, има и своје противнике, које наш митрополит Амфилохије упоређује са проклетим царем Дукљанином. То је по народном вјеровању био див кога су сваке године о Ђурђеву дне закивали за Везиров мост. Потомци цара Дукљанина су они који погрешно рачунају колико има народа који вјерује у Бога. А то је и данашња власт која у глуво доба ноћи, уз хапшење народних посланика, доноси Закон о слободи вјероисповијести и каже да ће храмове давати на коришћење било коме. А, управо, храмови су зато и светиње – што их не може користити било ко. Кад народ каже: „Не дамо светиње!” – то значи да их не користи било ко и било како, већ да их користе они који желе да своју логику ускладе са логиком Божијом, како то наглашава Св. Николај Охридски. Овај покрет народа у литијама тумачен је и као неко чудо Божје, настало послије доласка моштију Светог Василија Острошког у град Никшић. Молили су се свештеници и народ да Светац помогне и одврати несавјесне властодршце од самовоље насилништва. Међутим, нико од њих није схватио озбиљно шта хоће Св. Василије. Чак су говорили да његов долазак и наше молитве немају ефекта. Онај ко је добро схватио и повјеровао у моћ Свеца – био је благочестиви и христољубиви народ. Подигао се народ свих градова у Црној Гори и шире и кренуо да слуша Св. Василија. По владици Николају, то би се могло назвати – Дан Господњи. Народ је пјевао пјесму: „Василије свети… поборниче мудри светог православља… твој лик нам се јавља ко јутарња звијезда”… итд. Св. Николај каже: „Права вјера, хришћанска вјера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божијем” (стр 102). (НАСТАВИЋЕ СЕ) Допринос Пљевљака литијама Велики значај за јачање литија имао је покрет народа у Пљевљима. Тамо је одмах било евидентно да ће литије тећи све док се не отклони спорна уредба државе према Цркви. Владика милешевски Атанасије са својим свештенством успио је да на свим литијама истакне поруке које иду у прилог миру и поштовању припадника исламске вјере који подржавају литију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Књига „Кроз тамнички прозор” владике Николаја Велимировића је настала у вријеме његовог заточеништва у логору Дахау у Њемачкој, гдје је провео три мјесеца, заједно са патријархом Гаврилом Дожићем. У виду писама или порука српском народу, он је изнио узроке који су довели до страдања и разарања у оба свјетска рата. Владика Николај је имао јасну поруку да се народ једино може избавити тако што ће се повратити вјери и својим светињама. Та порука, очигледно, допире и данас до ових наших литија. Књига владике Николаја „Кроз тамнички прозор” је порука да не гријешимо, да не бисмо испаштали падајући у окове злотвора. Он помиње два свјетска рата у којима смо били погажени јер смо хтјели школу без вјере, политику без поштења, војску без родољубља и државу без Божјег благослова. Николај упозорава да је гажење светиња својих предака највеће неваљалство. Зато ће народ испаштати и кроз страдање прати грехове својом крвљу и сузама. Своје звање православног хришћанина могуће је потврдити силама вјере, љубави, истине, милости, мудрости, чистоте – силама које су од Христа Господа. Мрачне силе пакла: гордост, незнање, лењост и кукавичлук – господаре онима који су одвојени од Бога. У сваком времену имамо одступништво од Бога и то је разлог језиве таме и страшних ратова у земаљском царству. Мрачним силама ћемо одољети, по Николају, једино наоружани силом небеском. Данас, када читамо овакве поруке, ми препознајемо, управо, нове преступе наших властодржаца. Ето нам опет школе без вјере, политике без поштења и многих установа без Божјег благослова. Ето нам писма и језика који настају наново, против онога што се зове српски. Ето нам нације која је против оног националног које је заједничко свим нашим нараштајима, а то је ћирилица и косовски божур. Ето нам и закона о одузимању црквених задужбина. Имамо народ који не воли да му све то буде погажено и устао је да иде у литије и брани своје светиње. Као што је владика Николај док је био у логору писао свом народу како да се бори против врага, тако и данас овај народ иде у литије и не дозвољава да се оспоравају његове светиње. Писаће се књиге и књиге једног дана о томе како су ове литије биле похвала народној прошлости, мудрости, поштењу и свакој народној светињи. Народ је упро поглед у живога Господа Бога молитвено тражећи спасење од мајке Цркве. У том смислу, владика Николај каже: „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу” (Владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019, стр. 17). Док посматрамо ове литије, питамо се шта би рекао владика Николај овом народу и налазимо једно пророштво које он наводи: Учинићу да ће човјек више вриједјети од злата (Исаија гл. 13) (стр.18). Кад човјек, т.ј. народ, има неки наступ као што је ова Крсна литија у Црној Гори – то он назива даном Господњим; када Бог долази до израза, кад се људи враћају Богу, признају власт Божију, распитују за Цркву, одају почаст свештеницима, траже свете књиге да читају, кају се за своје гријехе, посте, причешћују се. Такав дан је радосни, благи и свијетли. Човјек више вриједи него чисто злато. Кад се злато почне цијенити више од човјека – онда земља бива погођена буром супарништва и рата, то је онда страшни дан Господњи. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Житије владике Николаја Николај Велимировић је рођен 5. јануара 1881. године у Лелићу, гдје данас постоји манастир који је и његова задужбина. Образовањe je почео у Манастиру Ћелије, а наставио у Ваљевској гимназији. Затим је уписао Београдску богословију, и по завршетку уписао се и на Старокатолички факултет у Берну. У 28. години је на том факултету одбранио докторат из теологије под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске цркве”. Потом је на Оксфорду пријавио докторат из филозофије и у Женеви одбранио на француском језику рад на тему „Филосовија Барклија”. За епископа жичког изабран је 1919., а 1920. постављен је на епископску катедру у Охриду. Као епископ охридски и жички развија пастирску дјелатност, и постиже велике резултате у мисионарству и просвјети. Драматични догађаји Другог свјетског рата ће пред њим постати изазови, а он ће увијек реаговати за спас свог народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси благодат својих Светих тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”. Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда. Да ли је могуће да Свето причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету? Да ли је могуће да тело и крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе? Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света чаше и истом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила. Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог божанског причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго. Свето причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве. Они који не верују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету тајну божанске евхаристије. Чињеница да су англиканци и римокатолици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских цркава од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Свету тајну причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје благодати и знакова Божијих из њихових такозваних светих тајни, као и губитак њиховог црквеног идентитета. Живот без Свете тајне причешћа изгледа као озбиљна болест без лека. Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде “мас медији”, нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације, већ вирус омаловажавања и микроб маловерја. А најбоља вакцина за све ово је наше често “са чистом савешћу” и “неосуђено” учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи. Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Светим бесмртним тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави”. Са грчког превео: Антоније Недељковић
  19. Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси благодат својих Светих тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”. Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда. Да ли је могуће да Свето причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету? Да ли је могуће да тело и крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе? Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света чаше и истом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила. Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог божанског причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго. Свето причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве. Они који не верују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету тајну божанске евхаристије. Чињеница да су англиканци и римокатолици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских цркава од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Свету тајну причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје благодати и знакова Божијих из њихових такозваних светих тајни, као и губитак њиховог црквеног идентитета. Живот без Свете тајне причешћа изгледа као озбиљна болест без лека. Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде “мас медији”, нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације, већ вирус омаловажавања и микроб маловерја. А најбоља вакцина за све ово је наше често “са чистом савешћу” и “неосуђено” учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи. Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Светим бесмртним тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави”. Са грчког превео: Антоније Недељковић View full Странице
  20. Владика Иларион: „Свети Николај нас изнова подсећа да треба да служимо Господу у врлини, у самоодрицању, али увек са свешћу о томе да смо део заједнице a никада као појединци.“ И ове године, на Никољдан, када буковско братство слави свог заступника, у овом манастиру је служена света архијерејска Литургија. Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслуживање игумана ове свете обитељи – архимандрита Козме (Радовића), протосинђела Захарије (Митића), настојатеља манастира Св. Тројице код Књажевца, сабраће манастира Буково: јеромонаха Еноха (Стојаковића) и архиђакона Илије (Јовановића) и зајечарског ђакона Уроша Памчара, секретара ЕУО Епархије тимочке. Лепоти богослужења допринело је појање суводолске монахиње Херувиме (Марковић) као и појање Хора Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице из Зајечара. У цркви Св. Николе, која је била мала да прими све верне који деценијама духовно стасавају уз ово братсво, Његово Преосвештенство је на Литургији рукопроизвео архимандрита Козму и протосинђела Захарију у чин духовника, поверавајући им тиме одговорну дужност духовног очинства. Искрено верујем да ће ова двојица посленика, моје сабраће и ваших драгих свештенослужитеља, одлично обављати своју назначену службу, нека им Господ буде помоћник, укрепитељ и надахнитељ на том путу – рекао је владика у беседи. Честитавши окупљенима овај велики празник Епископ је свима пожелео добро здравље и дуг живот због ревности у Цркви Христовој ради задобијања Царства. У манастирској трпезарији је након Литургије уприличена свечана славска трпеза за све присутне. Извор: Епархија тимочка
  21. Храмовна слава никољске обитељи данас је прослављена Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана Манастира Вазнесење архимандрита Тимотеја (Миливојевића) и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног јеванђелског зачала Епископ Јустин је поучио верни народ. Ово је дан када Црква прославља Светог Николаја Епископа мирликијског, древног светитеља, који је делао у време најљућих гоњења Диоклецијана и Максимијана. Рођен је од имућних и знаменитих родитеља Теофана и Ноне који дуго нису имали деце. Као што знамо, у историји наше Цркве многи велики људи су били бездетни, и они дуго нису могли да имају деце. Тако су се и родитељи Николајеви молили Господу да им подари наследника и Господ је ту молитву услишио. Ипак, родитељи убрзо намислише да посвете Николаја Господу, да то буде њихово уздарје јер их је Господ услишио. Прве кораке у духовном животу, Николај је начинио код свог стрица Николаја Епископа патарског. Они су били из Патаре, места где је хришћанство било у повоју. Николај постаје прво свештеник у Патари. Толико се уподобио Човекољупцу Христу да је у своме животу читаво Јеванђеље испунио. Све врлине Христове је уткао у себе и више није живео он него Христос у њему. И највеће чудо, када су му се родитељи упокојили он је раздао целокупно своје имање, које није било мало. И помагао је многима невољнима. Постао је човек без материјалне подршке и једина његова подршка је био Господ Бог. Трудећи се као свештеник намисли да се још више посвети духовном животу. Али Господ му рече: Хајде у свет и спасавај народ у свету, то ће бити твој подвиг. И замонаши се у манастиру који је саздао његов стриц и постаде епископ у Мири ликијској. Сав његов подвиг и труд био је како да помогне ближњем, ништа за себе стицао није. А његове молитве, његова љубав, његова вера у Христа граничила се са вером светих праотаца Авраама, Исаака и многих других који су за Господа све дали, а ништа нису претпостављали Господу Богу. Постао је изабрани сасуд Духа Светога и као такав, кажу да је још за живота светлео, као што је Мојсеј Боговидац имао светлост где год би се појавио. Из његових очију цела је глава светлела, тако га описују у житију. Ако читамо и ако се вратимо у то време можемо замислити како је то било. Свети Николај је присаједињен вечности у Богу. Он и данас као жив плови морима, ходи са путницима на небу, на земљи, на води, свуда где род људски потребује помоћ. Он је присутан, јер му је ту моћ дао Господ Бог зато што Господ Бог који васкрсава, који чини чудеса. Од свега што је Свети Николај учинио треба издвојити то да је он будући богат све оставио. Није рекао себи: Да оставим ја нешто мало, можда ће ми затребати у животу, од свог имања поделићу велики део сиромасима, а оставићу за себе мало да имам за старост. Не. Раздао је све, а остао уз Господа. То је равно чуду као када је Господ васкрсао мртве, огромно чудо. Замислите каква љубав, каква вера, нада треба да постоји у човеку да се он толико узда у Господа да му ништа овоземаљско не треба. То је највећа врлина. Да би човек могао то да испуни потребно је да потпуно очисти своју душу од свих земаљских жеља и хтења, да припреми себе за Господа кроз подвиг, молитву и пост. Изузетну ревност Свети Николај је показао на Првом Васељенском Сабору када је устао против Аријевог погрешног учења. Када примимо Господа, ма шта нам чинили, ништа не треба да се бојимо, јер је Он победио свет. Ми чекамо да нас Господ помилује кроз трпљење за љубав, за неосуђивање. Треба да живимо Црквом и у Цркви Духом Светим, да опонашамо Господа Христа. Често нас стихије овог света запљусну, па се уплашимо и мислимо да нас је Господ оставио. Ипак, не треба да се варамо, све је у промисли Божијој. Исправимо прво себе у истинитој вери и све ће нам добро бити. Епископ Јустин је у својој беседи честитао славу игуманији Јелисавети са сестрама, као и свима који славе данас Светог Николаја. Након Свете Литургије сестринство манастира уготовило је трпезу љубави на којој се присутнима обратио архимандрит Тимотеј. Поучио је верни народ да треба да следујемо примеру Светог Николаја и да за почетак од свога вишка дајемо потребитима. Извор: Епархија жичка
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je 19. децембра 2019. године, на празник Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, свету архијерејску Литургију у Николајевском храму у Земуну. Саслуживали су архимандрит Серафим (Кужић), игуман манастира Рајиновца; јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумана, протојереји-ставрофори Љуба Милошевић из Њу Џерзија и Лука Новаковић из Филаделфије, протонамесник Драшко Тепавац, јереј Владимир Прашић и ђакони Владимир Руменић и Драган Танасијевић. После торжествене Литургије, Његова Светост Патријарх је, сходно одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, уручио мр Горану Влаовићу из Београда високо одликовање орден Светог Саве другог степена за осведочену и несебичну љубав према светој Мајци Цркви, нарочито показану свесрдним помагањем храму Светог оца Николаја у Земуну, као и другим храмовима у Архиепископији београдско-карловачкој и широм Српске Православне Цркве. Његова Светост је затим уручио грамате појединцима који су показали несебичну љубав и ревност према Српској Православној Цркви, посебно уложеним трудом и прилозима приликом обнове те земунске светиње, и то: г. Дејану Матићу, председнику ГО Земун; г. Дамиру Ковачевићу, заменику председника ГО Земун; г. Александру Арсићу, приватном предузетнику из Земуна; г. Вадиму Смирнову, заменику директора НИС-a; г. Николи Владимиру Новаковићу, генералном директору Апатинске пиваре; г. Владану Антанасијевићу, и г. Ненаду Антанасијевићу, приватним предузетницима из Београдa; г. Саши Ђокићу, приватном предузетнику из Земуна; г. Алену Вуковићу, приватном предузетнику из Земуна; гђи Наталији Миљковић, домаћици из Земуна; г. Момиру Ракићу, економисти из Земуна; г. Немањи Костићу, г. Горану и гђи Весни Дисић, као и г. Мирку Лунићу, приватним предузетницима из Земуна. Патријарх српски г. Иринеј је том приликом одликовао и старешину Николајевског храма Драшка Тепавца чином протојереја. Овогодишњи домаћини славе били су братсво храма са породицом Арсић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је у четвртак, 19. децембра 2019. године – на празник Светога Николаја Мирликијског, на светој Литургији у Николајевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Владан Симић, секретар Епархије бачке, и Миодраг Андрић, настојатељ храма, као и ђакони Мирослав Николић, Александар Билић и Огњен Верић. После прочитане јеванђелске перикопе владика Иринеј је казао да је данас слава свих православних Срба и Српкиња. Свети Николај је веома познат и омиљен свуда: у Грчкој, Русији и широм хришћанскога света, али само ми имамо обичај и традицију Крсног имена или славе. Треба од срца да прослављамо угоднике Божје и да Господу благодаримо за тај дар што нам показује истину откривену у Светоме Писму да Бог не оставља себе непосведоченим ни у једноме нараштају. У сваком хришћанском нараштају има мноштво светих, праведних, Божјих људи, људи који заиста представљају сетву Господњу. Пример за све те богооткривене истине наше вере и нашега живота је и живот и делање светитеља којега данас прослављамо. Он је био не само ревнитељ чистоте вере него и човек огромне љубави и милосрђа, поручио је Преосвећени честитајући славу настојатељу и парохијанима Николајевског храма, као и свим свечарима, онима који светитеља Николаја прослављају као небеског покровитеља. Током свете Литургије Епископ бачки г. Иринеј у чин протопрезвитера произвео је протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља Светониколајевског храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...