Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'николаја'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 40 results

  1. На празник Светог оца Николаја, 6/19. децембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету Литургију у новосадском Саборном храму, уз саслужење братства храма и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је истакао: ,,... данас, посланица апостолска говори о старешинама духовним које треба поштовати и на њих се угледати. У Светом Јеванђељу Господ поучава народ на гори, а и све нас, у чему је човеково право блаженство. Одломци из Светог Писма који су прочитани, односе се на Светог оца Николаја, којег данас празнујемо. Он је био пример за углед и то видимо у тропару и кондаку празника, свечаним песмама, које појемо њему у част. Учесник је Првог великог сабора Васељенске Цркве и верује се да је показао изузетну ревност, међу другим Оцима сабора. Оно што га је посебно красило јесте његово милосрђе, нарочито према сиромашнима. Зато га је Бог и прославио... " Извор: Епархија бачка
  2. „Покушавали смо да угасимо, али нисмо успјели, јер је захваћена била кровна конструкција. Пожар је заустављен прије манастирске библиотеке, што је веома битно“, истакао је монах Серафим. У пожару je у потпуности је изгорио трећи спрат конака и манастирска архива. Командир Ватрогасне јединице Вишеград Жељко Милошевић навео је да се пожар већ био распламсао кад су стигли, али да су успјели да га зауставе да се не прошири на спрат испод. „Штета је огромна јер је изгорјело поткровље, које је било опремљено, и кров“, истакао је Милошевић. Монах Гаврило Ђурић напомиње да су, ипак, на трећем спрату изгорјеле вриједне књиге манастирске библиотеке. У гашењу пожара пристигло је Ватрогасно друштво из Рудог, које је помогло у спречавању преношења пожара на храм. Командир Ватрогасне јединице Рудо Милун Топаловић рекао је да је приликом њиховог доласка пожар био захватио кровну конструкцију. „Одмах смо приступили интервенцији, а пожар је локализован синоћ око 19.00 часова“, додао је Топаловић. Начелник општине Вишеград Младен Ђуревић посјетио је синоћ манастирски комплекс и рекао да ће општина дати пуну подршку у санирању штете. У акцију помоћи укључени су Хидроелектрана „Вишеград“, Цивилна заштита Вишеград, „Електропренос“ и „Романијапутеви“. Након обављеног увиђаја биће познати узроци пожара и висина причињене штете. Извор: Митрополија црногорско-приморска / РТРС
  3. У Манастиру Светог Николаја у Добрунској Ријеци код Вишеграда успјешно је локализован пожар, који је био захватио поткровље и кровну конструкцију конака. Монах Серафим рекао је да је пожар примијећен јуче око 14.00 часова, док је братство заједно са гостима било на ручку. „Покушавали смо да угасимо, али нисмо успјели, јер је захваћена била кровна конструкција. Пожар је заустављен прије манастирске библиотеке, што је веома битно“, истакао је монах Серафим. У пожару je у потпуности је изгорио трећи спрат конака и манастирска архива. Командир Ватрогасне јединице Вишеград Жељко Милошевић навео је да се пожар већ био распламсао кад су стигли, али да су успјели да га зауставе да се не прошири на спрат испод. „Штета је огромна јер је изгорјело поткровље, које је било опремљено, и кров“, истакао је Милошевић. Монах Гаврило Ђурић напомиње да су, ипак, на трећем спрату изгорјеле вриједне књиге манастирске библиотеке. У гашењу пожара пристигло је Ватрогасно друштво из Рудог, које је помогло у спречавању преношења пожара на храм. Командир Ватрогасне јединице Рудо Милун Топаловић рекао је да је приликом њиховог доласка пожар био захватио кровну конструкцију. „Одмах смо приступили интервенцији, а пожар је локализован синоћ око 19.00 часова“, додао је Топаловић. Начелник општине Вишеград Младен Ђуревић посјетио је синоћ манастирски комплекс и рекао да ће општина дати пуну подршку у санирању штете. У акцију помоћи укључени су Хидроелектрана „Вишеград“, Цивилна заштита Вишеград, „Електропренос“ и „Романијапутеви“. Након обављеног увиђаја биће познати узроци пожара и висина причињене штете. Извор: Митрополија црногорско-приморска / РТРС View full Странице
  4. У Народној библиотеци “Др Душан Радић” у Врњачкој бањи, на Петровдан 2018. године, изузетно инзтересантно предавање на тему “Духовно стваралаштво Николаја Гогоља“, одржала је проф. др Ксенија Кончаревић, управник Катедре за славистику Филолошког факултета. Подсетимо да је др Кончаревић студије руског језика и књижевности завршила на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду, где је магистрирала и докторирала 1997. године, а од 2000. до 2014. радила је на Православном богословском факултету. Поред научних истраживања бави се и преводилачким радом, превасходно у домену теологије и православне духовности. Звучни запис предавања View full Странице
  5. Трибину је благословио Просвећени Епископ Методије који је пренио поздраве и благослове Митрополита црногорско приморског г. Амфилохија. О занимљивим детаљима из биографије владике Николаја говорио је протојереј мр Предраг Шћепановић. Он се посебно осврнуо на клевете које желе владику Николаја да повежу са фашизмом од којег је и сам страдао. Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену казао је да је идеја за промоцију ове књиге настала у Дахау, истом оном логору гдје је Владика Николај био утамничен. Он је описао како је прије двије године, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након Свете литургију коју је служио у руској капели која се налази у близини комплекса некадашњег логора Дахау, са неколицином вјерника, Марком Делићем и њим, обишао комплекс злогласног логора и ту посјету финализовао обиласком гасне коморе у којој су убијани логораши и крематоријуму којима су њихова тела спаљивана. Истакао је да су те сцене, иако 50 година послије ослобођења, биле толико потресне, а да је Владика Николај који је био заточен у том логору, сигурно доживио све то још потресније. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену се захвалио организаторима ове вечери, на првом мјесту Митрополиту Амфилохију који је дао подстицај за ово вече служећи Литургију у Дахау, која је у контексту логора и у окружењу крематоријума, по његовом личном доживљају, једна од оних која се никада не заборавља. Делић је изнио најважније аспекте књиге „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића . Књигу „Кроз тамнички прозор“ коју је владика Николај написао на тоалет папиру као заточеник у злогласном логору Дахау, у Њемачкој, 1945. године, за ову прилику одштампао је Крсто Станишић са својом породицом а предавање је одржано у организацији Братства Храма Христовог Вакрсења у Подгорици. Извор: Радио Светигора
  6. Свети Владика Николај Охридски и Жички, српски светитељ, рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелић код Ваљева. Био је Епископ охридски и жички, истакнути теолог и говорник, отуда је називан Нови Златоусти. О њему, његовом дјелима, неоправданим и злонамјерним оспоравањима – осудама „Кроз тамнички прозор“ су говорили Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, протојереј мр Предраг Шћепановић, Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену и Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену. Звучни запис предавања Трибину је благословио Просвећени Епископ Методије који је пренио поздраве и благослове Митрополита црногорско приморског г. Амфилохија. О занимљивим детаљима из биографије владике Николаја говорио је протојереј мр Предраг Шћепановић. Он се посебно осврнуо на клевете које желе владику Николаја да повежу са фашизмом од којег је и сам страдао. Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену казао је да је идеја за промоцију ове књиге настала у Дахау, истом оном логору гдје је Владика Николај био утамничен. Он је описао како је прије двије године, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након Свете литургију коју је служио у руској капели која се налази у близини комплекса некадашњег логора Дахау, са неколицином вјерника, Марком Делићем и њим, обишао комплекс злогласног логора и ту посјету финализовао обиласком гасне коморе у којој су убијани логораши и крематоријуму којима су њихова тела спаљивана. Истакао је да су те сцене, иако 50 година послије ослобођења, биле толико потресне, а да је Владика Николај који је био заточен у том логору, сигурно доживио све то још потресније. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену се захвалио организаторима ове вечери, на првом мјесту Митрополиту Амфилохију који је дао подстицај за ово вече служећи Литургију у Дахау, која је у контексту логора и у окружењу крематоријума, по његовом личном доживљају, једна од оних која се никада не заборавља. Делић је изнио најважније аспекте књиге „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића . Књигу „Кроз тамнички прозор“ коју је владика Николај написао на тоалет папиру као заточеник у злогласном логору Дахау, у Њемачкој, 1945. године, за ову прилику одштампао је Крсто Станишић са својом породицом а предавање је одржано у организацији Братства Храма Христовог Вакрсења у Подгорици. Извор: Радио Светигора View full Странице
  7. На поштанској маркици приказан је Храм - споменик у име Свих Светих у земљи Руској. Он је подигнут на месту где се налазила кућа рударског инжињера Николаја Ипатјева, у којој су држани у притвору и у ноћи између 16. и 17. јула убијени последњи руски император Николај II и чланови његове породице. Маркица је штампана у тиражу од 270 хиљада примерака. Маркице ће бити у продају на шалтерима Поште Русијe. Извор: Православие.ру
  8. Дана 17 јула у поштански промет пуштена је маркица посвећена Храму – споменик на Крви у Јекатеринбургу. На поштанској маркици приказан је Храм - споменик у име Свих Светих у земљи Руској. Он је подигнут на месту где се налазила кућа рударског инжињера Николаја Ипатјева, у којој су држани у притвору и у ноћи између 16. и 17. јула убијени последњи руски император Николај II и чланови његове породице. Маркица је штампана у тиражу од 270 хиљада примерака. Маркице ће бити у продају на шалтерима Поште Русијe. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. Патријарх је освештао први храм подигнути после више од 200 година у овом граду. Уједно, била је то и прва посета Патријарха српског Зрењанину после Другог светског рата. Храм је задужбина почившег архитекте Војислава Девића чија је жеља била да сазида храм посвећен Светом Николају, његовој крсној слави, али на жалост због болести то није дочекао. Његову жељу, уз помоћ Божју и Светог Николаја, остварила је његова мајка Видосава Девић која је у својој 97. години живота дочекала завршетак изградње и чин освећење велелепног храма. Духовна радост отпочела је вечерњом службом и умивањем свете трапезе коју је служио Епископ банатски г. Никанор са свештенством зрењанинског намесништва. Овој служби присуствовали су и Преосвећена господа Епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније. На дан Светих бесребреника Козме и Дамјана, у присуству великог броја верника, у порти новог храма уприличен је дочек Патријарха српског г. Иринија. Речи топле добродошлице упитио је стрешина новог храма свештеник Радивој Нађалин који је током службе произведен у чин протојереја. Његовој Светости Патријарху саслуживали су Епископи банатски Никанор, врањски Пахомије, нишки Арсеније и мохачки Исихије. За велики труд и жртву коју су принели Богу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је ктиторе храма Видосаву Девић орденом Свете царице Милице - Преподобне Евгеније, а постхумно и Војислава Девића орденом Светог краља Милутина. Орденом Светог Теодора Вршачког, највећим одликовањем Епархије банатске, одликовани су Ђорђе и Иванка Бенгин, као и Љубомир Шувачки. Епископ банатски Никанор захвалио је Патријарху српском Иринеју на благослову, труду и љубави и молитвама које је заједно са гостујућим епископима и свештенством Епархије банатске принео Господу подсетивши на значај ктиторства и значај самог храма који сваком службом пројављује онога који је несместив. Такође, Владика је захвалио градоначелнику Зрењанина г. Чедомиру Јањићу и његовим сарадницима на свесрдном труду и помоћи око изградње светог храма. Извор: Српска Православна Црква
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је 14. јула 2018. године, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, новоподигнути храм у спомен и част Светог оца нашег Николаја Мирликијског Чудотворца у насељу Зелено поље у Зрењанину. Патријарх је освештао први храм подигнути после више од 200 година у овом граду. Уједно, била је то и прва посета Патријарха српског Зрењанину после Другог светског рата. Храм је задужбина почившег архитекте Војислава Девића чија је жеља била да сазида храм посвећен Светом Николају, његовој крсној слави, али на жалост због болести то није дочекао. Његову жељу, уз помоћ Божју и Светог Николаја, остварила је његова мајка Видосава Девић која је у својој 97. години живота дочекала завршетак изградње и чин освећење велелепног храма. Духовна радост отпочела је вечерњом службом и умивањем свете трапезе коју је служио Епископ банатски г. Никанор са свештенством зрењанинског намесништва. Овој служби присуствовали су и Преосвећена господа Епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније. На дан Светих бесребреника Козме и Дамјана, у присуству великог броја верника, у порти новог храма уприличен је дочек Патријарха српског г. Иринија. Речи топле добродошлице упитио је стрешина новог храма свештеник Радивој Нађалин који је током службе произведен у чин протојереја. Његовој Светости Патријарху саслуживали су Епископи банатски Никанор, врањски Пахомије, нишки Арсеније и мохачки Исихије. За велики труд и жртву коју су принели Богу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је ктиторе храма Видосаву Девић орденом Свете царице Милице - Преподобне Евгеније, а постхумно и Војислава Девића орденом Светог краља Милутина. Орденом Светог Теодора Вршачког, највећим одликовањем Епархије банатске, одликовани су Ђорђе и Иванка Бенгин, као и Љубомир Шувачки. Епископ банатски Никанор захвалио је Патријарху српском Иринеју на благослову, труду и љубави и молитвама које је заједно са гостујућим епископима и свештенством Епархије банатске принео Господу подсетивши на значај ктиторства и значај самог храма који сваком службом пројављује онога који је несместив. Такође, Владика је захвалио градоначелнику Зрењанина г. Чедомиру Јањићу и његовим сарадницима на свесрдном труду и помоћи око изградње светог храма. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Свети мученик цар Николај је посебно поштован у српском народу као заштитник и одани пријатељ у најтежим историјским тренуцима. Недвоумећи се, одмах после аустроугарске објаве рата Србији, Цар је стао у одбрану српске православне браће и то по цену великих жртава у сопственом народу. У светој царској српској лаври Хиландару на Светој Гори Атонској сваке године се прославља празник Светих царских мученика. Ове године по одлуци Свештеног сабора стараца на стогодишњицу страдања богољубивог Цара и његове породице у Хиландару је 14. јула 2018. године служено свеноћно бдење, а сутрадан и света Литургија. Датум молитвеног спомена је померен у односу на сам дан празника у календару, 17. јул, како би служба била свечанија и пала у недељу. Након торжествене службе, за празничном трпезом читана је беседа Светог владике Николаја Велимировића о Светом цару Николају II коју је одржао у Београду 1932. године на празник Светог равноапостолног кнеза Владимира. Хиландарско братство на челу са игуманом, архимандритом Методијем, сјединило се са целим српским родом у радосном прослављању мучеништва великог заштитника и исповедника православне вере, коме кличе: Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога! Извор: Српска Православна Црква
  12. Православна Црква широм васељене молитвено се сећа мученичког страдања Светог цара Николаја II и чланова царске породице Романов које су, пре 100 година, тајно и мучки убили бољшевици у Јекатеринбургу. Свети мученик цар Николај је посебно поштован у српском народу као заштитник и одани пријатељ у најтежим историјским тренуцима. Недвоумећи се, одмах после аустроугарске објаве рата Србији, Цар је стао у одбрану српске православне браће и то по цену великих жртава у сопственом народу. У светој царској српској лаври Хиландару на Светој Гори Атонској сваке године се прославља празник Светих царских мученика. Ове године по одлуци Свештеног сабора стараца на стогодишњицу страдања богољубивог Цара и његове породице у Хиландару је 14. јула 2018. године служено свеноћно бдење, а сутрадан и света Литургија. Датум молитвеног спомена је померен у односу на сам дан празника у календару, 17. јул, како би служба била свечанија и пала у недељу. Након торжествене службе, за празничном трпезом читана је беседа Светог владике Николаја Велимировића о Светом цару Николају II коју је одржао у Београду 1932. године на празник Светог равноапостолног кнеза Владимира. Хиландарско братство на челу са игуманом, архимандритом Методијем, сјединило се са целим српским родом у радосном прослављању мучеништва великог заштитника и исповедника православне вере, коме кличе: Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Српска и Руска Црква ће 17. јула 2018. године обележити стогодишњицу мученичког страдања Светог цара Николаја Другог Романова. Тога дана ће Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј у храму Подворја Руске цркве на Ташмајдану служити Свету архијерејску Литургију од 9 ч, потом ће кренути Литија у част Свете породице Романов улицама Београда ка споменику Светом цару Николају, који се налази у Улици краља Милана, где ће бити служен молебан и где ће Његова Светост беседити о Светом цару. View full Странице
  14. Препоручујемо Вашој пажњи емисију ТВ Храм "Личност и заједница" у којој је гостовала Александра Нинковић Ташић, поводом објављивања после сто година првог превода књиге "Српска православна црква" (енглеско издање покренуо и финансирао је Михајло Пупин Идворски). Овај надахнути разговор открива, као и сваки пут, када говори госпођа Нинковић Ташић, нова сазнања о Михајлу Пупину, али о Николи Тесли и Милутина Миланковића, али је у првом плану представљање ове јединствене књиге која је дала "сву тежину страдања и васкрсавања српског народа". Књиге су писали најбољи тадашњи британски научници под супервизијом Владике Николаја Велимировића. View full Странице
  15. По светој Литургији, освећена је мозаичка икона изнад улаза у манастирски храм, преломљен славски колач и одслужен помен упокојеном игуману манастира Лелић, архимандриту Авакуму (Ђукановићу). Свечаност је заокружена славском трпезом, коју су вредна лелићка братија, предвођена оцем Георгијем, приредила за све госте. -Назван је Нови Златоуст због говорничког дара, каквим су били украшени ранохришћански пастири. Попут апостола, путовао је широм планете, проповедао Реч Божју и сведочио Васкрслог Христа подвигом, трудољубљем, често и страдањем, каквима су испуњена житија Спаситељевих савременика. Како међу православним народима, тако и међу онима који се хришћанским именом не зову… Господ га је светитељском славом овенчао, подаривши нам га као светило и образац јеванђељског живљења и молитвеника пред престолом Својим. Свети владика Николај био је истински, одани и предани слуга Господа Христа. О томе сведоче његове мошти, око којих се ми данас сабирамо, а он је то показао још у младим годинама, када је одбранио докторску дисертацију „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве, казао је у празничној проповеди умировљени Епископ средњоевропски г. Константин. Заблагодаривши Епископу ваљевском г. Милутину на части да предводи литургијско славље, владика Константин подсетио је на јеванђељску причу, читану протекле недеље, о исцељењу болесника у бањи Витезди, које је учинио Господ Христос. У Синаксару за Недељу раслабљеног говори се да је тај човек, када је Господу суђено, пришао и ударио му шамар, заборављајући доброчинство које му је Господ учинио. Свесно или несвесно, и ми често Господу не узвраћамо благодарношћу, указао је Владика Константин. -И ми често ропћемо на име Божје, а очекујемо да нам Господ увек чини оно што ми мислимо да нам је добро, а Господ зна далеко више и боље од нас шта нам је на корист, на добро и спасење. Прослављајући овај дан, сетили смо се у својим молитвама и блаженоупокојеног архимандрита Авакума, који је овде годинама приносио своје молитве. Верујем да се сада пред престолом Свевишњега радује са Светим Владиком Николајем што се православни српски народ окупља око његове светиње. Радује се што не заборавља речи Светог Владике Николаја, који се назива и Петим Јеванђелистом, јер је он семе Христове науке по примеру Светог Саве ширио и у Србији и по свим крајевима где Срби живе. Он је сведочио веру у Васкрсење Христово и пред онима који нису православни, који нису ни хришћани – рекао је Епископ Константин, благосиљајући учеснике литургијског сабрања у манастиру Лелић. Епископ Константин са свештенослужитељима осветио је мозаичку икону изнад улаза у манастирску цркву, на којој су представљени Господ Христос, Пресвета Богородица и Свети Николај Мирликијски, чијем је Преносу моштију посвећена задужбина Владике Николаја и његовог оца Драгомира у родном Лелићу. Потом је преломљен славски колач и одслужен помен архимандриту Авакуму. Сабрање је завршено агапама у трпезарији и дворишту манастира. Овогодишњи домаћини славе били су протојереј Бранимир Петковић, старешина Светотројичног храма у Цириху, и Лелићани Саша Крстић и Зоран Радосављевић са породицама. Домаћини славе за наредну годину биће свештенослужитељи Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву са верним народом Ваљева и Цириха. Извор: Епархија ваљевска
  16. Датум у коме је у календару Свете Цркве уписано име Светог владике Николаја, 3. мај, и ове 2018. године пут манастира Лелић довео је бројни верни народ из разних крајева Србије и дијаспоре. Светом архијерејском Литургијом началствовао је умировљени Епископ г. Константин, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва из више епархија. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По светој Литургији, освећена је мозаичка икона изнад улаза у манастирски храм, преломљен славски колач и одслужен помен упокојеном игуману манастира Лелић, архимандриту Авакуму (Ђукановићу). Свечаност је заокружена славском трпезом, коју су вредна лелићка братија, предвођена оцем Георгијем, приредила за све госте. -Назван је Нови Златоуст због говорничког дара, каквим су били украшени ранохришћански пастири. Попут апостола, путовао је широм планете, проповедао Реч Божју и сведочио Васкрслог Христа подвигом, трудољубљем, често и страдањем, каквима су испуњена житија Спаситељевих савременика. Како међу православним народима, тако и међу онима који се хришћанским именом не зову… Господ га је светитељском славом овенчао, подаривши нам га као светило и образац јеванђељског живљења и молитвеника пред престолом Својим. Свети владика Николај био је истински, одани и предани слуга Господа Христа. О томе сведоче његове мошти, око којих се ми данас сабирамо, а он је то показао још у младим годинама, када је одбранио докторску дисертацију „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве, казао је у празничној проповеди умировљени Епископ средњоевропски г. Константин. Заблагодаривши Епископу ваљевском г. Милутину на части да предводи литургијско славље, владика Константин подсетио је на јеванђељску причу, читану протекле недеље, о исцељењу болесника у бањи Витезди, које је учинио Господ Христос. У Синаксару за Недељу раслабљеног говори се да је тај човек, када је Господу суђено, пришао и ударио му шамар, заборављајући доброчинство које му је Господ учинио. Свесно или несвесно, и ми често Господу не узвраћамо благодарношћу, указао је Владика Константин. -И ми често ропћемо на име Божје, а очекујемо да нам Господ увек чини оно што ми мислимо да нам је добро, а Господ зна далеко више и боље од нас шта нам је на корист, на добро и спасење. Прослављајући овај дан, сетили смо се у својим молитвама и блаженоупокојеног архимандрита Авакума, који је овде годинама приносио своје молитве. Верујем да се сада пред престолом Свевишњега радује са Светим Владиком Николајем што се православни српски народ окупља око његове светиње. Радује се што не заборавља речи Светог Владике Николаја, који се назива и Петим Јеванђелистом, јер је он семе Христове науке по примеру Светог Саве ширио и у Србији и по свим крајевима где Срби живе. Он је сведочио веру у Васкрсење Христово и пред онима који нису православни, који нису ни хришћани – рекао је Епископ Константин, благосиљајући учеснике литургијског сабрања у манастиру Лелић. Епископ Константин са свештенослужитељима осветио је мозаичку икону изнад улаза у манастирску цркву, на којој су представљени Господ Христос, Пресвета Богородица и Свети Николај Мирликијски, чијем је Преносу моштију посвећена задужбина Владике Николаја и његовог оца Драгомира у родном Лелићу. Потом је преломљен славски колач и одслужен помен архимандриту Авакуму. Сабрање је завршено агапама у трпезарији и дворишту манастира. Овогодишњи домаћини славе били су протојереј Бранимир Петковић, старешина Светотројичног храма у Цириху, и Лелићани Саша Крстић и Зоран Радосављевић са породицама. Домаћини славе за наредну годину биће свештенослужитељи Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву са верним народом Ваљева и Цириха. Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  17. Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело југословенско а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечијег. Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећких Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва. -Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока? Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички негоп морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни9 на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо /Сирак 18, 6/. Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не пре4да се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом. Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овом праху што је пред нама.. Под свесним или несвесним изговором, да се сабрали данас око овога праљха ми смо се у само ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место. Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са пеивидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом. Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање прме Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику. Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине: „Кад ме жена пита, ђе сам био, Казаћу јој да сам со сијао“! Нека зато данас свако уздигне свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи. I Вера у Бога и у бесмртност душе „Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара. Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва – „Страдање је Крста добродетељ; Прекаљена искушењем душа Рани тело огњем електризма, А надежда веже душу с небом Како луча са сунцем капљицу“. Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да: „Цијели ови беспоретци По поретку некоме сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује“. Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку „Ка свод један од твоје палате Што с’ огледа у пучину нашу“, како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако: „Вељи јеси, Творче и Господи! И чудна су творенија твоја! Величеству твоме краја нема… Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире твоје таинствене Непоњатна чудества дивотах. Твор ти слаби дјела не постиже Само што се тобом усхићава“ А о бесмртности душе Његош сведочи: „Ако исток свјетло сунце рађа, Ако биће ври у луче сјајне, Ако земља привиђење није, Душа људска јесте бесамртна, Ми смо искра у смртну прашину, Ми смо луча тамом обузета“. Један сведокм описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју гешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух. Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему. Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мкислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но евоо шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћењем свога духа њиховим духом. II Родољубље Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века. -Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом. „Ђе је зрно клицу заметнуло Ондје нека и плодом почине“. Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра I, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гниојезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама. Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељстви са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном. Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе.. Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде. III Витештво Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави. Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови посљедни обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије. Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но бет карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори: „Мићуновић и збори и твори“ За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори: „Страх животу каља образ често“. Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић: „Турци, браћо, у кам ударило, Што ћемо ви крити у кучине… Малени су јасли за два хата“. Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове: „На небу им душе царовале, Ка им име на земљи царује“. Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице: „Пуштите их, аманет ви Божји! Утекле су вама да утекну, А нијесу да их покољете“. Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког: „Када виђех витешку невољу, Забоље ме срце, проговорих; Што, погани, од људи чините? Што им такве муке ударате“? Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о исламу, и најлепше што се икада спевало о Ста,мболу. Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; бет њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез. Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једнојк изложби, на којој хтели нехтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим. Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са свитештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа! Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула. „Од бруке га гледат не могаху, Ђетињаху исто као бебе… Бјеху куће на свијет дивота, Ама бјеше муке и невоље“. Мандушић пита: „А бјеху ли јунаци војводо“? „Не божја ти вјера, Мандушићу, О јунаштву ту не бјеше збора“. Сердар Иван пита: „А судови бјеху ли им прави“? „Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина“! А имаху ли страха од кога? „Они страха другога немаху До од жбирах и до од шпијунах! Од њих свако у Млетке дрхташе“. А да ли истину збораху? „Обећа ми и што му не исках… Кад послијед све оно излиња Ка да ништа ни зборено није! Од сада му не бих вјеровао Млијеко је да рече бијело“. Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању. Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа. Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности. Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу.Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања. Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру.Вековни ратови међутиом нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у ка
  18. Ваше Величанство, Праунуче бесмртнога Владике Његоша! Ево нас на крову наше државе! Црна Гора у истини представља кров наше државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама него и моралном. Прилог радија Светигоре Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело југословенско а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечијег. Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећких Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва. -Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока? Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички негоп морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни9 на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо /Сирак 18, 6/. Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не пре4да се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом. Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овом праху што је пред нама.. Под свесним или несвесним изговором, да се сабрали данас око овога праљха ми смо се у само ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место. Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са пеивидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом. Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање прме Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику. Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине: „Кад ме жена пита, ђе сам био, Казаћу јој да сам со сијао“! Нека зато данас свако уздигне свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи. I Вера у Бога и у бесмртност душе „Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара. Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва – „Страдање је Крста добродетељ; Прекаљена искушењем душа Рани тело огњем електризма, А надежда веже душу с небом Како луча са сунцем капљицу“. Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да: „Цијели ови беспоретци По поретку некоме сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује“. Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку „Ка свод један од твоје палате Што с’ огледа у пучину нашу“, како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако: „Вељи јеси, Творче и Господи! И чудна су творенија твоја! Величеству твоме краја нема… Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире твоје таинствене Непоњатна чудества дивотах. Твор ти слаби дјела не постиже Само што се тобом усхићава“ А о бесмртности душе Његош сведочи: „Ако исток свјетло сунце рађа, Ако биће ври у луче сјајне, Ако земља привиђење није, Душа људска јесте бесамртна, Ми смо искра у смртну прашину, Ми смо луча тамом обузета“. Један сведокм описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју гешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух. Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему. Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мкислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но евоо шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћењем свога духа њиховим духом. II Родољубље Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века. -Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом. „Ђе је зрно клицу заметнуло Ондје нека и плодом почине“. Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра I, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гниојезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама. Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељстви са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном. Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе.. Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде. III Витештво Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави. Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови посљедни обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије. Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но бет карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори: „Мићуновић и збори и твори“ За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори: „Страх животу каља образ често“. Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић: „Турци, браћо, у кам ударило, Што ћемо ви крити у кучине… Малени су јасли за два хата“. Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове: „На небу им душе царовале, Ка им име на земљи царује“. Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице: „Пуштите их, аманет ви Божји! Утекле су вама да утекну, А нијесу да их покољете“. Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког: „Када виђех витешку невољу, Забоље ме срце, проговорих; Што, погани, од људи чините? Што им такве муке ударате“? Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о исламу, и најлепше што се икада спевало о Ста,мболу. Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; бет њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез. Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једнојк изложби, на којој хтели нехтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим. Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са свитештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа! Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула. „Од бруке га гледат не могаху, Ђетињаху исто као бебе… Бјеху куће на свијет дивота, Ама бјеше муке и невоље“. Мандушић пита: „А бјеху ли јунаци војводо“? „Не божја ти вјера, Мандушићу, О јунаштву ту не бјеше збора“. Сердар Иван пита: „А судови бјеху ли им прави“? „Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина“! А имаху ли страха од кога? „Они страха другога немаху До од жбирах и до од шпијунах! Од њих свако у Млетке дрхташе“. А да ли истину збораху? „Обећа ми и што му не исках… Кад послијед све оно излиња Ка да ништа ни зборено није! Од сада му не бих вјеровао Млијеко је да рече бијело“. Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању. Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа. Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности. Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу.Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања. Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру.Вековни ратови међутиом нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у ка View full Странице
  19. Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале." Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару. Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'" Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ." Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић. Тропар глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему. Кондак глас 3. Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче! Извор: Српска Православна Црква
  20. Радуј се, Николаје жички, пети еванђелисте и велики пророче православља! Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале." Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару. Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'" Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ." Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић. Тропар глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему. Кондак глас 3. Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Уз молитвено учеше великог броја православних вјерника појали су чланови Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“ из Котора под управом ђакона Михаила Лазаревића. Митрополит Амфилохије је у току Литургије у чин протопрезвитера рукопроизвео старјешину овог храма, пароха луштичког Николу Урдешића. Он је рекао да је отац Никола из свештеничке породице Урдешића, једанаести по реду. „Дакле, свештеничка лоза Урдешића, из које је он изникао овдје на овом светом полуострву. Поријеклом је јелинскога рода, као и многи овдје и са те стране он у себи обједињује древна предања Истока и наших народа јелинскога и српскога“, рекао је Владика Амфилохије. Рекао је да је отац Никола чувар осамнаест луштичких храмова, саграђених кроз вјекове. „Тебе и твоју породицу Бог да укријепи и благослови на многаја љета“, казао је Митрополит Амфилохије. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Атанасије је казао да је Свети Николај Мирликијски био велики добротвор. „Он је започео да дели деци пред Божић поклоне. А онда су безбожници Запада, – а сво безбоштво је дошло отуда -, измислили неку непостојећу фигуру, неку фикцију деда мраза. Тобож он даје поклоне деци. Полудео је цео свет, од Београда до Калифорније, и не знам где све не… А уствари Свети Никола је дао поклоне. Сироти родитељи су имали три девојке. А за удају су требали да дају неки мали мираз. И он је тајно ставио кесице са златом, кроз прозор, а девојке их ујутро налазиле и тако се удавале. И од тога је почело то давање поклона деци. Ми Срби то славимо три пута: прошле недеље су били Детињци, данас су Материце, а идуће недеље су Оци. То је од Светог Николе“, казао је Владика Атанасије. Након причешћа вјерних бесједио је Митрополит Амфилохије, рекавши између осталог да је храм Светог Николаја храм откривања и јављања Божанске љубави. „И непрекидни приизив нама овдје на земљи да љубимо једни друге, да љубимо свако људско створење, да љубимо свако створење, да љубимо свеукупну Божанску творевину преко које Бог открива и јавља себе. Деветстотина година има овај храм. Старији је од многих држава, старији је и од оних најмоћнијих које мисле да су моћне. И показује се данаљс да је овај храм моћнији од оних моћника и силника који су кроз вјекове овуда пролазили, господарили, и који су прошли и незна им се ни мјеста гдје су били“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ће такви бити заборављени зато што свој живот нијесу градили на тајни љубави народа земаљских. „Само Господ знаде колико је овдје било оних који су се укључили у ту свету заједницу Божју, Цркву Христову кроз вјекове. Сви су прошли кроз ову светињу и кроз друге светиње овдје, обновили се оном новином вјечном и непролазном, Божјом новином, новином онога који све чини новим, који је обновио и овај свети храм овдје и ово наше данашње свето сабрање“, рекао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Светковини у Радованићима присуствовали су и градоначелник Херцег Новог Стеван Катић и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Храм Светог Николаја Мирликијског у Радованићима саграђен је 1117. године и обнављан је три пута – 1219. године, 1669. године и 1892. године, када је и постављен иконостас који свједочи о датуму градње. У току је и нова обнова, у оквиру које је поводом јубилеја обновљен и освештан иконостас, а биће настављена током наредних година. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...