Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'никодим'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc
  2. У недељу, 10. марта 2019. године, православни верници у Копру имали су несвакидашњу духовну радост. Тога дана у јутарњим сатима окупило се више стотина верника из Копра и других словеначких места како би учествовали у светој Литургији и благосиљању Часног крста и земљишта на коме ће бити подигнут православни храм. Православна парохија у Копру је основана пре више од четрдесет година и од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру. Римокатолички храм Свете Марте коју сада користи православна заједница постао је тесан за сав народ који долази на редовна богослужења. После пуне четири деценије дошло је време да се отпочне остварење дугогодишње идеје о подизању православног храма. Тим поводом служена је света архијерејска Литургија у храму Свете Марте којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима, архимандрита Симеона - игумана манастира Бишње у Епархији зворничко-тузланској, јеромонаха Севастијана - игумана манастира Крке у Епархији далматинској и више свештеника и ђакона из епархија Загребачко-љубљанске и Бихаћко-петровачке. Својим умилним појањем лепоти богослужења допринели су и чланови Српског византијског хора Мојсије Петровић из Београда. Литургијску беседу је изговорио епископ Сергије тумачећи јеванђелски одељак којим нас Црква уводи у период четрдесетног Васкршњег поста. Светој Литургији су присуствовали бискуп Копра монсињор Јуриј Бизјак, амбасадор Републике Србије у Словенији гђа Зорана Влатковић, конзул Републике Србије у Словенији гђа Ивана Јакшић Матовић, жупник г. Примож Кречић, као и г. Младен Милановић који је, купивши земљиште на којем ће бити изграђен храм, постао први приложник будућег храма у Копру. По завршетку свете Литургије вернима и свим гостима се обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије захваливши свима који су се окупили и свима који су допринели да до благословеног повода дође. После краћег послужења сви верници, на челу са архијерејима и свештенством, упутили су се до места где ће отпочети градња новог храма. На том месту митрополит Порфирије, уз саслужење епископа Сергија, епископа Никодима и свештенства, савршио је чин благосиљања новог крста постављеног на месту изградње будућег олтара. Овом чину присуствовали су и г. Алеш Бржан, жупан Града Копар и г. Борис Поповић, бивши жупан. Извор: Српска Православна Црква
  3. Предавање на тему “Утицај учења филокалијских отаца XVIII вијека на евхаристиологију православне цркве. Предавање је одржао професор Богословског факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну високопреподобни архимандрит др Никодим Скретас на Богословском Факултету Српске Православне Цркве у Београду фебруара 2014. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  4. Божићно јутро у Шибенику обележила је заједничка молитва верних људи овога краја у шибенском Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију, а овај дивни празник присутним верницима је започео уз речи овогодишње Божићне посланице. Након Свете Тајне Причешћа у парохијском дому приређено је пригодно послужење. Извор: Епархија далматинска
  5. На други дан своје крсне славе - Никољдан, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, у четвртак 20. децембра 2018. године, дочекао је драгог госта и брата у Христу Епископа далматинског Господина Никодима. Испред Саборног храма, Владику Никодима дочекали су свештеници града Крушевца, теолози и богословци, као и присутни Крушевљани. Одслужена је Доксологија и пригодним речима Епископ крушевачки Господин Давид поздравио је драгог госта пожелевши му топлу добродошлицу у Богом спасавану Епархију крушевачку и град Крушевац. Епископ Никодим је заблагодарио на свечаном дочеку и братској добродошлици и честитао је крсну славу свом домаћину Епископу Давиду. Извор: Епархија крушевачка
  6. св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски – ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА ГЛАВА 1 О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега ГосподаГЛАВА 2 О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим ТајнамаГЛАВА 3 О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама ПРИГОВОР 1 Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник.ПРИГОВОР 2 Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тогаПРИГОВОР 3 Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћујеПРИГОВОР 4 Неки кажу да су се преподобна Марија Египћанка и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану светиПРИГОВОР 5 Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелскиПРИГОВОР 6 Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).ПРИГОВОР 7 Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћујуПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”ПРИГОВОР 9 У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнилиПРИГОВОР 10 Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишњеПРИГОВОР 11 Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштоватиПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).ПРИГОВОР 13 Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”ЕПИЛОГ извор https://otacmilic.com/sv-nikodim-svetogorac-i-sv-makarije-korintski-dusekorisna-knjiga-o-cestom-pricescivanju-svetim-hristovim-tajnama/
  7. Да га не бисмо препричавали, погледајте сами, текст са његовог сајта преносимо у целости уз линк ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ На моју мејл адресу стигло је 05. 10. 2018. из Епархије ваљевске писмо следеће садржине: ЕПИСКОП ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ ——– Еп. Бр. 681 Датум: 05. 10. 2018. г. Оче Архимандрите, Вашом објавом од 09. јула 2018. године, у којој јавно прекидате канонско општење са Патријархом српским и са надлежном епископом, и Вашим самовољним напуштањем манастира у коме сте боравили, прекршили сте низ канонских прописа наше Свете Православне Цркве. Овом приликом, позивамо Вас на покајање и да са монашким смирењем и послушношћу доставите писани одговор у року од четрнаест дана, од дана објављивања на званичном сајту Епархије ваљевске. Подсећамо Вас да је одлуком Ебр. 617 од 13. 09. 2018. године, против Вас покренут црквено-судски поступак и да сте под забраном свештенодејства до окончања овог поступка. Предње Вам се доставља на знање и даљи сходни поступак. С Божијим благословом, ЕПИСКОП ВАЉЕВСКИ + Милутин АРХИМАНДРИТУ НИКОДИМУ Писмо је стигло у пдф-у, а епархијски секретар је пропратно написао: „Оче Никодиме, у прилогу Вам достављамо допис Епископа ваљевског Г. Милутина. Молимо Вас да потврдите пријем. С поштовањем…“ Исто је објављено на сајту Епархије ваљевске. Пошто не могу да одговорим писмом Епископу Г. Милутину, нити да потврдим пријем његовог писма, јер бих тиме прекинуо објављени прекид општења и помињања, о писму говорим (не одговарам на њега) јавним путем. У поменутој Објави прекида помињања и општења, позивајући се на 15. правило Двократног сабора у Цариграду, оптужио сам владику Милутина за јереси екуменизма, сергијанства и необновљенства, и назвао га, сагласно изразу у овом правилу, „лажним епископом и лажним учитељем“, а овим путем желим да га разобличим као фарисеја и лицемера, тј. као лажног пастира, као најамника, чак као вука у овчијој кожи. Пре свега, писмо Еп. Милутина је правно неважеће. У њему недостаје име особе коме је оно упућено. Иако сам ја једини Архимандрит Никодим у Епархији ваљевској, моје пуно име је Архимандрит Никодим (Богосављевић), као што стоји у свим актима мени упућеним, које је издавала иста Епархија. Дакле, особа којој је писмо упућено – АРХИМАНДРИТ НИКОДИМ – правно не постоји у Епархији ваљевској, односно у СПЦ. У писму се не наводи које сам „канонске прописе наше Свете Православне Цркве“ прекршио, који би требало да буду основа за моје покајање. Како могу да се покајем ако не знам које сам каноне прекршио, односно за шта ме оптужују и покајању приводе канонски прописи Православне Цркве? Како може да ме гане на скрушење и покајање нешто чији ми је садржај непознат? Или је вл. Милутин сматрао да се подразумева на које је канонске прописе мислио, или је сматрао да му могу веровати на реч у вези подразумеваних канонских прописа?! Ово друго је нарочито апсурдно, ако имам на уму његову уплетеност у јереси. На другој страни, ненавођење канонских прописа које сам прекршио слаже се са ненавођењем канона на који сам се ја позвао у својој Објави – 15. правило Двократног цариградског сабора. Пре свега, то говори о немарном, аљкавом односу вл. Милутина о основама канонског поретка и живота у Православној Цркви, и затим, посредно, говори о оправданости ненавођења одговарајућих канона од стране владике, јер су они суштински неважни и немоћни у светлу важности и моћи наведеног 15. правила. У сваком случају, оба наведена разлога чине писмо вл. Милутина канонско-правно невалидним. Поред ових суштинских правних недостатка, писмо има и материјалних и формалних грешака. Владика наводи да сам самовољно напустио манастир, не наводећи име манастира. То је учинио јер и није могао навести име непостојећег манастира. Наиме, нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу. Формална грешка је начин обраћања владике мени. Он ми се обраћа са „Оче Архимандрите“, уместо уобичајеног „Високопреподноби оче Никодиме“. Наравно, није реч о случајном пропусту, већ говори о духу односа владике према мени. Мање је важно што ме лишава части која припада, не мени, већ чину који сам од њега добио. Много је, међутим, важније што у опхођењу изоставља моје име (сагласно изостављању мога презимена у адреси). Тиме он показује да сам постао за њега безимен, тј. безличан, и показује његов бирократски, најамничко-непастирски однос према овци, која је, по њему, заблудела, а која припада стаду словесних оваца које му је Христос, чија је он икона, поверио на напасање. Да би ово последње поткрепио, дужан сам да наведем да је вл. Милутин почео да се свети мојим духовним чадима, што говори о његовој повређеној сујети, немоћи, злопамћењу и осветољубивости. У разговору са особом, чије име, разумљиво, нећу наводити, еп. Милутин се служио и лажима. Рекао је том приликом да је разлог за мој поступак то што сам ја од њега неколико пута тражио да ме предложи за владику, а што он није урадио. То је ноторна лаж, гнусна клевета, слична клеветама којима ме клевећу маскирани доколичари, „теолози“, опадачи и пљувачи, на највећем неправославном форуму Поуке.орг (међу којима, под лажним именом, и хиландарски јеромонах), лажући да сам из Митрополије црногорско-приморске отишао, јер ми је Митр. Амфилохије обећао, а затим није испунио обећање у вези избора за владику. (Свако ко иоле мало познаје митр. Амфилохија, зна да је таква врста преговора-договора с њим немогућа.) Ђаво, на грчком диаволос, буквално значи клеветник, опадач. Својим лажима и клеветама вл. Милутин показује да је он директни слуга и сарадник лаже, оца лажи и клеветника – сатане, тј. ђавола. Страшно! Шта је дочекала јадна наша Мајка, Православна Црква, да православни епископи лажу! Међутим, горе и страшније од коришћења лажи од стране вл. Милутина је то што је он њима желео да погуби душу Божијег човека, мога духовног сина. „Ако неко разори храм Божји, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1. Кор. 3, 17). „Лажни епископ“ Милутин показује не само да није пастир, нити најамник, већ вук у овчијој кожи који погубљује душе словесних оваца, за које је Христос-Пастир пролио своју богочовечанску крв! Поставља се питање да ли он уопште верује у Бога, да ли верује да постоји Страшни суд, на који ће и он, као и читав људски род, изаћи! Намеће се још и питање на који начин је овај човек постао епископ? Очито духовном симонијом, јер осим материјалне, новчане симоније, за коју не верујем да је користио, постоји и ова друга, духовна, када се епископи духовно поткупљују од лажног кандидата – његовим лажним смирењем, сервилношћу и лажном послушношћу – да би били изабрани за епископа. Зато је ово писмо, уместо одговора на позив на моје покајање, после разобличавања вл. Милутина као лажног епископа и лажног пастира, као лошег и немарног најамника и као – авај! – душегубног вука у овчијој кожи, позив истог на покајање: Нека се покаје лажни епископ и лажни пастир, вук у овчијој кожи, док је још времена! Нека се покаје јавно за јавна своја сагрешења о Бога, Цркву, истину, правду, о поверено му стадо! Нека се покаје и јавно се одрекне и осуди јереси екуменизма, сергијанства и неообновљенства! Нека се покаје и разапни своје самољубље, себичност, кукавичлук и страшљивост! Нека се не плаши људи, већ да се људи стиди, а Бога да се плаши и Његовог Страшног суда! Нека се не плаши лажног патријарха Иринеја, лажног митрополита Амфилохија, лажног епископа Иринеја, лажног епископа Атанасија! Неће му они судити на Страшном суду, већ праведни, непоткупљиви и свезнајући Судија! Нека сиђе са Христовог трона на који је недостојан и узурпаторски засео! Нека сиђе са трона и повуче се, не у своју луксузну вилу на видиковцу изнад Ман. Пустиња, већ у келију три са два, обуче се у врећу и кострет, поспе пепелом, клекне на колена и завапи Господу за опроштај, док још времена има! А времена је све мање! Амин! Архимандрит др Никодим (Богосављевић) http://nikodimbogosavljevic.com/poziv-na-pokajanje
  8. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име?
  9. Десетог јула ове године (2018.) Архимандрит Никодим Богосављевић јавно је обзнанио прекид помињања и општења са својим Архијерејем, Епископом ваљевским Г. Милутином, када је овај Архимандрит прозвао поименице и оптужио цели низ Епископа наше свете Цркве, на челу са Свјатјејшим Патријархом. Дошли смо и до краја месеца јула а да до сада није било никакве реакције из Епархије ваљевске на ЈАВНО обзнањено прекидање општења, одбијање послушања своме Епископу од стране овога клирика. Ни једне речи нисмо чули из Епархије на јавну објаву раскола од Цркве, ни једног слова на јавно изругивање Епископу (инсинуацијама о "несветој десници" и слично) и целом Епископату СПЦ. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име? Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  10. Као што смо одавно писали да имамо посла са тешким лудаком... ево са његовог сајта: Никодим Богосављевић ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ГОСПОДИНУ МИЛУТИНУ ЕПИСКОПУ ВАЉЕВСКОМ, Ваљево Ваше Преосвештенство, следећи заповест Господа и Спаса нашег Исуса Христа, Који заповеда да нам они који не слушају Цркву буду као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17), и још наређује да се одвојимо од оних који уче учења духовне блуднице Вавилона, речима: „Изиђите из ње, народе мој, да не саучествујете у гресима њезиним, и да вас не снађу зла њезина“ (Откр. 18, 4); слушајући и савет Св. Ап. Петра, који каже: „Спасите се од овога покваренога рода“ (Дап. 2, 40), као и ходећи за речима Св. Ап. Павла, који каже да „се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рим. 10, 10), и још: „Ако вам ко јави Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде“ (Гал. 1, 9), и заповеда да се од човека јеретика после првог и другог саветовања клонимо (Тит. 3, 10), као и Св. Ап. Јована Богослова, који слично прописује да онога који не доноси науку Христову не примамо у кућу нити да се поздрављамо с њим, да не би учествовали „у његовим злим делима“ (2. Јн. 1, 9-11), и, коначно, прихватајући дух и слово 15. правила Двократног Цариградског сабора, које гласи: „Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“, због јавне проповеди и спровођења јереси екуменизма и сергејанизма, и не спречавање богослужбене јереси необновљенства од стране Патријарха Србског Г. Иринеја, кога помињете на Вашим Св. Литургијама и с којим саслужујете, као и због што се Ви сами не борите против, и самим тим одобравате све три наведене јереси, ја, архимандрит Никодим (Богосављевић) СПЦ, клирик Епархије ваљевске, објављујем ПРЕКИДАЊЕ ПОМИЊАЊА И ОПШТЕЊА са Вама. Епископ Милутин ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси. б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста. в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору. г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар. д) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма. ђ) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“. е) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су невреме, град и поплаве. Б. Као што сам рекао, због непроповедања и неписања против јереси екуменизма, нити јавног осуђивања и ограђивања од горњих поступака Патријарха, и Ви, Преосвећени владико Милутине, подлежете осуди за њену посредну проповед и ширење. Вас осуђује реч Христова: „Јер ко није против вас с вама је“ (Мк. 9, 40). Ви, наиме, пошто нисте против екуминизма екуменисте Патријарха Иринеја, с њиме сте. Не оправдава Вас ни то што нисте потписали Критски документ у којима се утврђује јерес екуменизма, јер исти нисте јавно осудули и одбацили. Шта више, мој допис са критиком овог документа, упућеног СА Сабору преко СА Синода пре критског лжесабора, нисте желели да проследите СА Синоду. В. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона. ЈЕРЕС СЕРГИЈАНСТВА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј ниједном није позвао и повео верни народ у заштиту Његовог епархијског средишта од оскнављивања од тзв. „Параде поноса“. Јесте једном осудио, али ништа није предузео да би је спречио. Наша вера је исповедна и делатна, по речима Св. Ап. Јакова: „Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јк. 2, 17-18). б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном упозорио државне власти Р. Србије, као што су то у сличним приликама чинили, па и животе давали за православну веру, његови славни претходници, чији је он недостојни наследник, да ће у случају издаје и потписивања предаје Косова и Метохије бити бачена анатема на све православне крштене државнике и политичаре који је буду потписали и гласали за њу. Напротив, он јавно похваљује издајника А. Вучића. в) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке. Тиме потврђује опште познату чињеницу да је већина епископа у нашој Помесној Цркви постављена од стране режимских служби, да су уцењени и послушни због хомосексуализма, педофилије, имања наложница и деце, због среброљубља и других порока. Остали епископи су на трон доведени због плашљивости и поданичког ћутања. Патријарх је, као и његови претходници, највероватније високи по чину сарадник служби безбедности, доведен да одради прљави посао пацификације СПЦ, неканонским свргавањем неколицине патриотских и антиекуменистичких епископа, почевши од Еп. Артемија, што је сам и најављивао још пре свог, највероватније намештеног, избора. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди због јереси сергијанства, јереси „страха од јудејаца“ (Јн. 20, 19), јереси покоравања и служења богоборачким режимима. Ви спадате у оне плашљиве и ћутљиве. Нисте прстом мрднули да спречите потапање Манастира Грачаница, иако сте имали обавезу и правног простора да то учините. Поводили сте се Патријарховим саветом, који Вам је рекао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Дивимо се Вашој наивности, сличној оној Понтија Пилата, с тим да је разлика огромна: он је био незнабожачки управник, а Ви православи епископ! Заједничко Вашој и наивности Понтија Пилата је трагичан крај коме она води. Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег. Уместо да послушате савет, тј. заповест Христову да будете мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), Ви сте изабрали да будете и безазлени и мудри као голубови, за разлику од Патријарха, који се одлучио да буде мудар и безазлен као змије. Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења. Пред Христом Вам неће помоћи ни поетске жалопојке које сте, такође наивно, писали. В) Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца. ЈЕРЕС НЕООБНОВЉЕНСТВА А. а) Иако је Патријарх Србски Г. Иринеј по ступању на трон на првом братском састанку свештенства Београдске митрополије, у Часном Посту 2010. г., рекао да ће се служити по старом, касније је постао равнодушан по питању богослужбене јереси неообновљенства, тако да се по многим храмовима Његове епархије служи јеретички. б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ништа учинио да се многобројни епископи, који сами служе и у чијим се епархијама служи необновљенски, приморају да поштују више одлука САСабора СПЦ, којима је прописано да се „до даљег у Српској Православној Цркви, служи по вековном устаљеном поретку“. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди за неборење и ширење богослужбене јереси неообновљенства. Довољно је навести последњи пример за празник Св. Јустина Ћелијског, 14. 06. ове године, када је с Вашим благословом и с Вашим саслуживањем у Манастиру Ћелије на јеретички начин служио Митрополит Г. Амфилохије. В) Богослужбена јерес необновљенства осуђена је саборно 1923. г., када је Св. Патријарх Тихон бацио анатему на обновљенце у Русији. С обзиром на тадашње услове распада административног устројства РПЦ, патријархова осуда има саборски карактер и вредност и обухвата и савремене неообновљенце. Осим тога, многи савремени Оци су осудили ову јерес: Св. Јустин Ћелијски, Митр. Јеротеј (Влахос), Митр. Серафим (Менцелопулос), Еп. Јефрем Бањалучки, Еп. Григорије Канадски, архим. Рафаил (Карелин), прот. Теодор Зисис и други. На основу свега реченог, пред Богом и пуноћом наше Србске Цркве, чисте и мирне савести, пуне одговорности, понављам, прекидам са помињањем Вашег имена на Св. Литургији и сваког општења с Вама, с обзиром да сте Ви и Патријарх Г. Иринеј, према наведеним чињеницама и 15. правилу, лажни епископи и лажни учитељи, све до евентуалног Вашег јавног прекида помињања и општења са Патријрхом и неопходног јавног покајања. Само се по себи разуме, да никакве одлуке према мени пре Сабора који ће судити Вама и Патријарху Иринију, зато што ова Објава престанка помињања и општења има и карактер јавне оптужбе, неће бити пуноважне и ја их, наравно, нећу прихватити, пошто само 15. правило каже да они који су „похитали да Цркву ослободе“ од јереси, „раскола и деоба“ и „лажних епископа и лажних учитеља“ не могу и „неће подлећи канонској осуди“ „пре саборског решења“, већ ће на њему „бити заслужни части која пристаје православнима“. Разумљиво, одвајам се и прекидам свако општење и са екуменистичко-сергијанско-неообновљенским узурпаторима власти у СПЦ, предвођеним Патријархом Г. Иринејом и лжеученицима Св. Јустина Ћелијског Митр. Амфилохијем (Радовићем), Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејем (Буловићем), и Еп. Лаврентијем (Трифуновићем), и са њиховим следбеницима и марионетама: Митр. Порфиријем (Перићем), Еп. Игнатијем (Мидићем), Еп. Григоријем (Дурићем), Еп. Јованом (Младеновићем), Еп. Иринејом (Добријевићем), Еп. (оцеубицом) Теодосијем (Шибалићем), Еп. Максимом (Васиљевићем), Еп. Атанасијем (Ракитом), Еп. Давидом (Перовићем), Еп. Андрејом (Ћилерџићем), Еп. Јованом (Ћулибрком), Еп. Арсенијем (Главчићем), Еп. Сергејом (Карановићем), Еп. Никодимом (Косовићем)… Исто тако, само се по себи подразумева, али морам нагласити, да не напуштам једину лађу спасења, већ остајем уд Христовог Тела и грешни и недостојни син Небеског Бога Оца и Небоземне Мајке – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Не одвајам се, дакле, – не дај Боже! – од Христа и Цркве, већ од лажних епископа и лажних учитеља, који су лажним учењима себе одвојили од Цркве и Христа! Молим се и уздам у милост Божију да ће Господ што скорије на Православном Сабору очистити све Помесне Цркве од поменутих јереси и јеретика. Уколико се то не догоди, као што се некада Св. Ап. Павле позвао на ћесара (Дап. 25, 11), и ја се позивам на Суд Ћесара над ћесарима – Цара над царевима, Господа Исуса Христа, и на Његов Страшни Суд, где ће оно што није исправљено и осуђено у овом веку бити исправљено и осуђено на крају овог света и века. Амин, Боже дај! До даљег, не целивајући Вашу несвету десницу, остајем у Христу, Христов Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Голубац, 09. 07. 2018. г.
  11. У ма­ју 1986. год. при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца кња­за Да­ни­ла и ве­ли­ког вој­во­де Мир­ка ис­по­ље­на је нео­д­го­во­р­ност и не­са­вје­сност укљу­че­них у ре­а­ли­за­ци­ји но­ве пре­зен­та­ци­је гроб­ни­ца. Иако при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца не­ма цр­кве­ног об­ре­да, већ се тај об­ред вр­ши при­ли­ком по­врат­ка ко­сти­ју у гроб­ни­це, све ово је ура­ђе­но на нео­д­го­во­ран и не­ци­ви­ли­зо­ван на­чин од стране укључених у снацији манастира. Рад­ни­ци фир­ме ,, Комар“ из Горњег Вакуфа у Бо­сне, ко­ја је из­во­ди­ла ра­до­ве за рачун Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, у при­су­ству је­ро­мо­на­ха из ма­на­сти­ра, а у од­су­ству ми­тро­по­ли­та и игу­ма­на Ма­на­сти­ра, да би убр­за­ли ра­до­ве нео­вла­шће­но су отво­ри­ли и оште­ти­ли боч­не стра­не гроб­ни­ца. На сву сре­ћу, слу­чај­но је на­и­шао пред­став­ник ин­ве­сти­то­ра инг. Љу­бо Ива­ни­ше­вић и спри­је­чио да­ља оште­ће­ња. Ова­кав по­сту­пак иза­звао је ре­волт јав­но­сти, та­ко да су се овим ба­ви­ли Скуп­шти­на оп­шти­не, Из­вр­шно ви­је­ће СР ЦГ и Пред­сјед­ни­штво СР Цр­не Го­ре. У ства­ри, не­син­хро­ни­зо­ван рад уче­сни­ка у са­на­ци­ји под руководством Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, не­до­вољ­на де­фи­ни­са­ност про­јек­та и у су­шти­ни аљ­кав од­нос усло­ви­ли су овај нео­д­го­во­ран и не­при­мје­ран чин. Про­јект­ном до­ку­мен­та­ци­јом пред­ви­ђе­на је због ма­лог про­сто­ра у цр­кви но­ва пре­зен­та­ци­ја гроб­ни­ца у цр­кви, али ка­ко ће из­гле­да­ти и што тре­ба ура­ди­ти, ни­је би­ло де­фи­ни­са­но. О са­мом до­га­ђа­ју скр­на­вље­ња гроб­ни­ца оп­штин­ски и ре­пу­блич­ки ор­га­ни оба­ви­је­ште­ни су по­сли­је дви­је не­дје­ље од стра­не про­јек­тан­та и над­зор­ног ор­га­на Ре­пу­блич­ког за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. По­сли­је овог не­ми­лог до­га­ђа­ја Ко­ми­си­ја за по­ди­за­ње спо­ме­ни­ка и спо­мен оби­љеж­ја при­хва­ти­ла је пред­лог За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка о пре­зен­та­ци­ји гроб­ни­ца у цр­кви Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­це у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру. Убр­зо по­том над­ле­жни суд је осу­дио је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма Ко­мље­но­ви­ћа због до­зво­ља­ва­ња рад­ни­ци­ма да нео­вла­шће­но без при­су­ства над­ле­жне ко­ми­си­је отва­ра­ју гроб­ни­це, иако он није био нити инвеститор нити налогдбодавац већ За­во­д за за­шти­ту спо­ме­ни­ка културе СР Црне Горе. Да ли се од­лу­ка је­ро­мо­на­ха да помогне, мо­же при­пи­са­ти са­мо ње­го­вој са­мо­во­љи и на­ив­но­сти? На јав­но одр­жа­ној сјед­ни­ци овим по­во­дом 11. ју­на 1986. год. Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло је та­ко нео­че­ки­ва­ни пу­бли­ци­тет про­ко­мен­та­ри­сао ова­ко: „Би­ло је про­пу­ста у овој на­шој Ре­пу­бли­ци ве­ћих од ово­га да ни­ко­га гла­ва ни­је за­бо­ље­ла и да но­ви­не ни­је­су пи­са­ле. Ја ми­слим да тре­ба на­сто­ја­ти да се ства­ри сти­ша­ју, да се не си­па уље на ва­тру, већ во­ду да би се ва­тра уга­си­ла.“ При­ли­ком по­сје­те Ми­тро­по­ли­ји у ве­зи с по­став­ком Ма­на­стир­ске ри­зни­це, ко­ја је усли­је­ди­ла по­сли­је из­ри­ца­ња пре­су­де је­ро­мо­на­ху Ни­ко­ди­му, Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло ре­као ми је сље­де­ће: „Не­ма прав­де, госп. Јо­ва­не. По­ли­ти­ча­ри по­га­зи­ше ама­нет вла­ди­ке Ње­го­ша, сру­ши­ше за­ко­ном за­шти­ће­ну цр­кву Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског и гроб Ње­го­шев, и за то их Ти­то од­ли­ко­ва. Ја ту­жих Устав­ном су­ду Ју­го­сла­ви­је по­ли­ти­ча­ре из Цр­не Го­ре, због кр­ше­ња Уста­ва и га­же­ња за­ко­на, и ни­ко­ме ни­шта. Ја ни­је­сам ту­жио рад­ни­ке и над­зор­ни­ке већ на­лог­о­дав­це из вла­сти ко­ји су сру­ши­ли све­ти­ње на Лов­ће­ну. А са­да, ево, осу­ди­ше је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма за­тво­ром због ње­го­ве же­ље да по­мог­не да се убр­за­ју ра­до­ви ко­је ни­је из­во­ди­ла Цр­ква и ње­го­ве на­ив­но­сти да се упе­тља у не­што што ни­је био за­ду­жен да ра­ди. Он је то ура­дио без злих на­мје­ра и ту не­ма ни­ка­квог по­ли­тич­ког чи­на ка­ко не­ки то же­ле пред­ста­ви­ти. Власт ко­ја је сру­ши­ла на­ше све­ти­ње на Лов­ће­ну, осу­ди ври­јед­ног је­ро­мо­на­ха ко­ји је свих ових го­ди­на бри­жно чу­вао гро­бо­ве свих Пе­тро­ви­ћа у Ма­на­сти­ру. Очи­глед­но је да код нас не­ма прав­де ни за­ко­на“. Ја­сно је би­ло да су при­та­је­ни ко­му­ни­сти – се­па­ра­ти­сти из вр­ха ре­пу­блич­ке вла­сти и њи­хо­ви са­те­ли­ти са пре­по­зна­тљи­вом ср­бо­фо­би­јом овај нео­д­го­вор­ни по­сту­пак из­во­ђа­ча ра­до­ва и над­зор­них ор­га­на у са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра по­ку­ша­ли пре­тво­ри­ти у по­ли­тич­ки про­цес у ко­јем је ди­рект­но су­ђе­но све­ште­ни­ку Ни­ко­ди­му, а ин­ди­рект­но Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској и Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви. Фор­мал­но-прав­но гле­да­но, је­ро­мо­нах Ни­ко­дим ни­је био шеф рад­ни­ци­ма фир­ме „Ко­мар“ из Гор­њег Ва­ку­фа, ни­ти је био над­зор­ни ор­ган За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, а још ма­ње про­јек­тант гроб­ни­ца.Дру­гим ри­је­чи­ма, ни­је он мо­гао ни­ко­ме на­ре­ди­ти по­че­так ра­до­ва на гроб­ни­ца­ма. Због ње­го­ве при­сут­но­сти нео­вла­шће­ном по­чет­ку ра­до­ва и фи­зич­ке по­мо­ћи ко­ју је пру­жио рад­ни­ци­ма при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­це ока­рак­те­ри­сан је као кри­вац и са­у­че­сник. Па­ра­док­сал­но зву­чи, али је тач­но да је са­мо је­ро­мо­нах Ни­ко­дим осу­ђен а ствар­ни крив­ци, они ко­ји су би­ли за­ду­же­ни за над­зор и из­во­ђе­ње ра­до­ва оста­ли су без кри­ви­це, вје­ро­ват­но у ко­рист „брат­ства и је­дин­ства“ са из­во­ђа­чем ра­до­ва, ко­ји је био из БиХ и за­шти­те др­жав­них слу­жбе­ни­ка из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ко­ји су би­ли но­си­о­ци по­сла и над­зор­ни ор­ган на са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра. Не мо­гу се оте­ти ути­ску да је та­да­шња ме­диј­ска са­та­ни­за­ци­ја је­ро­мо­на­ха Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, од јед­ног ди­је­ла гла­си­ла, би­ла у функ­ци­ји јед­не дру­ге ини­ци­ја­ти­ве, ко­ју је по­чет­ком 1986. год. био по­кре­нуо Ди­ми­три­је Пе­јо­вић, се­кре­тар СИЗ-а На­ци­о­нал­ни парк „Лов­ћен“. У ства­ри Ди­ми­три­је Пе­јо­вић је по­но­во зва­нич­но по­кре­нуо пи­та­ње пре­у­зе­те оба­ве­зе од стра­не вла­сти да по­ру­ше­на цр­ква (ка­пе­ли­ца) на Лов­ће­ну бу­де по­диг­ну­та на но­вој ло­ка­ци­ји. Почетком 1991. Митрополит Амфилохије је именовао јеромонаха Никодима (Комљеновића) за новог настојатеља Цетињског манастира. Отац Никодим рођен је 24. марта 1945. у Рајловцу код Сарајева. За јерођакона и потом за јеромонаха рукоположен је 1966. у манастиру Острогу од Митрополита Данила Дајковића. У току 1978. отац Никодим је постављен за сабрата Цетињског манастира. У том својству он ће 1991. преузети и звање настојатеља Цетињског манастира. Већ октобра 1992. отац Никодим је постављен за настојатеља манастира Ђурђеви ступови код Берана. У том звању остаје све до упокојења 2004. Сахрањен је у гробљу манастира Ђурђеви ступови. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Са­на­ци­ја у зе­мљо­тре­су оште­ће­ног Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, нај­зна­чај­ни­јег кул­тур­но-исто­риј­ског спо­ме­ни­ка на Цетињу, пру­жи­ла је при­ли­ку да се поред грађевинских и занатских радова на објекту, адап­ти­ра и по­ста­ви но­ва му­зеј­ска пре­зен­та­ци­ја Ма­на­стир­ске ри­зни­це и са­ни­ра­ју гроб­ни­це кња­за Да­ни­ла и воj­воде Мир­ка у цр­кви Ма­на­сти­ра. У ма­ју 1986. год. при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца кња­за Да­ни­ла и ве­ли­ког вој­во­де Мир­ка ис­по­ље­на је нео­д­го­во­р­ност и не­са­вје­сност укљу­че­них у ре­а­ли­за­ци­ји но­ве пре­зен­та­ци­је гроб­ни­ца. Иако при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца не­ма цр­кве­ног об­ре­да, већ се тај об­ред вр­ши при­ли­ком по­врат­ка ко­сти­ју у гроб­ни­це, све ово је ура­ђе­но на нео­д­го­во­ран и не­ци­ви­ли­зо­ван на­чин од стране укључених у снацији манастира. Рад­ни­ци фир­ме ,, Комар“ из Горњег Вакуфа у Бо­сне, ко­ја је из­во­ди­ла ра­до­ве за рачун Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, у при­су­ству је­ро­мо­на­ха из ма­на­сти­ра, а у од­су­ству ми­тро­по­ли­та и игу­ма­на Ма­на­сти­ра, да би убр­за­ли ра­до­ве нео­вла­шће­но су отво­ри­ли и оште­ти­ли боч­не стра­не гроб­ни­ца. На сву сре­ћу, слу­чај­но је на­и­шао пред­став­ник ин­ве­сти­то­ра инг. Љу­бо Ива­ни­ше­вић и спри­је­чио да­ља оште­ће­ња. Ова­кав по­сту­пак иза­звао је ре­волт јав­но­сти, та­ко да су се овим ба­ви­ли Скуп­шти­на оп­шти­не, Из­вр­шно ви­је­ће СР ЦГ и Пред­сјед­ни­штво СР Цр­не Го­ре. У ства­ри, не­син­хро­ни­зо­ван рад уче­сни­ка у са­на­ци­ји под руководством Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, не­до­вољ­на де­фи­ни­са­ност про­јек­та и у су­шти­ни аљ­кав од­нос усло­ви­ли су овај нео­д­го­во­ран и не­при­мје­ран чин. Про­јект­ном до­ку­мен­та­ци­јом пред­ви­ђе­на је због ма­лог про­сто­ра у цр­кви но­ва пре­зен­та­ци­ја гроб­ни­ца у цр­кви, али ка­ко ће из­гле­да­ти и што тре­ба ура­ди­ти, ни­је би­ло де­фи­ни­са­но. О са­мом до­га­ђа­ју скр­на­вље­ња гроб­ни­ца оп­штин­ски и ре­пу­блич­ки ор­га­ни оба­ви­је­ште­ни су по­сли­је дви­је не­дје­ље од стра­не про­јек­тан­та и над­зор­ног ор­га­на Ре­пу­блич­ког за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. По­сли­је овог не­ми­лог до­га­ђа­ја Ко­ми­си­ја за по­ди­за­ње спо­ме­ни­ка и спо­мен оби­љеж­ја при­хва­ти­ла је пред­лог За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка о пре­зен­та­ци­ји гроб­ни­ца у цр­кви Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­це у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру. Убр­зо по­том над­ле­жни суд је осу­дио је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма Ко­мље­но­ви­ћа због до­зво­ља­ва­ња рад­ни­ци­ма да нео­вла­шће­но без при­су­ства над­ле­жне ко­ми­си­је отва­ра­ју гроб­ни­це, иако он није био нити инвеститор нити налогдбодавац већ За­во­д за за­шти­ту спо­ме­ни­ка културе СР Црне Горе. Да ли се од­лу­ка је­ро­мо­на­ха да помогне, мо­же при­пи­са­ти са­мо ње­го­вој са­мо­во­љи и на­ив­но­сти? На јав­но одр­жа­ној сјед­ни­ци овим по­во­дом 11. ју­на 1986. год. Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло је та­ко нео­че­ки­ва­ни пу­бли­ци­тет про­ко­мен­та­ри­сао ова­ко: „Би­ло је про­пу­ста у овој на­шој Ре­пу­бли­ци ве­ћих од ово­га да ни­ко­га гла­ва ни­је за­бо­ље­ла и да но­ви­не ни­је­су пи­са­ле. Ја ми­слим да тре­ба на­сто­ја­ти да се ства­ри сти­ша­ју, да се не си­па уље на ва­тру, већ во­ду да би се ва­тра уга­си­ла.“ При­ли­ком по­сје­те Ми­тро­по­ли­ји у ве­зи с по­став­ком Ма­на­стир­ске ри­зни­це, ко­ја је усли­је­ди­ла по­сли­је из­ри­ца­ња пре­су­де је­ро­мо­на­ху Ни­ко­ди­му, Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло ре­као ми је сље­де­ће: „Не­ма прав­де, госп. Јо­ва­не. По­ли­ти­ча­ри по­га­зи­ше ама­нет вла­ди­ке Ње­го­ша, сру­ши­ше за­ко­ном за­шти­ће­ну цр­кву Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског и гроб Ње­го­шев, и за то их Ти­то од­ли­ко­ва. Ја ту­жих Устав­ном су­ду Ју­го­сла­ви­је по­ли­ти­ча­ре из Цр­не Го­ре, због кр­ше­ња Уста­ва и га­же­ња за­ко­на, и ни­ко­ме ни­шта. Ја ни­је­сам ту­жио рад­ни­ке и над­зор­ни­ке већ на­лог­о­дав­це из вла­сти ко­ји су сру­ши­ли све­ти­ње на Лов­ће­ну. А са­да, ево, осу­ди­ше је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма за­тво­ром због ње­го­ве же­ље да по­мог­не да се убр­за­ју ра­до­ви ко­је ни­је из­во­ди­ла Цр­ква и ње­го­ве на­ив­но­сти да се упе­тља у не­што што ни­је био за­ду­жен да ра­ди. Он је то ура­дио без злих на­мје­ра и ту не­ма ни­ка­квог по­ли­тич­ког чи­на ка­ко не­ки то же­ле пред­ста­ви­ти. Власт ко­ја је сру­ши­ла на­ше све­ти­ње на Лов­ће­ну, осу­ди ври­јед­ног је­ро­мо­на­ха ко­ји је свих ових го­ди­на бри­жно чу­вао гро­бо­ве свих Пе­тро­ви­ћа у Ма­на­сти­ру. Очи­глед­но је да код нас не­ма прав­де ни за­ко­на“. Ја­сно је би­ло да су при­та­је­ни ко­му­ни­сти – се­па­ра­ти­сти из вр­ха ре­пу­блич­ке вла­сти и њи­хо­ви са­те­ли­ти са пре­по­зна­тљи­вом ср­бо­фо­би­јом овај нео­д­го­вор­ни по­сту­пак из­во­ђа­ча ра­до­ва и над­зор­них ор­га­на у са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра по­ку­ша­ли пре­тво­ри­ти у по­ли­тич­ки про­цес у ко­јем је ди­рект­но су­ђе­но све­ште­ни­ку Ни­ко­ди­му, а ин­ди­рект­но Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској и Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви. Фор­мал­но-прав­но гле­да­но, је­ро­мо­нах Ни­ко­дим ни­је био шеф рад­ни­ци­ма фир­ме „Ко­мар“ из Гор­њег Ва­ку­фа, ни­ти је био над­зор­ни ор­ган За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, а још ма­ње про­јек­тант гроб­ни­ца.Дру­гим ри­је­чи­ма, ни­је он мо­гао ни­ко­ме на­ре­ди­ти по­че­так ра­до­ва на гроб­ни­ца­ма. Због ње­го­ве при­сут­но­сти нео­вла­шће­ном по­чет­ку ра­до­ва и фи­зич­ке по­мо­ћи ко­ју је пру­жио рад­ни­ци­ма при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­це ока­рак­те­ри­сан је као кри­вац и са­у­че­сник. Па­ра­док­сал­но зву­чи, али је тач­но да је са­мо је­ро­мо­нах Ни­ко­дим осу­ђен а ствар­ни крив­ци, они ко­ји су би­ли за­ду­же­ни за над­зор и из­во­ђе­ње ра­до­ва оста­ли су без кри­ви­це, вје­ро­ват­но у ко­рист „брат­ства и је­дин­ства“ са из­во­ђа­чем ра­до­ва, ко­ји је био из БиХ и за­шти­те др­жав­них слу­жбе­ни­ка из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ко­ји су би­ли но­си­о­ци по­сла и над­зор­ни ор­ган на са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра. Не мо­гу се оте­ти ути­ску да је та­да­шња ме­диј­ска са­та­ни­за­ци­ја је­ро­мо­на­ха Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, од јед­ног ди­је­ла гла­си­ла, би­ла у функ­ци­ји јед­не дру­ге ини­ци­ја­ти­ве, ко­ју је по­чет­ком 1986. год. био по­кре­нуо Ди­ми­три­је Пе­јо­вић, се­кре­тар СИЗ-а На­ци­о­нал­ни парк „Лов­ћен“. У ства­ри Ди­ми­три­је Пе­јо­вић је по­но­во зва­нич­но по­кре­нуо пи­та­ње пре­у­зе­те оба­ве­зе од стра­не вла­сти да по­ру­ше­на цр­ква (ка­пе­ли­ца) на Лов­ће­ну бу­де по­диг­ну­та на но­вој ло­ка­ци­ји. Почетком 1991. Митрополит Амфилохије је именовао јеромонаха Никодима (Комљеновића) за новог настојатеља Цетињског манастира. Отац Никодим рођен је 24. марта 1945. у Рајловцу код Сарајева. За јерођакона и потом за јеромонаха рукоположен је 1966. у манастиру Острогу од Митрополита Данила Дајковића. У току 1978. отац Никодим је постављен за сабрата Цетињског манастира. У том својству он ће 1991. преузети и звање настојатеља Цетињског манастира. Већ октобра 1992. отац Никодим је постављен за настојатеља манастира Ђурђеви ступови код Берана. У том звању остаје све до упокојења 2004. Сахрањен је у гробљу манастира Ђурђеви ступови. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Приче о ономе што је било и знања о ономе што се догађа боље нека пролазе мимо тебе. Преврати у разним земљама боље нека буду за тебе као да их није било. Када баш и будеш имао прилике да чујеш о њима, радије заборави на то што брже можеш. Ево шта вели св. Василије: „Нека ти слушање вести из света буде горка храна, а слатке као мед поуке духовних људи“. Пророк Давид говори: Казиваху ми шале преступници закона, али оне нису као закон твој. Заволи да слушаш претежно о духовном, то изучавај и немој желети ништа да знаш осим Исуса Христа и тога распета (I Кор. 2,2), осим Његовог живота и смрти и онога што Он од тебе жели. Ако се тога будеш држао, чинићеш што је угодно Богу. А Бог воли душе које воле Њега и које се труде да извршују Његову вољу. Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања. То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18). Извор: Православие.ру
  14. Као што је неопходно чувати ум од незнања тако је потребно чувати га и од многог празног знања и радозналости. Јер ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро за наше исправљање и усавршавање. Зато се према земаљским стварима које су дозвољене, али не и неопходне, мораш односити као да си већ умро. Усредсређуј свој ум у себе и држи га далеко од свих ствари овога света. Приче о ономе што је било и знања о ономе што се догађа боље нека пролазе мимо тебе. Преврати у разним земљама боље нека буду за тебе као да их није било. Када баш и будеш имао прилике да чујеш о њима, радије заборави на то што брже можеш. Ево шта вели св. Василије: „Нека ти слушање вести из света буде горка храна, а слатке као мед поуке духовних људи“. Пророк Давид говори: Казиваху ми шале преступници закона, али оне нису као закон твој. Заволи да слушаш претежно о духовном, то изучавај и немој желети ништа да знаш осим Исуса Христа и тога распета (I Кор. 2,2), осим Његовог живота и смрти и онога што Он од тебе жели. Ако се тога будеш држао, чинићеш што је угодно Богу. А Бог воли душе које воле Њега и које се труде да извршују Његову вољу. Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања. То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18). Извор: Православие.ру View full Странице
  15. Пре 52 године одбрањена је дисертација, тада лаика, Ј. Зизијуласа Јединство Цркве у Светој Евхаристији и епископу у прва три века, пре 28 година она је објављена на грчком, а пре 20 година у преводу на србском језику[1]. Плени, чак засењује својој прецизношћу, аналитичношћу, свеобухватношћу, ученошћу. Путем детаљне анализе свих сачуваних извора и савремених мишљења везаних за њих, аутор је веома успешно доказао да је Црква заиста имала јединство у прва три века у Светој Литургији и епископу. Имала, има и имаће до Христовог Другог доласка. После тога, од ово двоје Црква ће имати јединство само у Евхаристији, а неће више имати у епископу. Разлог за рад на овој теми сазнајемо скромно наведен у Предговору. Од 1986. митрополит Цариградске патријаршије, Ј. Зизијулас пише да је главни циљ ове студије у превазилажењу раздељености Цркве: „Постепено напуштање вероисповедног начина размишљања код прошлих генерација и признавање потребе као што је она да наше богословље не представља израз неке исповести, већ израз само једне, свете, католичанске и апостолске Цркве, усмерава његово кретање ка изворима древне неподељене Цркве која је, поред раздора и сукоба који су је много пута потресали, увек добро знала шта значи саборна свест Цркве. То нарочито важи за истраживање јединства Цркве које има за циљ да нашем радељењом хришћанском свету подари ону исповедну нит која ће му помоћи да, кроз разне расколе, поново пронађе и оствари своје јединство“[2]. Према митр. Јовану, дакле, Црква је подељена и изгубила је своје јединство, и мора да га „поновао пронађе и оствари“. Ово, међутим, не одговара богословској истини о Цркви. Она је по својој бићу, природи и ипостаси неподељива (нераздељива) и због тога увек онтолошки јединствена, тј. не може никада изгубити јединство, јер би у том случају престала да постоји, што је, само по себи, апсурд. Она је онтолошки јединствена и нераздељива, и не може изгубити јединство зато што је по своме бићу, природи и ипостаси Једна, а Једна је зато што је она Једно Тело Јединог Христа, Који је још и њена једина Глава. „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос раздели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?“ (1.Кор. 1, 10-13). Св. Теофилакт Охридски овако коментарише речи Св. Ап. Павла: „Зашто сте разделили Христа? Зашто сте растргли Његово тело? Ово су речи испуњене гневом. Неки су речи: Зар се Христос раздели разумели на следећи начин: зар је Христос поделио Цркву са људима, па један део узео, а други дао њима?“[3]. Христос је нераздељив, па је и Црква, Његово Тело, неподељива. Из те неподељивости потиче њено неподељиво и неизгубиво јединство. Сличну еклисиологију „поцепане Цркве“ заступа и патр. Вартоломеј. Поводом тога огласила се група епископа, свештеника и монаха у Грчкој. Они, поред осталог, пишу: „Пошто се Христос ‘не раздели’, јединство је неодвојиви ‘посед’ Цркве, поглавље је у коме се наводи да ‘Црква имајући као своје онтолошко начело јединство, не тежи ка њему, него га једноставно чува – да чува јединство Духа свезом мира (Еф. 4, 3) – а то је Њена основна одлика, будући да ‘Црква није име раздвајања, него је јединства и сагласја име’ (Свети Јован Златоусти). Црква подељена и поцепана је чудовиште и обична фантазија’. Такође је ‘начело Цркве јединство догматске вере; јер као што Глава Цркве, Христос, не може да се поцепа – зар се Христос раздели (Еф. 4, 5) – тако и у Цркви постоји један Господ, једна вера једно Крштење, а не догматско разногласје; Црква обликује једну веру у христоименој плироми, ‘сједињујући верне једне са другима једновидно, по једној благодати и позиву вере’“[4]. Међутим, без обзира на овако лоше богословско полазиште, митр. Јован, након исцрпне анализе добро завршава. Наиме, у Закључку он побија и адогматске поставке евхаристијске еклисиологије о. Н. Афанасјева, по коме је Црква тамо где је Евхаристија, без обзира на веру, и став Ватикана о јединству Цркве око трона Св. Ап. Петра. У вези првог, он пише: „Али и са становишта суштинског сведочења извора који су овде испитани, наглашено је да су за изражавања појма Цркве и њеног јединства неопходни уз Евхаристију и други суштински моменти, као што је исправна вера, без које је ‘и Евхаристија немогућа’ (…). Према томе, негативан моменат екстремних ставова Евхаристијске еклисиологије је у томе што кроз њих могу да постану без значаја догматске разлике у заједници Цркве, због аксиома да свака Црква, уколико савршава Евхаристију, ‘не престаје да буде по себи Црква Божија чак и када је изопштена’ и отцепљена од осталих (…) Јер, као што је показала и ова студија, да бисмо имали појам ‘католичанске Цркве’ није довољна Евхаристија, него је потребна и православност, јер свест Цркве у прва три века, као што је изражено кроз Кипријана, не може да призна еклисиолошку пуноћу некој расколничкој Цркви, чак и ако она врши Евхаристију“[5]. После оваквог православног става, уследила је добра критика и екуменистичког покрета: „Усиљена тежња која је присутна у савремном екуменском покрету ка ‘међуопштењу’ има свој богословски узрок у недостатку, овде наглашеног, еклисиолошког схватања Евхаристије, а психолошки у тежњи ка тумачењу раскола као чињенице која је природна и прирођена организму Цркве (…). Насупрот томе, за оне који Евхаристију посматрају под призмом еклисиологје, избегавање општења са инославнима, далеко од тога да има било какав смисао самозадовољства и гордости; оно изражава трајно доживљавање трагедије раскола, као што се он на егзистенцијалан начин показује у одбијању евхаристијске заједнице“[6]. И на крају, у вези еклисиологије паписта, митрополит пише: „Најзначајније питање овде је у томе да ли је, по схватању ране Цркве прва три века, аналогија између сабрања Дванаесторице и сабрања Епископа била таква да сваког од Епископа чини наследником само дела сабрања Дванаесторице, а све Епископе заједно колективно наследницима све Дванесторице. Одговор на ово питање је да сабрање Дванаесторице, и ‘престо Петров’, који заузима прво место, представља темељ, не једне, него сваке епископске Цркве, јер је сваки Епископ схватан као наследник свих Апостола – па и Петра. Према томе, јединство Епископа није било ‘колективно’ у смислу збирне синтезе једног разним Епископима раздељеног апостолског наслеђа. Сваки од Епископа је седео на Петровом престолу, а његова Црква у потпуности је сматрана апостолском и заснованом на темељу свих Апостола“[7]. И завршна мисао књиге, у истом духу: „Од тога времена, знак који изражава пуноћу епископског чина, и поред појаве теорије о колективности Епископа, наставља да буде извор свих суштинских несагласности са суштином целокупне римокатоличке еклисиологије под призмом схватања првих трију векова“[8]. Ово су, дакле, поред већ наглашене акривије и дубине тумачења извора, два најважнија резултата студије: побијање еклисиолошких крајности и искључивости, како оне, рекли бисмо, протестантске по пореклу, адогматичности евхаристијске еклисиологије, и ватиканске искључивости првенства папе у части и власти. Међутим, ни сам митр. Јован није избегао искушења једностраности и једнодимензионалности у избору теме, методологији и закључцима, коју су, чини нам се, секуларистичког духа, и приближавају се римокатоличком духу и пореклу. Навешћемо и анализирати најважније. Од самог почетка аутор је пошао од готовог закључка о јединству у Евхаристији и у епископу, као о аксиому који се не треба доказивати нити подлеже провери. Овоме је подредио, или ставио у службу два методолошка недостатка: одсуство богословско-еклисиолошког објашњења значења и вредности појма јединство, и коришћење само историјског метода, без навођења есхатолошке димензије и пуноће, испуњења Цркве и њеног вечног јединства у Христу. Тиме је постигао да се јединство Цркве у прва три века види и сагледа само у њеној спољашњости, у њеном видљивом делу, да тако кажемо – у њеном телу, да се види и прикаже само спољашња пројава и потврда унутрашњег, духовног јединства, које је душа Цркве, и тиме прогласи део истине за потпуну истину. У вези прве примедбе, треба одмах нагласити да митрополит не наводи преглед употребе и значење израза јединство код Светих Отаца, већ само код савремених богослова свих конфесија. Исто тако, не говори да јединство Цркве има свој теоријски, богословски и свој практични, делатни план. Богословски план јесу природа, онтологија и ипостас Цркве. У свему овоме Црква своје јединство има само, понављамо, само у Христу: зато што је Његово тело њено тело, и зато што је Он њена Глава. На практичном плану, јединство Цркве се изражава и потврђује кроз веру, Крштење, Евхаристију и епископа, али не самих по себи, већ, опет, преко, кроз и у Христу: вера у Христа, Крштење у Његову смрт и васкрсење, причешћивање Њиме, и епископу као икони Христа. Нема у докторату митр. Јована на једном месту овако изложеног богословља јединства. Оно је разасуто, чини нам се, не случајно. Од свег овог богословља, остао је само његов површински, историјско-световни, практично-пројавни део. О значају вере за јединство Цркве, дакле, митополит говори више успутно. На почетку Увода он пише: „У целокупном периоду прва три века постојања Хришћанства, јединство Цркве било је у најдубљој повезаности са вером, молитвама и деловањем црквеног сабрања“[9]. Негде у средини Увода ће додати: „Међутим, појам Цркве и њеног јединства не исцрпљује се у потпуности у некаквом евхаристијском јединству без икаквих претпоставки. Црква је одувек себе осећала сједињеном и у вери, љубави, једном крштењу, светости живота итд.“[10]. И, више принуђен садржајем светитељских Посланица, митрополит се враћа питању значаја и улоге вере за јединство Цркве, које, због њене угрожености од раскола и јереси, поново избија у први план[11]: „Настављајући предање и схватање Цркве из времена Иполита и Оригена, Црква Кипријановог времена је наследила свест о томе да је њена саборност садржана у јединству у исправној вери и у светотајинском општењу, које је изражено кроз Епископа сваке помесне Цркве“[12]. Ако је јединство Цркве „у најдубљој повезаности са вером, молитвама и деловањем црквеног сабрања“, зашто је објашњавању те повезаности у доба Христа и Апостола посвећено само три реченице на почетку Увода? Нарочито вери, која, по искуству и знању Цркве, представља предуслов рађања Цркве. Свети Апостоли су поверовали у Христа као Богочовека, и кренули за Њим. Христос је проповедао да би многи поверовали у Њега као Сина Божијег и Спаситеља. Вера у Христа је не само „најдубља свеза“ јединства Цркве, већ њен онтолошки и ипостасни темељ: „и на томе камену сазидаћу Цркву своју“ (Мт. 16, 18). На камену камене вере Св. Ап. Петра и Св. Апостола, Христос је сазидао Цркву. Није, дакле, малтер („најдубља свеза“), већ темељ (камен вере) грађевине Цркве! Као што смо рекли, митр. Јован је за „напуштање вероисповедног начина размишљања“, и за то да „богословље не представља израз неке вероисповести“, али другом, навођеном, приликом, тврди да је битна „исправна вера, без које је ‘и Евхаристија немогућа’“. Ова два става се међусобно искључују, и тиме говоре о недоследности митр. Јована, и о томе да он апсолутне, непроменљиве богословске истине вере прилагођава својим релативистичким, од прилике до прилике, и од потребе до потребе, ставовима. Разумљиво је да је хришћанска вера исповедна, па, самим тим, и њено богословље вероисповедно. Не каже узалуд Св. Ап. Павле: „Али шта говори (Писмо)? Близу ти је реч у устима твојима и у срцу твоме, то јест реч вере коју проповедамо. Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рм. 10, 8-10). Наша вера је, дакле, исповедна, јер како ћемо се спасити, ако устима не искажемо веру која нам је у срцу, и не покажемо је и докажемо делима вере и љубави (Јк. 2, 14-26)? Од почетка је, дакле, вера била темељ Цркве, па, разумљиво, и њеног јединства, да би Црква дошла до Символа вере, којим се оградила од света који не верује и од оних који погрешно верују. Према томе, основ јединства Цркве у прва три, и у све векове, и коначно и заувек – у векове векова, јесте вера, права, истинита, чиста – православна вера, вера која на прави начин слави Пресвету Тројицу. Овај догмат, овај аксиом, прескаче митр. Јован, проглашавајући да је јединство Цркве у прва три века у Евхаристији и у епископу. Не. Јединство Цркве је било, јесте и биће у правој вери, без које нема ни епископа (неко не може бити епископ ако нема праву веру), ни Евхаристије (не може се учествовати у њој без праве вере). При томе, митр. Јован не прави и не истиче разлику између чиниоца на којима почива јединство Цркве и оних којима се оно иразжава и потврђује: јединство Цркве почива на Христу и на правој вери у Њега, а изражава се и потврђује Крштењем, Евхаристијом и епископом, с тим да се епископом не изражава и потврђује по себи, већ посредно, преко Христа, и то само у историји, не и у вечности[13]. Други чинилац јединства Цркве је Крштење, пре, дакле, Евхаристије. Не постаје се члан Цркве, уд тела Христовог, Евхаристијом, већ Крштењем. У Символу вере не исповедамо једну Евхаристију, већ једно Крштење: Исповедам једно Крштење за опроштење грехова. Крштењем се човек рађа за живот вечни, а Евхаристијом храни, одржава, освештава и овековечује живот рођен у смрти Прворођеног из мртвих (Кол. 1, 18). „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3, 5), претходи: „Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6, 54). Све је ово, дакле, требало да на почетку изложи митр. Јован и да нагласи зашто се у наставку бави само јединством Цркве у Евхаристији и у епископу током прва три века. Уместо тога, на почетку Увода, поред наведене прве, следе још само две реченице, површног тумачења и садржаја. Прва од њих гласи: „Јеванђеље по Јовану представља одјек те чињенице када о јединству Цркве говори као о драматичној прозби Господње молитве“. И у нап. 1 стоји: „Јн. 17, 11 и 20 и даље: ‘Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми… Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене, да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао’. Вредно је напоменути да ‘агонију’ (Лк. 22, 42), молитве пре Страдања Јованово Јеванђеље доводи у везу са јединством Цркве, што показује наглашено понављање речи ‘да једно буду’“[14]. Митрополит не говори детаљније о каквом јединству између Оца, Христа и верника је реч. У питању је онтолошко јединство, коме он неће поклањати много пажње, задржавајући се на историјско- богослужбено-административном плану. Јер, као што ћемо подробније касније говорити, није исто јединство које Црква има у епископу са јединством које има у Христу. На основу првосвештеничке молитве Христове, као и из других Његових речи, да се закључити да је Он, као Тело и Глава Цркве, средиште, свеза онтолошког њеног јединства, док епископ то није. Епископ, као икона Христова, постаје само средиште, свеза Цркве само на историјском плану, значи привремено, и то на богослужбеном и административном, а не и на онтолошком плану. Све ово превиђа и прескаче митрополит, зато што се не уклапа у његов концепт и, очито, програм и циљ студије. Друга реченица је дужа, сложенија и снабдевена са две напомене: „Дела апостолска изражавају ту исту стварност када емфатички приказују јединство као карактеристичан моменат живота првобитне Цркве(2), док постојање ‘теологије јединства’ у толико далекој епохи као што је епоха Апостола Павла(3), није могуће објаснити него као доказ значаја који је Црква од самога почетка придавала своме јединству“[15]. Да погледамо како, по митр. Јовану, Дела Апостолска „емфатички приказују јединство као карактеристичан моменат живота првобитне Цркве“. У нап. 2 стоји: „Дап. 2, 44 и даље: ‘А сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко, и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно’“. Стих који митрополит наводи је 45. Цели део 2, 44-45 гласи: „(Страх велики беше на свима њима.) А сви који вероваше беху на окупу и имаху све заједничко. И тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно“. Очито, митополит наглашава материјално јединство у заједничкој имовини, као резултат духовног јединства Цркве. Занимљиво је, међутим, зашто не наводи два стиха који претходе навођеном одељку, када управо они говоре о том духовном јединству, из кога извире и матаријално, имовинско јединство Цркве, тим пре, када се у њима помиње управо Евхаристија, која је основна теме студије? Одговор ћемо добити када се упознамо са њиховим садржајем. Они гласе: „Тада они који радо примише реч његову крстише се; и додаде се у тај дан око три хиљаде душа. И беху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“. Из стихова 41-42, дакле, сазнајемо какав је поредак чиниоца јединства Цркве: на првом месту је вера оних који су поверовали проповеди Св. Ап. Петра, затим следи њихово крштење, поучавање у вери и, коначно, у Евхаристији и молитви. Дакле: 1. вера, 2. Крштење, 3. Евхаристија, и 4. све повезано и праћено трајним поучавањем у вери и молитви. Према томе, видимо да Евхаристији, као темељу, изразу и потврди јединства Цркве претходе вера и Крштење, што се, очито, не уклапа у схему студије и богословља митр. Јована. У другом делу последње реченице, митр. Јован помиње „теологију јединства“ Св. Ап. Павла, посветивши јој пола реченице и у напомени додавши да га В. Јоанидис сматра „богословом јединства Цркве“. У чему се састоји „теологија јединства“ Св. Павла, па јој не посвећује одговарајућу пажњу? Она се не састоји у поставци митр. Јована, да Црква своје јединство темељу на Евхаристији и епископу, и, самим тим, није вредна одговарајуће анализе. За разлику од митрополита[16], ми ћемо навести опширније једно важно место „теологије јединства“ Св. Ап. Павла: „Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира: Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свих, који је над свима, кроза све, и у свима нама“ (Еф. 4, 3-6). Опет се помињу основе јединства Цркве, које митр. Јован нерадо помиње: једна вера, једно Крштење, једно Тело и темељ и венац, Алфа и Омега јединства Цркве – Један Бог и Отац, Један Дух, и у Њима и са Њима, изнад свих и у свима и свему, Један Господ Исус Христос. Можемо претпоставити да је једним Телом Цркве обухваћена, не само једна вера и једно Крштење, већ и једна Евхаристија, али за епископа у екслисиологији „теологије јединства“ Св. Ап. Павла нема места, односно није сматрао епископа битном основом ни свезом јединства Цркве. Поново, дакле, превиђање да су хронолошки и богословски вера у Христа и Крштење старији и првенственији (и у хронолошком и у онтолошком смислу) сабирни елементи јединства Тела Цркве, у односу на Евхаристију и, нарочито, епископа, тј. да се удом Христовог Тела не постаје Евхаристијом, већ Крштењем. Митр. Јован ће се у наставку вратити Делима Апостолским и Посланицама Св. Ап. Павла, али да би разматрао изразе везане за одређивање Цркве и места у којима се служи Св. Литургија[17], и односа једне чаше и једног хлеба и једног Тела (1. Кор. 10, 15-17)[18]. Исте се примедбе односе и на коришћење историјског метода митр. Јована, без јасно наглашене есхатолошке димензије теме. Као што је изоставио да на почетку јасно изложи да јединству Цркве у Евхаристији и епископу претходе и превасходе вера и Крштење, тако је исто учинио пропустивши да нагласи да историјском плану јединства, привременом и променљивом, претходи и последује есхатолошко јединство, вечно и непроменљиво. Без есхатолошког, историјски метод се креће у равни овог света, у његовом времену и простору, баве се, да тако кажемо, само телом, не и душом Цркве. Наиме, све што је везано за човека, има своју душу и тело: тело Цркве је све оно видљиво у овом времену и овом свету, а њена душа је оно што је невидљиво и што је у вечности Царства Небеског. Зато се историјским методом може истраживати само плот Цркве, објављена у времену и простору: њено богослужење, уметност и устројство, односно њој остаје недоступна и неистражива душа Цркве: њена природа, онтологија и ипостас, који припадају вечности, а објављују се и стварају у времену. Отуда се митр. Јован бавио само временим и да кажемо материјалном страном Евхаристије, с којом је везана улога и место епископа, занемарујући оно што је вечна и непромељива душа – суштина Цркве, њеног бића и њене многоипостасне ипостаси. Зато се митр. Јован бавио Телом Цркве, а не и њеном Главом. Иако се овде и сада присутно-одсутно и одсутно-присутно пројављује и душа Цркве, она се не може истраживати само историјском, већ историјско-есхатолошком методом. Али, реч је о раном Зизијуласу; доћи ће време када ће он постати водећи есхатолог међу православним есхатолозима, али, овога пута, на штету историјског метода и са њим, њиме истраживана, литургика и еклисиологија, време када ће овде приказани хиперисторизам наледити будући хипересхатологизам. Мањкавост историјског метода се одражава, или са њим је сагласно, и поимање израза саборна и саборност Цркве митр. Јована. Као и у случају појма јединство, тако и за саборна и саборност нема претходног богословског представљања. Упознаје нас са његовим филолошким значењем код Аристотела, али недостаје његов онтолошко-ипостастни садржај. Каже, наиме, да Аристотел изразу καθόλου (уопште), од кога је настало црквено καθολικὴ (католичански[19], саборни, општи), „није придавао географски смисао“, већ „квалитативни смисао, којим се одређује оно што је потпуно, целовито, опште или заједничко“[20]. Али не каже, не објашњава по чему је Црква по својој природи, бићу и ипостаси саборна, нарочито у светлу једноставног догмата да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Уместо тога, он креће у истраживање извора да би показао како и у чему се образовала и како развијала саборност Цркве. Он доследно говори о „образовању“ и „развијању“ Католичанске Цркве. На пример, за „образовање“: „Испитаћемо у наставку утицај тих историјских чињеница на образовање Католичанске Цркве те епохе“[21]; „Ниједан закључак у вези са формирањем Католичанске Цркве који није заснован на историјату израза ‘католичанска црква’ не може бити поуздан“[22]; „Према томе, ни васељенска свест ни полемика против јереси не могу да објасне настанак ‘католичанске цркве’“[23]. Поднаслов 2. Поглавља гласи: Утицај јединства у Евхаристији и у Епископу на формирање Католичанске Цркве[24]. Црква је по својој природи, бићу и ипостаси саборна, и није могло бити времена када није била саборна, нити тренутка када је она „настала“ (постала), „образовала се“, „формирала се“. Од самог момента своје пројаве у времену, било да за њено рађање узмемо Тајну Вечеру, или, као што је уобичајено, Педестницу, она се објављује као Саборна (Католичанска) Црква. Она је саборна зато што су њено тело и Глава, тј. Христос, саборни: у Њему и њој се саборно сабирају нестворено и створено, нетварно и тварно; ипостас Цркве је саборна, јер је сабор многих ипостаси, почевши од божанске Ипостаси Богочовека Христа. Дакле, Црква је непроменљиво и вечно саборна. Зато незграпно и нетачно изгледа, на пример, следећа митрополитова мисао: „Напротив, из онога што је овде речено, очигледно да није замислива не само истоветност, него чак ни било каква веза између римскога духа и католичанства у Игњатијевом периоду, јер се католичанство рађа из свести помесне Цркве да она представља цело Тело Христово“[25]. Није, дакле, према митр. Јовану, саборност својство Цркве као Тела Христовог, већ се она родила у свести Цркве да је она Тело Христово! У времену се не може говорити о рађању, настанку, образовању саборности Цркве, већ само о њеним пројавама кроз разне елементе, чиниоце, као што то исправно говори митрополит, у реченицама после претходне: „Спољашњи чиниоци који изражавају ту свест јесу превасходно и суштински света Евхаристија као Тело Христово и Епископ, који њу приноси (‘заједно са свештенством и ђаконима’). Они представљају несумњиве историјске изразе саборности, које 1. Климентова не уводи, али их током кризне епохе подржава, као што смо видели кроз историју Цркве“[26], уз примедбу за прву реченицу, да Евхаристија и епископ не изражавају свест, већ су израз бића Цркве. Исто тако, на основу реченог, не може се, као што то чини митр. Јован, говорити о развоју њене саборности. На пример: „Таква свест, која преставља један од одлучујућих ступњева у развоју црквене саборности, почиње код Иполита а завршава се код Кипријана“[27]. Последица развоја саборности, према митрополиту, је „покатоличење“ Цркве, који он користи више пута[28], с тим да није најјасније шта под њим подразумева. Изгледа, судећи по примеру који ћемо навести, да под „покатоличењем“ сматра прелазак од помесне ка саборној Цркви. Митр. Јован погрешно тумачи Посланицу Смирњанима Св. Игњатија, у којој се, иначе, по први пут користи израз „саборна Црква“, вештачки правећи антитезу помесна и саборна Црква, као доказ своје поставке. Он пише: „…То је сажето у тврдњи ‘где је епископ, тамо је и народ’, односно помесна Црква. Али, том закључку Игњатије додаје и поређење: ‘као што тамо где је Исус Христос, тамо је католичанска Црква’. Шта значи оно ‘као што’, које је уметнуто између помесне и ‘католичанске’ Цркве? Да ли то уводи једну стварност која је другачија од оне која је претходила или представља израз исте ствари али у другачијем виду? Са књижевног становишта и једно и друго је могуће. Речи ‘као што’ могу да значе или да се помесна Црква сједињује око Епископа, а Католичанска око Христа, или да помесна Црква представља стварност управо као и Католичанска Црква. Према томе, из уско ерминевтичког метода није могуће извести никакав позитиван закључак. Потребно је то место сместити унутар најопштијих оквира Игњатијевог схватања (што представља шири ерминевтички метод), а затим и у историјску стварност његове епохе (што је историјски метод), да би се извели позитивни закључци“[29]. Полазећи од тога да се Црква временом развија и расте од помесне до католичанске (у смислу најприближнијем васељенска), он погрешно тумачи, тј. види у народу помесну, а у католичанској васељенску Цркву. Пребивајући у простору и времену историје, митрополит не може да схвати онтолошко-есхатолошки смисао мисли Св. Игњатија, и разликује се од њега у поимању израза католичанска: за светитеља он означава онтолошко-ипостасно својство саборности Цркве, док је за митрополита он ираз, не њене свеобухватности у свим временима, просторима, ипостасима, и, коначно, у есхатологији, већ само њеног просторног простирања у конкретном времену. Св. Игњатије је јасан: будући да је епископ икона Христова, онда се око епископа окупља народ (Божији), као што је око Исуса Христа сабрана и сједињена саборна Црква. Осим истакнуте једнакости односа епископа и народа са односом Христа и саборне Цркве, наглашена је и разлика: око једног конкретног епископа сабран је један конкретни народ (сабор конкретних ипостаси) једног конкретног времена и простора (града), док је око Христа сабрана сва саборна Црква – Црква свих спасених ипостаси, свих времена, простора и народа. Дакле, Св. Игњатије јасно разликује историјску епископоцентричност Цркве од њене онтолошко-есхатолошке христоцентричности, која се пројављује и објављује и у свим конкретним Цркава као епископоцентричност, као народа Божијег сабраног око епископа. То, међутим, не одговара поставки митрополитове студије, и зато он тумачи светитељеве речи на начин на који се оне могу уклопити у његов унапред осмишљен и оформљен систем. Зато, изгледа, по њему, „покатоличење“ Цркве, зато што је она Тело Христово, представља њена пројава кроз јединство у Евхаристији и у епископу, јер при крају каже: „На тај начин, ‘покатоличење’ Цркве завршава у ланцу: воља Оца – воља Исуса Христа – воља Епископа. Католичанска Црква је цела Црква из тог разлога што поседује целога Христа[30]. Али и помесна Црква је исто тако католичанска, јер кроз свету Евхаристију има целога Христа. Епископ, као онај ко је непосредно повезан са светом Евхаристијом, представља помесну Цркву на исти онај начин на који цео Христос представља саборну и католичанску Цркву. Међутим, пошто се и цео Христос и Епископ повезују са Црквом у светој Евхаристији, саборна или католичанска Црква се налази тамо где је света Евхаристија и Епископ“[31]. И нама само преостаје да закључимо да је Црква саборна зато што у њој постоје Евхаристија и Епископ! И још додаје: „Према томе, ни васељенска свест ни полемика против јереси не могу да објасне настанак ‘католичанске цркве“… Према томе, помесна Црква није Католичанска кроз свој однос према ‘васељенској’ Цркви, већ због присуства у њој целога Христа у једној Евхаристији, којој је епископ на челу“. Поново митрополит, за разлику од Св. Игњатија, који наглашава и сличност и различитост односа Христа и Цркве и епископа и Цркве, у потпуности поистовећује њихов однос са Црквом. Он, наиме, изједначава сједињење Христа са Црквом и сједињење епископа са Црквом: „међутим, пошто се и цео Христос и Епископ повезује са Црквом у светој Евхаристији“; и из те погрешне премисе изводи погрешан закључак: „саборна или католичанска Црква се налази тамо где је света Евхаристија и Епископ“. Није исто повезивање Христа и епископа са Црквом у Евхаристији: Христово је непосредно, а епископово је посредно, и то управо посредством, или преко Христа. А „саборност или католичанство“ (нејасан однос) Цркве није последица постојања Евхаристије и епископа, већ обратно: зато што је Црква саборна, постоје у њој Евхаристија и епископ. Упорно, дакле, митрополит изводи погрешне закључке, зато што жели да еклисиолошко богословље ране Цркве уклопи у своју погрешну поставку о томе да јединство Цркве за свој извор, а не објаву и потврду, има Евхаристију и епископа. Осим тога, митрополит догматски и методолошки греши правећи опозицију помесне и саборне Цркве, уместо да нагласи супростављеност (и јединство) помесне и васељенске Цркве. Ово се догађа зато што меша, тј. не раздваја при разматрању два плана: онтолошко-есхатолошки и историјско-административни. Понављамо, Црква је по свом бићу, природи и ипостаси саборна, и у историји и у есхатону, а помесна је и васељенска само по свом географском устројству, и то само у историји; у есхатону се укида привремено њено помесно и васељенско устројство. Све ово митрополит чини само да би доказао своју тезу о јединству Цркве у прва три века у Ехваристији и епископу. Разумљиво, с обзиром на приказане методолошке и богословске грешке, и закључци морају бити проблематични. Дошли смо до критике основне митрополитове тезе. Читава његова студија се заснива и гради на епископоцентричности Цркве, то је и суштински њен закључак, али и недостатак[32]. На многим местима се у студији помиње или разматра питање Личности Христа у Цркви, Његове улоге у њеном јединству. У уводим напоменама се, на пример, каже: „…Управо та претпоставка објашњава због чега новија црквена историјографија, у својим изучавањима проблема јединства Цркве, скоро никакав значај не придаје личности Господњој и после Његовог сједињења кроз Евхаристију“[33]; „Ако се јединство Цркве схвати пре свега као јединство у личности Христовој, као сателовљење са Њим и Његов пораст или саздање, полазиште за истраживање јединства Цркве не припада горњим антитетским схемама… Питање је друго и тиче се нашег полазишта у схватању Цркве и њеног јединства: да ли је исправно да започнемо од феномена Цркве као ‘заједнице’ или од појма личности Христове као Ваплоћеног Логоса, која у себи садржи ‘многе’“[34]. За поимање христологије, везано за тему којом се бави митрополит, битан је следећи пасус: „Али, уколико прихватимо христолошко поимање Цркве, тада, као најзначајнија последица за изучавање јединства Цркве, одмах искрсава потреба да се то јединство посматра пре свега као светотајинско, односно као сателовљење људи у Христу. За историјско истраживање то значи обавезу да се започне од питања: како се у простору и времену пројављивало то сателовљење људи у личности Христовој, а нарочито после Његовог Успења на небеса? Али управо то питање, до којега доводи христологија, а самим тим и светотајинско поимање Цркве, само по себи показује потребу да свако историјско истраживање ране Цркве започне од свете Евхаристије“[35]. Личност Христова, дакле, доводи до Евхаристије, а пошто се питање јединства истражује „у простору и времену“, а Христос се Успео[36], онда нема више потребе истраживати место и улогу Његове Личности у Евхаристији, нарочито зато што Његово место у Евхаристији, „у простору и времену“, заузима, разумљиво, епископ: „Схватање Евхаристије као превасходно историјског сателовљења Цркве у Христу, оствареног у простору и времену неизбежно нас доводи и до изучавања Епископа као средишта јединства у свакој Цркви. Историјско истраживање не посматра Цркву само као врхунску заједницу свакога од верника са Богом у Христу, већ и као хоризонтално узајамно јединство чланова Цркве, кроз које обавезно треба да дође и до заједнице са Богом свакога појединачно. Због тога историчар не испитује Евхаристију толико као ствар, колико као дело (πρᾶξις); не толико као заједницу ‘у светим’ (стварима), колико као заједницу ‘светих’, која се, тако, изражава кроз евхаристијско сабрање, чије видљиво средиште и глава је увек био Епископ, као ‘предстојатаљ’ и ‘онај који приноси’ (дарове)“[37]. Израз „превасходно историјског“ упућује, прећутно, да се „сателовљење Цркве у Христу“, осим у историји, „у простору и времену“, врши и ван простора и времена, у вечности, у Царству Небеском. Исто тако, и израз „видљиво средиште и глава“ указује, опет прећутно, да постоји и невидљиво средиште и Глава Евхаристије, а то је Христос. Иако митр. Јован врши историјско истраживање јединства ране Цркве у Евхаристији и у епископу, требало је да потпуно јасно, детаљано и на једном месту изложи читаву богословску истину о односу Христа, Евахристије и епископа, не само у историји, већ и на плану есхатона, не само у историјској, већ и у небеској, тачније небеско-историјској Цркви, и да нагласи да првенство припада невидљивом, односно да је видљиво само икона невидљивог, да свака Литургија у исторји, која је заправо једна једина Литругија, почиње објавом и благосиљањем Царства Пресвете Тројице, и да је она видљива, у историји, пројава тога Царства. Требало је да јасно каже да је епископ икона Христа, да када служи Литургију да се облачи у Христа, да је он икона Главе Цркве, да је он икона средишта Цркве. Он је то, међутим, учинио тако што је делове читавог овог богословља разасуо као нешто другостепено, од успутне важности, по свом раду, провлачећи, међутим, доследно и непрекидно управо нит идеје да Црква има своје јединство у Евхаристији и у епископу. И док читалац стигне до краја рада, заборави да је реч о истраживању јединства у историји, и онда остаје само половична и привремена, не потпуна и вечна, истина, да Црква уистину за своје средиште и јединство има Евхаристију и епископа. Тако се на вешт начин потискује, и на крају, истискује Христос из Свога места као основа, средиште и Глава Цркве, која је Његово Тело. Добро богословље митр. Јована о Христу као Глави Цркве и епископу као икони Христовој, махом су коментар светоотачке еклисиологије Посланица Св. Игњатија, Тертулијана и Св. Кипријана. Нема их пуно. Четири у расправи и још једно у Закључку[38]: „На сличан начин је и Еписоп, као што ћемо то ускоро видети, схватан као онај који заузима ‘место Божије’ и као ‘икона Христова’. На тај начин Христос остаје једини служитељ и једини који има власт у Цркви. Служитељи немају другу власт, него само као иконе и представници Христови“[39]; „Такво је било место које је од самог почетка заузимао Епископ као приносилац божанске Евхаристије и због тога је Црква и гледала на њега као на икону и образ Божији или Христов“[40]; „Једино средиште тога јединства, за Цркву онога времена, представља Исус Христос“[41]; „Кроз такву свест о јединству, Црква прва три века је као једино средиште јединства католичанске Цркве широм васељене признавала Господа Исуса Христа. Са Њим су дужни да се поистовете ‘епископи одређени по свим крајевима’, и Њега на мистичан и стваран начин потпуно и саборно представља сваки Епископ, који началствује на светој Евхаристији, кроз коју се у сваком месту открива Црква Божија“[42]. И само ова места су била довољан разлог да митрополит да одговарајући и прави наслов своме докторату: Јединство Цркве у Христу, изражено у Евхаристији и у епископу у прва три века. Чим се, међутим, удаљи од текстова извора и отпочиње са својим разматрањима, митрополит не богословствује правилно. Навешћемо нека од тих места. „Према томе, Игњатије не оклева да иде до повезивања Епископа и Исуса Христа. Господ се назива ‘епископом’. Све што се збива са видљивим Епископом Цркве, преноси се на невидљивог Епископа, Исуса Христа. Епископ представља „образ“ и икону или чак самога Оца, и то икону и образ не само у символичком, већ и у реалном смислу“[43]. Не преносе се збивања са иконе на прототип, већ обратно. Јер да је у питању обратни смер, као што представља и тумачи митр. Јован, онда је Христос икона епископа, што се, нажалост, по неким местима његовог богословља да закључити. Сличан, погрешан смер преноса слика, од иконе ка прототипу, митр. Јован понавља још једном: „У визији Откривења све се врти око жртвеника који се налази пред престолом Божијим. Испред њега стоји мноштво спасених, а кружно око престола двадесет четири презвитера. Та метафора је очигледно преузета са евхаристијског скупа на коме је Епископ седео на свом престолу жртвеником, док су око њега кружно стајали свештеници, а испред њега народ“[44]. Ако би митрополит био у праву, онда је Св. Ап. Јован Богослов имао виђење непостојеће сцене, створене само за ту прилику, и онда би та сцена била метофора реалне Евхаристије на земљи. Онда Откривење, или макар само наведени део, не би био истинит, зато што би био измишљен. Пре ће, међутим, бити да је Св. Апостол имао виђење небеске стварности, која је прототип земаљском изразу-Евхаристији. Зато што је небеско вечно, а ово земаљско привремено, уз напомену да однос између небеске и земаљске Евхаристије није иконичан, као ни и у њеним даровима, јер се ради о једној служби Божијој. Или: „Епископ, као предводник једног и јединог евхаристијског сабрања и приносилац евхаристијских дарова у име тог сабрања, седео је на ‘месту Божијем’, а његов престо је представљао живу земаљску икону небеског престола Божијег, будући да земаљска Евхаристија није била ништа друго него истински образ небеске службе Богу. Он је својим рукама приносио Богу Тело Евхаристије, у коме се сједилила целокупна Црква која је у том месту. Према томе, кроз њега су сви чланови и ‘делови’, односно редови Цркве ступали у најзначајнии облик свога односа према Богу, у свету Евхаристију. Кроз његове руке је, дакле, долазило спасење члановима Цркве“[45]. Прва реченица је добра до последњег њеног дела. Као што смо рекли, између небеске и земаљске Литургије нема иконичног односа, то је једна Литургија, па се зато не може рећи „да земаљска Евхаристија није била ништа друго него истински образ небеске службе Богу“. Даље, док у првој реченици митрополит исправно говори како је епископ „приносилац евхаристијских дарова“, дотле у следећој погрешно тврди је он „својим рукама приносио Богу Тело Евхаристије“. Епископ, наиме, приноси дарове, а не Тело Евхаристије, које Бог освештава и враћа Цркви као тело и крв Христову, којим се причешћују верни – Тело Цркве, Тело Христово. Епископ Тело Ехаристије, тј. Цркву, дакле, не приноси, већ предводи. Неисправна је и следећа тврдња да су „кроз њега“, кроз епископа, сви чланови Цркве ступали у свету Евхаристију. Не „кроз њега“, него њим предвођени. У свету Евхаристију, као однос верних према Богу, они ступају „кроз“ и „преко“ Христа. Опет појава хипер-епископизма код митр. Јована, којим се Христова онтолошка својства погрешно приписују и предају богослужбеним службама епископа. Разумљиво је, отуда, да је и последња реченица нетачна: не долази кроз руке епископа спасење члановима Цркве, већ преко његових руку, зато што епископ није давалац, већ преносилац спасења верних. Навешћемо још нека места погрешног богословствовања митр. Јована о месту и улози епископа у Цркви, као потврде његовог пренаглашеног епископоцентричног богословља, које, разумљиво, иде на штету христоцентричног бића, природе, и ипостаси Цркве. Тако, рецимо, он пише у Предговору другог издања на грчком: „На жалост, у свести многих православних се уврежило схватање да је епископ у суштини управитељ, и да у литургијској служби, а нарочито у светој Евхаристији, он није личност која сачињава Свету Тајну, већ је углавном украшава, и кога позивају да својим присуством и одеждом ‘улепша’ целу службу“[46]. Ако је превод тачан (није нам доступан изворник), онда се за епископа не може рећи да он „сачињава“ Евхаристију; то се може рећи само за Христа, јер само Његово тело и крв „сачињавају“, чине, јесу суштина и језгро Св. Евхаристије. Или пример из Закључка: „Очување и образовање јединства Цркве у божанственој Евхаристији и у Епископу, као што смо видели, имало је своје претпоставке и развој. Није могло бити другачије, будући да Црква живи и креће се у простору и времену као историјска стварност. Међутим, вероватно ниједна друга историјска чињеница није била толико нераздвојиво сједињена са неизменљивом природом Цркве као што је то било њено јединство у Евхаристији и у Епископу. Због тога ниједна друга чињеница није на тако трајан и одлучујући начин утицала на историјски живот Цркве и подарила јој тако темељне и стабилне облике као то јединство“[47]. Опет се понавља погрешно стављање епископа на Христово место. Пре свега, не образује се јединство Цркве у божанској Евхаристији и у епископу, већ се у њима и њима оно само изражава и потврђује. Јединство Цркве је својство њене природе, бића и ипостаси: она је јединствена зато што је Једна и Саборна. Исто тако, као што се јединство Цркве не изражава ни превасходно нити само у Евхристији и у епископу, тако ни то јединство Цркве у Евхаристији и епископу није „толико нераздвојиво“ сједињено „са неизменљивом природом Цркве“ због тога што се оно изражава кроз и у Евхаристији и епископу, већ зато што је оно својство природе Цркве. Самим тим, ако се има речено на уму, ни последња тврдња није тачна, или у потпуности тачна. Наиме, није „то јединство“, изражено у Евхаристији и у епископу, утицало највише на „историјски живот Цркве“, већ само то јединство, као својство природе, бића и ипостаси Цркве. Према томе, због недовољне наглашености да живот Цркве у историји своје извориште и испуњење има у есхатону, односно богослужбено и административно устојство њено јесте израз њеног бића, природе и ипостаси; другим речима, пренаглашавање историјске стварности Цркве, њеног тела, на рачун и штету њене есхатолошке онтологије, тј. душе, од стране митр. Јована, довеле су до погрешног давања предности ономе што је привремено, на рачун и штету онога што је вечно, и преко тога, до погрешног стварања утиска да је јединство Цркве евхаристијо- и епископоцентрично, што је супротно истини да она извориште и увориште свога јединства има у христоцентричности, у јединственој и саборној сабраности многих око Једног, чије је Тело Тело Цркве, и Који је њена Глава. Непотпуна истина није исто што и потпуна истина. Истина о томе да је Црква у прва три века изражавала (не и црпила) своје јединство у Евхаристији и у епископу није потпуна истина, па је и самим тим и мањкава. Пуна истина за наведену тему би била, да је Црква у три прва века, али и у све касније векове, па чак и у векове векова, своје јединство почетно и трајно изражавала и образовала у правој вери и Крштењу, а потом чувала и предавала током векова јединством и у Евхаристији и у епископу, с тим да се то јединство у Евхаристији преноси и у векове векове, јер Царство Небеско јесте вечна Евхаристија, а у епископу се не преноси у вечност. Битно је, дакле, било да је све ово нагласио митр. Јован. Због своје мањкавости, тј. недостатака, његов докторат се може прихватити као делимична и непотпуна еклисиолошка и догматска истина Православне Цркве. Та мањкавост умањује вредност непотпуне истине и ствара простор, захваљујући нереченом, за даље развијање непотпуне истине. Управо се ово друго догодило у богословљу митр. Јована: на овако мањкавој епископоцентричној еклисиологији доћи се касније његово богословље првог[48]. Ово је логичан развој погрешног усмерења, који у многоме подсећа на папистичку еклисиологију, и временом води ка њој. Давање на богословском плану епископу својстава и улоге који припадају Христу, теоријска су основа и претходница примене и преображаја тих својстава у права и власт епископа у практичном животу, који му суштински не припадају. Такво је, на пример, тренутно, а заправо већ дуготрајно, ангажовано и програмско богословље првог богослова Цариградске патријаршије. На ово, на пример, поред реченог, упућују и, наизглед, неважни детаљи, попут, рецимо, овог, такође из студије који разматрамо: „Код клира наилазимо на јасно разликовање трију свештеничких ступњева (епископ, презвитер, ђакон), као и на ниже клирике, са одређеном пуномоћи свакога од њих. Сви они зависе од Епископа и дужни су да му се потчињавају. Када је он одсутан, и презвитери и ђакони могу да приме заповест да га замењују у његовим надлежностима и у његовом делу. Међутим, када је он присутан, они имају право само да му се покоравају. Народ је, исто тако, дужан да се покорава клиру, а нарочито епископу“[49]. То је ехо реченице Св. Игњатија из његове Посланице Ефесцима: „Старајмо се, дакле, да се не противимо Епископу, да бисмо Богу били потчињени“ (5, 2-3)[50], која у тумачењу митр. Јована добија сасвим други смисао: „А док говори о томе да онај ко не учествује у светој Евхаристији бива горд, одмах додаје да ради избегавања гордости треба да се потчинимо Епископу“[51]. Дакле, заповест Св. Игњатија да се верни не противе епископу, да би тиме били „потчињени Богу“, код митрополита постаје позив за „потчињавање епископу“! Поново оно што припада Богу, преноси на епископа. Осим тога, горе наведени изрази и њихов дух су прилично посветовњачени. Овако описани односи између три ступња клира и народа више одговарају правном устројству и односима неке светске организације или заједнице. Тамо су свеза хијерархије „зависност“, „потчињеност“ и „покорност“, који су изрази односа господара на једној, и слугу или робова на другој страни. Није тако у Христовој Невести, за коју је Он положио Свој живот, и Који је Својим ученицима, а преко њих читавој Цркви, дао заповест љубави (Јн. 13, 34). Дакле, свеза хијерархије у Цркви нису робовска и слуганска „зависност“, „потчињеност“ и „покорност“, већ очинска и синовска љубав и послушност. Сам Христос није био „потчињен“ нити „покоран“ Богу Оцу, већ је био послушан, и то „био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Флп. 2, 8). „Зависност“, „потчињеност“ и „покорност“ подсећају, исто тако, на слово и дух папистичке еклисиологије, где су сви зависни, покорни и потчињени првоме, који је, уз то, и непогрешив. Велико се, дакле, открива и препознаје у малом. Сличног је духа и следећа митрополитова реченица: „Тај текст (…) пружа потпун опис евхаристијског сабрања на коме господари Епископ, са свештеницима који су скоро неприметни“[52]. Дакле, епископ господари, а свештеници и ђакони су „зависни“ од њега, „потчињени“ су му и „покорни“, и зато „скоро неприметни“… Свака, дакле, секуларизација, макар и најмања – а од такве су обично и почиње – води ка, и у крајњој линији, до папистичке, тоталитаристчке, пре идеологије него еклисиологије. Нажалост, докторат митрополита Јована, има исувише елемената, несветоотачки објашњених и програмски систематизованих, једне такве посветовњачене еклисиологије. Из историје Цркве на западу је већ познат почетак те замена Богочовека човеком, а из Светог Писма знан је и њен крај на истоку. Пут од епископа уместо Христа, преко викариуса до антихриста јесте временски дуг, али догматски кратак. За крај, треба још приметити оно што је примећено и за остале либерално-модернистичке богослове 20. века – постојање раног и позног Ј. Зизијуласа. Као и о. Г. Флоровски, еп. Атанасије (Јевтић) и митр. Амфилохије (Радовић), и он је историчнији, православнији у раној, а есхатологичнији и екуменистичкији у позној. На крају вратићемо се запажању с почетка. Рекли смо да ученост митр. Зизијуласа, показана у његовом докторату, плени, засењује. Реч је, међутим, о недостатку а не о врлини рада. У питању је, наиме, светски дух, дух сујете. Ово иде уз чињеницу да се од Светих Отаца, чија дела нису разматана као извор за студију, помиње само, и то једном, Св. Јован Златоусти[53]. Познато је правило да се вишком једнога прикрива мањак нечег другог, најчешће вишког нечега што је спољашње, формално, треба прикрити недостатак или мањак онога што је суштинско. Тако је и у случају митр. Јована вишак, пренаглашена ученост, требало да прикрије недостатак православног духа и вере, светоотачког предања. Зато се за његово богословље у овој студији може рећи да је то слово које припада овом свету, мртво слово, слово које не васкрсава ни његовог писца, ни оне које га читају. Сасвим би другачији био резултат да је, уместо епископоцентричности, за средиште свога рада имао христоцентричност. Јер епископ не васкрсава, већ Христос: Лазаре, изиђи напоље! (Јн. 11, 43). Зато не чуди што је касније митр. Јован стигао до, као што смо је назвали, онтологије смрти: „Рекао бих да Адам није имао осећање смрти, већ да је имао реалност смрти, пошто је она била ту. Смрт је повезана са творевином; чим је нешто створено, оно је смртно“[54]. „Јер из срца излазе зле помисли…“ (Мт. 15., 19). Архимандрит др Никодим (Богосављевић) ——————————— [1] Зизијулас Ј. (митр.), Јединство Цркве у Светој Евхаристији и епископу у прва три века, превод: С. Јакшић, Нови Сад 1997. [2] Исто, 7. [3] Св. Теофилакт Охридски, Тумачење Прве посланице Светог Апостола Павла Коринћанима, Тумачења Дела Апостолских, и Посланица Римљанима и Коринћанима, превод: А. Пантелић, Београд 2004, https://svetosavlje.org/tumacenje-prve-poslanice-korincanima-svetog-apostola-pavla/2/ (30. 12. 2017.). [4] Сабор свештеника и монаха Грчке: Нова eклисиологија Патријарха Вартоломеја, https://stanjestvari.com/2014/12/07/сабор-свештеника-и-монаха-грчке-нова-eк/#_ftn1 (30. 12. 2017.). [5] Зизијулас Ј. (митр.), Јединство Цркве, 253. [6] Исто, 254. Уз примедбу да нас од инославних, тј. јеретика, не деле расколи већ њихове јереси. [7] Исто, 259. [8] Исто, 260. [9] Исто, 23. [10] Исто, 42. [11] Уп. исто, 151-178. [12] Исто, 164. [13] Уп. исто, 42-43. [14] Исто, и нап. 1. [15] Исто, 23-24, нап. 2 и 3. [16] Наводили смо реченицу на стр. 42, у којој се помиње сједињење „у вери“ и „једном крштењу“ (Еф. 4, 5, 13). [17] Уп., исто, 55-69, 97-102. [18] Исто, 66. [19] Иако су још Св. Кирило и Методије овај ираз превели са словенским саборна, преводилац упорно користи католичанска. [20] Зизијулас Ј. (митр.), Јединство Цркве, 126-127. [21] Исто, 121. [22] Исто, 124. [23] Исто, 137. [24] Исто, 123. [25] Исто, 142. [26] Исто. [27] Исто, 160. [28] Исто, 135, 136 (два пута), 141. [29] Исто, 131. [30] Питамо ми: а какав је то „делимични Христос“, ако постоји „цели Христос“? [31] Зизијулас Ј. (митр.), Јединство Цркве, 136-137. [32] Уп.: Димитријевић В., Теологија или технологија, Г. Милановац 2009, 186-234. [33] Исто, 29. [34] Исто, 38-39. [35] Исто, 40. [36] Не постоји Христово Успење, већ Вазнасење на небо. Успење припада Пресветој Богородици. [37] Зизијулас Ј. (митр.), Јединство Цркве, 43. [38] Исто, 79, 89-90, 187, 194, 248. Једном помиње „христоцентричну стварност“, исто, 79. [39] Исто, 79. [40] Исто, 89-90. [41] Исто, 187. [42] Исто, 194. [43] Исто, 135. [44] Исто, 89. [45] Исто, 245. [46] Исто, 13. [47] Исто, 243. [48] Исти, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим Православним црквама, превод: П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4, Београд 1998, 59–66; исти, Примат у Цркви – православни приступ, превод: Т. Пауновић (ђ.), З. Матић (прђ.), Пожаревац 2014. [49] Исти, Јединство Цркве, 164-165. [50] Исто, 132. [51] Исто, 134. [52] Исто, 203. [53] Исто, 215. [54] Дискусија након предавања Митрополита пергамског Јована, Саборност 1-4, 2003, 117. Извор: nikodimbogosavljevic.com
  16. На сајту Архимандрита Никодима у последње време се појављују "виђења", боље рећи сновиђења о разним темама. Виђења су представљена као виђења С.Р. У првом од њих се наводи да је дошла у манастир с.Р. и испричала своје виђење. Из чега можемо да претпоставимо да је у питању нека сестра Р (?). Међутим у осталим виђењима се појављује само као наслов "ВИЂЕЊЕ С.Р. о .....", па се питам да ли је у питању иста сестра Р., или је у питању скраћеница С.Р. за својеручно, што би онда практично значило да је виђење Архимандритово? Занимљиво је да су сва виђења готово искључиво на теме којима се сам Архимандрит бави, равна земља, екуменизам, последња времена, раскол артемита. Поставља се наравно питање да ли то Архимандрит има сновиђења о ономе о чему јавно иступа и пише, или то нека сестра Р. има сновиђења баш о оним темама о којима Архимандрит јавно говори и пише? У последње објављеном сновиђењу о екуменизму можемо прочитати и то како сновидац у сну види да на другој особи (саговорнику у сну) нема благодати, као и то да у Цркви где се служи "по новом" нема благодати. Непућени читалац ће прочитавши ово сновиђење доћи до закључка да у црквама у којима се служи "по новом" не треба да се моле, јер тамо нема благодати, и да људе треба да пажљиво посматрају и процењују колико је на њима благодати. По сновиђењу је, изгледа, нарочито опасно ако се још смешкају и ако су у белом. Можемо помислити да су, којим случајем, ови људи из сна били у црном и намрштени, вероватно би били благодатни? Да ли ово уважени Архимандрит кроз сновиђења позива на раскол? Не верујем да му је то намера, али бојим се да је то резултат. П.С. Последње у низу сновиђења налази се овде http://nikodimbogosavljevic.com/vidjenje-s-r-o-ekumenizmu Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  17. На сајту Архимандрита Никодима у последње време се појављују "виђења", боље рећи сновиђења о разним темама. Виђења су представљена као виђења С.Р. У првом од њих се наводи да је дошла у манастир с.Р. и испричала своје виђење. Из чега можемо да претпоставимо да је у питању нека сестра Р (?). Међутим у осталим виђењима се појављује само као наслов "ВИЂЕЊЕ С.Р. о .....", па се питам да ли је у питању иста сестра Р., или је у питању скраћеница С.Р. за својеручно, што би онда практично значило да је виђење Архимандритово? Занимљиво је да су сва виђења готово искључиво на теме којима се сам Архимандрит бави, равна земља, екуменизам, последња времена, раскол артемита. Поставља се наравно питање да ли то Архимандрит има сновиђења о ономе о чему јавно иступа и пише, или то нека сестра Р. има сновиђења баш о оним темама о којима Архимандрит јавно говори и пише? У последње објављеном сновиђењу о екуменизму можемо прочитати и то како сновидац у сну види да на другој особи (саговорнику у сну) нема благодати, као и то да у Цркви где се служи "по новом" нема благодати. Непућени читалац ће прочитавши ово сновиђење доћи до закључка да у црквама у којима се служи "по новом" не треба да се моле, јер тамо нема благодати, и да људе треба да пажљиво посматрају и процењују колико је на њима благодати. По сновиђењу је, изгледа, нарочито опасно ако се још смешкају и ако су у белом. Можемо помислити да су, којим случајем, ови људи из сна били у црном и намрштени, вероватно би били благодатни? Да ли ово уважени Архимандрит кроз сновиђења позива на раскол? Не верујем да му је то намера, али бојим се да је то резултат. П.С. Последње у низу сновиђења налази се овде http://nikodimbogosavljevic.com/vidjenje-s-r-o-ekumenizmu Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  18. Знајући који је његов стил писања и теме са којима се бави, не сумњам да је овде превазишао себе у лудилу, јер толико незнања и површности од једног доктора теологије се заиста не очекује. Али, оно шта очекујем јесте да се он придружи расколницима око Артемија, то је некако след догађаја. Нажалост, он има велику подршку, у многим слуачајевима прикривену, од стране једног броја Епископâ наше Цркве, тако да не сумњам да се многи од њих веома радују што је ово објавио, јер се и то зна да је одрђеним Епископима из СПЦ референтна страница "Борба за веру" са које и преносим овај опскурни текст вама на анализу: Са великом радошћу у Васкрслом Господу објављујемо да је наш угледни теолог и бранитељ правоверја, архимандрит др Никодим (Богосављевић) објавио своју обимну (петсто страна већег формата), уџбенички јасно и светоотачки мудро написану књигу „Против учења епископа Игнатија (Мидића)“ (http://nikodimbogosavljevic.com/), из које доносимо предговор. Свим љубитељима отачке истине и правде препоручујемо ову књигу са највећим задовољством и жељом да им она постане водич у ово смутно време. Уредништво + + + ПРЕДГОВОР „Не дајте се завести различитим и туђим учењима“ (Јев. 13, 9). Током читаве историје Православне цркве богословље има посебан смисао и улогу. Са оваплоћењем Бога Слова оно добија пуноћу откривења и са Њиме свој садржај и метод. Богочовек Исус Христос Собом објављује Оца и Духа Светога, као и заборављену истину о човеку и читавој твари. Искупивши, ослободивши и исцеливши човека, Богочовек Исус Христос, на дан Педесетнице, Духом Светим установљава Цркву, као живи Богочовечански организам, чија је Он глава, а удови Његовог Тела сви они који поверују у Њега, роде се од Бога Оца у утроби Цркве, и у њој задобијају вечни живот кроз слављање Свете Тројице и сједињење с Њом храњењем храном бесмртности – Телом и Крвљу Његовом. На празник Педесетнице Апостолима су откривене све тајне о Богу, човеку и читавој твари, онолико колико је човеку потребно и довољно да зна у овом веку. Од тог дана Апостоли зидају Цркву у читавој васељени управо на учењу које је добијено непосредно из уста Христових и допуњено откривењем Светога Духа, и записано потом од њих. Та вера у тајну вечног живота читаве твари, човека пре свих и свега, у Светој Тројици, задобијеног Домостројем Богочовека Исуса Христа и стицаног у Цркви, и јесте садржај православног богословља. А метод богословља је троједан: вера, откривење и предање: вера, поверење и верност Богу; истина је откривена и предата од Бога Истине и преда(ва)њем истине вере и побожности са поколења на поколење: једна вера, једна истина, један пут… Једна истина вере се од дана Педесетнице чува у Цркви, и богословље је чува, бди над њом, објављује је и предаје. Све је тада откривено и Бог више ништа не открива; зато нема развоја богословља нити развоја догмата; једна истина вере се изнова објављује и проповеда; не на нов начин, већ изнова. Зато је истинита и права вера она која је сагласна са вером Светих Апостола и Светих Отаца; а потврда исте вере је истоветност наше проповеди и нашег богословља са проповеђу и богословљем Светог Писма, Светих Пророка, Светих Апостола и Светих Отаца. Богословље, дакле, већ две хиљаде година бди да се у Цркви не објављује и проповеда другачије учење од учења Светог Писма, Пророка, Апостола и Светих Отаца. Критерујем за истинитост учења је отуда једностан: оно мора бити сагласно са учењем Светог Писма и светоотачким богословљем: „Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама“ (Еф. 4, 4-6). Св. Ап. Павле заповеда свом ученику: „О Тимотеје, сачувај поверен ти залог“ (1. Тим. 6, 20). „Сачувај предато ти предање, које су добио од свога учитеља, као што сам ја добио од свога Учитеља“. На другом месту Ап. Павле упозорава: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1, 8). А Солуњане саветује: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15). Св. Ап. Павле је био учитељ проповедајући и подражавајући свог Учитеља. Чувар и преносилац Предања у нашем роду, у ове наше дане, био је и остао Св. Јустин Поповић, професор догматике на Православном богословском факултету. О речима упозорења Св. Ап. Павла Галаћанима, Св. Јустин говори: „Како бих се онда усудио да изврћем Еванђеље Спасово? Та то је једина Вечна Истина, једина Вечна Правда, једина Вечна Љубав, једини Вечни Живот, једина Вечна Свевредност у свима човечанским и анђелским световима. Стога: ‘проклет да буде’ и апостол, и анђео с неба, и сваки човек, и сваки створ, који ‘друкчије јави Еванђеље него што вам га ми јависмо’. Нема благослова роду људском сем у Еванђељу Христовом. Изван њега, и без њега, све само проклетство до проклетства. Јер без Еванђеља Христова: проклетство је не само грех, смрт, и ђаво, већ и цео овај свет је проклетство, и све у њему: живот, човек, сва бића и све ствари, јер се све гуши у смрти, у сатанизму, у ђаволизму: све непрестано умире у бесконачним и бесмртним мукама. Једино, једино, једино у Христу и кроз Христа Бог и Отац Небесни ‘благословио нас је сваким благословом духовним’ (Еф. 1,3), и скинуо проклетство са природе људске (ср. Гал. 3,13)“ . О речима, пак, Св. Ап. Павла Солуњанима, Св. Јустин беседи: „Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, већ све то може усвајати, примати, у своје претварати; све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светог, даје и предаје. Ту се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. А прима их, како? Вером, која га уводи у Цркву, и помоћу светих тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом… У Богочовечанском телу Христовом, Цркви, предање је жива благодатна сила, нови живот. Та жива благодатна сила, тај нови живот сваком верном предаје се Духом Светим кроз свете тајне. Најпре, кроз свету тајну крштења: та благодатна сила улази сва у биће хришћанина, и очишћује га, и спасава га од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. Потом, та благодатна света сила расте у хришћанину и множи се по мери његове вере и његовог труда. Расте и кроз друге свете тајне: свето причешће, свету исповест, свето масло, и остале. Та света благодатна сила грана се и цвета у души кроз разноврсне свете врлине: од ње је – јака благодатна вера, од ње – јака благодатна љубав, од ње – јака благодатна молитва, од ње – јака благодатна смиреност, благодатна кротост, од ње – јако благодатно трпљење, јак благодатни пост; од ње је свака благодатна моћ која чува човека од греха, и спасава га када падне у какав грех, и осигурава му сигурно и истрајно хођење путем спасења, и даје му снаге да радосно и свесрдно извршује заповести еванђелске, да живи по Еванђељу, да у себи израђује и изграђује идеалног човека, по обличју Онога који га је саздао, да би растући растом Божјим порастао у човека савршена, у мери раста висине Христове (ср. Кол. 3,10; Еф. 4,13). Да, хришћани чврсто стоје и држе света предања, када живе у светим врлинама, црпући за њих снаге и силе из светих тајни Цркве Христове“ . Св. Јустин Србски се Христовим Јеванђељем освештао и објавио као његов нелажни чувар, проповедник и преносилац. Он је био и заувек остао истинити и вечни чувар и баштиник Предања. „Питање Предања је питање живота и смрти, вечног живота или вечне смрти, за сваког члана Цркве Божије. Питање о Предању имало је одувек за Цркву огроман значај, зато што се и апостолат њен у свету, а тиме и само њено постојање, налази у непосредној зависности од њеног односа према Предању. Оно је и данас, може бити, важније од сваког другог питања, данас када смо вољно или невољно запали у разна беспућа различитих савремених покрета: екуменизма, хуманизма, јалових дијалога и других друштвених болести савремене нам епохе, на коју би се савршено могле применити речи светог Василија Великог да се се у њој ‘све границе Отаца помериле; сви темељи и тврђаве догмата пољуљале’“ . Ова књига се бави истраживањем какви су чувари и предавачи Предања наледници Св. Јустина Поповића, на најважнијој учитељској катедри Православног богословског факултета, катедри која се бави чувањем и предавањем православног догматског предања. При том ћемо имати на уму наведено упозорење Св. Ап. Павла, као и ово Св. Григорија Паламе: „Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају да сами од себе уведу нешто супротно. Претварајући се да поштују речи Светог Писма заправо одбацују њихово благочестиво поимање. Да, бежимо од њих више него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно, одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима“ . Треба, дакле, да видимо да ли се на наследицима Св. Јустина остварују Христове речи: „На Мојсејеву столицу седоше књижевници и фарисеји… И воле зачеља на гозбама и прва места по синагогама. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу!“ (Мт. 23, 2, 6-7). Часни пост 2017. Архим. др. Никодим (Богосављевић) Ман. Голубац
  19. Појавила се пред читаоцима нова књига архимандрита др Никодима Богосављевића, под насловом "Ипак се не окреће". Ако је неко читао наведено дело, лепо би било да утиске подели са нама... Из предговора... „Сав свет у злу лежи“ (Јн. 5, 19). Могао је Господ да каже и: „сав свет у лажи лежи“, јер је лаж старија од зла, она је његов извор и покретач. „Лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44) је најпре преварио самога себе, умисливши да је раван Богу: „Изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим“ (Ис. 14, 14). Уместо тога, он „се у пакао сврже, у дубину гробну“ (Ис. 14, 15). Пао је сатана у поднебесје, и тамо лажју задобио власт над нашим прародитељима, од које нас је ослободио Христос на Крсту, у Гробу и силаском и разарањем царства смрти. И сатана, „кнез овога света“ (Јн. 14, 30), кренуо је у освету, у поновно задобијање власти над човеком и над светом. Поново помоћу лажи, овог пута помоћу лажи о неистинотој, погрешној, искривљеној и лажној хришћанској вери. Оно што није могао да учини у Источној, успео је у Западној Цркви. Преко лажи јереси, сатана је завладао бившом западном црквом, претворивши је у „синагогу сатанину“ (Откр. 2, 9). А после ње, завладао је сатана западним светом. И као што је бившом црквом завладао лажима лажне вере, тако је свет покорио лажима лажне науке. И сада на западу, готово читавим светом, „лажа и отац лажи“ влада лажном вером и лажном науком. То су његова два најјача и најпоузданија оружја. Ово је прича о лажној науци o читавом видљивом свету и, посредно, човеку, најдражој Божијој творевини, ради кога је свет и створен, изнедреној у лажној западној црвки, о лажној науци којом је сатана завладао светом, и која се добрим делом угнездила и у Источној Цркви. Уочи Божића, 7525. од ствар. света Архим. др Никодим (Богосављевић) Ман. Голубац”.
  20. Дакле интервју арх.Никодима иначе доктора теологије и архимандрита СПЦ. Пуно занимљивог изречено,са пуно изнесених ствари,чињеница...занимљив интервју. Наравски овде неће проћи објективно,вероватно ће га неки терати код Артемија,други код овог или оног,али занимљив интервју и искрено верујем нашем архимандриту.
×
×
  • Create New...