Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'никодима'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио.
  2. Ова култна реченица Драгана Марковића Палме прва ми је дошла на ум након прочитаног најновијег текста лица које се представља и потписује као архимандрит др Никодим Богосављевић. Утисак је да му писање не иде баш од руке и зато је требало макар да покуша са отварањем неке ординације. Имам тужну вест за све оне „неверне томе“ који су, као и ја, сматрали да је овај лик потпуно измишљен и да се иза његовог имена и чина крије неки неостварени богослов, који је у трећем разреду богословије избачен из школе због лошег владања и који се сада успешно бавио молерајем. Не људи, овај “доктор“ заиста постоји. Разговарао сам са пријатељима и у Епархији ваљевкој, затим у Митрополији црногорској, као и у Шабачкој епархији (сазнао сам да је једно време и тамо боравио). Људи са којима сам разговарао и којима нема разлога да не верујем су ме убедили: да, он постоји и све ово што се на интернету појављује под његовим именом лично сачињава. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио. View full Странице
  3. Код оца Архимандрита Никодима (Богосављевић) се, на жалост, наставља објављивање суспектних или очито прелесних сновиђења. Једно такво је и управо објављено виђење неке р. Б. Наталије о руском цару. О каквој је духовној патологији реч, процените сами, текст је ископиран у прилогу. Међутим, важно је посебно истакнути неколико заблуда које се на овај начин промовишу. 1. На самом почетку текста стоји да виђење подразумева да је "спасење Русије само у Цару". Да управо тако пише, спасење је у цару, и то цару са великим Ц, а да се при томе ове речи не односе на Цара Славе, Господа нашега Исуса Христа, него на неког земаљског цара. Дакле, није спасење у Богу, него у земаљском цару. То је заиста неко ново јеванђеље, нека нова "блага" вест коју до сад не чусмо. И не знадосмо да спасење било кога и било чега, а нарочито читаве земље и народа долази од човека, па макар он био и цар. 2. р. Б. Наталија приповеда да се она молила да се русији да Цар. И читала је мноштво канона, тако јој је "дошло" да окајава грехе руског народа. Није р. Б. Наталији дошло, на пример, да окајава своје грехе, него грехе целог једног народа! Затим јој је неки свештеник рекао "Цар неће доћи", јер су наводно и прозорљивци рекли да се неће дати Цар због грехова народа. Затим се ова жена у тузи обраћа Богородици, "јер шта она ту може изменити" у Божијој одлуци. Да би јој се затим у сну открило да Цар долази "Цар ће се уздићи"! Дакле, читалац треба да закључи да је Бог променио "одлуку" због молитава р. Б. Наталије. Јер је раније одлучио да неће датати Цара, због непокајања и грехова народа, а сада ће одлучује да ће га дати, што значи да је и покајање ове жене равно сверуском свенародном покајању које је кадро да низведе велки благослов Божији на сав народ и пошаље цара. 3. У сну се чују речи "Цар, Цар, Цар ће се уздићи". Ово неодољиво подсећа на псаламски стих "Врата! узвисите врхове своје, узвисите се врата вјечна! Иде цар славе." (Пс 24.7). А разлика је ипак огромна јер већ у следећим стиховима Давид пита и одговара "Ко је тај цар славе? Господ крјепак и силан, Господ силан у боју....Ко је тај цар славе! Господ над војскама; он је цар славе." Дакле, насупрот овом виђењу Свето Писмо користи овакав језик само за једног Цара Славе, за Господа силног, Господа над војскама. А у сновиђењу се не зауставља све у најави цара него се он најављује за две године, што, гле чуда, треба баш да се деси почетком ове долазеће 2018 г која почиње за петнаест дана од објаве овог виђења на страници Архимандрита Никодима. 4. Најзад, најважнија ствар, коју ће вероватно мало ко приметити, а која потпуно огољује ову духовну прелест, коју Архимандрит објављује, очигледно је сматрајући важном. У виђењу стоји следеће (истицање моје) "Један од свештеника ми је рекао следеће (тада сам ја још ишла у храм): Цар неће доћи. Дакле сестра из овог откровења од колосалног значаја, чије покајање је равно сверуском свенародном покајању, чије молитве мењају ток историје, је престала да иде у храм! На ово можемо да кажемо само, ако је и од Архимандрита СПЦ, много је. А Архимандрит очигледно ова виђења сматра за веома важна јер се око њихове објаве улаже труд у превођењу и објављивању свој нашој црквеној јавности. Његов рад, због службе коју носи и због угледа који је стекао и који ужива и због самог високог чина који носи, не може бити непримећен. Зато се питамо, зашто се са овим наставља? Шта то Архимандрита нагони да објављује ове ствари које су или отворено или прикривено антицрквене и антијеванђељске? И до када ћемо ми као чада Цркве морати да читамо и да до нас долазе овакве ствари из пера Архимандрита СПЦ. Сваког ко има и комарчеву савест (по речи Св Јустина Ћелијског), ово вређа и боли. Вређа и боли када Архимандрит својим погрешним расуђивањем наноси штету како угледу Цркве (што је ипак другостепено) тако и спасењу стада Христовог тако што му нуди духовни отров прелести наспрам здраве хране јеванђеља Христовог. Више пута од више црквених људи су се чули вапаји да се овоме коначно стане на крај. Лично сам писао о заблудама у Архимандритовом ирационално критичком тексту о сусрету руског Патријарха и римског Папе у Хавани 2016. године, као и очитим прелестима из објављеног сновиђења "о екуменизму", у коме се прикривено позива на раскол. А други су недавно истакли заблуде у другим његовим текстовима или некима од мноштва интервјуа и јавних наступа који су популарзивани на друштвеним мрежама. Дај Боже да Архимандрит схвати да ово није на корист, и да се исправи. А ако то не учини сам, да ће неко да му помогне да то ипак схвати. Ја што сам могао да учиним то сам управо и учинио овим и досадашњим речима.
  4. На сајту Архимандрита Никодима у последње време се појављују "виђења", боље рећи сновиђења о разним темама. Виђења су представљена као виђења С.Р. У првом од њих се наводи да је дошла у манастир с.Р. и испричала своје виђење. Из чега можемо да претпоставимо да је у питању нека сестра Р (?). Међутим у осталим виђењима се појављује само као наслов "ВИЂЕЊЕ С.Р. о .....", па се питам да ли је у питању иста сестра Р., или је у питању скраћеница С.Р. за својеручно, што би онда практично значило да је виђење Архимандритово? Занимљиво је да су сва виђења готово искључиво на теме којима се сам Архимандрит бави, равна земља, екуменизам, последња времена, раскол артемита. Поставља се наравно питање да ли то Архимандрит има сновиђења о ономе о чему јавно иступа и пише, или то нека сестра Р. има сновиђења баш о оним темама о којима Архимандрит јавно говори и пише? У последње објављеном сновиђењу о екуменизму можемо прочитати и то како сновидац у сну види да на другој особи (саговорнику у сну) нема благодати, као и то да у Цркви где се служи "по новом" нема благодати. Непућени читалац ће прочитавши ово сновиђење доћи до закључка да у црквама у којима се служи "по новом" не треба да се моле, јер тамо нема благодати, и да људе треба да пажљиво посматрају и процењују колико је на њима благодати. По сновиђењу је, изгледа, нарочито опасно ако се још смешкају и ако су у белом. Можемо помислити да су, којим случајем, ови људи из сна били у црном и намрштени, вероватно би били благодатни? Да ли ово уважени Архимандрит кроз сновиђења позива на раскол? Не верујем да му је то намера, али бојим се да је то резултат. П.С. Последње у низу сновиђења налази се овде http://nikodimbogosavljevic.com/vidjenje-s-r-o-ekumenizmu Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  5. На сајту Архимандрита Никодима у последње време се појављују "виђења", боље рећи сновиђења о разним темама. Виђења су представљена као виђења С.Р. У првом од њих се наводи да је дошла у манастир с.Р. и испричала своје виђење. Из чега можемо да претпоставимо да је у питању нека сестра Р (?). Међутим у осталим виђењима се појављује само као наслов "ВИЂЕЊЕ С.Р. о .....", па се питам да ли је у питању иста сестра Р., или је у питању скраћеница С.Р. за својеручно, што би онда практично значило да је виђење Архимандритово? Занимљиво је да су сва виђења готово искључиво на теме којима се сам Архимандрит бави, равна земља, екуменизам, последња времена, раскол артемита. Поставља се наравно питање да ли то Архимандрит има сновиђења о ономе о чему јавно иступа и пише, или то нека сестра Р. има сновиђења баш о оним темама о којима Архимандрит јавно говори и пише? У последње објављеном сновиђењу о екуменизму можемо прочитати и то како сновидац у сну види да на другој особи (саговорнику у сну) нема благодати, као и то да у Цркви где се служи "по новом" нема благодати. Непућени читалац ће прочитавши ово сновиђење доћи до закључка да у црквама у којима се служи "по новом" не треба да се моле, јер тамо нема благодати, и да људе треба да пажљиво посматрају и процењују колико је на њима благодати. По сновиђењу је, изгледа, нарочито опасно ако се још смешкају и ако су у белом. Можемо помислити да су, којим случајем, ови људи из сна били у црном и намрштени, вероватно би били благодатни? Да ли ово уважени Архимандрит кроз сновиђења позива на раскол? Не верујем да му је то намера, али бојим се да је то резултат. П.С. Последње у низу сновиђења налази се овде http://nikodimbogosavljevic.com/vidjenje-s-r-o-ekumenizmu Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  6. ЕКУМЕНИЗАМ КАО ЦАРЕБОРАЧКА, ПАПИСТИЧКА И ЈЕРЕС ЖИДОВСТВУЈУЋИХ BY NIKODIM BOGOSAVLJEVIC · ДЕЦЕМБАР 13, 2017 „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава“ (2. Сол. 2, 7). 1. Дведесети век је век свејереси, јереси над јересима, јереси свих јереси – екуменизма. Нимало случајно се јерес екуменизма појавила и почела ширити међу православнима, управо после „уклањања онога који задржава“, после жидо-кабалистичког ритуалног убиства Св. Великомученика Цара Николаја 2., тиме што је 1920. местобљуститељ цариградског трона митр. Доситеј објавио енциклику Црквама Христовим посвуда. Наиме, по својој суштини јерес екуменизма је цареборачка јерес. Будући да Христос, као што Сам сведочи, није од овога света (Јн. 8, 23), онда ни Христови следбеници нису од овога света: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15, 19). Црква Христова ни Православно Царство, којима је Христос Глава, дакле, нису од овога света. Црква и Царство су двоједна икона, као душа и тело, Небеског Јеруслалима. Православно Царство и Црква су оштро подељени, раздељени и несливни са светом, и њихова је мисија да читав свет, који је изван њих, преобрази у себе, у Царство и Цркву. Екуменизам је, међутим, сав од света и сав у свету. Црква је по својој ипостаси и природи саборна, а васељенска, екуменска, само по свом административном устројству. Екуменизам, пак, као савез „цркава“, је и по својој ипостаси и природи и устројству свесветски, васељенски, али не и саборан, јер саборност подразумева истоветност истините вере, коју екуменизам не занима; њему је довољна спољашње, формално јединство у култу и администрацији. Зато екуменизму смета Цар, јер је он као икона Главе Цркве – Христа, чувар догмата вере и канонске свезе њеног јединства. Цар је чувар оштре границе између Царства-Цркве и света. И све док је Цар био на трону, екуменизам није могао да почне да укида и брише ове границе. Зато је екуменизам цареборачка јерес, јер не жели да се поново јави „онај који задржава“, већ жели да се оштре границе између Царства-Цркве и света укину, како би се Царство и Црква укинули и претворили у свет. Зато православни екуменисти – папоцезаристи затурају и не проповедају догматско богословље о свештеном царском чину и служби, чега је потврда савремено репринт издање Катихисиза Св. Филарета Московског, у коме је изостављен наведени део. 2. Екуменизам и папизам спаја цареборачка јерес и окренутост и укорењеност у свету, и проповедање земаљског а не Небеског царства. Папа Стефан 4. је 754. са Пипином Малим склопио уговор о оснивању папске државе, а финале цареборства и пуноћа папоцезаризма је била када је, поред легалног Цара у Цариграду (без обзира што је био иконоборац), 800. за цара крунисан Карло Велики. У Цркви не могу бити два Цара, као што не могу постојати два хришћанска Царства. Уместо универзализма хришћанског Царства успостављен је универзализам папске власти. Екуменизам проповеда јединство „цркава“ у Христу, без јединства у догматици, а паписти исто то, само са јединством у папи. И једни и други ће уместо Христа дочекати и прихватити антихриста, коме ће папа, највероватније, бити лажни пророк. Од Трећег Ватиканског концила паписти су прихватили протестантску догматику, еклисиологију и есхатологију, а са њима јереси пантеизма, апокатастазе и хилијазма. По узору на папистички Концил, од времена патр. Атинагора почеле су припреме за Велики Православни Сабор, који је одржан 2016. на Криту, а на њему прихваћени документи са свим наведеним јересима. 3. Екуменизам прихвата протестантску есхатологију хилијзма, хиљадугодишњег царства овде на земљи, која је у основи јудејска есхатологија „великог шабата“, тј. царства земаљског, и лажног месије, тј. антихриста. И паписти су прихватили јудејску есхатологију. Они са својом „старијом браћом“ чекају месију. Кога чекају, тога ће и дочекати – лажног месију, тј. антихриста. 4. Православни Цар је икона Христова. Јеврејски месија, антихрист је Христова антиикона. Зато ће и икона и антиикона претходити, као претеча и антипретеча, Христовом Другом Доласку. Долазећи православни Цар, који према савременим откривењима треба да буде и Патријарх, уништиће и искорениће у Православном Царству-Цркви све наведене јереси: екуменизам, цареборство, папизам и жидовствујуће. Амин! Нека тако буде! Боже, дај! Архимандрит др Никодим (Богосављевић)
  7. Пише: др Александар Живковић Изгледа да ови благдани изазивају код људи захваћених прелешћу, посебно духовно растројство. Оно би заслуживало да остане њихова тајна са Богом и духовником, да се у ери савремених комуникација сами не оглашавају. Ако су са високим црквеним чином и образовањем, као у данашњем случају архимандрит Никодим (др Богосављевић), њихов личан, може да постане и проблем црквене мисије уопште, па штавише и брука за духовно деловање наше Свете Цркве. Познат од раније по (истини за вољу међу делом монаштва неретком хијализму који исповеда долазак православног цара пре Антихриста), а обузет нездравим апокалиптичним духом који се примио на његово, упркос високој академској титули и из археологије и из теологије, површно образовање, архимандрит Никодим данас се огласио једним против, како каже, жидовствујућим текстом. Требало би пуно времена и добре воље да се укаже на све скокове у погрешном закључивању које у кратким тезама он данас износи. Искрено, ми за то време, а ни добру вољу немамо. Осећамо се згађено и обрукано, и дубоко постиђени, по ко зна који пут апелујемо на духовне власти мученичке Светосавске цркве, да овом, сада већ отвореном злу, коначно стану на пут. Ако се "равноземљашка теорија" могла примити са зачуђујућим осмехом, отворени антисемитизам у крилу Православне Цркве не сме ни за тренутак да се толерише. С том напоменом преносимо овај скандалозни "учинак". ЕКУМЕНИЗАМ КАО ЦАРЕБОРАЧКА, ПАПИСТИЧКА И ЈЕРЕС ЖИДОВСТВУЈУЋИХ BY NIKODIM BOGOSAVLJEVIC · ДЕЦЕМБАР 13, 2017 „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава“ (2. Сол. 2, 7). 1. Дведесети век је век свејереси, јереси над јересима, јереси свих јереси – екуменизма. Нимало случајно се јерес екуменизма појавила и почела ширити међу православнима, управо после „уклањања онога који задржава“, после жидо-кабалистичког ритуалног убиства Св. Великомученика Цара Николаја 2., тиме што је 1920. местобљуститељ цариградског трона митр. Доситеј објавио енциклику Црквама Христовим посвуда. Наиме, по својој суштини јерес екуменизма је цареборачка јерес. Будући да Христос, као што Сам сведочи, није од овога света (Јн. 8, 23), онда ни Христови следбеници нису од овога света: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15, 19). Црква Христова ни Православно Царство, којима је Христос Глава, дакле, нису од овога света. Црква и Царство су двоједна икона, као душа и тело, Небеског Јеруслалима. Православно Царство и Црква су оштро подељени, раздељени и несливни са светом, и њихова је мисија да читав свет, који је изван њих, преобрази у себе, у Царство и Цркву. Екуменизам је, међутим, сав од света и сав у свету. Црква је по својој ипостаси и природи саборна, а васељенска, екуменска, само по свом административном устројству. Екуменизам, пак, као савез „цркава“, је и по својој ипостаси и природи и устројству свесветски, васељенски, али не и саборан, јер саборност подразумева истоветност истините вере, коју екуменизам не занима; њему је довољна спољашње, формално јединство у култу и администрацији. Зато екуменизму смета Цар, јер је он као икона Главе Цркве – Христа, чувар догмата вере и канонске свезе њеног јединства. Цар је чувар оштре границе између Царства-Цркве и света. И све док је Цар био на трону, екуменизам није могао да почне да укида и брише ове границе. Зато је екуменизам цареборачка јерес, јер не жели да се поново јави „онај који задржава“, већ жели да се оштре границе између Царства-Цркве и света укину, како би се Царство и Црква укинули и претворили у свет. Зато православни екуменисти – папоцезаристи затурају и не проповедају догматско богословље о свештеном царском чину и служби, чега је потврда савремено репринт издање Катихисиза Св. Филарета Московског, у коме је изостављен наведени део. 2. Екуменизам и папизам спаја цареборачка јерес и окренутост и укорењеност у свету, и проповедање земаљског а не Небеског царства. Папа Стефан 4. је 754. са Пипином Малим склопио уговор о оснивању папске државе, а финале цареборства и пуноћа папоцезаризма је била када је, поред легалног Цара у Цариграду (без обзира што је био иконоборац), 800. за цара крунисан Карло Велики. У Цркви не могу бити два Цара, као што не могу постојати два хришћанска Царства. Уместо универзализма хришћанског Царства успостављен је универзализам папске власти. Екуменизам проповеда јединство „цркава“ у Христу, без јединства у догматици, а паписти исто то, само са јединством у папи. И једни и други ће уместо Христа дочекати и прихватити антихриста, коме ће папа, највероватније, бити лажни пророк. Од Трећег Ватиканског концила паписти су прихватили протестантску догматику, еклисиологију и есхатологију, а са њима јереси пантеизма, апокатастазе и хилијазма. По узору на папистички Концил, од времена патр. Атинагора почеле су припреме за Велики Православни Сабор, који је одржан 2016. на Криту, а на њему прихваћени документи са свим наведеним јересима. 3. Екуменизам прихвата протестантску есхатологију хилијзма, хиљадугодишњег царства овде на земљи, која је у основи јудејска есхатологија „великог шабата“, тј. царства земаљског, и лажног месије, тј. антихриста. И паписти су прихватили јудејску есхатологију. Они са својом „старијом браћом“ чекају месију. Кога чекају, тога ће и дочекати – лажног месију, тј. антихриста. 4. Православни Цар је икона Христова. Јеврејски месија, антихрист је Христова антиикона. Зато ће и икона и антиикона претходити, као претеча и антипретеча, Христовом Другом Доласку. Долазећи православни Цар, који према савременим откривењима треба да буде и Патријарх, уништиће и искорениће у Православном Царству-Цркви све наведене јереси: екуменизам, цареборство, папизам и жидовствујуће. Амин! Нека тако буде! Боже, дај! Архимандрит др Никодим (Богосављевић) View full Странице
  8. Именовање, а посебно говор који је приликом свог рукоположења 1. октобра у Шибенику изрекао владика Никодим, нови епископ на челу Епархије далматинске Српске Православне Цркве, изазвао је поприличну пажњу јавности и много коментара. Кад смо пре недељу дана, у сунчано и топло подне, јели за камени стол у лепом малом парку испред владичанске резиденције у шибенској Тежачкој улици, напоменуо сам му како је Алојзије Степинац био само годину дана старији од њега када је постао загребачки надбискуп коадјутор. -Па ето, што се онда неки овде ишчуђавају због моје младости - са смешком ми је одговорио тренутно најмлађи епископ Српске Православне Ццркве, а вјеројатно и шире. Али, његова младост само је један, и то мање битан разлог због којег је нови далматински епископ особа коју вреди упознати. Ово је први интервју који је дао хрватским медијима након свог рукоположења. У својој присутпној беседи, снажно сте истакли да сте човек одавде, Далматинац, и то први након читавог столећа који је постао далматински епископ. Колико је то важно за вашу епархију? -За многе људе јесте. Зато сам то и нагласио у својој беседи. Људима је драго што им је епископ човек из овога краја, који познаје ово поднебље, овај народ, менталитет и све што иде уз то. Прво место које сте истакли у свом говору је ваш родни град Задар, с најлепшим заласком сунца на свету. То сте извукли из властитих сећања? -Да. Памтим из детињства та дивна јутра, а поготово вечери. Како је полуострво углавном затворено за саобраћај, играли смо се најчешће баш на риви и гледао сам скоро свако вече тај залазак сунца. Где сте тачно живели? -У старој вароши, код цркве Стоморице, како се данас зове и та улица, а некада се звала Николе Тесле. Што су вам родитељи били по занимању? -Обични радници. Нису завршили неке велике школе. Колико је у породици била важна вера? -Била је то класична далматинска прича. Тата је увек говорио "идем код цркве", како се то овде каже, и ишао је код цркве, није у њу улазио осим да запали свећу и целива икону након чега би излазио напоље. Али зато нас је мама, која је била побожнија, водила сваке недеље у цркву. Није да отац није био побожан, веровао је у Бога, али и данас влада обичај да мушкарци не улазе у цркву, него стоје испред, сусретну се, виде и причају, док су у цркви жене с децом. Имали сте само десет година када је ваша породица напустила Задар 1991. Како се данас и колико сећате тог раздобља? -Сећам се, али не бих много говорио о томе. Имао је тај одлазак и негативне и позитивне стране. Био је то културолошки шок, отићи из центра једног таквог града какав је Задар, на мору, с тим каменом излизаним од ногу људи који су вековима шетали по њему, па онда доћи у једно село у Шумадији. Тај шок био је још јачи због разлога одласка. То је значило прекид контакта с родбином, пријатељима, с људима који су чинили наш живот и долазак у нову средину која је другачија социјално, културолошки и на све друге начине. Како сте тамо били прихваћени? -Људи су нас стварно лепо примили, доносили нам храну, посећивали нас да провере како смо, пошто су родитељи већ били старији и болесни. Што је у томе за вас било позитивно? -То што сам први пут добио прилику открити село и радост живота на селу. Не знам морам ли о томе да причам, али радили смо све што деца иначе раде. Крали смо јабуке, ишли у штету, све играјући се и мислећи да је то што радимо занимљиво. Наравно, људима којима смо радили штету то баш и није било тако занимљиво. Јесте ли добили од деце можда добили неки надимак? Нешто као "Далмош"? -Не, а и брзо смо променили говор. Само су нас звали "избеглице". Јесте ли се тако и осећали? -Па ми јесмо отишли одавде, остали без својих корена и свега осталог, дошли у нову средину, међу нове људе и другачији начин живот. На многе начине то је било управо то. Кажете да сте променили говор. А како сте до тада говорили? -Као сваки мали Далматинац. Додуше, више ијекавицом него икавицом, али баш по далматински. Што се даље догађало? -Мајка се убрзо разболела, а онда је, након што је годину дана била у болници, умрла 1993. године. Отац, сестра и ја прешли смо 1994. у Јагодину, у једно избегличко насеље у којем нам је држава доделила једну кућицу. А онда је 1995. умро и отац. И остали сте сами с годину дана старијом сестром. Да. Нека четири месеца чак смо и живели потпуно сами нас двоје, све док иза Олује није дошао наш стриц из Бенковца. Ја сам вас упознао као човека у којем нема замерања или горчине због прошлости. Је ли то због ваше нарави, или је резултат рада на себи? -Мислим да је више дар. А што се неког рада тиче, сигурно ми је помогло и то што сам живио у срединама које су биле мултикултуралне и у којима сам ја био странац. А на крају и спознаја да живот иде даље, да не можемо остати само на тим временима кад се дешавало то што се дешавало, што је мени наравно увек у сећању. Како је наш покојни патријарх Герман говорио, наше је да опростимо, али не да заборавимо. Нисам избрисао сећање на то што је и како је било, али немам због тога ни огорченост, нити било какав проблем с Хрватима. И додатно се трудим да немам. Је ли та често понављана изрека "опростити, али не заборавити" заиста најбољи пут? Не захтијева ли можда опроштење и заборав онога што се опростило? -Не, зато што за мене као теолога заборав подразумијева нешто друго: да се више не молимо за те људе, па чак ни за непријатеље. Јер како Господ каже, "па каква вам је награда ако волите само пријатеље?". Права је награда када волите и непријатеље. Зато је то сећање за нас хршћане један вид молитве, посебно за жртве које су се десиле, а то би увек требало значити за све невино пострадале жртве, с једне и друге стране, а онда и за непријатеље. То је једини хршћански приступ. Ако тога нема, међу људима остаје мржња, нема ни помирења, ни суживота. У јесен 1995. отишли сте у богословију, у Сремске Карловце, које такође лепо описујете. -То је било уистину лепо животно искуство. Биле су то детиње године у којима човек и може само да се игра. А ти Карловци су место некако само по себи разиграно, те фасаде, град разбацан по брдима, Дунав... И опет мешање култура? -Да, мултикултурална средина у којој има Хрвата, Срба, Мађара и нас дођоша, како у Војводини зову све људе који су дошли са стране. Је ли и богословија подстицала вашу разиграност? -Па није баш у свему. Чак су је на многе начине убијали, али нису могли до краја убити децу у нама ти одрасли који су, како оно каже Мали принц, заборавили како је бити деца. Када сте први пут поново дошли у Далмацију? -У току лета 1999. године и то кратко, а онда поново пред Нову годину 2000. Најпре сам отишао у Задар да извадим документе, домовницу и личну карту, а након тога дошао сам код владике овамо у Шибеник, на сам Бадњи дан 2000. године. Јесте ли тада добили или само обновили хрватско држављанство? -Само обновио, то јест, добио га први пут, јер оно старо је било држављанство СФРЈ. Што вам је значио тадашњи далматински владика Фотије? Он ми је био духовник још у богословији у Сремским Карловцима, где је био и професор, пре него је 1999. дошао овамо на место далматинског епископа. Он је био човек који нас је уводио у веру и живот у Цркви, а поред још једног професора исказивао нам је и највећу љубав и на тај нас начин, како се каже, купио за вечност. Две године након повратка отишли сте у Грчку... -Пре тога сам био у манастиру Крка замонашен и рукоположен за ђакона, а онда, пред сам одлазак, и за свештеника. Следећих шест-седам година провео сам у Солуну. Тамо је тек био различит живот! Центар града, факултет, учење језика... а највише ме одушевљавао грчки народ који је весео сам по себи. Знају да славе и да се радују сваком тренутку живота, топли су, заустављају вас на улици, питају одакле сте. Имам осећај да у Грчкој човек никако не може да остане гладан и жедан. Баш онако јеванђељски. А након Солуна? -Из Солуна сам директно отишао тамо где воде сви путеви, у Рим. И то нисам ја хтео да идем, него ме је владика Фотије натерао на то, што је помало и чудно пошто он баш и није екуменски настројен. Зашто вас је онда послао тамо? Да боље упознате непријатеља? -Па можда је могуће и то. (смех) Причао ми је како је први пут био у Риму као изасланик нашег Синода и видео свет о којем је до тада само слушао. Видио је како људи говоре час једним, час другим језиком, осетио ширину која тамо постоји. Тамо су му и понудили стипендију за једног студента, коју је он наменио мени. Тада ми се није напуштао Солун, али данас сам владики Фотију на томе много захвалан, јер године у Риму биле су ми најлепше раздобље живота. Постдипломске студије сам имао на Понтификалном оријенталном институту, а после сам прешао на Грегоријану да радим докторат. Како сам се у истом тренутку вратио и на место игумана у манастиру Крка, следеће три године сам често путовао, а на сплитском аеродрому сусретао католичке бискупе, нарочито задарског надбискупа Пуљића. Налазили смо се и у тренуцима неких важних догађања, као што је било ослобођење генерала Готовине, или сукоб око ћирилице, па смо о свему томе и разговарали. И какви су били ти разговори? -Угодни и врло занимљиви. Ја бих имао свој став, они свој, па смо их размењивали. Али, оно што ми је било особито упечатљиво јесте како бисмо се у Риму на аеродрому поздравили и кренули сваки својим путем да се више не видимо, до сљлдећег сусрета на аеродрому, или врло ретко између тих прилика. Колико је ретко и неуобичајено да православни свештеници и теолози одлазе да студирају у Риму? -У нашој Цркви то баш није уобичајено, а није баш ни прихваћено, управо због оптерећених односа Срба и Хрвата. Тако да ни ми који смо тамо студирали понекад баш нисмо најбоље прихваћени. Чиме вас је то Рим толико освојио? -Својом лепотом, бојама које се преливају по читавом граду, зеленилом, улицама са калдрмом. Уз то, како сам рекао у мојој беседи, Рим на сваком кораку одише древношћу и хршћанством. А с друге стране и на сваком кораку може се видети и хаос какав само на Медитерану постоји. Сви се свађају и сви некуда јуре. Тих година имао сам по читав дан обавезе на факултету и много добрих пријатеља, Срба, Хрвата, Арапа, Грка, Талијана... Живот ми је био испуњен реалним животним стварима. Која је тема вашег доктората? -Непогрешивост Цркве у Католичкој Цркви и Православној Цркви, из угла канонског права. Колико се ти концепти разликују? -Доста. Ми немамо персонификацију те непогрешивости као што је папа у Римокатоличкој Цркви. Код нас је то у суштини читава заједница, док год се налази на Литургији, то јест кад уводимо есхатон у историју. Чуо сам да сте се током последњег боравка у Риму сусрели и са самим папим Фрањом. -Да, био сам у пратњи једног нашег владике, члана заједничке комисије о Степинцу. Када се једног дана у Дому Свете Марте пред нама отворио лифт, у њему је био папа и позвао нас руком да уђемо. Ја сам чак направио и мали "инцидент" када сам замолио папу да направимо selfie. Његов пратитељ је љутито негодовао, али папа је врло смирено и са смешком пристао. Како ви доживљавате његов понтификат? -Па, за разлику од Ратзингера, за којег смо сви знали у контексту теологије и приближавања наших Цркава, о овом папи у тренутку његова избора нисам знао ништа, а тек сам касније сазнавао зашто је то толико символично да је један језуит узео име Фрањо. Показао је на многе начине да је то учинио с добрим разлогом, посебно кад прича о сиромашнима и социјалној перспективи Цркве, чиме је заправо прожет читав његов понтификат. Какви су данас ваши односи с католичким бискупима и свештеницима? -Шибенски бискуп Роглић чини ми се отворен за дијалог и мислим да ћемо добро сарађивати, а са задарским надбискупом још од оних аеродромских сусрета имам коректан однос. Али, у пракси и у свакодневном животу није увек тако. На пример, пре неки дан сам ишао у тржни центар и десило се да су нам усусрет ишле две часне сестре. Ја сам им рекао добар дан, а оне ништа. Спустиле су главу и нису ни погледале према нама. А како стоје ствари са екуменизмом у Српској Православној Цркви? -Код нас то прилично овиси о личном ставу, како који владика одлучи. Немамо неко упутство према којем морамо да радимо иако је лани на Криту донесен неки начелни документ да би требало да се ради на томе. Мој лични приступ је да за сада међу нама може и треба бити само дијалог. Требамо да разговарамо једни с другима и покушамо на тај начин дођемо до јединства, премда се ја прибојавам да до тога неће доћи ни до другог доласка Христовог. У Православној Цркви има и оних који екуменизам називају јеретичким. Што ви мислите? -Као дијалог за мене то сигурно није, али да имамо неке заједничке молитве, не кажем да је баш на нивоу јереси, али мислим то није добро. Не можемо само због представа за јавност имати неке синкретистичке молитве, које не припадају ни једном, ни другом обреду и у којима ми заједно стојимо да бисмо се показали, а онда се до следеће такве прилике више не видимо. Сматрам да је то безуспешно и да неће донети неки велики напредак, што се већ и показује у протеклих сто година. А што мислите о национализму у Црквама? -Црква је Црква. Као што сам рекао у својој беседи, неће бити ни Грка ни Јевреја, ни Срба ни Хрвата, ни Француза, ни икога... бићемо једно у Господу, односно биће само један човек који ће се појавити испред лица Божјег и постати свестан себе и других и онога што је радио, а и Господа самог. Хршћанство је на многе начине у свом основу левичарско и ту се тешко може уклопити крајњи десничарски национализам који искључује право на постојање другоме. Наравно, ја знам да сам Србин, али немам никакве потребе да то намећем другоме, а камоли да другоме поричем право на постојање, или да тврдим да не можемо живети заједно, до чега обично у најгорој форми национализма долази. То овде у Далмацији никад није било. Вековима смо живели заједно, одлазили једни другима на славе и славља и чак кумовали једни другима, премда је то према црквеним законима забрањено. Значи у праву су они који су вас сврстали у левичаре још откако сте у Шибенику учествовали на фестивалу Фалиш. -Да. Мада из последњег чланка објављеног на ту тему у Слободној Далмацији ни сам нисам могао да схватим јесам ли левичар или десничар и националиста. Оно у што верујем је да сам одговоран за сваку душу која ми је поверена. Једина одговорност коју имам је да људе приводим спасењу. За мене је једино мерило Царство Небеско и то је наша једина отаџбина, на небу. И то нам мора бити мерило и према националним осећајима и свему осталом. Ако томе не тежимо, онда нам је узалуд сав боравак и све друго на овом свету. Предвиђате ли ипак ситуације у којима ћете морати и политички иступати? -Како ми је поверено то стадо и свака душа, ако се дешава нека социјална неправда или ако су ти људи на било који начин угрожени позван сам реаговати. Не у смислу мешања у политику, него просто да скренем пажњу као јавна личност и особа с црквеним послањем да се брине нарочито о онима који су унижени, понижени, сиромашни, повређени. Осим тога, и ја сам грађанин ове државе, па се и ја, као и сваки други грађанин, могу нешто питати. Вест о свом именовању сами сте објавили на Фејсбуку... -Да, али то је последње што сам објавио, и то на неколико језика, у првом реду зато што имам много пријатеља по целом свету који за то иначе не би чули. Фејсбук ми у првом реду служи да останем у контакту с пријатељима на разним странама. Још увек вам на фејсбук-профилу стоји порука "људски је праштати, али и блокирати"? -Стоји и стајаће. Некад ми баш улепша дан када неког блокирам. Је ли то хршћански? -Блокирати? Не знам, видећемо када изађемо пред лице Божје. Како оцењујете реакције у јавности на Ваше именовање и поруке у приступној беседи? -Најбитније ми је оно што видим међу људима, шетајући градом, одлазећи у трговине. Људи ми приђу, честитају на избору, пожеле ми добродошлицу у овом граду. Наравно, они не знају да сам у Шибенику живио већ пре седамнеаст година. Догоди ми се да ме људи сликају, или да у трговини цитирају реченице из моје беседе. Наравно, има разних коментара на друштвеним мрежама, попут оног да сам спомињао само Далмацију, а нисам Хрватску, а ипак сам споменуо у оном контексту да нема ни Јевреја ни Грка, ни Срба ни Хрвата. Ето спомиње се Хрватска кроз Хрвате, а у Царству Небеском ће то свакако бити небитно. Ти људи очито не разумеју да сам ја постављен да будем епископ у Далмацији, у Далматинској епархији, а не у читавој Хрватској и да се у крајњем случају на многе начине осећам управо као Далматинац. Извор: Вечерњи лист, фото: Борис Шчитар, Вечерњи лист, PIXSELL
  9. Разговор са Преосвећеним г. Никодимом Косовићем, новим Епископом далматинским, водио г. Бранимир Пофук Именовање, а посебно говор који је приликом свог рукоположења 1. октобра у Шибенику изрекао владика Никодим, нови епископ на челу Епархије далматинске Српске Православне Цркве, изазвао је поприличну пажњу јавности и много коментара. Кад смо пре недељу дана, у сунчано и топло подне, јели за камени стол у лепом малом парку испред владичанске резиденције у шибенској Тежачкој улици, напоменуо сам му како је Алојзије Степинац био само годину дана старији од њега када је постао загребачки надбискуп коадјутор. -Па ето, што се онда неки овде ишчуђавају због моје младости - са смешком ми је одговорио тренутно најмлађи епископ Српске Православне Ццркве, а вјеројатно и шире. Али, његова младост само је један, и то мање битан разлог због којег је нови далматински епископ особа коју вреди упознати. Ово је први интервју који је дао хрватским медијима након свог рукоположења. У својој присутпној беседи, снажно сте истакли да сте човек одавде, Далматинац, и то први након читавог столећа који је постао далматински епископ. Колико је то важно за вашу епархију? -За многе људе јесте. Зато сам то и нагласио у својој беседи. Људима је драго што им је епископ човек из овога краја, који познаје ово поднебље, овај народ, менталитет и све што иде уз то. Прво место које сте истакли у свом говору је ваш родни град Задар, с најлепшим заласком сунца на свету. То сте извукли из властитих сећања? -Да. Памтим из детињства та дивна јутра, а поготово вечери. Како је полуострво углавном затворено за саобраћај, играли смо се најчешће баш на риви и гледао сам скоро свако вече тај залазак сунца. Где сте тачно живели? -У старој вароши, код цркве Стоморице, како се данас зове и та улица, а некада се звала Николе Тесле. Што су вам родитељи били по занимању? -Обични радници. Нису завршили неке велике школе. Колико је у породици била важна вера? -Била је то класична далматинска прича. Тата је увек говорио "идем код цркве", како се то овде каже, и ишао је код цркве, није у њу улазио осим да запали свећу и целива икону након чега би излазио напоље. Али зато нас је мама, која је била побожнија, водила сваке недеље у цркву. Није да отац није био побожан, веровао је у Бога, али и данас влада обичај да мушкарци не улазе у цркву, него стоје испред, сусретну се, виде и причају, док су у цркви жене с децом. Имали сте само десет година када је ваша породица напустила Задар 1991. Како се данас и колико сећате тог раздобља? -Сећам се, али не бих много говорио о томе. Имао је тај одлазак и негативне и позитивне стране. Био је то културолошки шок, отићи из центра једног таквог града какав је Задар, на мору, с тим каменом излизаним од ногу људи који су вековима шетали по њему, па онда доћи у једно село у Шумадији. Тај шок био је још јачи због разлога одласка. То је значило прекид контакта с родбином, пријатељима, с људима који су чинили наш живот и долазак у нову средину која је другачија социјално, културолошки и на све друге начине. Како сте тамо били прихваћени? -Људи су нас стварно лепо примили, доносили нам храну, посећивали нас да провере како смо, пошто су родитељи већ били старији и болесни. Што је у томе за вас било позитивно? -То што сам први пут добио прилику открити село и радост живота на селу. Не знам морам ли о томе да причам, али радили смо све што деца иначе раде. Крали смо јабуке, ишли у штету, све играјући се и мислећи да је то што радимо занимљиво. Наравно, људима којима смо радили штету то баш и није било тако занимљиво. Јесте ли добили од деце можда добили неки надимак? Нешто као "Далмош"? -Не, а и брзо смо променили говор. Само су нас звали "избеглице". Јесте ли се тако и осећали? -Па ми јесмо отишли одавде, остали без својих корена и свега осталог, дошли у нову средину, међу нове људе и другачији начин живот. На многе начине то је било управо то. Кажете да сте променили говор. А како сте до тада говорили? -Као сваки мали Далматинац. Додуше, више ијекавицом него икавицом, али баш по далматински. Што се даље догађало? -Мајка се убрзо разболела, а онда је, након што је годину дана била у болници, умрла 1993. године. Отац, сестра и ја прешли смо 1994. у Јагодину, у једно избегличко насеље у којем нам је држава доделила једну кућицу. А онда је 1995. умро и отац. И остали сте сами с годину дана старијом сестром. Да. Нека четири месеца чак смо и живели потпуно сами нас двоје, све док иза Олује није дошао наш стриц из Бенковца. Ја сам вас упознао као човека у којем нема замерања или горчине због прошлости. Је ли то због ваше нарави, или је резултат рада на себи? -Мислим да је више дар. А што се неког рада тиче, сигурно ми је помогло и то што сам живио у срединама које су биле мултикултуралне и у којима сам ја био странац. А на крају и спознаја да живот иде даље, да не можемо остати само на тим временима кад се дешавало то што се дешавало, што је мени наравно увек у сећању. Како је наш покојни патријарх Герман говорио, наше је да опростимо, али не да заборавимо. Нисам избрисао сећање на то што је и како је било, али немам због тога ни огорченост, нити било какав проблем с Хрватима. И додатно се трудим да немам. Је ли та често понављана изрека "опростити, али не заборавити" заиста најбољи пут? Не захтијева ли можда опроштење и заборав онога што се опростило? -Не, зато што за мене као теолога заборав подразумијева нешто друго: да се више не молимо за те људе, па чак ни за непријатеље. Јер како Господ каже, "па каква вам је награда ако волите само пријатеље?". Права је награда када волите и непријатеље. Зато је то сећање за нас хршћане један вид молитве, посебно за жртве које су се десиле, а то би увек требало значити за све невино пострадале жртве, с једне и друге стране, а онда и за непријатеље. То је једини хршћански приступ. Ако тога нема, међу људима остаје мржња, нема ни помирења, ни суживота. У јесен 1995. отишли сте у богословију, у Сремске Карловце, које такође лепо описујете. -То је било уистину лепо животно искуство. Биле су то детиње године у којима човек и може само да се игра. А ти Карловци су место некако само по себи разиграно, те фасаде, град разбацан по брдима, Дунав... И опет мешање култура? -Да, мултикултурална средина у којој има Хрвата, Срба, Мађара и нас дођоша, како у Војводини зову све људе који су дошли са стране. Је ли и богословија подстицала вашу разиграност? -Па није баш у свему. Чак су је на многе начине убијали, али нису могли до краја убити децу у нама ти одрасли који су, како оно каже Мали принц, заборавили како је бити деца. Када сте први пут поново дошли у Далмацију? -У току лета 1999. године и то кратко, а онда поново пред Нову годину 2000. Најпре сам отишао у Задар да извадим документе, домовницу и личну карту, а након тога дошао сам код владике овамо у Шибеник, на сам Бадњи дан 2000. године. Јесте ли тада добили или само обновили хрватско држављанство? -Само обновио, то јест, добио га први пут, јер оно старо је било држављанство СФРЈ. Што вам је значио тадашњи далматински владика Фотије? Он ми је био духовник још у богословији у Сремским Карловцима, где је био и професор, пре него је 1999. дошао овамо на место далматинског епископа. Он је био човек који нас је уводио у веру и живот у Цркви, а поред још једног професора исказивао нам је и највећу љубав и на тај нас начин, како се каже, купио за вечност. Две године након повратка отишли сте у Грчку... -Пре тога сам био у манастиру Крка замонашен и рукоположен за ђакона, а онда, пред сам одлазак, и за свештеника. Следећих шест-седам година провео сам у Солуну. Тамо је тек био различит живот! Центар града, факултет, учење језика... а највише ме одушевљавао грчки народ који је весео сам по себи. Знају да славе и да се радују сваком тренутку живота, топли су, заустављају вас на улици, питају одакле сте. Имам осећај да у Грчкој човек никако не може да остане гладан и жедан. Баш онако јеванђељски. А након Солуна? -Из Солуна сам директно отишао тамо где воде сви путеви, у Рим. И то нисам ја хтео да идем, него ме је владика Фотије натерао на то, што је помало и чудно пошто он баш и није екуменски настројен. Зашто вас је онда послао тамо? Да боље упознате непријатеља? -Па можда је могуће и то. (смех) Причао ми је како је први пут био у Риму као изасланик нашег Синода и видео свет о којем је до тада само слушао. Видио је како људи говоре час једним, час другим језиком, осетио ширину која тамо постоји. Тамо су му и понудили стипендију за једног студента, коју је он наменио мени. Тада ми се није напуштао Солун, али данас сам владики Фотију на томе много захвалан, јер године у Риму биле су ми најлепше раздобље живота. Постдипломске студије сам имао на Понтификалном оријенталном институту, а после сам прешао на Грегоријану да радим докторат. Како сам се у истом тренутку вратио и на место игумана у манастиру Крка, следеће три године сам често путовао, а на сплитском аеродрому сусретао католичке бискупе, нарочито задарског надбискупа Пуљића. Налазили смо се и у тренуцима неких важних догађања, као што је било ослобођење генерала Готовине, или сукоб око ћирилице, па смо о свему томе и разговарали. И какви су били ти разговори? -Угодни и врло занимљиви. Ја бих имао свој став, они свој, па смо их размењивали. Али, оно што ми је било особито упечатљиво јесте како бисмо се у Риму на аеродрому поздравили и кренули сваки својим путем да се више не видимо, до сљлдећег сусрета на аеродрому, или врло ретко између тих прилика. Колико је ретко и неуобичајено да православни свештеници и теолози одлазе да студирају у Риму? -У нашој Цркви то баш није уобичајено, а није баш ни прихваћено, управо због оптерећених односа Срба и Хрвата. Тако да ни ми који смо тамо студирали понекад баш нисмо најбоље прихваћени. Чиме вас је то Рим толико освојио? -Својом лепотом, бојама које се преливају по читавом граду, зеленилом, улицама са калдрмом. Уз то, како сам рекао у мојој беседи, Рим на сваком кораку одише древношћу и хршћанством. А с друге стране и на сваком кораку може се видети и хаос какав само на Медитерану постоји. Сви се свађају и сви некуда јуре. Тих година имао сам по читав дан обавезе на факултету и много добрих пријатеља, Срба, Хрвата, Арапа, Грка, Талијана... Живот ми је био испуњен реалним животним стварима. Која је тема вашег доктората? -Непогрешивост Цркве у Католичкој Цркви и Православној Цркви, из угла канонског права. Колико се ти концепти разликују? -Доста. Ми немамо персонификацију те непогрешивости као што је папа у Римокатоличкој Цркви. Код нас је то у суштини читава заједница, док год се налази на Литургији, то јест кад уводимо есхатон у историју. Чуо сам да сте се током последњег боравка у Риму сусрели и са самим папим Фрањом. -Да, био сам у пратњи једног нашег владике, члана заједничке комисије о Степинцу. Када се једног дана у Дому Свете Марте пред нама отворио лифт, у њему је био папа и позвао нас руком да уђемо. Ја сам чак направио и мали "инцидент" када сам замолио папу да направимо selfie. Његов пратитељ је љутито негодовао, али папа је врло смирено и са смешком пристао. Како ви доживљавате његов понтификат? -Па, за разлику од Ратзингера, за којег смо сви знали у контексту теологије и приближавања наших Цркава, о овом папи у тренутку његова избора нисам знао ништа, а тек сам касније сазнавао зашто је то толико символично да је један језуит узео име Фрањо. Показао је на многе начине да је то учинио с добрим разлогом, посебно кад прича о сиромашнима и социјалној перспективи Цркве, чиме је заправо прожет читав његов понтификат. Какви су данас ваши односи с католичким бискупима и свештеницима? -Шибенски бискуп Роглић чини ми се отворен за дијалог и мислим да ћемо добро сарађивати, а са задарским надбискупом још од оних аеродромских сусрета имам коректан однос. Али, у пракси и у свакодневном животу није увек тако. На пример, пре неки дан сам ишао у тржни центар и десило се да су нам усусрет ишле две часне сестре. Ја сам им рекао добар дан, а оне ништа. Спустиле су главу и нису ни погледале према нама. А како стоје ствари са екуменизмом у Српској Православној Цркви? -Код нас то прилично овиси о личном ставу, како који владика одлучи. Немамо неко упутство према којем морамо да радимо иако је лани на Криту донесен неки начелни документ да би требало да се ради на томе. Мој лични приступ је да за сада међу нама може и треба бити само дијалог. Требамо да разговарамо једни с другима и покушамо на тај начин дођемо до јединства, премда се ја прибојавам да до тога неће доћи ни до другог доласка Христовог. У Православној Цркви има и оних који екуменизам називају јеретичким. Што ви мислите? -Као дијалог за мене то сигурно није, али да имамо неке заједничке молитве, не кажем да је баш на нивоу јереси, али мислим то није добро. Не можемо само због представа за јавност имати неке синкретистичке молитве, које не припадају ни једном, ни другом обреду и у којима ми заједно стојимо да бисмо се показали, а онда се до следеће такве прилике више не видимо. Сматрам да је то безуспешно и да неће донети неки велики напредак, што се већ и показује у протеклих сто година. А што мислите о национализму у Црквама? -Црква је Црква. Као што сам рекао у својој беседи, неће бити ни Грка ни Јевреја, ни Срба ни Хрвата, ни Француза, ни икога... бићемо једно у Господу, односно биће само један човек који ће се појавити испред лица Божјег и постати свестан себе и других и онога што је радио, а и Господа самог. Хршћанство је на многе начине у свом основу левичарско и ту се тешко може уклопити крајњи десничарски национализам који искључује право на постојање другоме. Наравно, ја знам да сам Србин, али немам никакве потребе да то намећем другоме, а камоли да другоме поричем право на постојање, или да тврдим да не можемо живети заједно, до чега обично у најгорој форми национализма долази. То овде у Далмацији никад није било. Вековима смо живели заједно, одлазили једни другима на славе и славља и чак кумовали једни другима, премда је то према црквеним законима забрањено. Значи у праву су они који су вас сврстали у левичаре још откако сте у Шибенику учествовали на фестивалу Фалиш. -Да. Мада из последњег чланка објављеног на ту тему у Слободној Далмацији ни сам нисам могао да схватим јесам ли левичар или десничар и националиста. Оно у што верујем је да сам одговоран за сваку душу која ми је поверена. Једина одговорност коју имам је да људе приводим спасењу. За мене је једино мерило Царство Небеско и то је наша једина отаџбина, на небу. И то нам мора бити мерило и према националним осећајима и свему осталом. Ако томе не тежимо, онда нам је узалуд сав боравак и све друго на овом свету. Предвиђате ли ипак ситуације у којима ћете морати и политички иступати? -Како ми је поверено то стадо и свака душа, ако се дешава нека социјална неправда или ако су ти људи на било који начин угрожени позван сам реаговати. Не у смислу мешања у политику, него просто да скренем пажњу као јавна личност и особа с црквеним послањем да се брине нарочито о онима који су унижени, понижени, сиромашни, повређени. Осим тога, и ја сам грађанин ове државе, па се и ја, као и сваки други грађанин, могу нешто питати. Вест о свом именовању сами сте објавили на Фејсбуку... -Да, али то је последње што сам објавио, и то на неколико језика, у првом реду зато што имам много пријатеља по целом свету који за то иначе не би чули. Фејсбук ми у првом реду служи да останем у контакту с пријатељима на разним странама. Још увек вам на фејсбук-профилу стоји порука "људски је праштати, али и блокирати"? -Стоји и стајаће. Некад ми баш улепша дан када неког блокирам. Је ли то хршћански? -Блокирати? Не знам, видећемо када изађемо пред лице Божје. Како оцењујете реакције у јавности на Ваше именовање и поруке у приступној беседи? -Најбитније ми је оно што видим међу људима, шетајући градом, одлазећи у трговине. Људи ми приђу, честитају на избору, пожеле ми добродошлицу у овом граду. Наравно, они не знају да сам у Шибенику живио већ пре седамнеаст година. Догоди ми се да ме људи сликају, или да у трговини цитирају реченице из моје беседе. Наравно, има разних коментара на друштвеним мрежама, попут оног да сам спомињао само Далмацију, а нисам Хрватску, а ипак сам споменуо у оном контексту да нема ни Јевреја ни Грка, ни Срба ни Хрвата. Ето спомиње се Хрватска кроз Хрвате, а у Царству Небеском ће то свакако бити небитно. Ти људи очито не разумеју да сам ја постављен да будем епископ у Далмацији, у Далматинској епархији, а не у читавој Хрватској и да се у крајњем случају на многе начине осећам управо као Далматинац. Извор: Вечерњи лист, фото: Борис Шчитар, Вечерњи лист, PIXSELL View full Странице
  10. Нова књига архим. др Никодима (Богосављевића): Прилог измирењу раскола еп. Артемија 17 уторак окт 2017 Posted by Стање ствари in Стање туђих ствари Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо, пише архим. др Никодим Богосављевић о тзв. артемијевском расколу у предговору своје нове књиге Архим. др Никодим Богосављевић: Прилог измирењу раскола еп. Артемија ПРЕДГОВОР „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5, 9) Две највеће опасности за Цркву, за нарушавање њеног јединства и мира јесу јереси и расколи. Прве, својим лажним и истиноборним учењима заражавају и труле поједине удове тела Цркве, и у краћем или дужем временском периоду изнуравају Цркву и ометају њен унутрашњи живот, и унутрашњу и спољашњу мисију. Јереси су током векова „напредовале“. За разлику од древних, чији су лжеучитељи излагали своја учења у писаном виду, и тако могла бити подвргнута богословском разобличавању и осуди Светих Отаца и Светих Сабора, савремене јереси мењају тактику: њени носиоци нигде отворено не излажу своја учења, већ систематски раде на освајању власти у Помесним Црквама и њиховим богословским школама, и затим спроводе своје неправославно богословље у праксу. Такве су јереси које у задњих стотину година муче и разједају Православну Цркву: свејерес екуменизма и јерес литургијске обнове. Екуменисти-неообновљенци нису се бавили теоријским радом, само су радили, тихо и упорно на свим плановима: освајању власти у Црквама, повезивању са инославним екуменистима, школовању кадрова. Коначно, они су са Критским лажним сабором истерани на чистац. Није изостала критика њихових екуменистичко-хуманистичких докумената, у којима су заступљене нова јерес екуменизма и старе јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Црква без православног Цара нема унутрашњи механизам да их заустави, зато што су они освојили власт у већини Цркава. Зато је јаз између власти и народа у Цркви све већи и већи. Доказ за то су празни храмови новотараца. Народ, руковођен духовним чулом и неповерљивим конзервативизмом, разумљиво, неће да их следи. Како и када ће се ова супротстављеност између лажних пастира и стада уклонити, зна и учиниће само Бог. Све јереси су последице гордости људског ума, оних који неће да се смире пред богооткривеним истинама Светог Писма и Светих Пророка, Апостола и Отаца. У основи свих јереси лежи погрешно тумачење Светог Писма. Горди, неблагодатни ум, без Светога Духа, не може да схвати правилно реч која је Духом Светим написана: Свето Писмо је писано Светим Духом, и Њиме се оно једино правилно разуме, тумачи и објављује. Оно се откључава само онима који му са смирењем и страхом Божијим приступају, и распитују се и уче од Светих Отаца. Они који се уздају у себе и свој ум, стварају ново, њихово богословље, које није учење и вера Цркве. Опасност јереси је у томе што оно заводи интелектуалце и помодарце својом лажно-високом ученошћу, тачније софизмима и релативизмима. На једној страни, јереси изнурују и гуше живот Цркве, а на другој, помажу вршења једне од служби Цркве: одвајању жита од кукоља, и, исто тако, помажу да се учење Цркве обликује и објављује против њих. Као и увек, и данас у Цркви постоји довољно истинитих учитеља, који разобличавају савремене јереси и помажу вернима да их не прихвате, и да се одвоје и не следе за лажним учитељима и њиховим лажним учењима. Зато су потребне две ствари: будност и безбрижност; будност да се чују и препознају учитељи и пастири истините вере, а безбрижност да би се њоме одагнала малодушност и очајање, односно положила нада на Господа, Који неће закаснити да лажна учења и лажне учитеље укине, порази и, уколико се не покају, казни. Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Ништа мање опасни, ако не и опаснији, по Цркву су расколи. Њихови виновници под видом праве вере, а са погрешним расуђивањем, одлазе ван Цркве и за собом повлаче мањи или већи број верника. Расколи су у односу на јереси опаснији због два разлога. Први је, што се теже разобличавају. Јереси се, наиме, тичу свештених догмата, а расколи свештених канона Цркве. И док су јереси јасније, јер су догмати православне вере познатији, дотле су канони Цркве мање познати, и теже их је тумачити, јер се тичу примене догмата вере у практичном животу Цркве. За тумачење свештених канона је потребан дар расуђивања, који је редак, и даје се онима који дуго изучавају Свето Писмо, богословље и историју Цркве, и, колико смо приметили, само онима који имају службу управљања у Цркви – епископима, свештеницима и игуманима. Пустињаци, по правилу, немају тај дар, јер им није потребан, јер никога не руководе. Зато се верни тешко сналазе у избору између два супротна тумачења истих канона. На другој страни, расколи за свој барјак уздижу и објављују своју борбу против јереси, што даје повода да ревноснији, а несмиренији и без расуђивања, крену за њима. Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревда, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо. Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола. Миротворство у Цркви је велико дело, и по речима Мироположника и Миродавца Господа Исуса Христа, творци мира у Цркви се називају синовима Божијим, зато што је Бог сушти мир, и мир који Он даје није од овога света (Јн. 15, 27), и основа је нашег спасења. Мира нема без јединства у истини (догматима) и правди (канонима), а без истине, правде, мира и јединства нема спасења. Ово је наш скромни миротворачки прилог исцељењу раскола вл. Артемија, са жељом, надом и молитвом да се у нашој Помесној Србској Цркви поново зацаре истина, правда, мир и јединство. Амин! Боже дај! Ман. Голубац Воздвижење Часног Крста 14/27. 9. 2017. Архим. др Никодим (Богосављевић) Књиге архимандрита др Никодима можете наручити путем сајта http://nikodimbogosavljevic.com/ ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ Видљиви су знаци времена којима Господ преко Својих слугу шаље упозорења о духовном злу које нараста у свету, из часа у час, готово видљиво и опипљиво. О путевима борбе против тамних коридора моћи, усмерених на увођење сатанистичког поретка, у суботу, 14.10.2017. године у 14 часова за Инфоратнике говори Архимандрит др Никодим Богосављевић угледни игуман манастира Рибница код Мионице, Епархија ваљевска, из које након прогона наставља своје пастирско и мисионарско дело као монах са великим духовно-подвижничким искуством. Др Никодим Богосављевић је изузетан борац против свејереси екуменизма и аутор великог броја књига међу којима су: О литургијској обнови, препороду и реформама, Рибница 2013 (друго, допуњено издање, Рибница 2014). О канонизацији Петра II Петровића Његоша, Рибница 2014. Православна етика рата, Бесребреник 2, 2014, 71-75. Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање, Рибница 2015. Хуманизам, екуменизам, пацифизам…, Рибница 2015. Екуменистички папизам, Голубац 2016. Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016. Ипак се не окреће, Голубац 2017. Против учења Еп. Игнатија (Мидића), Голубац 2017.
  11. 30. Септембар 2017 - 22:47 Свети Архијерејски Сабор на овогодишњем редовном заседању изабрао је Високопреподобног архимандрита Никодима (Косовића), игумана Светоархангелског манастира Крке, за Епископа далматинског. Свечаним чином наречења у Светоархангелском манастиру Крки, 30. септембра 2017. године, началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у присуству високопреосвећене господе митрополитâ: црногорско-приморског Амфилохија и загребачко-љубљанског Порфирија и преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игантија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, брегалничког Марка и стобијског Давида. Чин наречења новоизабраног епископа одржан је порти древног манастира где је постављен сто са часним крстом и освећеним даровима, просфорама и чашама вина за началствујућег Патријарха и сваког од архијереја који су учествовали у овој трпези љубави. Пошто је архимандрит Никодим пред Патријархом, архијерејима и благочестивим народом изјавио да се повинује вољи Светог Архијерејског Сабора који га је изабрао за Епископа далматинског, у манастирском храму Светог архангела Михаила вечерњу је служио новонаречени архијереј.
  12. 30. Септембар 2017 - 22:47 Свети Архијерејски Сабор на овогодишњем редовном заседању изабрао је Високопреподобног архимандрита Никодима (Косовића), игумана Светоархангелског манастира Крке, за Епископа далматинског. Свечаним чином наречења у Светоархангелском манастиру Крки, 30. септембра 2017. године, началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у присуству високопреосвећене господе митрополитâ: црногорско-приморског Амфилохија и загребачко-љубљанског Порфирија и преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игантија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, брегалничког Марка и стобијског Давида. Чин наречења новоизабраног епископа одржан је порти древног манастира где је постављен сто са часним крстом и освећеним даровима, просфорама и чашама вина за началствујућег Патријарха и сваког од архијереја који су учествовали у овој трпези љубави. Пошто је архимандрит Никодим пред Патријархом, архијерејима и благочестивим народом изјавио да се повинује вољи Светог Архијерејског Сабора који га је изабрао за Епископа далматинског, у манастирском храму Светог архангела Михаила вечерњу је служио новонаречени архијереј. View full Странице
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у недељу 1. октобра уз саслужење Архијереја обавиће чин хиротоније и увешће у трон новоизабраног Епископа далматинског г. Никодима у цркви Успења Пресвете Богородице у Шибенику, седишту Епархије далматинске. Дочек Архијереја биће у 8:30 часова, Света Архијерејска Литургија почиње у 9 часова. ЖИВОТОПИС ИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ НИКОДИМА (КОСОВИЋА) Изабрани Епископ далматински г. Никодим (Косовић) рођен је 15. априла 1981. године у Задру, од оца Предрага Косовића (+1995.) и мајке Ксеније, рођене Гуша (+1993.). Одрастао је, заједно са сестром Даницом, поред свог стрица Ненада Косовића, познатог бенковачког професора и преводиоца са руског језика. Основну школу је започео у Задру, наставља 1991. године у Бенковцу, а завршио 1995. године у Драгоцвету код Јагодине. Од 1991. године живио је у селу Шуљковцу поред Јагодине гдје је као дијете услијед ратних дешавања отишао у избјеглиштво, а од 1994. године са оцем и сестром прелази да живи у Јагодину. Српску православну богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, по благослову Патријарха српског Павла, уписује 1995. године, а петогодишње школовање у Карловачкој богословији завршава 2000. године. Недуго по завршетку богословије, архимандрит Никодим одлази за својим духовним оцем, епископом Фотијем (Сладојевићем), на Епархијски двор Шибеник, гдје као искушеник проводи до 16/29. априла 2001. године. Тада, у Другу недјељу по Васкрсу, прима монашки постриг у Светоархангелском манастиру Крка из руке свог духовног оца, епископа Фотија. У манастиру Крки је руком Епископа далматинског Фотија у чин јерођакона рукоположен 18/1. јула 2001. године, на празник Светог мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, а у чин јеромонаха 16/29. децембра 2002. године, када црква слави Светог пророка Агеја. На Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну дипломирао је 2009. године. По завршетку студија у Грчкој, одлази на постдипломске студије на Понтификални источни институт у Риму, гдје је 2012. године одбранио магистарску тезу из области канонског права на тему „Залог вјере у православној теологији и римокатоличкој теологији“. Од 2012. године је докторанд на Факултету за канонско право на Универзитету Грегоријана у Риму. Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије поставио га је, 2012. године, на дужност настојатеља Светоархангелског манастира Крке, гдје је одмах по доласку проширио манастирско братство и дао значајан допринос како материјалној тако и духовној обнови манастира, те интензивно радио на стварању услова за повратак манастирске ризнице. Чином архимандрита одликован је на празник Светог архангела Михаила, славу манастира Крке, 8/21. новембра 2013. године. Члан је Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Говори грчки и италијански језик, а служи се енглеским. На редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабран је 24. маја 2017. године за Епископа далматинског. Извор: Српска Православна Црква
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у недељу 1. октобра уз саслужење Архијереја обавиће чин хиротоније и увешће у трон новоизабраног Епископа далматинског г. Никодима у цркви Успења Пресвете Богородице у Шибенику, седишту Епархије далматинске. Дочек Архијереја биће у 8:30 часова, Света Архијерејска Литургија почиње у 9 часова. ЖИВОТОПИС ИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ НИКОДИМА (КОСОВИЋА) Изабрани Епископ далматински г. Никодим (Косовић) рођен је 15. априла 1981. године у Задру, од оца Предрага Косовића (+1995.) и мајке Ксеније, рођене Гуша (+1993.). Одрастао је, заједно са сестром Даницом, поред свог стрица Ненада Косовића, познатог бенковачког професора и преводиоца са руског језика. Основну школу је започео у Задру, наставља 1991. године у Бенковцу, а завршио 1995. године у Драгоцвету код Јагодине. Од 1991. године живио је у селу Шуљковцу поред Јагодине гдје је као дијете услијед ратних дешавања отишао у избјеглиштво, а од 1994. године са оцем и сестром прелази да живи у Јагодину. Српску православну богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, по благослову Патријарха српског Павла, уписује 1995. године, а петогодишње школовање у Карловачкој богословији завршава 2000. године. Недуго по завршетку богословије, архимандрит Никодим одлази за својим духовним оцем, епископом Фотијем (Сладојевићем), на Епархијски двор Шибеник, гдје као искушеник проводи до 16/29. априла 2001. године. Тада, у Другу недјељу по Васкрсу, прима монашки постриг у Светоархангелском манастиру Крка из руке свог духовног оца, епископа Фотија. У манастиру Крки је руком Епископа далматинског Фотија у чин јерођакона рукоположен 18/1. јула 2001. године, на празник Светог мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, а у чин јеромонаха 16/29. децембра 2002. године, када црква слави Светог пророка Агеја. На Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну дипломирао је 2009. године. По завршетку студија у Грчкој, одлази на постдипломске студије на Понтификални источни институт у Риму, гдје је 2012. године одбранио магистарску тезу из области канонског права на тему „Залог вјере у православној теологији и римокатоличкој теологији“. Од 2012. године је докторанд на Факултету за канонско право на Универзитету Грегоријана у Риму. Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије поставио га је, 2012. године, на дужност настојатеља Светоархангелског манастира Крке, гдје је одмах по доласку проширио манастирско братство и дао значајан допринос како материјалној тако и духовној обнови манастира, те интензивно радио на стварању услова за повратак манастирске ризнице. Чином архимандрита одликован је на празник Светог архангела Михаила, славу манастира Крке, 8/21. новембра 2013. године. Члан је Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Говори грчки и италијански језик, а служи се енглеским. На редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабран је 24. маја 2017. године за Епископа далматинског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Изабрани Епископ далматински г. Никодим (Косовић) рођен је 15. априла 1981. године у Задру, од оца Предрага Косовића (+1995.) и мајке Ксеније, рођене Гуша (+1993.). Одрастао је, заједно са сестром Даницом, поред свог стрица Ненада Косовића, познатог бенковачког професора и преводиоца са руског језика. Основну школу је започео у Задру, наставља 1991. године у Бенковцу, а завршио 1995. године у Драгоцвету код Јагодине. Од 1991. године живио је у селу Шуљковцу поред Јагодине гдје је као дијете услијед ратних дешавања отишао у избјеглиштво, а од 1994. године са оцем и сестром прелази да живи у Јагодину. Српску православну богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, по благослову Патријарха српског Павла, уписује 1995. године, а петогодишње школовање у Карловачкој богословији завршава 2000. године. Недуго по завршетку богословије, архимандрит Никодим одлази за својим духовним оцем, епископом Фотијем (Сладојевићем), на Епархијски двор Шибеник, гдје као искушеник проводи до 16/29. априла 2001. године. Тада, у Другу недјељу по Васкрсу, прима монашки постриг у Светоархангелском манастиру Крка из руке свог духовног оца, епископа Фотија. У манастиру Крки је руком Епископа далматинског Фотија у чин јерођакона рукоположен 18/1. јула 2001. године, на празник Светог мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, а у чин јеромонаха 16/29. децембра 2002. године, када црква слави Светог пророка Агеја. На Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну дипломирао је 2009. године. По завршетку студија у Грчкој, одлази на постдипломске студије на Понтификални источни институт у Риму, гдје је 2012. године одбранио магистарску тезу из области канонског права на тему „Залог вјере у православној теологији и римокатоличкој теологији“. Од 2012. године је докторанд на Факултету за канонско право на Универзитету Грегоријана у Риму. Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије поставио га је, 2012. године, на дужност настојатеља Светоархангелског манастира Крке, гдје је одмах по доласку проширио манастирско братство и дао значајан допринос како материјалној тако и духовној обнови манастира, те интензивно радио на стварању услова за повратак манастирске ризнице. Чином архимандрита одликован је на празник Светог архангела Михаила, славу манастира Крке, 8/21. новембра 2013. године. Члан је Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Говори грчки и италијански језик, а служи се енглеским. На редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабран је 24. маја 2017. године за Епископа далматинског. Извор: Епархија далматинска Епархијске вести
  16. Изабрани Епископ далматински г. Никодим (Косовић) рођен је 15. априла 1981. године у Задру, од оца Предрага Косовића (+1995.) и мајке Ксеније, рођене Гуша (+1993.). Одрастао је, заједно са сестром Даницом, поред свог стрица Ненада Косовића, познатог бенковачког професора и преводиоца са руског језика. Основну школу је започео у Задру, наставља 1991. године у Бенковцу, а завршио 1995. године у Драгоцвету код Јагодине. Од 1991. године живио је у селу Шуљковцу поред Јагодине гдје је као дијете услијед ратних дешавања отишао у избјеглиштво, а од 1994. године са оцем и сестром прелази да живи у Јагодину. Српску православну богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, по благослову Патријарха српског Павла, уписује 1995. године, а петогодишње школовање у Карловачкој богословији завршава 2000. године. Недуго по завршетку богословије, архимандрит Никодим одлази за својим духовним оцем, епископом Фотијем (Сладојевићем), на Епархијски двор Шибеник, гдје као искушеник проводи до 16/29. априла 2001. године. Тада, у Другу недјељу по Васкрсу, прима монашки постриг у Светоархангелском манастиру Крка из руке свог духовног оца, епископа Фотија. У манастиру Крки је руком Епископа далматинског Фотија у чин јерођакона рукоположен 18/1. јула 2001. године, на празник Светог мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, а у чин јеромонаха 16/29. децембра 2002. године, када црква слави Светог пророка Агеја. На Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну дипломирао је 2009. године. По завршетку студија у Грчкој, одлази на постдипломске студије на Понтификални источни институт у Риму, гдје је 2012. године одбранио магистарску тезу из области канонског права на тему „Залог вјере у православној теологији и римокатоличкој теологији“. Од 2012. године је докторанд на Факултету за канонско право на Универзитету Грегоријана у Риму. Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије поставио га је, 2012. године, на дужност настојатеља Светоархангелског манастира Крке, гдје је одмах по доласку проширио манастирско братство и дао значајан допринос како материјалној тако и духовној обнови манастира, те интензивно радио на стварању услова за повратак манастирске ризнице. Чином архимандрита одликован је на празник Светог архангела Михаила, славу манастира Крке, 8/21. новембра 2013. године. Члан је Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Говори грчки и италијански језик, а служи се енглеским. На редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабран је 24. маја 2017. године за Епископа далматинског. Извор: Епархија далматинска Епархијске вести View full Странице
×
×
  • Create New...