Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'никога'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Прогон Хришћана: Лов на Крст Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста Од ИН4С - 01/06/2020 09:37 Широм света све више прогоне Хришћане. Ко о томе прича, бива одмах проглашен за десног екстремисту или исламофоба. Но права политичка опасност лежи у прећуткивању. О прогону хришћана се мора причати. Хитно. А зашто ? Зато што се догађа, дан за даном, у пуно региона глобуса. И зато што расте. У 144 земље света Хришћани су због своје вере изложени патњама. Дискриминишу их, протерују. А у многобројним земљама и убијају. И сада, на западни Дан Свете Тројице, само два примера: у Мозамбику, у једном манастиру, су у нападу терориста убијани на десетине хришћана, исто тако у нападима на хришћанска села у Нигерији. Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста. Мађарски премијер Виктор Орбан је 2016. основао Државни Секретаријат за подршку прогоњеним Хришћанима, који је до сада више десетина милиона еура исплатио угроженим хришћанским црквама на Блиском Истоку. Орбан се радо инсценира као бранитељ хришћанства – истовремено је у сопственој држави изградио ауторитарни систем. Немачка највећа опозициона партија Алтернатива за Немачку (АфД) је пре две године Бундестагу поднела апел на усвајање. Под називом: “Зауставити и казнити прогон Хришћана” – у ком је захтевала скраћивање развојне помоћи за земље у којима прогоне Хришћане. Овај апел је немачки Бундестаг скоро једногласно одбио. Тема је, значи, отровна. Многима се чини боље да јој се уопште не приближавају, из страха да ће и сами бити стигматизирани. Но, то не помаже. Јер бројеви говоре јасним језиком. Не протекне скоро ни један Ускрс а да током њега негде на свету Хришћани не буду жртве напада: последњи пут у Шри Ланки 2019. Двојица терориста-самоубица су се дигла у зрак и убила 253 човека: највећи део њих за време литургије у једној цркви. На Блиском Истоку су још до пре 100 година око 20% становништва били Хришћани. Данас једва да прелазе 4%. “Нестајање” Хришћана се драматично убрзало у деведесетим годинама XX века. 1990 године је у Ираку живело још 1,4 милиона Хришћана: данас их нема више од 150.000. У Палестини су палестински Хришћани сада сведени на 2% становништва: до пре неку годину их је било више од 11%. После 2011 и устаничког “Арапског Пролећа” против дугогодишњих арапских диктатора је притисак на хришћанске заједнице у скоро свим арапским државама појачан, посебно у Египту, Сирији, Ираку и Либији. Не, није тачно да је само радикални исламизам крив за ову потресну ситуацију, како популисти радо желе да верују. Прогонитељи Хришћана имају пуно лица. Комунистички режим Северне Кореје хапси и мучи Хришћане: довољно је за дугогодишњи затвор да само поседујете Библију. У Кини је комунистичка влада, како јавља британски “Гардиjан”, срушила на стотине цркава. У појединим деловима Индије Хришћани морају да рачунају да ће их прогонити а у супер-католичком Мексику су Хришћани сталне мете картела дроге, јер су свештеници Христови често једини, који се тамо боре против кокаинске мафије. “80% свеукупног религиозно мотивисаног насиља на свету је усмерено против Хришћана”, написао је Philip Mounstephen , бискуп енглеског Труроа, у 2019 објављеном истраживању о прогону Хришћана. А истраживање је обавила једна институција, коју ама нико не може да осумњичи да гаји религиозни, а посебно не хришћански радикализам: Британско Министарство Спољних Послова. Немачка Савезна Влада на свој начин је реаговала на све јачи прогон Хришћана: 2018 је основала Повереништво за религиозне слободе у свету. Које од тада чули нисмо. Понекад се ето гласну и политичари, који и нису десница: после масакра над Хришћанима у Сри Ланки је Волкер Каудер, тадашњи председник клуба посланика ЦДУ у Бундестагу, упозорио да постоји “све јачи прогон Хришћана у целокупном простору Азије”, а посланик Зелених у ЕУ-Парламенту Свен Гиеголд је констатовао да је слобода исповедања вере за Хришћане у пуно делова света угрожена. Бискуп Mounstephen је у свом извештају подцртао да њему није био интерес да уздигне на пиједестал мучеништва Хришћанске жртве а да друге прогоњене заборави, него да пре свега покаже кршење фундаменталног људског права: права да верујете или не верујете у Бога. А све бројке показују да је то право највише ускраћено Хришћанима. Кукавичлук Запада Орбан и АфД су -ако ко хоће то тако да види- само два актуелна разлога зашто ова тема, и поред све драматике, није стварно присутна у свести грађана Европе. Постоје и други, пуно дубљи разлози. Насилна колонијализација великих делова света је обављена под знаком Крста. Чега се многи и даље живо сећају, па Хришћане доживљавају и даље као освајаче и потлачиваче. Ко онда помене прогон Хришћана, томе брзо опале шамар да су они спалили Ђордана Бруна, имали срамотну Инквизицију, индигене народе Латинске Америке покрстили мачем и огњем те да су свеукупно веру у “правог” Бога повезивали са “правом” на људскост. Хришћанска црква је током векова била просто прототипни потлачивач. Регистар њених греха је подуг. И врло га се брзо цитира – само да би се пренебегло увидети да су данас и у овом моменту Хришћани свуда пре свега једно: жртве. А постколонијални и постимперијални осећај гриже савести пуно Европљана, особито оне са левице, чини тотално слепим за ову чињеницу. Та новоевропска култура стида често иде руку под руку са игнорисањем ситуације хришћанства у садашњости. Па смо формулисали тест-питања: коју боју коже има типични Хришћанин ? Већина Немаца на ово одговара: белу; на питање којем социјалном сталежу припада већина Хришћана, Немци одговарају: принципијелно добростојећима. Оба одговара су погрешна: од 2,3 милијарде Хришћана на свету већина је тамнопута и сиромашна. Хришћанство је данас пре свега феномен глобалног Југа, али већина Немаца и Европљана га и даље сматрају за европску, западну религију. Истовремено, кад Хришћане у другим земљама прогоне, то се не доживљава као удар на сопствене, европске културалне корене. Rupert Short аутор књиге “Christianophobia“ наводи и друге разлоге за ову игноранцију: “Разлог зашто западна јавност не жели ништа да чује о прогону Хришћана је врло прост: млади хришћани у Европи и УСА нису “радикализирани” а прогоњени Хришћани не одговарају на прогоне терористичким насиљем.” Судбина пакистанске Хришћанке Асиа Биби је карактеристичан за кукавичлук Запада: једна сиромашна жена, која се на сеоском бунару посвађала са муслиманкама а потом од њих била оптужена за бласфемију. Што је у Пакистану капитални злочин, за који пада глава: Асиа Биби је 2010 осуђена на смрт. Каменовањем. 8 година је седела у казамату: у самици. Кад јој је 2018 Врховни Суд Пакистана укинуо смртну казну је исламистичка светина изашла на улице главног града и захтевала да она буде убијена. Влада је попустила али Биби је већ била успела да отпутује у једну западну државу. Сем редовних исламофоба, судбина ове жене на Западу дуго није интересовала скоро па никога. Чинило се да многи мисле да ће изазвати верски рат само ако буду и причали о њој и сличним случајевима. Истина је сушта супротност: ко о прогону Хришћана ћути, ко га одговорно не тематизира, тај зазива политичку опасност. Јер: прогон Хришћана није само питање људских права, оно на драматични начин мења суседство Европе. Кад ми, Европљани, говоримо о “муслиманском свету”, мислимо у првој линији на Блиски Исток. Тамо се налази колевка хришћанства. Оно је вековима било интегрални део Блиског Истока – и то је још увек. Али ако застрашивање и прогони буду даље овако ишли, брзо ће бити реализован циљ терориста “Исламске Државе”: хришћанство ће нестати са Блиског Истока – а сећање на историју Хришћана у региону ће у неком моменту ишчилети. Свет ће онда изгледати онако, како то екстремисти желе: свет религиозних сфера, које наводно не могу да битишу у суживоту. Аутор: Ulrich Ladurner, шеф-коресподент Die Zeit за ЕУ, Брисел Превод: Мирко Вулетић Извор: www.zeit.de
  2. Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије. Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало. Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних. Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио. Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике. Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима. Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу. Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије. Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало. Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних. Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио. Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике. Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима. Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу. Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. фебруара, на Задушнице, са свештенством Свету заупокојену службу у Цетињском манастиру уз молитвено учешће вјерног народа. Високопреосвећени је у литургијској бесједи казао да је у ријечи Господњој: Небо и земља ће проћи, али ријечи Моје неће проћи велика и света истина да је све у овом свијету пролазно јер је створено из ничега, и као такво опстаје и постоји благодарећи стваралачкој ријечи Божјој: И рече Бог и би. „Само ријеч Божја којом је Бог све створио и коју је уградио у Своју свеукупну творевину, и Дух Свети којим дише све што дише, је оно што је присутно у дубинама свеукупне творевине и што вјечно постоји. И само тиме оно што је пролазно, што је створено, задобија, ако то заслужи, живот вјечни и непролазни.“ Ријеч Божја, вјечни логос Божији јесте Друго лице Пресвете Тројице коју исповједамо исповједајући Симбол вјере, поучио је сабране владика Амфилохије и појаснио да је ријеч Божја присутна у нама, примила нашу људску природу и преко ње смо као бића пролазна и ништавна, постали вјечни и непролазни, бесмртни. И та ријеч којом се земаљско царство преображава у вјечно и непролазно царство је управо она која нас је призвала да се покајемо, примамо у себе ту силу божанску како би за добили Царство небеско, које је међу нама и у нама. „То је оно на чему почива све што постоји и чиме опстаје у вјечности све оно што је привремено створено. Зато памтећи све то, научивши ту ријеч Божију од самога Господа, живећи Његовим присуством и дејством Његовог Духа Светога, Црква Божија све памти, ништа не заборавља. И то јесте смисао задушница. Молимо се за душе свих оних који су од памтивјека живјели и родили се овдје на земљи, који су се упокојили, али који благодарећи тој вјечној ријечи задобијају вјечни и непролазни живот.“ Нагласио је да је памћење Цркве Христове заправо Божије памћење и пошто је Бог свезнајући, тако и Црква задобија то Његово свезнање и не заборавља ни једну душу. Задушнице су дан када се појављује то Божије памћења и сјећање на сва људска бића, на све наше претке и савременике који су се упокојили. „Црква их памти и сјећа их се. Моли се Господу за њих, да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, тамо гдје сија свјетлост лица Његовога, да их обасја вјечном Својом свјетлошћу. Да подари и тијелима њиховим живот вјечни и бесмртни“, бесједио је Архиепископ цетињски и додао да зато у Симболу вјере исповиједамо и васкрсење мртвих, васкрсење људских тијела. Објаснио је да су људске душе у њедрима Божјим и живе у вјечности, али да ће опет доћи то сједињење између људске душе и људскога тијела у вјечном Царству Божијем. „Наравно они који овдје живе том речју Божјом и надахњују се Духом Светим, испуњавају оно што је заповиједио Господ Својим ријечима, живе по Његовом закону, они се удостојавају већ овдје да задобију тај дар вјечнога и непролазнога живота – Духа Светога животворнога.“ Митрополит Амфилохије је казао да Црква никога не заборавља и да се свега сјећа, нарочито на ове празнике свете Задушнице које су увијек или у почетку Божићног или Васкршњег поста, пред сјећање на Христово васкрсење кроз наду да ће кроз Христово васкрсење, васкрснути у вјечности сви они који су овдје на земљи живјели. „Чудесна је та вјера наше Цркве Божије, чудесно је то што нам Бог дарује кроз Свету цркву Божију, чудесно је и то свето памћење свете Задушнице, којима се сјећамо свих оних који су се упокојили у страху Божјем у љубави и у истини Божијој, и које је Бог примио у Свој вјечни загрљај, у своје вјечно и непролазно Царство“, казао је на крају јеванђељске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Архијерејски протопрезвитер херцегновски о. Радомир Никчевић тумачи Јеванђеље о слијепоме у шесту недјељу по Васрсу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. То је био метод Христов: кроз револуцију ка револуцији. Прво револуција против зла у себи, а потом револуција против зла ван себе. Ученик Христов морао је издржати једну нештедну критику од свога учитеља. Христос није никога молио да пође за њим, но онога ко би својевољно пошао за њим стављао је он на један тежак испит. Ко би издржао тај испит унутрашње револуције, на коју га је Христос упућивао, тај је тек стицао право да се револтира против других. Треба стећи право на револтирање против зла других људи. То је мисао Христова. То право не стиче човек никаквом дипломом и никаквим звањем, но једним унутрашњим трудним испитом, положеним пред Богом и својом савешћу. Свети владика Николај (Велимировић) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. Наишао сам на текст у којем се набрајају правила по којима хришћанин треба да живи. Ако се та правила поштују, вели текст – ето, то значи бити ЧОВЕК. Ту се, поред осталог, наводи како намучене треба сажаљевати.То је погрешан приступ. Мучно је кад те неко сажаљева. Људи који сажаљевају, хтели то да признају или не, сматрају да си отужан у својим недостацима, често и да је у реду и ако сâм себе жалиш. Иако несвесно, они тако испољавају став да си на нижој лествици достојанства у односу на њих.Гледао сам недавно са средњошколцима филм «Тврђава», о монасима који су удомили стотине деце, међу њима и децу рођену са телесним и менталним недостацима. Јасно је да ће на овако дирљив филм пасти покоја суза, али не толико из осећаја пуког сажаљења, колико због урањања у снагу, храброст и лепоту те деце. И онда ме повреди кад чујем да ученица каже: «Не могу ја ово гледати, мени је њих жао.»«Да ли ти је жао себе?»После првобитног шока, мало и повређености, она вели:«Не, зашто бих себе жалила?»«Па и теби сигурно нешто фали, можда само не знаш. Свима недостају различите ствари.»И ту се види како сажаљење, у ствари, удаљује човека од човека. Кроз сажаљење ми на првом месту видимо у особи оно што јој недостаје и што је вредно жаљења. Као да је то човек минус нешто (човек минус здравље, минус новац, итд.). Кроз саучесништво, ми у особи видимо оно што она има и што је вредно наше љубави. При том поштујемо и њене недостатке, али знамо да сâма особа није недостатак. Не треба никога жалити, јер ми и не знамо туђу вредност и величину, његову могућност и шансе које му Бог у невољи, или након ње пружа. Саучествовати у нечијој муци, то је већ друга ствар, ту си као пријатељ. Прихваташ и делиш туђи бол, не упиреш у њега прстом са сигурне даљине. Највеће дело љубави које човек може учинити јесте да другог гледа као себи блиског и једнаког.Не треба жалити ни грешну особу, јер грех је други назив за недостатак љубави. И зато, опет, не сажаљевамо грешне људе, јер би и то значило да се постављамо као бољи од њих и да их познајемо само у њиховим недостацима. Требамо саучествовати, покушати да схватимо зашто ближњи греши, и колико је до нас – помоћи. Бити ту. Више помаже разумевање, но приговарање. Има хришћана и уопште људи који добра дела чине из осећања дужности, или из потребе да се докажу као добри људи. И у томе никад не успевају, јер добра дела не чине чистог срца. Траже захвалност за учињено, кад донирају новац цркви захтевају да им се чита име, славослове сопствена доброчинства, итд. То су они који на први знак невоље кажу: «Зашто ми Бог не помогне?», или за неког човека: «Ја сам њему учинио то и то, а он мени тако...». Туђу невољу правдају њиховом грешношћу, итд. По њима, човека одређује поштовање Божијих заповести и моралних принципа, и онда су у чуду ако им се добро не враћа добрим, јер то је правило и они живе по правилима. Али по Јеванђељу, човека одређује спремност да воли, и то без икакве рачунице.Има хришћана (и осталих људи) који добра дела чине зато што воле. Они не маре за дужности, али итекако маре за особе. Дела љубави се не могу набројати, нити се може установити правило за љубав, јер се сваки човек воли на јединствен начин. И то је оно што значи бити ЧОВЕК - волети другог упркос његовом недостатку, па чак и греху; волети га у његовој слабости, невољи, и дивној јединствености.Бог можда жали због твог греха, али никада не жали тебе у твојим проблемима и борбама. Никада те неће жалити. Али Бог, Творац природе, Неограничен и Савршен, прихвата тебе и сву твоју несавршеност и грешност, и сматра те равним Себи. И чини ти (наизглед) мала, и велика дела, и радује ти се. Схвата твоје муке и недостатке, али те не познаје само у њима.Највећи проблем савременог човека је што не може да прихвати да су сви људи сасвим једнаки. Макар имали различите физичке и душевне особине, макар били различитог звања, статуса и материјалног стања, једнаки смо. А једнаки не жале једни друге. Они се воле, друже и помажу. изворАвденаго
  8. Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека у чијој је интелектуалној, али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса коју је Владета Јеротић целог века неговао. Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“ поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно, нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је пре годину дана са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака. Као психотерапеут и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате и прихватање рада на факултету за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама и социјалним перипетијама изазваним кризама у браку. Као писcu и предавачu, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се у немачком језику назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“ и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година налазио сам разумевање за поступак иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности. Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, управо као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Управо као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“ и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних. Најзад, желео бих да додам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“ - рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо. А овим записом опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену Извор: Српска Православна Црква
  9. „Дубоко у пукотини времена, код леденог саћа чека, кристал даха, твоје коначно сведочанство“. Паул Целан Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека у чијој је интелектуалној, али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса коју је Владета Јеротић целог века неговао. Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“ поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно, нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је пре годину дана са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака. Као психотерапеут и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате и прихватање рада на факултету за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама и социјалним перипетијама изазваним кризама у браку. Као писcu и предавачu, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се у немачком језику назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“ и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година налазио сам разумевање за поступак иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности. Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, управо као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Управо као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“ и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних. Најзад, желео бих да додам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“ - рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо. А овим записом опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Наишао сам на текст у којем се набрајају правила по којима хришћанин треба да живи. Ако се та правила поштују, вели текст – ето, то значи бити ЧОВЕК. Ту се, поред осталог, наводи како намучене треба сажаљевати. То је погрешан приступ. Мучно је кад те неко сажаљева. Људи који сажаљевају, хтели то да признају или не, сматрају да си отужан у својим недостацима, често и да је у реду и ако сâм себе жалиш. Иако несвесно, они тако испољавају став да си на нижој лествици достојанства у односу на њих. Гледао сам недавно са средњошколцима филм «Тврђава», о монасима који су удомили стотине деце, међу њима и децу рођену са телесним и менталним недостацима. Јасно је да ће на овако дирљив филм пасти покоја суза, али не толико из осећаја пуког сажаљења, колико због урањања у снагу, храброст и лепоту те деце. И онда ме повреди кад чујем да ученица каже: «Не могу ја ово гледати, мени је њих жао.» «Да ли ти је жао себе?» После првобитног шока, мало и повређености, она вели: «Не, зашто бих себе жалила?» «Па и теби сигурно нешто фали, можда само не знаш. Свима недостају различите ствари.» И ту се види како сажаљење, у ствари, удаљује човека од човека. Кроз сажаљење ми на првом месту видимо у особи оно што јој недостаје и што је вредно жаљења. Као да је то човек минус нешто (човек минус здравље, минус новац, итд.). Кроз саучесништво, ми у особи видимо оно што она има и што је вредно наше љубави. При том поштујемо и њене недостатке, али знамо да сâма особа није недостатак. Не треба никога жалити, јер ми и не знамо туђу вредност и величину, његову могућност и шансе које му Бог у невољи, или након ње пружа. Саучествовати у нечијој муци, то је већ друга ствар, ту си као пријатељ. Прихваташ и делиш туђи бол, не упиреш у њега прстом са сигурне даљине. Највеће дело љубави које човек може учинити јесте да другог гледа као себи блиског и једнаког. Не треба жалити ни грешну особу, јер грех је други назив за недостатак љубави. И зато, опет, не сажаљевамо грешне људе, јер би и то значило да се постављамо као бољи од њих и да их познајемо само у њиховим недостацима. Требамо саучествовати, покушати да схватимо зашто ближњи греши, и колико је до нас – помоћи. Бити ту. Више помаже разумевање, но приговарање. Има хришћана и уопште људи који добра дела чине из осећања дужности, или из потребе да се докажу као добри људи. И у томе никад не успевају, јер добра дела не чине чистог срца. Траже захвалност за учињено, кад донирају новац цркви захтевају да им се чита име, славослове сопствена доброчинства, итд. То су они који на први знак невоље кажу: «Зашто ми Бог не помогне?», или за неког човека: «Ја сам њему учинио то и то, а он мени тако...». Туђу невољу правдају њиховом грешношћу, итд. По њима, човека одређује поштовање Божијих заповести и моралних принципа, и онда су у чуду ако им се добро не враћа добрим, јер то је правило и они живе по правилима. Али по Јеванђељу, човека одређује спремност да воли, и то без икакве рачунице. Има хришћана (и осталих људи) који добра дела чине зато што воле. Они не маре за дужности, али итекако маре за особе. Дела љубави се не могу набројати, нити се може установити правило за љубав, јер се сваки човек воли на јединствен начин. И то је оно што значи бити ЧОВЕК - волети другог упркос његовом недостатку, па чак и греху; волети га у његовој слабости, невољи, и дивној јединствености. Бог можда жали због твог греха, али никада не жали тебе у твојим проблемима и борбама. Никада те неће жалити. Али Бог, Творац природе, Неограничен и Савршен, прихвата тебе и сву твоју несавршеност и грешност, и сматра те равним Себи. И чини ти (наизглед) мала, и велика дела, и радује ти се. Схвата твоје муке и недостатке, али те не познаје само у њима. Највећи проблем савременог човека је што не може да прихвати да су сви људи сасвим једнаки. Макар имали различите физичке и душевне особине, макар били различитог звања, статуса и материјалног стања, једнаки смо. А једнаки не жале једни друге. Они се воле, друже и помажу. http://avdenagom.blogspot.com/2018/08/blog-post_18.html
  11. Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде.
  12. Данас је председник Србије, у директном ТВ преносу из Војно-техничког института у Жаркову, изјавио и следеће: "А ко од вас хоће у Ђаковици да живи.... јел' има икога од вас..... ја нећу, а јел' има икога од вас. А нема никог, нема никог, ал' је то вековна српска земља коју ћемо да чувамо 5000 година, ал' нема ниједног Србина и ко ће да оде тамо" Аудио снимак: http://www.eparhija-prizren.com/…/use…/4/vucic_djakovica.mp3 Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...