Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'никога'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Архијерејски протопрезвитер херцегновски о. Радомир Никчевић тумачи Јеванђеље о слијепоме у шесту недјељу по Васрсу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. То је био метод Христов: кроз револуцију ка револуцији. Прво револуција против зла у себи, а потом револуција против зла ван себе. Ученик Христов морао је издржати једну нештедну критику од свога учитеља. Христос није никога молио да пође за њим, но онога ко би својевољно пошао за њим стављао је он на један тежак испит. Ко би издржао тај испит унутрашње револуције, на коју га је Христос упућивао, тај је тек стицао право да се револтира против других. Треба стећи право на револтирање против зла других људи. То је мисао Христова. То право не стиче човек никаквом дипломом и никаквим звањем, но једним унутрашњим трудним испитом, положеним пред Богом и својом савешћу. Свети владика Николај (Велимировић) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Наишао сам на текст у којем се набрајају правила по којима хришћанин треба да живи. Ако се та правила поштују, вели текст – ето, то значи бити ЧОВЕК. Ту се, поред осталог, наводи како намучене треба сажаљевати.То је погрешан приступ. Мучно је кад те неко сажаљева. Људи који сажаљевају, хтели то да признају или не, сматрају да си отужан у својим недостацима, често и да је у реду и ако сâм себе жалиш. Иако несвесно, они тако испољавају став да си на нижој лествици достојанства у односу на њих.Гледао сам недавно са средњошколцима филм «Тврђава», о монасима који су удомили стотине деце, међу њима и децу рођену са телесним и менталним недостацима. Јасно је да ће на овако дирљив филм пасти покоја суза, али не толико из осећаја пуког сажаљења, колико због урањања у снагу, храброст и лепоту те деце. И онда ме повреди кад чујем да ученица каже: «Не могу ја ово гледати, мени је њих жао.»«Да ли ти је жао себе?»После првобитног шока, мало и повређености, она вели:«Не, зашто бих себе жалила?»«Па и теби сигурно нешто фали, можда само не знаш. Свима недостају различите ствари.»И ту се види како сажаљење, у ствари, удаљује човека од човека. Кроз сажаљење ми на првом месту видимо у особи оно што јој недостаје и што је вредно жаљења. Као да је то човек минус нешто (човек минус здравље, минус новац, итд.). Кроз саучесништво, ми у особи видимо оно што она има и што је вредно наше љубави. При том поштујемо и њене недостатке, али знамо да сâма особа није недостатак. Не треба никога жалити, јер ми и не знамо туђу вредност и величину, његову могућност и шансе које му Бог у невољи, или након ње пружа. Саучествовати у нечијој муци, то је већ друга ствар, ту си као пријатељ. Прихваташ и делиш туђи бол, не упиреш у њега прстом са сигурне даљине. Највеће дело љубави које човек може учинити јесте да другог гледа као себи блиског и једнаког.Не треба жалити ни грешну особу, јер грех је други назив за недостатак љубави. И зато, опет, не сажаљевамо грешне људе, јер би и то значило да се постављамо као бољи од њих и да их познајемо само у њиховим недостацима. Требамо саучествовати, покушати да схватимо зашто ближњи греши, и колико је до нас – помоћи. Бити ту. Више помаже разумевање, но приговарање. Има хришћана и уопште људи који добра дела чине из осећања дужности, или из потребе да се докажу као добри људи. И у томе никад не успевају, јер добра дела не чине чистог срца. Траже захвалност за учињено, кад донирају новац цркви захтевају да им се чита име, славослове сопствена доброчинства, итд. То су они који на први знак невоље кажу: «Зашто ми Бог не помогне?», или за неког човека: «Ја сам њему учинио то и то, а он мени тако...». Туђу невољу правдају њиховом грешношћу, итд. По њима, човека одређује поштовање Божијих заповести и моралних принципа, и онда су у чуду ако им се добро не враћа добрим, јер то је правило и они живе по правилима. Али по Јеванђељу, човека одређује спремност да воли, и то без икакве рачунице.Има хришћана (и осталих људи) који добра дела чине зато што воле. Они не маре за дужности, али итекако маре за особе. Дела љубави се не могу набројати, нити се може установити правило за љубав, јер се сваки човек воли на јединствен начин. И то је оно што значи бити ЧОВЕК - волети другог упркос његовом недостатку, па чак и греху; волети га у његовој слабости, невољи, и дивној јединствености.Бог можда жали због твог греха, али никада не жали тебе у твојим проблемима и борбама. Никада те неће жалити. Али Бог, Творац природе, Неограничен и Савршен, прихвата тебе и сву твоју несавршеност и грешност, и сматра те равним Себи. И чини ти (наизглед) мала, и велика дела, и радује ти се. Схвата твоје муке и недостатке, али те не познаје само у њима.Највећи проблем савременог човека је што не може да прихвати да су сви људи сасвим једнаки. Макар имали различите физичке и душевне особине, макар били различитог звања, статуса и материјалног стања, једнаки смо. А једнаки не жале једни друге. Они се воле, друже и помажу. изворАвденаго
  4. Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека у чијој је интелектуалној, али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса коју је Владета Јеротић целог века неговао. Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“ поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно, нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је пре годину дана са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака. Као психотерапеут и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате и прихватање рада на факултету за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама и социјалним перипетијама изазваним кризама у браку. Као писcu и предавачu, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се у немачком језику назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“ и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година налазио сам разумевање за поступак иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности. Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, управо као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Управо као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“ и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних. Најзад, желео бих да додам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“ - рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо. А овим записом опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену Извор: Српска Православна Црква
  5. „Дубоко у пукотини времена, код леденог саћа чека, кристал даха, твоје коначно сведочанство“. Паул Целан Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека у чијој је интелектуалној, али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса коју је Владета Јеротић целог века неговао. Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“ поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно, нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је пре годину дана са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака. Као психотерапеут и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате и прихватање рада на факултету за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама и социјалним перипетијама изазваним кризама у браку. Као писcu и предавачu, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се у немачком језику назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“ и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година налазио сам разумевање за поступак иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности. Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, управо као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Управо као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“ и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних. Најзад, желео бих да додам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“ - рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо. А овим записом опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Наишао сам на текст у којем се набрајају правила по којима хришћанин треба да живи. Ако се та правила поштују, вели текст – ето, то значи бити ЧОВЕК. Ту се, поред осталог, наводи како намучене треба сажаљевати. То је погрешан приступ. Мучно је кад те неко сажаљева. Људи који сажаљевају, хтели то да признају или не, сматрају да си отужан у својим недостацима, често и да је у реду и ако сâм себе жалиш. Иако несвесно, они тако испољавају став да си на нижој лествици достојанства у односу на њих. Гледао сам недавно са средњошколцима филм «Тврђава», о монасима који су удомили стотине деце, међу њима и децу рођену са телесним и менталним недостацима. Јасно је да ће на овако дирљив филм пасти покоја суза, али не толико из осећаја пуког сажаљења, колико због урањања у снагу, храброст и лепоту те деце. И онда ме повреди кад чујем да ученица каже: «Не могу ја ово гледати, мени је њих жао.» «Да ли ти је жао себе?» После првобитног шока, мало и повређености, она вели: «Не, зашто бих себе жалила?» «Па и теби сигурно нешто фали, можда само не знаш. Свима недостају различите ствари.» И ту се види како сажаљење, у ствари, удаљује човека од човека. Кроз сажаљење ми на првом месту видимо у особи оно што јој недостаје и што је вредно жаљења. Као да је то човек минус нешто (човек минус здравље, минус новац, итд.). Кроз саучесништво, ми у особи видимо оно што она има и што је вредно наше љубави. При том поштујемо и њене недостатке, али знамо да сâма особа није недостатак. Не треба никога жалити, јер ми и не знамо туђу вредност и величину, његову могућност и шансе које му Бог у невољи, или након ње пружа. Саучествовати у нечијој муци, то је већ друга ствар, ту си као пријатељ. Прихваташ и делиш туђи бол, не упиреш у њега прстом са сигурне даљине. Највеће дело љубави које човек може учинити јесте да другог гледа као себи блиског и једнаког. Не треба жалити ни грешну особу, јер грех је други назив за недостатак љубави. И зато, опет, не сажаљевамо грешне људе, јер би и то значило да се постављамо као бољи од њих и да их познајемо само у њиховим недостацима. Требамо саучествовати, покушати да схватимо зашто ближњи греши, и колико је до нас – помоћи. Бити ту. Више помаже разумевање, но приговарање. Има хришћана и уопште људи који добра дела чине из осећања дужности, или из потребе да се докажу као добри људи. И у томе никад не успевају, јер добра дела не чине чистог срца. Траже захвалност за учињено, кад донирају новац цркви захтевају да им се чита име, славослове сопствена доброчинства, итд. То су они који на први знак невоље кажу: «Зашто ми Бог не помогне?», или за неког човека: «Ја сам њему учинио то и то, а он мени тако...». Туђу невољу правдају њиховом грешношћу, итд. По њима, човека одређује поштовање Божијих заповести и моралних принципа, и онда су у чуду ако им се добро не враћа добрим, јер то је правило и они живе по правилима. Али по Јеванђељу, човека одређује спремност да воли, и то без икакве рачунице. Има хришћана (и осталих људи) који добра дела чине зато што воле. Они не маре за дужности, али итекако маре за особе. Дела љубави се не могу набројати, нити се може установити правило за љубав, јер се сваки човек воли на јединствен начин. И то је оно што значи бити ЧОВЕК - волети другог упркос његовом недостатку, па чак и греху; волети га у његовој слабости, невољи, и дивној јединствености. Бог можда жали због твог греха, али никада не жали тебе у твојим проблемима и борбама. Никада те неће жалити. Али Бог, Творац природе, Неограничен и Савршен, прихвата тебе и сву твоју несавршеност и грешност, и сматра те равним Себи. И чини ти (наизглед) мала, и велика дела, и радује ти се. Схвата твоје муке и недостатке, али те не познаје само у њима. Највећи проблем савременог човека је што не може да прихвати да су сви људи сасвим једнаки. Макар имали различите физичке и душевне особине, макар били различитог звања, статуса и материјалног стања, једнаки смо. А једнаки не жале једни друге. Они се воле, друже и помажу. http://avdenagom.blogspot.com/2018/08/blog-post_18.html
  7. Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде.
  8. Данас је председник Србије, у директном ТВ преносу из Војно-техничког института у Жаркову, изјавио и следеће: "А ко од вас хоће у Ђаковици да живи.... јел' има икога од вас..... ја нећу, а јел' има икога од вас. А нема никог, нема никог, ал' је то вековна српска земља коју ћемо да чувамо 5000 година, ал' нема ниједног Србина и ко ће да оде тамо" Аудио снимак: http://www.eparhija-prizren.com/…/use…/4/vucic_djakovica.mp3 Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде. View full Странице
×
×
  • Create New...