Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'никад'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. На Петровдан, дана 12. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Петропавловском храму у Болману. Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Владо Кљајић, парох у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протонамесник Драгослав Шалајић, парох тењски, јереј Срђан Трајковић, парох болмански, и ђакони Радомир Арсеновић и Срђан Лукић. По заамвоној молитви Владика Херувим је изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење ваша храмовна слава. Велика је љубав првоврховних апостола Петра и Павла јер су они својим животом и проповедањем Јеванђеља утврдили темеље Цркве. Исповедали су Господа Исуса Христа као Спаситеља који је дошао да спасе овај свет од греха. Били су проповедници и ревнитељи, широм васељене проносили су и проповедали реч Јеванђеља саображавајући се са том Речи. Били су велики људи, знали су како треба носити Реч Јеванђеља и на који начин треба проповедати васкрслог Господа. Како народу тада, тако и нама данас проповедају како на првом месту свештеници и народ требамо сведочити Јеванђеље, носећи Реч у свом срцу и души. Да бисмо могли зрачити истином Јеванђеља Христос се мора уселити у наше срцу и душу. Требамо да будемо следбеници Јеванђеља, никако његови случајни сапутници. Ако живимо у Духу Цркве живимо истином и љубављу која никад не сагорева. Апостол Павле нам је у својој посланици написао каква љубав треба да буде, како љубав треба да се изграђује. Апостоли су нас упућивали на ону љубав којом Господ љуби човека, оном љубављу коју ми не можемо Њему да узвратимо. Остаје нам да будемо на том путу, да својим трудом и подвигом у овоземаљском животу сведочимо ту љубав. Права љубав је изнад овог света, што више траје то се више умножава, то је она Христова љубав којом Он љуби овај свет. Господ љуби овај свет иако он лежи у греху, увек нам дајући могућност да се покајемо. Апостоли су били проповедници покајања. У незнабожачко време упућивали су народ ка путу истине, охристовљавали су друштво свог времена. Били су проповедници Царства Божјег. Наше назначење овде на земљи је да идемо ка Царству Небеском, да се припремамо за Други Христов долазак. Христос је и дошао међу људе како би нас усмерио на прави пут. Ако желимо чути Реч Јеванђеља и заповести Цркве засигурно ћемо бити на том путу. Једино у Цркви када се приносе Дарови вечног Живота од свих и за све можемо да се сусретнемо са Христом и да обитавамо у Заједници. Требамо да се причешћујемо и да знамо да је Христос једина истина у свету. Христа имамо кроз Тело и Крв Његову сваке недеље на Литургији. Требамо што чешће да се причешћујемо, да посећујемо свети Божји храм. Не можемо Христа срести нигде осим у Цркви, нити чути о Његовој љубави осим у Цркви. Наши храмови треба да долази у храмове, да се сједињује са Христом. Радујем се што сам данас овде са вама, што сам могао да принесем Бескрвну Жртву од свих и за све, што сам могао да се овде помолим са вама. Велика је ваша љубав, храбро опстајете на овим просторима. Наш народ се нажалост исељава, али не смемо заборавити на своја огњишта и своје њиве, јер нам их је дао Бог. Нажалост, дошло је такво време да наш народ одлази. Имамо дубоку веру да ће се народ вратити, да ћемо опет бити у благодатној Заједници. Живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  2. У данима када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ! Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима! Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове: Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу! Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава! Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу! Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога! Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога! Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!
  3. Логос

    Никад робом

    Предмет и дух Сваки предмет има упторебну вредност. Чаша служи да се из ње пије, оловка служи да се њоме пише, међутим, ствари на тржишту, макар и примитивном, задобијају и разменску вредност. Одређен број оловки вреди одређен број чаша тако да се ствари више не разлкују квалитативно према томе за коју употребу служе већ квантитативно колика се количина једне ствари може разменити за другу – што у новчаној размени, где новац постаје универзални еквивалент значи колико новца се може добити за неку свар. Када се ствари унапред производе ради такве размене која нивелише њихова предметна својства употребе, претварајући се, тиме, у једну исту супстанцу која се разлкује само количински, оне постају у пуном смислу речи робе – предмети који немају другу сврху сем да у тржишној циркулацији умножавају капитал. Систем такве робне производње јесте капитализам. Роба у којој је нестанак употребне вредности изведен до краја јесте рад који производи робе. Ова роба се продаје на тржишту радне снаге. Њени власници, радници – који немају ништа друго осим ње – нису кројачи, ливци, мостоградитељи, итд. Будући да су све ствари један исти предмет који умножава капитал, они не кроје одела, не лију машине, не граде мостове, већ својим апстрактним радом производе апстрактни предмет који умножава вредност капитала. Они немају другу вредност осим да буду извор вишка вредности, производећи више него што коштају и то увек више и све више. Када даљом апстракцијом роба постаје информација и новац знак а душе и тела простор циркулације у коме се умножава вредност (капитала), тада смо сви духови, чак не ни духови него дух. То је некадашњи Дух комунизма, који сада више не кружи тек Европом, него целим светом. Али то је дух у коме данас кружи капитал који је присвојио саму супстанцу заједништва – приватизовати заједништво међутим јесте оксиморон. Ова контрадикција у чијем је срцу заједница јесте пункт слободе, једна од тачки које се могу ширити даље и даље до победе. Попут семена сенфа које је најмање од свих семења али кад узрасте могу у његовом хладу птице небеске живети (Мт 13, 31-32; Мк 4, 31-32; Лк 13, 19). Јер Дух ипак кружи и то Свети Дух (Јн 3, 8). Полов(ич)на душа и нова роба „На први поглед роба изгледа ствар сама по себи разумљива, тривијална. Из њене анализе излази да је она веома врашка ствар, пуна метафизичких домишљања и теолошких суптилности… Овде је ствар… у томе да одређен друштвени однос међу самим људима узима за њих фантасмагоричан облик односа међу стварима” (Капитал 1. том)… Ове познате Марксове речи описују тајанствени процес који се одвија испод нивоа наше свести, воље, пристанка, икакве одлуке, процес који је, практично, сам наш текући живот – живот отуђен у капиталистичком свету робе. Ми можемо, по опредељењу, у антиципацији, или некаквом тренутном (у овом пролазном свету, пролазном) праксом или борбом стећи искуство другачијег света: „Где воде врцају и плодне воћке израстају, а цвеће пупи праведнијом бојом” (Robert Browning, the Pied Piper of Hamelin). Али, пре сваког мишљења, сам наш физиолошки живот остаје неразмрсиво уплетен у робни начин производње – производње предмета, природе, субјективности као робе. На речима можемо бити „никад робом!” – али на делу смо увек тржишном робом. Јер капиталистички аутоматизам искључује: реч, слободу, мишљење. Ту не важи „У почетку беше Логос” (Јн 1, 1). По Марксу: „Усвојој недоумици, наши власници роба мисле као Фауст. У почетку беше дело! Они су, дакле, већ делали пре но што су почели мислити” (Капитал). Докле год смо у капитализаму, нико није изузет из робне производње, нити из репродукције самог живота као робе. Не само да је довољно да неко купи макар папирну марамицу или да поједе парченце чоколаде или хлеба и тиме је већ карика у ланцу друштвене функције „искључене робе” – новца, која је „општи еквивалент” свих роба укључујући људе, него нам се ово „постварење” дешава још пре нашег настанка – као предуслов могућности нашег бића. Само биолошко рођење у капитализму је већ постварење. Такву ситуацију, која мисао у њеном зачетку поробљава на делу, Маркс описује спајајући у једно два одломка из Јовановог Откривења: „Ови једно мишљење имају и своју силу и власт дају звери. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њеног” (Отк 17, 13. 13, 17 – Капитал 1. том, речи Апокалипсе Маркс наводи на латинском: lili unum consilium habent). Наравно, капиталистички субјект није сведен на чисту ствар, већ је амалгам особе и ствари. Отуд и непрецизни Лукачев исказ „да управо човештво и душа (пролетера) нису измењени у робе” који постаје јаснији у светлости тврдње Симон Вејл како је након искуства рада у фабрици Рено „изгубила пола душе!” Она друга половина наше душе остаје залог могуће слободе али једино уколико се не задовољимо само том полвином. У супротном живимо половично, отуђени у оба света. Тада и „еманципаторни” политички активизам служи тек као идеолошка потпора ропству, као што је и (породична, итд) љубав онда, у најбољем случају, интимни кутак отуђеног друштва. А вера постаје декоративни додатак свему томе. – као да је Христос рекао „овако дакле молите се ви”: Оче наш…нека буде воља твоја на небу а не на земљи, иако, као што је познато, његове речи гласе: „Оче наш… нека буде воља твоја и на земљи као и на небу…” Преумљење Међутим, земља је данас подјармљена капиталу. А уколико мислимо да нас се то не тиче пошто је ахисторијско „небо” наша слободна територија, варамо се. Јер ако под „небом” не подразумевамо победничку будућност ослобођене земље тј. космоса „где правда обитава“ (Пт 3, 13) објављивану и искушавану у еманципаторним истроијским догађајима некада и сада и овде, него некакву „духовну” стварност изван земаљског света, онда треба да знамо да је, у датим историјским околностима, такво „небо” цвеће на ланцу којим нас капитал веже, или шарени плафон наше тамнице. Наиме, у нашем капиталистичком свету универзални еквивалент свега земаљског је новац, а универзални еквивалент свега „небеског” (тј. нематеријалних „политичких” односа моћи) је закон. У пракси законитих, капиталу послушних, Цркава (свих деноманиција), чак и оне „безаконе”, „најнеприродније” речи Новога Завета какве се противе идеолошки натурализованим облицима мишљења, претворене су у законски код буржујске „људске природе”. Тако последњи неће бити први у револуционарном смислу постајања првином новога друштва, већ би требало да „трпељиво” остану последњи како би били први у очима Бога; Исто тако, новозаветно „ко не мрзи… не може бити мој ученик” у таквој оптици не значи ко не мрзи патријархалне ропске фамилијарне обичаје и читаву поробљавајућу друштвену хијерархију, него ко више воли породицу од Бога те не поштује строгост хијерархије, придајући већи значај некој нижој карици у ланцу субординација од самог њеног „божанског” врха, итд. Закон никада није трансисторијски. А у модерности је од почетка подређен кружењу (робе и) новца тј. капиталу. Закон, по чувеном изразу Анатола Франса, „подједнако забрањује богатима и клошарима да спавају под мостом” па би док богаташи дремају у својим вилама клошари требало да бдију. Закон дозвољава и богатима и сиромашнима да се међусобно туже и суде, иако само богати могу платити парнице и адвокате. А на крају крајева, корпорације богатих заштитиће сама буржујска држава јер су „to big to fail” (превелики да би пропали). И заиста, конгресмени и бизнисмени су у праву: политика је еминентно економија, закон је еминентно новац и то „електрични” новац неухватљивих трансакција транснационалних корпорација. Стварно су корпорације и банке превише велике да би се допустило да падну. Њиховим падом ништа нарочито се не би променило, али допуштањем да оне падну, пало би капиталистичко друштво какво познајемо, а већ је и самим тим признањем (током економске кризе 2009) да су банке „превише велике да падну” напрсла идеолошка слика о аутономији закона и „демократске” полтике у односу на интересе капитала. „Одређени човек је краљ – тврди у Капиталу Маркс – само зато што су други људи у односу потчињености према њему. Они, насупрот томе, замишљају како су му потчињени јер је он краљ.” У искривљеном огледалу свакодневице ентитети који доминирају над нама због нашег служањског односа према њима, перцепирају се као доминантни сами по себи, а ми им, наводно, по самој природи ствари служимо. Ове идеолошке дисторзије, међутим, нису пуки субјективни доживљај, оне су „објективни облици мишљења” – објективни јер је у складу са њима изграђена читава друштвена мрежа која их подржава и коју они у чину капиталистичке адеквације, не субјекта и објекта, него робног објекта и у њему отуђеног ропског субјекта, подржавају. Због наше упетљаности у процес доминације над нама, критика – светоотачко/библијско „расуђивање” (διάκρισις) увек мора бити и самокритика или чак новозаветно „самоосуђивање” (αὐτοκατάκριτος). Морамо се борити са собом. Морамо мислити и контраинтуитивно, супротно од онога што нам изгледа логично и саморазумљиво или што код нас изазива пријатне афекте јер идеологија је у нама! Промена ума кроз контраинтерпелацију из потчињености капиталу и закону у месијанску заједницу и заједништво са убогим Месијом (Слугом и сином слушкиње – Пс 116, 16) који, не укида апстрактни закон, него суспендује свако „божанско” позитивно законодавство ради потребе човека (јер није човек ради суботе него субота ради човека) јесте покајање/преумљење. Без преумљења (μετάνοια) било каква шира друштвена трансформација је незамислива. Ово је сазнао и апостол Павле када се Предомислио (са великим П) на путу за Дамаск, када је онима без закона био као без закона премда – како рече – није Богу без закона него у закону Месијином (Кор 9, 21), када је закон свео на љубав према ближњем, пропуштајући чак да наведе љубав према Богу (Рим 13, 8-10) у својој парафрази „Шма Исраел” (5 Мој). Пошто је од сад трансцеденција Духом светим иманентизована у узајамној љубави чланова егалитарне месијанске заједнице. Где уместо посесивног супарништва – „Јер ко те истиче” – влада солидарни мутуализам међусобног даривања – „Шта имаш што ниси примио?” (1 Кор 4, 7), где је све наше: „било свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше” (1Кор 3, 22), где је правило не уравниловка, већ (давно пре Маркса) једнакост (ἰσότης) спроведена асиметрично према могућностима и потребама (2Кор 8, 13-14). Уморни од капитализма и натоварни, сви ми данас знамо: Да нам уместо рада требају стваралаштво игра и одмор, а пре тога храна, дом, и достојанствен рад за све. Уместо идеологије плодна разиграност општег интелекта, а пре тога (бесплатно) образовање за свакога. Уместо закона љубав, а пре тога солидарност свих са свима. У светлости свега овог, новом надом одјекују познате речи: „Покајте се и верујте у добру вест јер се приближило Царство Божије и на земљи као на небу!” (Мк1,15; Мт 3,2; Мт 6, 10; Лк 11, 2) Извор: Теологија.нет
  4. У данима када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ! Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима! Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове: Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу! Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава! Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу! Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога! Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога! Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота! View full Странице
  5. «Ја волим своје дете,» – каже једна мајка. И зове га петсто пута на дан. «То чиним из љубави, да видим како је и где је.» Међутим, није тако. У ствари, она једноставно не може да поднесе кад дете оде од ње. Не подноси кад дете нестаје из њеног видокруга и живи сопственим животом. «А с ким си? А зашто си се задржао? А какве гласове то чујем? Ко то прича? А ко је та девојка?» То је очигледна подозривост и болестан однос. И разуме се, нема ту никакве љубави. Зато што је љубав жртва. То је «желим да рашириш своја крила, желим ти добро». «Он треба да расте, а ја да се умањујем» (Јн. 3: 30), – рекао је свети Јован Крститељ кад је угледао Господа. Волим Господа. И пошто Га волим неће ме узнемиравати то што се налазим на извесној удаљености од њега. Јер куд год да кренем Он зрачи таквом светлошћу да нема више ни раздаљине, ни сенке. И док Га волим увек ћу бити у светлости. Зато сам спреман да идем било куда и да будем тамо где ме Он одведе. Радујем се Ономе Кога волим. Волим Га и нека изгледа да се гасим и нестајем. Волим Га и издалека, осећам то својим срцем. Остављам место за другог да би могао да дише, да би могао да се креће и да се осећа слободно. Не повређује ме ако он разговара с другим. Не гуши ме то, не узнемирава ме, нисам љубоморан и не мучим се. А да ли знаш како то делује на човека? Он ће те више заволети и неће се удаљити од тебе. Зашто? Па зато што му дозвољаваш да то учини. А кад човеку даш могућност да се удаљи од тебе, он то не чини. Кад га вучеш себи на силу, кад инсистираш, постижеш супротно. Разумеш ли? То се дешава у нашим односима с разним људима. Видиш то на примеру својих односа. Кажеш: «Љубоморна сам због мужа, не могу, патим...» Али ако га волиш, погледај себе. И прво стекни сопствену лепоту која ће те испунити осећајем сигурности и мира. А онда научи да истински волиш свог мужа, да се молиш за њега и да осећаш оно што он осећа. Односно, да се стално питаш: «Да ли му прија оно што сад радим? Ево ово, досађујем му, замарам га, вршим притисак на њега, да ли му то прија? Односно, да ли је мом мужу (или мојој жени) пријатно то што сад приморавам његову (њену) душу на нешто?» Кад читаш Јеванђеље, немој га читати формално, већ се стално питај: а где сам у ономе што је овде речено ја? Шта је повезано с мојим животом? Христос каже: «И као што желите да људи поступају према вама, тако и ви поступајте према њима» (Лк. 6: 31). Примени ову Христову истину на свој живот и размисли: да ли би ти се то свидело? Да ли би ти се свидело, на пример, да сваки пут кад идеш да прошеташ и да поразговараш с другом, да мало живиш својим животом, или кад идеш сам у шетњу, осећаш да те стално неко прати и за нешто сумњичи? Зашто идеш тамо? Зашто ме остављаш? Не говориш ми све... Зашто кришом разговараш телефоном? Зашто си се окренуо тамо? Зашто си прекинуо свој разговор? Сумње, сумње, сумње... Али на такав начин ништа нећеш постићи. Љубав и слобода увек иду заједно. Реци: «Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш.» И човек ће одговорити: «То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!» У сваком случају, Бог поступа управо тако. Он нас поштује у сваком тренутку нашег живота. Даје нам слободу кретања. И не свети нам се. Дозвољава ти да учиниш свој грех, да се удаљиш од Њега, и шта ти каже? Сваког дана излази сунце и сија целом свету! Сунце је љубав – зар не? Сваког дана кад излази сунце Господ као да ти поново каже: «И данас сам испуњен љубављу према теби. Дарујем ти нови дан. Не просто зато да би ти појео свој доручак и да би започео дан у радости и тако даље, већ да би то прихватио и размислио: то што сам данас жив значи да ме Господ воли.» Мене. Мене, који сам јуче тонуо у свом егоизму, злоби, љубомори, осветољубивости, радозналости и осудама. Учинио сам много тога што је задовољило мој нарцизам, моје самољубље и моје пороке. И без обзира на то, Христос је поново извео Своје сунце и ја сам угледао светлост и нови дан! Шта Христос говори свим овим? «И данас те поново волим. Нека си јуче био онакав какав си био. Али данас ти дајем могућност да поново начиниш свој избор.» Христос каже: «И кад пада киша, она не разликује и пада и на добре и на зле.» Она кваси све. Кваси све куће, све ливаде. Киша пада на све. Видиш ли? «Будите милосрдни као што је милосрдан и ваш Отац» (Лк. 6: 36). Односно, имај милосрђе, самилост и љубав према свему, доброту и разумевање. Како су то изванредне особине! Једном си ми рекао: «Ранила ме је љубав. Заволео сам и био сам рањен.» Не знам сећаш ли се шта сам ти одговорио? Не у своје име, већ на основу свог животног искуства и онога што сам прочитао и видео: љубав сама по себи никад не рањава. Љубав је живот. Љубав је светлост и дах нашег срца. То је снажна циркулација крви. Кад волиш осећаш како крв стиже у твој мозак, у твоје срце, у твоје ћелије. Кад волиш испуњава те живот. Љубав те не рањава. И без обзира на то верујем ти кад кажеш да си «рањен». Али не љубављу. Ранила те је неостварена нада у то да ћеш и ти бити завољен као што си заволео, и да ћеш заузврат бити награђен љубављу. Зато си био рањен очекујући оно што ниси добио. То те је ранило. А кад схватиш да љубав, истинска љубав, не моли, не очекује ништа заузврат, нећеш се толико жалостити. Бићеш миран и у случају да добијеш награду, и да је не добијеш. Ако се испостави да ти је љубав узвраћена, сигурно ћеш бити радостан и биће ти добро (разуме се, то је најбоља варијанта!). Али ако остане неузвраћена, нећеш патити. Немам у виду да треба да будеш бестрастан, равнодушан и тврд као камен. Не желим да те буде баш брига да ли те људи воле или не. Човек си, а за човека је природно да се радује кад га воле. На пример, спремио си укусну храну и желиш да ти кажу: «Како је укусно!» Не радујеш се само због тога што су те похвалили за спремљено јело, већ осећаш да те осим овог разлога – захвалности за храну – још и воле. Кроз храну молиш за љубав, желиш да даш како би добио. И не добијајући захвалност патиш. То се дешава често и многим поводима. «Видиш, није ме погледао! Гледај, није чак ни попричао са мном! Жао ми је што није одговорио, значи да ме не воли!» Шта се дешава? Зашто те толико јако боли кад те нико не воли? Мислим да је то зато што још нисмо осетили да нас Бог воли. Кад бисмо стално осећали Христову нежност и то да Он додирује наше срце, све би било другачије. Замисли сад у уму, у срцу, извесну мислену шему како Христос држи твоје срце у Својим рукама. Или да те Христос додирује Својим рукама, да додирује твоје срце и непрекидно га милује. Нежно га мази и каже: «Ту сам, ту сам. Волим те, волим. Прихватам те. Кажем ти да си Ми драгоцен, зато што ти Ја дајем ту вредност, јер Ја сам те створио. Ја се бринем за тебе. Веома те волим и од свег срца желим да те подржим у животу, да ти и даље дајем све оне дарове које ти дајем. Стално сам с тобом, стално.» Можеш ли то да осетиш? Кад осетиш да све то потиче од Христа и храни твоју душу, да си човек којег Он воли, вољено створење Божије, много више ће те хранити љубав, твоја душа ће бити испуњена, а суд твог срца ће се преливати! И више те неће бити брига да ли ти други дарују љубав и признање како би тиме испунио душу. Твоја душа ће већ бити пуна. А кад људи почну да показују љубав према теби, рећи ћеш: «Веома сам вам захвалан», биће ти драго због братске љубави и општења с другима. Наслађиваћеш се општењем, топлим погледом и пољупцем другог, његовим загрљајем. Радоваћеш се свему томе, зато што си човек. Али ћеш добити чудесну могућност и привилегију да се не узнемираваш кад ти не дају љубав. Зато што ће твоје срце и твој ум бити приковани за искључиву вредност коју ти даје Христос! И чућеш у себи глас Христа Који ти каже: «Волим те. Волим те.» Твој Творац, твој Саздатељ, Бог, Који је апсолутно несебичан, Христос, Чија су искреност у односу према нама несумњиви, Који може да нас спаси и да одржава живот у нама! Желиш да те људи воле зато што си човек. Праведно је то што желиш. Али не очекуј много од њихове љубави, зато што ће она у извесном тренутку нестати. У извесном тренутку други човек ће се уморити. Твој муж устаје ујутру, иде на посао, и губиш га на дуги низ сати. Једни млади људи који су се недавно венчали рекли су ми: «Ах, како нам недостаје љубав! Растајемо се, срећемо се касно увече, цео дан смо одвојени.» Видиш ли? Волети и осећати љубав другог је, разуме се, могуће, али без Бога није могуће непрестано осећати заједништво које ти даје вредност. А овде је Сам Бог цео дан и целу ноћ поред тебе и даје ти живот. И кад се ноћу пробудиш и жудиш за нежношћу и топлином, кад желиш да поразговраш, видиш поред себе свог мужа, видиш своју жену, али не можеш да поделиш своја осећања с блиским човеком зато што он или она спава. Али пролазе тренуци и ти одлучујеш да пробудиш онога кога волиш. Питаш: «Реци ми да ли ме волиш?» И чујеш у одговор: «Јеси ли полудела, погледај на сат! Погледај колико је сати, а ти ме питаш да ли те волим! Па добро, волим, волим, само хајде да већ једном спавамо! Треба да устанем у седам ујутру!» Видиш? Он те воли, али не може то да ти каже ако га пробудиш у два или три сата после поноћи. А Господ ти о Својој љубави говори увек. Љубав Божија је она љубав која ти даје вредност, она је стално присутна у твом животу. Кад се залупе врата, кад ти муж каже: «Здраво!» и одлази, или кад се опрашташ од њега, затвараш за собом врата и одлазиш из куће, и идеш на посао, и шаљеш децу у школу, ова љубав и ова нежност су све време с тобом. Кад би то осећао, осећао би се као цар. Богати владар и важан човек, изузетна личност. Не егоистички, већ с осећањем да сам «дете Небеског Цара! Ја сам дете Бога и дело Христове љубави. Имам вредност. И ако ме људи све време буду пљували, ако ме буду мрзели, ако ми буду желели зло мој Бог ме свеједно воли. Воли ме Онај Ко је достојан да ме воли. Онај Чија је љубав несумњива и истинита, она ме држи у овом животу и даје ми живот.» Ако то схватиш, нећеш бити тако лако рањив, нећеш се секирати узалуд. Усмерићеш свој ум ка вољеном Господу, вољеном Христу. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никаква људска љубав те неће збунити. Ако ти је дају и ако ти је не дају. Заш како је то дивно! И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што ћеш постати слободан човек. Нећеш више бити нервозан и досадан, напет и потиштен. Бићеш пријатан свима. Познајем једну мајку која веома воли своју децу. Толико јој недостају кад нису поред ње! Али један има мотор и све време је ван куће, касно се враћа. Други путује. Трећи иде на ходочашћа. Још једна кћерка жели једно, други син ради друго... Ова мајка толико воли своју децу и толико би желела да бескрајно буде поред њих! Може толико много да им да, да им исприча. Али даје предност томе да их воли и поштује. Она дубоко цени њихов избор! Њена свеобухватна љубав ме је многоме научила. Све си добро схватила – говорим управо о теби. Да, сад разговарам с тобом. Немој сумњати и немој се питати. Понекад ме слушаш и падају ти на памет мисли: зар он то о мени говори? И сама себи одговараш: «Ма не, нема у виду мене, зато што нисам толико добра, нисам тако смирена...» Да, имам у виду управо тебе! Овај твој дар ме је веома дотакао и многоме научио. Сећам се како си дозволила свом детету да купи мотор, мада у души то нимало ниси желела. Све време се бринеш да му се нешто не деси, али схваташ да је љубав превладавање. Нема љубави без ризика. Не дешава се да је у животу све прорачунато и познато. Љубав је скок у непознато. То је кад кажеш: «Па шта да се ради! Стално му причам, а он неће да ме слуша! Шта могу да учиним за своје дете? Једино што могу јесте да наставим да га волим! Не могу да вршим притисак на своје дете и да га прогањам. Једноставно ћу наставити да га волим!» И то је попут невидљивог покрова љубави, попут топлог покривача деликатне бриге. Он је невидљив, али суштински покрива душу детета. И дете то осећа. Оно осећа љубав. Љубав, коју му ти дарујеш. То је најбоља инвестиција и најбоља тактика. Ја не подносим притисак. Не могу да притискам људе и не подносим кад ме притискају. Не могу да гледам на то како људи са стране врше пресинг. То ме веома узнемирава. «Сви смо, оче били у цркви.» Родитељи ове речи изговарају с поносом, али ако се пажљиво загледаш у лица чланова те породице видиш да је половина задовољна, а остали су потиштени и нервозни. Зато што су дошли у храм на силу. А то већ није љубав. «Али, оче, зашто то кажете? Одлазак у храм је света ствар, а ви кажете да не доводим децу у цркву!» Да, кажем, али Сам Господ поштује човеков избор због бескрајне љубави према њему. Кад осване недељно јутро и нико из велике вишеспратнице не оде у цркву Господ не оставља без струје овај квартал града. Он поново даје људима светлост. Поново им даје кишу. Његови дарови не престају. Бог се не свети, Он воли. Зато што и ови људи остају с Богом. Обратите пажњу на оно што ћу вам сад рећи: Бог нема проблам с људима. Он има више проблема са мном, с тобом, с нашим међусобним жалбама, притиском и досађивањем. «Али то сам му рекла за његово добро! Али за његово добро му кажем да пости и тајно му доливам свету воду, и кришом сам му ставила нафору, а он ју је одгурнуо и рекао: ‘Узми, не подносим то!’ Шта сам лоше учинила? Све је то из љубави!» Да ли си то учинила из љубави? Зашто је онда сва та граја у кући ако си учинила због љубави?! А да ли си размишљала: можда се твоја љубав само зове љубав, али нема њене особине? Није довољно држати у рукама таблицу с натписом «љубав». Љубав треба да потиче из срца. А чини се да из твог срца исходи само равнодушност. Љубав није равнодушност. Љубав је поштовање и слобода. Већ сам говорио о мајци која је дозволила свом детету да купи мотор. Ова мајка није раводушна, не! Она веома воли свог сина и покрива га својом молитвом. Дозвољава му да оде, али га покрива својом молитвом. Обавија га својом молитвом. Заодева га својом молитвом и љубављу. И у тренутку кад му каже: «Иди!», од ње исходе таласи. Таласи љубави, топлине, доброте и молитве. Она то чини, дозволите ми да кажем, као Бог. Зато што је њено понашање божанско. Управо такви су обичаји Бога. Одлазиш од Њега, али сунце Божије почиње да светли у твом срцу. Бог каже: «Иди! Ја ћу ти давати топлоту како би стекао умиљење и престао да се опиреш као пастир у причи о Бореју 1) и Сунцу.» Сећаш ли се како су се Сунце и Бореј кладили ко је од њих јачи и ко може да скине сако патиру? Бореј је почео да дува и што је јаче дувао, тим више се скупљао пастир и све више се ушушкавао у своју одећу. Опирао се. Јер што је већа хладноћа коју ствараш у души другог човека, тим више се он брани, супротставља и чини теби за инат. А кад зрачиш љубављу све се мења. Шта се даље каже у причи? Да је после Бореја дошло и засијало Сунце! Пастир се опустио, загрејао се и скинуо је свој сако. Таква је љубав. Тешка је то ствар. Дакле, чуј сад шта ти је чинити, па да завршимо. Шта да радиш? Да ме заволиш! Пре свега. Знаш ли зашто? Зато што осећам да данашњу емисију нисам добро водио. Али ако будем знао да ме волиш смирићу се. Јер знаш да и у мени постоји несигурност. Она постоји у сваком од нас. Стално се питамо разноразним поводима. «А да ли нас воле? А да ли је с нама све у реду? А да ли ће нас похвалити или неће?» Сви ми заувек остајемо деца у души. Чак и свештеник, ако је добро обрадио иверје и некоме га је показао, жели да чује лепу реч: «Како ти је то добро испало, оче! Баш лепо, много ми се свидело!» То се назива охрабривањем. То није егоизам. Нежност није егоизам, нежност, коју дајеш души неког другог. Понекад замењујемо појмове и постајемо тврдокорни. И ову тврдокорност називамо аскезом. Понашамо се неприступачно и ову неприступачност називамо стражењем. Ми смо «само стражење и молитва», а у ствари смо неприступачни и тврдокорни. Човек долази код нас, жели да нас дотакне, али је то исто што и дотаћи бодље кактуса. И он одлази. Знај да су наш изглед и понашање попут бодљи кактуса. А ми сматрамо да нас то чини великим аскетама и старцима данашњице. Не, то није љубав. И није аскеза. Аскета је сладак човек. Према себи има аскетски приступ, али истовремено воли себе. «Воли ближњег свог као себе самог» (Мт. 22: 39), – каже Христос. Заволи ближњег свог као себе самог. Ту нема глагола, али се он подразумева. О чему говоре ове речи? Заволи свог брата исто онако као што волиш самог себе. Да ли си обратио пажњу на то? Бог жели да заволиш себе самог. На другом месту, Он наравно, каже да треба омрзнути своју душу. Шта се тамо има и виду? Да треба да омрзнеш страсти свог срца, злобу која живи у теби. Односно, да увидиш свој егоизам и да га омрзнеш. Али то не значи да треба да мрзиш самог себе, зато што твој егоизам није исто што и ти. Ти си оно што је Бог створио. А Бог није створио егоизам. Бог ти није дао зло. Бог ти није дао твоје слабости. Оне су се појавиле за време твог одрастања, твог васпитања, твог идења кроз живот, израсле су из свега што си доживео. Другим речима, да би умео да заволиш свог брата као самог себе прво треба да заволиш себе. Сад још нешто и завршавам. Размисли о оним људима које због нечега не волиш довољно, за које нема посебног места у твом срцу. Понекад ми кажеш: овај се лоше понашао према мени и зато ме је наљутио. Размисли о таквим људима у твом животу: о родбини, о ташти која је била брбљива, која се мешала у твој породични живот и није испуњавала своја обећања. Или размисли о својој заови која те је оговарала. Размисли о њима. Јер има и таквих, зар не? Можда су то једно, двоје, троје људи. Размисли о њима и смести их у своје срце. И осећај како их својим срцем грлиш, како их примаш дубоко, како их чиниш својим друштвом, доводиш до Бога и остављаш их у Његовом присуству и светлости и кажеш: «Господе, ове људе, овог човека...» Не можеш то да изговориш, а? Тешко ти је. Али не одбијаш. Потруди се да учиниш то ма колико да ти је тешко. Узми овог човека и реци Богу: «Боже мој, смилуј му се, помози му. А прво помози мени, безосећајном човеку.» Тако реци: «Не могу да га заволим! Реци ми, Христе, шта осећаш према њему? Помози ми, Христе мој, да га заволим као што га Ти волиш! Зато што га Ти, Господе, волиш, зар не?» Христос поново не изговара ни реч. Дира ме ово Христово ћутање. Христос ћути, зато што је поново на Крсту, ћутке нас гледа. Сад Христос не говори, али се сећам као је тада на Крсту рекао: «Оче, опрости им» (в.: Лк. 23: 34). И на Крсту је зрачио љубављу. У последњим тренуцима Његовог живота сва наша злоба је била усмерена на Њега. Донели смо Му сву нашу злобу, а Христос је и на њу одговорио љубављу, опраштањем, добротом и милосрђем. Тако и ти поступај. Реци: «Христе мој, онај ко ми је нанео зло, она која ме је увредила, онај ко ме је раставио, она која ми је нанела бол – шта год да ми учине, чак и најстрашније, молим Те, помози и да моје срце постане попут Твог. И дај свима онима који су ми задали бол и који су ми причинили штету, дарове Твоје љубави. Дај им здравље, дај им радост, дај им доброту, дај им другове и другарице, дај им диван живот. Немој се никоме светити, Господе. И ако сам проклео онога ко ми жели зло и ако сам пожелео да му се деси нешто рђаво, и ако сам сазнао да му се нешто десило, па сам се обрадовао у души, све то, Господе, промени! Промени ме, Господе, учини моје срце попут Твог, научи ме да волим тако као што Ти волиш. Иначе нисам хришћани. Иначе, чак и ако све испуним, ако о свему могу да разговарам, да размотрим црквене теме, догматске, светоотачке, монашке, ако дивно говорим, али то не чиним, – како ћу стати пред Тобом? Шта ћу рећи? Шта ћу рећи ако не научим да волим?» Учини још нешто. Кад те неко ражалости, призови човека који ти је нанео штету у својој молитви и замоли га за молитве да се код тебе све среди. Учини оно што је учинио свети Зосима кад је сазнао да га је један човек оптужио. А знаш ли да је онај који га је оптужио свега неколико дана пре то га говорио: «Оче Зосимо, веома те волим.» А отац Зосима му рече: – Сад ме волиш зато што је између нас све у реду. А ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети? – У том случају, оче, не знам. – А ја ћу те, чедо моје, волети како год да поступиш са мном! И не само сад, кад ме волиш и кад те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени, наставићу да те волим. Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему. Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена. Наставио је да га воли. И знате ли шта је светац урадио једном кад га је заболело око? Закрстио је око и рекао: «Христе моје, по молитвама мог брата, који ме клевеће, исцели моје око.» И љубав је учинила чудо: око је оздравило. И ти тако поступај и све ће ти бити добро. Зато што нас понекад осветољубивост, мржња, проклетства и негодовање понекад воде у болест. Лекари нам стално говоре о томе да рак и разне друге болести: чиреви, крварење желуца, хипертонија, притисак – изазива душевна напетост. Шта је душевна напетост? Њен корен је у недостатку љубави. Осећаш у другом свог непријатеља. Не осећаш да сте једно, да смо сви једно. Нисмо непријатељи. Зашто да се растајемо? Чему поделе? Где ћеш за сто година бити ти, и где ћу бити ја? Где ћемо сви бити пред Богом? Зашто онда да се свађамо? Зашто да се не волимо? Зашто да не опраштамо? Просто смо глупаци! Глупост је не волети другог. А волети – значи имати велику памет, мудрост и светост. Божански је волети. Архимандрит Андреј (Конанос) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру
  7. Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву.
  8. Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Често чујемо, а и сами смо сведоци тога, да је данас институција брака у кризи. И то важи за многе земље, без обзира на економску снагу и друштвене прилике. У западном свету, а све чешће и код нас, приметан је тренд заједничког живљења, али без благослова Цркве и потписа пред матичарем. У неким земљама чак постоје уговори којима се уређују односи партнера, како би се знало каква су чија права у случају раздвајања. Узрок томе свакако су предбрачни односи у које млади ступају, што доводи до става:“Зашто да се венчавамо, кад све то имамо и без брака?“ Нечастиви трује човека на разне начине и удаљава га са благословеног пута, рекао је поред осталог свештеник Велимир Врућинић, парох при новосадском Храму Светих Кирила и Методија. Међу аргументима против брака јесу и немање посла, стана и сл. Ту видимо страх од преузимања одговорности, првенствено код мушкараца. Било је и тежих времена, а људи су улазили у брак. Брачни простор је могућност да искушења заједнички пребродимо и стекнемо добра у овом свету. Боље је да као супружници зајдно стичемо, тад је још већа љубав, која је данас нажалост погрешно схваћена. Много се прича о правима (женским, дечјим), а извор и дародавац истинске љубави је Господ Бог – указује свештеник Врућинић. О томе нам, подсећа предавач, најбоље говори „Химна љубави“ Светог апостола Павла. У њој је најлепшим речима описана љубав која „дуго трпи“, пожртвована љубав која никад не престаје. Данас није лако одабрати животног сапутника, будући да се млади углавном крећу у ноћним сатима по бучним и задимљеним локалима, где се не може квалитетно ни прозборити с неким, а тиме ни знати да ли је то особа за дељење живота. Свети апостол Павле однос супружника упоређује са односом Христа и Цркве. Стога, потребан је озбиљан труд да добро упознамо једно друго пре него што се одлучимо да остатак живота проведемо заједно и одемо у вечност. Јер, брак не престаје земаљском смрћу. Носимо бурме и венце за вечност. Данас је доминантна брига о спољашности, нарочито код жена. Наравно, то треба да постоји, али не сме се заборавити брига о души. Код мушкараца, пак, мањка одговорности и бракови се растурају. Многи се венчавају у цркви, а да нису размислили уопште шта представља чин венчања. Људи се разилазе пред првом препреком, уместо да управо кроз њу провере и учврсте своју љубав. Требало би се уздати у Господа и уз Његову помоћ се све може превазићи… Мушкарац је позван да буде домаћин, док жена има највећи благослов на свету – благослов мајчинства и на лик Мајке Божје би требало да се угледа. Мушкарац не би могао да буд храбар и способан да није добре и трпљиве жене. Свако има своју велику и једнако важну улогу – наглашава свештеник Велимир Врућинић. Благодат и љубав се временом троше, напор свакодневног живота оптерећује, а ту су и прељубе и уплитања родитеља у живот супружника, због чега долази до конфликата у браку. Дрво љубави захтева заливање, каже отац Велимир Врућинић. Бог увек помаже. На нама је да се молимо и препустимо Му се. Он зна наше потребе и помоћи ће нам да сачувамо најлепшу заједницу у свету, а то је брачна, закључио је свештеник Велимир Врућинић своје излагање о браку на трибини у Ваљевској гимназији. Судећи по реакцијама публике, ово предавање донело је прегршт драгоцених савета, али и отворило прегршт питања о овој и сродним темама, на која ће одговоре покушати да пруже нека наредна предавања. О томе колико наша вера може променити живот човеку и вратити га на пут ма колико и како био залутао, говориће наредни гост циклуса „Православље и млади“ Клаус Кенет, пензионисани професор из Немачке који живи у Швајцарској. Трећи пут Ваљевци ће имати прилику да га чују 22. октобра 2018. године у Вишем јавном тужилаштву, најавио је свештеник Дејан Трипковић. Ј. Ј. Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. View full Странице
  9. Камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен и дивно је то у очима нашим, ријечи су Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Крајеугаони камен васионе, неба и земље, крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос, вјечни логос Божији кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји. У знаку Његовог Распећа и Његовог Васкрсења је судбина свијета и судбина људске историје, и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано живоносним гробом Христовим, Часним крстом Његовим, Његовим Распећем и свјетлошћу Његовог Светог Васкрсења. Као и историја читавог свијета, тако и историја нашега народа српског, и све оно у њој што је часно и честито било и што јесте данас, оно је у знаку Христовог Распећа и Васкрсења. Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса Божијег, Светог Великомученика Косовског Лазара. И његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је управо у знаку Христа Распетог и Христа Васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које се причести Христом распетим и Христом васркслим и који гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота. Ловћенски Тајновидац је записао 1847. године оне ријечи његове Нада нема више ни у кога до у Бога и своје руке и додао велику библијску истину Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу (нада не безнађе). Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, живоноснога. И као што је Христов гроб живоносни, тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ, који је овдје живио и живи на овом мјесту које му је Бога дао на њему урађа и доноси своје плодове, него је та Гробница косовска, светионик свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у европским народима до данашњега дана. Нада је Косово, није безнађе никада било, и данас није безнађе него је нада, и тако ће бити у будућим временима. Они који не знају шта је Косово, они проносе приче, хоће да дијеле Косово. Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, нема памети, нема знања ни мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића, и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу Распетоме и Васкрсломе, грађењу на живоносном гробу Христовоме на коме је саграђена и гради се сва историја човјечанства и грађења на Косовском завјету и Гробу косовском. Одрећи се тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да гради на Мурату, на његовом насиљу, да гради будућност и своју и будућност других који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Они који се одричу и признају данашње стање, које је плод Муратовског насиља, признају то као нормално, као што то у овом тренутку раде моји „монтенигрини“ (не Црногорци), један дио оних који су се кроз вјекове одрицали свога историјског завјета,. Дакле који то чине и раде, они признају да је насиље-тирјанство Муратовско и султановско насиље и насиље савремено које је наставак тога Муратовско-султановског вјековног насиља, који то признају као мјеру људског живљења, појединца и народа, они не граде себе ни своју будућност на крајеугаоном камену, на истинској правди и добру Божијем, него га граде на ономе што је демонска сила измислила увевши као начело живљења насиље и тиранију. Тиранија је била кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио КиМ, није стављао на референдум КиМ, није стављао на референдум биће своје, судбину своју, своје звање пред Богом, људима и историјом.То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Ако је претрпио 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља, он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији, и док је Пећке патријаршије, док је Дечана и Грачанице Милутинове, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су вјерни томе сјемену, и који граде своју личну и народну будућност и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену, једином истинском камену на коме је Бог поставио да се гради људска историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога, биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и нама је суђено и да Васкрсења не бива без смрти. Што значи нема будућности, ни овом народу ни било ком другом народу, без грађења своје будућности на тој вјери, на правди и истини Божијој, на том вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. Јел земаљско је за малена царство, то свједочи све што се догађа са људима и што се са њима догађало а Небеско царство је вјечно и непролазно. То је Косовски завјет, то је Јерусалимски завјет, то је Нови завјет у Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Камен који одбацују зидари овог свијета он остаје, и јесте и биће крајоугаону камен људске историје, људске заједнице, свих земаљских народа а посебно овог нашег грешног народа, али са том врлином да остаје вјеран управо том Косовском завјету и опредељењу, што значи Јерусалимском опредељењу. Остаје вјеран Новом завјету Христа Бога нашега, Њему који је жртвовао Себе за живот свијета, дивноме у светим мученицима Својим, дивноме у пророку Амосу, предивноме у Великомученику Лазару Косовскоме и свим мученицима који су кроз вјекове носили тај часни крст на овим светим просторима до најновијих страдалника и мученика, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  10. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохије на Видовдан, 28 јуна 2018. у манастиру Грачаница на Косову и Метохији. Камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен и дивно је то у очима нашим, ријечи су Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Крајеугаони камен васионе, неба и земље, крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос, вјечни логос Божији кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји. У знаку Његовог Распећа и Његовог Васкрсења је судбина свијета и судбина људске историје, и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано живоносним гробом Христовим, Часним крстом Његовим, Његовим Распећем и свјетлошћу Његовог Светог Васкрсења. Као и историја читавог свијета, тако и историја нашега народа српског, и све оно у њој што је часно и честито било и што јесте данас, оно је у знаку Христовог Распећа и Васкрсења. Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса Божијег, Светог Великомученика Косовског Лазара. И његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је управо у знаку Христа Распетог и Христа Васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које се причести Христом распетим и Христом васркслим и који гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота. Ловћенски Тајновидац је записао 1847. године оне ријечи његове Нада нема више ни у кога до у Бога и своје руке и додао велику библијску истину Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу (нада не безнађе). Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, живоноснога. И као што је Христов гроб живоносни, тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ, који је овдје живио и живи на овом мјесту које му је Бога дао на њему урађа и доноси своје плодове, него је та Гробница косовска, светионик свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у европским народима до данашњега дана. Нада је Косово, није безнађе никада било, и данас није безнађе него је нада, и тако ће бити у будућим временима. Они који не знају шта је Косово, они проносе приче, хоће да дијеле Косово. Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, нема памети, нема знања ни мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића, и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу Распетоме и Васкрсломе, грађењу на живоносном гробу Христовоме на коме је саграђена и гради се сва историја човјечанства и грађења на Косовском завјету и Гробу косовском. Одрећи се тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да гради на Мурату, на његовом насиљу, да гради будућност и своју и будућност других који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Они који се одричу и признају данашње стање, које је плод Муратовског насиља, признају то као нормално, као што то у овом тренутку раде моји „монтенигрини“ (не Црногорци), један дио оних који су се кроз вјекове одрицали свога историјског завјета,. Дакле који то чине и раде, они признају да је насиље-тирјанство Муратовско и султановско насиље и насиље савремено које је наставак тога Муратовско-султановског вјековног насиља, који то признају као мјеру људског живљења, појединца и народа, они не граде себе ни своју будућност на крајеугаоном камену, на истинској правди и добру Божијем, него га граде на ономе што је демонска сила измислила увевши као начело живљења насиље и тиранију. Тиранија је била кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио КиМ, није стављао на референдум КиМ, није стављао на референдум биће своје, судбину своју, своје звање пред Богом, људима и историјом.То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Ако је претрпио 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља, он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији, и док је Пећке патријаршије, док је Дечана и Грачанице Милутинове, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су вјерни томе сјемену, и који граде своју личну и народну будућност и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену, једином истинском камену на коме је Бог поставио да се гради људска историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога, биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и нама је суђено и да Васкрсења не бива без смрти. Што значи нема будућности, ни овом народу ни било ком другом народу, без грађења своје будућности на тој вјери, на правди и истини Божијој, на том вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. Јел земаљско је за малена царство, то свједочи све што се догађа са људима и што се са њима догађало а Небеско царство је вјечно и непролазно. То је Косовски завјет, то је Јерусалимски завјет, то је Нови завјет у Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Камен који одбацују зидари овог свијета он остаје, и јесте и биће крајоугаону камен људске историје, људске заједнице, свих земаљских народа а посебно овог нашег грешног народа, али са том врлином да остаје вјеран управо том Косовском завјету и опредељењу, што значи Јерусалимском опредељењу. Остаје вјеран Новом завјету Христа Бога нашега, Њему који је жртвовао Себе за живот свијета, дивноме у светим мученицима Својим, дивноме у пророку Амосу, предивноме у Великомученику Лазару Косовскоме и свим мученицима који су кроз вјекове носили тај часни крст на овим светим просторима до најновијих страдалника и мученика, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Vladika Grigorije: Vučić, Nikolić i ja nikad na istoj strani Izvor: N1 Vladika Grigorije, predsedavajući Međureligijskog veća BiH, rekao je u Pressingu da sa Vučićem i Nikolićem nikada nije bio na istoj strani. Ocenio je da je premijer Srbije preterao s pojavljivanjem u medijima, i dodao da je opasan političar. Kaže da smo od političara napravili polubožanstva, a proteste u Srbiji - apsolutno podržava. Vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije je verski lider koji se, uz crkvenu službu, bavi sportom i biznisom, a u svojoj prošlosti bio je jedan od predvodnika protesta protiv Slobodana Miloševića. Često ga karakterišu kao nekoga ko kritikuje nastupe i izjave Aleksandra Vučića. Vladika je za N1 govorio o tome. Kazao je da je protiv toga što Vučić ima dosta nametljivosti u svom nastupu, što je mnogo na televiziji, što suviše priča i dodaje da je vrlo sposoban da sve pokrije. "Nisam ni ja nesposoban definitivno, ali... Imam utisak da je preterao. Imam utisak da misli da su mu mediji pridali previše značaja. Važno je imati medije i pokrivati medije, ali se to vrati kao bumerang. Mislim da je preterao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna. Ima jedan detalj u kojem vidim našu različitost koja je bolna, po mene bolna", kazao je. Podsetio je na svoj govor iz daleke 1991. godine u Glini na komemoraciji stradalima. "Ja sam negde 1991. godine govorio u Glini na komemoraciji za stradale kao student. Održao sam vatren govor šta će uslediti u Hrvatskoj ako se ljudi ne promene i ne pokaju. Razlika između mene i njega je što ja posmatram makar 5, 6 godina unapred i predviđam na osnovu toga šta stvarno može da im se dogodi. Koliko on misli da je važno da bude na čelu Srbije pet godina, onda mora gledati barem 15 godina unapred", dodao je. Osvrnuo se i na prozivke koje su stizale od aktuelnog predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, i rekao da su razgovarali. "Nisam odgovarao na prozivke Nikolića, ja sam otišao kod njega i rekao: Evo nazvao sam vas pogrdnim imenima, vi ste bili drski prema meni i tu smo popili po rakiju, pričali i razgovarali. Slučajno me dovezao prijatelj koji ima dobra kola, a to su slikali i pričali da su moja kola. Sve su to ljudi. Sve su to smrtni ljudi i toliko su zbunjeni kao što sam i ja bio. Ja da se ne držim Boga i ne bojim Boga, bio bih gori od njih. Želim da kažem ljudima: Protestujte i ne bojite se ljudi, boj'te se Boga. Najgore je ako ljudi ćute i trpe, to će eksplodirati u jednom trenutku", dodaje. Na čelu protesta protiv Miloševića Vladika Grigorije je nakon toga opisao kako je bio jedan od predvodnika protesta protiv Slobodana Miloševića. "Te 1992. godine sam bio student teologije, ti momci tamo su mislili da sam dobar za to. Počeli smo se družiti sa drugim studentima sa drugih fakulteta i pokrenuli smo proteste protiv Miloševića. Hteli smo zaustaviti rat. Imali smo osećaj da smo pametni, bili smo mladi i hrabri, a to tada nije bilo nimalo jednostavno. U najkraćem mogu reći da se ne stidim toga, ne ponosim se previše jer smo doživeli neuspeh neke vrste. Ponosan sam zbog toga što vidim da se mnogo toga lošeg dogodilo i našem narodu i samom Miloševiću. Kad se sve to zbilo kasnije, danas kad pomislim na to da li je moguće bilo sve uraditi bez krvi, stradanja, izbeglištva i stida dolazim do zaključka da je možda bilo bolje da su ljudi tada slušali što im govore mlade ljudi", kazao je Grigorije. Opisao je i kako je gledao intervju sa Noamom Čomskim u kojem opisuje istoriju SAD-a, te i iz toga izvukao pouku. "Gledao sam jedan dugačak intevju Noama Čomskog koji traje 2-3 sata, gde on objašnjava istoriju Amerike. Zamislite paradoks - najveći razvoj i najbolje stvari u Americi su se desile 60-ih i 70-ih kada je bilo najviše protesta u Americi. Zašto je to važno? Zato što je ljudima na vlasti je potreban korektiv. Vlast je veliko iskušenje, duhovno. Mogu sad slobodno da kažem nakon toliko godina, mogu najviše da se zahvalim svojim kritičarima", rekao je. "Od političara smo napravili polubožanstva" "Često kažem da smo političarima dali previše značaja i napravili od njih neka "polubožanstva". To je bilo nekako svojstveno raznim epohama kroz istoriju", kaže vladika. "Mi smo trenutno u nekoj polupaganskoj fazi kada je političar sve. On je i urednik života, on je i estradna zvezda i onaj koji odlučuje o kulturi, umetnosti, politici. Naša uloga ljudi, naroda i nas kao verskih službenika je nekako nečasna jer smo mi pristali na to, da oni pomisle o sebi tako visoko. Mi kao neko ko je trebao biti njihov korektiv smo prestali to biti", dodao je. Vladika kaže da je važno da počnemo da razmišljamo slobodnije i radimo ono što je dobro i tako će se i oni korigovati, a da njih treba uticati ukazujući im na dobre primere. Protesti u Srbiji: "Apsolutno podržavam" Upitan o protestima u Srbiji koji se od 3. aprila svakodnevno održavaju u Beogradu, ali i drugim gradovima, rekao je da ih apsolutno podržava. "Ne bih savetovao ljudima da se ističu da su vođe, jer smo se mi isticali kada je to bilo ozbiljno. Nisam baš imao priliku da podržavam bilo koga u Srbiji, ali mogu reći da nikad nisam podržavao ni Nikolića, ni Vučića. To sam mu rekao u direktnom razgovoru u Mostaru", poručio je Grigorije. "Ne bih bio patrijarh" Kaže da ne bi želeo da bude patrijarh: "Nemam tu želju i ambiciju, znam da mi mnogi ne veruju, ali neću da se pravdam. Jedino gde bih otišao da služim jeste Beograd, ali ne kao patrijarh nego kao sveštenik ili neki episkop. Volim taj grad i ljude koji žive u njemu. Nemam ambiciju da budem patrijarh jer je to užasno teško", naveo je u Pressingu BiH. "Ne godi mi da me zovu Kluni, želeo sam da ličim na Maradonu" Voditelj i urednik emisije se na početku našalio, kazavši da su se mnoge žene obradovale kad su čule da je vladika gost Pressinga, na što je on odgovorio: "Žene imaju najbolji osećaj da ih neko poštuje i u tom smislu one neporecivo osjećaju ko ih poštuje. Zato su majke i zato su stvorene za najuzvišeniju službu na zemlji. Ne godi mi kad me zovu Kluni, uvek sam želeo da ličim fizički na Ronaldinja ili Maradonu, ko nije fizički obdaren, ali ima unutrašnju harizmu i može da iznenadi nečim što je neočekivano. Ovo spolja je očekivano, nije nikakva naša zasluga", naveo je. Negde vladika, negde samo fubaler Vladika je ispričao kako je igrajući fudbal s mladim ljudima uticao na njih i to ne govorivši im ništa, da se okrenu veri. "Nikad mi nije bio cilj, ali sam uvideo da momci s kojima igram sport, ne namećući im verska načela niti veru, oni su u tom druženju postajali bliski sa crkvom i to je bio značajan iskorak. Neke od njih sam video kasnije u crkvi i kazao im: Ja tebi nikad nisam govorio da ideš u crkvi, pa mi odgovore: Šta ću kad sam s tobom, vidim ideš ti, idem i ja. Bilo je slučajeva da ja u fudbalu presuđujem igrom u korist svog tima, pa mi onda kažu: Ako si vladika, nisi Bog. Ja im kažem: Ne, ja sam ovde samo fudbaler. Ono što naročito volim i čime se želim videti jeste književnost i moram iskoristiti priliku da kažem da će izaći moja knjiga, priče o ljudima u ratu koji su činili dobre stvari. Jedan od tih ljudi je sugrađanin doktor Mustafa Pintol, a knjiga izlazi u sledeći petak. Zove se 'Preko praga'", ispričao je vladika.
×
×
  • Create New...