Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'неће'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 36 results

  1. Папа Фрањо је у зракоплову на повратку према Риму, одговарајући на питање дописника Вечерњег листа Силвија Томашевића, изјавио како се изучује повијест прије неголи ће се кардинала Степинца прогласити светим. Питање се односило на односе између православних националних Цркви, њиховом критичком односу према Kатоличкој Цркви те настојањима Српске православне Цркве у оспоравању процеса канонизације кардинала Алојзија Степинца. „Повијесни случај је овај: канонизација Степинца. Степинац је човјек с врлинама, што је Црква изјавила када га је прогласила блаженим. Може га се молити. Он је блажен. Али у одређеном тренутку процеса канонизације дошло се до неразјашњених точака“, одговара Папа. У наставку објашњава како се ради о повијесним точкама те да је он, који мора потписати канонизацију, молио, промишљао, тражио савјет и напосљетку схватио како треба потражити помоћ код патријарха Српске православне Цркве Иринеја. “Иринеј је велики патријарх. И Иринеј ми је помогао. Основали смо заједно повијесну комисију. Радили смо заједно. Јер, и Иринеја и мене једино занима истина”, објашњава. „Не погријешити. Чему служи једна изјава о светости, ако није јасна истина. Не служи никоме. Знамо да је он добар човјек, да је блаженик, али да се учини овај корак ја сам тражио помоћ Иринеја да се учини истина. Изучава се“, каже. Папа Фрањо потом објашњава како је најприје основана комисија која је дала своје мишљење, а сада се изучавају друге точке. „Продубљавају се неке точке како би истина била јасна. Ја се не плашим истине. Не плашим се. Само се плашим суда Божјег. Хвала”, закључио је свој одговор на питање Силвија Томашевића о даљњем поступку канонизације хрватског блаженика. Извор:https://www.bitno.net/vijesti/papa-o-kanonizaciji-kardinala-stepinca-on-je-blazen-moze-mu-se-moliti-ali-do-svetosti-moramo-izuciti-neke-povijesne-tocke/#.XNLBKD5Xuj4.whatsapp
  2. * Флора и Мирослав Дамјановић са ћерком Све више мушкараца из Жупе и Александровца своје животне партнерке проналази у околини Тиране и Скадра. За мање од 10 година, у Расинском округу склопљено близу 200 мешовитих бракова НА територији Расинског округа је за мање од 10 година, према неким проценама, склопљено близу 200 српско-албанских бракова. Албанских снаја раније је највише било у општини Брус, а младе из Албаније у последње време све чешће доводе младожење из Александровца. Мало је недостајало па да у александровачком селу Горњи Ступањ домаћинство Јовановић, које је требало да наследе рођена браћа Зоран (45) и Драгутин (41), остане пусто и без наследника. Старији Зоран је зато одлучио да послушао савет пријатеља и животну партнерку потражио у околини Тиране. – Имао сам девојака, али је углавном био проблем што су се двоумиле око живота на селу – сведочи, за „Новости“, Зоран Јовановић. – Годину дана сам се мучио сам са собом и размишљао. Нисам био сугуран какве ће реакције да буду. Када сам преломио и отишао, на крају и упознао будућу тазбину, видео сам да су то нормални људи, које, као и нас, муче исти проблеми. Миу (30) је довео у Жупу 10. новембра 2012, а венчали су се 13. јануара наредне године. Каже да је више од 150 радозналаца продефиловало кроз њихов дом да види у то време прву Албанку у селу. Венчање је обављено у оквиру популарне ТВ емисије, а судбоносно „да“ изговорили су и његов брат Драгутин и Мирјана, такође млада из Албаније. – Имамо складан брак, нисмо разменили ни пет лоших реченица – уверава нас Зоран, док покушава да се „одбрани“ од синова Ђорђа (4) и Михајла (2). – Миа је сама пожелела да промени веру. Лепа Албанка прича да се одмах загледала у Зорана, а да је прихватила православље јер мисли да жена треба да прати свог човека. – Нисам се никада покајала што сам дошла – каже нам Миа. Њена заова Мирјана (38) каже да јој је на почетку било мало теже, док није савладала српски језик. * Драгутин и Мирјана Јовановић – Дошла сам међу добре људе, и наравно да ми је добро – каже насмејана Мира, мајка трогодишње Јасмине и Матеје, који тек треба да напуни годину дана. Иначе, обе снаје редовно виђају своју родбину. Браћа Јовановић раде у фабрици „Вино Жупа“, а код куће послују с воћем. Од сточарства су одустали. Слична занимања прфеовлађују и у другим жупским селима где има албанских снаја, у Суботици, Ратају, Осрецима, Злегињу… Село Гаревина, са 100 домаћинстава, има четири младе из Албаније. Флора (36) из скадарског краја је једна од њих. Удала се за Мирослава Дамјановића (40), ауто-механичара у „Југопревозу“ у Крушевцу. Имају ћерку Нину од две и по године и ишчекују принову. – Мој пријатељ из Криве Реке се оженио Албанком. Тако сам и упознао Флору, јер су биле другарице – открива нам Мирослав. – У почетку је многима било необично, али више није. * Зоран и Миа Јовановић са децом Флора каже да је њена сестра удата у селу Швране код Крушевца и да јој једино смета што је процедура добијања српског држављанства скупа и мукотрпна. – Бавимо се воћарством, али ове године нисмо имали среће због суше. Тако је то на селу, једне године буде мраз, друге град, треће нас мучи цена откупа – каже Флора. ПРЕВОДИЛАЦ ПОУЗДАНО знам да се нико од чланова родбине будуће младе није пожалио када су дошли да провере у коју породицу долази њихова девојка, а разлози за удају су углавном економске природе – објашњава Радоје Радић, један од ретких овлашћених судских преводилаца албанског језика. – Око 70 одсто девојака које дођу у Србију да се удају су католикиње, док су остале муслиманске вере. С временом науче и навикну се на српске обичаје. МНОГО ДЕЦЕ ПРВИ бракови са држављанкама Албаније почели су у Алексадровцу почетком 21. века. Најчешће су се на тај корак одлучивали старији младићи из сеоских средина, који супругу нису могли да нађу на нашим просторима. – Код нас је склопљено у протеклом периоду око 25 бракова, а рођено је од 30 до 40 деце – каже Зоран Малетић, матичар из општине Александровац, где се годишње обави од 80 до 100 венчања. – Посебних процедура што се тиче склапања брака са држављанкама Албаније нема, то се чини као у случају било које друге стране држављанке. Судски тумач присуствује уколико не знају добро наш језик. Новости http://vidovdan.org/2017/08/10/kad-nece-srpkinje-na-selo-hoce-albanke/
  3. Свештена општина Свете Горе је на својем ванредном заседању 28. јануара 2019. донела одлуку да се не прихвати предлог цариградског патријарха Вартоломеја да пошаље монашку делегацију ради учешћа у устоличењу „новог украјинског предстојатеља“ Епифанија Думенка, јавља Савез православних новинара позивајући се на грчко издање Ромфеје. Према Ромфеји, од 20 атонских манастира њих само 7 изјаснило се за слање делегације која би 3. фебруара 2019. г. у Кијеву учествовала у наведеном чину. Извор: Српска Православна Црква
  4. Зоран Ђуровић: Иродијада неће да ижљегне из др Миодрага М. Петровића Читајући нови одговор поменутог доктора[1] наметнуо ми се утисак дијагнозâ првих психоаналитичара који су скоро све психичке поремећаје у жена подводили под хистерију узроковану сексуалном дисфункцијом. Одговор као да је писала нека хистерична жена. Познат по духовној прозорљивости, доктор који је активно радио на прављењу раскола у СПЦ, подржавајући Артемија и Грешног Милоја, за које је после дугог низа година укапирао да нису позитивци, пише (МП текстове ћу давати у плаво): „Давно, када ми се први и једини пут појавио у Историјском институту САНУ, уочио сам да му је поглед неприродан, унезверен. Временом се потврдило да је тај неприродан поглед одраз његовог раскорака са самим собом, са оним у шта верује и чиме се бави. Слови да је православни свештеник, а сав се ставио у службу римокатолика до мере да тврди: 'Без папе ми смо болесна црква' и 'да смо без католичке цркве крњи, кљакави и да нам Бог не да да будемо саборни'. Ради тога са пуно сарказма удара на све што је православно“. Новојављени гледач кроз прозор (прозорљивац), који јуче рече да су Артемије и Грешни Милоје православна светила, а данас тврди како су гордељивци и опрелешћени (нису текстуалне речи), је заборавио да смо се више пута срели, као и да је певао у цркви где сам служио. Када је био способан да у Артемија и Милоја види јагњећи поглед, драго ми је што му је мој демонски. Оно, кад те Ава погледа... Прозорљивцу недостаје основни смисао за дијалог (наравно и за много других ствари). Наиме, када супарник заступа једну ствар, он се руши на основу онога што се дели, а не на основу онога што се не признаје. Рани хришћански апологети нису користили библијске аргументе када су полемисали са паганима. Не, користили су филозофске аргументе. Нису били аутистични као наш прозорљивац. Он полази са позиције како је КЦ зло по себи, да се подразумева таквом, и не улази у полемику да то и покаже. Јер ко то сумЉа? Отуда извлачи сасвим бесмислени закључак како сам ја у схизофреној позицији. Био бих када КЦ не бих сматрао Црквом. Нисам једини светац или православни аутор који КЦ прихвата за Цркву. Детињаста малициозност је кад МП покушава да ми припише бесмислицу: „Примивши од римокатолика поклон – звање доктора наука, примио је и обавезу да их хвали као једину 'здраву цркву', ради чега бестидно и лакрдијашки удара на све што је српско, православно“. Када би МП имао зрно моралног интегритета, не би рекао како ја тврдим да је КЦ једина здрава Црква, јер је то супротно ономе што научавам, а то је да су Цркве у болесном стању. Ми и КЦ смо у расколу. То је болесно стање. Црква јесте једна, али је раздробљена у историји. То у Петровићев коцкасти мозак не може да уђе. Он је мали бирократа по чијем назору и Бог мора да се управља. Тешко Богу ако не функционише по Петровићевим правилима! Њега историја ничему није научила. Знамо да је цариградска Црква била под анатемом свих православних Цркава, у првом реду Рима, цео један век, и да су св. Тарасија рукоположили официјални јеретици, али да нико није порицао легитимност те хиротоније, него су му само приговорили што се од лаика уздигао одмах на епископски степен. Како прозорљиви МП зна и час када Божија благодат бежи са једне Цркве, да нам сада каже да ли треба да смо са Русима или Цариграђанима? Молим те, друже, реци ми да ли Дух Свети силази на службу коју ја вршим, пошто сам проглашен расколником од Москве? Није лепо да идем на службу и тамо нешто замишљам... Иначе, цариграђани се позивају на твоје продуховљене студије за сопствене потезе, а како видимо да си ти био жличица вегете у Артемијевој чорби, не мирише ми ово на добро. Наравно да нећу улазити у полемику са прозорљивим МП око цркава, јер сличних проблема имамо од настанка Цркве, али сам морао да скренем пажњу на депласираност његове аргументације. Тврдња пак да ми је неко поклонио диплому је оправдива са јаким одливом крви који има жена првих дана менструације. Да наставимо са назидавајућим текстом: „Води се као клирик Источне православне цркве, а дише језуитски, римокатолички“. – Никакав јуридички ентитет као што би била ИПЦ не постоји, него имамо само Цариградску Патријаршију. Твоја трагедија је што би морао да се причестиш на мојој служби, а ако се не би причестио, био би изопштен (ако би тврдио да сам јеретик или „расколњиков“). Научи нас пак како се то дише по језуитски... „Бавећи се иконографијом од многих светитељских ликова прави карикатуре, а од карикатуре какав је био папа Јован Павле Други, познат као непријатељ Срба, прави икону 'свеца' што је, у ствари, хибрид, настао из мешавине источњачког и западњачког стила иконописања“. – Кад би и други пратили моје сликарство као борбаши за неверу, обогатио бих се! – Иако бих могао нацртати карикатуру неког свеца (за неки смешни стрип), то до сада нисам урадио. Ти и чорбаџије називате Папу карикатуром. Тог Папу је Бог створио. Хулите. Наравно да је овај Папа подржавао Хрвате. Сигурно није запатио Паркинсона због тога. То је у вашем умоболничком „расуђивању“. Исти Папа је наредио да се у његовој Капели окаче мозаици св. Серафима Саровског и Григорија Паламе. За Паламу је рекао да га ураде и током ноћи намонтирају, јер би Курија то спречила! После нису могли против Папине! Али, ти си једноумац. Коцкасти мозак је смрт за душу. Ја сам пак овог Папу обукао као источног Патријарха, као што су чинили и у Монреалеу наши. И та икона је сада код једног језуите. Кажи ми, ревнитељу без памети, да ли ми можемо да поклањамо иконе католицима? Мошти? Из историје видимо да можемо. Свети Сава је то радио. Е, али ако Иринеј Буловић да икону католицима, то је издаја Православља! Ако католици дају нама део моштију св. Франциска Асишког, то је подли план да нас поунијате, када ми њима дамо мошти Серафима Саровског, то је издаја Православља! Видиш ли колико сте патетични? Католици нам дадоше мошти св. Николе, а ту се види да су узели да поделе Русе од Цариграда! То је тај подли план! Екумениста Алфејев издаје православље и тражи мошти св. Николе од јеретика Мons. Francesco Cacucci, Arcivescovo di Bari-Bitonto e Delegato Pontificio per la Basilica di S. Nicola издаје католичанство љубећи руку јеретичког Патријарха Кирила Свети Никола спаја Исток и Запад. Литија у Великоретском Видиш, друже Плави, „противник“ није једнозначна ствар. Ако би тако било, ти би Немању прогласио непријатељем Православља јер је он ратовао против Манојла и затирао грчка здања (што подразумева и храмове). Првовенчани у Житију Немањином, 7: „А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога“. Узми сада да Манојла и ове Грке преобразиш у богомиле! „Народ свој“ су пак католици. Да није лилипутанцима наметнуо данак? Са вама нисам начисто, јер ви у моменту измислите нацију или особу. Ми пак из историје знамо да су ово били католици које Немања није истребио. Замисли, Петровићу, који сам ја непријатељ православља, а нисам убио ниједног православног Грка нити им срушио града, нити им име затро! И насликах икону Папе! И сликам фреске по Италији и свету за зле католике! Као што су радили издајници пре мене. Чистунци пак Немањићи у архитектури и каменој пластици наручивали су католичке мајсторе. Ђурић, пошто си га поменуо, па нећеш ваљда сада и на њега да пљунеш?, пише у Сопоћани, 11-12: „Док су у архитектури 'рашке школе' једну од пресудних улога одиграли приморски, западњачки мајстори, клесари и архитекти, васпитани у романичком духу, дотле је монументално сликарство остало под утицајем византијске уметности. Лакше је било византијско схватање простора и источњачке идеје обући у западњачко рухо од камена и мермера него било шта преиначити у православном, византијски обележеном монументалном сликарству“. Да сам убио Фра Вита, који подиже Дечане, ти би ме данас славио као свеца! Да изгоре Дечани кад их је фратар подигао! „Града Ниша да га нема, ако Папи дочек спрема!, пева мала Анастасија у чије срце артемити убацују мржњу од детета. Ти Немањићи нису само узимали католичке мајсторе, него су даривали и католичке цркве! Видео си ваљда оковану икону св. Николе коју Стефан Дечански поклони Базилици у Барију? Угледао се на свог оца, Милутина, који истој Базилици поклони сребрни балдахин над Свечевим гробом![1] Сава Папи поклони кандило и друге ствари за Базилику св. Петра. Шта раде ови подаци у твојој зилотствујушчој памети? Растурају је? И треба, јер се ви кунете у Немањиће а све супротно њима радите! „Самохвалисањем умишљено настоји да себе представи за некаквог научника, а оно о чему пише делује хаотично, без научног утемељења и лишено методологије озбиљног научног приступа. Немир у души тера га да скаче са теме на тему, све у настојању да покаже како је тобоже свестрано образован, а у ствари због таквог приступа остаје непознат и непризнат у свету научника, иако о себи пише: 'Ја сам доктор са Првог Папског универзитета ... успео сам да и католике обогатим'...“ – Не знам шта је овај доктор читао од мене па да извуче закључак о хаотичности, али она може да буде узрокована само одговарањем а риме, како веле Италијани, на његове небулозе. Наравно је да је смешна и изјава о самохвалисању, јер ко би се пред чорбашима хвалио папским универзитетом? То би било као када бих ја помислио за МП да се хвали орденом Зеленог Зуба св. Мине Урокљивог који му је дао Есфигмен! Ко пак зна шта је докторирати на Латерану, зна о чему причам. Неверовање у изјаве противничке стране је само индикатор онога што ове чорбаџије гаје у себи, а изражено је давно од Његоша: Ко умије лагати, не умије вјеровати. Објашњавати пак оним, који ни елементарну научничку методологију нису савладали, у чему је предност ове коју сам ја донео, је илузорно. „Бије се у прса да докаже како није римокатолички плаћеник, него живи, како каже, 'од неког прилога што му дају православни Италијани'. Како ли се ови, зачудо, покрај њега таквог, нађоше ван једине 'здраве' римокатоличке цркве?! С друге опет стране пише: 'Освештао сам овде (тј. у Италији) једну кућу и извршио езорцизам (!) јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу...' И за то би му се могла пришити она народна: 'Добардан чаршијо на све четири стране'“. МП ме прогласи мравом, јер са 100-150 еу месечно које добијем од ове заједнице не бих могао преживети. „Гузоњин син“ не зна шта је борити се за голи живот. Најлуђе од свега је да једна зилотска заједница има мене за попа. И слушају ме. Немају Артемија, Петровићу... И слушају са муком моје екуменистичке дискурсе, али на крају аплаудирају! Гвозденом палицом се води једна заједница. Не водају мене као додолу, као што су тебе водали артемити, него ја руководим са овом заједницом св. Марка Ефеског. Ава унезвереног погледа, рука му се није осушила што је држао Мк. икону Сметају ти моји егзорцизми у католика? Зашто? Ниси ли читао у Јеванђељима како је Исус и код јеретика и незнабожаца чинио чуда? Знам да сам гордељивац, зато ме поштеди накнадних опаски: како се усуђује поредити са Исусом! „Не зна јадник да се не каже „езорцизам“, него егзорцизам (писано српски), као што не зна да се не каже „сконцентрише“, јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише. Где му је сведочанство бар основне школе?! Не само да не уме да дисциплинује своје мисли, него је и полуписмен“. Овде си у глупости и мизерији превазишао самог себе. Ниси чуо за грешке при куцању? Ево, у твом тексту читамо: „брата Свето Ћирила“. Каже се Светог, а не да је овај Свето-Светозар. Нико нормалан не би помислио да овде није била грешка у куцању. Ти би, пошто си хистерична жена, што се у српском каже: жентурача. Више словних грешака је било и у претходном твом тексту, као што их има и у овом, али мени није пало на памет да ти за то нешто замерам. Само малоумник може да помисли да не знам да се каже „егзорцизам“. Када би се испадање „г“ јављало у другим мојим текстовима, онда би „проницави“ МП имао право. Али тога нема. Душевна онанија МП-а се наставља и у лже-доцирању како „се не каже 'сконцентрише', јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише“. Наиме, нигде и никад нисам помислио да има именица сконцентрација, али има глагол сконцентрисати, како ме је мајка научила, али и Речник српскохрватскога књижевног језика, Књига пета, П-С, (претовар — стоти), Матица српска, Нови Сад 1973, p. 812, „сконцентрирати, -ентрирам и сконцентрисати, -ишем сврш. скупити, сабрати; усредсредити“. Овде је самозвани прозорљивац заиста забаговао (то је, Петровићу, сленг младелачки израз, а значи да си побудалио: реч побудалити, да не узмеш и овде да ме назидаваш, постоји у српском, и налази се у Матичином речнику, 4, 498: побудалити -им сврш. 1. постати будала, полудети), јер си кренуо од словне грешке, па негирања глагола у српском, одакле си закључио како сам полуписмен и у теби својственом крешенду устврдио како немам ОШ! Ја бих се, Петровићу, дивио до имбецилности лику који би завршио средњу, факултет и после докторирао, а чији је докторат јавно доступан, јер је успео све да претури (сленг, значи обманути, а не претурати снајке)! Тај лик би за мене био фаца! Тај не само да је израдио југословенско школство, него и ватиканско! Зар не видиш који сам ја мени краљ?:))) Све, све, можда сам и завршио ОШ, или барем фалсификовао ту диплому, у Земљи где је законом било забрањено не слати децу у ОШ, па и да сам после неким случајем завршио све ове школе, па противно Вољи Божијој и успркос свим Свецима од века живелима и целом Анђеоском хору, постао свештеник, али ме простаклук одаје и ту имате право! Не може свештеник – који би био од Бога – да вам каже како сте јајаре и гњиде! Не иде то! Нема тих израза у Писмима. Нема ни омоусиос, али улете у Вјерују. Како Дух Свети има смисла за хумор, за разлику од тебе, добри мој Петровићу, је се родих на св. Краља Милутина и рукоположен сам у Савини (Пошто се данас слави Милутин, окачићу овај текст препоручујући нас молитвама св. Краља!). И водим пак заједницу св. Марка Ефеског у Палерму. Није ли све чудесно у мом животу? Па и то да сам доктор без ОШ? Нажалост, нисам. Имам ОШ. МП рече: „пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити“. Не треба, друже Плави, да се извињаваш што сте ме тукли по глави, јер вас ја добро познајем. Ту причу, да немам ОШ, су измислили ликови из херцеговачког клана кад сам аплицирао за једно место на БФ, као што су муњевито измислили и да ме је жена напустила и одвела децу, да бих тако био не само по школској спреми него и морално-политички неподобан. Мртва је трка између твојих чорбаша и херцеговаца који од њих ме више не могу смислити, али су се ујединили у циљу као и у методима које користе. Пре неки дан написах мејл ОШ Кекец, где изнех да ми је потребно то сведочанство, иако за глупачке разлоге, па ти дајем овде скрин шот мејла, као и после њихове скенове тог сведочанства. Послаће ми и оригинални препис на адресу, иако им то нисам тражио. Ако хоћеш, могу да дам твоју адресу, јер мени ово не треба. Копије сведочанства, напред и позади: Ако ти требају сведочанства и из Гимназије, и њих ти могу добавити. Њих сам био извадио за сваки случај за постдипломске. Ако ти требају и сертификати да сам са мојом женом, онда ти могу проследити венчани лист, фотке са свадбе, као и нове фотке са неким дневним италијанским листом. На крају, ако вам треба и брис, и то ћу вам радо послати. Имам само скорији извештај о крви и урину. Ово друго нисам радио. Попадија побегуља са Авом унезвереног погледа, јер се плаши да ће му утећи, испред цркве у Лавињу где редовно служи кад не иде за Палермо Да наставимо. Када вас изобличавам за вашу неверу, ти злоупотребаваш Јакова и велиш: „Има улогу тобоже свештеника, а у ствари оличава човека у кога 'из истих уста излази благослов и клетва', иако знамо да у природи 'ниједан извор не даје слану и слатку воду' (Јак 3, 10-12)“. Најпре, ја нисам „тобоже свештеник“, него канонски свештеник при канонској цркви, а ти би требало да знаш које су санкције за вас, лаике, који блатите такве свештенике (одлучење док се не покајете). Твој проблем је не само што сам ја тобоже поп, него што је и тобоже Црква. Ти си се узнео изнад Цркве и постао си судија Васељење. Пре тебе то уради Артемије, а пре вас небројени јеретици. Наш Јустин и Николај нису напустили „екуменистичку“ СПЦ. Ви сте секта аутистичних сумашедшијих, ако могу тако да вас дефинишем. Петровић на страни Фанара? Онда смо на коњу! Аво, врата су ти увек отворена! Из твојих уста ништа добро не може да изађе. На то се односио Јаков. Не конкретно на тебе, него на ликове попут тебе, а ја сам присиљен да пишем ове баналности јер вас, помрачених разумом, има доста. Наиме, сам Исус проклиње, и то бесловесну биљку, смокву. Изађе и благослов и клетва из његових уста. Бог проклиње земљу, иако је пре благословио сва жива бића да се умноже. После је и потапа и опет благосиља. Иста су уста. Ни нећеш и не можеш да разумеш да се ово односи на зла уста, зло срце. Јер би те то поразило. Ти мрзиш. Мрзиш католике ма у какво одело то заоденуо! Никакво ревновање за православље не може да оправде твоју мржњу. Може у неким религијама, али ја сам са Христом, друже мој. Нисам са неким Исусом који је у пустињи, или у оној или овој соби. Ти мрзиш. Христос нам је наредио да волимо непријатеље, јер смо у супротном незнабошци. Ти не волиш, ти мрзиш. Кажеш, они су нам урадили ово или оно. Кад си видео да ти непријатељ чини добро? То те неће оправдати, или ћеш као мађионичар извући неког другог Христа по твом укусу? Христос ти каже: Воли! И то је проклетство које излази из његових уста! Јер ти нећеш да волиш! Смоква није могла да роди у то доба, а Исус је проклиње што нема рода! Да ли је малоуман? По теби јесте – поставио сам реторичко питање... Гледај како благослов постаје проклетство! И то из истих уста. Ти си незнабожац, прихвати то. Јер не прихваташ Исусове заповести. Можеш ти, пријатељу, да држиш све канононе и остало, да се бијеш у прса како си православан, али ниси Христов. Јер имамо једноставну и јасну његову: Љуби непријатеља свога! И ти се тога не држиш. Скоро је Митрополит Николај Хаџиниколау написао осврт око раскола који је у току, где помиње да се сви позивају на каноне и правила, законе и привилегије, а нико не помиње Писма. Нико не говори шта је по Јеванђељу. Тако и наш МП. Он је Писма окачио мачку о реп. Заповест о љубави је за будале и хипике. Нема везе што је Исус рекао да Закон и Пророци висе о 2 заповести о љубави. У овом свету су људи узели ствар у своје руке, да га уреде по њиховом укусу. Зато здраву науку о јединству Цркве не желе да чују. Мисле да је Црква секта, да може да буде секта. Да је само њихова секта права Црква! Ми смо имали фијаско са Критом. И овај слепац долази да ме критикује како ја не видим да нам је Црква у супер стању!? Моје речи су биле пророчке, и написао сам их о. Љуби са Светосавља, јер је и он ревнитељ, али не као овај МП, када је било питање Крита. И испоставило се да сам био у праву. Но, џаба је говорити овом нараштају... „Измишља и умишља да сам му, наводно, 'завршни рад на студијама' похвалио, како каже, као 'одличан и написан домаћински', што подсећа на ону народну: 'Што је баби мило, то јој се и снило'“. – Лапљење, као и лагање, је општепознати људски феномен. Твоје пак лапљење је доказано кроз текстове. „Упиње се да језуитски оправда присуство православних ликова на фрескама у римокатоличком београдском храму. Историјска чињеница је да је Римокатоличка црква на Сплитском сабору (1059) осудила и заточила Светог Методија... као јеретика. Зар му је, као таквом, место у том храму?!“. – Методија КЦ није могла да заточи 1059, јер је он умро 885 (паметноме је јасно зашто грешка у Петровићевој реченици). ХистеричнА Петровић сасвим јасно показује и симптоме психопатије, јер је за такве карактеристично да не одговарају на аргументе него настављају са њиховом причом као да се ништа није десило. Њему је речено да је св. Фотије анатемисао св. Игњатија. Он не разуме да расправља са људима који су стекли употребу разума и да овде не држи проповед у артемитској синагоги. Можда треба у бојицам да цртам Петровићу, као што радим артемитима, да би укапирао шта се аргументовало? Католици су скинули анатему са Методија. Ко је слагао Петровића да је свака одлука неког сабора црвено слово? А видесмо да свети Фотије анатемиса св. Игњатија, и то неканонски! Кирило и Методије су свеци у КЦ, као што су проглашени и Заштитницима Европе. Зашто МП не сме да проговори о Фотију? Зато што у његову секташку памет не може да уђе како светац може да анатемише свеца, али му је лако да лапрда (Речник, III, 166) како су католици неморални јер свог свеца представљају на фресци у својој цркви! Ту се види сва његова злонамерност и мржња према католицима. Фотијев случај је штавише био гори од прогона који су католици извршили над Методијем, јер су ови барем канонски, иако погрешно, делали. Читамо[1] у Никите Пафлагонијског, Vita Ignatii Patriarchae, 26: „Док је Игњатиј био у Митилини, Фотије је сазвао цркву својих злотвора и на састанку у светом храму свеславних Апостола прогласио пресуду о свргавању против Игњатија у његовом одсуству. Не само то, већ га је анатемисао и изопштио (ἀναθεματίζαι καὶ ἀποκηρύττει), понашајући се тако као тужилац и судија. И све оне које је видео да су у складу са његовим циљевима и овим његовим неправилним поступањем и спремне да то потпишу, Фотије је сматрао својим најбољим пријатељима и најискренијим саслужитељима; оне пак који су били огорчени због његовог некритичког суђења и одбили да одобре овакву безрасудност, предавао је Преторијанском епарху на притварања и многоврсна кажњавања“. Заиста је подлачка ова Православна Црква кад за свеце проглашава оне који су се међусобно проклињали! „Историјска чињеница је, такође, да је Свети Сава са грчког превео и Србима оставио у наслеђе три кључна списа о Латинима као јеретицима. Зар је и њему као таквом, место у том римокатоличком харму?! [Каже се храму, а не харму, полуписмени!::::::))))))))))))]... А кад је реч о Светом Кирилу Александријском, овај је познат по списима о правоверју и проклињању јеретика... Не говори ли све то у прилог оне језуитске: 'Циљ оправдава средство'?! Како другачије схватити представљање строго православних светитељских ликова са римокатолицима ?“ [Знак питања се не одваја, полуписмени – ово помињем да бих истакао сву бесмисленост, мизерност, и негосподственост Петровићевог духа]. За Саву је већ било речено да се чак и данас слави код католика у неким крајевима, као да је фигурирао у њиховом Светачнику. Но, не треба свима понављати као Петровићу. Кирило (свети, свети2222222222222222222222222) је учествовао у свргавању Златоустог, јер је био „строго православан“, као што је као „правоверан проклињао јеретике“. Златоустог је називао Јудом. После се измисли житијска причица како Богородица рече Кирилу да јој је Златоусти миљеник, па сви живели срећно и задовољно на небу... Кирило пак тврдио: Ако је Јован у епископству, зашто Јуда није с апостолима? (Ep. 76, PG 77, 356B). Св. Златоусти по св. Кирилу Строго православни Кирило има филиокве, јер вели да Дух Свети произилази и од Оца и од Сина. И ово нема везе са икономијским слањем Духа од Оца кроз/преко Сина. Пише: „τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον... πρόεισι δὲ καὶ ἐκ Πατρὸς καὶ Υἱοῦ, πρόδηλον ὅτι τῆς θείας ἐστὶν οὐσίας, οὐσιωδῶς ἐν αὐτῇ καὶ ἐξ αὐτῆς προϊόν“ (Thesaurus, PG 75, 585A). Замолио бих те да се не глупираш и брукаш пред светом, па да πρόεισι, што је 3. лице през. инд. акт од πρόειμι, повежеш са икономијом, јер и из овог пасуса се види да то није, као што се и за Сина користи исти глагол у истом делу да означи вечно произилажење од Оца. Пошто ти ниси читао отачка дела спекулативне природе (философске, а не шпекулацијске), јер то надилази твоје способности, и да не би тражио ово у Кирила, навешћу само једно место: Φαίνεται μὲν οὖν ὁ Πατὴρ καὶ ἔστιν ἐν Υἱῷ, καὶ Υἱὸς ἐν Πατρί· οὐχ ὡς ταυτὸν δὲ ὄντες, οὐδὲ ὡς ἒν ἀριθμῷ. Ἔστι γὰρ ὁ Πατὴρ ἐν τῇ αὐτοῦ ἰδιότητι· καὶ ἔστιν ὁ Υἱὸς ἐν τῇ ἰδίᾳ ἰδιότητι, ταύτην ἔχων μόνην πρὸς τὸν Γεγεννηκότα τὴν διαφοράν· ὁ μὲν γὰρ Πατὴρ, καθ' ἑαυτόν ἐστι, καὶ οὐκ ἔστιν Υἱός· ὁ δὲ Υἱὸς καθ' ἑαυτόν ἐστι, καὶ οὐκ ἔστι Πατήρ. Ἀλλὰ κατὰ τοῦτο μόνον ὡς πρὸς τὸν Πατέρα τὴν διαστολὴν ἔχων, φέρει μὲν αὐτὸ τῆς πατρικῆς φύσεως τὸ ἰδίωμα, ἔστι δὲ πάλιν ἐν τῷ Πατρὶ, ὥσπερ τὸ ἐκ τοῦ ἡλίου πεμπόμενον ἀπαύγασμα, πρόεισι μὲν ἐξ αὐτοῦ, ἕτερον δέ τι παρ' αὐτόν ἐστιν, ἓν κατὰ φύσιν ὑπάρχον. Τὸ μὲν γὰρ, ἥλιος, τὸ δὲ, ἀπαύγασμα. Ὢν οὖν Πατὴρ, ἀπηύγασε τὸν Υἱὸν, σφραγῖδα καὶ εἰκόνα τῆς ἑαυτοῦ φύσεως ἀκριβεστάτην (100D-101A). Ваљда и у твоју главу може да уђе да Кирило користи термине који су се већ одомаћили у Вјерују, а преузети од Плотина, о сунцу и зрачењу, сијању... термини који наглашавају истоветност природе, али и другост, која се види у излажењу једног од другог. Видиш, друже Плави, да си ти узео и да пресавијеш табак, да се расправљаш са аргументима који су изнети на рачун твог рада, ти не би запао у ову грдну невољу и да се избрукаш пред јавношћу. Ја сам ти био понудио да будеш интелектуално поштен и да се расправљаш на научном нивоу. Ти си прсао, јер по свој прилици си укапирао да немаш никакве шансе да научнички одговориш на изнете приговоре, па си узео да хистеришеш као нека полудела жентурача, да инсинуираш како сам ја лажни поп, ненаучник, да немам ОШ, да сам душевно раскољен што се види из мог погледа, да сам плаћеник непријатеља Срба, итд. Добро је да си престао са лупетањима и теоријама завера како су други писали мој рад. Мада је то сада у колизији са твојом тезом како је цео мој осврт на твоје стваралаштво тежак шит. Јер ако су, уствари мој рад писали универзитетски професори (о чијим прилозима си се позитивно изразио, да су ипак утемељени на нечему), онда то не може да буде шит, како сада тврдиш. Нестаде и весели Буловић. Фала Богу! Твоја тактика ваљања свиња у блату је упела. Чорбаши су твоја публика. Необразована марва. Видиш, ја се нисам потрудио ни да преведем Кирила, јер немам за кога. Твоји слепци ће те следити свакако: Академик, Доктор, Светосавац, како то гордо звучи! Они сви имају мој први текст, али одбијају да га прочитају. Јер њих не интересује истина или да преиспитају ствари, него демагогија. И ти то подгреваш. По форми ментис си рођени брат са Артемијем. Шарлатан један, шарлатан други. Но, да се вратимо на твој богодухнути одговор Трећем лицу. Потпуно је нејасно шта си навео у одбрану бесмислене тезе како: „Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“. Ја сам ти навео из Саве да се називају хришћанима. Ниси негирао. Само си хистерисао. Савино преузимање овог списа је после 1054, а у њему се западњаци називају хришћанима. Сава преписује да су западњаци хришћани. Какве везе има што су јеретици? Ти ни не знаш шта ти изрази значе. Целокупно твоје мизерно натезање око овога је само да би Симеона Солунског уклопио као Прокруст у сумануту тезу да су католици богомили и да су Немањићи против њих водили крсташки рат. То је демагогија, друже Плави. „Подло, незналачки али ђилкошки Ђуровић мудрује, ликујући што је уз помоћ мог текста 'открио' да се у Законоправилу Светога Саве (гл. 51) Латини 'западне стране изван Јонске луке' називају 'хришћанима'. То понавља, трубећи на све стране да обзнани како је наводно дошао до великог 'научног' открића, односно како је Миодрага Петровића ухватио у лажи. Плитке је памети и зато тако исхитрено изводи погрешне закључке, достојне смеха. Не зна да су и иконоборци били хришћани, али осуђени као јеретици. Не зна јадник да се не једе све што лети. Не зна да је у поменутој 51. глави Законоправила, која слови: 'О Францима и осталим Латинима' побројано 27 јеретичких заблуда Латина, за које пише: 'Сви су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови'... То су, дакле, по речима Светог Симеона Солунског, 'садашњи богомили...', 'које уопште не треба звати хришћанима'... Е управо њих као такве велича Зоран Ђуровић као, тобоже, 'здраву цркву'“. „Не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима, као што не зна ни то - да после тога списа, опет тврдим, 'ни у једном византијском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија'. Свесно и основано то понављам као непобитну чињеницу, тврдећи да Ђуровић баснослови кад пише: 'Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића... Извантупио је Петровић, да се народски изразим...' То ништа друго није до одраз Ђуровићеве мрачне и злураде душе, као и немоћи пред кристално јасним и непобитним изворним подацима о Латинима као јеретицима, изложеним у списима православно верујућих умних средњовековаца какви су били, после Светога Саве, Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, Свети Симеон Солунски и др.“. Не бих ја Господе, али морам да испуним твоју заповест!:::)))))))) Петровић пише како „не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима“. Да си прочитао мој први текст (О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 365-6) у коме сам каштигао твоје бесмислице, видео би да јако добро познајем овај спис. Тамо сам писао: „Идентификацију Латини/богомили нећемо наћи ни у Номоканону св. Саве, мада је и он, како видесмо, писао о овим дуалистичким јересима, а такође је у себе инкорпорирао три византијска списа против Латина (главе 49-54), од којих два припадају преподобном али неталентованом Никити Ститату (Νικήτας Στηθάτος, лат. Nicetas Pectoratus, око 1005 - око 1090) [нота: 43: „Сочинение Никиты не отличается особенными достоинствами. Автор не достаточно умен, не достаточно учен. Его доводы, основанные на изучении Св. Писания, слабы; его доказательства, заимствованные из церковных писателей, бедны“ (Николай Ким, Преподобный Никита Стифат и его полемика с латинянами...). Законоправило гл. 49: Посланица Никите Ститата, монаха и презвитера студитског Латинима о опресњаку (Иловички препис, л. 255а-259б); гл. 50: о посту суботом, о браку свештеника, о стрижењу браде, о коси и прстену (л. 259б-262б); гл. 51: О Францима и осталим Латинима (л. 262б-264б), cf. Петровић, Свети Сава на Жичком сабору, p. 24]. У главном Никитином делу Διάλεξις πρὸς Φράγγους ἤγουν Λατίνους, [нота 44: Ово дело, Libellus contra Latinos, имамо у латинском преводу: C. Will (ed.), Acta et scripta quæ de controversiis Ecclesiæ Græcæ et Latinæ sæculo undecimo composita extant, Leipzig et Marbourg 1861, pp. 127-136; исто у PG 120, 1011-1022; грчки критички текст: A. Michel (ed.), Humbert und Kerullarios, Quellen und Studien zum Schisma des XI. Jahrhunderts, vol. 2, Paderborn 1930, pp. 320-342. Никитини делови списа су већ били преведени у Јефремовој крмчији (А. Соловјев, Светосавски номоканон и његови преписи, p. 24), али, како вели Петар Зорић, Законоправило Светога Саве и правни транспланти...: „тек детаљном анализом, треба утврдити колико је тај превод сличан са Законоправилом“ (p. 34, n. 136)] које му је било наручено од патријарха Михаила Керуларија, нигде нема говора о Латинима дуалистима, а за њега је главни проблем био употреба бесквасног хлеба на миси као и цела једна серија маловажних разлика између католика и православаца. Зато су Латини и превели у поднаслову: de azymis et sabbatorum jejuniis et nuptiis sacerdotum. Ни Јефремов препис који је у основи штампане Јосифове крмчије, неће нам донети никакве Никитине алузије на Латине дуалисте. Штавише Јосифова крмчија у 47. поглављу говори нашироко о азиму, док се у 48. глави, поред мноштва других аргумената једва дотиче питања Filioque. Сличан текст, на основу 51. главе Законоправила Светог Саве, Петровић преводи: 'Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке... су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: И у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходи – ти, рђаво и погрешно додаше: И од Сина. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто – исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења'. [н. 45: Петровић, Томос љубави. Његов мало измењен превод и оригинал: „Бабунска реч”, p. 153 n. 38.] Интересантно је приметити да ова полемика нема Фотијеве суптилности, дискурса о два начела, него сву кривицу види у латинској необразованости и језичкој осујећености. Синоним пак за католике, који ће се из ове популарне полемике одомаћити код византијских народа, је азимити“. Но, Петровићу, не треба да се узбуђујеш јер ниси ни први ни последњи у Трибала који критикује ствари које није читао. То је национални спорт у нас. Ти си из репрезентације! Више вреди једна димна бомба како неко „језуитски дише“, него написати нешто смислено и на основу онога што тај други говори. Да бизантинци и ми не називамо католике кршћанима, сасвим је ван памети. То ти радиш. Теби је мило да се наругаш и увредиш другог човека. Па и сама реченица из Симеона ти доказује да су православни називали католике хришћанима (иако сам ти био показао да се ова реченица не односи на католике): „које уопште не треба звати хришћанима“, јер их неки, дакле, називају хр. Веруј ми, са тобом је јако тешко полемисати, не зато што би имао солидне доказе или проницљивости, него што је твој корпус мисли један пандемонијум. То је скуп бесмислених изјава које су контрадикторне једна са другом. Да наставим са лаганом термичком обрадом органа из кога производиш ове „мисли“. Православни паписте нису само називали хр., него су их називали свештеницима, Папи љубили руку, одавали почасти итд. Дакле, „екуменизам“ није почео јуче. – Марко Ефески и други византијски митрополити љубе Папи руку и образ (Сиропулос, IV, 35). Артемитима сам то цртао, јер сам био присиљен пошто су они негирали факте: 1. Патријарх је ушао у пратњи Трапезундског, Ефеског, Кизичког, Сардског, Никејског и Никомидијског... Онда је поздравио/пољубио папу (ἠσπάσατο τόν πάπαν)... Тако су папу поздравили/пољубили и они који су били са њим (ούτω δέ ἠσπάσαντο αὐτόν καί οί μετ' αὐτοῦ). 2. Ускоро су церемонијери изашли са Никомидијским и увели шест других архијереја, који су се поклонили и пољубили папу (προσεκύνησαν καί ἠσπάσαντο τόν πάπαν). 3. Затим су их извели, па су ушли други архијереји. 4. А када су они излазили, увели су нас, ставрофоре... Поклонили смо се и ми папи (προσκυνήσαντες οὖν καί ἡμεῖς τόν πάπαν), пољубили (ἠσπασάμεθα) руку коју нам је испружио и образ, и изашли. После нас нико више није ушао. – Како је католичке прелате Ефески ословљавао имамо и у Andreas de Santacroce, Acta Latina Concilii Florentini, Concilium Basiliense 1431–1449: Documenta et scriptores Concilium Florentinum / Concilium Basiliense 1431–1449: Concilium Florentinum. Concilium Florentinum documenta et scriptores, т.6, ed. Georgius Hofmann (S.I.), Pontificium Institutum Orientalium Studiorum, 1955. Да побројим неке, које сам већ наводио артемитима: – reverendissime pater (27, 39: најчаснији/пречасни/најпоштованији оче) – reverentia vestra (42, 17: ваша узвишеност) – paternitatem vestram (43, 34-5: очинство/оташтво ваше) – Audistis, rev. patres, sententias patrum (45, 24: Чули сте, пречасни оци, мишљење отаца. – Овде их, дакле, ставља и пореди са оцима цркве; заједнички елеменат им је титула отаца). – amati patres (77, 14: љубљени оци. – Ефески га каза у најгорем екуменистичко-сентименталистичком духу!) – rev. dominum cardinalem (77, 27: Господар/Госпар кардинал. – Није му доста да каже само кардинал, него га назива господаром/господином) – sua reverenda paternitas (77, 28: часно очинство/оташтво) – tua dominatia (78, 1: твоје господарство/господство) – rev. domine (78, 24.38: часни господару/господе/господине) – vestre dominationis (80, 32) – vestra dominatio (80, 39) – dominum cardinalem (95, 42) – patres reverendi (96, 3-4) – vestra paternitate (96, 32-3) – reverendissime domine (101, 17) – honoratissimi patres (107, 33) – reverende pater (154, 36) Такође и у Џила, Joseph Gill, Quae supersunt actorum Graecorum Concilii Florentini necnon descriptionis cuiusdam eiusdem, Т. 1-2, Pontificio istituto di studi orientali, 1953: – πάτερ αἰδέσιμε (47, сва места су из првог дела, а има их и у другом делу. Ко је вредан, нека их тражи. Часни оче); – ὑμετέραν ἀγάπην (ваша љубав, 67); – Ἠκούσατε, πατέρες (Чујте, оци, 73); – πατέρες αἰδεσιμώτατοι (најчаснији оци, 86); – ὧ φίλοι πατέρες (о, љубљени оци! 187); – Још да поменем и ову одвратну екуменистичку сентенцу која изађе из Ефешчевих устију: ὧ πατέρες καὶ ἀδελφοὶ καὶ κύριοι τιμώτατοι (о, оци, браћо и господо најпоштованија! 216). – Ефески је сочинио и похвални говор Папи Евгенију, текст у Mgr. Louis Petit, у седамнаестом тому „Патрологије Оријенталис“, стр. 336-341. Дајем само најречитије изводе: НАЈСВЕТИЈЕМ (=НАЈБЛАЖЕНИЈЕМ, SANCTISSIMO, ТО МАКАРИОТАТО) ПАПИ СТАРОГ РИМА МАРКО, ЕПИСКОП ЗБОРА ВЕРНИКА У ЕФЕСУ 1. Данас наста увод у радост читавоме свету... данас уди Господњега Тела, раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу [Не каже да се неки враћају у тор, како би хтели зилотски настројени! Једноставно, раздвојено тело се поново саставља. Говор је из минус позиције. Нико није у праву, раздељени смо и сви трпимо због тога. То је еклисиологија коју заступам а ти оспораваш, јер си противник Отаца]! Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута [Црква је једна, иако раздвојена, воле се, али како су у болесном стању, постоји опасност да се сасвим прекине та веза љубави]! Стога подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим [Не само обичног свештеника, него првог] да нас сазовеш овде [Од изузетне тежине, јер се умањује значај цара који је у антици увек сазивао сабор; папи се признаје апсолутно првенство, што је у старој цркви било незамисливо], а подиже и најблаговернијега цара нашега да те у томе послуша, и пресветога нашега пастира и патријарха... а и нас који смо под њим пастири одасвуд сабра и укрепи нас да се смело одлучимо на далеки пут преко пучине и на друге опасности. Није ли се очигледно све то збило Божијом силом и судом, и није ли то све предзнак доброга и Богу милога свршетка? [Јасно каже да је мирење Божија воља] Хајде дакле, Пресвети Оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне што од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене... заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир [папа може да заповеди јер је првојерарх]; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји: приправите пут народу мојему; поравните, поравните пут, уклоните камење (Ис 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере [зилоте би стрефио фрас да овако нешто кажу!; МП каже да католици нису хришћани], борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво наших грехова [Марко се јасно и пред свима моли за јединство]... тако и сада преко ових служитеља Твојих [И источни и западни су служитељи истог Христа], који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговарао када си одлазио на страдање и молио се: дај да буду једно као што смо ми Једно (Јн 7, 11. 21) [Стих који иде на живце зилотима, јер мисле да се ту Христос односи увек само на помесне православне цркве; омрзоше Јована Јеванђелисту због Папе Јована Павла Другог!]. Погледај, Господе, поделу нашу, како је жалосна и како смо по самовољи и дрскости ради угађања телу (Гал 5, 13) злоупотребили слободу и постали слуге греха и скроз на скроз телесни, а сада предати непријатељима Твога Крста на пленидбу и ропство и сматрају нас овцама за клање (Ис 43, 22; Рим 8, 36) [Ситуација сасвим актуелна. Зилоти би радије да их обрежу, него да буду поново у заједници са КЦ]... 2. И заиста, ово сам желео да наведем у садашњим околностима. А сада ћу теби, Свјатјејши [Најсветији, гр. агиотате] Оче, упутити реч... Али, ја сматрам да онај који је увео ову раздељеност и од горе изаткани Хитон Господњега Тела бити подвргнут већој осуди неголи они што Христа распеше и неголи сви од памтивека безбожници и јеретици [Свете речи, потписујем]. Теби доликује [гр. ексести, лат. fas est, је допуштено по закону, слободно, дозвољено], преблажени оче [макариотате], ако само усхтеднеш, да саставиш растављено и да срушиш преградни зид (Еф 2, 14), и да извршиш дело божанскога домостроја. Томе си ти и почетак поставио, и обогатио си га сјајним почастима и даровима, па зато благоизволи и да га довршиш [Зато што Ефески сматра папу првосвештеником, даје му и власт да укине раскол]. А нећеш наћи друго време погодније од ове прилике коју ти је Бог данас пружио... Други је ранио, а ти зацели рану, други је раздвојио, а ти сабери, неисправно је инсистирао други у чињењу зла, а ти буди упоран да исправиш оно што се догодило, тако као да га у потпуности није ни било... 3. Не испуњавајте жељу непријатеља, не дозволите заједничком непријатељу и ђаволу да нам се подсмева као раније и не дозволите да се Бог и Дух Његов Свети растуже [Ово је прави екуменски етос]. Узнемирена је свака душа и сваки слух, очекујући нашу одлуку... - Аво, ја дакле нисам грешио што сам се молио са Папом и целивао исту икону? - Ниси, Владо. – Сиропулос нам сведочи и како је Патријарх Јосиф у Флоренци узео, у католичкој цркви, када су стигли, њихову св. водицу и ошкропио целу делегацију (Марко Ефески није имао куд да утекне, и он се осветио водицом; волео бих да видим Петровића у тој ситуацији), као што је наредио својима да скину у храму скуфије. Патријарх је прихватао св. водицу католика, као што је по улицама давао благослов католицима који су му прилазили са свих страна. Није било Петровића да му каже да их не благосиља пошто нису кршћани! Такође су се Византинци и Латини молили заједно, пред почетак сабора, иако свака страна са својим текстовима. Сиропулос на почетку 23. поглавља IV секције описује како се Патријарх обраћа Папи и вели: „Када смо ушли у област твог Блаженства, нисмо учинили ништа од оног што пристаје епископској власти, чувајући тако издате божанствене и свете каноне. Али сада, пошто смо стигли овде, ми желимо да вршимо наше уобичајено црквено последовање, нашу литургију и сав чин који имамо, по благоизволењу и разрешењу вашег Блаженства“. Једноставно, признавали су Папи свештенство, а нису узимали да га проглашавају као борбаши за неверу Антихристом! – Како Петровић Ex cathedra написа – опраштам му преношење Св. Саве Никитиног текста, иако је овај после 1054 – : „после тога списа [Никитиног], опет тврдим, 'ни у једном византијском извору римокатолици нису названи крстјанима', јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија'“. Византијски аутор, први Патријарх по паду Константинопоља, св. Генадије Схоларије († 1473), антиуниониста и ученик св. Марка Ефеског даје један одговор синајским монасима, који пориче неуког Петровића тлапње. Гр. текст се налази у Louis Petit, X. A Siderides & Martin Jugie, Oeuvres complètes de Gennadios Scholarios, Paris: Maison de la bonne presse, 1928-1936, vol. IV, 198-206; извод из тог писма Максиму монаху, имамо и у PG CLX, 537-540. Дакле, у недвосмислено византијском извору, после 1054, пише: „Још су монаси питали да ли је могуће да дају панагију јерменским и латинским ходочасницима. Ми пак кажемо да им дајете и антидор (нафору) зато што су хришћани (Χριστιανοὶ γάρ εἰσι) и због тога долазе из тих далеких земаља да би се поклонили Господњем гробу. Ако су они и одвојени од нас због неких верских питања и неправославни су, али као хришћани, са вером и преданошћу траже наше освећење, ми смо обавезни да их га дамо. А речено: Не дајте светиње псима итд., односи се на невернике, односно Јевреје, Сарацене, Грке, манихејце и остале који се претварају да су хришћани, а нису. Због тога и додаје: Да их не погазе, и окренувши се не растргну вас. Види како су они који газе заиста пси и свиње, а који траже светињу са вером и благочестивошћу и примају је нису такви. Слушај како каже Господ: Сваки који није против нас, тај је са нама, и оног ко ми прилази не изгоним ван. Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој Цркви. Ако неко од њих, пожели да остане у том месту или оболи, па се одрекне своје отачке вере и исповеда веру васионске Цркве, таквога удостојите и тог општења. Такав је обичај васионске хришћанске Цркве. Тако и свети Патријарх, када је вршио по празницима литургију, пристигле Јермене и Латине, који су са свим поштовањем били на литургији, није истеривао, него их је благосиљао, када су му прилазили заједно са православнима, метанисали пред њим и љубили патријарашку руку, и раздавао им је антидор. Тако и ученици Христови нису терали оне који су долазили њима. Довољно је пак да ви сами не тражите и узимате освећења од њих, као неправосланих и одвојених“. Не верујем да ће овај текст просветлити Петровића па да престане да ми приговара што католицима читам молитве, благосиљам куће и сл... – Но, да нам обешењак Петровић не приговори како су ово изнуђене или пуке дипломатске изјаве, да чујемо и Немањиће. – Немању читамо у August Theiner, Veterea monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia, Romae 1863, I, 6, исто: PL 214, 726C-0727A. „Инокентију, милошћу Божијом, Врховном свештенику и Васељенском Папи Римске цркве блажених апостола Петра и Павла, Стефан, истом милошћу и Вашим светим молитвама, Велики Жупан целе Србије, поздрав, као свом духовном оцу (patri suo spirituali)... Захваљујемо се Вашој Великој Светости, која нас није заборавила, свог сина... мислимо да ходамо заувек стопама Римске цркве, како је ходао наш отац, блажене успомене, и увек вршити наредбе Римске цркве“... Када би ти, Петровићу, Папу назвао својим духовним оцем? Свети Немања је то чинио. Али, ти си већи од Немање! – Његов син, Свети Сава, у исти грех је падао. Доментијан у житију светог Саве, у 19. глави пише: „О посланству Преосвећенога у град великога Рима. И опет изабравши од својих ученика богоразумна мужа, свеосвећенога епископа Методија, и посла га у Рим ка прехвалним Апостолима Петру и Павлу, и ка Великоме сапрестолнику Светих, Папи велике римске државе, давши благослов подобно почасти светима на похвалу, много часно кандило састављано... Јер оне свете богомисаоне зраке, где сами телом не дођоше, ту Духом Светим превелику благодат сатворише... Богом благословени венац њему послаше... И написавши посланицу ка Великом сапрестолнику светих и славних Апостола, Папи, исповедавши му неутајену благодат којом сам би венчан од Бога, и молио је да му пошље благослов од светих Апостола, а од тога самога благословени венац, да венча свога брата на краљевство... и томе Светоме сапрестолнику светих Апостола заповеди Духом Светим да му пошаље Богом благословени венац... да буде благословен Богом“. Зилотско ваше лапрдање, да се обраћа само државнику, обара Доментијанов извештај где се Папа назива Светим сапрестолником Светих Апостола. Да ли ти разумеш шта је бити сапрестолник Апостолâ? Битно је да Сава Папу и Апостоле није назвао хришћанима... – Стефан Првовенчани, још гори издајник Православља! „Најсветијем Оцу и Господару Хонорију, Римске Столице и Цркве универзалном Понтефиксу, Стефан, Божијом благодаћу целокупне Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума, крунисани Краљ, непрестаном наклоношћу и потпуном оданошћу. Како вас сви хришћани воле и поштују, и за Оца и Господара држе, тако и ми желимо да Свете Римске Цркве, и Вашег [Очинства] будемо звани оданим сином, желећи да благослов и потврда Божија и Ваша, ако благоволите, буду увек над круном и земљом нашом јасни. И због тога вам шаљемо нашег епископа, који се зове Методије, да бисте нам написано одговорили нешто што из Ваше Светости и воље извире, преко носиоца ових писама, ако благоволите“ (Изворник у F. Rački, Pismo prvovjenčanog kralja srpskoga Stjepana I papi Honoriju III godine 1220, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 7, Zagreb (1875), 53-55). И из овог текста је доказано да је Петровић у праву и да словени и византинци католике не држе за хришћане! – Пошто сам Петровића окарактерисао хистеричном женом, хајде да видимо и једну свету жену, Јелену Анжујску. Била је католкиња и српска краљица. Данило (Архиепископ Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Прир. Гордон Мак Данијел и Дамњан Петровић, језичка верзија: Л. Мирковић, Д. Богдановић и Д. Петровић, Београд 1988) хвали Јелену као велику донаторку и ктиторку. То јој уписује у света дела. Она је пак била донатор и ктитор и католичких цркава и манастира (Драгана Ћоровић, Црква светог Фрања, Котор, Историјат и анализа могућности реконструкције и ревитализације, у Бока, 27, 127-154). Францисканац јој је био духовник. Од Папе Николе је тражила, заједно са сином Драгутином, да им пошаљу францисканце да преобраћају богомиле (Латине, по Петровићу). Папа их шаље. Мисија је имала одличне резултате, како сведочи Данило (70): „Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској Цркви“. – Петровић поседује ванредан дар, који краси све „строге православце“, а то је да не уме да контестуализује догађаје и чита их у оквиру онога што их детерминише. Он обожава да пришива католицима разноразне епитете и да негира како су ови хришћани, али то није била византијска политика. Знало се како се по протоколу обраћа Папи и другим Архијерејима. Према приручнику Ектесис неа, из 1381 (Darrouzès Jean, Ekthésis néa, Manuel des pittakia du XIVe s. In Revue des études byzantines, tome 27, 1969, pp. 5-127, ivi p. 39), цариградски Патријарх Нил имао се обраћати римском Папи следећим речима: „Овако Патријарх сада пише Папи: Најблаженијем Владики, Папи Кир Урбану, најдостојнијем високом Архијереју, Нил, Божијом милошћу, Архиепископ Константинопоља, Новог Рима и Васељенски Патријарх“. У завршном поздраву: „Јачај у Господу најблаженији Владико!“. (Ὥπως γράφει ὁ πατριάρχης) 1. Ὥπως ὁ πατριάρχης νῦν γράφει τῷ πάπᾳ· «Τῷ μακαριωτάτῳ δεσπότῃ, τῷ πάπᾳ κυρῷ Οὐρβάνῳ, ἄκρῳ ἀρχιερεῖ ἀξιωτάτῳ, Νεῖλος ἐλέῳ θεοῦ ἀρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως νέας Ῥώμης καὶ οἰκουμενικός πατριάρχης». Ἐν τῷ τέλει· «Ἔρρωσο ἐν Κυρίῳ, μακαριώτατε δέσποτα». Иза Папе, на другом, трећем и четвртом месту, стоји правило ословљавања Александријског, Антиохијског и Јерусалимског Патријарха, потом Бугарског и Српског. Римски је и даље заузимао прво место, по узору на древне диптихе, али се за разлику од осталих Патријараха у овом правилу није ословљавао као „саслужитељ“. Према истом упутству, цариградски Патријарх није ословљавао поглавара Српске Цркве као Патријарха, иако се налази у одељку посвећеном патријарсима. „Пећког: Најсветији архиепископе Пећи и целе Србије, у Духу Светоме љубљени брате наше смерности и саслужитељу“. На крају поздрав: „Јачај у Господу најсветији Владико, љубљени брате и саслужитељу“. Када би Петровић био господственог духа, и следио ово што су нам Оци трасирали, он не би имао никаквог проблема са мном. Патријарх се културно обраћа Папи, нигде га не вређа, као што то чине ови помахнитали зурлоти, нигде му не одриче свештенство, као што га МП негира мени па вели да сам „тобоже“ свештеник, и уз то инсистира да гледа само зло у католика, као и да га умножи својим фалсификатима и лажима, узрокованим дисторзијом опажања из греха мржње. Како рекох, да је он сео као човек и простудирао мој први критички осврт на његове тезе, не би упао у грех да вређа другога и да хистерише. У том раду није било никакве увреде или опаске на рачун личности, али кад је он узео да се гађа блатом, бих присиљен да га каштигам како Бог заповеда, без да прибегнем стварима личне природе, које ни сада не бих помињао. - Немој више, Аво, тако ти Алаха! - Ево, завршавам! „Ђуровић безочно и незналачки настоји да докаже како наводно не постоји у Сопоћанима фреска Немањиног сабора против богомила... Српски једноставно речено: Ђуровић лаже, обмањујући јавност. Узалуд он држи Ђурићеву монографију Сопоћани кад не зна да чита. Можда му је ћирилица мрска као што му је мрска свака одбрана правоверја... Узалуд се хвали да је 'живописац' кад није уочио фреску Немањиног сабора у Сопоћанима, која је, у основи, поновљена у Ариљу. Старија је она у Сопоћанима, коју објављује и описује академик Војислав Ђурић у монографији Сопоћани, Београд 1991, стр. 48-49, где између осталог каже: 'Сабор Стефана Првовенчаног и Симеона Немање са источног зида припрате... Доле су две скупине супротстављених епископа у живој расправи: лево су православни, десно јеретици... Српски државни сабор на слици у Сопоћанима – иначе први у низу српских сабора насликаних током средњега века – само алудира на историјске догађаје, а права му је намера да прикаже српског владара, династију и цркву као заслужне борце за чистоту православне вере'“... Овде је Петровић у праву. Mea culpa. Та фреска постоји у Сопоћанима. Било ми лакше да погледам у фолдер са сопоћанским фрескама него да потражим Ђурића; та књига ми је поцепана на 2 дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да потражим и тај део, и због лењости сада Петровић може да ми се смеје. Проблем је што му је ликовање кратког даха. Ништа се суштински не мења. Све што сам казао за ариљску верзију важи и за ову. Сопоћанска фреска, како вели наш историчар, Драгољуб Марјановић, никако не служи за посредни доказ да је Немања сазвао сабор против католика и извршио неки покољ истих (ни Ђурић их не идентификује са католицима). То су глупости. Петровићева аргументација коју изводи на основу фресака, небитно да ли је у Ариљу или у Сопоћанима је скроз промашена, јер су те фреске типске, оне су ту насликане да би се створила слика о Немањи као Новом Константину, који сазива Сабор као Константин у Никеји против Арија. То је мимезис, није историјска реалност. Зато Стефан Првовенчани када пише о Сабору против Богумила помиње Арија и триклету јерес, јер је и то мимезис, у функцији стварања слике Немање као Новог Константина. Ни Првовенчаном ни фрескописцима није историјска прецизност била на првом месту, већ слика о Немањи коју су речима и визуелно желели да успоставе. Сопоћанска фреска је историјски нетачна, јер Немања је ту представљен као монах, а он је црквено-државни сабор против богомила сазвао око 1186 као Велики жупан Стефан Немања код старе Петрове цркве у Расу. Првовенчани ту није имао никакву улогу. Стефан Немања се повукао са власти на великом државном сабору 25. марта 1196, и потом замонашио, тако да имамо грешку од 10 година. Првовенчани пак није сазвао никакав сабор против јеретика, него Немања, кога су и он и Сава представљали као заштитника православља. На целом зиду Сопоћана су представљени 7 Васељенских сабора и типски уклопљен овај српски где је убачен Првовенчани, јер су сви сабори имали царски ауторитет, док је Симеон Немања као идеолог убачен у својству схи-монаха. То је јасно кад се умеју „читати“ фреске, што је за Петровића књига запечаћена. На овој линији је и анализа од Бранислава Тодића, Представе св. Симеона Немање, наставника праве вере и добре владе, у средњовековном сликарству, in Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, ур. Ј. Калић, Београд 2000, 295-305. Мени је пак натегнута његова интерпретација да се ова фреска односи више на Немањину предају власти, него на процес против богомила. Но, реч је о сажимању два различита догађаја у један и о прављењу идеје која ће бити корисна за употребу у народу. Зато се ту историјска тачност мало пита. Тако је и његов стидљив предлог да се у Ариљу полуверци можда могу идентификовати са католицима неубедљив, а то објашњава заоштравањем односа између православних и католика по склапању Лионске уније (што је тачно), тако да сада – како ја разумем Тодића – првобитни богомили се у Ариљу поистовећују са католицима, иако историјски погрешно и неоправдиво. Полуверци се у Душановом Законику разликују од Латинске јереси. Зато ми Тодићев предлог изгледа више него натегнут. Сам он ће после нагласити како се цела прича око Немање све више деисторизовала и претварала у функционални мит. Такве митове, да додам са своје стране, Петровић покушава да прави. Прилажем материјал који сам искенирао. Сопоћани, Васељенски сабори и српски Детаљ. Српски сабор Ирена Шпадијер, Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца, in Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXVI (Београд) 2010, 3-16, није усамљена када антилатинизацију у нашим изворима види узрокованом Лионском унијом. „Настојања Михаила VIII Палеолога да одузме српској и бугарској цркви аутокефалност претходила су једном другом крупном догађају који је унео велику пометњу у политички, друштвени и верски живот Византије. Само две године касније, на сабору у Лиону 6. јуна 1274. године, потписана је црквена унија којом је Византија признала не само примат римске цркве већ и римске догме. Већина византијског клира огорчено се противила оваквој званичној политици и пружала јој отпор, а узбуђење је захватило читаву земљу... Коначно, почетком наредне деценије, Унија је доживела потпуни неуспех. Ове неприлике, природно, нису могле заобићи Свету Гору. Зар не би Теодосијево, најблаже речено, нерасположење, које према католичкој цркви и Риму провејава више него недвосмислено у Савином животопису, могло бити непосредан одраз ових историјских дешавања? Није ли, можда, управо такав став светогорског и хиландарског духовништва могао наћи израза у новом житију оснивача самосталне Српске цркве, у чијем лику су се стекле све највише духовне врлине и вредности православне Цркве? За разлику од Доментијанове васељенске и општехришћанске реторике, у Теодосијевом делу Сава је 'поново засијао' као заступник изворних вредности ортодоксије које су у то време биле реално угрожене“. У овоме и лежи разлог искривљивања првобитне историје Немањића. Услови су се променили. Зато Данило нпр. нигде неће поменути да је Јелена била католкиња. Зато Теодосије ћути о папској круни. И Петровић преферира Теодосија, а на мој рачун пише баналности и глупости: „Позвао сам се, дакле, на фреску Немањиног сабора у Сопоћанима јер је старија од оне у Ариљу, а Зоран Ђуровић не зна да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије“. Теодосије је познији од Доментијана и мрзитељ је католика. Али, овде МП заборавља на златно правило да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије. Заборавља, јер му не иде у прилог Доментијан. Но, МП је аматер па не зна да и старије треба да испитујемо чиме је мотивисано. Наравно да је у животопису Саве Доментијан закон, јер не само да је старији него и све остало говори да је идеолошки растерећен за разлику од Теодосија. Жао ми је Петровића кад се и са „јаким“ аргументима самоубија. Тако наведе Теодосија: „Те 'садашње' [богомиле јеретике католике] Свети Сава на Сабору у Жичи (1221) одвраћа од јереси и подучава правоверју. По речима Теодосија, Сава 'оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви и насамо их подробно испита... онима који су крштени у латинској јереси – такође уз претходно проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца вере (без јеретичког додатка Filioque) прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати“. Лукаво МП цитира текст, јер је избацио реченицу: „Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте“. Неће да збуњује своје мале сироте зилотасте хрчке, јер и сам Теодосије вели да су постојале овде 2 групе јеретика, од којих су једни држани за некрштене, а други за крштене и те (католике) Сава само помазује миром. Ко су ови некрштени јеретици? Богомили и неке сличне фракције. Јер тако и канони деле јеретике на групе, па се једни крштавају, други миропомазују а трећи примају само кроз покајање. Петровићу, ти си наш, црквени, Деретић (Срби старији од амеба), који је измислио да су Немањићи водили крсташки рат против западних хришћана. Кад је то Немања могао њиховом вожду да уреже језик у грлу јер „не исповеда Христа Сина Божијег, а књиге његове нечастиве спали и њега посла у изгнанство... И сасвим искорени ту проклету веру тако да се она ни не помиње уопште у његовој држави, него да се слави једнобитна и нераздељна и животворна Тројица“?. Када то католици, Миодраже, нису исповедали Христа Сина Божијег? Кад је католицизам истребљен из српских земаља? Кад је неки папа протествовао за овај рат против његове пастве? И после свег овог покоља, Папа даје круну Првовенчаном? Ако имаш нешто сувисло да кажеш на ове теме, радо ћу те саслушати, али не и блејање на мој рачун. Поп Зоран Ђуровић Рим, на дан Св. Краља Милутина, 12.11.2018 [1] Nicetas David, The life of Patriarch Ignatius, Text and translation by Andrew Smithies with notes by John M. duffy, Dumbarton Oaks, Research Library and Collection, Washington, D.C., 2013. [1] Узми да се самомучиш са: Бојан Миљковић, „Немањићи и Свети Никола у Барију“, Зборник радова византолошког института XLIV (2007), 275-294. [1] Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића. Поводом текста „Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу“, 06 новембар 2018, публикован на Борби за неверу: http://borbazaveru.info/content/view/11132/1/.
  5. „Томос не решава проблеме, већ човек уз Божију помоћ, својим добрим приморавањем, својим рукама, главом, дужан је решавати проблеме. Чајна кобасица није поскупела због отсуства Томоса, и неће појефтинити, ако њега дарују“, казао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Како је подвукао Блажењејши Владика, „сваки човек је дужан да добије лични „Томос слободе“, а он се „дарива човеку не од стране било којег Патријарха, него се он даје Богом“. „Када човек проводи благочестиви живот, каје се због својих грехова, чува се од неправде, стара се да чини оно што му је Бог заповедио чинити, љуби Бога, љуби ближњега, чини дела милосрђа, тада човек добија слободу од греха. А слобода од греха – то и јесте „духовни Томос“, који Господ дарује човеку, као сведочанство тога, да је он слободан у правом смислу те речи“, - рекао је Архипастир. Неслободан човек чини управо грех, истакао је Блажењејши Митрополит Онуфрије. „Ако сам ја овде у гресима до ушију, то значи да нисам слободан, ја сам онда - роб греха, роб порока, роб ђавола. А ђавола никаквим Томосом нећеш уплашити и нећеш отерати од себе. Њега је могуће одагнати само молитвом и покајањем, добрим делима“, - закључио је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Московског Патријархата. Извор: http://pravoslavie.ru/116156.html За Поуке.орг, са руског превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић).
  6. Блажењејши Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, приликом проповеди на Литургији у Спасо-Преображенском Саборном храму у месту Болграду, 30. септембра 2018.г, позвао је православне хришћане да не слушају политичаре већ да се занимају делом личног спасења – преноси Православная жизнь, позивајући се на Информационо-просветитељско одељење Украјинске Православне Цркве. „Томос не решава проблеме, већ човек уз Божију помоћ, својим добрим приморавањем, својим рукама, главом, дужан је решавати проблеме. Чајна кобасица није поскупела због отсуства Томоса, и неће појефтинити, ако њега дарују“, казао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Како је подвукао Блажењејши Владика, „сваки човек је дужан да добије лични „Томос слободе“, а он се „дарива човеку не од стране било којег Патријарха, него се он даје Богом“. „Када човек проводи благочестиви живот, каје се због својих грехова, чува се од неправде, стара се да чини оно што му је Бог заповедио чинити, љуби Бога, љуби ближњега, чини дела милосрђа, тада човек добија слободу од греха. А слобода од греха – то и јесте „духовни Томос“, који Господ дарује човеку, као сведочанство тога, да је он слободан у правом смислу те речи“, - рекао је Архипастир. Неслободан човек чини управо грех, истакао је Блажењејши Митрополит Онуфрије. „Ако сам ја овде у гресима до ушију, то значи да нисам слободан, ја сам онда - роб греха, роб порока, роб ђавола. А ђавола никаквим Томосом нећеш уплашити и нећеш отерати од себе. Њега је могуће одагнати само молитвом и покајањем, добрим делима“, - закључио је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Московског Патријархата. Извор: http://pravoslavie.ru/116156.html За Поуке.орг, са руског превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић). View full Странице
  7. У Грачаници се окупило око стотињак верника са игуманијом манастира мати Стефанидом и сестрама. Узнесене су молитве за наш страдални народ како би Бог помогао да чврсти у вери и међусобној љубави останемо и опстанемо на овим просторима где вековима живимо. Храмом Успења Пресвете Богородице у Грачаници одјекивала је прозба: „Још се молимо Господу Богу нашему да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији и осталим српским земљама, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане“, као и завршна молитва Пресветој Богородице: „Пресвета Мајко Богородице, теби се обраћамо и молимо, јер ти знаш боли мајке за Сином кога злочинци неправедно мучише и убише. Утишај боли матера и отаца за децом коју неправедно нападају, прогоне и насиља чине. Задржи руке злочинаца и сачувај и нас и њих од зла и греха.“ Владика је посебно нагласио да треба да се уздамо у помоћ Божију: „Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90 тих, али и тог времена 90 тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.“ ЦЕО ТЕКСТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА: Драга браћо и сестре сабрани у љубави Господа нашег Исуса Христа, Данашњим служењем Молебана за мир и јединство нашег страдалног народа на Косову и Метохији настављамо и овде, у древној задужбини светог Краља Милутина, да узносимо своје молитве Господу, како би нам био заштитник у овим искушењима која пролазимо. Знамо да је наш верни народ овде на равном Косову Пољу увек био храбар и да смо остали и опстали и у много тежим изазовима. Прегрмели смо са нашом Светом Грачаницом и петовековно турско ропство, и светске ратове и нико нас није искоренио са овог простора. Остали смо уз наше светиње, уз звона грачаничка и пој грачаничких монахиња знајући да Господ никада не напушта своје, посебно када Му се са вером и надом обраћамо. Пролазили смо тешка искушења и 1999. године у рату, и 2004. године када је претила опасност да нас и овде нападну, у те дане када су гореле наше цркве и куће у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, Приштини. Остали смо и поред тога, упорни и чврсти у нади, знајући да својом верношћу завету Светог Кнеза показујемо да смо деца Светог Саве и достојни наследници оних храбрих наших предака који су знали да се своје никада не оставља, да се земља не раскућује и да се наше светиње никада не напуштају. Оне су наш путоказ ка Царству небеском, наши светионици у тренуцима таме и утеха у свакој невољи. Прочитали смо у Светом Еванђељу да: „Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима.“ (Лк. 12.2-4) Тешке су и страшне ове речи јер нас позивају све на одговорност за сваку нашу реч, за свако наше дело. Они који помишљају да могу да поделе или раселе наш народ и да нас натерају да оставимо ове наше вековне крајеве, где је уризничена наша душа, где чувамо тапију дату нам од Светих Немањића, дубоко се варају. Нису то успели ни многи моћници раније, ни они иноверни, као ни они који су заборавили на своју веру, и поколебали се у нади. Видели смо снагу оних који су остали верни Христу у тешком времену комунизма и видимо је и сада међу вама који у Цркви својој Светосавској видите светило неугасиво. Господ нас учи: „Ко иде дању, не спотиче се, јер види светлост овога света; а ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у себи“ Јн. 11, 9-10. Учи нас наш Спаситељ да отворимо духовне очи и не ходимо у делима таме, а наше истинско и једино светило јесте Христос, који је једини мерило истине и правде. Немојмо зато браћо да се поводимо за лажима оних који желе да распуде мало стадо Христово, већ останимо чврсти у вери и непоколебиви у нади. Одбацимо од себе сваку мржњу не само према ближњима, него и према непријатељима, да би нас по тој љубави препознао Господ који каже „По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.“ (Јн. 13: 35) Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90-тих, али и тог времена 90-тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније. Зато и ми сада овде, не уздамо се ни у речи људи, већ пре свега верујемо Господу да се истина једино Христом мери, Христовом љубављу и жртвом Христовом. А Христос каже: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце. и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.“ (Јн 10.11-14) Као Христови пастири дужни смо, дакле, да останемо са својим стадом и када дођу тешка времена следујући Христу Првопастиру „који полаже и живот за овце“. А разни најамници нашег времена, који се представљају као пастири, остављају своје када виде свој интерес и не маре за своје овце. Тако бива ако се поуздамо у човека, а не у Христа и оне који Христу следују. Зато будимо мудри, браћо и сестре. Како год моћници овог света одлуче, поднећемо али важно је да ми учинимо колико до нас стоји да останемо и опстанемо на своме. Жалосно је када видим да наши људи продају своје куће и земљу, оно наслеђе своје које су им оставили преци који су се до крви борили да остану као своји на своме. Каквога ту може бити благослова, какве среће, какве наде? Покажимо да имамо снаге да живимо у миру са свима око нас и да нећемо да прихватимо да нас неко премешта тамо-амо као да ово није наша кућа. Има још доста правдољубивих људи у свету који ће видети и помоћи нам. Молимо се усрдно за све, и за оне на власти, и за ближње и за непријатеље наше. Када Бог види нашу љубав и чисто срце отвориће нам и недра свог човекољубља. Чувајмо међусобно јединство и миримо се са онима који нас вређају да би и нама Бог опростио и подарио своју благодат. Најстрашније је када немамо тог јединства и љубави у породици, у колективу где радимо или у нашем друштву. Нисмо сви исти и будимо спремни да прихватимо друге као браћу. На крају све пролази, само љубав остаје, а љубав је када видимо лик Божији у сваком човеку, без обзира где се родио, којим језиком прича и како се Богу моли. На тај начин ћемо бити истински проповедници Христови на шта нас је Господ и позвао говорећи „Тако да се светли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5.15). Умножимо, стога, браћо и сестре, наше молитве и пост ових дана, удаљујући се од свега што нас одваја од Бога, што нас одваја од доброте, од светлости и љубави међу ближњим. Тада ће и наша молитва да се вине високо и призове благослов Божији на наше домове, наше куће и поља и народ наш. Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У манастиру Грачаница Епископ Рашко-призренски Теодосије синоћ је служио Молебан за страдални народ на Косову и Метохији и позвао вернике да умноже своје молитве и ојачају их постом у току наредних дана. У Грачаници се окупило око стотињак верника са игуманијом манастира мати Стефанидом и сестрама. Узнесене су молитве за наш страдални народ како би Бог помогао да чврсти у вери и међусобној љубави останемо и опстанемо на овим просторима где вековима живимо. Храмом Успења Пресвете Богородице у Грачаници одјекивала је прозба: „Још се молимо Господу Богу нашему да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији и осталим српским земљама, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане“, као и завршна молитва Пресветој Богородице: „Пресвета Мајко Богородице, теби се обраћамо и молимо, јер ти знаш боли мајке за Сином кога злочинци неправедно мучише и убише. Утишај боли матера и отаца за децом коју неправедно нападају, прогоне и насиља чине. Задржи руке злочинаца и сачувај и нас и њих од зла и греха.“ Владика је посебно нагласио да треба да се уздамо у помоћ Божију: „Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90 тих, али и тог времена 90 тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније.“ ЦЕО ТЕКСТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА: Драга браћо и сестре сабрани у љубави Господа нашег Исуса Христа, Данашњим служењем Молебана за мир и јединство нашег страдалног народа на Косову и Метохији настављамо и овде, у древној задужбини светог Краља Милутина, да узносимо своје молитве Господу, како би нам био заштитник у овим искушењима која пролазимо. Знамо да је наш верни народ овде на равном Косову Пољу увек био храбар и да смо остали и опстали и у много тежим изазовима. Прегрмели смо са нашом Светом Грачаницом и петовековно турско ропство, и светске ратове и нико нас није искоренио са овог простора. Остали смо уз наше светиње, уз звона грачаничка и пој грачаничких монахиња знајући да Господ никада не напушта своје, посебно када Му се са вером и надом обраћамо. Пролазили смо тешка искушења и 1999. године у рату, и 2004. године када је претила опасност да нас и овде нападну, у те дане када су гореле наше цркве и куће у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, Приштини. Остали смо и поред тога, упорни и чврсти у нади, знајући да својом верношћу завету Светог Кнеза показујемо да смо деца Светог Саве и достојни наследници оних храбрих наших предака који су знали да се своје никада не оставља, да се земља не раскућује и да се наше светиње никада не напуштају. Оне су наш путоказ ка Царству небеском, наши светионици у тренуцима таме и утеха у свакој невољи. Прочитали смо у Светом Еванђељу да: „Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима.“ (Лк. 12.2-4) Тешке су и страшне ове речи јер нас позивају све на одговорност за сваку нашу реч, за свако наше дело. Они који помишљају да могу да поделе или раселе наш народ и да нас натерају да оставимо ове наше вековне крајеве, где је уризничена наша душа, где чувамо тапију дату нам од Светих Немањића, дубоко се варају. Нису то успели ни многи моћници раније, ни они иноверни, као ни они који су заборавили на своју веру, и поколебали се у нади. Видели смо снагу оних који су остали верни Христу у тешком времену комунизма и видимо је и сада међу вама који у Цркви својој Светосавској видите светило неугасиво. Господ нас учи: „Ко иде дању, не спотиче се, јер види светлост овога света; а ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у себи“ Јн. 11, 9-10. Учи нас наш Спаситељ да отворимо духовне очи и не ходимо у делима таме, а наше истинско и једино светило јесте Христос, који је једини мерило истине и правде. Немојмо зато браћо да се поводимо за лажима оних који желе да распуде мало стадо Христово, већ останимо чврсти у вери и непоколебиви у нади. Одбацимо од себе сваку мржњу не само према ближњима, него и према непријатељима, да би нас по тој љубави препознао Господ који каже „По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.“ (Јн. 13: 35) Црква Светосавска била је и остала са својим народом увек, делећи и тешке и радосне тренутке. Зато увек треба да се уздамо прво у Бога, јер Св. пророк Јеремија нам преноси реч Божију: „…проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јерем. 17, 5). Више пута у историји, када смо поверење у Бога заменили поверењем у човека, на крају смо увек губили. Сетимо се само тешког времена безбоштва од Другог светског рата до почетка 90-тих, али и тог времена 90-тих година када су се многи поуздали у једног човека мислећи да ће им он помоћи. Нажалост, и то се показало као велика заблуда, јер управо је, што његовом самоувереношћу, што светском неправдом и силом, наш народ натеран у изгнанство. Неки су му и тада поверовали да је пораз заправо победа, али убрзо су и сами горко схватили да ако се човек не узда у Бога, на крају увек бива поражен, пре или касније. Зато и ми сада овде, не уздамо се ни у речи људи, већ пре свега верујемо Господу да се истина једино Христом мери, Христовом љубављу и жртвом Христовом. А Христос каже: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце. и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.“ (Јн 10.11-14) Као Христови пастири дужни смо, дакле, да останемо са својим стадом и када дођу тешка времена следујући Христу Првопастиру „који полаже и живот за овце“. А разни најамници нашег времена, који се представљају као пастири, остављају своје када виде свој интерес и не маре за своје овце. Тако бива ако се поуздамо у човека, а не у Христа и оне који Христу следују. Зато будимо мудри, браћо и сестре. Како год моћници овог света одлуче, поднећемо али важно је да ми учинимо колико до нас стоји да останемо и опстанемо на своме. Жалосно је када видим да наши људи продају своје куће и земљу, оно наслеђе своје које су им оставили преци који су се до крви борили да остану као своји на своме. Каквога ту може бити благослова, какве среће, какве наде? Покажимо да имамо снаге да живимо у миру са свима око нас и да нећемо да прихватимо да нас неко премешта тамо-амо као да ово није наша кућа. Има још доста правдољубивих људи у свету који ће видети и помоћи нам. Молимо се усрдно за све, и за оне на власти, и за ближње и за непријатеље наше. Када Бог види нашу љубав и чисто срце отвориће нам и недра свог човекољубља. Чувајмо међусобно јединство и миримо се са онима који нас вређају да би и нама Бог опростио и подарио своју благодат. Најстрашније је када немамо тог јединства и љубави у породици, у колективу где радимо или у нашем друштву. Нисмо сви исти и будимо спремни да прихватимо друге као браћу. На крају све пролази, само љубав остаје, а љубав је када видимо лик Божији у сваком човеку, без обзира где се родио, којим језиком прича и како се Богу моли. На тај начин ћемо бити истински проповедници Христови на шта нас је Господ и позвао говорећи „Тако да се светли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5.15). Умножимо, стога, браћо и сестре, наше молитве и пост ових дана, удаљујући се од свега што нас одваја од Бога, што нас одваја од доброте, од светлости и љубави међу ближњим. Тада ће и наша молитва да се вине високо и призове благослов Божији на наше домове, наше куће и поља и народ наш. Благослов Господњи нека дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Малешевић је на конференцији за новинаре у Бањалуци подсјетио да је недавном одлуком Владе Српске у средње школе уведена вјеронаука као обавезан предмет, те да су све средње школе обавијештене да се од септембра сукцесивно уводи вјеронаука од првог разреда. Он је рекао да ученици имају могућност избора у прве двије године средње школе да изучавају културу религије као алтернативу вјеронауци, а у трећем и четвртом разреду етику. Малешевић је нагласио да ученици у средњим школама имају више практичне наставе него раније, као и да се у свим основним и средњим школама изучава информатика. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић поручио је да увођење вјеронауке у средње школе у Српској од наредне школске године неће бити науштрб ниједног школског предмета. Малешевић је на конференцији за новинаре у Бањалуци подсјетио да је недавном одлуком Владе Српске у средње школе уведена вјеронаука као обавезан предмет, те да су све средње школе обавијештене да се од септембра сукцесивно уводи вјеронаука од првог разреда. Он је рекао да ученици имају могућност избора у прве двије године средње школе да изучавају културу религије као алтернативу вјеронауци, а у трећем и четвртом разреду етику. Малешевић је нагласио да ученици у средњим школама имају више практичне наставе него раније, као и да се у свим основним и средњим школама изучава информатика. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије.
  12. По материјалима руских, украјинских и грчких црквених сајтова. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије. View full Странице
  13. У МАНАСТИРУ ПРИВИНА ГЛАВА Пушачи не могу на причест 02.02.2018 • 16:2016:21 Извор: Dnevnik.rs ПРИВИНА ГЛАВА: На дан преподобног светог Макарија свечану литургију у манастиру Светих Архангела и Михајла, служио је нови старешина манастира Макарије уз саслужење бројног братства и искушеника манастира Светог Саве из Кувеждина. Фото: Dnevnik.rs Монашко име Макарију је дао владика сремски Василије, по великом светитељу којег је красила смиреност. „ Ово је моја прва литургија у манастиру у Привиној глави. Сабрали се данас људи са свих страна, а највише је дошло из Кувеждина. Они долазе код мене да ме мало бодре и подржавају. Жао им је што сам отишао из Кувеждина“, рекао нам је Макарије након службе. Нови старешина манастира увео је правила која се неће свима допасти, али се морају поштовати. Забрањено је пушење у комплексу манастира и служење меса. „Пушење је грех и црква тражи да се њени верници одрекну пушења. Пушачи неће моћи примити причест. Трпеза љубави остаје и даље али у складу са правилима цркве. На менију неће бити заступљено месо. Типик налаже када је риба, када је дозвољено уље оно се примењује, а када је пост онда се све кува на води. Кување на води и придржавање правила цркве захтева и више радника у кухињи. Сада нас је овде десеторо“, појаснио је јеромонах Макарије. Д. Савичин
  14. Ова вест новосадског "Дневника" из неког разлога привукла је, накнадну пажњу портала Борба за веру, познатог по тражењу апокалиптичких знакова међу православном јерархијом. Несумњиво, вест је занимљива, а у погледу здравственог просвећивања, може да се слободно каже, и корисна. Разуме се, поставиће се питање, да ли је став оца Макарија и општи став Цркве? Вашем модератору, који је летос имао ту срећу да буде у Привиној глави, и да види огроман мисијски и градитељски успех, сада почившег игумана Гаврила, упало је у очи нешто друго: огромно сиромаштво и запуштеност самог села Привина глава, какву човек тешко може да очекује у једном сремском селу. Отворено ћу рећи, и резигнираност преосталих мештана у биртији због напретка манастира, а стагнације села. Такви проблеми, знамо из историје наше Свете Фрушке горе, могу да доведу до тешких спорова и грехова. Надајмо се, да ће се уз Божију помоћ, новом настојатељу дати да и на том пољу социјалног служења помогне. Познавајући племенито срце и пастирску бригу Преосвећеног Владике сремског Василија, за сав поверен му народ, искрено очекујем акцију за спашавање и реланог живота у овом сремском селу, које има чиме да се поноси и поново да заживи. А.Ж. У МАНАСТИРУ ПРИВИНА ГЛАВА Пушачи не могу на причест 02.02.2018 • 16:2016:21 Извор: Dnevnik.rs ПРИВИНА ГЛАВА: На дан преподобног светог Макарија свечану литургију у манастиру Светих Архангела и Михајла, служио је нови старешина манастира Макарије уз саслужење бројног братства и искушеника манастира Светог Саве из Кувеждина. Фото: Dnevnik.rs Монашко име Макарију је дао владика сремски Василије, по великом светитељу којег је красила смиреност. „ Ово је моја прва литургија у манастиру у Привиној глави. Сабрали се данас људи са свих страна, а највише је дошло из Кувеждина. Они долазе код мене да ме мало бодре и подржавају. Жао им је што сам отишао из Кувеждина“, рекао нам је Макарије након службе. Нови старешина манастира увео је правила која се неће свима допасти, али се морају поштовати. Забрањено је пушење у комплексу манастира и служење меса. „Пушење је грех и црква тражи да се њени верници одрекну пушења. Пушачи неће моћи примити причест. Трпеза љубави остаје и даље али у складу са правилима цркве. На менију неће бити заступљено месо. Типик налаже када је риба, када је дозвољено уље оно се примењује, а када је пост онда се све кува на води. Кување на води и придржавање правила цркве захтева и више радника у кухињи. Сада нас је овде десеторо“, појаснио је јеромонах Макарије. Д. Савичин View full Странице
  15. Оставите нека расте обоје заједно до жетве Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, изјавио је да "неће бити ванредног Сабора СПЦ". Наш Српски Патријарх је поред тога додао и да су од архијереја СПЦ „стигла само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина" од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. Као повод предлогу за сазивање ванредног Сабора, потеклог од неколико архијереја СПЦ, изнешен је Косметски проблем и опасност од признавања квазидржавице Косово. Патријархов став, као и став велике већине архијереја СПЦ, колико се да приметити, појединци су одмах дочекали веома нервозно и на нож, не разумевајући у суштини ону дубљу мудрост и срж такве одлуке. Али, најлакше је пљувати по ономе што се не разуме или у некој својој еуфоричности не види. Некада је много теже потрудити се молитвено да се ствари погледају са друге стране и из другог угла. Наравно, никакав грех није био, а нити је и сада, изношење и супротног предлога и мишљења од мишљења Патријарха и већине епископа СПЦ. Напротив. То је управо богатство Христове Цркве. Сви у Цркви могу и треба да изнесу свој став и поглед и по том питању, али без икакве импровизације, без еуфоричности и паничности, уз поштовање Устава СПЦ и основне процедура за сазивања ванредног Сабора. Једноставно, ни у Синоду ни у Сабору СПЦ, не постоји већина која је за сазивање ванредног Сабора. И ту је просто крај свакој дужој причи о процедури и начину сазивања ванредног Сабора СПЦ. Осим тога, одмах треба подвући да по питању било каквог признања терористичке квазидржавице Косово, врх СПЦ има јасан негативан став. И Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји се врло јасно и одлучно противе признању Косова, што су и Патријарх и сви архијереји небројено пута до сада, а посебно у последње време, недвосмислено поновили. Чему онда журба и напетост код заговорника ванредног Сабора када је став СПЦ о Космету тако кристално јасан? Чему онда та недовољно промишљена журба, када пре редовог Сабора СПЦ у мају месецу, неће, а законски и не може ни бити донета никаква коначна одлука о Космету? Чему онда код појединих аналитичара упорност у понављању мањинског става, када ће се до маја месеца тј. до почетка рада редовног Сабора СПЦ, у суштини догодити само једно - читава ситуација ће само бити много јаснија! На тај начин ће и архијерејима СПЦ на редовном мајском Сабору бити много лакше да донесу најбоље одлуке, него док је ситуација још увек недовољно јасно постављена, као што је то случај данас. Свакако, ствари поводом сазивања Сабора не треба посматрати ни таборски ни као нешто неуобичајено у Цркви. Ни свети апостоли се нису увек слагали у свему, како сведочи Свето Писмо, па су опет били и остали свети апостоли. Сетимо се само несугласица и распре између св. апостола Павле и св. апостола Варнаве. (Дела апостолска 15; 36-41). Тако је одувек у Цркви. Христова Црква није дакле Централни комитет Савеза комуниста, па да сви аплаудирају и сви једногласно доносе одлуку, по баш свим питањима. Црква Христова је једнодушно живела, и данас једногласно живи, само у догматским питањима, али никада у историји Цркве нису сви чланови Цркве имали исте ставове и погледе и по свим другим тзв. недогматским проблемима. Тако је и данас, а тако ће бити и у будућности. И то је богатство Цркве и слобода у Духу Светоме, а не никакав скандал или нешто неуобичајено. Просто посматрано, већина епископа СПЦ сматра да Сабор у овом тренутку није неопходан, јер сматрају да се до половине маја неће десити ништа спектакуларно одлучујуће по питању Космета, осим што ће се ситуација још боље искристализовати, што је само један велики плус за лакше доношење мудрих мајских одлука које се очекују. Ни евентуална и свима у СПЦ неприхватљива промена Устава Србије, ни евентуално трагично признање Косова од стране било чије српске руке, практично посматрано, не може се законски ни припремити, ни догодити ни завршити до половине маја месеца, када почиње Сабор СПЦ. Стога већина архијереја СПЦ уопште не жури са Сабором већ са дубоком вером, истрајном молитвом и чврстом надом, чека да прво сви релевантни политички фактори у Србији изађу са потпуно јасним предлозима. Потом ће и Сабор у мају имати далеко лакши посао да се прецизно изјасни о свему. Дакле, панична журба овде уопште није потребна. На крају крајева, зар нас и мудрост Светог Писма тј. сами Господ, не уче стрпљењу? Сетимо се само како је Господ на питање својих слугу да брзоплето почупају, ванредно одлуче и хитно одвоје и почупају кукољ из пшенице, Бог одговорио позивом на стрпљење рекавши ... "Не. Не чупајте! Да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју." (Мт. 13; 24-30). Оставимо стога и ми, до маја месеца, да све сазри до краја. И кукољ и пшеница. Лакше ће се тада расудити о свему, и донети мудрије одлуке но што би то био случај у овом тренутку. За Поуке.орг настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић)
  16. Овај текст изражава мишљење и уредништва Поука.орг, које, као и увек, позивају читаоце да изразе и свој став, градећу здраву и плодотворну црквену јавност. Оставите нека расте обоје заједно до жетве Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, изјавио је да "неће бити ванредног Сабора СПЦ". Наш Српски Патријарх је поред тога додао и да су од архијереја СПЦ „стигла само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина" од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. Као повод предлогу за сазивање ванредног Сабора, потеклог од неколико архијереја СПЦ, изнешен је Косметски проблем и опасност од признавања квазидржавице Косово. Патријархов став, као и став велике већине архијереја СПЦ, колико се да приметити, појединци су одмах дочекали веома нервозно и на нож, не разумевајући у суштини ону дубљу мудрост и срж такве одлуке. Али, најлакше је пљувати по ономе што се не разуме или у некој својој еуфоричности не види. Некада је много теже потрудити се молитвено да се ствари погледају са друге стране и из другог угла. Наравно, никакав грех није био, а нити је и сада, изношење и супротног предлога и мишљења од мишљења Патријарха и већине епископа СПЦ. Напротив. То је управо богатство Христове Цркве. Сви у Цркви могу и треба да изнесу свој став и поглед и по том питању, али без икакве импровизације, без еуфоричности и паничности, уз поштовање Устава СПЦ и основне процедура за сазивања ванредног Сабора. Једноставно, ни у Синоду ни у Сабору СПЦ, не постоји већина која је за сазивање ванредног Сабора. И ту је просто крај свакој дужој причи о процедури и начину сазивања ванредног Сабора СПЦ. Осим тога, одмах треба подвући да по питању било каквог признања терористичке квазидржавице Косово, врх СПЦ има јасан негативан став. И Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји се врло јасно и одлучно противе признању Косова, што су и Патријарх и сви архијереји небројено пута до сада, а посебно у последње време, недвосмислено поновили. Чему онда журба и напетост код заговорника ванредног Сабора када је став СПЦ о Космету тако кристално јасан? Чему онда та недовољно промишљена журба, када пре редовог Сабора СПЦ у мају месецу, неће, а законски и не може ни бити донета никаква коначна одлука о Космету? Чему онда код појединих аналитичара упорност у понављању мањинског става, када ће се до маја месеца тј. до почетка рада редовног Сабора СПЦ, у суштини догодити само једно - читава ситуација ће само бити много јаснија! На тај начин ће и архијерејима СПЦ на редовном мајском Сабору бити много лакше да донесу најбоље одлуке, него док је ситуација још увек недовољно јасно постављена, као што је то случај данас. Свакако, ствари поводом сазивања Сабора не треба посматрати ни таборски ни као нешто неуобичајено у Цркви. Ни свети апостоли се нису увек слагали у свему, како сведочи Свето Писмо, па су опет били и остали свети апостоли. Сетимо се само несугласица и распре између св. апостола Павле и св. апостола Варнаве. (Дела апостолска 15; 36-41). Тако је одувек у Цркви. Христова Црква није дакле Централни комитет Савеза комуниста, па да сви аплаудирају и сви једногласно доносе одлуку, по баш свим питањима. Црква Христова је једнодушно живела, и данас једногласно живи, само у догматским питањима, али никада у историји Цркве нису сви чланови Цркве имали исте ставове и погледе и по свим другим тзв. недогматским проблемима. Тако је и данас, а тако ће бити и у будућности. И то је богатство Цркве и слобода у Духу Светоме, а не никакав скандал или нешто неуобичајено. Просто посматрано, већина епископа СПЦ сматра да Сабор у овом тренутку није неопходан, јер сматрају да се до половине маја неће десити ништа спектакуларно одлучујуће по питању Космета, осим што ће се ситуација још боље искристализовати, што је само један велики плус за лакше доношење мудрих мајских одлука које се очекују. Ни евентуална и свима у СПЦ неприхватљива промена Устава Србије, ни евентуално трагично признање Косова од стране било чије српске руке, практично посматрано, не може се законски ни припремити, ни догодити ни завршити до половине маја месеца, када почиње Сабор СПЦ. Стога већина архијереја СПЦ уопште не жури са Сабором већ са дубоком вером, истрајном молитвом и чврстом надом, чека да прво сви релевантни политички фактори у Србији изађу са потпуно јасним предлозима. Потом ће и Сабор у мају имати далеко лакши посао да се прецизно изјасни о свему. Дакле, панична журба овде уопште није потребна. На крају крајева, зар нас и мудрост Светог Писма тј. сами Господ, не уче стрпљењу? Сетимо се само како је Господ на питање својих слугу да брзоплето почупају, ванредно одлуче и хитно одвоје и почупају кукољ из пшенице, Бог одговорио позивом на стрпљење рекавши ... "Не. Не чупајте! Да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју." (Мт. 13; 24-30). Оставимо стога и ми, до маја месеца, да све сазри до краја. И кукољ и пшеница. Лакше ће се тада расудити о свему, и донети мудрије одлуке но што би то био случај у овом тренутку. За Поуке.орг настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  17. Његова светост патријарх српски господин Иринеј изјавио је према писању београдског листа Данас како неће бити одржан ванредни Свети архијерејски сабор СПЦ. Највероватније ће се, како пише овај лист, чекати на редовно, мајско заседање на коме ће једна од најважнијих тема бити судбина Косова и Метохије. Патријарх Иринеј Према патријарховим речима, „стигла су само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина“ од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. У београдским медијима јуче се спекулисало да је у последња два месеца шест архијереја СПЦ тражило ванредно заседање Сабора о КиМ. У високим црквеним круговима Данасу је незванично објашњено да је реч о захтевима које је више владика поднело прошле године тражећи да се одржи редовно јесење заседање Сабора на коме би СПЦ заузела јединствен став о КиМ, а који су и даље отворени. Први захтев, како наводе извори нашег листа, који је поднео за Косово надлежан епископ рашко-призренски Теодосије, подржала су петорица владика. Извор: Данас, 24. 1. 2018
  18. Његова светост патријарх српски господин Иринеј изјавио је према писању београдског листа Данас како неће бити одржан ванредни Свети архијерејски сабор СПЦ. Највероватније ће се, како пише овај лист, чекати на редовно, мајско заседање на коме ће једна од најважнијих тема бити судбина Косова и Метохије. Патријарх Иринеј Према патријарховим речима, „стигла су само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина“ од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. У београдским медијима јуче се спекулисало да је у последња два месеца шест архијереја СПЦ тражило ванредно заседање Сабора о КиМ. У високим црквеним круговима Данасу је незванично објашњено да је реч о захтевима које је више владика поднело прошле године тражећи да се одржи редовно јесење заседање Сабора на коме би СПЦ заузела јединствен став о КиМ, а који су и даље отворени. Први захтев, како наводе извори нашег листа, који је поднео за Косово надлежан епископ рашко-призренски Теодосије, подржала су петорица владика. Извор: Данас, 24. 1. 2018 View full Странице
  19. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
  20. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  21. Није ред да овај процес, БПЦ разматра и решава једнострано. Из тог разлога је наша црква и донела овакво решење, управо да би могла на прави начин да се усаглашава са осталим православним помесним црквама, у заједничким напорима ка канонском статусу МПЦ, њеном напуштању схизме и успостављању евхаристијског општења са остлим помесним црквама.То је најважније,будући та црква већ дуги низ година страда у изолацији. Наш је дуг, да на њихову жељу за нашим учествовањем, адекватно одговоримо. Решење Светог синода је недвосмислено јасно. Вођен нашом дужношћу да пројављујемо хришћанску љубав, Свети синод је благорасуђивањем, после више него темељне дебате, усвојио решење да у садејству са помесним православним црквама допринесе успостављању канонског статуса Македонске православне цркве. Непосредно после тога, синод је одредио двотрећинску комисију од чланова синода, која броји 8 митрополита са Старозагорским митрополотом Кипријаном на челу. Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења. Ово је једино канонско решење и није у реду да се оно доноси под било каквим притисцима. Не постоји никаква могућност да једнострано признамо автокефалност МПЦ - био је категоричан митрополит Антоније Ако би смо и признали автокефалност МПЦ, велика је опасност да би и сами подпали под схизму, а у таквом развоју догађаја не би постојао начин да икако помогнемо МПЦ. Морамо се уздржати и оградити од крајњих националистичких настројења. Митрополит је назначио да ће синод консултовати и стручњаке на пољу канона али и историје, како би односи МПЦ и осталих помесних православних цркви били најуспешније решени Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније ИЗВОР: http://news.bnt.bg/bg/a/mitropolit-antoniy-svetiyat-sinod-ne-deystva-ednostranno-otnosno-mpts Превод: Поуке.орг
  22. Циљ Светог синода је да Македонска православна црква изађе из шизме те да успостави евхаристијско општење са осталим помесним црквама, рекао је Западно и Средњеевропски митрополит Антоније. Првенствено треба започети преговоре са Македонском црквом, како би се превазишла потенцијална историјска размимоилажења. Није ред да овај процес, БПЦ разматра и решава једнострано. Из тог разлога је наша црква и донела овакво решење, управо да би могла на прави начин да се усаглашава са осталим православним помесним црквама, у заједничким напорима ка канонском статусу МПЦ, њеном напуштању схизме и успостављању евхаристијског општења са остлим помесним црквама.То је најважније,будући та црква већ дуги низ година страда у изолацији. Наш је дуг, да на њихову жељу за нашим учествовањем, адекватно одговоримо. Решење Светог синода је недвосмислено јасно. Вођен нашом дужношћу да пројављујемо хришћанску љубав, Свети синод је благорасуђивањем, после више него темељне дебате, усвојио решење да у садејству са помесним православним црквама допринесе успостављању канонског статуса Македонске православне цркве. Непосредно после тога, синод је одредио двотрећинску комисију од чланова синода, која броји 8 митрополита са Старозагорским митрополотом Кипријаном на челу. Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења. Ово је једино канонско решење и није у реду да се оно доноси под било каквим притисцима. Не постоји никаква могућност да једнострано признамо автокефалност МПЦ - био је категоричан митрополит Антоније Ако би смо и признали автокефалност МПЦ, велика је опасност да би и сами подпали под схизму, а у таквом развоју догађаја не би постојао начин да икако помогнемо МПЦ. Морамо се уздржати и оградити од крајњих националистичких настројења. Митрополит је назначио да ће синод консултовати и стручњаке на пољу канона али и историје, како би односи МПЦ и осталих помесних православних цркви били најуспешније решени Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније ИЗВОР: http://news.bnt.bg/bg/a/mitropolit-antoniy-svetiyat-sinod-ne-deystva-ednostranno-otnosno-mpts Превод: Поуке.орг View full Странице
  23. Митрополит струмички у расколу г. Наум, главни креатор заплета око статуса Македонске цркве, данас је низом конфабулација, које је ранијих месеци започео причама о томе како је статус "аутономне цркве неспојив са канонима" и како је "мајка црква било која црква" која призна неку отуђену од православславног система Помесних цркава организацију, ипак изашао, само дан пре него што Синод Бугарске Патријаршије одлучује о захтеву из Скопља, са једном истином: прихватањем од стране МПЦ-ОА да јој је Бугарска "мајка-црква", македонска црква неће постати аутокефална. Она чак и не очекује да јој Бугарска црква да статус аутокефалије, већ да је као истовремено и "сестринска" и "мајка-црква" (Наумов допринос еклесиологији!) само представља пред Васељенском патријаршијом и осталим помесним црквама. На то смо указивали одмах пошто нам је из редова истинских македонских аутокефалиста указано на писмо Стефановог синода (питање да ли је једногласно усвојено још није добило одговор, али се део македонских владика оградио од њега), а господин Наум је то потврдио у "анализи" коју је направио за бугарску агенцију БГНЕСhttp://www.kanal5.com.mk/vesti_detail.asp?ID=138894 и пренео на свом порталу религија.мк: http://religija.mk/vladikata-naum-odgovori-zoshto-bpc-moze-i-treba-da-ja-priznea-mpc/ Редак је случај, ван патолошке праксе, да једна тако кратка анализа садржи толико контрадикторности, да би требало направити троструко већу анализу да би се показало у какав понор г. Наум гура македонски православни народ, а изгледа да је решио и да преуреди и целокупно Православље. Тако он доказује да "сестра" која је "мајка" Бугарска црква не прави прихватањем МПЦ-ОА две цркве "једног народа" (разуме се: бугарског), да се не меша у канонску јурисдикцију сестринске српске цркве, и нарочито да неће, Наум зна, да сноси никакве последице од Васељенске патријаршије и других помесних цркава, јер је то искључено у "време глобализације" итд... Но сво толико знање прошлих, садашњих и будућих догађаја, служи само једном циљу, да се каже како МПЦ-ОА не тражи признање аутокефалности од Бугарске патријаршије, већ јој се подчињава док једног дана Васељенски патријарх не изда томос о аутокефалности. Наум струмички, очигледно у цајтноту, покушава да извуче било какву корист из своје антицрквене авантуре, те тако отворено поништава и само "барање" МПЦ-ОА од БПЦ наводно усвојено 4. новембра. Архиепископ у расколу Стефан, очигледно ништа се не пита, јер је Наум тај који са политичарима води сплетке. И о чему ће сутра да расправљају бугарски архијереји? Македонски верници аутокефалисти вечерас већ пишу по друштвеним мрежама како су двоструко преверени од властитих вођа. Синод Бугарске патријаршије несумњиво ће прибавити њихове симпатије, као и симпатије читавог православног народа, ако заузме једино могући став да се македонско црквено питање решава канонским, а не квазиеклесиолошким или, тачније, политикантским путем.
×
×
  • Create New...