Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'неурозе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Неуротични пацијент, по нашем мишљењу, налази се на средокраћи између нормалног човека, који је у стању да сам препозна своју кривицу и због ње доживи ослобађајуће кајање и очишћење, и оног типа привидно здравог човека који никад не долази код психијатра, а који своју кривицу не само што не препознаје него због ње и не пати. Ако је у моралном погледу неуротичар човек испод оног првог типа људи, он је свакако далеко изнад овог другог. Заплетен у мреже своје неурозе, он је застао на пола пута између стварног здравља и апсолутне безочности која се граничи са moral insanity. Само њему је стварна помоћ потребна и некада заиста само од његовог терапеута зависи какав ће бити исход борбе у њему. Отуда је одговорност терапеута често изванредно велика. Сваком је терапеуту из праксе познато колико има пацијената преплављених страхом и осећањем кривице који годинама узалуд траже начина да на спонтан и искрен начин проживе и доживе испаштање своје непрепознате кривице, односно непрепознатог узрока страха. Бројни покушаји самоубиства пацијената, злоупотреба алкохола и дрога, њихови захтеви психијатру да им даје електро-шокове или јаке медикаменте који ће их „отупети“, очито показују њихову немоћ и дубоко незадовољство њиховим дотадашњим доживљавањем патње, односно неурозе. Погрешно је када психијатри у већини случајева оваквих симптома код њихових депресивних и анксиозних пацијената мисле да су препознали дубоко болесно језгро неурозе или неку ендогену болест и излазе у сусрет њиховим жељама. Лечећи пацијенте на овај начин, једноставан и често опортун, психијатри се лишавају своје истински хумане мисије археолога болесне људске психе. Далеко смо од потцењивања изванредне деликатности задатка постављеног пред егзистенцијалне психотерапеуте који, брижљиво одељујући у пацијенту пшеницу од кукоља, овога лагано спремају за последње суочавање са самим собом, које је једино у стању да му омогући последњи, али најтежи напор да себе доживи у својој онтичкој кривици. Налазећи се између практичног психијатра, који попут неког вештог занатлије користи само медикаменте или електро-шокове у сврху лечења душевних конфликата, и класичног психоаналитичара који, не водећи увек довољно рачуна о друштвеној и породичној ситуацији свога пацијента, овога покушава да ослободи стварног конфликта припремајући га за неометано доживљавање задовољства, егзистенцијални психотерапеут бира трновиту стазу постепеног и мучног упознавања свог пацијента са оним што је у њему трајно и суштинско, а то је препознавање његове стварне кривице и могућности њеног окајања. Цитирамо дубоке речи данског филозофа Серена Кјеркегора: „Јер чим је кривица одређена страх пролази и кајање је ту.“ Неуротични болесници, чак и онда када они то довољно не показују кроз своје симптоме, јесу људи који оптужују себе и који у исто време кажњавају себе. У ретким случајевима, чак и без психијатра или у присуству неког мање заинтересованог психотерапеута, они после извесног времена, спонтаним процесом самолечења, о коме је вредно каткад размислити, доведу себе у излечено стање. Ми сматрамо да су овакви ретки пацијенти носили у себи способност и моћ да на аутентично људски начин пате, јер само у таквој врсти патње постоји плодна клица поновног рађања. Није узалуд давно речено да истинска патња чисти и преображава човека. У свим другим, бројнијим случајевима неурозе психотерапеут је једино позван да приведе пацијента овој незаобилазној и драгоценој могућности истинског паћења. Психотерапеут који није био у стању да буде Дантеов Вергилије у сложеном и хаотичном свету неуротичног пакла, дакле, водич који ће провести свога искушеника кроз чистилиште, није до краја испунио своју узвишену мисију. На овом месту ми поново проналазимо привидно изгубљену везу са религијом која и сама није ништа друго него херменеутичка и бабиња вештина да се понова успостави раније изгубљена веза. Психотерапеутска вештина (која сада на нов и за будућност већ и од других најављени, у далекој прошлости познати начин спајања лекара и свештеника у једној особи) састојала би се не у неком илузорном и већ данас иреверзибилном и псеудоромантичном враћању природи, нити у врло невероватном враћању у крило цркве, која је данашњег човека својим догматским и стереотипним ставом институционализованог хришћанства лишила могућности препознавања стварног и револуционарног језгра првобитног хришћанства. Ово враћање и поновно проналажење изгубљеног језгра своје неотуђиве личности не можемо довољно убедљиво да сагледамо ни у указивању психоаналитичара на претерано строго Над-ја у пацијента, односно на његове тиранске и у много чему ствамо неправедне родитеље или пак у указивању неких социјалних психијатара и анти-психијатара на рак-рану модерног, болесног друштва. Прихватањем од стране психијатара и психотерапеута, али и од стране њихових пацијената, оваквих разлога као могућег узрока неурозе, оптуживање и често мржња према себи код пацијента, само ће променити свој правац и окренути се у оптуживање и мржњу родитеља или „болесног друштва“. Претерано револуцлонами психијатри, сами недовољно упознати са природом сопствене агресије, а жељни насилних промена у друштву, управо и прижељкују овакву врсту промене код својих пацијената. Мржња, међутим, рађа мржњу, а не треба заборавити ни чињеницу да револуције нема без еволуције и да је далеко од истине да је свака револуција, у човеку као и у друштву, конструктивна и корисна. Јер као што је у човеку нагон деструкције силан и продоран (а о овоме нагону још увек не знамо довољно и не можерао олако о њему закључивати само као последици отуђеног друштва), тако је ова деструкција увек латентно присутна у свакој друштвеној заједници. Наше је мишљење, дакле, да је психотерапијска вештина у враћању човека самом себи, његовим скривеним потенцијалима стваралачког и слободног бића које тек онда када за себе буде изборило своју аутентичну индивидуалност, а то уједно значи када буде препознало разлику између споља наметнутог му Над-ја, као израза ауторитарне савести, и своје аутономне савести, може да постане стваран и користан чинилац у друштву. Нема здравог и зрелог друштва без здравих и зрелих индивидуа. Ништа нећемо постићи и ни до каквог трајног решења не можемо доћи настављајући у бескрај јалову дискусију о приоритету или примамом значају друштва или индивидуе у њиховом међусобно тесно испреплетаном и сложеном односу. Ова дискусија подсећа нас на исто тако узалудан разговор о приоритету кокошке или јајета или преимућству наслеђних, односно стечених и средином условљених особина у развоју човека. Однос друштва и индивидуе мора да се сагледа дијалектички, мудро се придржавајући начела „златне средине“. Изнели смо неке критерије и ставове о односу неурозе и религије. Психотерапеут мора имати будно око да опрезно разликује неуротичну од ненеуротичне религиозности код свога пацијента. Ми се слажемо са оним мишљењима која сматрају да и најнеуротичнији религиозни пацијент садржи у себи и зрно праве религиозности. Ако се на крају терапије покаже да је пацијент успешно излечен од своје неурозе и у исто време престао да буде религиозан, могућна су два закључка. Или је терапеут претерано чистио колевку од прљавштине, па је заједно са њом избацио и дете из ње, или пацијент није уопште никада ни био на прагу доживљене религиозности. Чувајући се добро да не прогласимо сваку религиозност у неуротичара лажном и болесном, морамо се подсетити да Јунг и Фром супротно од Фројда у свакој неурози виде и нешто позитивно и проспективно. У процесу индивидуације многима је привремено запречен пут ка даљем напретку мрежом неуротичног реаговања. И религиозност је само један од покушаја да се неуроза осмисли, да се нађе смисао душевним патњама и да се на овај начин умакне мучном circulusu uitiosusu који прети свакој неурози. Иако овај покушај најчешће не успева, и онда је присутност психотерапеута скоро увек неопходна, постоје и случајеви у којима је дошло до успешне сублимације и успостављања релативне равнотеже баш захваљујући религији. При томе се можемо мирно сложити са ортодоксним психоаналитичарем и свештеником, Фројдовим учеником, Пфистером, који не само што сматра да се религија као целина не сме схватити као сублимирана либидинозност, већ с правом указује да нас психоанализа учи да на нов начин ценимо вредност религије. Извор: Теологија.нет
  2. Христос је можда могао да опрости разбојнику на крсту који се покајао, али су већ рани протестанти схватили да католички свештеници њиховог доба то више не могу и да је њихова трговина опроштајницама недозвољен и нечастан посао. Треба ли данашњи психотерапеути да буду нови трговци опроштајницама тиме што ће ослобађати своје пацијенте неке стварне а неоткривене кривице, или треба да им пруже реалну прилику да упознајући кривицу доживе и реално очишћење кроз патњу? Овога пута не више неуротичну патњу која је и поникла у пацијентовој души да би заменила стварну патњу, као што је лажно осећање кривице неуротично аранжирано да би прикрило стварну кривицу. Неуротични пацијент, по нашем мишљењу, налази се на средокраћи између нормалног човека, који је у стању да сам препозна своју кривицу и због ње доживи ослобађајуће кајање и очишћење, и оног типа привидно здравог човека који никад не долази код психијатра, а који своју кривицу не само што не препознаје него због ње и не пати. Ако је у моралном погледу неуротичар човек испод оног првог типа људи, он је свакако далеко изнад овог другог. Заплетен у мреже своје неурозе, он је застао на пола пута између стварног здравља и апсолутне безочности која се граничи са moral insanity. Само њему је стварна помоћ потребна и некада заиста само од његовог терапеута зависи какав ће бити исход борбе у њему. Отуда је одговорност терапеута често изванредно велика. Сваком је терапеуту из праксе познато колико има пацијената преплављених страхом и осећањем кривице који годинама узалуд траже начина да на спонтан и искрен начин проживе и доживе испаштање своје непрепознате кривице, односно непрепознатог узрока страха. Бројни покушаји самоубиства пацијената, злоупотреба алкохола и дрога, њихови захтеви психијатру да им даје електро-шокове или јаке медикаменте који ће их „отупети“, очито показују њихову немоћ и дубоко незадовољство њиховим дотадашњим доживљавањем патње, односно неурозе. Погрешно је када психијатри у већини случајева оваквих симптома код њихових депресивних и анксиозних пацијената мисле да су препознали дубоко болесно језгро неурозе или неку ендогену болест и излазе у сусрет њиховим жељама. Лечећи пацијенте на овај начин, једноставан и често опортун, психијатри се лишавају своје истински хумане мисије археолога болесне људске психе. Далеко смо од потцењивања изванредне деликатности задатка постављеног пред егзистенцијалне психотерапеуте који, брижљиво одељујући у пацијенту пшеницу од кукоља, овога лагано спремају за последње суочавање са самим собом, које је једино у стању да му омогући последњи, али најтежи напор да себе доживи у својој онтичкој кривици. Налазећи се између практичног психијатра, који попут неког вештог занатлије користи само медикаменте или електро-шокове у сврху лечења душевних конфликата, и класичног психоаналитичара који, не водећи увек довољно рачуна о друштвеној и породичној ситуацији свога пацијента, овога покушава да ослободи стварног конфликта припремајући га за неометано доживљавање задовољства, егзистенцијални психотерапеут бира трновиту стазу постепеног и мучног упознавања свог пацијента са оним што је у њему трајно и суштинско, а то је препознавање његове стварне кривице и могућности њеног окајања. Цитирамо дубоке речи данског филозофа Серена Кјеркегора: „Јер чим је кривица одређена страх пролази и кајање је ту.“ Неуротични болесници, чак и онда када они то довољно не показују кроз своје симптоме, јесу људи који оптужују себе и који у исто време кажњавају себе. У ретким случајевима, чак и без психијатра или у присуству неког мање заинтересованог психотерапеута, они после извесног времена, спонтаним процесом самолечења, о коме је вредно каткад размислити, доведу себе у излечено стање. Ми сматрамо да су овакви ретки пацијенти носили у себи способност и моћ да на аутентично људски начин пате, јер само у таквој врсти патње постоји плодна клица поновног рађања. Није узалуд давно речено да истинска патња чисти и преображава човека. У свим другим, бројнијим случајевима неурозе психотерапеут је једино позван да приведе пацијента овој незаобилазној и драгоценој могућности истинског паћења. Психотерапеут који није био у стању да буде Дантеов Вергилије у сложеном и хаотичном свету неуротичног пакла, дакле, водич који ће провести свога искушеника кроз чистилиште, није до краја испунио своју узвишену мисију. На овом месту ми поново проналазимо привидно изгубљену везу са религијом која и сама није ништа друго него херменеутичка и бабиња вештина да се понова успостави раније изгубљена веза. Психотерапеутска вештина (која сада на нов и за будућност већ и од других најављени, у далекој прошлости познати начин спајања лекара и свештеника у једној особи) састојала би се не у неком илузорном и већ данас иреверзибилном и псеудоромантичном враћању природи, нити у врло невероватном враћању у крило цркве, која је данашњег човека својим догматским и стереотипним ставом институционализованог хришћанства лишила могућности препознавања стварног и револуционарног језгра првобитног хришћанства. Ово враћање и поновно проналажење изгубљеног језгра своје неотуђиве личности не можемо довољно убедљиво да сагледамо ни у указивању психоаналитичара на претерано строго Над-ја у пацијента, односно на његове тиранске и у много чему ствамо неправедне родитеље или пак у указивању неких социјалних психијатара и анти-психијатара на рак-рану модерног, болесног друштва. Прихватањем од стране психијатара и психотерапеута, али и од стране њихових пацијената, оваквих разлога као могућег узрока неурозе, оптуживање и често мржња према себи код пацијента, само ће променити свој правац и окренути се у оптуживање и мржњу родитеља или „болесног друштва“. Претерано револуцлонами психијатри, сами недовољно упознати са природом сопствене агресије, а жељни насилних промена у друштву, управо и прижељкују овакву врсту промене код својих пацијената. Мржња, међутим, рађа мржњу, а не треба заборавити ни чињеницу да револуције нема без еволуције и да је далеко од истине да је свака револуција, у човеку као и у друштву, конструктивна и корисна. Јер као што је у човеку нагон деструкције силан и продоран (а о овоме нагону још увек не знамо довољно и не можерао олако о њему закључивати само као последици отуђеног друштва), тако је ова деструкција увек латентно присутна у свакој друштвеној заједници. Наше је мишљење, дакле, да је психотерапијска вештина у враћању човека самом себи, његовим скривеним потенцијалима стваралачког и слободног бића које тек онда када за себе буде изборило своју аутентичну индивидуалност, а то уједно значи када буде препознало разлику између споља наметнутог му Над-ја, као израза ауторитарне савести, и своје аутономне савести, може да постане стваран и користан чинилац у друштву. Нема здравог и зрелог друштва без здравих и зрелих индивидуа. Ништа нећемо постићи и ни до каквог трајног решења не можемо доћи настављајући у бескрај јалову дискусију о приоритету или примамом значају друштва или индивидуе у њиховом међусобно тесно испреплетаном и сложеном односу. Ова дискусија подсећа нас на исто тако узалудан разговор о приоритету кокошке или јајета или преимућству наслеђних, односно стечених и средином условљених особина у развоју човека. Однос друштва и индивидуе мора да се сагледа дијалектички, мудро се придржавајући начела „златне средине“. Изнели смо неке критерије и ставове о односу неурозе и религије. Психотерапеут мора имати будно око да опрезно разликује неуротичну од ненеуротичне религиозности код свога пацијента. Ми се слажемо са оним мишљењима која сматрају да и најнеуротичнији религиозни пацијент садржи у себи и зрно праве религиозности. Ако се на крају терапије покаже да је пацијент успешно излечен од своје неурозе и у исто време престао да буде религиозан, могућна су два закључка. Или је терапеут претерано чистио колевку од прљавштине, па је заједно са њом избацио и дете из ње, или пацијент није уопште никада ни био на прагу доживљене религиозности. Чувајући се добро да не прогласимо сваку религиозност у неуротичара лажном и болесном, морамо се подсетити да Јунг и Фром супротно од Фројда у свакој неурози виде и нешто позитивно и проспективно. У процесу индивидуације многима је привремено запречен пут ка даљем напретку мрежом неуротичног реаговања. И религиозност је само један од покушаја да се неуроза осмисли, да се нађе смисао душевним патњама и да се на овај начин умакне мучном circulusu uitiosusu који прети свакој неурози. Иако овај покушај најчешће не успева, и онда је присутност психотерапеута скоро увек неопходна, постоје и случајеви у којима је дошло до успешне сублимације и успостављања релативне равнотеже баш захваљујући религији. При томе се можемо мирно сложити са ортодоксним психоаналитичарем и свештеником, Фројдовим учеником, Пфистером, који не само што сматра да се религија као целина не сме схватити као сублимирана либидинозност, већ с правом указује да нас психоанализа учи да на нов начин ценимо вредност религије. Извор: Теологија.нет View full Странице
  3. Због чега је религиозност неуротичара нама сумњива, у чему сматрамо да он својом неурозом „прља“ наше представе о правој религиозности, у чему најзад он поткрепљује доста раширено мишљење да је у свакој религиозности нешто или чак све патологија? Већ просечан човек, и када уопште није религиозан, склон је да прихвати неки облик моралног владања из страха од казне и жеље за наградом. Морамо признати да овакав став произлази најчешће из односа детета према оцу, бар у досадашњем патријархалном друштву наше цивилизације. Преношење оваквог личног става на неког свог изабраног бога, на цркву или читаву религиозност води неуротичној пројекцији која са истим захтевима иступа према религиозности као што се односи према оцу или неком државном ауторитету. Јасно је да је овакав неуротичан став последица страха и принуде и да са индивидуално доживљеном религиозношћу нема никакве везе. С друге стране, морамо тада претпоставити да оваква доживљена религиозност може да буде плод само човекове слободне одлуке, кад је однос Ја-Ти у центру збивања, а никако последица принуде, страха па чак и навике. Неуротичар на различите начине покушава да се ослободи унутрашњег притиска који је произашао из нерешених конфликата, најчешће нагонске природе. Један од тих начина је понекад и његова религиозност. Служећи се добро познатим одбрамбеним механизмом рационализације, тако честим у већине неуротичара, он преводи своје неуротично понашање у хришћанске идеале, дајући тако себи већу вредност и успешно блокирајући праве узроке своје неурозе. Узроци овакве рационализације понекад су скоро банални. Човек који је неспособан да спроведе неку своју активну жељу и примени је у спољашњем свету заодева се хришћанском врлином скромности или понизности. Наравно да је оваква скромност најчешће лажна и да се повремено демаскира у наглим изливима скривене агресије и другим начинима испољавања незадовољства собом. Тамо где неубуздана потреба за надкомпензацијом своје неуротичне инфериомости није могла бити довољно пригушена, припадништво некој фанатичној секти са „светском мисијом“ биће идеалан терен да се на привидно легалан начин испољи сва агресија и скривена мржња неуротичарева. Мислимо у првом реду на припадништво оним сектама које се карактеришу изразитом нетолеранцијом, елитним захтевима „једине и свеспасавајуће“ и представама о скорашњој пропасти света. Неки други облик неуротичног потискивања наћи ће себи простора у неком другом виду религиозног понашања и погледа на свет. Подсећамо само на принудне неуротичаре и њихов однос према неким црквеним ритуалима. Различите облике неуротичне религиозности Јунг је добро окарактерисао као „илегалан приступ религији“. Припадајући неком дубљем слоју у несвесном него што је то индивидуално несвесно, религиозност се може дохватити само тако што је претходно рашчишћен вашар у индивидуално несвесном неке индивидуе. Због тога је Јунг и обраћао већу пажњу и више ценио религиозност људи у другој половини њиховог живота. Из оваквог Јунговог става произлазе тешки задаци психотерапеута у лечењу неког неуротичног религиозног човека. Шта заиста може да уради психотерапеут за добро свог неуротичног пацијента када примети да је његова религиозност још увек пуна „нечистих“ примеса његове неурозе? Хтели бисмо најпре да истакнемо предности психотерапеута над свештеником-исповедникотн. Чак и када претпоставимо да је овакав свештеник добио солидно образовање из психологије и психопатологије, да је сам лишен таквих неуротичних скотома који ометају објективни приступ његовом послу, психотерапеут, нарочито када је прошао кроз дидактичку анализу и није изразито негативно постављен према проблемима религије, захваљујући своме искуству, бољој стручној спреми, пре је у ситуацији да на време препозна и вештим терапеутским лечењем одстрани оно што је неуротично у религиозном човеку. Постоји још један битан разлог због чега дајемо предност психотерапеуту. А. Дирсен указала је на честу потребу религиозног неуротичара за исповешћу. При томе је карактеристично да овакав неуротичар исповеда најчешће грехе који су готово без значаја, и то под притиском свога осећања кривице. Он заправо не може да исповеди оно што га стварно мучи, јер његов проблем не прелази праг свести. Отуд му је ускраћена и могућност кајања и опроштаја. Доспели смо у нашем излагању до оног дела у коме треба да расправљамо о неким конкретним испољавањима пацијената у току психотерапије, која су, сматрамо, инхерентна општељудском бивствовању и већ упадљиво залазе и у област религије. Мислимо пре свега на испољавања страха и кривице; иако општељудски феномени, у неурозама, и то можемо практично рећи у свим облицима неуроза, они имају своје истакнуто место и самим тим изузетан значај за пацијента, као и за његовог психотерапеута. Како су до овог истакнутог места у неуротичним испољавањима бројних пацијената доспели симптоми страха и кривице? И када нису никакви патолошки симптоми, страх и кривица саставни су делови вечног људског мозаика. Без њих је тешко претпоставити човека, свеједно да ли онога праисторије или нашег времена, малог и безначајног човека прохујалих еона или значајних људи у историји. Али и страх и кривица подједнако траже своје изворе и утоке, смисао и разумевање свога постојања. Неуротични и психотични болесници, али и већина великих стваралаца који су доживљавали у појачаном и патолошком облику стања страха и кривице, испољавали су одувек појачану потребу за објашњењем и разрешењем својих стања. Наш став психотерапеута, очи у очи са симптомима страха и осећања кривице код наших неуротичних пацијената, инспирисан је основним ставовима егзистенцијалистичке филозофије. Сматрајући страх и кривицу за неуклоњиве и неизбежне, онтичке људске феномене са којима човек не само да треба већ и мора да се сусретне у току самоостваривања и самопотврђивања, наша психотерапија није примарно управљена на отклањање симптома страха нити на поништавање или даље неутралисање осећања кривице. Овакав став, наравно, није крут и догматичан нити је примењиван на све неуротичне пацијенте са страхом и осећањем кривице. И наши пацијенти, као и сви људи уопште, налазе се на врло различитом степену свога „индивидуационог процеса“ и већ достигнутог нивоа зрелости. Било би то грешка почетника или неког фанатика у психотерапији када би исте аршине мерења примењивао за сваки психички узраст човеков. Став који смо управо изнели примењујемо само на оне врсте неуротичних пацијената за које смо проценили да поседује не само солидне интелектуалне квалитете већ још више дубоко и искрено незадовољство постојећим неуротичним стањем и унутрашњу динамичку спремност за доживљаје метаморфозе, односно катарзе. Код оваквих пацијената ми се не трудимо да покријемо симптоме, већ желимо да их откријемо, нисмо склони да покажемо пацијенту како је његово осећање кривице илузорно и измишљено, већ да ово осећање почива на некој стваној кривици. Што се тиче страха, без обзира што се можемо сложити са Хајдегером да је сваки страх у својој основи страх од смрти, наше је мишљење да је управо пропуст да се учини нешто битно у процесу свога самоостваривања један од важних разлога за појаву страха. Познати немачки психосоматичар Јорес с правом сматра да није за човека важан сам живот као такав, већ је једино важан развој животних могућности у њему, па да се и страх усељава у човека онда када је он спречен или сам себе спречава у даљем развијању датих животних могућности. Страх је дакле и врста казне за неучињено и пропуштено, отуд се он не без разлога често доводи у везу са кривицом. Страх и кривица и иначе стоје у тесном и зависном међусобном односу. Једном је страх тај који изазове кривицу, други пут кривица дозове страх. Не увек, али често, човек постаје тако виновник и свога страха и своје кривице, као што је он, и поред свих детерминизама, унутрашњих и спољашњих, ипак виновник своје судбине. Dasein-аналитичка школа, такође, сматра да се страх и кривица не могу одвојено истраживати и лечити. Разноврсне форме у којима нам се страх појављује коначно се згушњавају у једну једину: у страх пред кривицом. Можда је заиста сваки страх на крају антрополошко-егзистенцијалне анализе не само страх од смрти већ и страх од кривице. Свакодневни сусрет са страхом и кривицом у нама самима, код наших рођака и пријатеља, пацијената и непознатих људи, захтева од нас да озбиљно размислимо о стварном пореклу ових феномена. Да ли су то заиста само неуротични симптоми, у основи нереални и непотребни, који су резултат сувише строге и ограничене социјализације човека и који спречавају нормалан ток нагонских енергија? Или су то стварне егзистенцијалне појаве које почивају на нечему што је реално и људско? Да ли је према томе циљ једне егзистенцијалне, дубинске психотерапије, за коју се ми залажемо, ослобођење пацијента од претерано развијеног Над-ја које често одсликава само присвојене туђе норме или је тај циљ, као што Хефнер мисли, у покушају терапеута да оспособи пацијента да се сусретне са својом личном кривицом? Егзистенцијална кривица, за разлику од правне или морално-теолошке, није никаква законска кривица, већ кривица одређене, јединствене и непоновљиве личности пацијента. Ми смо се у пракси често могли уверити да као што је фобићни синдром неког нашег пацијента само вешто маскирање егзистенцијалног страха, тако је и осећање кривице, које је управљено на нешто споредно и неважно, обична камуфлажа неке стварне кривице. Кривице која није свесно доживљена и испаштана, већ је потиснута. Ма колико било тешко и често несношљиво за пацијента да проживи истински страх, уместо што се јалово мучи својом фобијом, односно да препозна своју кривицу, уместо што се крије иза неодређеног осећања кривице, уверили смо се да право олакшање, често постигнуто преко катартичког доживљаја, настаје код пацијента тек онда када га терапеут припреми да стане очи у очи са самим собом и својим дубоко личним откривеним проблемима. Не треба сметнути с ума да сваки човек има врло интимну потребу за искреним дијалогом са другим човеком; прекривена, да се изразимо Јунговим језиком, бројним наслагама његове Персоне и Сенке, ова његова интимна потреба некада у току целога живота не долази до изражаја. Ову чињеницу је тајна исповедништва у хришћанској цркви добро упознала и повремено знала да употреби на обострану корист. Модерни исповедници, психотерапеути, морали би и сами представљати будног и стрпљивог саговорника човеку који отвара целог себе и при том, користећи модерна психолошка открића о људској души (о којој су у прошлости, интуитивно, само појединци нешто наслућивали), постати исцелитељи душа на вишем ступњу сазнања од некадашњих душебрижника. Врло је важно да у односу између неуротичног пацијента код кога је осећање кривице знатно изражено (практично је врло мали број неуроза у којима не постоји дијадни синдром: страх-осећање кривице) и његовог психотерапеута настане такав степен поверења када пацијент више нема препрека ни у себи ни пред терапеутом да дозове у сећање неку стварну прошлу кривицу пред којом се упорно крио, производећи разне алармантне неуротичне симптоме, који су најчешће и њега и његовог терапеута одвлачили са главног попришта одиграног догађаја. Често се, нажалост, дешава да психотерапеут, не контролишући будност контратрансфера, због опортунизма и личног мира, радије прихвата компромисна решења, не истражујући стварни и често дубоко скривени узрок страха и осећања кривице у свога пацијента, задовољавајући се да му покаже илузорност овог осећања, привидно га и краткотрајно од њега ослобађајући. Међутим, свака стварна кривица тражи да буде плаћена. Човекова савест није појам до краја идентичан психоаналитичком појму Над-ја. Морамо на овоме месту да се оградимо од схватања тзв. реактивистичке школе у психологији, у коју спадају и психоанализа и бихејвиоризам, а по којој у човеку постоји само интернализована моралност, настала интројективним путем, дејствовањем спољашњих захтева и закона. Ближе нам је схватање организмичара, по којима јединка није пасиван прималац спољашњих утицаја, „празан организам“, већ личност која прерађује спољашње утицаје тиме што и сама „креира“ свет око себе својим бројним чиниоцима који израстају током биолошке еволуције и историје културе. Фројдов појам Над-ја највише одговара оној врсти савести коју је Ерих Фром назвао ауторитарном или хетерономном, а која одговара Над-ја родитеља и друштва. У оваквој врсти савести Над-ја захтева од Ја угледање на идеал (родитеља и друштва). Персонална или аутононма савест један је дубљи слој у нашем несвесном и ова савест не гони на угледање већ на тражење личне оригиналности која се постиже само кроз преображај. Један од услова овог преображаја јесте препознавање и растерећење од наметнуте, ауторитарне савести, односно доживљено откриће аутономне савести. Ако ова размишљања сада применимо на појам кривице, онда можемо рећи да изнад или испод свих табу-закона у далекој прошлости и увек нових, према тренутним друштвеним нормама успостављених идентификација са родитељима, стоји онтичка и егзистенцијална кривица човекова која тражи своју наплату кроз истинску и доживљену људску патњу. Извор: Теологија.нет
  4. После кратког осврта на услове средине који погодују појави неурозе, при чему смо акцент ставили на антиномију идеалних хришћанских захтева и захтева основних човекових нагона, поклонимо пажњу самом неуротићару и његовом „уделу“ у религиозности. Због чега је религиозност неуротичара нама сумњива, у чему сматрамо да он својом неурозом „прља“ наше представе о правој религиозности, у чему најзад он поткрепљује доста раширено мишљење да је у свакој религиозности нешто или чак све патологија? Већ просечан човек, и када уопште није религиозан, склон је да прихвати неки облик моралног владања из страха од казне и жеље за наградом. Морамо признати да овакав став произлази најчешће из односа детета према оцу, бар у досадашњем патријархалном друштву наше цивилизације. Преношење оваквог личног става на неког свог изабраног бога, на цркву или читаву религиозност води неуротичној пројекцији која са истим захтевима иступа према религиозности као што се односи према оцу или неком државном ауторитету. Јасно је да је овакав неуротичан став последица страха и принуде и да са индивидуално доживљеном религиозношћу нема никакве везе. С друге стране, морамо тада претпоставити да оваква доживљена религиозност може да буде плод само човекове слободне одлуке, кад је однос Ја-Ти у центру збивања, а никако последица принуде, страха па чак и навике. Неуротичар на различите начине покушава да се ослободи унутрашњег притиска који је произашао из нерешених конфликата, најчешће нагонске природе. Један од тих начина је понекад и његова религиозност. Служећи се добро познатим одбрамбеним механизмом рационализације, тако честим у већине неуротичара, он преводи своје неуротично понашање у хришћанске идеале, дајући тако себи већу вредност и успешно блокирајући праве узроке своје неурозе. Узроци овакве рационализације понекад су скоро банални. Човек који је неспособан да спроведе неку своју активну жељу и примени је у спољашњем свету заодева се хришћанском врлином скромности или понизности. Наравно да је оваква скромност најчешће лажна и да се повремено демаскира у наглим изливима скривене агресије и другим начинима испољавања незадовољства собом. Тамо где неубуздана потреба за надкомпензацијом своје неуротичне инфериомости није могла бити довољно пригушена, припадништво некој фанатичној секти са „светском мисијом“ биће идеалан терен да се на привидно легалан начин испољи сва агресија и скривена мржња неуротичарева. Мислимо у првом реду на припадништво оним сектама које се карактеришу изразитом нетолеранцијом, елитним захтевима „једине и свеспасавајуће“ и представама о скорашњој пропасти света. Неки други облик неуротичног потискивања наћи ће себи простора у неком другом виду религиозног понашања и погледа на свет. Подсећамо само на принудне неуротичаре и њихов однос према неким црквеним ритуалима. Различите облике неуротичне религиозности Јунг је добро окарактерисао као „илегалан приступ религији“. Припадајући неком дубљем слоју у несвесном него што је то индивидуално несвесно, религиозност се може дохватити само тако што је претходно рашчишћен вашар у индивидуално несвесном неке индивидуе. Због тога је Јунг и обраћао већу пажњу и више ценио религиозност људи у другој половини њиховог живота. Из оваквог Јунговог става произлазе тешки задаци психотерапеута у лечењу неког неуротичног религиозног човека. Шта заиста може да уради психотерапеут за добро свог неуротичног пацијента када примети да је његова религиозност још увек пуна „нечистих“ примеса његове неурозе? Хтели бисмо најпре да истакнемо предности психотерапеута над свештеником-исповедникотн. Чак и када претпоставимо да је овакав свештеник добио солидно образовање из психологије и психопатологије, да је сам лишен таквих неуротичних скотома који ометају објективни приступ његовом послу, психотерапеут, нарочито када је прошао кроз дидактичку анализу и није изразито негативно постављен према проблемима религије, захваљујући своме искуству, бољој стручној спреми, пре је у ситуацији да на време препозна и вештим терапеутским лечењем одстрани оно што је неуротично у религиозном човеку. Постоји још један битан разлог због чега дајемо предност психотерапеуту. А. Дирсен указала је на честу потребу религиозног неуротичара за исповешћу. При томе је карактеристично да овакав неуротичар исповеда најчешће грехе који су готово без значаја, и то под притиском свога осећања кривице. Он заправо не може да исповеди оно што га стварно мучи, јер његов проблем не прелази праг свести. Отуд му је ускраћена и могућност кајања и опроштаја. Доспели смо у нашем излагању до оног дела у коме треба да расправљамо о неким конкретним испољавањима пацијената у току психотерапије, која су, сматрамо, инхерентна општељудском бивствовању и већ упадљиво залазе и у област религије. Мислимо пре свега на испољавања страха и кривице; иако општељудски феномени, у неурозама, и то можемо практично рећи у свим облицима неуроза, они имају своје истакнуто место и самим тим изузетан значај за пацијента, као и за његовог психотерапеута. Како су до овог истакнутог места у неуротичним испољавањима бројних пацијената доспели симптоми страха и кривице? И када нису никакви патолошки симптоми, страх и кривица саставни су делови вечног људског мозаика. Без њих је тешко претпоставити човека, свеједно да ли онога праисторије или нашег времена, малог и безначајног човека прохујалих еона или значајних људи у историји. Али и страх и кривица подједнако траже своје изворе и утоке, смисао и разумевање свога постојања. Неуротични и психотични болесници, али и већина великих стваралаца који су доживљавали у појачаном и патолошком облику стања страха и кривице, испољавали су одувек појачану потребу за објашњењем и разрешењем својих стања. Наш став психотерапеута, очи у очи са симптомима страха и осећања кривице код наших неуротичних пацијената, инспирисан је основним ставовима егзистенцијалистичке филозофије. Сматрајући страх и кривицу за неуклоњиве и неизбежне, онтичке људске феномене са којима човек не само да треба већ и мора да се сусретне у току самоостваривања и самопотврђивања, наша психотерапија није примарно управљена на отклањање симптома страха нити на поништавање или даље неутралисање осећања кривице. Овакав став, наравно, није крут и догматичан нити је примењиван на све неуротичне пацијенте са страхом и осећањем кривице. И наши пацијенти, као и сви људи уопште, налазе се на врло различитом степену свога „индивидуационог процеса“ и већ достигнутог нивоа зрелости. Било би то грешка почетника или неког фанатика у психотерапији када би исте аршине мерења примењивао за сваки психички узраст човеков. Став који смо управо изнели примењујемо само на оне врсте неуротичних пацијената за које смо проценили да поседује не само солидне интелектуалне квалитете већ још више дубоко и искрено незадовољство постојећим неуротичним стањем и унутрашњу динамичку спремност за доживљаје метаморфозе, односно катарзе. Код оваквих пацијената ми се не трудимо да покријемо симптоме, већ желимо да их откријемо, нисмо склони да покажемо пацијенту како је његово осећање кривице илузорно и измишљено, већ да ово осећање почива на некој стваној кривици. Што се тиче страха, без обзира што се можемо сложити са Хајдегером да је сваки страх у својој основи страх од смрти, наше је мишљење да је управо пропуст да се учини нешто битно у процесу свога самоостваривања један од важних разлога за појаву страха. Познати немачки психосоматичар Јорес с правом сматра да није за човека важан сам живот као такав, већ је једино важан развој животних могућности у њему, па да се и страх усељава у човека онда када је он спречен или сам себе спречава у даљем развијању датих животних могућности. Страх је дакле и врста казне за неучињено и пропуштено, отуд се он не без разлога често доводи у везу са кривицом. Страх и кривица и иначе стоје у тесном и зависном међусобном односу. Једном је страх тај који изазове кривицу, други пут кривица дозове страх. Не увек, али често, човек постаје тако виновник и свога страха и своје кривице, као што је он, и поред свих детерминизама, унутрашњих и спољашњих, ипак виновник своје судбине. Dasein-аналитичка школа, такође, сматра да се страх и кривица не могу одвојено истраживати и лечити. Разноврсне форме у којима нам се страх појављује коначно се згушњавају у једну једину: у страх пред кривицом. Можда је заиста сваки страх на крају антрополошко-егзистенцијалне анализе не само страх од смрти већ и страх од кривице. Свакодневни сусрет са страхом и кривицом у нама самима, код наших рођака и пријатеља, пацијената и непознатих људи, захтева од нас да озбиљно размислимо о стварном пореклу ових феномена. Да ли су то заиста само неуротични симптоми, у основи нереални и непотребни, који су резултат сувише строге и ограничене социјализације човека и који спречавају нормалан ток нагонских енергија? Или су то стварне егзистенцијалне појаве које почивају на нечему што је реално и људско? Да ли је према томе циљ једне егзистенцијалне, дубинске психотерапије, за коју се ми залажемо, ослобођење пацијента од претерано развијеног Над-ја које често одсликава само присвојене туђе норме или је тај циљ, као што Хефнер мисли, у покушају терапеута да оспособи пацијента да се сусретне са својом личном кривицом? Егзистенцијална кривица, за разлику од правне или морално-теолошке, није никаква законска кривица, већ кривица одређене, јединствене и непоновљиве личности пацијента. Ми смо се у пракси често могли уверити да као што је фобићни синдром неког нашег пацијента само вешто маскирање егзистенцијалног страха, тако је и осећање кривице, које је управљено на нешто споредно и неважно, обична камуфлажа неке стварне кривице. Кривице која није свесно доживљена и испаштана, већ је потиснута. Ма колико било тешко и често несношљиво за пацијента да проживи истински страх, уместо што се јалово мучи својом фобијом, односно да препозна своју кривицу, уместо што се крије иза неодређеног осећања кривице, уверили смо се да право олакшање, често постигнуто преко катартичког доживљаја, настаје код пацијента тек онда када га терапеут припреми да стане очи у очи са самим собом и својим дубоко личним откривеним проблемима. Не треба сметнути с ума да сваки човек има врло интимну потребу за искреним дијалогом са другим човеком; прекривена, да се изразимо Јунговим језиком, бројним наслагама његове Персоне и Сенке, ова његова интимна потреба некада у току целога живота не долази до изражаја. Ову чињеницу је тајна исповедништва у хришћанској цркви добро упознала и повремено знала да употреби на обострану корист. Модерни исповедници, психотерапеути, морали би и сами представљати будног и стрпљивог саговорника човеку који отвара целог себе и при том, користећи модерна психолошка открића о људској души (о којој су у прошлости, интуитивно, само појединци нешто наслућивали), постати исцелитељи душа на вишем ступњу сазнања од некадашњих душебрижника. Врло је важно да у односу између неуротичног пацијента код кога је осећање кривице знатно изражено (практично је врло мали број неуроза у којима не постоји дијадни синдром: страх-осећање кривице) и његовог психотерапеута настане такав степен поверења када пацијент више нема препрека ни у себи ни пред терапеутом да дозове у сећање неку стварну прошлу кривицу пред којом се упорно крио, производећи разне алармантне неуротичне симптоме, који су најчешће и њега и његовог терапеута одвлачили са главног попришта одиграног догађаја. Често се, нажалост, дешава да психотерапеут, не контролишући будност контратрансфера, због опортунизма и личног мира, радије прихвата компромисна решења, не истражујући стварни и често дубоко скривени узрок страха и осећања кривице у свога пацијента, задовољавајући се да му покаже илузорност овог осећања, привидно га и краткотрајно од њега ослобађајући. Међутим, свака стварна кривица тражи да буде плаћена. Човекова савест није појам до краја идентичан психоаналитичком појму Над-ја. Морамо на овоме месту да се оградимо од схватања тзв. реактивистичке школе у психологији, у коју спадају и психоанализа и бихејвиоризам, а по којој у човеку постоји само интернализована моралност, настала интројективним путем, дејствовањем спољашњих захтева и закона. Ближе нам је схватање организмичара, по којима јединка није пасиван прималац спољашњих утицаја, „празан организам“, већ личност која прерађује спољашње утицаје тиме што и сама „креира“ свет око себе својим бројним чиниоцима који израстају током биолошке еволуције и историје културе. Фројдов појам Над-ја највише одговара оној врсти савести коју је Ерих Фром назвао ауторитарном или хетерономном, а која одговара Над-ја родитеља и друштва. У оваквој врсти савести Над-ја захтева од Ја угледање на идеал (родитеља и друштва). Персонална или аутононма савест један је дубљи слој у нашем несвесном и ова савест не гони на угледање већ на тражење личне оригиналности која се постиже само кроз преображај. Један од услова овог преображаја јесте препознавање и растерећење од наметнуте, ауторитарне савести, односно доживљено откриће аутономне савести. Ако ова размишљања сада применимо на појам кривице, онда можемо рећи да изнад или испод свих табу-закона у далекој прошлости и увек нових, према тренутним друштвеним нормама успостављених идентификација са родитељима, стоји онтичка и егзистенцијална кривица човекова која тражи своју наплату кроз истинску и доживљену људску патњу. Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. За Мирчеа Елијадеа, данас свакако најпознатијег и најбољег познаваоца историје религија и митова, постојање небеског или сунчаног бога припада примарној спонтаности архајске људске природе. За Фробенијуса, али и за многе истраживаче после њега, од почетка свога постојања човек је развио две методе односа према невидљивом: мистичку и магијску методу. Мистика је заједница с богом, магија је заједница с природом. Ако под религијом у ширем смислу схватимо и вечиту човекову радозналост па и страсно бављење његово питањима која имају метафизички карактер, а која се односе на порекло, смисао и крај човековог живота, питањима која је Достојевски, истина, назвао „проклетим питањима“, али без којих му је човек био незамислив, онда поново долазимо, желели то или не, на универзално значење религије и њену непрекинуту актуелност. Подсећамо да је Алберт Ајнштајн био један од бројних великана историје за кога је постављање питања о смислу живота значило бити религиозан. Када са ових општих разматрања о религији пређемо на посебну област нашег истраживања, психотерапију, онда нам сложен однос између разних врста неуроза и религије намеће више питања; на нека уопште не можемо задовољавајуће да одговоримо, док на друга претпостављамо да можемо, чак и морамо, како бисмо били у стању да поставимо проблеме на право место. Два су питања, најпре, на која мислимо да можемо и морамо да одговоримо. Једно је питање да ли се проблеми религиозне садржине, у ширем смислу проблеми смисла живота, али и смисла патњи, уопште постављају у току лечења неуроза, а друго питање гласи: није ли и сама религија неуроза? Без обзира што психотерапеут данас ради у условима промењене друштвене климе, кад је религија изгубила много од својих некадашњих позиција, па је према томе и породично, односно друштвено васпитање младих људи усмерено у сасвим другом правцу, без обзира, даље, што се у лечењу неких неуроза ретко или уопште не додирују проблеми религиозне садржине, наше је искуство такво да можемо рећи да је још увек приличан број пацијената који спонтано у току терапије, чини нам се заиста потпуно независно од било каквог утицаја терапеута, постављају озбиљна питања трансценденталне садржине. Осим што психички оболео човек, кад-тад у току једне дуже психотерапије, ова питања поставља, ми, психотерапеути, у његовом односу према нама откривамо и његову јаку потребу која, што је психотерапија дужа и продубљенија, постаје све јаснија и отворенија, да преко нас, његових терапеута, поново успостави изгубљену везу. Изгубљену везу са чиме или са киме? Са богом, природом, мајком или оцем, друштвом или са својим још неоткривеним а наслућеним аутентичним Ја? На ово питање ми често немамо прави одговор или се овај одговор понекад интуитивно кристалише на крају успеле терапије. Егзистенцијална комуникација између пацијента и лекара у току персоналистичко-егзистенцијалистичког облика психотерапије, коме дајемо предност над психоаналитичким обликом лечења, доноси озареност саговоницима и стварно откриће нечег квалитативно новог; она је могућа само у атмосфери међусобног поштовања и равноправности, без ауторитативне наметљивости „старијег“, „паметнијег“ или „јачег“. Овакву врсту психотерапеутске комуникације ортодоксна психоанализа није познавала, па је и поред свога става „неутралног огледала“ створила у односу пацијент–лекар неравноправну ситуацију у којој се патријархално-ауторитативни став психотерапеута тешко могао да избегне. Примедба да је ова персоналистичка варијанта психотерапије апстрактна, идеална и утопијска има своје логично оправдање само у случају ако се пацијентова неуроза схвати симптоматски, а не егзистенцијално. Као што и међу неким другим специјалистима у медицини има лекара којима је једини циљ и једина брига лечење оболелог органа пацијента, те се мало или нимало обазиру на његову личност, тако и међу психијатрима па и психотерапеутима има доста прагматичара које не занима сложена личност пацијента, већ само манифестовање симптома болести. Овакав се лекар, као и његов пацијент, мада из других разлога, ограничавају и тада се неминовно обострано као личности осиромашују, концентришући пажњу на отклањање симптома неког психичког обољења. Сигурно да је и лакше и јефтиније, и за лекара и за његовог пацијента, ако се у неком скраћеном поступку лечења покуша отклањање неког наизглед изолованог симптома, као што је, на пример, страх од преласка преко улице или принудно прање руку. Када узмемо у обзир да у животу савременог човека преовлађује техничко манипулисање његовим бићем, да се тежи брзим успесима, за чију се трајност слабо ко занима, није чудновато што су послеђњих деценија и у психијатрији, односно психотерапији, у наглом порасту они правци у терапији, као што су фармаколошко или бихејвиористичко лечење, који немају других амбиција осим брзог отклањања болесног симптома. Насупрот оваквој врсти површне и брзе терапије, која има често само пролазни успех, истиче се егзистенцијалистичко-персоналистичка психотерапија, која има за циљ дубљу промену личности пацијента, која онда доводи или до спонтаног ишчезавања симптома или, ако ови симптоми и даље остану, они бивају битно другачије прихваћени и интерпретирани од стране болесника. Иако је ова врста психотерапије доста усамљена у савременом свету, као што су усамљени и други слични гласови у области опште културе, треба истаћи етичку вредност покушаја да се све више отуђеном човеку данашњице врати његова аутентична личност. Сматрамо да смо на овај начин позитивно одговорили на питање да ли се религиозни проблеми у психотерапији уопште постављају; они се, дакле, јављају у сваком виду дубинске психотерапије, без обзира на њене теоријске концепције. Друго питање, да ли је религија неуроза, упркос озбиљним аргументима које је у прилог ове тврдње износио творац психоанализе Сигмунд Фројд (ми се намерно ограничавамо само на психијатре и психотерапеуте, не осврћући се на друге аргументе у прилог Фројдове тезе који су долазили и долазе од стране философа, научника и мислилаца других профила), ми сматрамо данас превазиђеним. После оваквог одговора на два фундаментална питања односа религије и неурозе, морамо признати да главни проблеми тек сада долазе. Почнимо одмах дискусију о најтежем питању. Да ли смемо и да ли можемо увек успешно да разликујемо „нормалну“ од „абнормалне“ религиозности или, што је слично, да ли смемо и можемо да неком изразитом неуротичару, који је још уз то и религиозан, оспоримо сваку вредност ове религиозности и ову религиозност онда прогласимо за чист „сурогат“ његове неурозе? Свакако да бисмо сви били задовољнији када бисмо поседовали неке чврсте, сигурне и јасне критерије по којима бисмо могли да оделимо кукољ од пшенице код религиозних неуротичара. Када се подсетимо да оваквих сигурних инструмената – иако неке критерије за овакво процењивање ипак поседујемо – није било чак ни за такве религиозне мислиоце какви су били Ап. Павле, Франциско Асишки, Паскал, Достојевски или Сведенборг, за које се претпоставља или сигурно зна да су били у поседу или да су били поседовани од неких душевних патолошких збивања, биће јасно да ћемо се још теже кретати када су у питању обични људи. Пођимо најпре од неколико проверених тешкоћа индивидуалног и социјалног живота, из којих често произлазе забуне, замењивања и неуротичан развој индивидуе која из било којих разлога није равнодушна према религији. Треба овом приликом нагласити да ћемо се у даљем излагању ослањати првенствено на однос неурозе и религије у условима западноевропске цивилизације, дакле, хришћанске религије и већ скоро две хиљаде година старог хришћанског друштва. Развој овога друштва у току дугог периода времена, са својим специјалним начином регулисања сексуалног и агресивног нагона, несумњиво да је стварао повољне услове и за развој неурозе. Антиномија између хришћанског захтева за понизношћу, скромношћу, опраштањем и љубављу у односу на природне захтеве агресивности и сексуалности, затим, не увек успешно замењивање етике религиозношћу и најзад, нарочито, неуспело мирење вере са силним развојем природних наука, отворили су Европљанима широм врата да и несвесно уђу у веома сложен лавиринт нерешивих проблема где је јаловост неурозе један од познатих ћорсокака. Не можемо улазити у све сложене проблеме различитих корена из којих избија кржљаво дрво неурозе. Рецимо само да се не можемо сложити са искључивим мишљењима како ортодоксних психоаналитичара, по којима је свака неуроза последица нерешених сексуалних конфликата, тако и са мишљењем неких религиозних психотерапеута, као што су Даjм или Труб, по којима је неуроза последица потиснутих, односно нерешених религиозних конфликата. Неурозе ипак имају, осим ова два, и друге, разноврсније корене. Извор: Теологија.нет
  6. Ако значење религије изведемо из латинског глагола religare што значи поново успоставити неку изгубљену везу или, у ширем смислу, поновно везивање човека за нешто што га трансцендира, онда можда није сувише смело ако кажемо да је сваки човек религиозан, да је homo religiosus универзално својство човековог бића. За Мирчеа Елијадеа, данас свакако најпознатијег и најбољег познаваоца историје религија и митова, постојање небеског или сунчаног бога припада примарној спонтаности архајске људске природе. За Фробенијуса, али и за многе истраживаче после њега, од почетка свога постојања човек је развио две методе односа према невидљивом: мистичку и магијску методу. Мистика је заједница с богом, магија је заједница с природом. Ако под религијом у ширем смислу схватимо и вечиту човекову радозналост па и страсно бављење његово питањима која имају метафизички карактер, а која се односе на порекло, смисао и крај човековог живота, питањима која је Достојевски, истина, назвао „проклетим питањима“, али без којих му је човек био незамислив, онда поново долазимо, желели то или не, на универзално значење религије и њену непрекинуту актуелност. Подсећамо да је Алберт Ајнштајн био један од бројних великана историје за кога је постављање питања о смислу живота значило бити религиозан. Када са ових општих разматрања о религији пређемо на посебну област нашег истраживања, психотерапију, онда нам сложен однос између разних врста неуроза и религије намеће више питања; на нека уопште не можемо задовољавајуће да одговоримо, док на друга претпостављамо да можемо, чак и морамо, како бисмо били у стању да поставимо проблеме на право место. Два су питања, најпре, на која мислимо да можемо и морамо да одговоримо. Једно је питање да ли се проблеми религиозне садржине, у ширем смислу проблеми смисла живота, али и смисла патњи, уопште постављају у току лечења неуроза, а друго питање гласи: није ли и сама религија неуроза? Без обзира што психотерапеут данас ради у условима промењене друштвене климе, кад је религија изгубила много од својих некадашњих позиција, па је према томе и породично, односно друштвено васпитање младих људи усмерено у сасвим другом правцу, без обзира, даље, што се у лечењу неких неуроза ретко или уопште не додирују проблеми религиозне садржине, наше је искуство такво да можемо рећи да је још увек приличан број пацијената који спонтано у току терапије, чини нам се заиста потпуно независно од било каквог утицаја терапеута, постављају озбиљна питања трансценденталне садржине. Осим што психички оболео човек, кад-тад у току једне дуже психотерапије, ова питања поставља, ми, психотерапеути, у његовом односу према нама откривамо и његову јаку потребу која, што је психотерапија дужа и продубљенија, постаје све јаснија и отворенија, да преко нас, његових терапеута, поново успостави изгубљену везу. Изгубљену везу са чиме или са киме? Са богом, природом, мајком или оцем, друштвом или са својим још неоткривеним а наслућеним аутентичним Ја? На ово питање ми често немамо прави одговор или се овај одговор понекад интуитивно кристалише на крају успеле терапије. Егзистенцијална комуникација између пацијента и лекара у току персоналистичко-егзистенцијалистичког облика психотерапије, коме дајемо предност над психоаналитичким обликом лечења, доноси озареност саговоницима и стварно откриће нечег квалитативно новог; она је могућа само у атмосфери међусобног поштовања и равноправности, без ауторитативне наметљивости „старијег“, „паметнијег“ или „јачег“. Овакву врсту психотерапеутске комуникације ортодоксна психоанализа није познавала, па је и поред свога става „неутралног огледала“ створила у односу пацијент–лекар неравноправну ситуацију у којој се патријархално-ауторитативни став психотерапеута тешко могао да избегне. Примедба да је ова персоналистичка варијанта психотерапије апстрактна, идеална и утопијска има своје логично оправдање само у случају ако се пацијентова неуроза схвати симптоматски, а не егзистенцијално. Као што и међу неким другим специјалистима у медицини има лекара којима је једини циљ и једина брига лечење оболелог органа пацијента, те се мало или нимало обазиру на његову личност, тако и међу психијатрима па и психотерапеутима има доста прагматичара које не занима сложена личност пацијента, већ само манифестовање симптома болести. Овакав се лекар, као и његов пацијент, мада из других разлога, ограничавају и тада се неминовно обострано као личности осиромашују, концентришући пажњу на отклањање симптома неког психичког обољења. Сигурно да је и лакше и јефтиније, и за лекара и за његовог пацијента, ако се у неком скраћеном поступку лечења покуша отклањање неког наизглед изолованог симптома, као што је, на пример, страх од преласка преко улице или принудно прање руку. Када узмемо у обзир да у животу савременог човека преовлађује техничко манипулисање његовим бићем, да се тежи брзим успесима, за чију се трајност слабо ко занима, није чудновато што су послеђњих деценија и у психијатрији, односно психотерапији, у наглом порасту они правци у терапији, као што су фармаколошко или бихејвиористичко лечење, који немају других амбиција осим брзог отклањања болесног симптома. Насупрот оваквој врсти површне и брзе терапије, која има често само пролазни успех, истиче се егзистенцијалистичко-персоналистичка психотерапија, која има за циљ дубљу промену личности пацијента, која онда доводи или до спонтаног ишчезавања симптома или, ако ови симптоми и даље остану, они бивају битно другачије прихваћени и интерпретирани од стране болесника. Иако је ова врста психотерапије доста усамљена у савременом свету, као што су усамљени и други слични гласови у области опште културе, треба истаћи етичку вредност покушаја да се све више отуђеном човеку данашњице врати његова аутентична личност. Сматрамо да смо на овај начин позитивно одговорили на питање да ли се религиозни проблеми у психотерапији уопште постављају; они се, дакле, јављају у сваком виду дубинске психотерапије, без обзира на њене теоријске концепције. Друго питање, да ли је религија неуроза, упркос озбиљним аргументима које је у прилог ове тврдње износио творац психоанализе Сигмунд Фројд (ми се намерно ограничавамо само на психијатре и психотерапеуте, не осврћући се на друге аргументе у прилог Фројдове тезе који су долазили и долазе од стране философа, научника и мислилаца других профила), ми сматрамо данас превазиђеним. После оваквог одговора на два фундаментална питања односа религије и неурозе, морамо признати да главни проблеми тек сада долазе. Почнимо одмах дискусију о најтежем питању. Да ли смемо и да ли можемо увек успешно да разликујемо „нормалну“ од „абнормалне“ религиозности или, што је слично, да ли смемо и можемо да неком изразитом неуротичару, који је још уз то и религиозан, оспоримо сваку вредност ове религиозности и ову религиозност онда прогласимо за чист „сурогат“ његове неурозе? Свакако да бисмо сви били задовољнији када бисмо поседовали неке чврсте, сигурне и јасне критерије по којима бисмо могли да оделимо кукољ од пшенице код религиозних неуротичара. Када се подсетимо да оваквих сигурних инструмената – иако неке критерије за овакво процењивање ипак поседујемо – није било чак ни за такве религиозне мислиоце какви су били Ап. Павле, Франциско Асишки, Паскал, Достојевски или Сведенборг, за које се претпоставља или сигурно зна да су били у поседу или да су били поседовани од неких душевних патолошких збивања, биће јасно да ћемо се још теже кретати када су у питању обични људи. Пођимо најпре од неколико проверених тешкоћа индивидуалног и социјалног живота, из којих често произлазе забуне, замењивања и неуротичан развој индивидуе која из било којих разлога није равнодушна према религији. Треба овом приликом нагласити да ћемо се у даљем излагању ослањати првенствено на однос неурозе и религије у условима западноевропске цивилизације, дакле, хришћанске религије и већ скоро две хиљаде година старог хришћанског друштва. Развој овога друштва у току дугог периода времена, са својим специјалним начином регулисања сексуалног и агресивног нагона, несумњиво да је стварао повољне услове и за развој неурозе. Антиномија између хришћанског захтева за понизношћу, скромношћу, опраштањем и љубављу у односу на природне захтеве агресивности и сексуалности, затим, не увек успешно замењивање етике религиозношћу и најзад, нарочито, неуспело мирење вере са силним развојем природних наука, отворили су Европљанима широм врата да и несвесно уђу у веома сложен лавиринт нерешивих проблема где је јаловост неурозе један од познатих ћорсокака. Не можемо улазити у све сложене проблеме различитих корена из којих избија кржљаво дрво неурозе. Рецимо само да се не можемо сложити са искључивим мишљењима како ортодоксних психоаналитичара, по којима је свака неуроза последица нерешених сексуалних конфликата, тако и са мишљењем неких религиозних психотерапеута, као што су Даjм или Труб, по којима је неуроза последица потиснутих, односно нерешених религиозних конфликата. Неурозе ипак имају, осим ова два, и друге, разноврсније корене. Извор: Теологија.нет View full Странице
  7. У најстарије доба људске историје, а свакако и праисторије, болесни људи су већином знали да сами себи помогну. Туђа помоћ, у првом реду поглавара племена који је уједно био и врач, постајала је све неопходнија што су људи више били у групи и што су више губили инстинктивно препознавање природе болести и неопходног лека за ту болест. У цивилизованом животу, нарочито у прошлости, болесни појединац био је предат другоме који је могао да му помогне, готово потпуно лишен увида у узроке своје болести, као и предузимања мера заштите и лечења. При свему томе огроман напредак савремене медицине, њено све веће популарисање (које има и своје наличје) учинили су да савремени човек, свеједно да ли здрав или болестан, са великом пажњом и природном радозналошћу почне да истражује узроке, поводе, последице разних телесних и душевних сметњи које у себи и на себи запажа. Ако је некадашње препознавање природе болести и здравља протицало инстинктивно и апсолутним усвајањем норми и веровања у племену у коме је појединац припадао, лаганим и изванредно спорим процесом освешћивања и улажењем у спиралну еволутивну игру индивидуационог процеса, цивилизован и културан човек све је више био у стању да разумом критички и самокритички посматра сложене процесе одвајања и диференцирања свесног дела личности од много пространије, тајанственије и опасније сфере његовог несвесног бића. Кроз овакав историјски процес поступног индивидуализирања човеку се пружа могућност да самостално одлучује и све успешније израсте у слободну, јединствену и непоновљиву личност која први пут себи поставља одлучујуће питање о смислу своје егзистенције и: есенције. Један вид овог процеса освешћивања и осамостаљивања тиче се проблема односа појединца у његовој породици. Ако неурозу и неуротично реаговање појединог човека не схватимо, слично Фројду, као изразито негативан вид човековог реаговања уопште на заплете и противречности у њему самом произашле из његових нагонских стремљења и реаговања на често неподношљиве противречности које само друштво односно породица намеће појединцу, већ неурозу схватимо, слично Јунговом и Фромовом објашњењу, и као шансу за даљи напредак у покушају уједињавања супротности у самом човеку и супротности између човека и његове околине, онда су и наше могућности, као психотерапеута, богатије и шире, мада и много сложеније.
×
×
  • Create New...