Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'неодговорним'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Импресиониран сам брзином којом је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим одговорио – за мање од једног дана – на мој коментар, насловљен „Опасни портпароли”, објављен 20. марта, а написан поводом његовог саопштења од 16. марта текуће године. Нисам, међутим, нимало импресиониран ни садржајем његовог муњевитог одговора под насловом „О питањима пастирским и портпаролским” ни онтологијом без етике која из њега провирује, па ни тоном и маниром његовог „дискурса”. Да укратко објасним! Читав одговор је уствари свесна замена тезâ: на моје суштинске примедбе епископ Максим не одговара или одговара делимично и селективно, а притом игнорише моја запажања о могућим крајњим последицама његових ставова. Добар део мога текста представљају и њему упућена питања, не само реторичка већ и стварна, срачуната на разjaшњење како еклисиолошко-канонских претпоставки његовог приступа теми тако и неизбежних закључака који из таквог приступа произилазе. Он та питања заобилази. Ваљда са небопарних висина својих богословских прозрења сматра да и не заслужују неки осврт. А ако их и узме у обзир, доживљава их као напад на њега и на његову еклисиологију. Читав његов методолошки поступак бих описао једним – помало грубим, али упечатљивим – поређењем, чији нисам аутор већ сам га чуо од других: коњ је четвороножна животиња, а зебра је слична четвороножна животиња, па из ових премиса закључујемо да у свом „наративу” можемо да говоримо час о коњу час о зебри, како нам кад одговара. Или, да узмем мало достојанственији пример: човек је, по Платону, „двоножно живо биће без крила”, а представник једне врсте из породице најразвијенијих примата њему је сличан и сродан, како физиолошки тако и еволуционо (ако је веровати „јединој научној теорији”), па их, већ по потреби „дијалога”, можемо повремено подвести и под заједнички именитељ. Укратко, како за себе рече један рашчињени и распамећени лажни „ревнитељ Православља”: „Вољ’ ти Драган, вољ’ ти Антоније!” Његово Преосвештенство у свом одговору преузима улогу невине жртве: он, ето, у оквиру своје службе, а за добро своје Епархије, упућује пастирско писмо својим епархиотима, кад, не лези враже, неочекивано, незван и неизазван, ниоткуд искрсава неки портпарол и ненадлежно интервенише, пренебрегавајући чињеницу да Епархија западноамеричка има законитог архипастира у личности епископа Максима, а не у његовој личности или, могло би се рећи, у једној портпаролској индивидуи која још није доспела до пуног личносног начина постојања и делања. Оваква интерпретација би била умесна и исправна кад би заиста била израз – или бар одраз – чињеничног стања. То, нажалост, није случај: није речени портпарол прозвао и напао владику Максима због његове нормалне архипастирске делатности у месној Цркви којој предстоји у име Христово и „на месту Христовом” него је покушао да се брани од његових прозивки и напада. По владици Максиму, наиме, епископ бачки злоупотребљава портпаролско послушање (на које није сâм себе поставио него га је изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве), те час „тврди” да је наша Црква „прекинула општење” са једном Православном Црквом, а час „сугерише” да то треба да учини. Ако такво приказивање неке личности (или бар индивидуе, односно потенцијалне личности) и њеног делања није ноторна неистина и „онтологија без етике”, онда ваистину не знам шта јесте. Најзад, у погледу тона и манира у изражавању једне комплетне личности на адресу једне индивидуе која тек треба да еволуира у личност, навешћу да ја, најблажим могућим речником за који сам уопште способан, на самом почетку свог реаговања наглашавам да ми је намера да само укажем на „неке нетачности и погрешне поруке” саопштења од којега је све почело. Заузврат, Преосвећени аутор одговора мене чашћава изразима и синтагмама попут ових: „далеко од истине”, „видовити бачки епископ”, „немогућа мисаона акробатика”, „недобронамерно и апсолутно неосновано”, „неупућени бачки владика”, „маштовити владика Иринеј” који „врши учитавање”, износи „низ оптужби, клевета и инсинуација”, говори „прокрустовски” и „без иједног ваљаног аргумента” о стварима које слабо познаје, а још мање разуме, приписује „неке сасвим друге намере”, „учитава непримерене конотације”, говори речником који „обилује ad hominem заједљивим провокацијама” и тако даље. Али на крају, и поред свега тога, а на срећу дотичног јада од портпарола, он, Епископ западно-амерички, смиреноумно и великодушно, такорећи кенотички, опрашта му, „као и много пута до сада”, и овај „жалосни (ис)пад”. На све ово имам само једну мисао: о теологијо, о духовности, о онтологијо, о истино-љубивости, о расудљивости и трезвености, како ти је име ако не Максим? Напомињем да овде не „учитавам” светог монаха Максима, Исповедника Православља из далеке прошлости, него нашег савременика и саплеменика, а свог сабрата и саслужитеља, епископа Максима, такође исповедника, али исповедника много тога и много чега. Проблем неопштења међу Православним Црквама, нажалост, постоји, и то не само између Фанара и Москве него и између Антиохије и Јерусалима, а на самој ивици је и питање општења између наше, Српске Православне, Цркве, и Румунске Православне Цркве, због сталног и све безобзирнијег упадања ове последње у канонски простор наше Цркве, у епархије тимочку и браничевску. Никакав портпарол не измишља тај проблем, а ниједан епископ, па ма то био и прогресивни епископ западноамерички, не може га превидети. Њега треба решавати саборно, свеправославно, а не на основу измишљених ексклузивних права и повластица само једне помесне Цркве, Цркве цариградске. Ево и последњег – бар засад – питања сабрату епископу Максиму у вези са преписком нас двојице: ко је канонски исправан српски епископ, он или ја, и то не са мога него са цариградскога становишта? Ево о чему се ради! После страшне „малоазијске катастрофе” и изгона свих православних Грка из турске државе двадесетих година прошлог века (осим оних у самом Цариграду, које су Турци насилним путем изгонили касније, у неколико таласâ), тадашњи васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе члан једне моћне слободнозидарске ложе, а неко време и патријарх александријски, и архиепископ атински, самоуверени „реформатор Православља” и организатор такозваног свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, „предобрасца” за исто толико „свеправославни” сабор на Криту у наше дане, виновник првог великог раскола у савременом Православљу услед његовог непромишљеног и самовољног увођења такозваног новог календара, претеча патријарха Вартоломеја по односу према сопственој многобројној и верној духовној деци, православним Русима, лансирао је дотад непостојећу теорију (у цариградским патријаршијским издањима из 1921. још је нема, како запажа Сергије Троицки) о наводном превасходству „Васељенскога Трона” над свим осталим аутокефалним Православним Црквама и о његовом ексклузивном праву на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене. Тада је формулисано савремено фанариотско тумачење смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора, који се односи на јурисдикцију над „варварским областима”. То тумачење не прихвата нико, буквално нико, од релевантних савремених православних канониста у другим помесним Црквама, а нема га ни код најбољих византијских канониста, Аристина, Зонаре и Валсамона. Не мора по овој ствари мој млађи сабрат, епископ Максим, да верује мени, безначајном портпаролу, не мора ни добром старом Никодиму Милашу, не мора ни руско- -српском канонисти Сергију Троицком, али, за име Бога, нека верује бар епископу Атанасију Јевтићу, преводиоцу и данас бесумње најбољем православном коментатору светих канона! Да се разумемо: нисам ја „антифанариот”, као што нисам ни „филофанариот” по сваку цену, што су ми иначе многи „учитавали” и „спочитавали”. Једноставно, верујем и знам да, колико год да нам је мио Платон (читај: Фанар или, још боље, наша Црква Мајка), милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором. Али Цариград, Константинопољ, Фанар, Истамбул – како већ ко воли – не само да упорно негује и развија теорију Метаксакиса, Атинагоре и прочих него ју је, на врло перфидан начин, применио на скорашњем Критском сабору. Та теорија, наиме, подразумева да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари или, ако им је то испод части, онда су, до даљњега, толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји. У оквиру оваквих схватања, делегација Васељенскога Трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, изменила титуле архијерејâ помесних Цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи немачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помесних аутокефалних Цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима „у Аустрији”, „у Немачкој”, „у Аргентини” и тако даље, дакле без титуле, без епархије. Тако су, без саборске расправе и одлуке, само представници Цариграда, Константинопоља, Фанара, Истамбула – како већ ко воли – означени као епископи ове или оне области, а сви други као гостујући епископи у овој или оној области. Тако је и наш епископ Максим означен као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији”, а не као пуноправни епархијски епископ западноамерички Српске Православне Цркве, али му то није било сметња да, за разлику од огромне већине присутних српских епископа, њих двадесет, стави свој потпис под документ по којем он сâм јесте само толерисани неканонски „епископ у Западној Америци”. У знак захвалности, он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић? Извор: Епархија бачка View full Странице
  2. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка View full Странице
  3. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка
  4. Импресиониран сам брзином којом је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим одговорио – за мање од једног дана – на мој коментар, насловљен „Опасни портпароли”, објављен 20. марта, а написан поводом његовог саопштења од 16. марта текуће године. Нисам, међутим, нимало импресиониран ни садржајем његовог муњевитог одговора под насловом „О питањима пастирским и портпаролским” ни онтологијом без етике која из њега провирује, па ни тоном и маниром његовог „дискурса”. Да укратко објасним! Читав одговор је уствари свесна замена тезâ: на моје суштинске примедбе епископ Максим не одговара или одговара делимично и селективно, а притом игнорише моја запажања о могућим крајњим последицама његових ставова. Добар део мога текста представљају и њему упућена питања, не само реторичка већ и стварна, срачуната на разjaшњење како еклисиолошко-канонских претпоставки његовог приступа теми тако и неизбежних закључака који из таквог приступа произилазе. Он та питања заобилази. Ваљда са небопарних висина својих богословских прозрења сматра да и не заслужују неки осврт. А ако их и узме у обзир, доживљава их као напад на њега и на његову еклисиологију. Читав његов методолошки поступак бих описао једним – помало грубим, али упечатљивим – поређењем, чији нисам аутор већ сам га чуо од других: коњ је четвороножна животиња, а зебра је слична четвороножна животиња, па из ових премиса закључујемо да у свом „наративу” можемо да говоримо час о коњу час о зебри, како нам кад одговара. Или, да узмем мало достојанственији пример: човек је, по Платону, „двоножно живо биће без крила”, а представник једне врсте из породице најразвијенијих примата њему је сличан и сродан, како физиолошки тако и еволуционо (ако је веровати „јединој научној теорији”), па их, већ по потреби „дијалога”, можемо повремено подвести и под заједнички именитељ. Укратко, како за себе рече један рашчињени и распамећени лажни „ревнитељ Православља”: „Вољ’ ти Драган, вољ’ ти Антоније!” Његово Преосвештенство у свом одговору преузима улогу невине жртве: он, ето, у оквиру своје службе, а за добро своје Епархије, упућује пастирско писмо својим епархиотима, кад, не лези враже, неочекивано, незван и неизазван, ниоткуд искрсава неки портпарол и ненадлежно интервенише, пренебрегавајући чињеницу да Епархија западноамеричка има законитог архипастира у личности епископа Максима, а не у његовој личности или, могло би се рећи, у једној портпаролској индивидуи која још није доспела до пуног личносног начина постојања и делања. Оваква интерпретација би била умесна и исправна кад би заиста била израз – или бар одраз – чињеничног стања. То, нажалост, није случај: није речени портпарол прозвао и напао владику Максима због његове нормалне архипастирске делатности у месној Цркви којој предстоји у име Христово и „на месту Христовом” него је покушао да се брани од његових прозивки и напада. По владици Максиму, наиме, епископ бачки злоупотребљава портпаролско послушање (на које није сâм себе поставио него га је изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве), те час „тврди” да је наша Црква „прекинула општење” са једном Православном Црквом, а час „сугерише” да то треба да учини. Ако такво приказивање неке личности (или бар индивидуе, односно потенцијалне личности) и њеног делања није ноторна неистина и „онтологија без етике”, онда ваистину не знам шта јесте. Најзад, у погледу тона и манира у изражавању једне комплетне личности на адресу једне индивидуе која тек треба да еволуира у личност, навешћу да ја, најблажим могућим речником за који сам уопште способан, на самом почетку свог реаговања наглашавам да ми је намера да само укажем на „неке нетачности и погрешне поруке” саопштења од којега је све почело. Заузврат, Преосвећени аутор одговора мене чашћава изразима и синтагмама попут ових: „далеко од истине”, „видовити бачки епископ”, „немогућа мисаона акробатика”, „недобронамерно и апсолутно неосновано”, „неупућени бачки владика”, „маштовити владика Иринеј” који „врши учитавање”, износи „низ оптужби, клевета и инсинуација”, говори „прокрустовски” и „без иједног ваљаног аргумента” о стварима које слабо познаје, а још мање разуме, приписује „неке сасвим друге намере”, „учитава непримерене конотације”, говори речником који „обилује ad hominem заједљивим провокацијама” и тако даље. Али на крају, и поред свега тога, а на срећу дотичног јада од портпарола, он, Епископ западно-амерички, смиреноумно и великодушно, такорећи кенотички, опрашта му, „као и много пута до сада”, и овај „жалосни (ис)пад”. На све ово имам само једну мисао: о теологијо, о духовности, о онтологијо, о истино-љубивости, о расудљивости и трезвености, како ти је име ако не Максим? Напомињем да овде не „учитавам” светог монаха Максима, Исповедника Православља из далеке прошлости, него нашег савременика и саплеменика, а свог сабрата и саслужитеља, епископа Максима, такође исповедника, али исповедника много тога и много чега. Проблем неопштења међу Православним Црквама, нажалост, постоји, и то не само између Фанара и Москве него и између Антиохије и Јерусалима, а на самој ивици је и питање општења између наше, Српске Православне, Цркве, и Румунске Православне Цркве, због сталног и све безобзирнијег упадања ове последње у канонски простор наше Цркве, у епархије тимочку и браничевску. Никакав портпарол не измишља тај проблем, а ниједан епископ, па ма то био и прогресивни епископ западноамерички, не може га превидети. Њега треба решавати саборно, свеправославно, а не на основу измишљених ексклузивних права и повластица само једне помесне Цркве, Цркве цариградске. Ево и последњег – бар засад – питања сабрату епископу Максиму у вези са преписком нас двојице: ко је канонски исправан српски епископ, он или ја, и то не са мога него са цариградскога становишта? Ево о чему се ради! После страшне „малоазијске катастрофе” и изгона свих православних Грка из турске државе двадесетих година прошлог века (осим оних у самом Цариграду, које су Турци насилним путем изгонили касније, у неколико таласâ), тадашњи васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе члан једне моћне слободнозидарске ложе, а неко време и патријарх александријски, и архиепископ атински, самоуверени „реформатор Православља” и организатор такозваног свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, „предобрасца” за исто толико „свеправославни” сабор на Криту у наше дане, виновник првог великог раскола у савременом Православљу услед његовог непромишљеног и самовољног увођења такозваног новог календара, претеча патријарха Вартоломеја по односу према сопственој многобројној и верној духовној деци, православним Русима, лансирао је дотад непостојећу теорију (у цариградским патријаршијским издањима из 1921. још је нема, како запажа Сергије Троицки) о наводном превасходству „Васељенскога Трона” над свим осталим аутокефалним Православним Црквама и о његовом ексклузивном праву на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене. Тада је формулисано савремено фанариотско тумачење смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора, који се односи на јурисдикцију над „варварским областима”. То тумачење не прихвата нико, буквално нико, од релевантних савремених православних канониста у другим помесним Црквама, а нема га ни код најбољих византијских канониста, Аристина, Зонаре и Валсамона. Не мора по овој ствари мој млађи сабрат, епископ Максим, да верује мени, безначајном портпаролу, не мора ни добром старом Никодиму Милашу, не мора ни руско- -српском канонисти Сергију Троицком, али, за име Бога, нека верује бар епископу Атанасију Јевтићу, преводиоцу и данас бесумње најбољем православном коментатору светих канона! Да се разумемо: нисам ја „антифанариот”, као што нисам ни „филофанариот” по сваку цену, што су ми иначе многи „учитавали” и „спочитавали”. Једноставно, верујем и знам да, колико год да нам је мио Платон (читај: Фанар или, још боље, наша Црква Мајка), милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором. Али Цариград, Константинопољ, Фанар, Истамбул – како већ ко воли – не само да упорно негује и развија теорију Метаксакиса, Атинагоре и прочих него ју је, на врло перфидан начин, применио на скорашњем Критском сабору. Та теорија, наиме, подразумева да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари или, ако им је то испод части, онда су, до даљњега, толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји. У оквиру оваквих схватања, делегација Васељенскога Трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, изменила титуле архијерејâ помесних Цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи немачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помесних аутокефалних Цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима „у Аустрији”, „у Немачкој”, „у Аргентини” и тако даље, дакле без титуле, без епархије. Тако су, без саборске расправе и одлуке, само представници Цариграда, Константинопоља, Фанара, Истамбула – како већ ко воли – означени као епископи ове или оне области, а сви други као гостујући епископи у овој или оној области. Тако је и наш епископ Максим означен као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији”, а не као пуноправни епархијски епископ западноамерички Српске Православне Цркве, али му то није било сметња да, за разлику од огромне већине присутних српских епископа, њих двадесет, стави свој потпис под документ по којем он сâм јесте само толерисани неканонски „епископ у Западној Америци”. У знак захвалности, он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић? Извор: Епархија бачка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...