Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ненад'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 72 results

  1. Свјете тихи по запису Ненада Барачког. Подржите рад и запратите канал, хвала ❤
  2. Srpskom narodu menjaju lični opis Ako pod hitno ne počnemo da obnavljamo urušeni moral, naše društvo biće suočeno sa strahovitim potresima. Posledice mogu biti nesagledive. Trenutno nam sve izgleda umrtvljeno, bezvoljno i bez ikakve šanse da će se nešto promeniti. Ali Srbima je nepravda oduvek bila jak okidač. Ako se nastavi sa bahatošću, siromašenjem i zaobilaženjem elementarne pravde, od ekonomskih i drugih reformi neće biti ništa. Ovo za „Novosti“ tvrdi đakon Nenad Ilić, čovek u čijoj su biografiji upisana brojna zanimanja - reditelj, pisac, dramaturg, čovek koji se smatra jednim od najplodotvornijih stvaralaca u savremenoj pravoslavnoj kulturi. Kao scenarista (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent on je na čelu tima koji radi na filmu „Otac“. Reč je o ambicioznom ostvarenju koje je zamišljeno ne samo kao umetnički i produkcijski vrhunski film, već i kao novi susret srpskog naroda sa svojim duhovnim i državnim ocem - Svetim Savom. Osam vekova daleko od rađanja srpske države, Ilić danas ističe da nam je preko potrebna obnova morala i duhovnosti, jer je beznađe toliko da vrlo brzo nećemo imati više šta ni da izgubimo. * Film „Otac“, koji nosi pečat nacionalnog projekta, najavljujete kao filmski povratak Svetog Save u Srbiju. U kojoj je fazi rad na filmu? - Scenario je završen, preveden na engleski i ruski jezik i poslat na čitanje potencijalnim saradnicima. U toku su pripreme - obilasci terena Svete Gore, izrada prvih skica scenografije, preciziranje budžeta. Sve su to nužni uslovi za ulazak u koprodukcijske razgovore, jer je reč o skupom projektu koji teško može da bude zatvoren samo u Srbiji. U rad na filmu već su uključeni ljudi poput scenografa Miljena Kreke Kljakovića i trostrukog oskarovca, direktora fotografije Vitorija Storara, koji je rado pristao da nam se pridruži. Prvi pokretači filma su zapravo Srbi iz celog sveta, na desetine njih je preko Fondacije „Nasleđe otaca“ podržalo projekat, a poduža je i lista priložnika. Tu su i pojedinci i firme, organizacije i eparhije SPC, crkvene opštine. U toku su kontakti sa potencijalnim stranim koproducentima. Sve sada zavisi od sredstava i mogućnosti da sve postavljeno realizujemo. Ne pokreće nas finansijski motiv, već nam je cilj da projekat bude zaista nacionalni. * Film „Otac“ nosi epitet „nacionalnog“. Od poslednjih projekata sa tim pečatom, filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i predstavom na temu Milanskog edikta, ostalo je sećanje na dobre ideje i olako potrošen novac. Osećate li zbog toga veću odgovornost? - Čini mi se da u ovim slučajevima nije bilo dovoljno ljubavi i poštovanja prema temama koje su obrađivane. Kada se radi na velikim zajedničkim temama, neophodna je ljubav, koja jedina može da na pravi način usmeri stvaralačku energiju. „Otac“ je projekat koji ne doživljavamo kao film, ili proizvod zanata, mada je zanatski kvalitet i te kako važan. To je nacionalni spomenik Svetom Savi i organizacija emotivnog susreta sa njim. Naš cilj je povratak svetitelju, učenje od njega. To treba da bude važan događaj za naš narod. * Srbija kao i u 12. veku i danas traga za svojim putem - ka Istoku ili ka Zapadu. Vidite li ikoga danas ko bi, kao što je to Sveti Sava umeo, da nas usmeri ka pravoj strani? - Nažalost, ne. Te vrste pameti danas nema. Reč je o spajanju ne samo Istoka i Zapada, već i moralne i praktične komponente, povezivanja duhovnog i ovozemaljskog. Naši temelji su postavljeni na svim tim spojevima, i kada god jedna od tih dimenzija počne da hramlje izvesno je da će nam se nešto obiti o glavu. Sad skoro da se sprdamo sa Nebeskom Srbijom, pri čemu se zaboravlja da njen koren nimalo nije smešan, kao što je to ispalo u parodijskom nacionalnom povratku devedesetih godina. U upropašćavanju važnih dimenzija našeg istorijskog postojanja svi smo ovako ili onako učestvovali. To je doprinelo da činimo greške i na drugim stranama. Bez obzira na to što nikako da dobijemo pravo vođstvo, tu i tamo postoje ljudi koji bi mogli da budu od koristi. Problem je kako da se oni organizuju kao grupa, a da ne postanu stranka - interesna organizacija sektaškog tipa. To moramo da učimo od predaka, i od Crkve. Sveti Sava kod nas se često pominje, ali se veoma malo poznaje i razume. Zašto je to tako? - Već dugo u našem narodu postoji sentimentalizam u odnosu prema njemu. Kada bi Sveti Sava danas bio model za poređenje bilo kom čoveku na vlasti, on bi time postao veoma nezgodan. Jer ako ga realno sagledamo, videćemo gigantsku ličnost sa neverovatnom kombinacijom talenata i energijom koja prosto žari. Njega krasi i veliki samožrtveni dar. Ukoliko je on obrazac - nećemo dobro proći kad se sa njim poredimo. On obavezuje. Zato kao da želimo da ga gurnemo u bajku, ili i da ga diskvalifikujemo kao obavezujući uzor današnjoj eliti pravljenjem od njega verskog zanesenjaka, čoveka koji nije imao veze sa stvarnošću. * Protivnici uključivanja Srbije u evropske društveno-političke tokove, pa i kontakte Srpske crkve sa Zapadom, redovno ističu da je to suprotno svetosavlju. Da li je to pravi argument? - Sveti Sava je osnov jednog od dva korenita srpska mita, pri čemu pod mitom ne podrazumevam ništa loše, naprotiv. Drugi čini Kosovski boj, koji je devedesetih dobrim delom potrošen, iako je reč o najsnažnijem mitu našeg naroda. U njemu se naš narod vidi kao granica svetova, bedem hrišćanstva. Posle 2000. godine napravljen je zaokret i neke snage su se iz strateških razloga trudile da centralni mit postane svetosavski. Spajanje Istoka i Zapada, u kome smo mi most između svetova. Danas umesto da ih prevedemo na naše doba, pokušavamo da ih se rešimo i preuzmemo tuđe. Kroz priču o nekakvoj protestantskoj „efikasnosti“ i „praktičnosti“, na delu je pokušaj operacije naživo našeg identiteta. Gomila plastičnih hirurga amatera pokušava da menja ne samo lični opis našeg naroda nego i njegov celokupni identitet... Strašno. Svetosavlje definitivno danas više nije pogodan mit, jer očigledno se ne može zamisliti bez Hrista, koji naravno nije bespogovorno tolerantan i podložan relativizovanju. * Nemamo više nijednog nespornog nacionalnog autoriteta. Čini se da je patrijarh Pavle bio poslednji... - Jedan od mitova u nastanku je da je patrijarh Pavle bio ličnost koja je uticala na kretanje i ponašanje naroda. To prosto nije tačno. On je bio primer asketizma i jedan od retkih koji je u crno vreme zaista živeo i radio kako je i govorio. Ne treba, međutim, zaboraviti da njega tih godina niko nije slušao, niti išao za njim. On za sobom nije ostavio nikakvu grupu ili zajednicu koja bi bila nosilac bilo kakve obnove ili promene. Bio je izolovan i kao takav postao dokaz da ma koliko talentovan pojedinac, ako ne deluje u okviru grupe i ne ponudi poželjni model za priključenje ostalih, ne može da postigne rezultat. Ljudi su skloni mistifikacijama zlatnih doba i zlatnih ličnosti, pa se tako postupa i sa patrijarhom Pavlom. Kao nekome koji ga je poznavao, smešno mi je njegovo pretvaranje u bajku, u kojoj je on prikazan kao neka vrsta supermena - savršenog čoveka koji ne greši. A da je svet - verovatno jeste. Sve njegove želje su bile usmerene Bogu. * Pominjete potrebu za promenama. Šta bi trebalo da je naš prioritet za obnovu - duhovnost, ekonomija, kultura? Gde je tu mesto Crkve? - Svaka obnova podrazumeva viziju, volju i veru. Sigurno da je u našem kompletnom kvaru jeftinije i logičnije prvo krenuti u obnovu morala nego ekonomije. Učestvujemo u trideset godina dugom privrednom padu, koji očigledno ne mogu da zaustave nikavi samozvani geniji koje dovodimo sa strane. Banke su na svakom ćošku, a dopušta se otimačina i poslednjih bednih ostataka onoga što smo imali. Crkva bi trebalo da ima važnu ulogu u sveukupnoj obnovi, ali je sasvim sigurno da dovoljno ne radi na tome. Vreme je da se svi mi, iz takozvanog „užeg kruga“ Crkve, uozbiljimo i počnemo aktivnije da se bavimo svojim narodom. Među političarima ne postoji iskrena želja za promenama, istinom i pravdom. Crkva tu može i mora da pomogne. Ne direktnim političkim angažmanom, nego duhovnim i moralnim oporavkom. Možda i stvaranjem modela za uzor. * Suočen sa beznađem svake vrste, kako prosečan čovek može da se otrgne iz bolesti potrošačkog društva i „nove religije“ koja mu je nametnuta? - Sam veoma teško. Ljudi ovde nemaju nikakav izbor. Zato je i skaredan cirkus oko demokratskih izbora. Stranačka demokratija kakva je stigla sa Zapada nije model koji može da se primeni, ne samo u Srbiji, nego u mnogim drugim zemljama. O tome, međutim, ne sme da se govori, jer se to smatra skandaloznim. A demokratija, u stvari, često izgleda kao sistem proračunate neodgovornosti. Ona je smišljena da ljudi na vlasti, ali i svi ostali, ne bi bili odgovorni. Pokradoše nas i dalje nam se smeškaju. Siđu sa vlasti i nastavljaju svojim putem. Samo naivni narodi kao što su Srbi prihvataju stranačku demokratiju zapadnog tipa, ne samo kao nešto trenutno neminovno, već i bez ikakve rezerve. Imamo čak i prave vernike te demokratije. NEĆEMO SVETLE PRIMERE * Kako je moguće da danas ne postoji niko ko bi mogao da nam ukaže u kom pravcu da krenemo? - Ključno je što nećemo da imamo takve ljude. Postoje sile koje sprečavaju da se oni pojave, ali sa druge strane, ni narod kao da ih ne želi. Oni obavezuju. Postoji već dugo želja političkih struktura da nestane kao uzor sve sem njih samih. One žele da sve drže pod kontrolom. Takva situacija će nam u najboljem slučaju doneti samo primere nekoga ko se odlično snalazi, ko je lukav, izdržljiv, sklon saplitanjima konkurenata... CRKVA MORA DA SE RVE SA SVETOM * Jasno progovarate i o manama Crkve, njenim greškama i lutanjima. Kakve promene su potrebne u crkvenom životu? - Crkva mora pod hitno da se obnovi kao privlačna zajednica. Vreme je učinilo da su kvarovi sveta više prisutni u Crkvi, nego blagodati Crkve u svetu. Ona zato mora da se konsoliduje i da se ponovo rve sa svetom. Postoji niz promena koje mogu da se sprovedu da bi crkveni život ojačao. Moramo dati svoj doprinos borbi za lečenje bolesnog društva, a ne samo da se bavimo izvetrelim običajima ili duhovnom anestezijom. To sve podrazumeva i bolju komunikaciju vernika i sveštenstva. http://novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:507990-Nenad-Ilic-Srpskom-narodu-menjaju-licni-opis
  3. Свештеник Ненад Андрић из Ваљевске Епархије исцијелио се од корона вируса. Њему су доктори, управо на празник Васкрсења Христовог, сапштили да је после више од мјесец дана борбе, побиједио вирус. Отац Ненад је са нама подијелио тешке тренутке своје борбе, нагласивши да му је највише помогао Господ Бог, Свети Василије Отрошки и молитве нашег Митрополит Амфилохија, свештенства, монаштва и вјерног народа. Звучни запис разговора ,,Завјетовао сам се да ћу кад оздравим доћи код Светог Василија Острошког да му се захвалим што ме је, својим молитвама, исцијелио“- каже отац Ненад и додаје да љекари лијече а само Бог исцјељује. Он је осврнуо и на витешку борбу љекара и медицинског особља у борби са овом пошасти и њихово одрицање и несебичну жртву за ближње своје. Отац Ненад каже да га је укријепио и дух наших литија у Црној Гори. ,,Поносни смо овдје на ваше литије које су и нама унијеле дух, који нам је много помогао да се изборимо са свим што нас је снашло“. Он је говорио и о својим сјећањима на блаженог спомена Владику ваљевског Милутина, који се упокојио од последица вируса корона. ,,Васкрс ми донесе радост. Христос воскресе! Негативни су тестови, Богу хвала. Изашао сам кући. Христос мили је победио у мени. ,,Велика је борба била са вирусом који ми је жестоко напао плућа. Најприје Богу хвала, Пресветој Богородици и свима Светима. Ништа без Божје помоћи. Хвала онима који су показали љубав ближњих и жртву докторима из Ваљева, као и КБЦ “Драгиша Мишовић”, свим сестрама и хигијеничаркама. Људи, они раде нон- стоп. То је борба под маскама. Такав труд и жртву нисам никада видио. Емпатија се осјећа на сваком кораку. Њихова љубав према пацијентима је огромна. Док се ми боримо да дишемо, они све чине за нас као за најрођеније да нам олакшају. Кад нам је боље, орадосте се и пуни су среће. Ми Срби смо златан народ. Доктор на интезивној нас је бодрио ријечима: ,,Браћо, сви смо ми слична генерација (ја сам 1974. годиште). Има сви да изађете здрави одавде. Мора да буде добро. Мора!!! „ Проф. Ђукић и др Пеђа обилазе редовно све нас заражене као и други љекари иако смо сви били заражени. Кад неко умре бол се осећа по лекарима и медицинским сестрама. Ћутимо. Сви смо постали фамилија. Кад неко оздрави, радујемо се! Сви се радујемо. Многи медицински радници су се такође. Каже ми медицинска сестра да није видјела дуго своју дјецу јер је у самоизолацији, па се боји да ако се она зарази, не зарази и њих. То је жртва као код првих хришћана. Честитали су нам и Васкрси и донијели офарбана васкршња јаја… Срби су заиста Христов народ“- каже отац Ненад. Свештеник Ненад наглашава да су мјере мере опреза заиста потребне. Он је од срца захвалио манастиру Острогу на челу са Митрополитом Амфилохијем, манастирима Тумане, Хиландар, Ћелије ваљевске и мати Гликерији за молитве Ави Јустину, Лелић са Светим владиком Николајем, свештенству и монаштву Епархије ваљевске, са вјером да се уснули у Христу владика Милутин моли за своју духовну децу. Извор: Радио Светигора
  4. „Не бојмо се и променимо се“, поручује у својој надахнутој беседи ђакон Ненад Вујасиновић, произнетој у храму Свете Петке у мелбурнском насељу Рокбенк, на Велику Среду 15. априла 2020. године, у Митрополији аустралијско-новозеландској, која је објављена на фејсбук страници ове Митрополије. Ђакон Ненад каже: „Нећемо да причамо о Великој среди због Јуде. Јуда је своје давно завршио. Већ због тога што се у Јуди Искариотском, како каже Свети Ава Јустин - налази помало од свачије наше душе. Звучни запис беседе Да није тако били бисмо безгрешни јер смо кроз Јуду сви ми пали, сви смо Христа издали, ђавола пригрлили и зато смо и подложни смрти. И баш ових дана кад се сећамо те издаје, наше велелепне богомоље широм света присилно постају катакомбе због страха од заразе. Свакако да прописане и препоручене мере у вези са санитацијом у том смислу треба да примењујемо и то не само сад када је пандемија, већ и иначе. Али, имам осећај да се враћамо два миленијума уназад у претконстантиновску епоху, с том разликом што су се у том периоду шачици верних супротстављали и Цркву гонили пагани, односно многобошци тражећи од хришћана да поред Христа прихвате и друге њихове тзв. богове. Док данас Цркву на много суптилнији начин гоне безбожници, антитеисти, богомрсци, којима је изгледа и овај један наш Бог много. Но то не треба да нас смућује јер како је тада, тако и данас Црква бескомпромисно сведочи – све за Христа, Христа ни за шта! А што се тиче нашег друштва у коме живимо очито је да кроз наратив, који нам се одавно намеће са свих страна, Црква се масовно схвата не као само Тело Христово већ као некаква институција лишена суштинског значаја; не као болница за душу и за тело којој хрле да се лече већ као место на коме се наводно можемо заразити. И неки међу нама тај став прихватају. Да ли је Црква огледало света или прозор у Царство Небеско? Да ли је Црква вирусом заражено тело овога света или је Црква пречисто животодавно Тело Господа Нашега Исуса Христа? Лако падамо на овом тривијалном питању, браћо и сестре, спремно се одричемо личне слободе, слободе загарантоване сваким законом, укључујући и слободу вероисповести, а све из страха од смрти. Да ли нам је то, браћо и сестре, обљутавила со Јеванђеља? Зар то није Јудина издаја у нама? Зар тако због погрешно артикулисаног страха од смрти не бежимо од Христа, јединог Победитеља над смрћу? Видите ли у какав нас апсурд непријатељ човека тера користећи несразмеран страх? То је издаја, издаја о којој галаме ових дана утихнула црквена звона док нас ова Велика Среда опомиње да страдање које тек следи на подвиг, на крст, на телесну смрт, која нас све, пре или касније, чека, и од које не треба да страхујемо. О којој нам и сам Господ својим вољним страдањем сведочи напомињући још – Не бојте се оних који могу тело да вам погубе већ оних који могу душу да вам погубе! Ова Велика Среда нас опомиње на смрт душевну, а не телесну. На смрт коју ово наше преплашено друштво апстрахује до екстрема. Смрт се у овом нашем друштву склања под тепих, па тако нема потребе да се о њој бринемо нити да се окрећемо ономе који је победио за нас. Но шта ћемо кад се смрт однекуд изненада појави, кад изрони, кад са свих екрана симултано загрми? Како онда да је не видимо? Како онда да је ставимо под тепих? Онда се питамо шта се ово дешава? Питамо се шта је, уствари, истина? Окрећући се од Христа који је једини Пут, Истина и Живот – ми губимо увид у то шта је или ко је то истина и баш зато и једино зато живимо у времену у коме се све релативизује, почевши од истине. Дешавања око саме пандемије короне постају ријалити шоу чија рекордна гледаност превазилази све остале досадашње видове масовне лоботомије заједно. Све нас ово упућује да станемо, да погледамо другим очима, да се променимо, да се покајемо, да променимо своје путеве и видимо како је благ Господ. Допустио је ову невољу да нам отвори очи да бисмо видели да без Њега не можемо ништа, да не можемо да се сакријемо чак ни од овог сићушног вируса, а камоли од већег и јачег непријатеља ђавола. Господ је допустио да нас нападне страх на нашу корист, да постанемо свесни да смо смртни телом, да је смрт душевна стално надвијена над нама и да нас прати где год се ми склонили. Човек данашњице има жељу да учи, да ради на себи, да се труди ако ће му то донети материјалну корист, статус у друштву или макар неко тренутно задовољство или насладу. Но нема жељу да се подвизава, нема жељу да се мења да би постао бољи другом човеку и да би тако постао бољи самоме Богу. Нема жељу за променом властитог идентитета, како каже Свети Апостол Павле – да не живи више он већ да живи Христос у њему. Та промена, на грчком – метаноја, оно је што ми подразумевамо под истинским кајањем, мада је за то још бољи наш стари термин преумљење. Зато што не радимо вредно и континуирано на свом спасењу, зато што смо лењи или једноставно не знамо или смо заборавили како да се искрено кајемо, зато нема где друго да завршимо него у раљама смрти. Проблем је у томе што је избор наш. Само наш! Не јадикујем ја над Јудом, браћо и сестре, већ над нама који идемо истом странпутицом, који у властиту пропаст корачамо кад год допуштамо нашој себичности, нашим интересима да надвладају и да одређују наш однос како према ближњем тако и према Богу. Тако постајемо Јуда нашег доба, издајници који грле ђавола, а издају Бога. Издајеш Бога кад си среброљубац, блудник, клеветник, гневљивац, лажљив, псовач, себичан, ако оговараш, ако љубави немаш према ближњему, ако немаш макар базичног обзира према ближњем, кад стављаш корист изнад правде, кад стављаш тренутна задовољства изнад племенитих дела. Сваки тај преступ, био он нашим делима, речима или макар мислима, свака та издаја ближњег је издаја Христа. То је тај пут Јудине издаје не само Бога већ и човека, пут самоиздаје. Други пут је покајнички. Не може човек да се приближи Богу ако се не покаје, ако се не промени. Сугерише Свети Ава Јустин – довољно је да сагледамо сву људску историју од Велике Среде до Великог Петка и да се ту нађемо. Кад сагледамо све своје речи, мисли, дела као кроз лупу недела којима је човек благог Бога издао, изругао, ишамарао, испљувао, ишибао, осудио, разапео, усмртио – наћи ћемо се у том распону од та три срамна дана. Кад таквим очима погледамо на себе, критички, без улепшавања, онда смо спремни да се покајемо, да се променимо и такви да се, попут блудног сина у оној јеванђељској причи преобратимо и тако Богу вратимо. И онда такви преобраћени, преумљени – не речима већ делима, примивши Христа вратићемо се Господу. Пустимо да кроз наше поступке Христос проговори. Није свако зло за зло, кажу наши стари. Ова духовна криза, коју неки зову пандемија, сито је и решето којим се раздваја жито од кукоља, јагањци од јаради. Ово је прилика којом нас Господ гласније него иначе позива да ставимо прст на чело, да пажљиво изаберемо којим путем да кренемо јер, како каже Свети владика Николај – сваки дан не свиће ни за шта друго но да човек изабере, да одабере којим путем да крене, да ли да пригрли Христа или ђавола. Ово је зато одлична прилика да заблистамо пред Христом! Да заблистамо у нашем односу према ближњем, којем смо потребнији сада него икада раније. Не бојте се, ја сам с вама, каже Господ. Не дајмо да нас овај надувани, диспропорционални, вештачки конструисан страх скрене са правог размишљања, да нам скрене пажњу с онога што је главно: љубав према другима и преко њих – љубав према Богу! Тек кад будемо у другима видели Христа, упркос њиховим манама, тек тада ћемо бити у могућности да пригрливши ближњега, преко њих и заједно с њима, пригрлимо и самог Христа. А кад смо с Христом, чега да се плашимо? Не бојмо се и променимо се!“, закључује ђакон Ненад Вујасиновић. Извор: Радио Слово љубве
  5. Дан је леп, а ја сам се запутио због опела једном парохијанину, једно сат возом од куће. Човек је имао педесет година, умро је нагло, од можданог удара. Причам с његовим зетом, а много су се дружили. Каже ми да покојник никад није ишао код лекара и ништа му није фалило. Само је последњих неколико недеља због ове ситуације са епидемијом био под стресом. Повукао се у кућу, нигде није излазио. И ето - одједном. Испаде да је и он жртва Короне, само некако из одбитка. И то овде у Холандији, где ипак људе плаше пет мање него у Србији... Успут срећем мало људи, возови скоро празни, станице пусте. Један црнпурасти са конзервом фанте у руци гледа ме забезекнут. Ја у мантији, раскопчао мантил па се види дрвени крст који иначе носим по граду да ме не замене са неким муслиманским верским радником. Гледа ме човек, сав се избечио. Мислим, ко зна шта му је. Нисам ипак толико чудан за Амстердам. А онда он поче да се крсти. Креће ла мени. Ма рудиментарном енглеском понавља ми "Ја сам православан. Ја сам православан. Етиопљанин". Ни не помишљам да га терам да ми изложи Символ вере да проверим ниво православности, смешкам му се благосиљам из даљине. Он ми приђе, рукујемо се, а онда се сети оних метар и по обавезне раздаљине о којој нас из звучника на станици мало мало подсећају и повуче се корак уназад . Смешка се и говори ми да је и њему Васкрс сад у недељу. И понавља да је православан. Наилази његов воз,у супротном смеру од мог. Одлази, маше ми са врата из воза и понавља "Ја сам православан". Долази мој воз и ја настављам на сахрану индиректне жртве Короне. Гледам земљу коју тешко да ћу икад моћи да доживљавам као своју, али сам јој захвалан због тога што могу да служим литургију за Васкрс. Истина са ограничењем, али биће нас тридесетак, а после ћемо да продужимо с причешћем, па докле буде људи. Није лако организовати групе, ради и сајт и фејсбук и телефон. Не питах онога где ће он на литургију. Не служе ни овде сви православни са народом. И размишљам о томе како сам заправо срео једног сународника, скоро рођака. И како смо ето и он и ја странци у овој земљи. А онда се сетим да сам се и у земљи у којој сам рођен и до скора живео - често осећао као странац. Поготово бих се сад у свим полицијским мерама осећао у Србији као тотални заробљени странац. Као хришћанин заправо и јесам. Странац у свакој земљи. Хвала Богу да то сад постаје тако огољено. Да се руши илузија о разливености Цркве у народу. Граница ипак постоји. Праве је они споља. Они који иако су и крштени - нису Црква. Не желе то да буду. Видимо и како. Иако смо то теолошки знали сад је потпуно видљиво и не само код нас. Нема православних земаља и православног народа. Постоји Народ Божији и они остали. Постоји и мисија али она не може ићи у бескрајном прилагођавању осталима. Није свако прилагођавање павловско. Постоји граница. "Ја сам православан". Тако се изјашњавало и 85% грађана Србије. Чиста идила. А сад мржња на Цркву долази можда не баш у толиком проценту, али у знатном. Поново су поносно дигли главу и "православни атеисти". А и унутар Цркве је велико комешање. Бог сва искушења даје не да бисмо пропали, него да бисмо ојачали и усмерили се на прави начин. Можда ће после свега овога ствари постати јасније. А Црква јача. Не нужно у бројном и економском погледу. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10222466837128067
  6. У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне хигијене, нарочито међу сиромашнима, стварано је плодно тле за настанак многих инфекција. Упркос вишеструко бољим условима живота по питању хигијене и исхране и забављен садржајима светлећих екрана, човек са почетка треће деценије трећег миленијума по Христовом рођењу суочио се као и бројни његови преци са суровом чињеницом да живи у телу од крви и меса које на постељу или у гроб може да обори организам невидљив голим оком. То је чињеница која је у самодовољној опчињености „прогресом“ била заборављана, а оно што последњих недеља проживљавамо оци Истока практиковали су свакодневно као „сећање на смрт“. Зато је у оваквим тренуцима неопходно подсетити се и шта Свето Писмо говори о болестима и епидемијама. Књига коју многи неправедно заобилазе током читања Старог Завета због бројних упутстава за жртвоприношење као и разних прописа јесте Књига левитска. Читање прописа о губи (лепри) које Бог обзнањује Арону и Мојсију и на коју наилазимо у 13. глави истоимене књиге данас нам се чини посве актуелном. Наиме, ту се налазе детаљни описи промена на кожи које служе препознавању раних фаза ове кожне болести (изазване преносом високо заразне бактерије Mycobacterium leprae). Као и данас, сваки појединац на коме би се испољили симптоми смештан је у карантин: „Онда нека затвори свештеник за седам дана човека са таквом бољком. Па ће га седмога дана погледати свештеник, ако се буде раширила по кожи, тада ће га прогласити да је нечист, губа је“ (13, 4.27). Такође, Господ говори да такав човек треба ићи свуда гологлав и полуодевен како би се виделе ране, да држи шаку преко својих уста и да друге упозорава да је болестан (13, 45). Пошто многима није било исцељења, карантин је често био доживотан: „Нека живи сам, иза окола нека му буде стан“ (13, 46). Од строгих мера карантина нису били изузети ни цареви што нам пример цара Азарије јасно показује (2Цар 15, 5). Ту Божији савети не престају, већ се Израиљ упозорава да не додирује чак ни ствари које су припадале оболелом, а уколико се покаже да и у његовој кући људи и даље обољевају, кућа треба заједно са стварима да се спали и потпуно сруши (Лев 14, 34-57). Међутим, уколико се покаже да су симптоми били безазлени, у том случају свештеник, такође по завести Господњој, приноси жртву коју је човек донео и поново га интегрише у заједницу, односно свима објављује да не представља опасност по друге. Он помазује (маслиновим) уљем (које је и данас основа многих лекова и козметичких препарата) главу човека, а водом потопљеном у исоп (биљка из породице нане позната по свом лековитом дејству) кропи његове укућане и покућство. Из овога видимо да преко свештеника у улози видара Бог брине и о телесном здрављу Израиља. Многа Божија упутства односе се не само на лечење заразе, него и на уклањање њених узрока, тј. спречавање. У Лев 11 заповеђено је, рецимо, да се не једу птице које су лешинари као и многе од нечистих животиња (за које се показало да садрже велику количину токсина). Свим Израиљцима, а нарочито свештеницима, било је забрањено да додирују тело покојника, јер се узрок смрти често није знао (да ли је била инфективна болест или нешто друго). Уколико се упокојио блиски члан породице, они који су га сахрањивали проводили су одређено време у карантину. Занимљив је податак да је традиционални и религиозни обичај целивања и купања покојника у Африци био један од главних разлога неконтролисаног ширења еболе током епидемије 2014-16. од које је умрло 11323 људи. Обично се мисли да, због многих заповести које се тичу греха (моралног расуђивања), Господ брине само за душевно здравље људи, али ови примери јасно сведоче да није тако, већ да се својим упутствима Он брине и за телесно здравље. Занимљиво је како у Светом Писму не постоји толико упадљиво подвајање између душе и тела и да је човек заиста сагледаван као јединствено биће у свим својим аспектима: душевном и телесном. У многим случајевима је јасно да када било који од ових аспеката човека болује, онај други такође бива погођен, тј. човек је рањен у својој свеукупности: можда би најправилније било рећи да је свака болест позната човеку истовремено психосоматска и соматопсихолошка. Да је Господ дао само заповести којима се човек чува само од греха као моралне категорије, без инструкција о болестима и заразама, прва већа епидемија збрисала би Израиљ и оставила историју спасења у неизвесности. На такву једну епидемију наилазимо већ у књизи након Левитске, Књизи бројева. У Бр 25 изабрани народ се налази улогорен у земљи Моавској на путу ка Обећаној земљи, а бројни Израиљци ту виде прилику да блудниче са женама из суседних насеобина (кћерима Моавским). Убрзо се у народу шири болест за коју текст сугерише да је пренесена полним путем и да од ње умире 24 хиљаде људи. Не можемо са сигурношћу рећи о којој болести је овде реч, али је у Лев 15 разматран случај човека који има „течење семена“ односно гонореју, те можемо закључити да су полне болести биле познате као високо заразне. Упркос Мојсијевом упозорењу, син једног кнеза уводи туђинку у шатор наочиглед свих као чин дрскости, али га у току полног чина заједно са женом копљем пробада ревносни Финес, унук Аронов. Уплашени од овакве казне, као и од Левита окупљених око Финеса, остали Израиљци престају да чине блуд са туђинкама и „погибија“ престаје. Овде је назначено да је епидемија последица греха. Ширење болести кроз грех блуда престало је тек строгим Финесовим приступом, док је Мојсије претходно немоћно посматрао шта се дешава (плакао на вратима Скиније). Тешка времена захтевала су тешке мере. Следећа у низу епидемија описана је Првој књизи Самуиловој 4-6. Филистејци који су након победе над Израиљем преотели Ковчег завета бивају затечени епидемијом. Она је означена јеврејском речју efalim и Даничић је преводи као епидемија „шуљева“ што је збуњујућ превод. Међутим, Филистеји праве златне фигуре у облику мишева и „отока“ какве имају, враћају Ковчег са тим поклонима што указује да се ради о некој инфективној болести попут мишје грознице или каквој другој цревној пошасти која узрокује акутну дијареју. Болест Филистејаца престаје када Ковчег стиже у кућу Авинадавову. Занимљив случај налазимо у описима опсаде Јерусалима из 702. године пре Христа у Другој књизи о царевима 18-19. Наиме, цар Језекија добија ултиматум асирског цара Сенахирима да преда град и становнике његове. Суочен са катастрофом, Језекија се вапајно моли Богу да свети Град спасе од најезде тада најопремљеније, најмасовније и најдисциплинованије армије на свету. Пророка Исаију Господ шаље да му каже да град неће пасти. У драматичној ноћи нестаје асирски логор са 185000 војника, а Библија то описује овако: „анђео Господњи поби у околу асирском 185 тисућа и кад усташе ујутру то све сами мртваци“. Каснији тумачи овај догађај интерпретирају као последицу високо заразне епидемије која је по Божијем промислу избила међу Асирцима. Имајући у виду лоше и нехигијенске услове војничких логора током опсаде сасвим је логичан овакав развој догађаја. Оно што је у овом случају занимљиво је следеће: овога пута епидемија је била спас за једне, а пропаст за друге. У каснијем, новозаветном, периоду долази до пренаглашавања односно изобличења изворних заповести које су чувале духовну и телесну чистоту Израиља. Многи су били изопштавани из заједнице због болести чији су симптоми деловали збуњујуће, а они који су били болесни поред те тегобе носили су и друштвену стигму. На ова изобличења Закона са Синаја на више места је указивао и Господ Исус Христос. Позната нам је приповест о крвоточивој жени из Лк 8, 45, која је по свему судећи боловала од болног и дугог менструалног крварења. Као таква, требало је да буде изопштена из заједнице, а онај ко је се дотакне био би означен као нечист. Ова несрећна жена се у гужви која се створила око Христа дотакла његовог скута, не његовог тела, и била је исцељена, а Господ наводи да „осети силу како изађе из њега“. Од Христа који је за многе имао статус учитеља (апостоли га често зову рави – рабин) обично би се очекивао укор за такав поступак, али он то не чини већ говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тиме бива поново примљена у заједницу. Слично томе, исцељене губавце Господ је послао да се покажу свештенику како би се поново интегрисали у заједницу не укидајући претходно наведени закон о карантину, него испуњавајући његову сврху (Лк 17, 12-20). Оно што Свето Писмо издваја од бројних античких извештаја о епидемијама јесте теолошко промишљање о разлозима болести. Међутим, Књига живота на ово питање не даје један и једнозначан одговор. Ствар постаје још комплекснија када се болест посматра на личном и на колективном плану. Многи се држе увреженог мишљења да је болест „казна за грех“ и ово схватање није неоправдано како и видимо из горе наведених библијских примера. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. У нашем народу често чујемо да човек који је учинио неко злодело ближњем доживи несрећу или болест па се то објашњава оним „све се враћа“. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. Навешћу још један старозаветни и један новозаветни пример другачијих одговора ово питање. Познат је пример Јова како после свих претходних несрећа бива погођен „злим приштем“ (Јов 2, 7-8) који је створио такве красте на телу да он „узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.“ Кожни симптоми Јовове болести означавају се јеврејском речју šehin што би се данас најбоље одговарало богињама. Исте се помињу и као шеста пошаст египатска у Изл 8, 9-11, затим у Лев 13, 18 и Пнз 28, 27.35 као бубуљице по екстремитетима праћене повишеном температуром, а у Јововом случају праћене несаницом (7, 4), недостатком апетита и болом у стомаку (30, 27) и губитком телесне тежине (33, 21). На све ове муке Јовови пријатељи кажу да је он учинио неки грех због којег је болестан, а Јов упорно одговара да није скривио ништа. Заиста, и није. Јов призива Божији суд на себе да се докаже његова праведност и тврдоглаво тражи одговор зашто је болестан. Ако пажљиво више пута ишчитамо целу књигу, видећемо да Бог, када се на крају књиге обраћа Јову, заправо не открива зашто је болестан. Он му не каже да је допустио Сатанино кушање како би показао пример његове вере и праведности, него му саопштава како је стварао свет. Јов није био ту кад је Бог устројавао васиону, нити разуме читаву небеску и земаљску механику, па самим тим неке ствари једноставно не може да појми. Овај Божији одговор казује следеће: чак и када не знамо зашто смо болесни и када нам делује неправедно да ми болујемо (а многи доказани зликовци благују), треба да прихватимо вољу Божију иако је не схватамо. То је сваком заиста тешко, али зато се и молимо „да буде воља Твоја“. Објаснити порекло или узрок нечије болести најчешће олако изговореним „болест је плата за грех“ представља површно поједностављење којим се Бог поистовећује са „осветником“, с једне, и са Бићем које дела по принципу аутоматизма, с друге стране. Оно што је извесно, Бог ниједног тренутка није напустио Јова, нити се Јов разочарао и одбацио Бога, већ је његова вера ојачала. Поред овог старозаветног, расправу о разлозима болести налазимо и на страницама Јеванђеља по Јовану (9). Видевши слепога од рођења апостоли чврсто стоје у познатом старозаветном концепту: немају никакве сумње да је он болестан због греха, једина им је недоумица да ли је он сагрешио или његови родитељи. Насупрот томе, Господ на њихово питање руши једноставност примене овог концепта на све случајеве па каже: „ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (9, 3). Страдање које је слепи доживео кроз свој хендикеп било је припрема за оно што следи, за препознавање Христа као Месије, а не „плата за грех“. Тако се пробудила његова вера која му је променила живот па је у поновном сусрету са Христом у разговору рекао: „вјерујем, Господе! И поклони му се“ (9, 38). Дакле, уколико оболимо ми или наш ближњи, то се може видети и као прилика за дело Господње, за чудо исцељења или буђење вере, а не као просто прихватање болести као казне за грех и препуштање смрти. Коначно, долазимо до наше свакодневне ситуације. На друштвеним мрежама и преко порука се деле текстови који разлоге пандемије наших дана виде као казну за грешно човечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслепљено конзумеризмом који уништава богодаровану творевину. Овога пута је упадљиво да епидемија не погађа само неке – православне, католике, протестанте, муслимане, будисте, многобошце, него баш – све. Зато код неких ови знаци бивају тумачени као знаци времена док промишљање о разлозима болести носи апокалиптичне тонове. Као што знамо, никоме није дато да зна час Другог Христовог доласка, па се у нашем разумевању ових догађаја ни то не може сасвим одбацити као могућност. Међутим, исто тако ова епидемија може бити и прилика да се, како Христос каже, „јаве дела Божија.“ То не мора бити само чудо физичког исцељења од болести или просто чињеница недобијања заразе, иако може бити и то. То „дело Божије“ може бити и поновно откривање наших ближњих и зближавање са њима током карантинских дана. У доба када је завладала застрашујућа отуђеност можда је Божији промисао да поново ојача породицу, ону „домаћу цркву“? Зар и то не би било чудо достојно дивљења? Овом мишљењу сам лично најближи. Напослетку, шта год буде од свега овога у распону од пролазне пошасти коју ћемо до лета заборавити па до апокалиптичких догађаја из Откривења – све је воља Божија (иако се лоше ствари дешавају не зато што то Бог хоће, него зато што то допушта). Вољу Божију треба прихватити чак и онда када као Јов немамо јасан одговор зашто се све дешава и када је не разумемо. Као и за њега тада, једино нам је поуздање стих псалмопојца: „ако и прођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ (Пс 23, 4). Свето Писмо о болестима и епидемијама TEOLOGIJA.NET У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне...
  7. У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне хигијене, нарочито међу сиромашнима, стварано је плодно тле за настанак многих инфекција. Упркос вишеструко бољим условима живота по питању хигијене и исхране и забављен садржајима светлећих екрана, човек са почетка треће деценије трећег миленијума по Христовом рођењу суочио се као и бројни његови преци са суровом чињеницом да живи у телу од крви и меса које на постељу или у гроб може да обори организам невидљив голим оком. То је чињеница која је у самодовољној опчињености „прогресом“ била заборављана, а оно што последњих недеља проживљавамо оци Истока практиковали су свакодневно као „сећање на смрт“. Зато је у оваквим тренуцима неопходно подсетити се и шта Свето Писмо говори о болестима и епидемијама. Књига коју многи неправедно заобилазе током читања Старог Завета због бројних упутстава за жртвоприношење као и разних прописа јесте Књига левитска. Читање прописа о губи (лепри) које Бог обзнањује Арону и Мојсију и на коју наилазимо у 13. глави истоимене књиге данас нам се чини посве актуелном. Наиме, ту се налазе детаљни описи промена на кожи које служе препознавању раних фаза ове кожне болести (изазване преносом високо заразне бактерије Mycobacterium leprae). Као и данас, сваки појединац на коме би се испољили симптоми смештан је у карантин: „Онда нека затвори свештеник за седам дана човека са таквом бољком. Па ће га седмога дана погледати свештеник, ако се буде раширила по кожи, тада ће га прогласити да је нечист, губа је“ (13, 4.27). Такође, Господ говори да такав човек треба ићи свуда гологлав и полуодевен како би се виделе ране, да држи шаку преко својих уста и да друге упозорава да је болестан (13, 45). Пошто многима није било исцељења, карантин је често био доживотан: „Нека живи сам, иза окола нека му буде стан“ (13, 46). Од строгих мера карантина нису били изузети ни цареви што нам пример цара Азарије јасно показује (2Цар 15, 5). Ту Божији савети не престају, већ се Израиљ упозорава да не додирује чак ни ствари које су припадале оболелом, а уколико се покаже да и у његовој кући људи и даље обољевају, кућа треба заједно са стварима да се спали и потпуно сруши (Лев 14, 34-57). Међутим, уколико се покаже да су симптоми били безазлени, у том случају свештеник, такође по завести Господњој, приноси жртву коју је човек донео и поново га интегрише у заједницу, односно свима објављује да не представља опасност по друге. Он помазује (маслиновим) уљем (које је и данас основа многих лекова и козметичких препарата) главу човека, а водом потопљеном у исоп (биљка из породице нане позната по свом лековитом дејству) кропи његове укућане и покућство. Из овога видимо да преко свештеника у улози видара Бог брине и о телесном здрављу Израиља. Многа Божија упутства односе се не само на лечење заразе, него и на уклањање њених узрока, тј. спречавање. У Лев 11 заповеђено је, рецимо, да се не једу птице које су лешинари као и многе од нечистих животиња (за које се показало да садрже велику количину токсина). Свим Израиљцима, а нарочито свештеницима, било је забрањено да додирују тело покојника, јер се узрок смрти често није знао (да ли је била инфективна болест или нешто друго). Уколико се упокојио блиски члан породице, они који су га сахрањивали проводили су одређено време у карантину. Занимљив је податак да је традиционални и религиозни обичај целивања и купања покојника у Африци био један од главних разлога неконтролисаног ширења еболе током епидемије 2014-16. од које је умрло 11323 људи. Обично се мисли да, због многих заповести које се тичу греха (моралног расуђивања), Господ брине само за душевно здравље људи, али ови примери јасно сведоче да није тако, већ да се својим упутствима Он брине и за телесно здравље. Занимљиво је како у Светом Писму не постоји толико упадљиво подвајање између душе и тела и да је човек заиста сагледаван као јединствено биће у свим својим аспектима: душевном и телесном. У многим случајевима је јасно да када било који од ових аспеката човека болује, онај други такође бива погођен, тј. човек је рањен у својој свеукупности: можда би најправилније било рећи да је свака болест позната човеку истовремено психосоматска и соматопсихолошка. Да је Господ дао само заповести којима се човек чува само од греха као моралне категорије, без инструкција о болестима и заразама, прва већа епидемија збрисала би Израиљ и оставила историју спасења у неизвесности. На такву једну епидемију наилазимо већ у књизи након Левитске, Књизи бројева. У Бр 25 изабрани народ се налази улогорен у земљи Моавској на путу ка Обећаној земљи, а бројни Израиљци ту виде прилику да блудниче са женама из суседних насеобина (кћерима Моавским). Убрзо се у народу шири болест за коју текст сугерише да је пренесена полним путем и да од ње умире 24 хиљаде људи. Не можемо са сигурношћу рећи о којој болести је овде реч, али је у Лев 15 разматран случај човека који има „течење семена“ односно гонореју, те можемо закључити да су полне болести биле познате као високо заразне. Упркос Мојсијевом упозорењу, син једног кнеза уводи туђинку у шатор наочиглед свих као чин дрскости, али га у току полног чина заједно са женом копљем пробада ревносни Финес, унук Аронов. Уплашени од овакве казне, као и од Левита окупљених око Финеса, остали Израиљци престају да чине блуд са туђинкама и „погибија“ престаје. Овде је назначено да је епидемија последица греха. Ширење болести кроз грех блуда престало је тек строгим Финесовим приступом, док је Мојсије претходно немоћно посматрао шта се дешава (плакао на вратима Скиније). Тешка времена захтевала су тешке мере. Следећа у низу епидемија описана је Првој књизи Самуиловој 4-6. Филистејци који су након победе над Израиљем преотели Ковчег завета бивају затечени епидемијом. Она је означена јеврејском речју efalim и Даничић је преводи као епидемија „шуљева“ што је збуњујућ превод. Међутим, Филистеји праве златне фигуре у облику мишева и „отока“ какве имају, враћају Ковчег са тим поклонима што указује да се ради о некој инфективној болести попут мишје грознице или каквој другој цревној пошасти која узрокује акутну дијареју. Болест Филистејаца престаје када Ковчег стиже у кућу Авинадавову. Занимљив случај налазимо у описима опсаде Јерусалима из 702. године пре Христа у Другој књизи о царевима 18-19. Наиме, цар Језекија добија ултиматум асирског цара Сенахирима да преда град и становнике његове. Суочен са катастрофом, Језекија се вапајно моли Богу да свети Град спасе од најезде тада најопремљеније, најмасовније и најдисциплинованије армије на свету. Пророка Исаију Господ шаље да му каже да град неће пасти. У драматичној ноћи нестаје асирски логор са 185000 војника, а Библија то описује овако: „анђео Господњи поби у околу асирском 185 тисућа и кад усташе ујутру то све сами мртваци“. Каснији тумачи овај догађај интерпретирају као последицу високо заразне епидемије која је по Божијем промислу избила међу Асирцима. Имајући у виду лоше и нехигијенске услове војничких логора током опсаде сасвим је логичан овакав развој догађаја. Оно што је у овом случају занимљиво је следеће: овога пута епидемија је била спас за једне, а пропаст за друге. У каснијем, новозаветном, периоду долази до пренаглашавања односно изобличења изворних заповести које су чувале духовну и телесну чистоту Израиља. Многи су били изопштавани из заједнице због болести чији су симптоми деловали збуњујуће, а они који су били болесни поред те тегобе носили су и друштвену стигму. На ова изобличења Закона са Синаја на више места је указивао и Господ Исус Христос. Позната нам је приповест о крвоточивој жени из Лк 8, 45, која је по свему судећи боловала од болног и дугог менструалног крварења. Као таква, требало је да буде изопштена из заједнице, а онај ко је се дотакне био би означен као нечист. Ова несрећна жена се у гужви која се створила око Христа дотакла његовог скута, не његовог тела, и била је исцељена, а Господ наводи да „осети силу како изађе из њега“. Од Христа који је за многе имао статус учитеља (апостоли га често зову рави – рабин) обично би се очекивао укор за такав поступак, али он то не чини већ говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тиме бива поново примљена у заједницу. Слично томе, исцељене губавце Господ је послао да се покажу свештенику како би се поново интегрисали у заједницу не укидајући претходно наведени закон о карантину, него испуњавајући његову сврху (Лк 17, 12-20). Оно што Свето Писмо издваја од бројних античких извештаја о епидемијама јесте теолошко промишљање о разлозима болести. Међутим, Књига живота на ово питање не даје један и једнозначан одговор. Ствар постаје још комплекснија када се болест посматра на личном и на колективном плану. Многи се држе увреженог мишљења да је болест „казна за грех“ и ово схватање није неоправдано како и видимо из горе наведених библијских примера. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. У нашем народу често чујемо да човек који је учинио неко злодело ближњем доживи несрећу или болест па се то објашњава оним „све се враћа“. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. Навешћу још један старозаветни и један новозаветни пример другачијих одговора ово питање. Познат је пример Јова како после свих претходних несрећа бива погођен „злим приштем“ (Јов 2, 7-8) који је створио такве красте на телу да он „узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.“ Кожни симптоми Јовове болести означавају се јеврејском речју šehin што би се данас најбоље одговарало богињама. Исте се помињу и као шеста пошаст египатска у Изл 8, 9-11, затим у Лев 13, 18 и Пнз 28, 27.35 као бубуљице по екстремитетима праћене повишеном температуром, а у Јововом случају праћене несаницом (7, 4), недостатком апетита и болом у стомаку (30, 27) и губитком телесне тежине (33, 21). На све ове муке Јовови пријатељи кажу да је он учинио неки грех због којег је болестан, а Јов упорно одговара да није скривио ништа. Заиста, и није. Јов призива Божији суд на себе да се докаже његова праведност и тврдоглаво тражи одговор зашто је болестан. Ако пажљиво више пута ишчитамо целу књигу, видећемо да Бог, када се на крају књиге обраћа Јову, заправо не открива зашто је болестан. Он му не каже да је допустио Сатанино кушање како би показао пример његове вере и праведности, него му саопштава како је стварао свет. Јов није био ту кад је Бог устројавао васиону, нити разуме читаву небеску и земаљску механику, па самим тим неке ствари једноставно не може да појми. Овај Божији одговор казује следеће: чак и када не знамо зашто смо болесни и када нам делује неправедно да ми болујемо (а многи доказани зликовци благују), треба да прихватимо вољу Божију иако је не схватамо. То је сваком заиста тешко, али зато се и молимо „да буде воља Твоја“. Објаснити порекло или узрок нечије болести најчешће олако изговореним „болест је плата за грех“ представља површно поједностављење којим се Бог поистовећује са „осветником“, с једне, и са Бићем које дела по принципу аутоматизма, с друге стране. Оно што је извесно, Бог ниједног тренутка није напустио Јова, нити се Јов разочарао и одбацио Бога, већ је његова вера ојачала. Поред овог старозаветног, расправу о разлозима болести налазимо и на страницама Јеванђеља по Јовану (9). Видевши слепога од рођења апостоли чврсто стоје у познатом старозаветном концепту: немају никакве сумње да је он болестан због греха, једина им је недоумица да ли је он сагрешио или његови родитељи. Насупрот томе, Господ на њихово питање руши једноставност примене овог концепта на све случајеве па каже: „ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (9, 3). Страдање које је слепи доживео кроз свој хендикеп било је припрема за оно што следи, за препознавање Христа као Месије, а не „плата за грех“. Тако се пробудила његова вера која му је променила живот па је у поновном сусрету са Христом у разговору рекао: „вјерујем, Господе! И поклони му се“ (9, 38). Дакле, уколико оболимо ми или наш ближњи, то се може видети и као прилика за дело Господње, за чудо исцељења или буђење вере, а не као просто прихватање болести као казне за грех и препуштање смрти. Коначно, долазимо до наше свакодневне ситуације. На друштвеним мрежама и преко порука се деле текстови који разлоге пандемије наших дана виде као казну за грешно човечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслепљено конзумеризмом који уништава богодаровану творевину. Овога пута је упадљиво да епидемија не погађа само неке – православне, католике, протестанте, муслимане, будисте, многобошце, него баш – све. Зато код неких ови знаци бивају тумачени као знаци времена док промишљање о разлозима болести носи апокалиптичне тонове. Као што знамо, никоме није дато да зна час Другог Христовог доласка, па се у нашем разумевању ових догађаја ни то не може сасвим одбацити као могућност. Међутим, исто тако ова епидемија може бити и прилика да се, како Христос каже, „јаве дела Божија.“ То не мора бити само чудо физичког исцељења од болести или просто чињеница недобијања заразе, иако може бити и то. То „дело Божије“ може бити и поновно откривање наших ближњих и зближавање са њима током карантинских дана. У доба када је завладала застрашујућа отуђеност можда је Божији промисао да поново ојача породицу, ону „домаћу цркву“? Зар и то не би било чудо достојно дивљења? Овом мишљењу сам лично најближи. Напослетку, шта год буде од свега овога у распону од пролазне пошасти коју ћемо до лета заборавити па до апокалиптичких догађаја из Откривења – све је воља Божија (иако се лоше ствари дешавају не зато што то Бог хоће, него зато што то допушта). Вољу Божију треба прихватити чак и онда када као Јов немамо јасан одговор зашто се све дешава и када је не разумемо. Као и за њега тада, једино нам је поуздање стих псалмопојца: „ако и прођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ (Пс 23, 4). Свето Писмо о болестима и епидемијама TEOLOGIJA.NET У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне... View full Странице
  8. У Недјељу Православља, 8. марта 2020. године, у саборишту Парохијског дома у Билећи, протојереј-ставрофор др Ненад Тупеша, професор на Православном богословском факултету „Светог Василија“ у Фочи, одржао је предавање на тему „Литургија као средиште хришћанског живота“. Звучни запис предавања Овим предавањем је почео Великопосни циклус предавања у Билећи, који ове године има за централну тему Свету Литургију као Тајну Цркве. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  9. Историјске непрецизности и поједина преувеличавања уваженог Митрополита Амфилохија Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу Летимични осврт на неке јавно изнесене нетачности или – о истинској улози, црквеном статусу и месту Митрополије Цетињске Недавно је наш угледни и уважени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије изрекао неколико, историјски посматрано, непрецизних констатација. Одговарајући на Богојављење 2020. године на питања новинара у вези спорног и богоборачког закона о слободи вероисповести у Црној Гори, он је између осталог казао: „Митрополију је основао прије 800 година Свети Сава. Ова Митрополија је кроз вјекове дјелала своје дјело, била је самостална у пуном смислу ријечи, од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, па се у то вријеме звала аутокефална зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[1] Да не би дошло до некакве намерне забуне, која је тако својствена одређеним недобронамерним круговима, одмах на почетку да кажем да ово не пишем да би вређао и ниподаштавао уваженог Митрополита Амфилохија, или да би нанео било какав ударац СПЦ и њеном јединству, већ управо супротно, да би на основу историјских чињеница сведочио истину, и тако у некој скромној мери, учврстио јединство у истини и љубави целе наше СПЦ. Свакако, и да би смо заједнички разбили један, историјски посматрано, неутемељени и понекад гордим духом напојени мит о вазда непокореној и слободној Црној Гори која никада није била под Турцима. Има ли пуне пуне црквене самосталности без епископа и без хиротоније свог епископата? Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу. Наиме, чињенице у нашој црквеној и народној историји стоје нешто другачије од реченог на Богојављење 2020. године. Наш угледни владика Цетињски Амфилохије је наиме устврдио да је после насилног и неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, «Митрополија», која се иначе 1766. звала Митрополија Црногорска, Скендеријска и Приморска, била до уједињења у јединствену Православну Цркву у Краљевини СХС 1918-19. године, «самостална у пуном смислу ријечи». Но, када неко за одређену епархију или митрополију каже да је «била самостална у пуном смислу ријечи» онда се под тим може подразумевати само потпуна унутарцрквена и спољноцрквена самосталност поменуте митрополије. Поставља се дакле питање: Да ли је Митрополија Цетињска од 1766. године, како говори наш угледни и уважени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи»? О томе можемо непристрасно закључити једино кроз поглед у саме историјске чињенице. Хајде да их заједно и непристрасно погледамо. Прво и основно, да би нека Митрополија, како рече поштовани Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766 године, њени митрополити би морали бити самостално рукополагани искључиво од стране свога епископата из Црне Горе. Историјска је и лако проверљива чињеница да од 1766. до 1918. нити један једини митрополит Црногорско-приморски тј. у том периоду Митрополит Црногорски и Брдски, или пак Црногорски, Приморски и Скендеријски, или пак Митрополит Црногорски, није самостално хиротонисан од стране свог епископата из Црне Горе. Зашто? Из пар врло једноставних разлога: Црна Гора је у периоду од 1766. до 1918. пуних 11 година била без и једног јединог епископа на својој територији. Замислимо било коју Цркву која би би била «самостална у пуном смислу те ријечи», како је рекао уважени Митрополит Амфилохије, а да пуних 11 година нема ни једног јединог епископа на својој територији. Искрено, нисам у историји Цркве чуо за такав пример а не верујем да га је ико некада и негде чуо. У време хиротонија својих Митрополита Црногорских, Брдских, Приморских и Скендеријских, изузев кратки период од 1767-1781, 1878-1882 и од 1909-1918, Црна Гора није имала двојицу својих епископа да би хиротонисали трећег, што налаже прво правило Светих Апостола. Како онда наш поштовани Митрополит Амфилохије може за Митрополију Цетињску рећи да је она била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766. године? Знајући за садржај Првог апостолског правила, да једног епископа постављају два или три епископа, сви Митрополити са Цетиња су у периоду од 1766. до 1918. били хиротонисани или у Петрограду или у Сремским Карловцима, или два пута на Цетињу али искључиво уз помоћ епископа ван Црне Горе. Једна Помесна Црква или Митрополија која увек потребује помоћ друге Помесне Цркве, никада се у историји, ни по једном канону, ни по једној светоотачкој дефиницији, нити у било ком уџбенику црквене историје, није могла назвати «самосталном у пуном смислу ријечи». Стога констатација угледног Митрополита Амфилохија да је у том периоду Митрополија Цетињска била «самостална у пуном смислу ријечи» јесте, најблаже речено, лако проверљива непрецизност у изражавању. Како је то и зашто промакло нашем поштованом Митрополиту Амфилохију јесте за неку другу анализу и ми се нећемо бавити таквим огледима. Али, хајдемо да кроз призму хиротонија првосвештеника Цетињских видимо шта црквена историја каже за «самосталност у пуном смислу те ријечи» коју је по казивању уваженог Митрополита Амфилохија имала Митрополија Цетињска у периоду после 1766. године па до 1918-19 године, када је у црквеном смислу дошло до поновног уједињења свих српских помесних и покрајинских Цркава. Епископа Арсенија (Пламенца) који је касније, 1781. године постао и митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, хиротонисали су на Цетињу за епископа 1767. године, заједно, Пећки Патријарх Василије (Јовановић – Бркић) и Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Сава (Петровић – Његош). Светог Петра Цетињског Чудотворца хиротонисао је у Сремскимм Карловцима 1784. године Митрополит Карловачки Мојсије (Путник), уз саслужење још тројице епископа Карловачке Митрополије. Митрополита Петра II Петровића Његоша хиротонисао је за епископа 1833. године, у Петрограду, Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Серафим (Глагољевски) са неколико епископа РПЦ. Митрополита Никанора (Ивановића) хиротонисао је у Петрограду 1858. године митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Григориј (Постников) са неколико архијереја РПЦ. Митрополита Илариона Рогановића хиротонисао је 1863. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Епископа Захумско-рашког а потом од 1882 и Митрополита Црногорског и Брдског Висариона (Љубишу) хиротонисали су 1878. године на Цетињу Митрополит Црногорски и Брдски Иларион (Рогановић) и Епископ Бококоторски Герасим (Петрановић) који је био епископ аутономне Буковинско-Далматинске Митрополије. Митрополита Митрофана Бана хиротонисао је у Петрограду 1885. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Дакле, нити један једини Митрополит Цетињски, у периоду од 1766. до 1918. године, није самостално рукоположен од стране епископа из Црне Горе, већ су они рукополагани или у Сремским Карловцима или у Русији а само њих двојица на Цетињу, но не без помоћи, било Патријарха Пећког Василија Бркића 1767. године, било епископа Бококоторског Герасима Петрановића 1878. године, који је припадао аутономној Буковинско-далматинској Митрополији. Реченица поштованог Митрополита Амфилохија да је Митрополија Цетињска од 1766. године «била самостална у пуном смислу те ријечи» не одговара истини и стога што се зна да Црна Гора до уједињења 1918. године, дуго времена није имала нити једног јединог епископа. Кад се све сабере она је од 1766. године, за све 153 године непостојеће «самосталности у пуном смислу ријечи», целих 11 година била без и једног јединог епископа. Ако би наш угледни Митрополит Амфилохије био у праву, то би представљало први и јединствени случај у историји света и у историји целе Цркве Православне, да постоји нека црквена «самосталност у пуном смислу ријечи» без и једног јединог епископа и без и једне хиротоније својих епископа или архиепископа од стране свог епископата. Сложићемо се да такво расуђивање нема дубљег утемељења у канонском праву и историји Цркве Божије. Нити га икада може и имати. Непостојећи митови о Црној Гори или историјске чињенице? Још једна непрецизност подкрала се нашем уваженом Митрополиту Амфилохију када је устврдио да је Митрополија Цетињска «била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.». За подсећање поштованом Митрополиту Амфилохију, скренућемо пажњу на чињеницу, да је на пример, Епархија Призренска, данас Рашко-призренска, опстала све време од 1219. до данашњега дана и да Епархија Зетска, од 1347. Митрополија Зетска, а од XVI века Митрополија Црногорска Приморска и Скендеријска, није једина која је без прекида остала до данашњега дана. Дакле, ако реч иде о останку без прекида, по том питању Митрополија Црногорска, Приморска, Скендеријсак или Зетска, није никакав уникат у српској црквеној историји. Ако је пак наш уважени Митрополит Амфилохије мислио на то да је једино Митрополија Зетска тј. Црногорска, Приморска и Скендеријска, после пада Смедерева 1459. године, и упокојења Српског Патријарха Арсенија II 1463. године, тј. од момента насилног укидања Пећке Патријаршије од стране Турака и Охридске Архиепископије, сачувала непрекинути континуитет светосавске «аутокефалије» или пак светосавске «самосталности у пуном смислу ријечи» из 1219. године, слободни би смо тада били упитати нашег уваженог Митрополита Амфилохија како је то уопште могуће? На пример, било би тада лепо када би нам поштовани Митрополит Амфилохије одговорио и објаснио следеће: Где су се и од од кога су се хиротонисали Митрополити Зетски, касније Црногорски, Приморски и Скендеријски, у периоду од првог насилног укидања Пећке Патријаршије 1463. па до обнове Пећке Патријаршије 1557. године? У Охриду? У Цариграду? У каменој пустињи Црне Горе? У Призрену? Где? Од кога? Од својих многобројних епископа које нико и никада није видео нити запамтио у том периоду? Сасвим је јасно да се од 1463. године митрополити Зетски а касније Црногорски, као што су – Висарион (помиње се 1482, 1484. и 1485. године), Пахомије (помиње се 1491.), Вавила (помиње се 1493. и 1495. године), Герман (помиње се 1520. године), Павле (помиње се 1530. године), Василије (помиње се 1532. године), Никодим (помиње се 1540. године ), Ромил (између 1540. и 1551. године) и Макарије (између 1551-1568. године), нису могли саморукополагати. Њих је неко морао хиротонисати, а то није могао бити Архиепископ Патријарх Пећки, јер је Српска Патријаршија на жалост у том периоду насилно укинута од стране Охридске Архиепископије и турских власти. То није могао бити ни неки Сабор Црногорских или Зетских епископа, јер такав Сабор никада није постојао. Стога, ако је уважени Митрополит Амфилохије мислио на неку непрекинуту светосавску аутокефалију од 1219. године, коју је једино сачувала Митрополија Цетињска, то такође не би било историјски тачно нити историјски потковано. Историјска наука нам говори да су скоро сви од горепоменутих митрополита Зетских или Црногорских, морали бити хиротонисани од стране Архиепископа и епископа Охридске Архиепископије јер је Пећка Патријаршија насилно укинута после смрти Пећког патријарха Арсенија II 1463. године. Само тројица од горепоменутих Зетских или Црногорских епископа су евентуално могли примити хиротонију од «Српског Патријарха» тј. Митрополита Павла Смедеревца (1530-1541), који у то време на жалост није био свеправославно признат. Стога би и прича о неком непрекинутом континуитету светосавског аутокефалног кандила од 1219. који је јединствено сачувала Митрополија на Цетињу, историјски сасвим неутемељена. Ово је посебно неутемљељно и немогуће, и стога што је Цетиње, заједно са целом Црном Гором, већ 1496. године пало под директну и пуну турску власт, а становници старе Црне Горе са 4 нахије, рачунајући и оне делове у дубокој стеновитој територији, редовно су плаћали порез турским властима. Дакле, то је већ део периода директног црногорског ропства под Турцима које је почело целих 61 годину пре обнове Пећке Патријаршије 1557. Зато ни о каквој уникатној и непрекинутој политичкој или пак државној слободи Црне Горе у том периоду не може бити никакве речи те сходно томе не може се говорити ни о каквом непрекинутом континуитету светосавске аутокефалије на Цетињу. Црна Гора је цели XVI и XVII век, уз кратке периодичне прекиде, била саставни део турске османске царевине, и то су непобитне историјске чињенице. О томе сведоче и уредне пореске књиге османског царства које сведоче да су Срби Црногорци уредно плаћали порез Турцима, као и тачно народно и историјско предање о, на пример, постојању неколико џамија на самом Цетињу. Не дакле само једне него и више џамија на самом Цетињу. И не само на Цетињу већ и у врлетним каменим горама изнад Цетиња. Не пева ли чак и велики Његош у Горском Вијенцу, кроз лик кнеза Јанка: «Ема нећу, Божија ви вјера, више слушат оџе на Ћеклиће, ђе гугуће врх оне стуглине, ка јејина врх труле буквине». Ћеклићи су, да будемо још јаснији, у далеко већој и непроходнијој пустињској дубини Црне Горе, у још суровијој недођији као и на доста већој надморској висини од самог Цетиња. Па кад је чак и тамо стигла турска власт, и чуло се хоџино припевање, нико од историчара, ни политички ни црквено посматрано, не може пронаћи историјског утемељења о некаквом непрекинутом континуитету «самосталности у пуном смислу ријечи» ни цетињске слободе ни слободе Цетињске Митрополије. Све то спада више у народне легенде о некој вечној непокорности Црногораца. Но, то не спада и у праву и озбиљну историју већ у бајковиту и по некад гордошћу надахнуту митологију. На крају крајева, зар би Митрополит Данило Петровић Његош, почетком XVIII века, кад је турска власт већ у Црној Гори помало попуштала, подизао истрагу Потурица у Црној Гори, да ситуација није била крајње суморна и на ивици тоталне исламизације чак и старе Црне Горе заједно са све Цетињем? И зар се и дан данас топоним где се налази Цетињска Богословија не назива Мехов крш? Засигурно се поменути крш тако не назива по неком турском туристи, обичном путописцу или путнику Меху, који се негде у XVI веку ту наслонио на неки повећи камен. Или се пак у предаху неког туристичког путовања кроз Црну Гору само привремено одморио на неком кршевитом брежуљку који је касније по том његовом једночасовном коначишту добио име Мехов крш. Није дакле за историчаре никаква тајна да је ислам дубоко продро у стару Црну Гору и да су Турци владали и старом Црном Гором. Зар се и дан данас тачно не зна које су све породице и братства у Црној Гори једно време прихватили ислам, па су се после истраге Потурица вратиле старој и прадедовској хришћанској вери. Зна се врло добро. И по породицама и по братствима. Карловци или Цетиње? Или, и Карловци и Цетиње? Кад се већ прича о непрекинутом континуитету Пећке Патријаршије, о чему је, верујемо незлонамерно, већ само по мало неопрезно говорио наш уважени и угледни Митрополит Амфилохије, уздижући Митрополију Цетињску чак и изнад велике Карловачке Митрополије, тада би се по основној логици ствари, требало расправљати о некој доста организованијој црквеној организацији у Црној Гори у периоду после 1766. године. О некој Митрополији Цетињској са много епархија и континуитетом Архијерејских Сабора. Тада би се могло причати и о некој озбиљној црквеној просвети и широкој учености свештенства у Црној Гори. О непрекидном постојању више епархија и развијеној црквено-просветној и културној делатности. На жалост, свега тога у Црној Гори не само да није било у континуитету и некој већој мери, већ су свештеници у Црној Гори све до краја 19.века носили оружје за појасом и облачили народно одело а не свештеничке мантије. Стога је упоређивање и уздизање Митрополије Цетињске, где су неки свештеници скоро до краја XIX века носили оружје за појасом, над великом Митрополијом Карловачком, где смо имали и образовано свештенство и црквено-просветне центре, јесте просто неупоредиво. Црна Гора која је од истраге Потурица и учвршћивања на власти светородне и велике династије Петровић Његош, тек кренула да се боље организује, не може се ни приближно изједначити са моћном, великом и организованом Карловачком Митрополијом. Стога је одређено преувеличавање улоге Митрополије Цетињске у историји СПЦ од стране уваженог Митрополита Амфилохија опет на жалост неутемељено. Хајдемо да поново погледамо историјској истини у очи. Од Крушедолског Црквено-народног Сабора 1708. године, аутонмна Митрополија Карловачка – Пећког Патријархата, била је Митрополија са заиста много епархија (углавном од 6 до 11 епископија, зависно од историјских периода), са пуно културно-просветних и образованих центара, са неколико штампарија, са образованим свештенством, са богатим црквеним поседима, са специјалним царским привилегијама, са редовним Архијерејским Саборима, са потпуним континуитетом оне озбиљности, моћи и устројства Пећке Патријаршије, која је и по други пут насилно и неканонски укинута 1766. године. Заиста не схватам од куда онда толика жеља код нашег угледног Митрополита Амфилохија да упоређује нешто што је потпуно неупоредиво тј. да малену Митрополију Цетињску која је од 1766 до 1918. углавном имала у Црној Гори само по једног епископа, а целих 11 година чак ни једног јединог, са огромном и добро усторјеном Митрополијом Карловачком, која практично скоро никада није имала мање од 6 епархија и која се у једном тренутку простирала од Влашке и Молдавије на истоку, па скоро до Истре на западу. И од Угарске са Сент Андрејом на Северу па до Далмације на југу. И не само да је уважени Митрополит Амфилохије Цетињску Митрополију упоређивао са великом Митрополијомм Карловачком, већ је на неки начин он Митрополију Цетињску ставио и далеко испред Карловачке, рекавши да: «Од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, која се у то вријеме звала аутокефална, зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[2] Да не бисмо много одужили овај наш кратки историјски осврт на само неке историјске нетачности у беседи уваженог и поштованог Митрополита Амфилохија, овде ћемо завршити, јер мислимо да је и оволико историјских чињеница више него довољно да се укаже на истину, право стање и величину црквене улоге Митрополије Цетињске у свеукупној историји СПЦ и српског народа. Она је заиста изузетно значајна, велика и величанствена, и то јој нико и никада не може спорити и оспорити, али се не може неисторисјки и бајковито уздизати на пиједастал црквеног првенства у чувању континуитета наслеђа СПЦ и у њеној свеукупној улози у историји Пећке Патријаршије. Свакако се не може постављати испред велике и моћне Карловачке Митрополије која је и пре другог неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, а и после тога, све до 1918. године, имала далеко значајнију улогу у историји Српске Цркве од Митрополије Цетињске. Карловачка Митрополија је за разлику од Цетињске, у својој великој и славној историји, увек имала веома добро уређену аутономну и потом аутокефалну Цркву. Имала је од 6 до 11 епископа и на десетине пута више свештеника и верника од Црне Горе и Митрополије Цетињске. Она је од свог стварања, после Велике сеобе Срба и потом Крушедолског Сабора, баштинила директни Пећки црквени континуитет од Патријарха Српског Арсенија III Чарнојевића, па све преко рукополагања свог многобројног епископата и свештенства искључиво од стране својих епископа. Митрополија Црногорска, Приморска и Скендеријска је у том погледу никада ни приближно није достигла. Карловачка Митрополија, за разлику од Цетињске, никада није имала потребу за слањем својих епископских кандидата у Русију или ван граница своје Митрополије Карловачке, као што је то био случај са маленом и црквено још увек недовољно неразвијеном Црном Гором. Неко ће рећи: Али Митрополити Цетињски су носили титулу Егзарха Пећког Трона, коју им је дао Српски Патријарх. Тачно је, и то нико не спори. То је велика част и улога Цетињске Митрополије у историји Српске Цркве. Али не заборавимо и једну другу историјску чињеницу, да су једино Карловачки Митрополити, од 1848. године, носили титулу Патријарха Српског као наследника Пећког Трона. Нису носили титулу Егзарха Пећког Трона већ титулу самог Српског Патријарха. Све од Патријарха Јосифа (Рајачића) из 1848. године па до последњег Патријараха Српског у Сремским Карловцима, Лукијана (Богдановића), који се упокојио 1913. године. Разлика је и овде тако очевидна и суштинска у корист велике Карловачке Митрополије. Стога је стављање Митрополије Цетињске, од стране уваженог Митрополита Амфилохија, на пиједастал вођства као и некакве јединствене уникатности континуитета Пећког светосавског аутокефалног кандила које је горело само на Цетињу, историјски неутемљено. Да, Пећко кандило је горело и на Цетињу, али не само на Цетињу, и не првенствено и елитистички само на Цетињу. Оно је од 1766. године паралелно горело и у Сремским Карловцима и на Цетињу, али је, историјски посматрано, Карловачка Митрополија као неупоредиво већа и значајнија, свакако имала вишеструко већу историјску црквену улогу јер је поседовала и далеко већу духовну моћ, културни утицај и свеукупно преимућство у односу на Цетиње. Али нећемо их ми данас ни одвајати, што би такође било у најмању руку некоректно. И Карловачка Митрополија и њена сестра Цетињска Митрополија, биле су и остале чуварке тог истог неугаслог Пећког српског аутокефалног црквеног кандила, и у најтеже дане после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Но, истине ради, и поред свега, никако се не може пренебрегнути нити заборавити чињеница да нити један једини Митрополит Карловачки, па чак ни каснији Митрополит Београдски, није имао потребу да буде хиротонисан на Цетињу, док је, на пример, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Свети Петар Цетињски, хиротонисан у Сремским Карловцима, као најважнијој, најорганизованијој и најмоћнијој Српској Цркви у то време. А сложићемо се, мањи увек иду за помоћ ка већему, а не обрнуто. Ненад Кнежевић [1] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... [2] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... http://www.vidovdan.org
  10. Заупокојене службе могу се са сигурношћу сврстати у најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. О томе јасно сведоче Дела апостолска описујући првомученичку смрт архидијакона Стефана: „А људи побожни сахранише Стефана и учинише над њим велики плач“ (Дел. ап. 8, 2). Будући да су прве хришћанске заједнице сачињавали хришћани из јудејства, извесно је да је сам поредак погреба обављан сходно јеврејском обичају: „Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном и мирисима, као што је обичај у Јудеја да сахрањују“ (Јов. 19, 40). Ипак, изразито есхатолошка свест првих хришћанских општестава била је од одлучујућег значаја за нови доживљај смрти, не више као неизбежног природног феномена, већ као добитка живљења са Христом (в. Филипљ. 1, 21-23). Сама природа свештених последовања везаних за умрле, као и однос заједнице према њеним покојним члановима, нису проистекли само из овог новог хришћанског поимања смрти, него и из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28). Али, постепено слабљење првобитног, изразито есхатолошког, заноса чланова Цркве, односно слабљење евхаристијске свести верних, које је током времена резултирало појавом индивидуалистичке религиозности, није могло, а да не доведе до деформација и у самој литургијској, пре свега телетургијској (обредословној) пракси Цркве. Последице таквога стања изразито су уочљиве, нарочито у новије време, код последовња усопших. Имајући за циљ да се у овом огледу бавимо проблематиком заупокојених последовања, осећамо потребу да одмах на почетку укажемо на неопходност диференцијације између телетургијског приступа последовању усопших и лутургијског поимања молитве Цркве за упокојене. Можда, на први поглед, ова подела звучи парадоксално али је она и те како битна за сучељавање са проблемима са којима се сусреће савремена литургијска пракса, те, следствено, и само литургијско богословље. Ради сликовитог приказа ове проблематике наводимо неке примере из те, свакодневне, ако не већ „званичне“, литургијске праксе: 1. опело се савршава и схвата као пригодно молепствије Цркве за упокојење душе новопрестављеног хришћанина; 2. парастоси су приватни обреди које сродници покојника уприличују у дане њихових помена; 3. у неким приликама, а у неким крајевима учестало, служе се „заупокојене“ Литургије и 4. на Задушнице, као и у другим приликама када се врше заједнички помени умрлих, после Литургије савршава се „општи“ парастос као засебна служба „за упокојење душа преминулих…“ и тако даље. О чему се, наиме, ради? Да ли је проблем у молитвословљима као таквим или у самоме приступу истим, као средствима која Црква, наводно, користи за неке „посебне намене“ Одговор на ово питање можемо потражити у самом литургијском предању наше Цркве. Првобитна литургијска пракса везана за сахрану и помене усопших била је, као што смо нагласили, израз богословске свести Цркве о усопшим и о њиховој вези са самим бићем Цркве. Сведочанства која нам пружају литургички извори нису ипак довољна за реконструкцију последовања у раној Цркви обављаних приликом погреба, а још мање оних при вршењу „помена“. Поред спорадичних навода о заупокојеним службама у делима светих Отаца и другим црквеним списима не срећемо детаљније описе истих. Оно, што се на основу тих замагљених информација са сигурношћу може закључити јесте да је сахрана неког члана црквеног општества првобитно представљала повод за савршавање Евхаристије. Најстарије сачувано сведочанство о томе налазимо у Апостолским установама (4. век), које, подстичући хришћане на молитву за умрле, прописује: „Неприметно се сабирајте у кимитиријама (=на гробљима), чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу, и обрасце царскога тела Христовог, угодну Евхаристију, да приносише у црквама вашим и у кимитиријама, и на спроводима уснулих појући да их испраћате, ако су верни у Господу“. Евсевије Кесаријски, пак, описујући величанствени погреб Константина Великог (+340), наводи да је том приликом служена Литургија (Agia Thisiastiriu). Одредба картагинског сабора (419), који својим 41. каноном забрањује савршавање свете Евхаристије (entheos latria) при сахрани уколико свештенослужитељи нису на таште (nistiki), иако, посредно, убедљиво сведочи о постојећој пракси савршавања Литургије при сахранама. Од ништа мањег значаја за нас је и сведочанство блаженог Августина (354-430), који тврди даје пре полагања у гроб за покојника приношена „жртва нашег искупљења на уобичајени начин“, што јасно указује на евхаристијску службу. У вези са проблемом о којем је реч, могу се навести и 18. канон картагинског сабора и 73. канон трулског сабора (691), који забрањују раздељивање светога Причешћа скончавшим (thelevtisantes). Овај податак би такође могао указивати на то да је и у периоду када су одржавани ови сабори (од почетка 5. до краја 7. века) при погребу још увек савршавана света Евхаристија или пак да је сахрана довођена у везу са Литургијом пређеосвећених дарова.“ Сличан закључак можемо извести и из сведочанства Теодора Валсамона (12. век) који тврди да су се упокојени епископи полагали у гроб држећи у рукама „свети хлеб“. Поуздана реконструкција поретка заупокојеног последовања у комбинацији са Литургијом, како је већ напоменуто, није могућа због недостатка релевантних података. Али, неоспорна информација о првобитном споју сахране са Евхаристијом, као и докази о нераздвојивој вези других светих Тајни и обреда са светом Литургијом, омогућавају нам да прозремо на који је начин савршавана сахрана и помен у комбинацији са светом Литургијом. Први закључак који можемо извући из постојећих, иако не и довољних, информација литургичких извора јесте да првобитно није постојало посебно заупокојено последовање већ су молитве које се налазе у најстаријим записима највероватније изговаране на такозваним заупокојеним Литургијама. Овакав закључак оправдава чињеница да се у одговарајућим древним текстовима {Апостолске установе и Серапионов Молитвослов“) наводи само по једна молитва, случај који је карактерисао сва остала последовања тога времена. Томе у прилог, такође, иде и поредак молења „за оне који су се упокојили у Христу“ у тексту Апостолских установа, који би по својој конструкцији могао представљати саставни део Литургије апостолских установа, а исто тако и „молитва за умрлог и оног који се сахрањује (спроводи)“ у Серапионовом Молитвослову, по свој прилици, као и све остале молитве овог Молитвослова, уграђује се у (Серапионову) Литургију. Уосталом, поредак словенских Служебника, који предвиђа да се на такозваним заупокојеним Литургијама после сугубе јектеније произноси јектенија за упокојене и молитва: Боже духова и свакога тела…, очевидно није ништа друго до потврда ове древне црквене праксе. Усуђујемо се, дакле, да закључимо да је у раној Цркви приликом сахрана и помена савршавана Литургија у коју је уграђивана и молитва за покојног. Молитви је, наравно, претходила заупокојена јектенија, како то сведоче Апостолске установе.“ На основу истог списа може се, такође, извести закључак да су заупокојена јектенија и молитва која је следила произношени „пошто се возгласило све из прве молитве“, дакле после јектеније верних, што је случај и код осталих Тајни и обреда. Из списа Дионисија Ареопагита О црквеној јерархији, може се, међутим, закључити да већ у 5. веку није постојао обичај савршавања Евхаристије приликом сахрана. Скромни пак подаци о поретку заупокојеног последовања које нам саопштава Ареопагит, усредсређујући се више на „созерцање“ неголи на праксу, уверавају нас да је претходна нераздвојивост заупокојеног последовања са Евхаристијом оставила дубоког трага на актуелни поредак. На то указују неки од карактеристичних елемената последовања, наслеђени из те првобитне форме: „сабрање“ (sinaksis), свештенодејствовање епископа, савршавање последовања у храму (а не у припрати, како је то касније постао обичај), полагање одра покојника уз сами жртвеник, односно часну трпезу (уколико је покојник био свештеник) или испред олтара (уколико је био монах или лаик), јектенија за катихумене. Већ у овом Ареопагитовом штуром опису последовања разазнајемо неке од главних елемената данашњег поретка заупокојеног последовања. Спочетни благослов, чтенија, песме псалама, јектенија за усопше, јерархова молитва, последњи целив, преливање покојника уљем, молитва јерархова за упокојеног, полагање у гроб); оно ће временом еволуирати, те добити савремену форму, која у суштини није ништа друго до један вид монашког јутрења. Даљи развој заупокојених служби можемо пратити у богатој заоставштини рукописних Молитвослова (Требника) који се датују од 9. века па све до њихове стандардизације у штампаним Молитвословима 17. века, у којима, колико нам је познато, нема ни помена о некој вези ових последовања са светом Евхаристијом. Главно питање које нас овде заокупља јесте питање: због чега је дошло до издвајања заупокојеног последовања из Литургије, односно због чега је тако рано ишчезла пракса савршавања Евхаристије при сахранама? Ако су, наиме, све Тајне и обреди од самог свог настанка били нераскидиво везани за свету Евхаристију (прецизније речено, били су конструктивни елементи саме Литургије), јер је у свести Цркве њихово испуњење и главница било у „давању богоначалних Тајни (=светога Причешћа) ономе над ким се последовање савршава:“; у конкретном случају (на опелу и парастасу) то је, условно речено, немогуће остварити. Чини нам се овде сигурним да Ареопагит, тврдећи да „не постоји готово ниједан савршени (довршени, испуњени) јерархијски обред без најбожанственије Евхаристије“ и наглашавајући при том прилог гошово (shedon), има у виду управо обред за усоише. Ову констатацију можемо потврдити чињеницом да писац Ареопагитских списа у поглављу О црквеној јерархији све Тајне и обреде којима се бави (крштење и хризма, освештање мира, освештање жртвеника, хиротоније, монашки постриг) доводи у директну везу са светом Евхаристијом, осим тајну за блажено упокојене. Овде се, дакле, може извести закључак да је немогућност физичког учешћа усопшег у Евхаристији (немогућност да се причести светим Тајнама) чинила могућим и прихватљивим обављање сахране и одвојено од Евхаристије. Сигурно је да су коначно раздвајању сахране од свете Литургије допринели, пре свега, и многи практични проблеми са којима се у градским срединама слободног хришћанства (од 4. века) суочавао постојећи богослужбени поредак. Један од главних узрока је, свакако, била и немогућност усклађивања сахране неког члана заједнице са литургијским програмом парохије, што се јасно види и из горе наведеног 41. канона картагинскога сабора. Иако је, као што се да закључити из Ареопагитовог описа сахране, чин погреба врло рано формиран као независан од Евхаристије, те услед тога постепено прерастао у дугачко и за свет мирјана тешко разумљиво последовање, ипак је у свести Цркве остала неизбрисива веза Евхаристије и помена покојника. Анализирајући текстове евхаристијских Литургија, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише даје Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. (Пошто није могуће да овде изложимо све варијанте многих литургијских форми, ограничавамо се на свима приступачну Златоустову Литургију.) Поред велике (сугубе) јектеније на којој дијакон произноси молитве за блажене и незаборавне ктиторе светога храма и за све ире нас усоише оце и браћу нашу, православне, који овде и свуда почивају, у завршном делу Анафоре, названом Диптиси, поименце се помињу сви и све због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, оне који се уздржавају и за сваки дух праведника у вери скончавшег… Црква посредује за остале покојне чланове: И помени све оне који починуше у нади на васкрсење живота вечнога (овде се додају имена усопших којих се спомен врши) и упокој их, Боже наш, где осматра светлост лица Твога. Смисао евхаристијског помена умрлих огледа се, као што смо већ нагласили, у самој природи Евхаристије, у којој помен сачињава органску компоненту Анафоре. Помињањем умрлих, према светом Кирилу Јерусалимском, „у време предложења свете и најстрашније жртве“ њихове душе „велику ће корист имати“. Инсистирајући овде на речима светога Кирила можемо поставити питање:а зар неће душе велику корист задобити и онда када се помињу на некој другој, неевхаристијског служби (опелу или парастосу)? Сваки директан одговор на ово питање, позитиван или негативан, могао би бити подједнако погрешан уколико не би изражавао суштину самог помињања. Суштина помињања јесте утеловљење свих у Тело Христово (Цркву), а оно се остварује искључиво кроз Свету Евхаристију (в. 1. Кор. 10, 1617).“Ниједно друго помињање, односно мољење (конкретно на опелу и парастосу), не сме бити лишено овог евхаристијског смисла. Оно, штавише, мора да се улива у евхаристијско сећање. У супротоном, оно може изгубити свој суштински смисао. Да би, пак, било могуће довести у везу помињање (мољење) на опелу или парастосу са Евхаристијом, неопходан је исправан приступ самим овим последовањима. 1) Пре свега, главни и основни предуслов за нераздвојивост заупокојених последовања са Евхаристијом јесте да она морају бити дело Цркве, дело читаве евхаристијске заједнице, а не приватизован догађај резервисан за посебне прилике. У том случају, конкретно последовање). ће имати припремни карактер који ће се савршити (довршити) на Евхаристији. 2) Други веома важан моменат јесте да се на првој Литургији после сахране, у време вршења помена, имена покојника придодају (у Диптисима Анафоре) именима свих оних који починуше у нади на васкрсење живота вечнога. На тај начин ће заупокојено последовање представљати „припрему за сабитисање“ усопшега са Христом, а света Евхаристија ће бити остварење и печат том сабитисању. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. На путу између Србије и Холандије свештеник Ненад Илић, један од најмодернијих гласова Српске православне цркве, раније писац и редитељ, приватно отац четворо деце, говорио је за Недељник о "случају" сина Богдана - јутјубера познатог по надимку "Бака Прасе", који је изазвао хистерију у Србији - о васпитању деце, цркви, вери, патријарху Павлу, подршци протестима, о власти, манипулацијама и изборима. (Интервју који је отац Ненад Илић дао часопису Недељник, објављеном 14. фебруара о.г. Интервју водила Ана Матић, фотографије Игор Павићевић.) У ком тренутку сте одлучили да реагујете и станете у заштиту сина писмом које сте објавили на Фејсбуку, односно шта је била "кап која је прелила чашу"? Одбацивање одговорности за сопствени удео у ономе у чему се сада налазимо, је постало општи манир. Кад Министар културе крене у напад на ријалити – нико га не подржава. Боље ипак да се нешто, макар шта, стално врти на ТВ. Кад неко купује на киосцима новине са скаредним насловима и чита текстове који шире глупост и злобу – ту нема одговорности. Кад неконтролисано препушта децу од малих ногу интернету – нема одговорности. Богдана су почели понеки људи који се сматрају верујућима да због тога што је постао сензација после огромене гужве у тржном центру осуђују као представника целокупног јутјуба који не разумеју, али и не могу да се с тим феноменом изборе. А мене прозивају као неког ко није уштројио свог сина или га, још боље спалио на Теразијама за пример осталима, као свечану жртву која ће зауставити процесе савремене културе-некултуре. Али бојим се да то не би зауставило ни јутјуб ни интернет чији су садржаји деци непрекидно доступни. У духу културе комуникације којој нас уче данашњи медији и власт, понесени сензационалистички нагло и селективно покренутом одговорношћу људи често користе у својим нападима на друштвеним мрежама грозан речник, лажи, злобне полуистине, скаредне измошљитине, а буне се против заправо мање поганог речника и блажих скаредности. Јесте смешно, али од свега тога човеку може да припадне мука. Притом Богдану и не треба никаква заштита. Он се у томе одлично сналази. Потребна је заштита елементарном здравом разуму и смиривање оних људи који су под дугим нападом таблоидне свести и сами постали ходајући таблоиди. Шта сте ви закључили из свих коментара, увреда, напада на рачун Богдана или Баке Прасета - да старији не разумеју младе, да постоје јаке предрасуде... .- јер управо је велики део коментара био упућен и на рачун јутјубера, али и на језик па и интересовања младих које се етикатирају као "глупости", па и то како сте ви васпитали сина? Не ради се више о томе. Стари кроз целу историју не разумеју младе, као и обрнуто. Ја лично нисам неки љубитељ јутјуб сцене. Али њен утицај је чињеница која не може да се прескочи. И коју родитељи морају да покушају да разумеју. Некад су се родитељи згражали због рок музике и музичара. Данас се згражају због јутјубера. Никако не мислим да је сваки развој добар. Али шта могу да имам од тога ако само кисело осуђујем ствари које ми се не свиђају? Осећај сопствене праведности? Јутјуб је пун испразних садржаја, али треба успорити и сагледати феномен. Као што се музика упростила до оног хипнотичког бубоњања које чујемо из аутомобила који застану на семафору, тако је и комуникација јутјубера и њихове публике сведена на елементарно. На комуникацију саму. Комуникацију у којој јутјубер представља најшире жеље и очекивања публике, чији је заправо он и део, а истовремено креирање лика који је нешто забавнији од оних које млада публика свакодневно среће. Кад сам се позабавио једном критикованом простачком Богдановом песмом – сазнао сам да је настајала „онлајн“. Деца су убацивала своје речи и заједно са Богданом као модератором су правили простачке стихове. Нешто као народне еротске (порнографске) песме из чувене збирке „Црвен бан“ Вука Караџића, само у савременом облику. Због могућности коментара и разговора, блискост јутјубера са публиком је већа него блискост рок звезде са његовом публиком. Снажна жеља за припадањем групи лако се претвара у одано праћење живота јутјуб звезде као представника групе. Јутјубер прави своју публику – публика јутјубера. Реална и проверљива интеракција. Често су то заиста чудно банални садржаји, а цео тај феномен ипак заслужује озбиљну анализу. Тешко је пратити брзину промена у области комуникације и забаве. Веома је сложен однос развоја технологије и комуникација, економије и културе с друге стране. Угрожавање људскости за рачун некаквих хипотетичких хумано-технолошких хибрида будућности. Разумем људе који су пред тим забринути. И сам донекле спадам међу њих. Не свиђају ми се псовке и сакредности, па сина опомињем кад видим да прави песме које као да су скинута са врата школског WC-а. Али то је стил његове каријере комуникатора који говори језиком којим деца говоре у друштву и у школском дворишту. А уме да буде духовит и веома забаван. Деца му због тога верују и он може да им пренесе и неке поруке које од нас старијих не би слушали. Не пушите, не пијте, не дрогирајте се, водите здрав живот, будите добронамерни... Баш да видим како би прошли сви ти забринути душебрижници кад би покушали да се обрате деци са тим порукама. Били би исмејани или игнорисани. А што се васпитања тиче – као отац четворо деце могу само да пренесем своје искуство. Нема правила у васпитању. Свако дете је различито, несагледив космос за онога преко пута, па и за родитеље. Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности. Али данас, у ери разливеног шума комуникација наметање свог система може да буде веома контрапродуктивно. Иначе мислим да деца не слушају шта говоримо. Они гледају оно што је заиста у нама. Па оно добро прихватају, оно лоше одбацују. По својој слободној вољи. Ако не живим како треба то дете види. Лично верујем да ако нечег доброг има у мени моје дете ће то прихватити и искористити у свом животу кад се суочи са озбиљним проблемима. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом. Рекли сте и да верујете да ће Бака Прасе учинити више за овај народ него ви. Да ли вам се чини да су млади данас превише под лупом и изложени критикама, и зашто ви верујете у њих и то да се деца паметнија од нас? Искрено поредим своју децу са собом у њиховим годинама. У неким областима сам можда био зрелији, али они су у неким другим областима зрелији од мене тад, можда и сада. Што се Богдана тиче, доброта и добронамерност коју показује у свакодневној комуникацији са људима које среће је већа од моје доброте тада. Наравно, користи и неке свађалачке форме рвања пред публиком које ће увек бити популарне, али сигуран сам да деца у њему препознају управо ту блесаву и неоптерећену добронамерност и због тога га прате у толиком броју. Талентован је, а шири добру вољу и у животу и на јавној сцени. Има много тачака у којима се не слажемо, али видим да он са много мањим образовањем него што сам ја имао у његовим годинама, брже учи. Деца данас брже уче. Замка су протезе у облику мобилних телефона и рачунара које их остављају потенцијално беспомоћнима пред системом. С друге стране – та неопходност срастања са техологијом је закон времена. Волели ми то или не. Кад кажем неком од своје деце неку реч коју не разумеју они одмах потегну телефон и Гугл. Не узбуђују се што то не знају. Лако је сазнати. Наравно да ме то брине, та њихова потенцијална беспомоћност пред системом. С друге стране – тако су ипак бржи од мене. Док су отворени за Бога, ни та техника их неће удаљити од љубави према људима. А и кад имају своје сумње, трудим се да их увек подсетим на најважније. Одавно сам престао да имам жеље шта би моја деца требало да буду и како би требало да живе - сем жеље да буду добри људи. И молим се за њих. Патријарх Павле, није имао много оригиналних теолошких мисли, али је видовито оставио поруку – „будимо људи“, колико год то било тешко. Та последња линија одбране постала је и највише постигнуће данас. Верујем или желим да верујем да се не завршава све са нама и да ће моја деца и сва деца бити боља од нас који смо упропастили земљу коју нам је Бог дао и затровали међусобне односе до неподношљивог. Код Добрице Ћосића било је много тога о драми сукоба очева и синова, говорили сте једном о томе. Коме је теже одрастање-очевима или синовима? Добро питање. Има у Новом завету она чувена прича о Блудном сину. Млађи син узме свој део наследства и списка га са сумњивим женама и лошим друштвом у неодговорном и раскалашном животу. Кад начисто пропадне, допузи назад оцу и моли га да га овај прими. И отац га с искреном љубављу прими, срећан што се изгубљени син вратио и - направи велико славље. А старији брат љубоморно пребацује оцу што га је слушао и верно служио породици, а за њега никад није приредио никакво славље. Отац му каже, отприлике - зашто си смрачен, све што је моје је и твоје, а ево овог изгубљеног смо пронашли, зар не треба да се радујемо. У животу се очеви често постављају уместо у улогу оца, у улогу старијег брата. Буду посесивни или љубоморни... Сваки отац треба пажљиво да гледа прво - да ли у сину види само свој продужетак, део себе који нема право да се понаша другачије него што отац жели, или је можда љубоморан на нешто што њему није било допуштено, а што син олако чини. Поменули сте и да је лицемерје на нашим просторима достигло невиђен степен - смета Бака Прасе али не сметају ријалити програми. Колико је лицемерја међу онима који се издају за вернике, па и међу људима који су представници цркве? Ух... То је већ сасвим болно. Да ли од почетка или је историјски условљена, тек - црквеност нашег народа је танка. Затим - наслеђе самоуправљања и буквално схватање туђег система страначке демократије и слободе изражавања, погрешна, наопака слика српске средњовековне саборности – као резултат имају непознавање ауторитета, простаклук и бахатост, неконтролисану злобу и завист, па кад те томе још непрекидно уче кроз медије и примером с врха државе... Посезање за Православљем као идентитетском основом али не кроз Свету Тајну – Литургију је заправо далеко од вере – све то заједно довело је до потпуно нецрквеног доживљаја Цркве код многих људи. Страначка и суморна секташка логика драматично угрожавају наш доживљај Цркве. Очас посла неко неког оптужује да је јеретик, отпадник, неповерење и нељубав одбијају и оне који покушавају да приђу Цркви. Понекад се човек запита – где смо сакрили Христа? Оног Христа који је дошао грешницима и блудницама а не самозаљубљеним праведницима? Где смо успут изгубили Христа - Љубав. Жртву, дубину разумевања и искрену жељу да сви људи буду Богочовекови? Откуда баш оволика навала фарисеја и законика? Велики је у нашем народу осећај угрожености, много је страхова који нас изједају, мало је радосне вере у победу Живота над смрћу, у васкрсење које нам је Богочовек обећао, ако смо љубављу с њим у нераздељивој заједници. Комплекси нас, путем неколико правила која изолујемо и трудимо се да их слепо примењујемо, доводе у улогу праведних судија – преварни начин да превазиђемо сопствене нагомилане фрустрације, а заправо удаљавање од Христа. Беспомоћни, уместо да се саберемо, бранимо се злобом. Као да је пукла жуч и раширила се кроз цео организам. Власт нема чега да се плаши за свој опстанак – појешћемо једни друге, ни не гледајући оне од којих велики део проблема и одговорност за њихово решавање полази. Дај Боже само да не направимо глупост са Косовом. Презир и мржњу коју би тада осећали једни према другима не бисмо могли као народ да преживимо. Црква је често критикована због тога - пре свега због нескромности појединих представника (чувени возни парк), а недавно је пред судом у Лондону поднето више тужби због педофилије, док приговори иду и због тога што се СПЦ меша у питања државе. Да ли би Црква требало да истрпи критике и да научи да се носи са њима? Црква је Христос на земљи, Христос у историји. Богочовечански организам, блиски сусрет Бога и човека. Али Црква је и институција која уме да оболи од болести од којих институције побољевају. Људски део понекад у њој превагне. Може у неким периодима да се посвети самоодржању. Да се изолује се од света. Да постане резерват и оправдање медиокритетства. У наглом ослобађању цркве код нас почетком деведесетих година, нисмо разумели да је већи део наше нове слободе замагљен инструментализацијом од стране власти. После пропасти Југославије нова власт није имала други избор у изградњи новог националног идентитета сем посезање за оним несумњиво важним у том идентитету – хришћанској православној вери. Десило се брзо и нисмо стигли да успоставимо сигурност сведочења вере, него још увек, пре свега, само неповерење према свету и чување нагло стечене повољније позиције него под куминизмом. Уз коју иде и поправљање материјалног стања свештенства, наравно не свег свештенства, већ само у већим центрима. Проблемима који се појављују у нашим редовима често не приступамо отворено, већину сакривамо, несигурни због тога што, убрзано инструментализовани, нови темељ деловања у свету нисмо осигурали како треба. Наравно да би требало истрпети критике, па чак и оне неправедне, оне какве је трпео сам Христос до крста и на крсту. И наравно да би требало с љубављу решавати проблеме и лечити оне који не делују по Христу. Дај Боже да ојачамо у томе. Каква је улога СПЦ данас у Србији - да ли има место које јој припада? Многи ће рећи да Црква има место које не заслужује. Неки – да има превелики значај у секуларној држави која је одвојена од Цркве, други – да недовољно утиче на савремени живот и да је ипак резерватски изолована од стране власти и секуларне интелигенције. Једини одговор је на то – наше аутентично, радосно, појачано сведочење вере у васкрслог Христа Богочовека. Превођење привлачности Христове љубави и истине и људима који нису у најужем кругу Цркве. Да се као Црква изборимо за место које Христу и његовој вечној лепоти припада у овом ишчашеном свету. Патријарх Иринеј је критиковао протесте у Београду ( "не видим користи за народ од подстицања на такве протесте у Београду"). Покојни патријарх Павле је са студентима "пробио" кордон током протеста 1997. Какво значење за вас имају ови протести, подржавате ли их? Од кад сам после тридесет и четири године живота ступио у Цркву „пуном ногом“ и срцем, доживљавам је као породицу, фамилију. Можемо да се разилкујемо у мишљењима, да се расправљамо, па чак и жучно, али остајемо фамилија. Остајемо блиски и кад се увредимо због неког од наших. Патријарх не види корист за народ од протеста. Добро. Он је наш деда, човек у озбиљним годинама, и не мора нужно добро да види све око њега. Поготово ако га сколе обећањима и лажима неки ван фамилије, а моћни. Можемо с њим да се слажемо или не, његово мишљење морамо озбиљно да прихватамо, али можемо и синовски да се споримо. Многи, па и ја међу њима, мислимо да протести имају смисла. Да кад власт која није баш хришћанска и не чини добро, затвори нормалне канале комуникације, мора и на улицу да се изађе и да се буде и мало гласнији. Не само да не подржавам ни једну посебну странку, не подржавам ни овакав страначки систем у целини. Али није ми јасно одакле могу да се појаве ти нови људи које многи прижељкују, ако се незадовољство не заталаса и жеља добије активније облике. Добро, то је тема за посебну причу. Али убеђен сам да народ којем је разним манипулацијама одузета могућност да изрази незадовољство властима које би требало да служе народу, има право да се огласи. Нисмо сви у нашој цркви јединствени у томе. Има различтих мишљења – али то не значи да она могу да угрозе нашу породичну слогу. Важније од дешавања у било којој држави у којој живимо је одржавање двојног држављанства, у којем Царство Божије има првенство. Имате ли утисак да је вера постала помало помодарство, да је све више оних који се крсте кад прођу поред цркве, а не живе хришћански? Пре бих рекао да вера излази из моде. То о чему говорите је пре траг сујеверја него помодности. А живети хришћански није лако ни за оне који то покушавају пуном снагом. Није лако. Отуда и несклоност данашњих људи, заслепљених собом, неспремних на било какву жртву и добровољно одрицање, да непојамног Бога и веру у Бога, Богочовека, Христа, поставе као нешто најважније у свом животу. Као неко ко је завршио ФДУ и бавио се позоришном режијом, како видите улогу глумаца, од којих сте и са многима сарађивали као што је Мирјана Карановић, који су се поред професора, активирали у актуелним протестима? Глумци су учествовали у многим политичким догађајима овде. То је и нормално. Публика тражи јунаке који ће артикулисати њене жеље, дилеме. У свом најбољем облику позориште је увек било лабораторија за испитивање слободе. Пошто се данас таква улога позоришта не налази често, позорница се измешта ван позоришних зграда. Ја лично сам почео позориштем да се бавим у време раних осамдесетих. Време климања комунизма. Дисиденти, преиспитивања. Уживао сам у томе да са публиком пробијамо границе дотадашње слободе. После ми је то недостајало, кад се ствар слегла и политика надјахала културу и уметност. По инстинкту, глумци се и данас убацују у те ситуације јавног преиспитивања слободе. Неки са већим, неки са мањим успехом. Они које у тој уличној лабораторији слободе прогута било која идеологија, улазе у тенденциозност, у промашене улоге. Кад смо код глумаца, сарађивали сте са легендама нашег глумишта, између осталог са Батом Стојковићем, са Соњом Савић о којима данас слушамо урбане легенде и гледамо их "ремастеризованим" филмовима. Како памтите Бату, а како Соњу? Да, са Батом Стојковићем сам у Атељеу 212 радио представу по Пекићевом тексту и Михизовој драматизацији „Заклети спасилац дављеника“. Био је тежак за сарадњу, и прилично је нервирао и мене и све остале учеснике у представи, али сви смо према њему имали искрено поштовање. Велики глумац. Човек посвећен позоришту. Ништа му није било важно осим глуме. За мене – сарадња са њим велико искуство. Са Соњом нисам радио ниједну представу, али смо се познавали и свакодневно мимоилазили на факултету. Била је део једне необично талентоване глумачке класе код професора Миње Дедића. Куд су се и на који начин сви они распршили, то је за филм. А она је успела да за кратко време убаци у филм и позориште своју духовиту полудистанцирану варијанту балканске несавршене Грете Гарбо на тадашњу медијску сцену. И да фасцинира многе. Урадила је то својим талентом брзо и успешно, можда и пребрзо и пребрзо се од свега тога и уморила. Покој јој души. Последњих годину дана сте на служби у Амстердаму. Како вам оданде изгледа тренутно стање друштва, политике и културе у Србији? Ова године сам био мало у Амстердаму, мало у Србији. Незгодно искуство. Основно је да сам схватио колико смо ми у Србији под сталним оптерећењем. Колики терет вучемо свакодневно на леђима, а да тога и нисмо заиста свесни. У многоме теглимо претежак, можда и погрешан крст, због места које нам је у историји и географији задато али често и беспотребно, својом кривицом - само због неодговорности и нечињења. Кад се из тог сталног тренинга макар и начас изађе – тешко је поднети сав тај терет. Досадна, непојамно толерантна Холандија, кад дођем у њу, почиње да ми изгледа као одмор, али пошто радим практично само са Србима, као да и нисам из Србије одлазио. Ми смо ипак организам који свугде функционише слично. Прилагођавамо се средини, можемо да будемо и успешни, али кад се сакупимо – ми смо Срби. Да смо за све ове године нашег напуштања Србије и разливања у дијаспори успели да макар делић оних позитивних туђих искустава пренесемо у матицу – где би нам крај био. Не кажем да ми дужи боравак у Холандији неће досадити, као и многим Србима овде. Али матица не нуди ништа никоме. Ни унутар граница, ни дијаспори. Кад год се вратим у Србију, све ми је теже да схватим због чега не желимо да се извучемо из болештине самоуништења. Не кажем да је лако, има ту много тога чиме су нас оптеретиле те бахате западне земље искусне у цеђењу колонија, али практично и не покушавамо. Апатично смо се предали локалним манипулаторима, колонијалним управитељима па и самој и неуспешној копији западноевропске демократије. Као да је све то неизбежни усуд. Прогнозирали сте да ће циљна група на предстојећим изборима бити жене и пензионери и зато сте позвали "праве жене да се пробуде". Чини ли вам се да би неки представници Цркве требало да коригују однос према жени, посебно када говоре о "улози жене у друштву"? Незгодно је што превише тога у животу Цркве диктира мушко монаштво. Мушкарац у нашој реалности осим Христа има много ликова, а жена осим Богородице премало. Црква је од почетка успоставила однос према жени који је победа над социјалним ограничењима старог света . Али у историји се оно старо и „побеђено“ увек лако прикрада. Таман колико и црквеност бива често пригушена силом света и пале природе. Истинско успостављање поштовања жене као мајке је тест обнављања снаге неког друштва, али и поштовања жене као жене. Као дела нераскидивог пара који је Бог дао. Није жена само мајка. Она је и духовни учитељ мужа, као што је и муж духовни учитељ жене – ако има је обома Христова љубав закон. Без обзира да ли имају деце или не. И љубав нема једини смисао у рађању. Велика, недовољно у цркви подвучена тајна. Важите за једног од "либералнијег" свештеника, односно никада нисте имали проблем да јавно изразите своје мишљење па сте тако похвалили представу "Олимп" која је овде изазвала згражавање и поделила јавност. Да ли је цена слободе изражавања мишљења постала скупља последњих година? Знао сам да ће се многи саблазнати, али нисам могао а да не будем искрен и искажем своје поштовање према великом и професионално успешном труду екипе тог фамозног „Олимпа“. Био сам фасциниран искреношћу и трудом с којим су присталице неопаганизма, у побуни против савремене нехумане цивилизације, обрадиле грчке митове. Пожелео сам да ми хришћани нешто слично као наш одговор, са сличним даром, трошењем снаге и енергијом урадимо у култури. И онда саблазан од стране „мојих“. Неки су чак тражили од патријарха да ми уведе одређене санкције због саблажњавања верника. Написао сам Његовој Светости један мањи есеј са образложењем мог става и тиме смо закључили непотребне неспоразуме. Кад ме неко пита шта мислим о проблему са вакцинама, ја га упутим на лекаре вернике. Мислио сам да је природно да би мени могли да поверују кад се ради о култури, позоришту... Али не лези враже. У сваком случају то је за нама. До следећег случаја успешног уметничког дела које нема хришћански садржај, али може да побуди на хришћански одговор. Свет је жељнији Христа него што то ми у Цркви обично видимо. А та жеља може да се изражава на начин који нам се не чини доличан. Хвала Богу, те Црква не може бити легло малограђанштине, сем у споредним манифестацијама повремених институционалних обољења. Како црква гледа на ваш приступ, на ваш начин приближавања верницима који укључује све предности савремених технологија као што су друштвене мреже? Трпите ли због тога? Да ли трпим због тога? Не знам. Има довољно пријатеља и довољно паметних људи који ме подржавају, па чак и љубављу принуђавају да са тим наставим, тако да не осећам да нешто много трпим. Одавно сам то почео да сматрам за своју додатну службу. А у служби ваљда мора понешто и да се трпи, да се из љубави поднесе и по нека жртва. Понекад те неко опљуне, понекад неко покушава на теби да испроба своју моћ...Али све је то у року службе. Да ли би урна Николе Тесле требало да буде положена у Храм Светог Саве? Не знам. Чудно ми је све то. Шта ће урна са пепелом у хришћанској цркви? С друге стране – још је глупље да седи у музеју. Као да се ради о маркетиншком сукобу за присвајање Теслиног наслеђа. Геније, син православног српског свештеника и даровите мајке Српкиње – практично марсовац, човек који припада човечанству. Тешко је њега било где сместити. Волимо да се њим хвалимо а да нас не обавезује. Као што би требало да нас обавезују и многи други православни Срби. А не да у нашој катастрофалној ситуацији само пумпамо рестлове гордости. Хвала Богу за њега! Утолико би можда требало негде испред храма, у некој посебној архитектонској конструкцији да добије место. Да се организује некаква видљивост инспирације и подсећања. Да ли би патријарх Павле требало да буде проглашен за свеца? То ће време показати. Колико остане жив међу нама и можда буде још живљи. Он није био никакав супермен и човек без мана и грешака, али сигурно је да је цео свој живот према својим даровима у потпуности посветио служби Христу и сведочењу Јеванђеља. Инспирисао је многе. Колико је Црква сигурна да је у томе заиста успео, знаћемо кад дође време. Светост се не проглашава, она се само на основу живог искуства Цркве потврђује. http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/svestenik-nenad-ilic-o-veri-protestima-tesli-patrijarhu-pavlu-rijalitijima-deci-novim-generacijama-moj-sin-baka-prase-ucinice-vise-za-ovaj-narod-od-mene-citajte-u-nedeljniku/ View full Странице
  12. (Интервју који је отац Ненад Илић дао часопису Недељник, објављеном 14. фебруара о.г. Интервју водила Ана Матић, фотографије Игор Павићевић.) У ком тренутку сте одлучили да реагујете и станете у заштиту сина писмом које сте објавили на Фејсбуку, односно шта је била "кап која је прелила чашу"? Одбацивање одговорности за сопствени удео у ономе у чему се сада налазимо, је постало општи манир. Кад Министар културе крене у напад на ријалити – нико га не подржава. Боље ипак да се нешто, макар шта, стално врти на ТВ. Кад неко купује на киосцима новине са скаредним насловима и чита текстове који шире глупост и злобу – ту нема одговорности. Кад неконтролисано препушта децу од малих ногу интернету – нема одговорности. Богдана су почели понеки људи који се сматрају верујућима да због тога што је постао сензација после огромене гужве у тржном центру осуђују као представника целокупног јутјуба који не разумеју, али и не могу да се с тим феноменом изборе. А мене прозивају као неког ко није уштројио свог сина или га, још боље спалио на Теразијама за пример осталима, као свечану жртву која ће зауставити процесе савремене културе-некултуре. Али бојим се да то не би зауставило ни јутјуб ни интернет чији су садржаји деци непрекидно доступни. У духу културе комуникације којој нас уче данашњи медији и власт, понесени сензационалистички нагло и селективно покренутом одговорношћу људи често користе у својим нападима на друштвеним мрежама грозан речник, лажи, злобне полуистине, скаредне измошљитине, а буне се против заправо мање поганог речника и блажих скаредности. Јесте смешно, али од свега тога човеку може да припадне мука. Притом Богдану и не треба никаква заштита. Он се у томе одлично сналази. Потребна је заштита елементарном здравом разуму и смиривање оних људи који су под дугим нападом таблоидне свести и сами постали ходајући таблоиди. Шта сте ви закључили из свих коментара, увреда, напада на рачун Богдана или Баке Прасета - да старији не разумеју младе, да постоје јаке предрасуде... .- јер управо је велики део коментара био упућен и на рачун јутјубера, али и на језик па и интересовања младих које се етикатирају као "глупости", па и то како сте ви васпитали сина? Не ради се више о томе. Стари кроз целу историју не разумеју младе, као и обрнуто. Ја лично нисам неки љубитељ јутјуб сцене. Али њен утицај је чињеница која не може да се прескочи. И коју родитељи морају да покушају да разумеју. Некад су се родитељи згражали због рок музике и музичара. Данас се згражају због јутјубера. Никако не мислим да је сваки развој добар. Али шта могу да имам од тога ако само кисело осуђујем ствари које ми се не свиђају? Осећај сопствене праведности? Јутјуб је пун испразних садржаја, али треба успорити и сагледати феномен. Као што се музика упростила до оног хипнотичког бубоњања које чујемо из аутомобила који застану на семафору, тако је и комуникација јутјубера и њихове публике сведена на елементарно. На комуникацију саму. Комуникацију у којој јутјубер представља најшире жеље и очекивања публике, чији је заправо он и део, а истовремено креирање лика који је нешто забавнији од оних које млада публика свакодневно среће. Кад сам се позабавио једном критикованом простачком Богдановом песмом – сазнао сам да је настајала „онлајн“. Деца су убацивала своје речи и заједно са Богданом као модератором су правили простачке стихове. Нешто као народне еротске (порнографске) песме из чувене збирке „Црвен бан“ Вука Караџића, само у савременом облику. Због могућности коментара и разговора, блискост јутјубера са публиком је већа него блискост рок звезде са његовом публиком. Снажна жеља за припадањем групи лако се претвара у одано праћење живота јутјуб звезде као представника групе. Јутјубер прави своју публику – публика јутјубера. Реална и проверљива интеракција. Често су то заиста чудно банални садржаји, а цео тај феномен ипак заслужује озбиљну анализу. Тешко је пратити брзину промена у области комуникације и забаве. Веома је сложен однос развоја технологије и комуникација, економије и културе с друге стране. Угрожавање људскости за рачун некаквих хипотетичких хумано-технолошких хибрида будућности. Разумем људе који су пред тим забринути. И сам донекле спадам међу њих. Не свиђају ми се псовке и сакредности, па сина опомињем кад видим да прави песме које као да су скинута са врата школског WC-а. Али то је стил његове каријере комуникатора који говори језиком којим деца говоре у друштву и у школском дворишту. А уме да буде духовит и веома забаван. Деца му због тога верују и он може да им пренесе и неке поруке које од нас старијих не би слушали. Не пушите, не пијте, не дрогирајте се, водите здрав живот, будите добронамерни... Баш да видим како би прошли сви ти забринути душебрижници кад би покушали да се обрате деци са тим порукама. Били би исмејани или игнорисани. А што се васпитања тиче – као отац четворо деце могу само да пренесем своје искуство. Нема правила у васпитању. Свако дете је различито, несагледив космос за онога преко пута, па и за родитеље. Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности. Али данас, у ери разливеног шума комуникација наметање свог система може да буде веома контрапродуктивно. Иначе мислим да деца не слушају шта говоримо. Они гледају оно што је заиста у нама. Па оно добро прихватају, оно лоше одбацују. По својој слободној вољи. Ако не живим како треба то дете види. Лично верујем да ако нечег доброг има у мени моје дете ће то прихватити и искористити у свом животу кад се суочи са озбиљним проблемима. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом. Рекли сте и да верујете да ће Бака Прасе учинити више за овај народ него ви. Да ли вам се чини да су млади данас превише под лупом и изложени критикама, и зашто ви верујете у њих и то да се деца паметнија од нас? Искрено поредим своју децу са собом у њиховим годинама. У неким областима сам можда био зрелији, али они су у неким другим областима зрелији од мене тад, можда и сада. Што се Богдана тиче, доброта и добронамерност коју показује у свакодневној комуникацији са људима које среће је већа од моје доброте тада. Наравно, користи и неке свађалачке форме рвања пред публиком које ће увек бити популарне, али сигуран сам да деца у њему препознају управо ту блесаву и неоптерећену добронамерност и због тога га прате у толиком броју. Талентован је, а шири добру вољу и у животу и на јавној сцени. Има много тачака у којима се не слажемо, али видим да он са много мањим образовањем него што сам ја имао у његовим годинама, брже учи. Деца данас брже уче. Замка су протезе у облику мобилних телефона и рачунара које их остављају потенцијално беспомоћнима пред системом. С друге стране – та неопходност срастања са техологијом је закон времена. Волели ми то или не. Кад кажем неком од своје деце неку реч коју не разумеју они одмах потегну телефон и Гугл. Не узбуђују се што то не знају. Лако је сазнати. Наравно да ме то брине, та њихова потенцијална беспомоћност пред системом. С друге стране – тако су ипак бржи од мене. Док су отворени за Бога, ни та техника их неће удаљити од љубави према људима. А и кад имају своје сумње, трудим се да их увек подсетим на најважније. Одавно сам престао да имам жеље шта би моја деца требало да буду и како би требало да живе - сем жеље да буду добри људи. И молим се за њих. Патријарх Павле, није имао много оригиналних теолошких мисли, али је видовито оставио поруку – „будимо људи“, колико год то било тешко. Та последња линија одбране постала је и највише постигнуће данас. Верујем или желим да верујем да се не завршава све са нама и да ће моја деца и сва деца бити боља од нас који смо упропастили земљу коју нам је Бог дао и затровали међусобне односе до неподношљивог. Код Добрице Ћосића било је много тога о драми сукоба очева и синова, говорили сте једном о томе. Коме је теже одрастање-очевима или синовима? Добро питање. Има у Новом завету она чувена прича о Блудном сину. Млађи син узме свој део наследства и списка га са сумњивим женама и лошим друштвом у неодговорном и раскалашном животу. Кад начисто пропадне, допузи назад оцу и моли га да га овај прими. И отац га с искреном љубављу прими, срећан што се изгубљени син вратио и - направи велико славље. А старији брат љубоморно пребацује оцу што га је слушао и верно служио породици, а за њега никад није приредио никакво славље. Отац му каже, отприлике - зашто си смрачен, све што је моје је и твоје, а ево овог изгубљеног смо пронашли, зар не треба да се радујемо. У животу се очеви често постављају уместо у улогу оца, у улогу старијег брата. Буду посесивни или љубоморни... Сваки отац треба пажљиво да гледа прво - да ли у сину види само свој продужетак, део себе који нема право да се понаша другачије него што отац жели, или је можда љубоморан на нешто што њему није било допуштено, а што син олако чини. Поменули сте и да је лицемерје на нашим просторима достигло невиђен степен - смета Бака Прасе али не сметају ријалити програми. Колико је лицемерја међу онима који се издају за вернике, па и међу људима који су представници цркве? Ух... То је већ сасвим болно. Да ли од почетка или је историјски условљена, тек - црквеност нашег народа је танка. Затим - наслеђе самоуправљања и буквално схватање туђег система страначке демократије и слободе изражавања, погрешна, наопака слика српске средњовековне саборности – као резултат имају непознавање ауторитета, простаклук и бахатост, неконтролисану злобу и завист, па кад те томе још непрекидно уче кроз медије и примером с врха државе... Посезање за Православљем као идентитетском основом али не кроз Свету Тајну – Литургију је заправо далеко од вере – све то заједно довело је до потпуно нецрквеног доживљаја Цркве код многих људи. Страначка и суморна секташка логика драматично угрожавају наш доживљај Цркве. Очас посла неко неког оптужује да је јеретик, отпадник, неповерење и нељубав одбијају и оне који покушавају да приђу Цркви. Понекад се човек запита – где смо сакрили Христа? Оног Христа који је дошао грешницима и блудницама а не самозаљубљеним праведницима? Где смо успут изгубили Христа - Љубав. Жртву, дубину разумевања и искрену жељу да сви људи буду Богочовекови? Откуда баш оволика навала фарисеја и законика? Велики је у нашем народу осећај угрожености, много је страхова који нас изједају, мало је радосне вере у победу Живота над смрћу, у васкрсење које нам је Богочовек обећао, ако смо љубављу с њим у нераздељивој заједници. Комплекси нас, путем неколико правила која изолујемо и трудимо се да их слепо примењујемо, доводе у улогу праведних судија – преварни начин да превазиђемо сопствене нагомилане фрустрације, а заправо удаљавање од Христа. Беспомоћни, уместо да се саберемо, бранимо се злобом. Као да је пукла жуч и раширила се кроз цео организам. Власт нема чега да се плаши за свој опстанак – појешћемо једни друге, ни не гледајући оне од којих велики део проблема и одговорност за њихово решавање полази. Дај Боже само да не направимо глупост са Косовом. Презир и мржњу коју би тада осећали једни према другима не бисмо могли као народ да преживимо. Црква је често критикована због тога - пре свега због нескромности појединих представника (чувени возни парк), а недавно је пред судом у Лондону поднето више тужби због педофилије, док приговори иду и због тога што се СПЦ меша у питања државе. Да ли би Црква требало да истрпи критике и да научи да се носи са њима? Црква је Христос на земљи, Христос у историји. Богочовечански организам, блиски сусрет Бога и човека. Али Црква је и институција која уме да оболи од болести од којих институције побољевају. Људски део понекад у њој превагне. Може у неким периодима да се посвети самоодржању. Да се изолује се од света. Да постане резерват и оправдање медиокритетства. У наглом ослобађању цркве код нас почетком деведесетих година, нисмо разумели да је већи део наше нове слободе замагљен инструментализацијом од стране власти. После пропасти Југославије нова власт није имала други избор у изградњи новог националног идентитета сем посезање за оним несумњиво важним у том идентитету – хришћанској православној вери. Десило се брзо и нисмо стигли да успоставимо сигурност сведочења вере, него још увек, пре свега, само неповерење према свету и чување нагло стечене повољније позиције него под куминизмом. Уз коју иде и поправљање материјалног стања свештенства, наравно не свег свештенства, већ само у већим центрима. Проблемима који се појављују у нашим редовима често не приступамо отворено, већину сакривамо, несигурни због тога што, убрзано инструментализовани, нови темељ деловања у свету нисмо осигурали како треба. Наравно да би требало истрпети критике, па чак и оне неправедне, оне какве је трпео сам Христос до крста и на крсту. И наравно да би требало с љубављу решавати проблеме и лечити оне који не делују по Христу. Дај Боже да ојачамо у томе. Каква је улога СПЦ данас у Србији - да ли има место које јој припада? Многи ће рећи да Црква има место које не заслужује. Неки – да има превелики значај у секуларној држави која је одвојена од Цркве, други – да недовољно утиче на савремени живот и да је ипак резерватски изолована од стране власти и секуларне интелигенције. Једини одговор је на то – наше аутентично, радосно, појачано сведочење вере у васкрслог Христа Богочовека. Превођење привлачности Христове љубави и истине и људима који нису у најужем кругу Цркве. Да се као Црква изборимо за место које Христу и његовој вечној лепоти припада у овом ишчашеном свету. Патријарх Иринеј је критиковао протесте у Београду ( "не видим користи за народ од подстицања на такве протесте у Београду"). Покојни патријарх Павле је са студентима "пробио" кордон током протеста 1997. Какво значење за вас имају ови протести, подржавате ли их? Од кад сам после тридесет и четири године живота ступио у Цркву „пуном ногом“ и срцем, доживљавам је као породицу, фамилију. Можемо да се разилкујемо у мишљењима, да се расправљамо, па чак и жучно, али остајемо фамилија. Остајемо блиски и кад се увредимо због неког од наших. Патријарх не види корист за народ од протеста. Добро. Он је наш деда, човек у озбиљним годинама, и не мора нужно добро да види све око њега. Поготово ако га сколе обећањима и лажима неки ван фамилије, а моћни. Можемо с њим да се слажемо или не, његово мишљење морамо озбиљно да прихватамо, али можемо и синовски да се споримо. Многи, па и ја међу њима, мислимо да протести имају смисла. Да кад власт која није баш хришћанска и не чини добро, затвори нормалне канале комуникације, мора и на улицу да се изађе и да се буде и мало гласнији. Не само да не подржавам ни једну посебну странку, не подржавам ни овакав страначки систем у целини. Али није ми јасно одакле могу да се појаве ти нови људи које многи прижељкују, ако се незадовољство не заталаса и жеља добије активније облике. Добро, то је тема за посебну причу. Али убеђен сам да народ којем је разним манипулацијама одузета могућност да изрази незадовољство властима које би требало да служе народу, има право да се огласи. Нисмо сви у нашој цркви јединствени у томе. Има различтих мишљења – али то не значи да она могу да угрозе нашу породичну слогу. Важније од дешавања у било којој држави у којој живимо је одржавање двојног држављанства, у којем Царство Божије има првенство. Имате ли утисак да је вера постала помало помодарство, да је све више оних који се крсте кад прођу поред цркве, а не живе хришћански? Пре бих рекао да вера излази из моде. То о чему говорите је пре траг сујеверја него помодности. А живети хришћански није лако ни за оне који то покушавају пуном снагом. Није лако. Отуда и несклоност данашњих људи, заслепљених собом, неспремних на било какву жртву и добровољно одрицање, да непојамног Бога и веру у Бога, Богочовека, Христа, поставе као нешто најважније у свом животу. Као неко ко је завршио ФДУ и бавио се позоришном режијом, како видите улогу глумаца, од којих сте и са многима сарађивали као што је Мирјана Карановић, који су се поред професора, активирали у актуелним протестима? Глумци су учествовали у многим политичким догађајима овде. То је и нормално. Публика тражи јунаке који ће артикулисати њене жеље, дилеме. У свом најбољем облику позориште је увек било лабораторија за испитивање слободе. Пошто се данас таква улога позоришта не налази често, позорница се измешта ван позоришних зграда. Ја лично сам почео позориштем да се бавим у време раних осамдесетих. Време климања комунизма. Дисиденти, преиспитивања. Уживао сам у томе да са публиком пробијамо границе дотадашње слободе. После ми је то недостајало, кад се ствар слегла и политика надјахала културу и уметност. По инстинкту, глумци се и данас убацују у те ситуације јавног преиспитивања слободе. Неки са већим, неки са мањим успехом. Они које у тој уличној лабораторији слободе прогута било која идеологија, улазе у тенденциозност, у промашене улоге. Кад смо код глумаца, сарађивали сте са легендама нашег глумишта, између осталог са Батом Стојковићем, са Соњом Савић о којима данас слушамо урбане легенде и гледамо их "ремастеризованим" филмовима. Како памтите Бату, а како Соњу? Да, са Батом Стојковићем сам у Атељеу 212 радио представу по Пекићевом тексту и Михизовој драматизацији „Заклети спасилац дављеника“. Био је тежак за сарадњу, и прилично је нервирао и мене и све остале учеснике у представи, али сви смо према њему имали искрено поштовање. Велики глумац. Човек посвећен позоришту. Ништа му није било важно осим глуме. За мене – сарадња са њим велико искуство. Са Соњом нисам радио ниједну представу, али смо се познавали и свакодневно мимоилазили на факултету. Била је део једне необично талентоване глумачке класе код професора Миње Дедића. Куд су се и на који начин сви они распршили, то је за филм. А она је успела да за кратко време убаци у филм и позориште своју духовиту полудистанцирану варијанту балканске несавршене Грете Гарбо на тадашњу медијску сцену. И да фасцинира многе. Урадила је то својим талентом брзо и успешно, можда и пребрзо и пребрзо се од свега тога и уморила. Покој јој души. Последњих годину дана сте на служби у Амстердаму. Како вам оданде изгледа тренутно стање друштва, политике и културе у Србији? Ова године сам био мало у Амстердаму, мало у Србији. Незгодно искуство. Основно је да сам схватио колико смо ми у Србији под сталним оптерећењем. Колики терет вучемо свакодневно на леђима, а да тога и нисмо заиста свесни. У многоме теглимо претежак, можда и погрешан крст, због места које нам је у историји и географији задато али често и беспотребно, својом кривицом - само због неодговорности и нечињења. Кад се из тог сталног тренинга макар и начас изађе – тешко је поднети сав тај терет. Досадна, непојамно толерантна Холандија, кад дођем у њу, почиње да ми изгледа као одмор, али пошто радим практично само са Србима, као да и нисам из Србије одлазио. Ми смо ипак организам који свугде функционише слично. Прилагођавамо се средини, можемо да будемо и успешни, али кад се сакупимо – ми смо Срби. Да смо за све ове године нашег напуштања Србије и разливања у дијаспори успели да макар делић оних позитивних туђих искустава пренесемо у матицу – где би нам крај био. Не кажем да ми дужи боравак у Холандији неће досадити, као и многим Србима овде. Али матица не нуди ништа никоме. Ни унутар граница, ни дијаспори. Кад год се вратим у Србију, све ми је теже да схватим због чега не желимо да се извучемо из болештине самоуништења. Не кажем да је лако, има ту много тога чиме су нас оптеретиле те бахате западне земље искусне у цеђењу колонија, али практично и не покушавамо. Апатично смо се предали локалним манипулаторима, колонијалним управитељима па и самој и неуспешној копији западноевропске демократије. Као да је све то неизбежни усуд. Прогнозирали сте да ће циљна група на предстојећим изборима бити жене и пензионери и зато сте позвали "праве жене да се пробуде". Чини ли вам се да би неки представници Цркве требало да коригују однос према жени, посебно када говоре о "улози жене у друштву"? Незгодно је што превише тога у животу Цркве диктира мушко монаштво. Мушкарац у нашој реалности осим Христа има много ликова, а жена осим Богородице премало. Црква је од почетка успоставила однос према жени који је победа над социјалним ограничењима старог света . Али у историји се оно старо и „побеђено“ увек лако прикрада. Таман колико и црквеност бива често пригушена силом света и пале природе. Истинско успостављање поштовања жене као мајке је тест обнављања снаге неког друштва, али и поштовања жене као жене. Као дела нераскидивог пара који је Бог дао. Није жена само мајка. Она је и духовни учитељ мужа, као што је и муж духовни учитељ жене – ако има је обома Христова љубав закон. Без обзира да ли имају деце или не. И љубав нема једини смисао у рађању. Велика, недовољно у цркви подвучена тајна. Важите за једног од "либералнијег" свештеника, односно никада нисте имали проблем да јавно изразите своје мишљење па сте тако похвалили представу "Олимп" која је овде изазвала згражавање и поделила јавност. Да ли је цена слободе изражавања мишљења постала скупља последњих година? Знао сам да ће се многи саблазнати, али нисам могао а да не будем искрен и искажем своје поштовање према великом и професионално успешном труду екипе тог фамозног „Олимпа“. Био сам фасциниран искреношћу и трудом с којим су присталице неопаганизма, у побуни против савремене нехумане цивилизације, обрадиле грчке митове. Пожелео сам да ми хришћани нешто слично као наш одговор, са сличним даром, трошењем снаге и енергијом урадимо у култури. И онда саблазан од стране „мојих“. Неки су чак тражили од патријарха да ми уведе одређене санкције због саблажњавања верника. Написао сам Његовој Светости један мањи есеј са образложењем мог става и тиме смо закључили непотребне неспоразуме. Кад ме неко пита шта мислим о проблему са вакцинама, ја га упутим на лекаре вернике. Мислио сам да је природно да би мени могли да поверују кад се ради о култури, позоришту... Али не лези враже. У сваком случају то је за нама. До следећег случаја успешног уметничког дела које нема хришћански садржај, али може да побуди на хришћански одговор. Свет је жељнији Христа него што то ми у Цркви обично видимо. А та жеља може да се изражава на начин који нам се не чини доличан. Хвала Богу, те Црква не може бити легло малограђанштине, сем у споредним манифестацијама повремених институционалних обољења. Како црква гледа на ваш приступ, на ваш начин приближавања верницима који укључује све предности савремених технологија као што су друштвене мреже? Трпите ли због тога? Да ли трпим због тога? Не знам. Има довољно пријатеља и довољно паметних људи који ме подржавају, па чак и љубављу принуђавају да са тим наставим, тако да не осећам да нешто много трпим. Одавно сам то почео да сматрам за своју додатну службу. А у служби ваљда мора понешто и да се трпи, да се из љубави поднесе и по нека жртва. Понекад те неко опљуне, понекад неко покушава на теби да испроба своју моћ...Али све је то у року службе. Да ли би урна Николе Тесле требало да буде положена у Храм Светог Саве? Не знам. Чудно ми је све то. Шта ће урна са пепелом у хришћанској цркви? С друге стране – још је глупље да седи у музеју. Као да се ради о маркетиншком сукобу за присвајање Теслиног наслеђа. Геније, син православног српског свештеника и даровите мајке Српкиње – практично марсовац, човек који припада човечанству. Тешко је њега било где сместити. Волимо да се њим хвалимо а да нас не обавезује. Као што би требало да нас обавезују и многи други православни Срби. А не да у нашој катастрофалној ситуацији само пумпамо рестлове гордости. Хвала Богу за њега! Утолико би можда требало негде испред храма, у некој посебној архитектонској конструкцији да добије место. Да се организује некаква видљивост инспирације и подсећања. Да ли би патријарх Павле требало да буде проглашен за свеца? То ће време показати. Колико остане жив међу нама и можда буде још живљи. Он није био никакав супермен и човек без мана и грешака, али сигурно је да је цео свој живот према својим даровима у потпуности посветио служби Христу и сведочењу Јеванђеља. Инспирисао је многе. Колико је Црква сигурна да је у томе заиста успео, знаћемо кад дође време. Светост се не проглашава, она се само на основу живог искуства Цркве потврђује. http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/svestenik-nenad-ilic-o-veri-protestima-tesli-patrijarhu-pavlu-rijalitijima-deci-novim-generacijama-moj-sin-baka-prase-ucinice-vise-za-ovaj-narod-od-mene-citajte-u-nedeljniku/
  13. Након активног учешћа на политичким сесијама, предавањима и јавним наступима са кругом петрашеваца, у жељи да укаже на поредак неправичности, беде и свеопште анархије руског духа крајем 19. века, Фјодор М. Достојевски бива ухапшен. Последњи састанак Пропагандног друштва, непосредно пре хапшења, имали су крајем априла 1849. године. Са осталим пријатељима Достојевски је постао заточеник Петропавловске тврђаве. У самици је проводио ноћи, током дана је пред судијама давао исказе. У новембру исте године завршена је истрага и прочитана пресуда – смртна казна стрељањем. Цар је ипак одлучио да револуционаре помилује, али је наредио да се одлука саопшти тек када осуђеници буду пред стрељачким водом. Крајем децембра 1849. године на Семјоновском тргу окупљена гомила чека погубљење. Хладноћа је несносна, све је под снегом. Оскудно одевене затворенике стражари изводе из кочија и стављају пред стрељачки вод. Достојевски је са непрестаном мишљу о вредности живота. Пред очима му сија светлост живота, премда му је повез око очију. За њега пресудна мисао, коју ће литерарно обрадити у још ненаписаним романима, наиме да је живот важнији од сваке муке и сваке патње искри пред сенком смрти. У последњем тренутку стрељање се обуставља. Достојевски је жив, чека га прогонство у Сибир. Одмах након повратка у самицу пише брату Михајлу: „Брате! Нисам обесхрабрен и нисам клонуо духом. Живот је свугде живот, живот је у нама, а не изван нас. Поред мене ће бити људи, и бити човек међу људима и остати човек заувек било у каквим невољама, не бити обесхрабрен и не подлећи – у томе је живот, у томе је његов задатак. Ја сам то схватио. Та идеја је ушла у моје месо и моју крв.“ Пред полазак у Сибир, 24. децембра, Михајло је у посети брату. Тужан је због његове ситуације, али га парадоксално осуђени брат бодри. Достојевски је срећан јер живи. Престани, брате, „не одлазим у гроб, не пратиш ме до хумке – ни на робији нису звери, већ људи, можда још бољи од мене…“ У Омску тврђаву, окружену рововима и препуну опасних убица, Достојевски стиже после месец дана тешког путовања, 23. јануара 1850. године. У рукама има Библију. Тада је за њега почело можда најтеже искушење у животу – суочење са злом и непрестана борба за слободу и тиме нови живот. Чак и у великим сибирским мукама, уз непрестани мач за вратом и тежак физички рад, Достојевски је љубио живот више од сваког смисла. У пуној зрелости, 1871. године, правећи биланс живота и стваралаштава рећи ће: „Без обзира на све губитке, жарко волим живот, волим живот ради живота и, озбиљно, још увек се спремам да почнем свој живот. Скоро ми је педесет година, а ја још увек не могу да схватим: завршавам ли ја живот или га тек почињем.“ Мотив живота у нутрини, присутан у готово свим његовим романима, истакнут је посебно у петокњижју. Раскољников, као и Митја, бира живот упркос свим мукама и падовима. Бити жив, то је највећи дар. Али шта се догађа са истином? Може ли човек да доспе до коначне истине посредством спознаje перципиране стварности уз искуство чињенице да је само жив? Ово питање последично искрсава у већини текстова које пише Достојевски. Посреди је сукоб између, да парафразирам Лава Шестова, спекулативног и библијског мишљења. Тај расцеп изазито је проблематизован у Браћи Kарамазовима, између ликова браће Аљоше и Ивана. Један је мисионар, анђео на земљи, препун благости чији је пут истине – просветљење кроз Христа. Други је визионар, духовни луталица, препун је немира, моралних недоумица, оптерећен размишљањем о овоземаљским стварима. Иван се не мири са наметнутом истином стварности, негира је, премда се грчевито држи њеног обличја. Аљоша је, пак, у благости помирен са светом јер је његово активно начело духовне природе. Духовним путем води се, наведимо још један пример, Макар Долгоруки у Младићу. Предан је луталаштву и свестан је својих слабости. Његова истина је помирење. Он се предају мисионарству, народној сентименталности и посећује манастире, али је свестан да не би издржао аскетски живот. Тако смирен уочава истину до које долази једино духовним крајоликом. Истина (ἀλήθεια) је, у филозофској традицији, раз-откривеност. У оскудици (Lebensnot) искрсава сусрет са скривеним, дакле неистинитим. Тај сусрет није пролазан, него одлучујући подстицај, да парафразирам Мартина Хајдегера, за раз-откривањем прикривене суштине. Како разгрнути мрачнину и отворити се ка истини? Може ли се, дакле, разумом открити истина? Николај Берђајев одговара да не може, јер у том случају недостаје духовни хоризонт. Истина се види кроз дух, па „не само разум, него ни ум не би могао открити могућност сазнања истине“, будући да се истина спознаје посредством духа. У том смислу „аутентична егзистенцијална филозофија је филозофија духа“. Човек није једноличан у настојањима. У њему је непрестана олуја која се без духовног покрића никада не смирује. Борбу воде два принципа; један је тврдоглаво отпадништво, други је изгарање у потрази за смислом. У судару тих путева догађа се немир и немогућност подношења живота. Човек је у једном тренутку мрзовољни путник на интелектуалном путу, жељан смисла, отворен за разне могућности живота, притом жалосно математички прорачунат. У другом случају он је народна скитница која пустињски трага и путује без потраге за било каквим смислом, жељан једино отвореног неба у тишини недодирнуте божанствености. Тако непотпун он трага за математички чистом истином која захтева формуле и прецизност, али са таквом истином никада не захвата духовни пропламсај који у њему непрестано тиња. Човек, дакле, формулисањем своје околине и свог живота, постаје бунтовник против себе самог. Егзистенција нема дефиницију, јер свака егзистира кроз нерешиву загонетку. Пред нама је непробојан зид стрепње, „глас вапијућег у пустињи“. Пали човек, сав у трзају егзистенцијалног парадокса, има задатак – трагом Аврамове жртве – да појми исконску супротност између откровења и истине знања. Аврам не мора да се правда за своје поступке јер га његова суспензија етичког приближава светлу несаопштиве доброте. Радост љубави надилази знање будући да вера обухвата сваку бесконачност у коначности. Грех, трагом Шестова, није у бићу, порок и недостатак налази се у нашем знању. Филозофија духа јесте велика јер се коначно уздиже у бесконачно, све пролазно у непролазно, па напокон живот исијава у неуништиву доброту. Суочен са питањем истине Берђајев додирује и проблем љубави. У есеју о Достојевском, написаном 1923. године, указује на два исходишна момента његовог стваралаштва. Први је олуја љубави и њена неутемељена распарчаност, док је у другом случају посреди тема сладострашћа чији врхунац исијава у махнитости породице Kарамазов. У руској књижевности љубав није приказана кроз романтизовани идеалистички занос какав је својствен западној култури; она је код Достојевског обликована у непрестаном расцепу, све се код њега „дешава у атмосфери напрегнуте страсти“. То је, потенцира Берђајев, љубав карактеристична руском духу, љубав у процепу и страдалништву. У руској љубави „има нешто мрачно и мучно, непросветљено и чисто изопачено“. Достојевски доноси мрачну страну човекољубља, такву да она љубав осветљава само са становишта патње и мучеништва. Готово све љубави које Достојевски описује обележене су печатом бола и срџбе, то су љубави без свести о вечном које са слике божанског посредством личног трагања с-падају на слику људског принципа. Иван и Митја Kарамазов истрајавају у љубави која непрестано уништава све око себе. Насупрот њима, Аљоша Kарамазов представља анђеоски принцип љубави чији лик подноси терет живота не зато што живи у љубави према коначном, него управо вечном принципу. У њему је смирење, у њима је расцеп. Кнез Мишкин је проницљив и љубопитљив, он „унапред види судбину свих људи који га окружују, види најдубље слојеве бића жене које воли“. Зато страда и постаје идиот, несхваћени занесењак, патник. Све је у овоземаљској љубави у грчу патње. Достојевски поставља питање може ли бити истинске љубави у свету ако никада не прекорачимо идеју овоземаљског и не закорачимо у хоризонт вечности. Версилов у Младићу заговара идеју безусловне љубави тек након тренутка одбацивања идеје бесмртности. Осиротели људи, пише Достојевски, почели би „одмах да се приљубљују једни уз друге тешње и с више љубави; они би се ухватили за руке схватајући да су сада једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности и морала би бити замењена; и све преобиље раније љубави ка оном што је било бесмртност, код свих би се окренуло према свету, према људима, према свакој травци. Они би неизоставно заволели земљу и живот, у оној мери у којој би постепено сазнавали своју пролазност и смртност и посебну, другачију љубав“. Версилов, ипак, запада у чист утопизам јер таква љубав није остварива. Љубав без вечности је привидна љубав, док се права љубав догађа у учвршћивању у вечности. Зато је Аљоша Kарамазов спашен у свом настојању да воли јер је његов лик оцртан у љубави према Вечном, док Иван Kарамазов и Раскољников исцрпљени падају пред својим љубовањем према пролазном, дакле земаљском искуству. Сва је карамазовштина у сладострашћу. Волети себе и егоистично наметати свој светоназор упркос свему другом и сваком другом. Сладостраственост постаје разврат. Стари Kарамазов је у растројеном мамурлуку, синови су усмерени на неостварене идеале. Царује разврат који „није појава физичког већ метафизичког карактера“. У њима је мрачни принцип бивствовања при чему се све уравнотежено руши у име свеопштег хаоса. Разврат је поцепаност која истрајава на егоизму. У раздвојености, пише Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да се дели, он воли самог себе а не другог’. Разврат је самопотврђивање које води самоуништењу. У Злочину и казни Свидригајлов је у етичком процепу; између греха и похотности он се ваља у блату сладострашћа „које је прешло у необуздани разврат“. У сладострашћу се занемарује идеја вечности па се у њој не препознају никакве духовне вредности, док на њихово место ступа чиста отвореност ка овоземаљском принципу истине који у својој беди нуди једино сузе без икакве правде, нуди човека који није хришћански Човек, него деспотски Бог. Љубав и истина су повезани тако да у њима расте жеља за обухватањем бесконачности у љубави по Богу. Будући да човек у пролазности и ништавности то не успева да увиди, лако постаје охоли манипулатор усмерен на личност у оквирима земаљског. А сваки човек у својој личности јесте страственик који никада не излази из парадокса тога да сада јесте и да једном неће бити. То не бити једном је изазов који овоземаљски човек најтеже подноси. Извор: Теологија.нет
  14. Ипак, процес сублимације човека не ослобађа златног античког правила о сусрету са самим собом. Све је подређено индивидуалном одразу у огледалу. Сваки пренос у смислу сублимације оспорава антрополошку основу усмерења на себе самог. Човек у тим околностима вапи за саветом. Он не тражи заповест, него савет, а главна разлика између њих, како је појаснио Томас Хобс, налази се у томе што заповедник увек своју реч усмерава на задовољење властите воље, док саветодавац реч усмерава ка другом. Ако религију тумачимо и доживљамо у протоколарном смислу искључиве заповести, онда не преостаје ништа друго него да је одбацимо као заблуду. Супротно томе, сусрет са религијом која у човеку отвара место за себе имплицира оно што Достојевски провлачи кроз своје романе као нит водиљу, наиме то да живот није изван нас, него у нама и са нама. У сусрету са стварношћу човек не успева тако лако да увиди поменути парадокс живота, сетимо се да је Достојевски ту истину увидео тек испод вешала. Марк Шагал, Распеће, 1985. Пред изложеношћу егзистенције, дакле, отвара се антрополошки и психолошки поглед који захвата не само човекову могућност успостављања односа са Богом као метафизичким исконом, него и психолошко сенчење етичког прекорачења границе у Kјеркегоровом смислу суспензије етичког. Сигмунд Фројд религију тумачи у контексту сублимације приписујући јој заводнички елемент. Религија, пише Фројд, вернике „ослобађа родитељског комплекса за који је везано осећање кривице, како индивидуе, тако и целог човечанства, решавајући тај комплекс уместо њих“. Према томе, религија најопштије речено додељује човеку место у односу на масовност искупљења тако да човека, између осталог, спашава индивидуалне неурозе. Међутим, психоанaлиза не залази у дубину индивидуалног односа према самом себи, већ његову неурозу проглашава припитомљеним унутрашњим хаосом. Она покрива човека који дрхти, не увиђајући да он дрхти због температуре, а не хладноће. Остаје, закључимо, отворено питање сусрета са самим собом, делфијска заповест о (не)могућности спознаје самог себе. Ту празнину попуњава хришћанска мисао о личности која човека доводи пред себе и додељује му јединствен лик. Човек као личност улази у себе како би својим поступцима доделио место јединственом лику Другог поред себе. Он има јединствену личност јер постоји могућност да, према онтологији узвраћеног погледа, окрене главу од себе и погледа Другог и његов непоновљив лик. Јеванђеље по Луки има наглашено социјални карактер. Лукина прича о Исусу препуна је парабола о обичним људима са маргине који су, у време Исусовог мисионарства, били готово изопштени из друштва. Са Исусом се догађа радикалан преокрет у коме сви отпадници добијају место и пажњу, искрсава таква ситуација у којој грешници постају важнији од праведника. То је Исусовим савременицима несхватљив потез. Они не разумеју његов наук о милости јер се држе принципа закона у коме не постоји место за праштање. Слово закона потире лик Човека. Закон се афирмише кроз симбол Оца. Док Фројд проналази равнотежу између Бога и Оца, додељујући им доминацију, Жак Лакан не иде тако далеко него указује на везу између Божјег закона и закона жеље. Отац, то нас учи психоанализа, је Бог, али апсолутни Бог и законодавац који не прашта и који је у свему надређен својим потомцима. Насупрот томе, Исус је благ и препун разумевања. Он седи са скитницама, проституткама, зеленашима и лоповима. Слуша их. Попут стрпљивог психоаналитичара не осуђује, него прокрчује наслаге њихове запалости и и тако отуђеност од света чини подношљивом. Одбачени и презрени више не носе сами свој терет, спаситељ њихов део тешкоће преузима на своја леђа. Јер Исус рече: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Мт, 11, 28–30). Мотив преузимања терета и тиме благости духа – о чему неретко говори Исус – психоаналитички је заснован на херменеутици жеље. Човек под теретом има жељу да се што пре терета ослободи, да бар мало олакша своја леђа. Исус препун благости допуњује његово настојање својим залагањем, па тежини његовог бремена додаје благост свог духа чиме руши сав терет и сву тескобу. Жак Лакан жељу дефинише трагом поменуте допуне као захтев који се дуби у недостатку бића „са позивом да се из Другог прими допуна… Другом је на тај начин дато да попуни управо оно што Друго нема – пошто и њему биће недостаје – а то је оно што се зове љубав, али је то и мржња и незнање“. Вратимо се сада на Јеванђеље по Луки. У њему постоје три парадигматичне приче у којима се назире антрополошки и психоаналитички дискурс хришћанства. Посреди је бушење литерарног смисла, процес демитологизације који Пол Рикер тумачи тако да он засеца само слово светог текста. Две мање параболе о изгубљеној овци и драхми, уводе нас у опширнију причу у којој се отварају сва проблематична чворишта психоаналитичке основе хришћанских списа. Посреди је прича о блудном сину и његовом повратку оцу након година избивања по свету. У њену срж уводе нас две мање приче, Исусове параболе, којима ћу у наставку овог записа посветити пажњу. Чобанин који губи једну овцу из великог стада оставља све друге овце и креће у потрагу за једном изгубљеном. Налази је и смешта на своја леђа, не води је поред себе, него је заштитнички носи и при повратку приређује гозбу. Друга прича о жени која налази једну изгубљену драхму има исто симболичко значење. Један грешник важнији је од 99 праведника. Наш задатак је не само да одбеглог грешника нађемо, него да га сачувамо, нахранимо и напојимо, склонимо са зиме. Наша љубав према грешнику мора да буде безрезервна. Исус, као рабин, прича алегоријски како би тиме отворио поље значења којим би показао један антрополошки моменат у испуњењу човекове сврхе према добру и врлини. Све те моменте црпимо из античке философије, а практично они кулминирају у Исусовом науку о безрезервној љубави, таквој љубави која не тражи ништа за узврат, љубави која је једноставно љубав. Централни мотив безусловне љубави Исус исказује у причи о блудном сину која се може тумачити из више аспеката. Млађи син од оца захтева имање, продаје га и одлази у свет. Отац, што је потпуно неубичајено, све му даје, не кори га нити му приговара. Син лута по свету и након што заврши гладан и бос враћа се оцу. Тада отац, попут оног чобанина који овцу подиже на своја рамена, истрча пред сина пољуби га и загрли га. Опет ништа му не замера, нити приговора. Посреди је безусловна љубав која искључује сваку наслагу себељубља. Може се рећи да психоанализа таквој љубави даје примат, готово опсесивно је у њеној терминологији присутан мотив љубави између родитеља и детета, док се љубав између љубавника најчешће тумачи кроз неспоразум и тињањућу нелагодност. Отац сина љуби више него себе, све своје и себе ставља под ноге грешног сина. Овде се јасно назире амбивалентан однос између генарација, али и човекова несталност природе, непрестана борба између духовног и материјалног принципа, речју нагона чија анализа заузима једно од централних места психоанализе. Лик старијег сина је комплекснији. Заокупљен материјалним благостањем без духовних универзалних одређења, он након повратка брата из туђине показује завист и тиме исквареност своје душе. За њега не важе закони љубави, јер све мери метром користи и себељубља. Сигуран и материјално обезбеђен оца је служио очекујући корист, али брату није могао да опрости блудничење будући да његова душа, огрезла у материјалном, није у стању да изађе из оквира индивидуалног тоталитета и слепог поштовања породичних закона. Отац нема задње намере, па пред млађег сина истрчава, грли га и љуби. Срећан је јер је пронашао одбеглог грешника. У старијем сину пламти карамазовштина. Завист и себељубље, прекривени маском узоритости, прерастају у духовни разврат. Царује отуђеност од љубави и индивидуална поцепаност која исијава егоизам. У духовној пустињи себељубља, пише Николај Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да дели, он воли самог себе а не другог“. Речено језиком психоанализе посреди је нагон без покрића који представља најнижи стадијум на путу човеког егзистенцијалног раста. Млађи син је сладострасник који се налази на прекретници и упркос одласку он задржава чистину срца, спреман је да увиди грешку и да се покаје, потом да се врати оцу и призна да је недостојан да се назове његовим сином. Старији син је психолошки комплекснији јер у њему царује препотентни супер Его који му непрестано заклања поглед, пред њим је неподношљива антитетичност (жеља и реалност), па упркос томе што је у љуштури породичног дома заштићен и осигуран, никада не успева да допре до последње истине о томе шта се налази у његовом срцу. Жак Лакан препознаје проблем љубоморе кроз самоидентификацију погледа. У односу на Исусову параболу, лакановском анализом, могли бисмо рећи да старији брат није љубоморан на млађег због осећаја понижења, колико због тога што гледајући његов повратак препознаје слику непријатеља будући да зна да у новим околностима више неће бити сам на већ задобијеном месту. Брат остаје брат, али је неприлика што постаје уљез. Дечак који посматра малог брата на дојци мајке гледа га, пише Лакан, „погледом горчине, који га изобличује и на њега делује попут отрова“. У посматрању се догађа драма зависти јер кулминира нелагодност недодељеног места. Завист се отвара „пред сликом потпуности која се затвара“ за онога који посматра са стране. Други поседује за посматрача недоступно задовољство (Befriedigung). Трагом ових парабола из Лукиног Јевађеља отварa се у хришћанској перспективи интересантно антрополошко-психолошко место које врхунац достиже у светоотачкој литератури и православном аскетизму, чија је једна од главних порука, ако узмимо за пример исихазам, да је љубав богојављање људске душе. Подела људске душе на чулни и разумски део присутна је у разматрању још од пресократовске философије. Платон је увео трихотомију душе разликујући код човека ум, разум и жељу. У том контексту човеково стање може бити телесне, душевне или духовне природе. Ум је стајао као врховни духовни принцип који своје утемељење црпи из логоса и потраге за смислом постојања. Рационални елемент душе држи на окупу раздражајни и пожудни део личности које Платон у дијалогу Федар описује као два коња у запрези разума. Сличан став заступали су и кападокијски Оци који су у егзистенцији уочили ум, највеличанственији дар од Бога, потом разум као само-свест о нашој коначности и на крају раздражајне силе чија сврха није начелно негативна. Василије Велики заузима став да епитхимични елемент човекове природе може породити изузетну креативност, али једино у случају да њиме управља разум. Онога часа када раздражајне силе (επθυμία) превладају разум човек ступа на ивицу ништавила. Максим Исповедник наглашава трихотомију душе као целовитост човекове индивидуализације тако да три силе управљају човеком, како појединачно, тако и на јединствен начин. Највећа опасност, према Исповеднику, јесте себељубље које он види као „страсну и неразумну склоност према телу, којој су противни љубав и уздражање. Kо има себељебља, има све остале страсти.“ Себељубље (φιλαυτία) је противно љубави као хармонији душе и својеврсној ватреној чежњи (πόθος) која опстоји као круна трихотомичне основе човекове душе. Kо је у љубави савршен и ко је достигао врхунац бестрашћа, пише Максим Исповедник, „не познаје разлику између себе и другога, или своје и туђе (ствари), или међу мушког и женског (пола), него ставши изнад тираније страсти и гледајући јединствену људску природу, све пођеднако види и са свима се равно опходни“. Сусрећу ли се, дакле, хришћанство и психоанализа? Сви горе наведени примери отварају антрополошке и психолошке основе хришћанства, посебно актуелне у савремено доба када човек бива у непрестаној потрази за вредностима. Али његова потрага иде у погрешном смеру, ако у својој искључивости истрајава на вредностима праведника и слову закона. У нама прекретницу прави милост према грешнику и савест према греху другог. Сасвим је погрешно хришћанско предање и литературу тумачити из догматске позиције, која нам непрестано намеће разне етичке наредбе и забране. Пред новим човеком стоји не жеља за васкрсењем (у доброти), него самољубива жеља за укинућем бесмртности, коју Достојевски у Младићу, из уста свог јунака Версилова истиче као услов љубави. Можемо ли се грлити као деца, ако пред нама не лебди идеја бесмртности као залог бескрајне љубави? Исус је завршио на крсту и својом крвавом патњом човеку оставио у наслеђе непрестану борбу са иследницима. Његова бол, запажа Хегел, је „дубина јединства божанске и човечанске природе у животу и страдању… Кроз Исуса је проста стварност, та нискост, која није за презирање, и сама освештана“. На крсту страдавају праведници, у гомили вичу грешници. Завршити на крсту није страшно, спасиће нас бесмртност, оно страшно је бити у гомили и узвикивати против Добра. Ако се сетимо Исусових парабола нама је вреднији острашћени грешник у гомили од свих праведника овог света, јер наш задатак није да га одбацимо, него да га својим прегнућем према врлини изведемо на чистину и сачувамо од греха како би пред понором својих мука схватио да живот није изван њега, него је као величанствен дар у њему и са њиме. http://teologija.net/dusa-i-milost/?fbclid=IwAR2TAhC1kh0queJZgEm67aHwnCX-QkgkBVxHHGhppHAhmnZlbxSJ1T1xnuQ
  15. Где се сусрећу хришћанство и психоанализа? На први поглед имамо посла са две неспојиве крајности. Поставимо ли тезу да се религијска питања не баве искључиво етичким постулатима, можемо у том случају закључити да њихова исходишта превасходно нису феномени који партикуларно указују на одређен начин поступања, него су отворена и за антрополошка и још радикалније – психоаналитичка питања. Kарл Густав Јунг и Сигмунд Фројд, зачетници психоанализе, посветили су велики број страна феномену религије и њеном утицају на друштво и појединца. У Фројдовој анализи човек је нагонско биће суочено са непрестаном силином тескобе, па у њему превладавају жеље. Kако се егзистенција не би распрснула у односу на мноштво жеља уводи се сублимација која је структуирана као исклизнуће жеље. Нагони се не потискују насилно у неурозу, него се сублимирају тако што се, ако узмемо један пример, уметник отвара ка естетском феномену. Стварни нагон се сублимира у метафизички нанос. Сличан поступак, можда још уочљивији, одиграва се на пољу религије. Ту се нагон према задовољењу потреба преусмерава сублимацијом на виши метафизички принцип, са световног на свето. Ипак, процес сублимације човека не ослобађа златног античког правила о сусрету са самим собом. Све је подређено индивидуалном одразу у огледалу. Сваки пренос у смислу сублимације оспорава антрополошку основу усмерења на себе самог. Човек у тим околностима вапи за саветом. Он не тражи заповест, него савет, а главна разлика између њих, како је појаснио Томас Хобс, налази се у томе што заповедник увек своју реч усмерава на задовољење властите воље, док саветодавац реч усмерава ка другом. Ако религију тумачимо и доживљамо у протоколарном смислу искључиве заповести, онда не преостаје ништа друго него да је одбацимо као заблуду. Супротно томе, сусрет са религијом која у човеку отвара место за себе имплицира оно што Достојевски провлачи кроз своје романе као нит водиљу, наиме то да живот није изван нас, него у нама и са нама. У сусрету са стварношћу човек не успева тако лако да увиди поменути парадокс живота, сетимо се да је Достојевски ту истину увидео тек испод вешала. Марк Шагал, Распеће, 1985. Пред изложеношћу егзистенције, дакле, отвара се антрополошки и психолошки поглед који захвата не само човекову могућност успостављања односа са Богом као метафизичким исконом, него и психолошко сенчење етичког прекорачења границе у Kјеркегоровом смислу суспензије етичког. Сигмунд Фројд религију тумачи у контексту сублимације приписујући јој заводнички елемент. Религија, пише Фројд, вернике „ослобађа родитељског комплекса за који је везано осећање кривице, како индивидуе, тако и целог човечанства, решавајући тај комплекс уместо њих“. Према томе, религија најопштије речено додељује човеку место у односу на масовност искупљења тако да човека, између осталог, спашава индивидуалне неурозе. Међутим, психоанaлиза не залази у дубину индивидуалног односа према самом себи, већ његову неурозу проглашава припитомљеним унутрашњим хаосом. Она покрива човека који дрхти, не увиђајући да он дрхти због температуре, а не хладноће. Остаје, закључимо, отворено питање сусрета са самим собом, делфијска заповест о (не)могућности спознаје самог себе. Ту празнину попуњава хришћанска мисао о личности која човека доводи пред себе и додељује му јединствен лик. Човек као личност улази у себе како би својим поступцима доделио место јединственом лику Другог поред себе. Он има јединствену личност јер постоји могућност да, према онтологији узвраћеног погледа, окрене главу од себе и погледа Другог и његов непоновљив лик. Јеванђеље по Луки има наглашено социјални карактер. Лукина прича о Исусу препуна је парабола о обичним људима са маргине који су, у време Исусовог мисионарства, били готово изопштени из друштва. Са Исусом се догађа радикалан преокрет у коме сви отпадници добијају место и пажњу, искрсава таква ситуација у којој грешници постају важнији од праведника. То је Исусовим савременицима несхватљив потез. Они не разумеју његов наук о милости јер се држе принципа закона у коме не постоји место за праштање. Слово закона потире лик Човека. Закон се афирмише кроз симбол Оца. Док Фројд проналази равнотежу између Бога и Оца, додељујући им доминацију, Жак Лакан не иде тако далеко него указује на везу између Божјег закона и закона жеље. Отац, то нас учи психоанализа, је Бог, али апсолутни Бог и законодавац који не прашта и који је у свему надређен својим потомцима. Насупрот томе, Исус је благ и препун разумевања. Он седи са скитницама, проституткама, зеленашима и лоповима. Слуша их. Попут стрпљивог психоаналитичара не осуђује, него прокрчује наслаге њихове запалости и и тако отуђеност од света чини подношљивом. Одбачени и презрени више не носе сами свој терет, спаситељ њихов део тешкоће преузима на своја леђа. Јер Исус рече: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Мт, 11, 28–30). Мотив преузимања терета и тиме благости духа – о чему неретко говори Исус – психоаналитички је заснован на херменеутици жеље. Човек под теретом има жељу да се што пре терета ослободи, да бар мало олакша своја леђа. Исус препун благости допуњује његово настојање својим залагањем, па тежини његовог бремена додаје благост свог духа чиме руши сав терет и сву тескобу. Жак Лакан жељу дефинише трагом поменуте допуне као захтев који се дуби у недостатку бића „са позивом да се из Другог прими допуна… Другом је на тај начин дато да попуни управо оно што Друго нема – пошто и њему биће недостаје – а то је оно што се зове љубав, али је то и мржња и незнање“. Вратимо се сада на Јеванђеље по Луки. У њему постоје три парадигматичне приче у којима се назире антрополошки и психоаналитички дискурс хришћанства. Посреди је бушење литерарног смисла, процес демитологизације који Пол Рикер тумачи тако да он засеца само слово светог текста. Две мање параболе о изгубљеној овци и драхми, уводе нас у опширнију причу у којој се отварају сва проблематична чворишта психоаналитичке основе хришћанских списа. Посреди је прича о блудном сину и његовом повратку оцу након година избивања по свету. У њену срж уводе нас две мање приче, Исусове параболе, којима ћу у наставку овог записа посветити пажњу. Чобанин који губи једну овцу из великог стада оставља све друге овце и креће у потрагу за једном изгубљеном. Налази је и смешта на своја леђа, не води је поред себе, него је заштитнички носи и при повратку приређује гозбу. Друга прича о жени која налази једну изгубљену драхму има исто симболичко значење. Један грешник важнији је од 99 праведника. Наш задатак је не само да одбеглог грешника нађемо, него да га сачувамо, нахранимо и напојимо, склонимо са зиме. Наша љубав према грешнику мора да буде безрезервна. Исус, као рабин, прича алегоријски како би тиме отворио поље значења којим би показао један антрополошки моменат у испуњењу човекове сврхе према добру и врлини. Све те моменте црпимо из античке философије, а практично они кулминирају у Исусовом науку о безрезервној љубави, таквој љубави која не тражи ништа за узврат, љубави која је једноставно љубав. Централни мотив безусловне љубави Исус исказује у причи о блудном сину која се може тумачити из више аспеката. Млађи син од оца захтева имање, продаје га и одлази у свет. Отац, што је потпуно неубичајено, све му даје, не кори га нити му приговара. Син лута по свету и након што заврши гладан и бос враћа се оцу. Тада отац, попут оног чобанина који овцу подиже на своја рамена, истрча пред сина пољуби га и загрли га. Опет ништа му не замера, нити приговора. Посреди је безусловна љубав која искључује сваку наслагу себељубља. Може се рећи да психоанализа таквој љубави даје примат, готово опсесивно је у њеној терминологији присутан мотив љубави између родитеља и детета, док се љубав између љубавника најчешће тумачи кроз неспоразум и тињањућу нелагодност. Отац сина љуби више него себе, све своје и себе ставља под ноге грешног сина. Овде се јасно назире амбивалентан однос између генарација, али и човекова несталност природе, непрестана борба између духовног и материјалног принципа, речју нагона чија анализа заузима једно од централних места психоанализе. Лик старијег сина је комплекснији. Заокупљен материјалним благостањем без духовних универзалних одређења, он након повратка брата из туђине показује завист и тиме исквареност своје душе. За њега не важе закони љубави, јер све мери метром користи и себељубља. Сигуран и материјално обезбеђен оца је служио очекујући корист, али брату није могао да опрости блудничење будући да његова душа, огрезла у материјалном, није у стању да изађе из оквира индивидуалног тоталитета и слепог поштовања породичних закона. Отац нема задње намере, па пред млађег сина истрчава, грли га и љуби. Срећан је јер је пронашао одбеглог грешника. У старијем сину пламти карамазовштина. Завист и себељубље, прекривени маском узоритости, прерастају у духовни разврат. Царује отуђеност од љубави и индивидуална поцепаност која исијава егоизам. У духовној пустињи себељубља, пише Николај Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да дели, он воли самог себе а не другог“. Речено језиком психоанализе посреди је нагон без покрића који представља најнижи стадијум на путу човеког егзистенцијалног раста. Млађи син је сладострасник који се налази на прекретници и упркос одласку он задржава чистину срца, спреман је да увиди грешку и да се покаје, потом да се врати оцу и призна да је недостојан да се назове његовим сином. Старији син је психолошки комплекснији јер у њему царује препотентни супер Его који му непрестано заклања поглед, пред њим је неподношљива антитетичност (жеља и реалност), па упркос томе што је у љуштури породичног дома заштићен и осигуран, никада не успева да допре до последње истине о томе шта се налази у његовом срцу. Жак Лакан препознаје проблем љубоморе кроз самоидентификацију погледа. У односу на Исусову параболу, лакановском анализом, могли бисмо рећи да старији брат није љубоморан на млађег због осећаја понижења, колико због тога што гледајући његов повратак препознаје слику непријатеља будући да зна да у новим околностима више неће бити сам на већ задобијеном месту. Брат остаје брат, али је неприлика што постаје уљез. Дечак који посматра малог брата на дојци мајке гледа га, пише Лакан, „погледом горчине, који га изобличује и на њега делује попут отрова“. У посматрању се догађа драма зависти јер кулминира нелагодност недодељеног места. Завист се отвара „пред сликом потпуности која се затвара“ за онога који посматра са стране. Други поседује за посматрача недоступно задовољство (Befriedigung). Трагом ових парабола из Лукиног Јевађеља отварa се у хришћанској перспективи интересантно антрополошко-психолошко место које врхунац достиже у светоотачкој литератури и православном аскетизму, чија је једна од главних порука, ако узмимо за пример исихазам, да је љубав богојављање људске душе. Подела људске душе на чулни и разумски део присутна је у разматрању још од пресократовске философије. Платон је увео трихотомију душе разликујући код човека ум, разум и жељу. У том контексту човеково стање може бити телесне, душевне или духовне природе. Ум је стајао као врховни духовни принцип који своје утемељење црпи из логоса и потраге за смислом постојања. Рационални елемент душе држи на окупу раздражајни и пожудни део личности које Платон у дијалогу Федар описује као два коња у запрези разума. Сличан став заступали су и кападокијски Оци који су у егзистенцији уочили ум, највеличанственији дар од Бога, потом разум као само-свест о нашој коначности и на крају раздражајне силе чија сврха није начелно негативна. Василије Велики заузима став да епитхимични елемент човекове природе може породити изузетну креативност, али једино у случају да њиме управља разум. Онога часа када раздражајне силе (επθυμία) превладају разум човек ступа на ивицу ништавила. Максим Исповедник наглашава трихотомију душе као целовитост човекове индивидуализације тако да три силе управљају човеком, како појединачно, тако и на јединствен начин. Највећа опасност, према Исповеднику, јесте себељубље које он види као „страсну и неразумну склоност према телу, којој су противни љубав и уздражање. Kо има себељебља, има све остале страсти.“ Себељубље (φιλαυτία) је противно љубави као хармонији душе и својеврсној ватреној чежњи (πόθος) која опстоји као круна трихотомичне основе човекове душе. Kо је у љубави савршен и ко је достигао врхунац бестрашћа, пише Максим Исповедник, „не познаје разлику између себе и другога, или своје и туђе (ствари), или међу мушког и женског (пола), него ставши изнад тираније страсти и гледајући јединствену људску природу, све пођеднако види и са свима се равно опходни“. Сусрећу ли се, дакле, хришћанство и психоанализа? Сви горе наведени примери отварају антрополошке и психолошке основе хришћанства, посебно актуелне у савремено доба када човек бива у непрестаној потрази за вредностима. Али његова потрага иде у погрешном смеру, ако у својој искључивости истрајава на вредностима праведника и слову закона. У нама прекретницу прави милост према грешнику и савест према греху другог. Сасвим је погрешно хришћанско предање и литературу тумачити из догматске позиције, која нам непрестано намеће разне етичке наредбе и забране. Пред новим човеком стоји не жеља за васкрсењем (у доброти), него самољубива жеља за укинућем бесмртности, коју Достојевски у Младићу, из уста свог јунака Версилова истиче као услов љубави. Можемо ли се грлити као деца, ако пред нама не лебди идеја бесмртности као залог бескрајне љубави? Исус је завршио на крсту и својом крвавом патњом човеку оставио у наслеђе непрестану борбу са иследницима. Његова бол, запажа Хегел, је „дубина јединства божанске и човечанске природе у животу и страдању… Кроз Исуса је проста стварност, та нискост, која није за презирање, и сама освештана“. На крсту страдавају праведници, у гомили вичу грешници. Завршити на крсту није страшно, спасиће нас бесмртност, оно страшно је бити у гомили и узвикивати против Добра. Ако се сетимо Исусових парабола нама је вреднији острашћени грешник у гомили од свих праведника овог света, јер наш задатак није да га одбацимо, него да га својим прегнућем према врлини изведемо на чистину и сачувамо од греха како би пред понором својих мука схватио да живот није изван њега, него је као величанствен дар у њему и са њиме. http://teologija.net/dusa-i-milost/?fbclid=IwAR2TAhC1kh0queJZgEm67aHwnCX-QkgkBVxHHGhppHAhmnZlbxSJ1T1xnuQ View full Странице
  16. Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Међутим, овај наратив заједно са својом историјом учинка у химнографији и уметности садржи много алузија на Стари Завет. Осим нама познатих веза са старозаветним текстовима, који се на више места помињу у црквеној химнографији (попут Исаије 7, 14 где се наговештава „рођење од Дјеве“ или наглашавања месијанског-давидовског порекла у родословима), јеванђељски наратив о рођењу има и често скривене старозаветне алузије које нам откривају и нека његова дубља значења те их, стога, треба осветлити. Уколико се пажљивије загледамо у фреску Рождества Господњег уочићемо да у сточним јаслама поред Богородице која мајчински бди над новорођенчетом читав догађај немо прате и две животиње – во и магаре. Главе двеју животиња, кротко загледане у одојче, вире изнад скромне „колевке“ као немушти сведоци чудесне повести. У Књизи пророка Исаије 1, 2 стоји: „Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије.“ Во и магаре, дакле, препознају да су јасле, заправо, јасле Господње. Ове пророчке речи постављене у контекст Јеванђеља показују да ове животиње знају коме припадају и од кога своју храну добијају, а да се поставља питање да ли људи то схватају. Тиме се ове животиње показују мудријим од људи, слично Валаамовој магарици која је паметнија од свог господара (Књига бројева 23-25). Мало познато пророштво о Христу доноси и пророк Авакум: „Међу две животиње препознаћеш Га, и кад се време приближи јавиће се“ (Авк 3, 2). Ово скоро непознато месијанско место не налази се у масоретском тексту, док у Септуагинти имамо ову проширену верзију. Пратећи масоретски текст, Даничићев превод Библије, такође, не садржи ове речи, док стари словенски превод прати Септуагинтину верзију. Сходно овим стиховима, свети Амвросије Милански наводи следеће: „Чујеш плач одојчета, али не чујеш мукања вола који препознаје свог Господара, јер он зна коме припада и магаре познаје јасле Господара свога“ (Expositio evangelii secundum lucam 2.41-42). Даље, Лк 2, 8 наводи: „И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код стада својега“. Међутим, чување стада ноћу када стока не пасе делује неуобичајено, чак немогуће. Ноћу су животиње у тору или у шталама. Међутим, бдење пастира у ноћи има још једно значење и то повезано са Иса 9, 1: „Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело.“ Чудесно спокојну сцену божићне ноћи накратко прекида управо увођење пастира у наратив. Пастири долазе у село Витлејем по наговору анђела који им се јавља. У време римске окупације Јудеје село Витлејем, око 9 км удаљено од Јерусалима, било је прилично безначајно место, на маргини свих политичких и економских дешавања. Пастири се налазе чак и изван Витлејема, на пољима у близини. У Књизи пророка Језекиља 34, пророк критикује пастире Израиљеве, цареве јерусалимске који су заспали те расули своје стадо и не брину о њему. Насупрот њима стоје будни пастири витлејемски – сведоци Христовог рођења. Далеко од сваке царске аудијенције и помпе и без јерусалимског свештеничког сталежа, Цара васељене и „Доброг Пастира“ дочекују кротки и сиромашни – они који су слични њему. Имајући ово у виду, блажени Јероним наводи да Онај који је створио свет нема ни собу у гостионици где ће се родити те иде у шталу (Лк 2, 7), међу животиње и људе просте и кротке. Он то повезује са каснијим Христовим речима: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда; а син човјечји нема гдје главе заклонити (Мт 8, 22).“ Пред овом сликом сламају се све представе античких моћних богова и идола као и све представе о политичкој моћи која влада силом. Свет је покорило мало и и без Мајке беспомоћно Дете у витлејемским јаслама. Само један поглед на место Рођења у сутерену витлејемске базилике поражава ходочасника својом скромношћу. Тако је скромност Бога који је хтео да се роди у овако скромним условима мерило сваке културе која има претензију да себе зове хришћанском. Јеванђелски наратив, самим тим, тако чврсто стоји на старозаветним основама и органски се на њих надовезује. Као што се Бог у Старом Завету објавио робовима, а не моћним императорима и њиховим првосвештеницима, тако и у тихој божићној ноћи неразумне животиње и скромни пастири бивају сведоци откривања Бога у телу. Извор: Теологија.нет
  17. Искрено, али ипак и мало ласкајући, он прилази Христу и пита га како да наследи вечни живот. Христос га упућује на једноставне старозаветне заповести. "Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца својега и матер своју." Богаташ му одговара да је све ово сачувао још од своје младости. Тражи од учитеља, што би рекли данас - "други ниво". А Христос му нуди једноставан пут за додатно усавршавање. "продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном". Одвежи се од свега што те вуче у себичност, сруши све оно што животно лукавство користи за успостављање лажне сигурности а удаљава од лудог поверења у Бога и људе. Мало ко је на ово спреман. И онда било и сада је тако. А кад богаташ то чу "постаде жалостан; јер беше веома богат". "А кад га Исус виде да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће". У поједностављеним тумачењима кроз време су ове речи често служиле као осуда богатства и богатих као нечег самог по себи нечистог. Неки су сматрали да је Христос у слици са камилом и иглом дао једну слику немогућег и тиме богатима затворио у Царство Небеско. Подлога револуционарне реторике и то у Светом Писму! Други су прилазили тумачењу озбиљније користећи филолошко знање и познавање Свете Земље у Христово време. Конопац од камиље длаке (нека врста метонимије камиле) мора добро да се расплете и истањи и да се сведе на једну нит да би прошао кроз иглене уши. Тешко, али не и немогуће. Пронашли су неки да се "Иглене уши" односе на један ниска врата кроз која се улазило у Јерусалим, кроз која је камила једва могла да прође. Тек кад јој се скине терет, а она се спусти на колена. Опет тешко, али не и немогуће. И тако ми сву пажња окрећемо тој неодољивој слици коју је Господ дао ученицима и окупљеном народу а често заборављамо због чега је он то рекао. Па, због тога што је видео да богати човек "постаде жалостан" кад му је дао упутство за усавршавање. "Постаде жалостан"... Ипак се ту негде нализи основа поуке, поготово данас кад је новац као никад постао опште мерило свега. Поука и богатима, али и свима осталима. Везаност за богатство је проблем, не само богатство. Стављање богатства на прво место. Немогућност да на њега заборавимо, да се од њега као реалности или пожељне слике ослободимо. Оци су нам у својим анализама најјачих страсти оставили опис моћног механизма деловања страсти и њихове испреплетаности. У ситуацији кад се од нас тражи ослобађање од страсти која влада нама, човек се или разљути или се, ако брзо сузбије свој гнев, растужи у самосажаљењу због губитка нечега око чега је исплео свој живот. Сузбијени гнев често води право у самосажаљење. Христос види шта се дешава у човеку који стоји испред Њега и он заправо коментарише неслободу богатог која га удаљава од царства сллободе, од Царства Божијег. Страсти уопште нас враћају у пролазно и пропадљиво, држе нас у неслободи. А похлепа као једна од најјачих страсти има посебну моћ. Похлепа и богатог и сиромашног који са завишћу гледа на богатог. Христос не даје беспоговорну осуду богатства алим ни не правда социјалне неправде и разлике, и не могу се Његове речи злоупотребљавати да се оправда богатство које је често (али не и увек) неправедно стечено, али нас подсећа да је корен и наше слободе и наше неслободе у нама самима а не споља, како нас уче разни социјални револуционари. А човек у доброј мери ослобођен од владавине страсти је највеће, револуционарно постигнуће. Наше време, време незајажљиве владавине новца, носи посебну опасност да борећи се против похлепе, често само туђе јер у несташици објективној или субјективној своју похлепу и не примећујемо, не паднемо под власт такође моћних страсти - гнева или самосажаљења. Или да богатсво не правдамо а соптвену завист правдамо. И те страсти нас задржавају у неслободи и упропаштавају нам живот, ништа мање него ропство злату богатог човека. А од поробљавајућих страсти се сами, без Бога, и не можемо ослободити.
  18. Једна од најпознатијих и најцитиранијих прича из Новог Завета је она о Исусу и богатом човеку. Искрено, али ипак и мало ласкајући, он прилази Христу и пита га како да наследи вечни живот. Христос га упућује на једноставне старозаветне заповести. "Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца својега и матер своју." Богаташ му одговара да је све ово сачувао још од своје младости. Тражи од учитеља, што би рекли данас - "други ниво". А Христос му нуди једноставан пут за додатно усавршавање. "продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном". Одвежи се од свега што те вуче у себичност, сруши све оно што животно лукавство користи за успостављање лажне сигурности а удаљава од лудог поверења у Бога и људе. Мало ко је на ово спреман. И онда било и сада је тако. А кад богаташ то чу "постаде жалостан; јер беше веома богат". "А кад га Исус виде да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће". У поједностављеним тумачењима кроз време су ове речи често служиле као осуда богатства и богатих као нечег самог по себи нечистог. Неки су сматрали да је Христос у слици са камилом и иглом дао једну слику немогућег и тиме богатима затворио у Царство Небеско. Подлога револуционарне реторике и то у Светом Писму! Други су прилазили тумачењу озбиљније користећи филолошко знање и познавање Свете Земље у Христово време. Конопац од камиље длаке (нека врста метонимије камиле) мора добро да се расплете и истањи и да се сведе на једну нит да би прошао кроз иглене уши. Тешко, али не и немогуће. Пронашли су неки да се "Иглене уши" односе на један ниска врата кроз која се улазило у Јерусалим, кроз која је камила једва могла да прође. Тек кад јој се скине терет, а она се спусти на колена. Опет тешко, али не и немогуће. И тако ми сву пажња окрећемо тој неодољивој слици коју је Господ дао ученицима и окупљеном народу а често заборављамо због чега је он то рекао. Па, због тога што је видео да богати човек "постаде жалостан" кад му је дао упутство за усавршавање. "Постаде жалостан"... Ипак се ту негде нализи основа поуке, поготово данас кад је новац као никад постао опште мерило свега. Поука и богатима, али и свима осталима. Везаност за богатство је проблем, не само богатство. Стављање богатства на прво место. Немогућност да на њега заборавимо, да се од њега као реалности или пожељне слике ослободимо. Оци су нам у својим анализама најјачих страсти оставили опис моћног механизма деловања страсти и њихове испреплетаности. У ситуацији кад се од нас тражи ослобађање од страсти која влада нама, човек се или разљути или се, ако брзо сузбије свој гнев, растужи у самосажаљењу због губитка нечега око чега је исплео свој живот. Сузбијени гнев често води право у самосажаљење. Христос види шта се дешава у човеку који стоји испред Њега и он заправо коментарише неслободу богатог која га удаљава од царства сллободе, од Царства Божијег. Страсти уопште нас враћају у пролазно и пропадљиво, држе нас у неслободи. А похлепа као једна од најјачих страсти има посебну моћ. Похлепа и богатог и сиромашног који са завишћу гледа на богатог. Христос не даје беспоговорну осуду богатства алим ни не правда социјалне неправде и разлике, и не могу се Његове речи злоупотребљавати да се оправда богатство које је често (али не и увек) неправедно стечено, али нас подсећа да је корен и наше слободе и наше неслободе у нама самима а не споља, како нас уче разни социјални револуционари. А човек у доброј мери ослобођен од владавине страсти је највеће, револуционарно постигнуће. Наше време, време незајажљиве владавине новца, носи посебну опасност да борећи се против похлепе, често само туђе јер у несташици објективној или субјективној своју похлепу и не примећујемо, не паднемо под власт такође моћних страсти - гнева или самосажаљења. Или да богатсво не правдамо а соптвену завист правдамо. И те страсти нас задржавају у неслободи и упропаштавају нам живот, ништа мање него ропство злату богатог човека. А од поробљавајућих страсти се сами, без Бога, и не можемо ослободити. View full Странице
  19. Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се. И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски. Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто. Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све грдње и опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега? Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Као што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нити је имала за нас икаквог значаја. Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег бројем све мањег народа. Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше – богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одсуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти. Искушење је да одмеравамо завист. Код кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише! Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист. Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати. Кад је Христос подсетио оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам на очигледне животне чињенице, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Као смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Кад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повући ће и велики део ирационалног страха са собом. Замислите како би, рецимо, Србија изгледала – да је у њој само мало мање зависти!
  20. На овонедељној литургији чита се јеванђеље о излечењу згрчене жене. Одломак, зачало из Јеванђеља по Луки. Глава 13, 10-17. О чему се ради у овонедељном јеванђељу? Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се. И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски. Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто. Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све грдње и опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега? Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Као што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нити је имала за нас икаквог значаја. Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег бројем све мањег народа. Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше – богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одсуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти. Искушење је да одмеравамо завист. Код кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише! Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист. Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати. Кад је Христос подсетио оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам на очигледне животне чињенице, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Као смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Кад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повући ће и велики део ирационалног страха са собом. Замислите како би, рецимо, Србија изгледала – да је у њој само мало мање зависти! View full Странице
  21. О савременим изазовима везаним за питање Косова и Метохије за радио Светигору говори презвитер Ненад Илић. Звучни запис разговора View full Странице
  22. Смештена на високој гори са равном површином из подножја је деловала сасвим неосвојиво. Уске стрме степенице воде до тврђаве, а од скоро је могуће доћи и жичаром. Почели су да је граде још Хасмонеји, а довршио је Ирод (37-4. пХ). Окрутни тиранин у потпуности је оспособио овај простор у јудејском залеђу као уточиште у временима кризе. На обронцима је саградио чак и сопствену палату у римском стилу са бројним цистернама и купатилима. То не би било ништа чудно када се не би налазило дубоко у пустињи и то на обронцима планине. Древни градитељи били су мајстори сакупљања кишнице. Велики базени и цистерне складиштили су огромне количине воде. То је омогућило опстајање у тако негостољубивом окружењу чак годинама. Након пада Јерусалима 70. године, око хиљаду јудејских зилота сместило се овде не прихватајући коначни пораз. Када су легије опколиле Масаду, нису знали како да приђу па су месецима градили прилаз за опсадне машине тако што су, фактички, насули читаво брдо, створивши пут ка зидинама које су биле најприступачније. Када је зид био коначно био срушен, према Јосифу Флавију, легије је сачекао ужасан призор. Сви зилоти, заједно са својим породицама извршили су самоубиство. Јосиф наводи чак и говор Елеазара бен Јаира, њиховог вође, како је боље бити мртав, него римски роб. Тако је Масада, иако пораз, постала симбол јудејског пркоса и одиграла битну улогу у националном наративу повратка у земљу 1948. године. У нашем историографском дискурсу Масада се пореди са „јеврејским Косовским бојем“ или „Битком за Аламо“ у Тексасу. Ипак, данашња историографија критички је настројена према овом наративу. Пре пада Јерусалима, беснео је грађански рат између зилота и умерених Јудеја који су хтели мир са Римом, док су ови потоњи били бескомпромисни. Након насељавања у Масади су чак побили све сународнике у оближњој оази, Еин-Гедију, и опљачкали их, само зато што нису хтели да им се придруже. На самом крају, самоубиство као чин пркоса није део било какве библијске праксе. Опхрван мислима о овом месту и свему што се у њему збило, стадох који минут баш на северном зиду на обронку планине у делу некадашње Иродове палате. Баш ту се Ирод башкарио у кади док су његови сународници горели на сунцу градећи његове мегаломанске пројекте. Осиромашена земља коју је оставио иза себе проузроковала је тензије са Римљанима које су водиле у отворену побуну, рат и погибао. Историја је, по ко зна који пут, показала како незајажљивост и разврат воде у пропаст, а такође колико су сви тоталитарни системи рањиви и нестабилни након смрти вође. Вратих се на западну ивицу Масаде. Поглед ми је лутао на другу обалу Мртвог мора, на јорданску страну. Док је сунце залазило, приметих мало насеље Зоар, библијски Сигор, у које утече Лот. Рекоше да у близини леже и рушевине Содома. И би вече и би јутро, дан шести. [VII] Узвишење које са истока надгледа стари град и које је поприште многих догађаја поменутих у Светом Писму назива се Маслинска гора. На њој се налазе бројне цркве и манастири као и чувени Гетсимански врт у којем се Христос молио у дан Јудине издаје док су апостоли спавали (Мт 26, 34-55). Руска црква Свете Марије Магдалине са својим златним куполама упадљив је драгуљ Гетсиманског врта. До улаза у цркву из уске уличице воде степенице кроз прелеп врт који одржавају сестре овог манастира чинећи да изгледа попут некадашњег Едена. Манастир је изградио руски цар Александар IIIкрајем 19. века, а данас у овој светињи живе бројне монахиње. Литургију је служио један јеромонах и јерођакон, док је са певнице допирао славопој до танчина усклађеног хора сестара. Након Литургије упутих се ка старом граду. Ушао сам у град кроз чувену улицу Виа Долороса којом је по предању Христос носио крст до Голготе, тј. данашње Цркве Гроба Господњег која је удаљена око 600 метара. Сама улица била је једна од главних западних рута Елиа Капитолине односно римског насеља насталог на рушевинама Јерусалима после 70. године. Сматра се да је улица задржала руту претходног пута од преториума односно Пилатовог суда до Голготе. Дошавши до јерменске цркве на крају улице, заокренух ка Храмској гори. Након проласка кроз шаренило уске наткриљене улице у којој су се начичкали бројни дућани, изађох на плато испред Зида плача. Зид плача или другачије звани Западни зид један је од ретких остатака Јерусалима из Христовог времена. Он представља једини сачувани део зида које је изградио Ирод као један од потпорних зидова некадашњег Храма. Данас је једно од најсветијих места за Јевреје, али само најсветије место за њих налази се изнад (иза) зида где је некада био јудејски Храм. Пажњу ми је привукао огроман број људи у молитви испред зида. Једни су држали руку на зиду читајући псалме или друго штиво, други су загрљени певали и играли испред њега. Данас се иза Зида плача налази џамија Ал-Акса и представља трећи по реду најсветији простор у исламу. Изградили су је калифи из династије Омајада што је чини једном од најстаријих исламских светиња. У предању сунитског ислама, то је управо место са којег се Мухамед вазнео у небо. Данас овај простор представља тачку спорења између Јевреја и Палестинаца. Најсветији простор Израиља данас се налази у рукама муслимана који на њему поштују своју светињу, док је Израиљцима забрањено да уђу. Са друге стране постоје Израиљци који сматрају да је јудаизам недовршен без Храма и да Бог тражи његово обновљење. Постоје удружења која припремају сасуде Храма и архитектонске пројекте. Да ствар буде занимљивија, они бивају подржани од стране тзв. хришћанских циониста који такође сматрају да би изградња Храма довела до Другог Христовог доласка. Како би удовољио овако екстремним евангелистичким круговима, председник САД-а је преместио амбасаду у Јерусалим, дајући оваквим аспирацијама нови замах. Такав чин свакако не би се могао извршити без оштећења или чак девастације Ал-Аксе што би на ноге подигло читав исламски свет. То, свакако, није план за мир у свету. И би вече и би јутро дан седми. [VIII] Последњег дана боравка, имао сам посебан благослов да проведем ноћ у Цркви Гроба Господњег. Остајање у цркви током ноћи ради молитве и Литургије захтева ранију најаву. Тешка метална врата цркве затварају се у 21 час, а закључавају се споља тако да онај ко остане у цркви не може изаћи пре 5 сати ујутру. Тачно у 21 час, врата беху затворена, а омање лестве избачене напоље кроз окно у вратима. Попевши се на лестве, кључар споља закључава цркву и долази изјутра. Након закључавања врата у цркви је остало петнаестак људи спремних за свеноћну молитву. У параклис над Гробом улазиле су групе од по двоје-троје људи и остајале око тридесет минута како би и другима дали могућност да на овом најсветијем месту проведу неко време у молитви. У ноћи, без хиљада ходочасника, параклис је тихо стајао у свој својој величанствености. Осим благог шапата молитвеника који се понегде чуо, спокој ове светиње понекад је само на тренутак реметио бат корака дежурног монаха који је обилазио светињу. Тешко је било у неким тренуцима дубоке ноћи поверовати да се налазим на овом месту. Упркос свему, нисам осећао умор, а сан није долазио на очи. Богослужење је у великој цркви почело тачно у поноћ, службом полуноћнице, на коју се надовезало јутрење. Тихи глас монаха који је читао шестопсалмије прекрио је звук звона. Након завршетка јутрења, почела је Литургија и трајала све док прва јутарња светлост није почела да се назире на прозорима куполе. Стајах и даље са осећајем спокоја и радости у том првом и осмом дану недеље, дану васкрсења и дану који неодољиво подсећа на онај незалазни Осми који ће доћи. Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње. Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе! (Пс 122, 4.6) Извор: Теологија.нет
  23. Топло јутро без дашка ветра гарантовало је паклени дан у Јудејској пустињи. Крајњи циљ био је Масада – последње упориште јудејских зилота и симбол пркоса малог народа против римског империјализма. Аутопутем преко источног дела Јерусалима ка Западној обали уз Мртво море до тврђаве било је потребно око сат и по вожње. Смештена на високој гори са равном површином из подножја је деловала сасвим неосвојиво. Уске стрме степенице воде до тврђаве, а од скоро је могуће доћи и жичаром. Почели су да је граде још Хасмонеји, а довршио је Ирод (37-4. пХ). Окрутни тиранин у потпуности је оспособио овај простор у јудејском залеђу као уточиште у временима кризе. На обронцима је саградио чак и сопствену палату у римском стилу са бројним цистернама и купатилима. То не би било ништа чудно када се не би налазило дубоко у пустињи и то на обронцима планине. Древни градитељи били су мајстори сакупљања кишнице. Велики базени и цистерне складиштили су огромне количине воде. То је омогућило опстајање у тако негостољубивом окружењу чак годинама. Након пада Јерусалима 70. године, око хиљаду јудејских зилота сместило се овде не прихватајући коначни пораз. Када су легије опколиле Масаду, нису знали како да приђу па су месецима градили прилаз за опсадне машине тако што су, фактички, насули читаво брдо, створивши пут ка зидинама које су биле најприступачније. Када је зид био коначно био срушен, према Јосифу Флавију, легије је сачекао ужасан призор. Сви зилоти, заједно са својим породицама извршили су самоубиство. Јосиф наводи чак и говор Елеазара бен Јаира, њиховог вође, како је боље бити мртав, него римски роб. Тако је Масада, иако пораз, постала симбол јудејског пркоса и одиграла битну улогу у националном наративу повратка у земљу 1948. године. У нашем историографском дискурсу Масада се пореди са „јеврејским Косовским бојем“ или „Битком за Аламо“ у Тексасу. Ипак, данашња историографија критички је настројена према овом наративу. Пре пада Јерусалима, беснео је грађански рат између зилота и умерених Јудеја који су хтели мир са Римом, док су ови потоњи били бескомпромисни. Након насељавања у Масади су чак побили све сународнике у оближњој оази, Еин-Гедију, и опљачкали их, само зато што нису хтели да им се придруже. На самом крају, самоубиство као чин пркоса није део било какве библијске праксе. Опхрван мислима о овом месту и свему што се у њему збило, стадох који минут баш на северном зиду на обронку планине у делу некадашње Иродове палате. Баш ту се Ирод башкарио у кади док су његови сународници горели на сунцу градећи његове мегаломанске пројекте. Осиромашена земља коју је оставио иза себе проузроковала је тензије са Римљанима које су водиле у отворену побуну, рат и погибао. Историја је, по ко зна који пут, показала како незајажљивост и разврат воде у пропаст, а такође колико су сви тоталитарни системи рањиви и нестабилни након смрти вође. Вратих се на западну ивицу Масаде. Поглед ми је лутао на другу обалу Мртвог мора, на јорданску страну. Док је сунце залазило, приметих мало насеље Зоар, библијски Сигор, у које утече Лот. Рекоше да у близини леже и рушевине Содома. И би вече и би јутро, дан шести. [VII] Узвишење које са истока надгледа стари град и које је поприште многих догађаја поменутих у Светом Писму назива се Маслинска гора. На њој се налазе бројне цркве и манастири као и чувени Гетсимански врт у којем се Христос молио у дан Јудине издаје док су апостоли спавали (Мт 26, 34-55). Руска црква Свете Марије Магдалине са својим златним куполама упадљив је драгуљ Гетсиманског врта. До улаза у цркву из уске уличице воде степенице кроз прелеп врт који одржавају сестре овог манастира чинећи да изгледа попут некадашњег Едена. Манастир је изградио руски цар Александар IIIкрајем 19. века, а данас у овој светињи живе бројне монахиње. Литургију је служио један јеромонах и јерођакон, док је са певнице допирао славопој до танчина усклађеног хора сестара. Након Литургије упутих се ка старом граду. Ушао сам у град кроз чувену улицу Виа Долороса којом је по предању Христос носио крст до Голготе, тј. данашње Цркве Гроба Господњег која је удаљена око 600 метара. Сама улица била је једна од главних западних рута Елиа Капитолине односно римског насеља насталог на рушевинама Јерусалима после 70. године. Сматра се да је улица задржала руту претходног пута од преториума односно Пилатовог суда до Голготе. Дошавши до јерменске цркве на крају улице, заокренух ка Храмској гори. Након проласка кроз шаренило уске наткриљене улице у којој су се начичкали бројни дућани, изађох на плато испред Зида плача. Зид плача или другачије звани Западни зид један је од ретких остатака Јерусалима из Христовог времена. Он представља једини сачувани део зида које је изградио Ирод као један од потпорних зидова некадашњег Храма. Данас је једно од најсветијих места за Јевреје, али само најсветије место за њих налази се изнад (иза) зида где је некада био јудејски Храм. Пажњу ми је привукао огроман број људи у молитви испред зида. Једни су држали руку на зиду читајући псалме или друго штиво, други су загрљени певали и играли испред њега. Данас се иза Зида плача налази џамија Ал-Акса и представља трећи по реду најсветији простор у исламу. Изградили су је калифи из династије Омајада што је чини једном од најстаријих исламских светиња. У предању сунитског ислама, то је управо место са којег се Мухамед вазнео у небо. Данас овај простор представља тачку спорења између Јевреја и Палестинаца. Најсветији простор Израиља данас се налази у рукама муслимана који на њему поштују своју светињу, док је Израиљцима забрањено да уђу. Са друге стране постоје Израиљци који сматрају да је јудаизам недовршен без Храма и да Бог тражи његово обновљење. Постоје удружења која припремају сасуде Храма и архитектонске пројекте. Да ствар буде занимљивија, они бивају подржани од стране тзв. хришћанских циониста који такође сматрају да би изградња Храма довела до Другог Христовог доласка. Како би удовољио овако екстремним евангелистичким круговима, председник САД-а је преместио амбасаду у Јерусалим, дајући оваквим аспирацијама нови замах. Такав чин свакако не би се могао извршити без оштећења или чак девастације Ал-Аксе што би на ноге подигло читав исламски свет. То, свакако, није план за мир у свету. И би вече и би јутро дан седми. [VIII] Последњег дана боравка, имао сам посебан благослов да проведем ноћ у Цркви Гроба Господњег. Остајање у цркви током ноћи ради молитве и Литургије захтева ранију најаву. Тешка метална врата цркве затварају се у 21 час, а закључавају се споља тако да онај ко остане у цркви не може изаћи пре 5 сати ујутру. Тачно у 21 час, врата беху затворена, а омање лестве избачене напоље кроз окно у вратима. Попевши се на лестве, кључар споља закључава цркву и долази изјутра. Након закључавања врата у цркви је остало петнаестак људи спремних за свеноћну молитву. У параклис над Гробом улазиле су групе од по двоје-троје људи и остајале око тридесет минута како би и другима дали могућност да на овом најсветијем месту проведу неко време у молитви. У ноћи, без хиљада ходочасника, параклис је тихо стајао у свој својој величанствености. Осим благог шапата молитвеника који се понегде чуо, спокој ове светиње понекад је само на тренутак реметио бат корака дежурног монаха који је обилазио светињу. Тешко је било у неким тренуцима дубоке ноћи поверовати да се налазим на овом месту. Упркос свему, нисам осећао умор, а сан није долазио на очи. Богослужење је у великој цркви почело тачно у поноћ, службом полуноћнице, на коју се надовезало јутрење. Тихи глас монаха који је читао шестопсалмије прекрио је звук звона. Након завршетка јутрења, почела је Литургија и трајала све док прва јутарња светлост није почела да се назире на прозорима куполе. Стајах и даље са осећајем спокоја и радости у том првом и осмом дану недеље, дану васкрсења и дану који неодољиво подсећа на онај незалазни Осми који ће доћи. Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње. Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе! (Пс 122, 4.6) Извор: Теологија.нет View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...