Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'ненад'.
Found 52 results
-
Srpskom narodu menjaju lični opis Ako pod hitno ne počnemo da obnavljamo urušeni moral, naše društvo biće suočeno sa strahovitim potresima. Posledice mogu biti nesagledive. Trenutno nam sve izgleda umrtvljeno, bezvoljno i bez ikakve šanse da će se nešto promeniti. Ali Srbima je nepravda oduvek bila jak okidač. Ako se nastavi sa bahatošću, siromašenjem i zaobilaženjem elementarne pravde, od ekonomskih i drugih reformi neće biti ništa. Ovo za „Novosti“ tvrdi đakon Nenad Ilić, čovek u čijoj su biografiji upisana brojna zanimanja - reditelj, pisac, dramaturg, čovek koji se smatra jednim od najplodotvornijih stvaralaca u savremenoj pravoslavnoj kulturi. Kao scenarista (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent on je na čelu tima koji radi na filmu „Otac“. Reč je o ambicioznom ostvarenju koje je zamišljeno ne samo kao umetnički i produkcijski vrhunski film, već i kao novi susret srpskog naroda sa svojim duhovnim i državnim ocem - Svetim Savom. Osam vekova daleko od rađanja srpske države, Ilić danas ističe da nam je preko potrebna obnova morala i duhovnosti, jer je beznađe toliko da vrlo brzo nećemo imati više šta ni da izgubimo. * Film „Otac“, koji nosi pečat nacionalnog projekta, najavljujete kao filmski povratak Svetog Save u Srbiju. U kojoj je fazi rad na filmu? - Scenario je završen, preveden na engleski i ruski jezik i poslat na čitanje potencijalnim saradnicima. U toku su pripreme - obilasci terena Svete Gore, izrada prvih skica scenografije, preciziranje budžeta. Sve su to nužni uslovi za ulazak u koprodukcijske razgovore, jer je reč o skupom projektu koji teško može da bude zatvoren samo u Srbiji. U rad na filmu već su uključeni ljudi poput scenografa Miljena Kreke Kljakovića i trostrukog oskarovca, direktora fotografije Vitorija Storara, koji je rado pristao da nam se pridruži. Prvi pokretači filma su zapravo Srbi iz celog sveta, na desetine njih je preko Fondacije „Nasleđe otaca“ podržalo projekat, a poduža je i lista priložnika. Tu su i pojedinci i firme, organizacije i eparhije SPC, crkvene opštine. U toku su kontakti sa potencijalnim stranim koproducentima. Sve sada zavisi od sredstava i mogućnosti da sve postavljeno realizujemo. Ne pokreće nas finansijski motiv, već nam je cilj da projekat bude zaista nacionalni. * Film „Otac“ nosi epitet „nacionalnog“. Od poslednjih projekata sa tim pečatom, filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i predstavom na temu Milanskog edikta, ostalo je sećanje na dobre ideje i olako potrošen novac. Osećate li zbog toga veću odgovornost? - Čini mi se da u ovim slučajevima nije bilo dovoljno ljubavi i poštovanja prema temama koje su obrađivane. Kada se radi na velikim zajedničkim temama, neophodna je ljubav, koja jedina može da na pravi način usmeri stvaralačku energiju. „Otac“ je projekat koji ne doživljavamo kao film, ili proizvod zanata, mada je zanatski kvalitet i te kako važan. To je nacionalni spomenik Svetom Savi i organizacija emotivnog susreta sa njim. Naš cilj je povratak svetitelju, učenje od njega. To treba da bude važan događaj za naš narod. * Srbija kao i u 12. veku i danas traga za svojim putem - ka Istoku ili ka Zapadu. Vidite li ikoga danas ko bi, kao što je to Sveti Sava umeo, da nas usmeri ka pravoj strani? - Nažalost, ne. Te vrste pameti danas nema. Reč je o spajanju ne samo Istoka i Zapada, već i moralne i praktične komponente, povezivanja duhovnog i ovozemaljskog. Naši temelji su postavljeni na svim tim spojevima, i kada god jedna od tih dimenzija počne da hramlje izvesno je da će nam se nešto obiti o glavu. Sad skoro da se sprdamo sa Nebeskom Srbijom, pri čemu se zaboravlja da njen koren nimalo nije smešan, kao što je to ispalo u parodijskom nacionalnom povratku devedesetih godina. U upropašćavanju važnih dimenzija našeg istorijskog postojanja svi smo ovako ili onako učestvovali. To je doprinelo da činimo greške i na drugim stranama. Bez obzira na to što nikako da dobijemo pravo vođstvo, tu i tamo postoje ljudi koji bi mogli da budu od koristi. Problem je kako da se oni organizuju kao grupa, a da ne postanu stranka - interesna organizacija sektaškog tipa. To moramo da učimo od predaka, i od Crkve. Sveti Sava kod nas se često pominje, ali se veoma malo poznaje i razume. Zašto je to tako? - Već dugo u našem narodu postoji sentimentalizam u odnosu prema njemu. Kada bi Sveti Sava danas bio model za poređenje bilo kom čoveku na vlasti, on bi time postao veoma nezgodan. Jer ako ga realno sagledamo, videćemo gigantsku ličnost sa neverovatnom kombinacijom talenata i energijom koja prosto žari. Njega krasi i veliki samožrtveni dar. Ukoliko je on obrazac - nećemo dobro proći kad se sa njim poredimo. On obavezuje. Zato kao da želimo da ga gurnemo u bajku, ili i da ga diskvalifikujemo kao obavezujući uzor današnjoj eliti pravljenjem od njega verskog zanesenjaka, čoveka koji nije imao veze sa stvarnošću. * Protivnici uključivanja Srbije u evropske društveno-političke tokove, pa i kontakte Srpske crkve sa Zapadom, redovno ističu da je to suprotno svetosavlju. Da li je to pravi argument? - Sveti Sava je osnov jednog od dva korenita srpska mita, pri čemu pod mitom ne podrazumevam ništa loše, naprotiv. Drugi čini Kosovski boj, koji je devedesetih dobrim delom potrošen, iako je reč o najsnažnijem mitu našeg naroda. U njemu se naš narod vidi kao granica svetova, bedem hrišćanstva. Posle 2000. godine napravljen je zaokret i neke snage su se iz strateških razloga trudile da centralni mit postane svetosavski. Spajanje Istoka i Zapada, u kome smo mi most između svetova. Danas umesto da ih prevedemo na naše doba, pokušavamo da ih se rešimo i preuzmemo tuđe. Kroz priču o nekakvoj protestantskoj „efikasnosti“ i „praktičnosti“, na delu je pokušaj operacije naživo našeg identiteta. Gomila plastičnih hirurga amatera pokušava da menja ne samo lični opis našeg naroda nego i njegov celokupni identitet... Strašno. Svetosavlje definitivno danas više nije pogodan mit, jer očigledno se ne može zamisliti bez Hrista, koji naravno nije bespogovorno tolerantan i podložan relativizovanju. * Nemamo više nijednog nespornog nacionalnog autoriteta. Čini se da je patrijarh Pavle bio poslednji... - Jedan od mitova u nastanku je da je patrijarh Pavle bio ličnost koja je uticala na kretanje i ponašanje naroda. To prosto nije tačno. On je bio primer asketizma i jedan od retkih koji je u crno vreme zaista živeo i radio kako je i govorio. Ne treba, međutim, zaboraviti da njega tih godina niko nije slušao, niti išao za njim. On za sobom nije ostavio nikakvu grupu ili zajednicu koja bi bila nosilac bilo kakve obnove ili promene. Bio je izolovan i kao takav postao dokaz da ma koliko talentovan pojedinac, ako ne deluje u okviru grupe i ne ponudi poželjni model za priključenje ostalih, ne može da postigne rezultat. Ljudi su skloni mistifikacijama zlatnih doba i zlatnih ličnosti, pa se tako postupa i sa patrijarhom Pavlom. Kao nekome koji ga je poznavao, smešno mi je njegovo pretvaranje u bajku, u kojoj je on prikazan kao neka vrsta supermena - savršenog čoveka koji ne greši. A da je svet - verovatno jeste. Sve njegove želje su bile usmerene Bogu. * Pominjete potrebu za promenama. Šta bi trebalo da je naš prioritet za obnovu - duhovnost, ekonomija, kultura? Gde je tu mesto Crkve? - Svaka obnova podrazumeva viziju, volju i veru. Sigurno da je u našem kompletnom kvaru jeftinije i logičnije prvo krenuti u obnovu morala nego ekonomije. Učestvujemo u trideset godina dugom privrednom padu, koji očigledno ne mogu da zaustave nikavi samozvani geniji koje dovodimo sa strane. Banke su na svakom ćošku, a dopušta se otimačina i poslednjih bednih ostataka onoga što smo imali. Crkva bi trebalo da ima važnu ulogu u sveukupnoj obnovi, ali je sasvim sigurno da dovoljno ne radi na tome. Vreme je da se svi mi, iz takozvanog „užeg kruga“ Crkve, uozbiljimo i počnemo aktivnije da se bavimo svojim narodom. Među političarima ne postoji iskrena želja za promenama, istinom i pravdom. Crkva tu može i mora da pomogne. Ne direktnim političkim angažmanom, nego duhovnim i moralnim oporavkom. Možda i stvaranjem modela za uzor. * Suočen sa beznađem svake vrste, kako prosečan čovek može da se otrgne iz bolesti potrošačkog društva i „nove religije“ koja mu je nametnuta? - Sam veoma teško. Ljudi ovde nemaju nikakav izbor. Zato je i skaredan cirkus oko demokratskih izbora. Stranačka demokratija kakva je stigla sa Zapada nije model koji može da se primeni, ne samo u Srbiji, nego u mnogim drugim zemljama. O tome, međutim, ne sme da se govori, jer se to smatra skandaloznim. A demokratija, u stvari, često izgleda kao sistem proračunate neodgovornosti. Ona je smišljena da ljudi na vlasti, ali i svi ostali, ne bi bili odgovorni. Pokradoše nas i dalje nam se smeškaju. Siđu sa vlasti i nastavljaju svojim putem. Samo naivni narodi kao što su Srbi prihvataju stranačku demokratiju zapadnog tipa, ne samo kao nešto trenutno neminovno, već i bez ikakve rezerve. Imamo čak i prave vernike te demokratije. NEĆEMO SVETLE PRIMERE * Kako je moguće da danas ne postoji niko ko bi mogao da nam ukaže u kom pravcu da krenemo? - Ključno je što nećemo da imamo takve ljude. Postoje sile koje sprečavaju da se oni pojave, ali sa druge strane, ni narod kao da ih ne želi. Oni obavezuju. Postoji već dugo želja političkih struktura da nestane kao uzor sve sem njih samih. One žele da sve drže pod kontrolom. Takva situacija će nam u najboljem slučaju doneti samo primere nekoga ko se odlično snalazi, ko je lukav, izdržljiv, sklon saplitanjima konkurenata... CRKVA MORA DA SE RVE SA SVETOM * Jasno progovarate i o manama Crkve, njenim greškama i lutanjima. Kakve promene su potrebne u crkvenom životu? - Crkva mora pod hitno da se obnovi kao privlačna zajednica. Vreme je učinilo da su kvarovi sveta više prisutni u Crkvi, nego blagodati Crkve u svetu. Ona zato mora da se konsoliduje i da se ponovo rve sa svetom. Postoji niz promena koje mogu da se sprovedu da bi crkveni život ojačao. Moramo dati svoj doprinos borbi za lečenje bolesnog društva, a ne samo da se bavimo izvetrelim običajima ili duhovnom anestezijom. To sve podrazumeva i bolju komunikaciju vernika i sveštenstva. http://novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:507990-Nenad-Ilic-Srpskom-narodu-menjaju-licni-opis
-
Презвитер Ненад Илић: Неодговоран однос према Космету може изазвати озбиљан раскол у народу!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
-
Презвитер Ненад Илић: Неодговоран однос према Космету може изазвати озбиљан раскол у народу!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
О савременим изазовима везаним за питање Косова и Метохије за радио Светигору говори презвитер Ненад Илић. Звучни запис разговора View full Странице -
Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [последња три дана]
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Смештена на високој гори са равном површином из подножја је деловала сасвим неосвојиво. Уске стрме степенице воде до тврђаве, а од скоро је могуће доћи и жичаром. Почели су да је граде још Хасмонеји, а довршио је Ирод (37-4. пХ). Окрутни тиранин у потпуности је оспособио овај простор у јудејском залеђу као уточиште у временима кризе. На обронцима је саградио чак и сопствену палату у римском стилу са бројним цистернама и купатилима. То не би било ништа чудно када се не би налазило дубоко у пустињи и то на обронцима планине. Древни градитељи били су мајстори сакупљања кишнице. Велики базени и цистерне складиштили су огромне количине воде. То је омогућило опстајање у тако негостољубивом окружењу чак годинама. Након пада Јерусалима 70. године, око хиљаду јудејских зилота сместило се овде не прихватајући коначни пораз. Када су легије опколиле Масаду, нису знали како да приђу па су месецима градили прилаз за опсадне машине тако што су, фактички, насули читаво брдо, створивши пут ка зидинама које су биле најприступачније. Када је зид био коначно био срушен, према Јосифу Флавију, легије је сачекао ужасан призор. Сви зилоти, заједно са својим породицама извршили су самоубиство. Јосиф наводи чак и говор Елеазара бен Јаира, њиховог вође, како је боље бити мртав, него римски роб. Тако је Масада, иако пораз, постала симбол јудејског пркоса и одиграла битну улогу у националном наративу повратка у земљу 1948. године. У нашем историографском дискурсу Масада се пореди са „јеврејским Косовским бојем“ или „Битком за Аламо“ у Тексасу. Ипак, данашња историографија критички је настројена према овом наративу. Пре пада Јерусалима, беснео је грађански рат између зилота и умерених Јудеја који су хтели мир са Римом, док су ови потоњи били бескомпромисни. Након насељавања у Масади су чак побили све сународнике у оближњој оази, Еин-Гедију, и опљачкали их, само зато што нису хтели да им се придруже. На самом крају, самоубиство као чин пркоса није део било какве библијске праксе. Опхрван мислима о овом месту и свему што се у њему збило, стадох који минут баш на северном зиду на обронку планине у делу некадашње Иродове палате. Баш ту се Ирод башкарио у кади док су његови сународници горели на сунцу градећи његове мегаломанске пројекте. Осиромашена земља коју је оставио иза себе проузроковала је тензије са Римљанима које су водиле у отворену побуну, рат и погибао. Историја је, по ко зна који пут, показала како незајажљивост и разврат воде у пропаст, а такође колико су сви тоталитарни системи рањиви и нестабилни након смрти вође. Вратих се на западну ивицу Масаде. Поглед ми је лутао на другу обалу Мртвог мора, на јорданску страну. Док је сунце залазило, приметих мало насеље Зоар, библијски Сигор, у које утече Лот. Рекоше да у близини леже и рушевине Содома. И би вече и би јутро, дан шести. [VII] Узвишење које са истока надгледа стари град и које је поприште многих догађаја поменутих у Светом Писму назива се Маслинска гора. На њој се налазе бројне цркве и манастири као и чувени Гетсимански врт у којем се Христос молио у дан Јудине издаје док су апостоли спавали (Мт 26, 34-55). Руска црква Свете Марије Магдалине са својим златним куполама упадљив је драгуљ Гетсиманског врта. До улаза у цркву из уске уличице воде степенице кроз прелеп врт који одржавају сестре овог манастира чинећи да изгледа попут некадашњег Едена. Манастир је изградио руски цар Александар IIIкрајем 19. века, а данас у овој светињи живе бројне монахиње. Литургију је служио један јеромонах и јерођакон, док је са певнице допирао славопој до танчина усклађеног хора сестара. Након Литургије упутих се ка старом граду. Ушао сам у град кроз чувену улицу Виа Долороса којом је по предању Христос носио крст до Голготе, тј. данашње Цркве Гроба Господњег која је удаљена око 600 метара. Сама улица била је једна од главних западних рута Елиа Капитолине односно римског насеља насталог на рушевинама Јерусалима после 70. године. Сматра се да је улица задржала руту претходног пута од преториума односно Пилатовог суда до Голготе. Дошавши до јерменске цркве на крају улице, заокренух ка Храмској гори. Након проласка кроз шаренило уске наткриљене улице у којој су се начичкали бројни дућани, изађох на плато испред Зида плача. Зид плача или другачије звани Западни зид један је од ретких остатака Јерусалима из Христовог времена. Он представља једини сачувани део зида које је изградио Ирод као један од потпорних зидова некадашњег Храма. Данас је једно од најсветијих места за Јевреје, али само најсветије место за њих налази се изнад (иза) зида где је некада био јудејски Храм. Пажњу ми је привукао огроман број људи у молитви испред зида. Једни су држали руку на зиду читајући псалме или друго штиво, други су загрљени певали и играли испред њега. Данас се иза Зида плача налази џамија Ал-Акса и представља трећи по реду најсветији простор у исламу. Изградили су је калифи из династије Омајада што је чини једном од најстаријих исламских светиња. У предању сунитског ислама, то је управо место са којег се Мухамед вазнео у небо. Данас овај простор представља тачку спорења између Јевреја и Палестинаца. Најсветији простор Израиља данас се налази у рукама муслимана који на њему поштују своју светињу, док је Израиљцима забрањено да уђу. Са друге стране постоје Израиљци који сматрају да је јудаизам недовршен без Храма и да Бог тражи његово обновљење. Постоје удружења која припремају сасуде Храма и архитектонске пројекте. Да ствар буде занимљивија, они бивају подржани од стране тзв. хришћанских циониста који такође сматрају да би изградња Храма довела до Другог Христовог доласка. Како би удовољио овако екстремним евангелистичким круговима, председник САД-а је преместио амбасаду у Јерусалим, дајући оваквим аспирацијама нови замах. Такав чин свакако не би се могао извршити без оштећења или чак девастације Ал-Аксе што би на ноге подигло читав исламски свет. То, свакако, није план за мир у свету. И би вече и би јутро дан седми. [VIII] Последњег дана боравка, имао сам посебан благослов да проведем ноћ у Цркви Гроба Господњег. Остајање у цркви током ноћи ради молитве и Литургије захтева ранију најаву. Тешка метална врата цркве затварају се у 21 час, а закључавају се споља тако да онај ко остане у цркви не може изаћи пре 5 сати ујутру. Тачно у 21 час, врата беху затворена, а омање лестве избачене напоље кроз окно у вратима. Попевши се на лестве, кључар споља закључава цркву и долази изјутра. Након закључавања врата у цркви је остало петнаестак људи спремних за свеноћну молитву. У параклис над Гробом улазиле су групе од по двоје-троје људи и остајале око тридесет минута како би и другима дали могућност да на овом најсветијем месту проведу неко време у молитви. У ноћи, без хиљада ходочасника, параклис је тихо стајао у свој својој величанствености. Осим благог шапата молитвеника који се понегде чуо, спокој ове светиње понекад је само на тренутак реметио бат корака дежурног монаха који је обилазио светињу. Тешко је било у неким тренуцима дубоке ноћи поверовати да се налазим на овом месту. Упркос свему, нисам осећао умор, а сан није долазио на очи. Богослужење је у великој цркви почело тачно у поноћ, службом полуноћнице, на коју се надовезало јутрење. Тихи глас монаха који је читао шестопсалмије прекрио је звук звона. Након завршетка јутрења, почела је Литургија и трајала све док прва јутарња светлост није почела да се назире на прозорима куполе. Стајах и даље са осећајем спокоја и радости у том првом и осмом дану недеље, дану васкрсења и дану који неодољиво подсећа на онај незалазни Осми који ће доћи. Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње. Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе! (Пс 122, 4.6) Извор: Теологија.нет -
Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [последња три дана]
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Топло јутро без дашка ветра гарантовало је паклени дан у Јудејској пустињи. Крајњи циљ био је Масада – последње упориште јудејских зилота и симбол пркоса малог народа против римског империјализма. Аутопутем преко источног дела Јерусалима ка Западној обали уз Мртво море до тврђаве било је потребно око сат и по вожње. Смештена на високој гори са равном површином из подножја је деловала сасвим неосвојиво. Уске стрме степенице воде до тврђаве, а од скоро је могуће доћи и жичаром. Почели су да је граде још Хасмонеји, а довршио је Ирод (37-4. пХ). Окрутни тиранин у потпуности је оспособио овај простор у јудејском залеђу као уточиште у временима кризе. На обронцима је саградио чак и сопствену палату у римском стилу са бројним цистернама и купатилима. То не би било ништа чудно када се не би налазило дубоко у пустињи и то на обронцима планине. Древни градитељи били су мајстори сакупљања кишнице. Велики базени и цистерне складиштили су огромне количине воде. То је омогућило опстајање у тако негостољубивом окружењу чак годинама. Након пада Јерусалима 70. године, око хиљаду јудејских зилота сместило се овде не прихватајући коначни пораз. Када су легије опколиле Масаду, нису знали како да приђу па су месецима градили прилаз за опсадне машине тако што су, фактички, насули читаво брдо, створивши пут ка зидинама које су биле најприступачније. Када је зид био коначно био срушен, према Јосифу Флавију, легије је сачекао ужасан призор. Сви зилоти, заједно са својим породицама извршили су самоубиство. Јосиф наводи чак и говор Елеазара бен Јаира, њиховог вође, како је боље бити мртав, него римски роб. Тако је Масада, иако пораз, постала симбол јудејског пркоса и одиграла битну улогу у националном наративу повратка у земљу 1948. године. У нашем историографском дискурсу Масада се пореди са „јеврејским Косовским бојем“ или „Битком за Аламо“ у Тексасу. Ипак, данашња историографија критички је настројена према овом наративу. Пре пада Јерусалима, беснео је грађански рат између зилота и умерених Јудеја који су хтели мир са Римом, док су ови потоњи били бескомпромисни. Након насељавања у Масади су чак побили све сународнике у оближњој оази, Еин-Гедију, и опљачкали их, само зато што нису хтели да им се придруже. На самом крају, самоубиство као чин пркоса није део било какве библијске праксе. Опхрван мислима о овом месту и свему што се у њему збило, стадох који минут баш на северном зиду на обронку планине у делу некадашње Иродове палате. Баш ту се Ирод башкарио у кади док су његови сународници горели на сунцу градећи његове мегаломанске пројекте. Осиромашена земља коју је оставио иза себе проузроковала је тензије са Римљанима које су водиле у отворену побуну, рат и погибао. Историја је, по ко зна који пут, показала како незајажљивост и разврат воде у пропаст, а такође колико су сви тоталитарни системи рањиви и нестабилни након смрти вође. Вратих се на западну ивицу Масаде. Поглед ми је лутао на другу обалу Мртвог мора, на јорданску страну. Док је сунце залазило, приметих мало насеље Зоар, библијски Сигор, у које утече Лот. Рекоше да у близини леже и рушевине Содома. И би вече и би јутро, дан шести. [VII] Узвишење које са истока надгледа стари град и које је поприште многих догађаја поменутих у Светом Писму назива се Маслинска гора. На њој се налазе бројне цркве и манастири као и чувени Гетсимански врт у којем се Христос молио у дан Јудине издаје док су апостоли спавали (Мт 26, 34-55). Руска црква Свете Марије Магдалине са својим златним куполама упадљив је драгуљ Гетсиманског врта. До улаза у цркву из уске уличице воде степенице кроз прелеп врт који одржавају сестре овог манастира чинећи да изгледа попут некадашњег Едена. Манастир је изградио руски цар Александар IIIкрајем 19. века, а данас у овој светињи живе бројне монахиње. Литургију је служио један јеромонах и јерођакон, док је са певнице допирао славопој до танчина усклађеног хора сестара. Након Литургије упутих се ка старом граду. Ушао сам у град кроз чувену улицу Виа Долороса којом је по предању Христос носио крст до Голготе, тј. данашње Цркве Гроба Господњег која је удаљена око 600 метара. Сама улица била је једна од главних западних рута Елиа Капитолине односно римског насеља насталог на рушевинама Јерусалима после 70. године. Сматра се да је улица задржала руту претходног пута од преториума односно Пилатовог суда до Голготе. Дошавши до јерменске цркве на крају улице, заокренух ка Храмској гори. Након проласка кроз шаренило уске наткриљене улице у којој су се начичкали бројни дућани, изађох на плато испред Зида плача. Зид плача или другачије звани Западни зид један је од ретких остатака Јерусалима из Христовог времена. Он представља једини сачувани део зида које је изградио Ирод као један од потпорних зидова некадашњег Храма. Данас је једно од најсветијих места за Јевреје, али само најсветије место за њих налази се изнад (иза) зида где је некада био јудејски Храм. Пажњу ми је привукао огроман број људи у молитви испред зида. Једни су држали руку на зиду читајући псалме или друго штиво, други су загрљени певали и играли испред њега. Данас се иза Зида плача налази џамија Ал-Акса и представља трећи по реду најсветији простор у исламу. Изградили су је калифи из династије Омајада што је чини једном од најстаријих исламских светиња. У предању сунитског ислама, то је управо место са којег се Мухамед вазнео у небо. Данас овај простор представља тачку спорења између Јевреја и Палестинаца. Најсветији простор Израиља данас се налази у рукама муслимана који на њему поштују своју светињу, док је Израиљцима забрањено да уђу. Са друге стране постоје Израиљци који сматрају да је јудаизам недовршен без Храма и да Бог тражи његово обновљење. Постоје удружења која припремају сасуде Храма и архитектонске пројекте. Да ствар буде занимљивија, они бивају подржани од стране тзв. хришћанских циониста који такође сматрају да би изградња Храма довела до Другог Христовог доласка. Како би удовољио овако екстремним евангелистичким круговима, председник САД-а је преместио амбасаду у Јерусалим, дајући оваквим аспирацијама нови замах. Такав чин свакако не би се могао извршити без оштећења или чак девастације Ал-Аксе што би на ноге подигло читав исламски свет. То, свакако, није план за мир у свету. И би вече и би јутро дан седми. [VIII] Последњег дана боравка, имао сам посебан благослов да проведем ноћ у Цркви Гроба Господњег. Остајање у цркви током ноћи ради молитве и Литургије захтева ранију најаву. Тешка метална врата цркве затварају се у 21 час, а закључавају се споља тако да онај ко остане у цркви не може изаћи пре 5 сати ујутру. Тачно у 21 час, врата беху затворена, а омање лестве избачене напоље кроз окно у вратима. Попевши се на лестве, кључар споља закључава цркву и долази изјутра. Након закључавања врата у цркви је остало петнаестак људи спремних за свеноћну молитву. У параклис над Гробом улазиле су групе од по двоје-троје људи и остајале око тридесет минута како би и другима дали могућност да на овом најсветијем месту проведу неко време у молитви. У ноћи, без хиљада ходочасника, параклис је тихо стајао у свој својој величанствености. Осим благог шапата молитвеника који се понегде чуо, спокој ове светиње понекад је само на тренутак реметио бат корака дежурног монаха који је обилазио светињу. Тешко је било у неким тренуцима дубоке ноћи поверовати да се налазим на овом месту. Упркос свему, нисам осећао умор, а сан није долазио на очи. Богослужење је у великој цркви почело тачно у поноћ, службом полуноћнице, на коју се надовезало јутрење. Тихи глас монаха који је читао шестопсалмије прекрио је звук звона. Након завршетка јутрења, почела је Литургија и трајала све док прва јутарња светлост није почела да се назире на прозорима куполе. Стајах и даље са осећајем спокоја и радости у том првом и осмом дану недеље, дану васкрсења и дану који неодољиво подсећа на онај незалазни Осми који ће доћи. Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње. Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе! (Пс 122, 4.6) Извор: Теологија.нет View full Странице -
Др Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [дан четврти и дан пети]
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Долина Еном (Хином) позната је по практиковању култа Молоха који је подразумевао жртвовање деце (2Цар23, 10; 2Дн28, 3; Jeр7, 31). Такве ужасне ритуале вршили су неки безбожни израиљски цареви попут Ахаза, преузевши их из претходних хананских култова. Иначе, то је било место на којем је спаљивано смеће, јер се налазило изван тадашњег града. Слика покоља, окрутности, ватре и плача дубоко се урезало у ове представе. Како било, човека подилази језа када пролази овим местом. У време када је Аврам живео, дакле, многи су жртвовали прворођену децу. Међутим, Бог Аврамов није тражио људске жртве (Пост 22). Приповест о Авраму је након проласка кроз долину Енома добила за мене и свој географски контекст. Ово место остаје и даље некако пусто; у њему се не гради ништа иако је данас близу градског језгра. Основни циљ тог дана било је археолошко налазиште Давидов град, тачније најстарије градско језгро, датирано на месту некадашњег јевусејског града и касније на њему изграђеног Давидовог комплекса фортификације и палате. На самом улазу могао се видети потпорни зид који је држао палату на врло стрмој стени, као и темеље саме палате и кућа неких високих војних чиновника, уништених у пожару након освајања Јерусалима од стране Вавилона 586. пХ. Најзанимљивији део комплекса су свакако водени тунели откривени тек пре коју деценију. Наиме, Давид је освојио Јерусалим од Јевусеја, тако што је својим људима заповедио да прођу кроз цевовод (2Сам 5), односно цитаделу која је штитила једини градски извор пијаће воде – Геон (Гихон). За посетиоце су ови тунели отворени тек недавно и свакако је доживљај проћи туда. Међутим, круна овог дана био је пролазак кроз Језекијин тунел дужине око 600 метара. Цар Језекија је још крајем 8. века пХ схватио да град не би издржао опсаду уколико не нађе начин да геонску воду задржи унутар градских зидина. Зато је наложио изградњу тунела кроз који се вода спушта кроз падину сакупљајући се у Силоамском базену. Тако је Јерусалим опстао током асирске опсаде. Сада, 2700 година после свих ових догађаја, може се ићи по уским пролазима тунела којима пролази вода све до светла на крају у Силоамској бањи (уп. Јн 9). У повратку поглед ми случајно паде на таблу са именом улице: Малки-Цедек. Поново све постаде јасно. Свештеник и цар салимски (јерусалимски), Мелхиседек, сачекао је овде Аврама са евхаристијским даровима, хлебом и вином, како би му се захвалио за победу над хананским царевима. И би вече и би јутро, дан четврти. [V] Када је свануло облачно јутро помислих, биће одличан дан за прво путовање по пустињи. Пут је водио ка манастиру св. Саве Освећеног и св. Георгија Хозевита, затим ка Јерихону и гори кушања и коначно месту крштења Христовог на Јордану. Поред аутопута могу се видети бројне бедуинске заједнице које живе слично онако како је Аврам живео на овим просторима: терају стада по овим пределима посне вегетације, тек понегде начичканим неким жбуном и упорно, поред све тешкоће, одбијају да се одрекну номадског начина живота. Уласком у дубину јудејске пустиње схватих да се овај крајолик није много променио од времена када је Свети Сава боравио у Светој Земљи. У дубини кањона по имену Вади Келт лежи манастир св. Георгија Хозевита. Приљубљен уз стену попут ластавичјег гнезда, слично и Лаври св. Саве Освећеног, неодољиво ме је подсетило на испосницу Св. Саве код манастира Студенице на обронцима Радочела. Дошао сам до закључка да је, осим Свете Горе, Свети Сава управо овде налазио обрасце по којима је градио и друге задужбине у Србији. Тако је делић Свете Земље још у његово време пренесен у Рашку те и ми данас осећамо духовну корист од његовог оновременог ходочашћа. Јудејска пустиња у близини манастира Св. Георгија била је и место скривања Давида од Саула. Сматра се да је стих из 23. Псалма настао овде: „Ако прођем и посред долине смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“. Даље, убрзо након манастира Св. Георгија наставили смо ка Лаври Св. Саве Освећеног. Захваљујући добром пријатељу Денијелу, православном Американцу, који често посећује и дарива овај манастир и који је свој мир нашао у Светој Земљи, братство нам је широм отворило врата. Од самог улаза јасно се осећа да је ово простор молитве и подвига више од једног и по миленијума. Након силаска низ степенице са десне стране су мошти оснивача Лавре, Св. Саве Освећеног. Као млад монах, отшелник, крајем 5. века одлази у пустињу и убрзо се к њему стичу бројни искушеници и братство. Манастир је са горње стране опасан јаким зидинама које је изградио цар Јустинијан, а са друге стране га од потенцијалних освајача дели долина Кедрона. У уском кедронском кањону и током лета жубори поток праћен танком зеленом линијом жбуња и другог растиња. На другој стрмој страни кањона налазе се бројне испоснице, пећине, у којима су се монаси вековима молили за спасење света. Манастири јудејске пустиње посути су и моштима монаха који су страдали током персијске инвазије на Палестину 614. г. У једном од параклиса скоро на највишој тачки манастира налази се келија Св. Јована Дамаскина изнад које је изграђен параклис. Св. Јован је након службе у Дамаску и чудесног избављења Богородице Тројеручице, дошао у ову Лавру. Иако врло образован, на самом почетку монашког подвига чисти нужнике и ради друге тешке и рекло би се „неодостојне“ послове. Касније, пише низ химнографских дела, инкорпорирајући хришћански садржај у древне античке песничке форме попут јампског триметра (трипеснеца) и канона. Већина наше данашње црквене химнографије потиче са места на којем сам стајао. Просто је невероватно налазити се на месту почивања једног од највећих хришћанских мислилаца и писаца. Самим уласком у манастир осећа се да њихова близина овом месту није ишчезла и да је благослов њихових молитава и даље ту. Братство Лавре прати најстрожији типик. Службе почињу полуноћницом у поноћ, настављају се јутрењем и литургијом све до раних јутарњих часова. То је тзв. саваитски типик. Обрадовао сам се када сам чуо да су се братству на послушању придружила и два искушеника из Србије. Након пријатног разговора са њима и са једним руским монахом полако смо кренули даље уз благослов игумана и његове бројне дарове. Спуштање са јудејског побрђа у долину Јерихона пратило је и нагло повишење температуре. Јерихон се налази испод нивоа мора и представља „џеп“ заробљеног топлог ваздуха. Преко целе године топлији је од већине палестинских градова у просеку од неколико степени. Међутим, пошто је богат подземним изворима, односно, пошто је само подручје оаза, укусне урме из овог краја познате су у читавом свету. Из подножја рушевина древног Јерихона поглед се пружа на Гору кушања. Како је дан одмицао врућина је у пустињи била све интензивнија. Јара се дизала од врућег камења док је сунце немилосрдно пржило. Сваки корак ка манастиру на врху Горе био је све тежи. Управо је ово било место четрдесетодневног поста Господњег. У неиздрживој жеги као да се поново чују речи: „реци да камење ово хлебови постану“. Први врху Горе кушања, приљубљен уз стрму стену налазио се православни манастир. Попевши се на Гору, поглед сезаше ка величанственој Јерихонској долини, а у измаглици пустињске жеге титрали су врхови околних далеких брегова. Примио нас је средовечни монах и подсетио на јеванђељске речи: „Опет узе га ђаво и показа му сва царства овога света и славу њихову и рече му: све ово ћу ти дати ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: иди од мене сотоно, јер стоји написано: Господу Богу својему клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4). Боравак на Гори кушања оставио је велики утисак, али и умор. Ипак, остао је још један циљ пред нама: место крштења Христовог на Јордану. До места води аутопут ка престоници краљевине Јордан и некадашњем попришту рата између Израела и Јордана (1967), који је са леве и са десне стране окружен непотпуно очишћеним минским пољима. На самом месту крштења налази се граница између Израела и Јордана. Прилаз води постоји са обе стране и чувају га војници. Место у реци је означено конопом са бовама а преко њега се не сме прећи, јер би се тиме прешло преко државне границе. Данас више цркава има са јорданске него са израелске стране, јер јорданске власти дозвољавају градњу због многих ходочасника. Сама река Јордан бејаше некад моћна, данас, пак, драстично мањег обима и протока. Ова пијаћа вода која истиче из Тиверијског језера пропала би уколико би се улила у Мртво море, те је Израиљци искористе за пиће и пољопривреду много пре него што отече. Од некадашње реке остало је, рекло би се, омање језерце које се пуни када Израиљци пусте неку од брана. Бројни ходочасници, нарочито православни, погружавају се у реци подсећајући се на библијске догађаје, као и на догађај сопственог крштења. У оближњој радњи може се купити бели стихар за погружавање. Многи свештеници певају тропар Богојављења док ходочасници трократно урањају. Занимљиво је да се управо неких двадесетак километара од овог места налазио Хирбет Кумран, односно некадашња есенска заједница позната по многим ритуалима очишћења којих су се држали, а такође ово је било и често место проповеди Св. Јована Крститеља. У том врелом летњем дану мало шта је причинило такво задовољство као урањање у воду Јордана. Освежен погружавањем, приметих да сунце полако залази и да група лагано креће. Пођох са неким осећајем мира. И би вече и би јутро, дан пети. Извор: Теологија.нет -
Др Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [дан четврти и дан пети]
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
На путу до следећег циља пролазио сам поред долине Еном (Хином). У грчким преводима ова долина се назива Геена, на арапском Џехенем, на српском – пакао. Сам поглед на ову не тако велику удолину, ту и тамо покривену неким зеленилом уопште није одавао слику Ада. Питао сам се, чему је овај простор дуговао такве представе? Долина Еном (Хином) позната је по практиковању култа Молоха који је подразумевао жртвовање деце (2Цар23, 10; 2Дн28, 3; Jeр7, 31). Такве ужасне ритуале вршили су неки безбожни израиљски цареви попут Ахаза, преузевши их из претходних хананских култова. Иначе, то је било место на којем је спаљивано смеће, јер се налазило изван тадашњег града. Слика покоља, окрутности, ватре и плача дубоко се урезало у ове представе. Како било, човека подилази језа када пролази овим местом. У време када је Аврам живео, дакле, многи су жртвовали прворођену децу. Међутим, Бог Аврамов није тражио људске жртве (Пост 22). Приповест о Авраму је након проласка кроз долину Енома добила за мене и свој географски контекст. Ово место остаје и даље некако пусто; у њему се не гради ништа иако је данас близу градског језгра. Основни циљ тог дана било је археолошко налазиште Давидов град, тачније најстарије градско језгро, датирано на месту некадашњег јевусејског града и касније на њему изграђеног Давидовог комплекса фортификације и палате. На самом улазу могао се видети потпорни зид који је држао палату на врло стрмој стени, као и темеље саме палате и кућа неких високих војних чиновника, уништених у пожару након освајања Јерусалима од стране Вавилона 586. пХ. Најзанимљивији део комплекса су свакако водени тунели откривени тек пре коју деценију. Наиме, Давид је освојио Јерусалим од Јевусеја, тако што је својим људима заповедио да прођу кроз цевовод (2Сам 5), односно цитаделу која је штитила једини градски извор пијаће воде – Геон (Гихон). За посетиоце су ови тунели отворени тек недавно и свакако је доживљај проћи туда. Међутим, круна овог дана био је пролазак кроз Језекијин тунел дужине око 600 метара. Цар Језекија је још крајем 8. века пХ схватио да град не би издржао опсаду уколико не нађе начин да геонску воду задржи унутар градских зидина. Зато је наложио изградњу тунела кроз који се вода спушта кроз падину сакупљајући се у Силоамском базену. Тако је Јерусалим опстао током асирске опсаде. Сада, 2700 година после свих ових догађаја, може се ићи по уским пролазима тунела којима пролази вода све до светла на крају у Силоамској бањи (уп. Јн 9). У повратку поглед ми случајно паде на таблу са именом улице: Малки-Цедек. Поново све постаде јасно. Свештеник и цар салимски (јерусалимски), Мелхиседек, сачекао је овде Аврама са евхаристијским даровима, хлебом и вином, како би му се захвалио за победу над хананским царевима. И би вече и би јутро, дан четврти. [V] Када је свануло облачно јутро помислих, биће одличан дан за прво путовање по пустињи. Пут је водио ка манастиру св. Саве Освећеног и св. Георгија Хозевита, затим ка Јерихону и гори кушања и коначно месту крштења Христовог на Јордану. Поред аутопута могу се видети бројне бедуинске заједнице које живе слично онако како је Аврам живео на овим просторима: терају стада по овим пределима посне вегетације, тек понегде начичканим неким жбуном и упорно, поред све тешкоће, одбијају да се одрекну номадског начина живота. Уласком у дубину јудејске пустиње схватих да се овај крајолик није много променио од времена када је Свети Сава боравио у Светој Земљи. У дубини кањона по имену Вади Келт лежи манастир св. Георгија Хозевита. Приљубљен уз стену попут ластавичјег гнезда, слично и Лаври св. Саве Освећеног, неодољиво ме је подсетило на испосницу Св. Саве код манастира Студенице на обронцима Радочела. Дошао сам до закључка да је, осим Свете Горе, Свети Сава управо овде налазио обрасце по којима је градио и друге задужбине у Србији. Тако је делић Свете Земље још у његово време пренесен у Рашку те и ми данас осећамо духовну корист од његовог оновременог ходочашћа. Јудејска пустиња у близини манастира Св. Георгија била је и место скривања Давида од Саула. Сматра се да је стих из 23. Псалма настао овде: „Ако прођем и посред долине смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“. Даље, убрзо након манастира Св. Георгија наставили смо ка Лаври Св. Саве Освећеног. Захваљујући добром пријатељу Денијелу, православном Американцу, који често посећује и дарива овај манастир и који је свој мир нашао у Светој Земљи, братство нам је широм отворило врата. Од самог улаза јасно се осећа да је ово простор молитве и подвига више од једног и по миленијума. Након силаска низ степенице са десне стране су мошти оснивача Лавре, Св. Саве Освећеног. Као млад монах, отшелник, крајем 5. века одлази у пустињу и убрзо се к њему стичу бројни искушеници и братство. Манастир је са горње стране опасан јаким зидинама које је изградио цар Јустинијан, а са друге стране га од потенцијалних освајача дели долина Кедрона. У уском кедронском кањону и током лета жубори поток праћен танком зеленом линијом жбуња и другог растиња. На другој стрмој страни кањона налазе се бројне испоснице, пећине, у којима су се монаси вековима молили за спасење света. Манастири јудејске пустиње посути су и моштима монаха који су страдали током персијске инвазије на Палестину 614. г. У једном од параклиса скоро на највишој тачки манастира налази се келија Св. Јована Дамаскина изнад које је изграђен параклис. Св. Јован је након службе у Дамаску и чудесног избављења Богородице Тројеручице, дошао у ову Лавру. Иако врло образован, на самом почетку монашког подвига чисти нужнике и ради друге тешке и рекло би се „неодостојне“ послове. Касније, пише низ химнографских дела, инкорпорирајући хришћански садржај у древне античке песничке форме попут јампског триметра (трипеснеца) и канона. Већина наше данашње црквене химнографије потиче са места на којем сам стајао. Просто је невероватно налазити се на месту почивања једног од највећих хришћанских мислилаца и писаца. Самим уласком у манастир осећа се да њихова близина овом месту није ишчезла и да је благослов њихових молитава и даље ту. Братство Лавре прати најстрожији типик. Службе почињу полуноћницом у поноћ, настављају се јутрењем и литургијом све до раних јутарњих часова. То је тзв. саваитски типик. Обрадовао сам се када сам чуо да су се братству на послушању придружила и два искушеника из Србије. Након пријатног разговора са њима и са једним руским монахом полако смо кренули даље уз благослов игумана и његове бројне дарове. Спуштање са јудејског побрђа у долину Јерихона пратило је и нагло повишење температуре. Јерихон се налази испод нивоа мора и представља „џеп“ заробљеног топлог ваздуха. Преко целе године топлији је од већине палестинских градова у просеку од неколико степени. Међутим, пошто је богат подземним изворима, односно, пошто је само подручје оаза, укусне урме из овог краја познате су у читавом свету. Из подножја рушевина древног Јерихона поглед се пружа на Гору кушања. Како је дан одмицао врућина је у пустињи била све интензивнија. Јара се дизала од врућег камења док је сунце немилосрдно пржило. Сваки корак ка манастиру на врху Горе био је све тежи. Управо је ово било место четрдесетодневног поста Господњег. У неиздрживој жеги као да се поново чују речи: „реци да камење ово хлебови постану“. Први врху Горе кушања, приљубљен уз стрму стену налазио се православни манастир. Попевши се на Гору, поглед сезаше ка величанственој Јерихонској долини, а у измаглици пустињске жеге титрали су врхови околних далеких брегова. Примио нас је средовечни монах и подсетио на јеванђељске речи: „Опет узе га ђаво и показа му сва царства овога света и славу њихову и рече му: све ово ћу ти дати ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: иди од мене сотоно, јер стоји написано: Господу Богу својему клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4). Боравак на Гори кушања оставио је велики утисак, али и умор. Ипак, остао је још један циљ пред нама: место крштења Христовог на Јордану. До места води аутопут ка престоници краљевине Јордан и некадашњем попришту рата између Израела и Јордана (1967), који је са леве и са десне стране окружен непотпуно очишћеним минским пољима. На самом месту крштења налази се граница између Израела и Јордана. Прилаз води постоји са обе стране и чувају га војници. Место у реци је означено конопом са бовама а преко њега се не сме прећи, јер би се тиме прешло преко државне границе. Данас више цркава има са јорданске него са израелске стране, јер јорданске власти дозвољавају градњу због многих ходочасника. Сама река Јордан бејаше некад моћна, данас, пак, драстично мањег обима и протока. Ова пијаћа вода која истиче из Тиверијског језера пропала би уколико би се улила у Мртво море, те је Израиљци искористе за пиће и пољопривреду много пре него што отече. Од некадашње реке остало је, рекло би се, омање језерце које се пуни када Израиљци пусте неку од брана. Бројни ходочасници, нарочито православни, погружавају се у реци подсећајући се на библијске догађаје, као и на догађај сопственог крштења. У оближњој радњи може се купити бели стихар за погружавање. Многи свештеници певају тропар Богојављења док ходочасници трократно урањају. Занимљиво је да се управо неких двадесетак километара од овог места налазио Хирбет Кумран, односно некадашња есенска заједница позната по многим ритуалима очишћења којих су се држали, а такође ово је било и често место проповеди Св. Јована Крститеља. У том врелом летњем дану мало шта је причинило такво задовољство као урањање у воду Јордана. Освежен погружавањем, приметих да сунце полако залази и да група лагано креће. Пођох са неким осећајем мира. И би вече и би јутро, дан пети. Извор: Теологија.нет View full Странице -
Ненад Живковић: Између једностраности и свеобухватности теологије: размишљања о вечном Јеванђељу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Истоветни стихови коришћени су и у филму америчког режисера Џима Џармуша Мртав човек (Dead man, 1995), који је Џармушов омаж Блејку. У поеми и у филму они су, наравно, део одређеног контекста чија би се мисаона или идејна позадина могла поистоветити. И док поема почиње[1] очигледним супротстављањем различитих схватања Христа, у Џармушовом филму су ови стихови изговорени у контексту супротстављања расној и верској нетрпељивости оправдане управо самозадовољном припадношћу једној хришћанској заједници. Да парафразирам Блејкове стихове који се у поеми убрзо надовезују на горе наведене: обе стране заснивају своја убеђења на Библији коју редовно читају, али док једна страна у њој види бела слова, друга види црна. Речи „Визија Христа коју ти видиш је највећи непријатељ моје визије [Христа]“ не могу, чини ми се, а да не оставе утисак на некога ко изучава и учи се теологији – богословљу. Теологија, као што је на овом сајту већ писано, заправо представља „људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту.“ Наравно да се притом ради о разради тог одговора и растумачењу, покушају јаснијег разумевања Божијег откривења у целокупној његовој садржини. Али, у једном ширем смислу, може бити баш у оном академском, неизоставан део теологије је и оно што је у наведеном тексту названо „теолошка археологија“, односно „критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим.“ То, међутим, значи да теологија за једног „обичног“ или боље речено просечног (овај опис не садржи вредносно одређење) верника, такозваног активног члана Цркве (ово је по себи плеоназам, јер никакав други члан Цркве, једне конкретне евхаристијске заједнице, не постоји осим активног), може да буде превише тј. преплављујућа. Овде бих поново указао на речи цитиране на почетку овог текста. Када сам их први пут чуо нисам познавао контекст у којем су оригинално написане, али су ме тада, као и данас, снажно асоцирале на несугласје горе описане теологије и онога што бисмо могли назвати базом Цркве (поменути просечан верник). Неретко се у „обичним“ црквеним оквирима може наићи на незадовољство или једноставно на неразумевање теолошког садржаја па чак и њеног смисла. Теологији се, као компликованој, као нејасној и неприступачној углавном супротставља један много јаснији систем састављен од конкретних правила опхођења и понашања (на одређени начин постити, ово или оно чинити тј. не чинити итд.), али и од нешто јаснијих и крутих – а може се додати и упрошћенијих – представа Бога и Божијег откривења (Бог „надзорник“ је, чини се, умногоме конкретнија представа од Бога родитеља који изнад свега безусловно воли; зашто је то тако тј. да ли је то можда културолошки условљено, друго је питање). Делује да такав приступ неретко има више успеха и већу моћ привлачења, него што то има теолошки израз који тежи да пружи једну свеобухватну слику. Проблем је, условно речено, у томе што је она вишедимензионална и пуна директних и индиректних противречности (почевши од Светог Писма Старог и Новог Завета). Узмимо за један аналогни пример изглед пуног Месеца на ноћном небу. Оно што ми без неког озбиљнијег напора реално видимо јесте један светао круг, понегде мало прошаран нешто тамнијим нијансама. Међутим, ми сада знамо да то није круг, већ једно велико небеско тело сферичног облика које се истовремено са Земљом окреће те смо у стању да видимо само једну, увек исту, страну Месеца. Али сам Месец је више од тога што ми тек тако, голим оком, видимо. Тако да осим тога што он другачије делује издалека, него изблиза, потребни су и неки додатни напори и напредак (у овом случају технолошки) како би људи на Земљи могли да виде цео Месец те како би могли да створе једну свеобухватну слику о њему. (Наравно да се овде не ради о поређењу Бога и Његовог откривења са Месецом, већ само о једном лакше применљивом примеру, употребљеним у сврху аргумента.) Другим речима, у зависности од угла посматрања, ширине хоризонта као и самих способности и уложеног напора посматрача могуће је појмити да оно што се јавља противречним заправо јесте једна јединствена, али обимна Целина – у овом случају Божије откривење. Међутим, поједностављена, односно једнодимензионална (осакаћена?), али од стране појединих црквених ауторитета (духовник, старац, свештеник, епископ) предата верзија Божијег откривења, као и од истих „ауторитета“ задате координате живљења у Цркви, с једне, и напор теологије да буде свеобухватна, с друге стране, налазе се на супротним половима једне исте релације. Има више аспеката овог проблема. Нека овде буде указано на један међу њима, а то је, најпростије речено, банализација. Она иде руку под руку са подилажењем верницима, што да се они тобож не би оптерећивали некаквом „високом теологијом“, што да би се, можда, избегла потенцијална неугодна питања на која није могуће дати једноставан (кратак) одговор. Поред тога, на овај начин се и подупире напред поменуто неразумевање теологије међу верницима. (То истовремено доприноси учвршћењу дистанце односно релације ауторитет – потчињени.) Можда је, у једном историјском периоду, било неопходно свести садржај хришћанске благе вести и сву њену блиставу обимност (свеобухватност) на баналну релацију ваља (се) – не ваља (се) (као и на 4 велика поста, исповести и причешћа итд.), али за окамењеност таквог приступа данас нема никаквог изговора. Црквена проповед (било у ужем смислу као литургијска, било у ширем смислу као мисија окренута ка споља) не може да не буде теолошка, не може да не буде теологија – богословље. А богословље не може да буде једнодимензионално, скамењено и затворено. Јер ако је тј. када је такво, оно изневерава свој смисао као егзистенцијално тумачење Божијег присуства у људској историји – Божијег откривења – будући да не само да не успева да обухвати целину тог откривења, већ, што је много погубније, ни не покушава. Последица таквог, једнодимензионалног, приступа јесте, изражено језиком Новога завета, да оно бива млако (Отк. 3, 15–16) те пре или касније буде испљунуто односно замењено неким сурогатом (у нашим приликама то је често национални или неки мистични завереничко-синкретистички сурогат). Додатна последица је и немогућност да се прихвати слобода човека и простор за теолошко промишљање и истраживање не само као тумачења Божијег откривења, већ и као трагања. То неприхватање води до искључивања и денунцирања свега што није део њиме предвиђеног једномислија. О тако схваћеном појму једномислија и из њега извирућем (a стварном стању ствари неодговарајућем) концепту теологије, односно хришћанства, такође је писано на Теологија.нет. Као што је тамо већ речено, Оци, канони, па и само Предање, нису један јединствени монолит. Напротив, они су неретко и противречни што указује на њихову искуствену позадину, условљену датим (временским, научним, културолошким итд.) контекстом. Стога се не може ни теологија нити проповед подвргнути поменутом једномислију, јер се она на тај начин, између осталог, банализује. Ми смо сви, у наше време, позвани да трагамо, да промишљамо, да созерцавамо, да (се) истовремено преиспитујемо и да у све то укључимо искуство живота какав данас познајемо. Све ово, у ствари, значи да се у теолошком промишљању и истраживању не могу правити уступци и да оно не може бити унапред одређено, прописано и на тај начин „сакрализовано“. То исто тако значи и да верници не морају, да не смеју бити „поштеђени“ теологије. Јер, проблем није да постоје, да још једном парафразирам стихове наведене на почетку овог текста, различите, супротстављене визије Христа, али је проблем ако оне не могу да се сретну, суоче, комуницирају и упознају, а да се притом међусобно не пониште. --------------------------------------------------------------------- [1] Будући да је поема нађена у фрагментима у Блејковој бележници и за живота није била објављена, не постоји консензус о поретку лиричких целина. У објављеним верзијама ови стихови се некад налазе на самом почетку, али су углавном уврштени у почетни део поеме. Извор: Теологија.нет -
Ненад Живковић: Између једностраности и свеобухватности теологије: размишљања о вечном Јеванђељу
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
The vision of Christ that thou dost see Is my vision’s greatest enemy. William Blake, The Everlasting Gospel (1808–1818) Наведени цитат потиче од енглеског литерарног и ликовног ствараоца и мислиоца (на његовом гробу стоји једноставно: „песник-сликар“) Вилијема Блејка (1757–1827). Ови стихови део су Блејкове за живота недовршене поеме „Вечно Јеванђеље“, у којој он полемички опева своје виђење истинског садржаја и учинка Христове проповеди – вечног Јеванђеља (сама синтагма узета је из Отк. 14, 6) и критику црквеног ауторитета свога времена. Истоветни стихови коришћени су и у филму америчког режисера Џима Џармуша Мртав човек (Dead man, 1995), који је Џармушов омаж Блејку. У поеми и у филму они су, наравно, део одређеног контекста чија би се мисаона или идејна позадина могла поистоветити. И док поема почиње[1] очигледним супротстављањем различитих схватања Христа, у Џармушовом филму су ови стихови изговорени у контексту супротстављања расној и верској нетрпељивости оправдане управо самозадовољном припадношћу једној хришћанској заједници. Да парафразирам Блејкове стихове који се у поеми убрзо надовезују на горе наведене: обе стране заснивају своја убеђења на Библији коју редовно читају, али док једна страна у њој види бела слова, друга види црна. Речи „Визија Христа коју ти видиш је највећи непријатељ моје визије [Христа]“ не могу, чини ми се, а да не оставе утисак на некога ко изучава и учи се теологији – богословљу. Теологија, као што је на овом сајту већ писано, заправо представља „људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту.“ Наравно да се притом ради о разради тог одговора и растумачењу, покушају јаснијег разумевања Божијег откривења у целокупној његовој садржини. Али, у једном ширем смислу, може бити баш у оном академском, неизоставан део теологије је и оно што је у наведеном тексту названо „теолошка археологија“, односно „критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим.“ То, међутим, значи да теологија за једног „обичног“ или боље речено просечног (овај опис не садржи вредносно одређење) верника, такозваног активног члана Цркве (ово је по себи плеоназам, јер никакав други члан Цркве, једне конкретне евхаристијске заједнице, не постоји осим активног), може да буде превише тј. преплављујућа. Овде бих поново указао на речи цитиране на почетку овог текста. Када сам их први пут чуо нисам познавао контекст у којем су оригинално написане, али су ме тада, као и данас, снажно асоцирале на несугласје горе описане теологије и онога што бисмо могли назвати базом Цркве (поменути просечан верник). Неретко се у „обичним“ црквеним оквирима може наићи на незадовољство или једноставно на неразумевање теолошког садржаја па чак и њеног смисла. Теологији се, као компликованој, као нејасној и неприступачној углавном супротставља један много јаснији систем састављен од конкретних правила опхођења и понашања (на одређени начин постити, ово или оно чинити тј. не чинити итд.), али и од нешто јаснијих и крутих – а може се додати и упрошћенијих – представа Бога и Божијег откривења (Бог „надзорник“ је, чини се, умногоме конкретнија представа од Бога родитеља који изнад свега безусловно воли; зашто је то тако тј. да ли је то можда културолошки условљено, друго је питање). Делује да такав приступ неретко има више успеха и већу моћ привлачења, него што то има теолошки израз који тежи да пружи једну свеобухватну слику. Проблем је, условно речено, у томе што је она вишедимензионална и пуна директних и индиректних противречности (почевши од Светог Писма Старог и Новог Завета). Узмимо за један аналогни пример изглед пуног Месеца на ноћном небу. Оно што ми без неког озбиљнијег напора реално видимо јесте један светао круг, понегде мало прошаран нешто тамнијим нијансама. Међутим, ми сада знамо да то није круг, већ једно велико небеско тело сферичног облика које се истовремено са Земљом окреће те смо у стању да видимо само једну, увек исту, страну Месеца. Али сам Месец је више од тога што ми тек тако, голим оком, видимо. Тако да осим тога што он другачије делује издалека, него изблиза, потребни су и неки додатни напори и напредак (у овом случају технолошки) како би људи на Земљи могли да виде цео Месец те како би могли да створе једну свеобухватну слику о њему. (Наравно да се овде не ради о поређењу Бога и Његовог откривења са Месецом, већ само о једном лакше применљивом примеру, употребљеним у сврху аргумента.) Другим речима, у зависности од угла посматрања, ширине хоризонта као и самих способности и уложеног напора посматрача могуће је појмити да оно што се јавља противречним заправо јесте једна јединствена, али обимна Целина – у овом случају Божије откривење. Међутим, поједностављена, односно једнодимензионална (осакаћена?), али од стране појединих црквених ауторитета (духовник, старац, свештеник, епископ) предата верзија Божијег откривења, као и од истих „ауторитета“ задате координате живљења у Цркви, с једне, и напор теологије да буде свеобухватна, с друге стране, налазе се на супротним половима једне исте релације. Има више аспеката овог проблема. Нека овде буде указано на један међу њима, а то је, најпростије речено, банализација. Она иде руку под руку са подилажењем верницима, што да се они тобож не би оптерећивали некаквом „високом теологијом“, што да би се, можда, избегла потенцијална неугодна питања на која није могуће дати једноставан (кратак) одговор. Поред тога, на овај начин се и подупире напред поменуто неразумевање теологије међу верницима. (То истовремено доприноси учвршћењу дистанце односно релације ауторитет – потчињени.) Можда је, у једном историјском периоду, било неопходно свести садржај хришћанске благе вести и сву њену блиставу обимност (свеобухватност) на баналну релацију ваља (се) – не ваља (се) (као и на 4 велика поста, исповести и причешћа итд.), али за окамењеност таквог приступа данас нема никаквог изговора. Црквена проповед (било у ужем смислу као литургијска, било у ширем смислу као мисија окренута ка споља) не може да не буде теолошка, не може да не буде теологија – богословље. А богословље не може да буде једнодимензионално, скамењено и затворено. Јер ако је тј. када је такво, оно изневерава свој смисао као егзистенцијално тумачење Божијег присуства у људској историји – Божијег откривења – будући да не само да не успева да обухвати целину тог откривења, већ, што је много погубније, ни не покушава. Последица таквог, једнодимензионалног, приступа јесте, изражено језиком Новога завета, да оно бива млако (Отк. 3, 15–16) те пре или касније буде испљунуто односно замењено неким сурогатом (у нашим приликама то је често национални или неки мистични завереничко-синкретистички сурогат). Додатна последица је и немогућност да се прихвати слобода човека и простор за теолошко промишљање и истраживање не само као тумачења Божијег откривења, већ и као трагања. То неприхватање води до искључивања и денунцирања свега што није део њиме предвиђеног једномислија. О тако схваћеном појму једномислија и из њега извирућем (a стварном стању ствари неодговарајућем) концепту теологије, односно хришћанства, такође је писано на Теологија.нет. Као што је тамо већ речено, Оци, канони, па и само Предање, нису један јединствени монолит. Напротив, они су неретко и противречни што указује на њихову искуствену позадину, условљену датим (временским, научним, културолошким итд.) контекстом. Стога се не може ни теологија нити проповед подвргнути поменутом једномислију, јер се она на тај начин, између осталог, банализује. Ми смо сви, у наше време, позвани да трагамо, да промишљамо, да созерцавамо, да (се) истовремено преиспитујемо и да у све то укључимо искуство живота какав данас познајемо. Све ово, у ствари, значи да се у теолошком промишљању и истраживању не могу правити уступци и да оно не може бити унапред одређено, прописано и на тај начин „сакрализовано“. То исто тако значи и да верници не морају, да не смеју бити „поштеђени“ теологије. Јер, проблем није да постоје, да још једном парафразирам стихове наведене на почетку овог текста, различите, супротстављене визије Христа, али је проблем ако оне не могу да се сретну, суоче, комуницирају и упознају, а да се притом међусобно не пониште. --------------------------------------------------------------------- [1] Будући да је поема нађена у фрагментима у Блејковој бележници и за живота није била објављена, не постоји консензус о поретку лиричких целина. У објављеним верзијама ови стихови се некад налазе на самом почетку, али су углавном уврштени у почетни део поеме. Извор: Теологија.нет View full Странице -
Др Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [дан други и дан трећи]
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Шетња је водила ка Цркви рођења Христовог у Витлејему. На улазу у Цркву направљена су упадљиво мала, тзв. уска врата или врата скрушености. Претходна велика врата зазидана су како Турци не би улазили коњима унутра. Након чекања у реду са осталим поклоницима уђох у Пећину рођења Господњег. И поред свих икона и кандила, овај простор је и даље упечатљиво скромно обиталиште за Цара Васељене. То само показује меру снисхођења Сина Божијег, дајући притом меру скромности по којој треба људи да се равнају. Витлејемску пространу базилику коју је подигао цар Јустинијан (565) на темељу старије Константинове цркве, красе прелепи мозаици из тог доба. Један од њих заслужан је што црква није срушена за време упада Персијанаца 614. године, јер је освајач био задивљен мозаиком три мудраца са истока који су дошли да се поклоне Христу: на капама су носили знаке зороастријског свештенства, а и сами су потицали из Персије. Задивљујуће је да је упркос земљотресима и бурној историји ове земље, црква опстала од Јустинијановог времена у истом стању. Испод цркве налази се комплекс делимично повезаних пећина. Многе од њих послужиле су као катакомбна уточишта првих хришћана за време гоњења, а у једној од њих је и блажени Јероним је преводио Вулгату. Комплекс пећина није карактеристичан само за овај део Витлејема, већ постоји и у његовом предграђу, сада већ варошици која се на њега наслања – по имену Баит Џала. У овом насељу налазе се две православне цркве чији су већински већински верници православни Палестинци. У једној од поменутих пећина крили су се од стражи Јосиф и Марија од Иродовог прогона пре него су продужили ка Пећини рођења. Ту је настала Богородичина црква. Недалеко од ње налази се пећина-испосница Св. Николе који је боравио у Светој Земљи пре Првог васељенског сабора, а и на том месту изграђена је прелепа црква. Свештеник светониколске цркве говорио је о значају Св. Николе за заједницу. Ретко када сам присуствовао таквом сведочењу о чудима овог светитеља. Почев од приповести о исцељењима и појављивањима овог угодника Божијег па све до улоге светитеља у очувању цркве, становништва и насеља током израелско-јорданског рата (1967). Црква се налазила тачно између позиција ове две војске, а упркос гранатирању и ватри није била озлеђена ни она ни њени верници. На крову цркве нађене су бројне неексплодиране гранате. Током његовог надахнутог казивања остао сам скоро нем пред силом Божијом која се кроз овог светитеља излила на ово место. Баит Џала је, највероватније, локација библијског топонима Гило. Када је Авесалом дигао устанак против оца, цара Давида, Ахитофел Гилоњанин (из Гилоа), пришао је на Авесаломову страну (2Сам 15-17). Недалеко од цркве налазе се, такође, археолошке ископине за које се сматра да су остаци асирског логора који је учествовао у опсади Јерусалима под Сенахиримом (Санхерибом) око 702. г. пре Христа. Након молитве цара Језекије, добрих савета пророка Исаије и Божије интервенције, асирска војска се распала и разишла (највероватније због ширења болести), а Јерусалим је био спасен рушења (1Цар 19). Како откривам ова места, сви ови догађаји се некако као коцкице слажу у велики мозаик домостроја Божијег спасења. Она верно преносе трагове библијских казивања и сведоче јасно о Божијем уласку у историју људи. Оно што хришћане Палестине, нарочито Баит Џале тишти, јесте што ходочасници често пролазе поред њих, целивајући света места, немајући притом никакву свест о реалном животу људи у овој земљи. Као да у читавој тој трци да се што више светиња целива, понекад заборавимо на живе људе. То су ми потврдили и пријатељи који овде живе. Вече се завршава поновним проласком поред зида. Док крећем ка чекпоинту прати ме глас мујезина који позива на намаз и размишљам о та два потпуно различита и супротстављена наратива Палестинаца и Израиљаца о истој земљи и историји коју деле. То је нешто што становницима Балкана свакако није непознато. Са једне стране је израиљски наратив oзиду као борби против исламског екстремизма и бомбаша самоубица, а са друге стране палестински наратив о апартхејду и прогону. Скучен у тим сокацима, међу чувеним Бенксијевим графитима некако осећам сву рацепљеност и тескобу људи који овде живе. Питао сам се како је то могуће за земљу која је место Рођења и Васкрсења Христовог? А онда се одговор сам нуди: да ли је могуће успоставити Еден на месту где је Христос распет? И би вече и би јутро, дан други. Тантур институт у којем се одржавала научна конференција налази се на узвишењу тачно изнад пута за Витлејем. Изграђен је на месту некадашње средњевековне малтешке болнице, која је служила као коначиште и помоћ на путу ходочасника од Јерусалима ка Витлејему и Хеврону, а од читавог древног комплекса остала је само кула која је служила за одбрану. Чини се да jeсваки камен Свете Земље сведок неке древну повести. Институт окружује прелеп врт као и редови маслина. Са куле се пружа поглед на Витлејем, Баит-Џалу и Иродиум – огромну палату на узвишењу коју је изградио Ирод – јудејско-идумејски владар познат по окрутности. Размишљао сам о једном податку који сам чуо током конференције: након речи Бог, најчешћа реч у Библији је цар(ство). Даље, један од учесника конференције је на основу тога износио тезу да се читава Библија од Постања до Откривења може читати као приповест о Царству Божјем. Наиме, Цар васељене, Бог, ствара свет и предаје га на управу човеку као свом савладару (еденски савез). Међутим, грех узрокује одвајање човека од Бога те тиме угрожава, односно узурпира Царство. Упркос свему, Бог не одустаје од човека и успоставља са њим низ нових савеза: са Нојем, Аврамом, Јаковом све до Мојсија и Савеза са целим Израиљем. Након тога се успоставља давидовски савез који се заснива на изабрању и помазању царева уједињене монархије. Непоштовање овог савеза доводи до слома монархије и прогона у Вавилон. Након тога, ступа Нови Савез и Дух који силази-помазује Христа показује га као истинског цара јудејског односно Месију, као онога ко ће обновити Царство победом над смрћу и тиме обновити савез из Едена (Нови Адам). Након Вазнесења, Дух Свети се излива на апостоле и пројављује ово новоуспостављено Царство све до данашњих дана, а за његово потпуно испуњење гледамо ка есхатону. У међувремену, сунце лагано зађе иза обронака Баит-Џале, а светиљке витлејемске се упалише. И би вече и би јутро, дан трећи. Извор: Теологија.нет -
Др Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [дан други и дан трећи]
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Палестински бус 234 возио је до чекпоинта за прелазак на Западну обалу. Зауставио се поред самог зида сачињеног од високих и непробојних бетонских блокова, који се некако злокобно уздижу изнад сваког посматрача. На врху стоји бодљикава жица, камере и страже. Осећај нелагоде на кратко се разагнао погледом на дечака који је, из мени непознатих разлога, држао српску заставицу. Можда се у овом углу света нашао неко ко је у нашу репрезентацију веровао и после испадања или су му се једноставно свиделе боје? Потпуно необјашњиво. Након провера, иза зида, чекало ме је познато лице које нисам видео годинама и обузе ме радост. Шетња је водила ка Цркви рођења Христовог у Витлејему. На улазу у Цркву направљена су упадљиво мала, тзв. уска врата или врата скрушености. Претходна велика врата зазидана су како Турци не би улазили коњима унутра. Након чекања у реду са осталим поклоницима уђох у Пећину рођења Господњег. И поред свих икона и кандила, овај простор је и даље упечатљиво скромно обиталиште за Цара Васељене. То само показује меру снисхођења Сина Божијег, дајући притом меру скромности по којој треба људи да се равнају. Витлејемску пространу базилику коју је подигао цар Јустинијан (565) на темељу старије Константинове цркве, красе прелепи мозаици из тог доба. Један од њих заслужан је што црква није срушена за време упада Персијанаца 614. године, јер је освајач био задивљен мозаиком три мудраца са истока који су дошли да се поклоне Христу: на капама су носили знаке зороастријског свештенства, а и сами су потицали из Персије. Задивљујуће је да је упркос земљотресима и бурној историји ове земље, црква опстала од Јустинијановог времена у истом стању. Испод цркве налази се комплекс делимично повезаних пећина. Многе од њих послужиле су као катакомбна уточишта првих хришћана за време гоњења, а у једној од њих је и блажени Јероним је преводио Вулгату. Комплекс пећина није карактеристичан само за овај део Витлејема, већ постоји и у његовом предграђу, сада већ варошици која се на њега наслања – по имену Баит Џала. У овом насељу налазе се две православне цркве чији су већински већински верници православни Палестинци. У једној од поменутих пећина крили су се од стражи Јосиф и Марија од Иродовог прогона пре него су продужили ка Пећини рођења. Ту је настала Богородичина црква. Недалеко од ње налази се пећина-испосница Св. Николе који је боравио у Светој Земљи пре Првог васељенског сабора, а и на том месту изграђена је прелепа црква. Свештеник светониколске цркве говорио је о значају Св. Николе за заједницу. Ретко када сам присуствовао таквом сведочењу о чудима овог светитеља. Почев од приповести о исцељењима и појављивањима овог угодника Божијег па све до улоге светитеља у очувању цркве, становништва и насеља током израелско-јорданског рата (1967). Црква се налазила тачно између позиција ове две војске, а упркос гранатирању и ватри није била озлеђена ни она ни њени верници. На крову цркве нађене су бројне неексплодиране гранате. Током његовог надахнутог казивања остао сам скоро нем пред силом Божијом која се кроз овог светитеља излила на ово место. Баит Џала је, највероватније, локација библијског топонима Гило. Када је Авесалом дигао устанак против оца, цара Давида, Ахитофел Гилоњанин (из Гилоа), пришао је на Авесаломову страну (2Сам 15-17). Недалеко од цркве налазе се, такође, археолошке ископине за које се сматра да су остаци асирског логора који је учествовао у опсади Јерусалима под Сенахиримом (Санхерибом) око 702. г. пре Христа. Након молитве цара Језекије, добрих савета пророка Исаије и Божије интервенције, асирска војска се распала и разишла (највероватније због ширења болести), а Јерусалим је био спасен рушења (1Цар 19). Како откривам ова места, сви ови догађаји се некако као коцкице слажу у велики мозаик домостроја Божијег спасења. Она верно преносе трагове библијских казивања и сведоче јасно о Божијем уласку у историју људи. Оно што хришћане Палестине, нарочито Баит Џале тишти, јесте што ходочасници често пролазе поред њих, целивајући света места, немајући притом никакву свест о реалном животу људи у овој земљи. Као да у читавој тој трци да се што више светиња целива, понекад заборавимо на живе људе. То су ми потврдили и пријатељи који овде живе. Вече се завршава поновним проласком поред зида. Док крећем ка чекпоинту прати ме глас мујезина који позива на намаз и размишљам о та два потпуно различита и супротстављена наратива Палестинаца и Израиљаца о истој земљи и историји коју деле. То је нешто што становницима Балкана свакако није непознато. Са једне стране је израиљски наратив oзиду као борби против исламског екстремизма и бомбаша самоубица, а са друге стране палестински наратив о апартхејду и прогону. Скучен у тим сокацима, међу чувеним Бенксијевим графитима некако осећам сву рацепљеност и тескобу људи који овде живе. Питао сам се како је то могуће за земљу која је место Рођења и Васкрсења Христовог? А онда се одговор сам нуди: да ли је могуће успоставити Еден на месту где је Христос распет? И би вече и би јутро, дан други. Тантур институт у којем се одржавала научна конференција налази се на узвишењу тачно изнад пута за Витлејем. Изграђен је на месту некадашње средњевековне малтешке болнице, која је служила као коначиште и помоћ на путу ходочасника од Јерусалима ка Витлејему и Хеврону, а од читавог древног комплекса остала је само кула која је служила за одбрану. Чини се да jeсваки камен Свете Земље сведок неке древну повести. Институт окружује прелеп врт као и редови маслина. Са куле се пружа поглед на Витлејем, Баит-Џалу и Иродиум – огромну палату на узвишењу коју је изградио Ирод – јудејско-идумејски владар познат по окрутности. Размишљао сам о једном податку који сам чуо током конференције: након речи Бог, најчешћа реч у Библији је цар(ство). Даље, један од учесника конференције је на основу тога износио тезу да се читава Библија од Постања до Откривења може читати као приповест о Царству Божјем. Наиме, Цар васељене, Бог, ствара свет и предаје га на управу човеку као свом савладару (еденски савез). Међутим, грех узрокује одвајање човека од Бога те тиме угрожава, односно узурпира Царство. Упркос свему, Бог не одустаје од човека и успоставља са њим низ нових савеза: са Нојем, Аврамом, Јаковом све до Мојсија и Савеза са целим Израиљем. Након тога се успоставља давидовски савез који се заснива на изабрању и помазању царева уједињене монархије. Непоштовање овог савеза доводи до слома монархије и прогона у Вавилон. Након тога, ступа Нови Савез и Дух који силази-помазује Христа показује га као истинског цара јудејског односно Месију, као онога ко ће обновити Царство победом над смрћу и тиме обновити савез из Едена (Нови Адам). Након Вазнесења, Дух Свети се излива на апостоле и пројављује ово новоуспостављено Царство све до данашњих дана, а за његово потпуно испуњење гледамо ка есхатону. У међувремену, сунце лагано зађе иза обронака Баит-Џале, а светиљке витлејемске се упалише. И би вече и би јутро, дан трећи. Извор: Теологија.нет View full Странице -
Др Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [дан први]
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
„Пет шекела!“ рече возач тзв. „палестинског аутобуса“ и наплати карту до старог града. Већ током самог прилаза станици пажњу ми привукоше моћне зидине Јерусалима које са свих страна опасују његово старо језгро. Данашњи зид је, заправо, из отоманског периода (16. век) и од тада је, упркос бројним ратовима, остао прилично добро очуван. Ипак, бурна историја града може се читати и кроз ожиљке на његовим старијим зидинама, сада скоро сасвим урушених, али местимично препознатљивим. Након пролаза кроз Џафа капију са десне стране уздижу се три Иродове куле подигнуте да чувају град и његову палату на Сиону. Након рушења Јерусалима од стране Римске империје 70. године по Христу, цитадела је служила као римска касарна, те зато није уништена. Уосталом, сам поглед на куле требало је да покаже како је римска војска успела да савлада и такву препреку. Око цитаделе су се временом формирале јудејска и јерменска четврт. Пут ме је водио је лево ка улици Јерусалимске патријаршије. Помало скривена, у уској јерусалимској уличици откривала је само свој улаз који је био означен заставом са чувеним симболом слова фи и таф. Оба слова део су акронима Филекос Тафос што значи Чувари Гроба (Господњег). То је знак који се може препознати на свим православним манастирима и црквама који јој припадају. Међутим, циљ те вечери водио је до Цркве Гроба Господњег, а већ од самог уласка у њу застаје дах. Са десне стране улаза налазе се степенице које воде на Голготу, тачније у параклис изграђен на стени Распећа, а испод ње се налази Адамова капела. У подножју Голготе, тачно наспрам улаза налази се Плоча помазања, место где је Христос помазан и повијен након Страдања. Испред сваке светиње стоје редови ходочасника како би их целивали, а највећи је пред Црквом Св. Гроба, омањом грађевином изнад Христовог гроба на само тридесетак метара од Плоче помазања која се често назива „кувуклија“. На самој Плочи помазања верници стављају крстове, иконе и бочице са уљем. Археолошка ископавања испод цркве показала су да је ту заиста било гробље и да је центар града тада био померен ка Сиону, дакле ка данашњег јужном делу старог града, а овај део је био ван града, гробље и стратиште разбојника. Иако је место данас непрепознатљиво, нема сумње да је у питању аутентично место страдања, помазања и Гроба. Све ове светиње некада су биле распоређене у више мањих цркава, а данас су део целовитог здања издељеног на веће цркве и параклисе. Овај огроман комплекс дели више хришћанских заједница: Јерусалимска патријаршија којој и припада параклис изнад Св. Гроба, Јерменска, Грузијска, Етиопска, Коптска, Римокатоличка црква и друге. Договор коме тачно шта припада, када и где ће се тачно служити службе, куда ће литије ићи, а да једни другима не сметају, постигнут је дугим историјским процесом. Прве цркве на овим светим местима подигао је цар Константин и то једну базилику, ротонду над Гробом и ограђено двориште које их повезује. Била је запаљена током персијске инвазије, али не и срушена. Током првих исламских освајања Јерусалима, захваљујући калифу Омару који је поштовао ове светиње, није била рушена. Упркос земљотресима и другим недаћама црква је одолевала времену, али у периоду конзервативних муслиманских владара из фатимидске династије, сравњена је са земљом (11. в). Први потези обнове кренули су током владавине Константина Мономаха, а завршени су тек 1149. за време крсташа. Садашњи изглед комплекса са својим луковима и материјалима одаје архитектуру 12. века. Упркос рушењу, овај простор је и даље, некако, замрзнут у времену. Пристигао сам прилично касно у Цркву, те је број ходочасника који су долазили у организованим турама почео нагло да опада. Тренутак осаме пред само затварање Цркве био је тако спокојан и драгоцен. У параклису пред Голготском стеном остало је неколико људи. Изнад саме стене стајао је крст, а параклис са фрескописом осветљавали су жишци кандила. Пред крстом клечао је и усрдно се молио један Етиопљанин, а једна жена стајала је мало удаљеније затворених очију изговарајући речи молитве. „И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест коштурница, дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцке; и сјеђаху ондје те га чуваху.“ Читајући речи Писма та највећа драма историје спасења поново се тако живо одиграва пред очима, као да је човек и сам очевидац, овога пута утолико интензивније што стопала стоје на земљи на којој се то десило. Као и сваког Великог Петка, човек се просто скрушава пред патњом, страдањем и трпљењем Исуса из Назарета. На овом месту као да и даље одјекују речи римског капетана: „Заиста беше овај Син Божији!“ Полако се упутих да целивам и Гроб. Испред улаза седео је један православни монах и окретао бројаницу. Дадох му имена која су многи пријатељи тражили да се помињу на овом светом месту. Присетих се како у Јеванђељу стоји да је ту онај младић у белом рекао мироносицама: „Не плашите се, Исуса тражите Назарећанина распетога; уста, није овдје, ево мјесто где га метнуше.“ Испред мене, у самој средини цркве, празан Гроб:jедини Гроб на свету у којем не пребива смрт, једини Гроб из којег избија живот и једини Гроб који даје смисао постојању. И би вече и би јутро, дан први. Извор: Теологија.нет-
- 1
-
-
- јерусалиму
- дана
- (и још 5 )
-
Др Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [дан први]
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Пробудих се тачно изнад Тел-Авива, а поглед кроз минијатурно прозорско окно давао је прилично интересантан призор. Јарко сунце обасјавало је јасно издељене блокове зградaи скоро савршено уређене плантаже и аутопутеве. Подамном се пружала једна сређена земља са медитеранско-пустињским пејсажом. Од аеродрома Бен-Гурион до Јерусалима вожња је трајала мање од једног часа. Желећи да искористим и прво поподне по доласку, брзо сместих ствари у институту где сам био смештен и упутих се ка старом граду. „Пет шекела!“ рече возач тзв. „палестинског аутобуса“ и наплати карту до старог града. Већ током самог прилаза станици пажњу ми привукоше моћне зидине Јерусалима које са свих страна опасују његово старо језгро. Данашњи зид је, заправо, из отоманског периода (16. век) и од тада је, упркос бројним ратовима, остао прилично добро очуван. Ипак, бурна историја града може се читати и кроз ожиљке на његовим старијим зидинама, сада скоро сасвим урушених, али местимично препознатљивим. Након пролаза кроз Џафа капију са десне стране уздижу се три Иродове куле подигнуте да чувају град и његову палату на Сиону. Након рушења Јерусалима од стране Римске империје 70. године по Христу, цитадела је служила као римска касарна, те зато није уништена. Уосталом, сам поглед на куле требало је да покаже како је римска војска успела да савлада и такву препреку. Око цитаделе су се временом формирале јудејска и јерменска четврт. Пут ме је водио је лево ка улици Јерусалимске патријаршије. Помало скривена, у уској јерусалимској уличици откривала је само свој улаз који је био означен заставом са чувеним симболом слова фи и таф. Оба слова део су акронима Филекос Тафос што значи Чувари Гроба (Господњег). То је знак који се може препознати на свим православним манастирима и црквама који јој припадају. Међутим, циљ те вечери водио је до Цркве Гроба Господњег, а већ од самог уласка у њу застаје дах. Са десне стране улаза налазе се степенице које воде на Голготу, тачније у параклис изграђен на стени Распећа, а испод ње се налази Адамова капела. У подножју Голготе, тачно наспрам улаза налази се Плоча помазања, место где је Христос помазан и повијен након Страдања. Испред сваке светиње стоје редови ходочасника како би их целивали, а највећи је пред Црквом Св. Гроба, омањом грађевином изнад Христовог гроба на само тридесетак метара од Плоче помазања која се често назива „кувуклија“. На самој Плочи помазања верници стављају крстове, иконе и бочице са уљем. Археолошка ископавања испод цркве показала су да је ту заиста било гробље и да је центар града тада био померен ка Сиону, дакле ка данашњег јужном делу старог града, а овај део је био ван града, гробље и стратиште разбојника. Иако је место данас непрепознатљиво, нема сумње да је у питању аутентично место страдања, помазања и Гроба. Све ове светиње некада су биле распоређене у више мањих цркава, а данас су део целовитог здања издељеног на веће цркве и параклисе. Овај огроман комплекс дели више хришћанских заједница: Јерусалимска патријаршија којој и припада параклис изнад Св. Гроба, Јерменска, Грузијска, Етиопска, Коптска, Римокатоличка црква и друге. Договор коме тачно шта припада, када и где ће се тачно служити службе, куда ће литије ићи, а да једни другима не сметају, постигнут је дугим историјским процесом. Прве цркве на овим светим местима подигао је цар Константин и то једну базилику, ротонду над Гробом и ограђено двориште које их повезује. Била је запаљена током персијске инвазије, али не и срушена. Током првих исламских освајања Јерусалима, захваљујући калифу Омару који је поштовао ове светиње, није била рушена. Упркос земљотресима и другим недаћама црква је одолевала времену, али у периоду конзервативних муслиманских владара из фатимидске династије, сравњена је са земљом (11. в). Први потези обнове кренули су током владавине Константина Мономаха, а завршени су тек 1149. за време крсташа. Садашњи изглед комплекса са својим луковима и материјалима одаје архитектуру 12. века. Упркос рушењу, овај простор је и даље, некако, замрзнут у времену. Пристигао сам прилично касно у Цркву, те је број ходочасника који су долазили у организованим турама почео нагло да опада. Тренутак осаме пред само затварање Цркве био је тако спокојан и драгоцен. У параклису пред Голготском стеном остало је неколико људи. Изнад саме стене стајао је крст, а параклис са фрескописом осветљавали су жишци кандила. Пред крстом клечао је и усрдно се молио један Етиопљанин, а једна жена стајала је мало удаљеније затворених очију изговарајући речи молитве. „И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест коштурница, дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцке; и сјеђаху ондје те га чуваху.“ Читајући речи Писма та највећа драма историје спасења поново се тако живо одиграва пред очима, као да је човек и сам очевидац, овога пута утолико интензивније што стопала стоје на земљи на којој се то десило. Као и сваког Великог Петка, човек се просто скрушава пред патњом, страдањем и трпљењем Исуса из Назарета. На овом месту као да и даље одјекују речи римског капетана: „Заиста беше овај Син Божији!“ Полако се упутих да целивам и Гроб. Испред улаза седео је један православни монах и окретао бројаницу. Дадох му имена која су многи пријатељи тражили да се помињу на овом светом месту. Присетих се како у Јеванђељу стоји да је ту онај младић у белом рекао мироносицама: „Не плашите се, Исуса тражите Назарећанина распетога; уста, није овдје, ево мјесто где га метнуше.“ Испред мене, у самој средини цркве, празан Гроб:jедини Гроб на свету у којем не пребива смрт, једини Гроб из којег избија живот и једини Гроб који даје смисао постојању. И би вече и би јутро, дан први. Извор: Теологија.нет View full Странице -
Ретко која од прича које нам је Христос оставио као меку храну за разумевање Царства Небеског је тако недвосмислена и јасна као прича коју слушамо на Литургији ове недеље. Цар, господар, сређује рачуне. Каса се изпразнила и он мора да наплати заостале дугове поданика. Креће од великих дужника. У Старом веку они који нису могли да издржавају своју породицу били су продавани у робље или су сами себе продавали кад више нису могли да испуне своје финансијске обавезе. Већ то кад погледамо из данашње перспективе буди нам приличну нелагодност. Колико људи данас не успева да дође до позитивног финансијског функционисања, тоне у дугове, колико је оних који се тихо сами продају у робље јер немају другог излаза. То људима ломи вољу, смањује снагу. Роб нема право да се буни. У старим демократијама роб није имао право да гласа. Данас ту постоји разлика - баш зато што је роб, контролисан, има право да учествује у нововековној демократији... Вратимо се Христовој причи. Господар нема друго решење да наплати огроман дуг од повереника него да и њега и његову жену и децу прода у робље и тако намири ако не цео, онда већину дуга. Господарев поданик пада му пред ноге и моли га да сачека мало и обећава да ће пронаћи новац. И цар се сажали. Пусти дужника, па му чак и опрости дуг кад види колико је овај заиста очајан и да нема како да врати дуг. Е, сад. Кад, некада богати царев поданик изађе на слободу, он и даље нема новца. Крене да прикупља новац од својих дужника. Од свог другара покушава да наплати дуг несравњиво мањи од онога колико се он задужио код Господара. Другар му очајан пада пред ноге и слично као што је недавно овај молио пред Господарем, моли одлагање исплате дуга. Помиловани од Господара бива немилосрдан према свом другу и баца га у тамницу док га неко не откупи. Њихови заједнички другари виде шта се десило и растужени одлазе да све пријаве Господару. Разгневљен Господар позива незахвалног и злог слугу којем је опростио дуг а да овај није сматрао да свом пријатељу опрости много мањи дуг. Баци га мучитељима док родбина или већ ко не нађу паре да га откупе. "Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова", завршава причу Христос. Прилично недвосмислено. Али Христос на почетку не каже да је ово прича о казни и паклу, него прича о Царству Небеском. Царство Небеско се гради овде на земљи праштањем. Једино што ми обећавамо Богу у молитви "Оче наш", молећи га за сва добра, је праштање: " ...и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим". Ако не праштамо, како смо обећали, све остало је потпуно шупље калкулантско мољакање. Не стајање пред Богом и разговор са Њим. Није увек лако праштати, али онај ко уме да прашта, гради овде Царство Небеско. Већ овде, на земљи се усељава у Царство Небеско. Доводи Царство Небеско међу људе. Пребива и овде у Царству Небеском. Свако нека се запита - уме ли да прашта? Да ли прашта? Да ли шири Царство Небеско међу људима? Праштати не значи уводити релативност у све. Прашта се ономе над којим имаш силу. Савладаном противнику, дужнику, неком ко те је повредио, оштетио, а сад је пред твојим ногама, имаш моћ да о њему одлучујеш, неког од кога си тренутно или трајно јачи. Прашта се и оном ко те је само увредио, јер је штету нанео само твојој сујети и тиме ти заправо учинио услугу. Праштање свакоме, иако њему твој опроштај ништа не значи, може понекад бити самопреварни знак духовне отмености али и кукавичлука, опортунизма. Идеал јесте опростити свима све, али ретки су велики људи који то искрено могу. Старац Вукашин из Клепаца опрашта зликовцу који га мучи, али зато што је заиста јачи од њега. Пред собом види болест. Имитативне пречице понекад могу да воде у гордост. Ако можете - да, опростите свима све. Али треба добро себе испитати да ли је то искрено. Они који опраштају јачима од себе а не опраштају слабијима лажу саме себе. Они заправо не умеју да праштају. Свакоме је нешто опроштено, Од Бога или од људи. А не праштају они који се нису покајали,они који нису захвални због тога што им је опроштено. Ако се озбиљно загледамо у наша срца - свако ће наћи понешто што треба да му опросте Бог и људи. Ако види да му није опроштено треба да моли опроштај, а ако осећа да му је опроштено, треба да запечати то захвалношћу и одбацивањем пута који га води у исту грешку. И треба да прашта свима којима је потребан опроштај. Иначе ће пострадати, од Бога и људи, а за то ће бити сам одговоран. Можда је једини озбиљан разлог да се неко не причести на Светој Литургији то да је приступа Путиру, а да није опростио свима којима је могао. Па и себи. Ако желимо Царство Божије, Царство Небеско, вечност љубави и потпуности - праштајмо. Од срца, не само на речима. Задобијајући Царство Небеско од Господара добијамо га и за оне око нас. А потребно је само да - опростимо. Извор
-
Ево ме већ неко време у манастиру. Служим на службама које се у мојој парохији ређе служе. Вечерње, јутрење, часови... Манастир Тврдош као и велики број наших манастира посебна је светиња и место ходочашћа. Сад током лета долази баш велики број ходочасника. Углавном Срби и Руси, али има и Италијана и других нација. Полуголи, опијени од сунца које сабирају по црногорским и далматинским плажама па се на улазу у манастир огрћу реда ради, сви са апаратима и мобилним телефонима, али и они који сатима аутобусом путују из Босне или Србије да обиђу светиње Херцеговине и Старе Херцеговине. Манастири ће увек бити велика инспирација хришћанима. Место посебног сведочења, место интензивног сусрета са Богом и светошћу. Место где се људима чини да могу да додирну Царство Божије. Лепо је молити се сваки дан и ујутро и увече. Доноси мир и чува смисао дневних послова и радњи. Молимо се за цео свет. Молимо се посебно и за многострадалне православне хришћане са Косова и Метохије... Али, ево данас - Литургија. Не да се поредити са уобичајеним молитвама. Светлост светости изнутра испуни човека и сви наши сусрети током дана бивају њом осветљени. А додир с Богом је најближи, потпун. Лепо је обилазити манастире, али светост се у пуноћи може пронаћи на Литургији у свакој сеоској и градској цркви. Заборављамо да је Литургија извор светости и да је чак и ходочашће из наших кревета до најближе цркве већ довољно. А да без тога ходамо стално у сенци. И да без тога ни не умемо да будемо заједно, срасли у свети организам - а тако да свако од нас буде више свој. Сутра ме овде у манастиру чека и једно крштење. У Литургији. Има ли нешто даље и више! Раст свете породице у светлости! Извор
-
Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом. Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети. Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили? Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих. Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање? Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то. А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа. Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом? Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало! И комунизам је настао због тог преварног обећања. Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова! "Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу." "Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи. Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије. Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј. Колика је наша вера? Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо? Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким? Поделимо - биће довољно за све нас. Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима.
-
Свештеник Ненад Илић: Пет хлебова и две рибе
Поуке.орг инфо је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Христос је са пет хлебова и две рибе нахранио окупљени народ. Чудо. Много познато. Као ретко које - забележено у сва четири Јеванђеља. Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом. Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети. Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили? Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих. Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање? Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то. А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа. Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом? Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало! И комунизам је настао због тог преварног обећања. Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова! "Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу." "Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи. Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије. Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј. Колика је наша вера? Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо? Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким? Поделимо - биће довољно за све нас. Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима. View full Странице -
НЕНАД ЈЕЗДИЋ: Ја сам бре домаћин, због себе и Србије, а не због Европске уније! Глумац Ненад Јездић присуствовао је откривању споменика браћи Соколовић - Мехмед-паши и Светом Макарију у Андрићграду. Човек посебног кова који ретко даје интервјуе одговара може ли братски загрљај, идеја коју спомеником промовише Кустурица, да се прими на подручју у коме много лакше функционише братски нож, као и где је данас наше место у односу на Европску унију и свет. Незаобилазна тема било је и Светско првенство. Од судије Соренсена до судије Бриха, од недосуђеног аута на СП у кошарци у Турској до много озбиљнијих ствари, сустиже нас неправда за неправдом. Је ли то усуд малих народа, или смо и сами криви за то? – И правда и неправда, ако смо христијанизовани и ако смо људи са исконским учењем и поуком у срцу, долазе од Бога. И неправду треба тумачити као прави повод и разлог да правду у себи пронађемо. Не бојим се претерано неправде, немоћан сам пред неправдом, по слабости људској, али се не бојим те врсте неправде, већ у њој видим разлог за рад на себи и изазов. Неправда би, чини ми се, била много већа ако сам ја неправедан. То је исконска неправда, јер на њу једино могу истински да утичем. Ако су други неправедни према мени, то би требало само да ме приведе правди и сопственој снази. Сопственој правди и у расуђивању и о мом владању и понашању. Некако ми трпимо неправду зато што можда не можемо да препознамо шта је то правда, шта је оно што је правда у нама самима, шта је оно што ми треба да деламо и чинимо. Када је пресудио судија, та неправда нас је много заболела. Како сте се ви осећали? – Достојанствено! У мом унутрашњем животу моја репрезентација је победила. Јадна је радост и ништавна је ако је настала у лажи. И када видим такву победу или неправду, то ми је само потврда да неправде овог света нису неправде, да су пролазности. То је тако, не треба то да нас поремети. Као што нас је у протеклим деценијама неправда доводила у велика искушења – неправда других ка нама. Живели смо синдром напуштеног мужа који воли, који стреми, који хоће брак, који изгара за заједницу, за љубав, а сви око нас су били неверне жене. Камо среће да смо их пустили да иду с милим богом, такве неверне курветине какви су били, а ми да видимо да успоставимо свој живот, да не губимо време на стварање живота са неверним женама. За споменик у Андрићграду Матија Бећковић каже да је један од највећих подвига српске вере. Може ли братски загрљај, идеја коју спомеником промовише Кустурица, да се прими на овом подручју у коме много боље функционише братски нож? – Ово је још једна потврда истинског познања правде. Не да сеиримо данас овде над историјом коју су имали и оставили нам патријарх Макарије Соколовић и Мехмед-паша Соколовић, не да ликујемо над тим појмом конвертитства или већ чега, него да будемо лидери у исповедању истинске правде и исконске братске истине. Па ко хоће да чује, нек чује. Али, муслимани са овог подручја су наша браћа. Брат је брату брат. После свега, ја нисам достојан да о томе дискутујем. Много је патње, много страдања, неправде које је некоме другом нанета и ја интимно нисам ти „други“. Али ми морамо бити лидери, овај народ, овдашњи, мора бити лидер у исповедању врлине, мора бити лидер у толеранцији, лидер у братству. Не причам о југословенству. Проблем Срба је био управо што су били највећи Југословени. Али морамо бити највећи људи и највећа браћа. Дати пример својим делањем. Велико искушење и страдање тражи велико владање. У СРБИЈИ МОРА ЧОВЕК ЧОВЕКУ ДА БУДЕ ЧОВЕК Не поредим себе са Кустурицом. Јасно ми је шта он хоће са Мећавником, са Андрићградом, са свим својим пројектима… И сам сам у сличном. Наравно, све ће то бити камерније, Емир има бољу комуникацију са светом без кога то не може. Са људима. За неке ствари су потребни људи. Није Емир Милораду неки присан ортак, он је њему човек, и овај је њему човек, неке ствари се десе и са емоцијама кад осетиш да ниси сам. Ја знам шта то значи. Ја имам људе на које се ослањам у свом пројекту горе и не стидим се да то признам. Треба ли да им будем нечовек? Ја разумем зашто Кустурица данас потенцира име Милорада Додика, зашто са њим проводи поподне, зато што овај то заслужује. Дрво на дрво, а човек на човека. И тај рат треба да добијемо – да у Србији човек човеку буде човек! Сад сте се вратили са Старог Брода, видели место страшног страдања… – Враћају се сцене страдања, тих жена и девојака које скачу у Дрину… Бог је велики, и истина је у Бога, и ја верујем да је Бог душе свих страдалих спасао и удомио у месту светлом. Каква бесмислица би била живот после неправде када би смисао туђег страдања било ново страдање. Верујем у снагу свог народа јер, да не верујем, не бих му ни припадао на начин на који припадам. То су врлине које смо заборавили, а које можемо да задобијемо приљежним, постојаним животом. Ми се дичимо и гордимо снагом свог бића, и ратничком и физичком, менталном и замисли, духовном снагом. Кажемо за себе да смо небески народ. Е, управо кроз векове које живимо и постојимо од нас се увек тражила та снага. Натприродна и небеска. Пази, то је велика ствар и борба. Неки су ратовали стварно и буквално, а неки ће у себи тражити ту снагу и ратовати сами са собом. И први и други су страдалници. Тај рат као народ морамо да добијемо. Рат са својим злом. Неко ће копати ров, а неко ће заорати бразду, па ће ораница бити његов ров, неко ће радити цео дан на сунцу зато што га само рад води ка ослобођењу, а други ће на истом том сунцу да терају Швабе преко Цера и Дрине… И, то је све страдање, труд. Рат јесте увек освајање неких кота, а ми у свом животу данас треба да видимо које су то коте, где је Кајмакчалан сада… Шта је твој, мој, његов Кајмакчалан. У рату је то најједноставније, у животу најделикатније. Мој Кајмакчалан је моја кућа, моја породица, моја деца, моја жена, мој живот и моја светиња… Моја земља… То је мој Кајмакчалан, ја верујем у то. Не само да верујем, ја покушавам и желим да живим то. Као што Кустурица изгара овде у својим намерама. Мој први послодавац, сада могу рећи мој пријатељ, рекао ми је једном приликом да, кад га буду сахрањивали, обавезно му направе отвор за обе руке и да му руке вире и штрче из сандука… Уследило је моје ћуђење, наравно?! Каже: „Да виде да ништа нисам понео у гроб.“ Шта данас да учини нормалан човек кад са насловних страна стижу вести о смрти деце од дроге, кад вриште ријалити забаве? – То су рат и борба од малопре. Општи рат. Жене и мајке које воде рат на свој начин. То су оне мајке, свете, оне које су чекале своје мужеве, своје браниче и које су продужиле овај народ. Где су сад те мајке? Где су сад и које су то мајке које ће своју децу и синове да васпитају? Прича човек данас, била је екскурзија, матурантска у Италији, и знате шта су Италијани рекли за нашу децу, српску? За наше девојке? Јако су лепе, штета што су курве! Обучене су као курве. Молим те напиши то. Не мора то Италијан да нам каже, ја то видим. А зашто? Па мушкарци то воле. Навукли су се на јефтине и дречаве пластичне играчке. Извињавам се, али ја ракију чувам у храсту и у прохрому – пластика је превазиђена, а и отменије је. Где је ту живот, где је мушкост, где приљежност, где су матерински и очински инстикти нестали? У голом пупку, у пирсингу, „буши… буши… само буши… ха-ха-ха-ха…“, каже онај деда у филму? Како мислимо ми да опстанемо? То је свети рат, рат над ратовима који ми морамо да добијемо. Има и онај тренутак који ваљда дође свакоме од нас у животу, када замолимо Бога да не товари на нас више од онога што можемо да понесемо… – Велику хипотеку сопствених речи дајем. Ја у неким тренуцима свог заноса, гордости, да прости Бог, кажем, кад помислим на чињеницу да ти Бог увек да оно што можеш да понесеш, а мени Бог није дао ни рат, ни страдање, ни патњу, ни братоубиство, али дао ми је велика искушења с друге стране, искушења супруга, оца, и поготову велика искушења пољопривредника, професионалног глумца. Ја сам глумац у оваквој Србији – једнако будала, једнако пајац, једнако кловн… Да ли вам је жао што са Кустурицом нисте радили неки глумачки пројекат… – Било би ми жао да сам радио и улубио се. Све логичне ствари које треба да се десе, десиће се, боже здравља само. Битно је да се поштујемо. Ја Емиру могу да тражим мане, али он овде велика дела ствара. Ова дела само делују као физичка, али у неком контексту су и метафизичка на крају и духовна. Више су од овога што јесте Андрићград и од онога што јесте Мећавник. Много више него што то наизглед делује. То је затварање кругова и спајање неспојивог. Ја дубоко верујем у спајање неспојивог. Навикнути смо да режисер треба да буде режисер, да глумац треба да буде само глумац, не, може режисер да буде и архитекта и грађевинац, и може глумац да буде пољопривредник и воћар и ракијаш. Кустурица је побегао из свакодневице на једно брдо, ви на друго, куд да бежи данас обичан човек? – Нека свако нађе своје брдо. По мери својој нека одабере брдо. Ја сам сигуран да никад нећу моћи да направим Андрићград и Мећавник, али ћу направити нешто другачије, а можда нећу више ништа направити. Али ћу се увек трудити да стварам, да радим, да реагујем на своје стваралачке нагоне. И свако од нас нека дође на своје брдо и са тог свог брда ће много боље познати шта значи мера труда, шта значи мера рада, мера одрицања. Нас је социјализам трајно демолирао, годинама нам је говорено да смо једнаки, а ми уопште нисмо једнаки, нико није једнак. Мој професор Предраг Бајчетић то је лепо објаснио. Радимо ми анализу лика, ја му причам вербално шта је тај карактер, одакле је кренуо, где долази, шта је по свом карактеру и које је његово место, то траје, а он ме слуша, па каже: „Покажите. Дивно сте говорили, сад ми покажите.“ Емир је то показао. Ја желим да покажем. Зар је мало Емир показао са ова два пројекта о мноштву великих филмова? Пуно је разних прича… Неки људи сањају своје снове, а ови други су будни и остварују их. Ако пропадне Европска унија, да ли ће пропасти и Србија? – Немам појма. Ја сам са својим ставовима и својим трудом и назорима, по томе што редовно бацам ђубре и најлон кесе са своје земље – одавно у Европској унији. Одавно сам у ЕУ зато што сам прокрчио коров на свом имању и засадио воће. Па највише желим да мој народ успостави везу са свим оним што је добро и исправно. Молимо вас… али нећу, бре, да клечим. Ја хоћу да будем домаћин… Не морате ви томе да ме подучавате. Како да испољим себе ако хоћете да клечим пред вама? Ми много више можемо да дамо него што можемо да узмемо од ЕУ. И то треба да буде наш став. То је домаћински став. Кад ти неко дође у кућу, иде пиле печено, па прасе, па иде пршута, па иде флаша ракије, па две киле кајмака, па преспаваш у тој кући, уштиркана постељина, чисто све, миришу дуње на ормару… Па те ујутру чека кафа, и она мирише, доручак, па си дочекан, па те испратим са живим пилетом и пуном корпом. На све начине да се изборимо и докажемо ко смо и шта смо. Шта, не разумем – како сви други могу, а ми не? Хоћете да клечим? Не. Ми треба да будемо домаћини у ЕУ. Ја сам, бре, домаћин, ја морам да будем домаћин. И то због себе, а не због ЕУ. Тај рат ми треба да добијемо!!! Шта је за вас значио тај случајни сусрет са патријархом Павлом? – Шта је значио то ћу знати кад последњи пут удахнем ваздух овога света, знаћу да ли сам, а можда ни тада нећу знати, да ли сам правилно поступио и јесам ли био достојан тог сусрета, али знам да ме је задржао у овом послу, да ме окрепио у мојим намерама да овако размишљам и да овако живим. И да верујем да се може бити на овом путу глумачком и световном, а бити богочежњив. Јер, у једном тренутку сам мислио да нема даље. Али, у какав год контекст себе да ставиш, схватиш да је стварно љубав битна, али не љубав као реч, не љубав као прописани модел понашања, не љубав као углађеност људска, него реална љубав – да будеш са људима, да живиш са људима, да су људи део тебе и да си ти део људи. Јер, ја сам слаб, мени треба љубав, као што сам ја слаб и сви су други слаби. И ако ми дођемо до те димензије љубави према другима, кроз љубав коју имамо за себе, не требају нама уније, удруживања, то је мера довољна сама себи. Извор: https://srbin.info/2018/07/01/nenad-jezdic-ja-sam-bre-domacin-zbog-sebe-i-srbije-a-ne-zbog-evropske-unije/
- 4 нових одговора
-
- 2
-
-
- филмови...
- интервјуи
- (и још 3 )
-
Презвитер Ненад Илић: О Косову између неба и земље (звучни запис)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Екипа која је радила на документарном серијалу о кључном значају Косовског предања за српски национални идентитет, одлучила је да поводом овог Видовдана постави целу серију на Јутјуб иако још увек није било њене телевизијске премијере. О свему овоме разговарали смо са свештеником Ненадом Илићем редитељем, писцем и православним публицистом. Извор: Радио Светигора -
Презвитер Ненад Илић: О Косову између неба и земље (звучни запис)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
“Косово између неба и земље“ урађен је у продукцији ОПЕТ&ОПЕТ из Београда. Текст и режију потписује свештеник Ненад Илић и Владимир Петровић. Наратор је Петар Божовић. У сериајлу учествују Милош Ковић, Мило Ломпар, Слободан Антонић, Срђан Шљукић, Никола Пејаковић, Александра Павићевић, Горан Радовановић, Мухарем Баздуљ, монахиња Ирина Ђорђић, Бранислав Гојковић, Аца Селтик и многи други… Звучни запис разговора Екипа која је радила на документарном серијалу о кључном значају Косовског предања за српски национални идентитет, одлучила је да поводом овог Видовдана постави целу серију на Јутјуб иако још увек није било њене телевизијске премијере. О свему овоме разговарали смо са свештеником Ненадом Илићем редитељем, писцем и православним публицистом. Извор: Радио Светигора View full Странице -
Ненад Божовић: Политички или хришћански месијанизам?
Поуке.орг инфо је објавио/ла a Странице у Друштво
[1] Темељ месијанског ишчекивања представља специфично библијско виђење историје. За разлику од других народа који су историју схватали циклично, Израиљ је историју схватао праволинијски: историја почиње од стварања света, преко Савеза са Аврамом повезује се са Израиљем, учвршћује у Савезу под Синајем након Изласка из Египта и увођења у Обећану земљу и врхуни у последњем раздобљу, у очекивању славне будућности. У њему ће бити успостављено Царство Божије у Израиљу, а преко њега успоставиће се у целом свету. Реч месија као титула или назив потиче из Старог Завета (јевр. машијах, грч. христос). Први помазаник, односно први израиљски цар био је Саул (1Сам 9). Помазање је био символичко-ритуални чин инаугурације и вршио га је пророк. Обичан израиљски сељак је клечао док му је пророк на главу изливао уље из зделе, да би потом устајао као цар. У то време, људска лица била су опрљена сунцем, кожа сува, а маслиново уље чинило је да засијају. Оно је било скупо и драгоцено, а користило се и као козметички препарат (као и данас понекад). Изливало се на главу и лице помазаног, сливајући се низ груди, чинећи да и физички „сјаји“ пред људима. Осим физичког, сам чин помазања носио је са собом и духовну компоненту, јер након помазања Саула „силази на њега Дух Господњи“ и још се додаје: „И кад се окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце“ (1Сам 9, 6.9). Ипак, Саулова династија била је разочарење и на њено место ступа Давидова. Исто се збива и са Давидом: „Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана“. Међутим, за разлику од Саулове династије, Бог преко пророка Натана Давиду даје још једно обећање у 2Сам 7, 12-16: „Кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово“, а затим додаје: „Ја ћу му бити Отац и он ће ми бити син и тврд ће бити дом твој и царство твоје довека пред тобом, и престо ће твој стајати довека.“ Овде су важна два момента: Давидовог потомка ће Бог у једном тренутку звати Сином, а царство ће његово бити вечно. Нешто слично објављује и други псалам: на дан зацарења обећаног цара на Сиону Бог ће му се обратити речима: Ти си Син мој (Пс 2, 7). Ова Божија обећања условила су настанак тзв. династичког месијанизма. Овакво схватање месијанизма подразумевало је да ће на престо ступити неки Давидов потомак који ће у политичком смислу уз Божију подршку остварити славну будућност, који ће сломити отпор околних народа и остварити државу која ће се протезати на све крајеве света. Реалност је, међутим, изгледала сасвим другачије. Осим неколико добрих примера попут Језекије и Јосије, после Давида Библија нема много похвалних речи за његове наследнике. Међу њима је било великих идолопоклоника и апсолутиста који не поштују Закон, многи су страдали у мучким превратима, многи се нису обазирали на пророчке речи. Коначно, Јерусалим и Храм су срушени и запаљени и Давидов трон се није обновио, односно самосталност јудејске монархије више никада није у потпуности остварена, а камоли њена славна будућност. Испоставља се, фактички, да је најславније време, тј. златно доба Израиља било управо под Давидом и његовим сином Соломоном. Тако долазимо до питања: да ли је могуће да Бог није испунио своје обећање о вечном царству на чијем ће челу бити Давидов потомак? У сваком случају, сумње у Божије обећање није могло бити, па су пророци постављали питање: ако се оно није (још) историјски остварило у улози царева, на кога се онда оно односи? Поред свих историјских неуспеха и иако не на трону, Давидови потомци су преживели и њихов родослов пратимо све до Исуса из Назарета (уп. Мт 1). Међутим, месијанско очекивање се више није везивало само за династију, за цара као политичку фигуру, већ за једну посебну, изванредну личност – Месију са великим словом. Тај Месија је још увек је морао бити Давидов потомак и био је посматран као цар, али код пророка се другим терминима проширује значење речи Месија: он је Слуга Јахвеов (Ис 53) који трпи и страда. Он је мучен и злостављан, вођен на заклање, бива стрпан у гроб, невин и нем. У том смислу по први пут код пророка Исаије имамо помен Месије, слуге Јахвеовог, који треба да страда. Ипак, након страдања његова власт ће се проширити над целим светом (уп. Ис 11, 10). Даље, код пророка Данила месијанско ишчекивање повезано је са називом Син Човечији (Дан 7, 13-14) за којег се каже да ће му се дати власт и слава и царство и да његова владавина неће проћи. Захарија објављује да ће праведни и кротки цар ујахати на магарцу у Јерусалим (Зах 9, 9), а Михеј (5, 2) додаје да тај господар који ће бити у Израиљу има „изласке од почетка, од вечних времена“. Он, дакле, није само „сада“, већ је од вечности. Ипак, и поред ових пророчких речи, концепт династичког односно политичког месијанизма није ишчезао у Израиљу. Многи су Христа пре разумевали, односно ишчекивали као политичког месију, а не као скромног и страдалног. Ово се не односи само на фарисеје и књижевнике, него пре свега на оне који су Христу били најближи: апостоле. У Новом Завету се управо назив месија избегава у његовој јеврејској форми (помиње се само два пута Јн 1, 41 и 4, 25 и то у контексту разговора са Самарјанком) управо да би се избегле његове тадашње политичке конотације. Када мудраци долазе да се поклоне Христу они питају Ирода: „где је јудејски цар (василевс) који се родио?“ На те речи Ирод реагује бурно, сматрајући да је у питању политички опонент, и заповеда масакр витлејемске деце. Неразумевање Христовог идентитета на више места се показује код апостола. Оно кулминира у Петровом исповедању (Мк 8, 29) где он говори да је Исус јесте Христос, а кад му Христос каже да ће пострадати, да ће га убити и да ће трећи дан устати, Петар га одвраћа од тога. Христос му зато каже: „Иди од мене сотоно!“ желећи да му покаже да он очекује политичког месију („мисли оно што је људско“) и да је самим тим што га одвраћа од страдања противник Богу (сотона). Ово неразумевање се даље види у Мк 10 када Јаков и Јован, синови Зеведејеви, траже да у његовој слави седну њему са десне и леве стране, односно преведено данас: „кад постанеш (земаљски) цар дај да ти будемо генерал и саветник с леве и десне стране твог престола“. На ово Исус одговара: „Не знате шта иштете“. Зато у Марковом јеванђељу Исус себе ни на једном месту не назива Месијом. У том смислу ништа мање није проблематичан и израз Син Божији у новозаветно време. Римски императори су, иначе, себе сматрали синовима римских богова, па и сам тај израз такође тада има политичку конотацију. Онда се враћамо на питање од почетка: у ком смислу је онда Исус цар, односно Месија? Одговор налазимо у наративној стратегији Марковог јеванђеља. На самом почетку стоји опис Исусовог крштења – ово је сцена његове инаугурације за цара. Јован Крститељ наступа као некада пророк Самуило (или Натан), небо се отвара и Бог говори речи „Ово је Син мој“ објављујући их пред свима, а Дух Свети као голуб силази на Христа. У Књизи постања голуб Ноју носи маслинову гранчицу па је силазак голуба, односно Духа Светог, заправо, чин помазања. У том смислу је његово помазање за цара са небеса, а не од људи од маслиновог уља из зделе, при чему је пророк само сведок. Он тада прима „власт“ (exusia): следе сцене исцељења немоћних и истеривања демона из поседнутих, а вести о његовој сили путују целим Израиљем. Због његових речи многи тада долазе к њему, чак и када се налази на пустим местима. Кључне речи „Ово је Син мој“ понављају се и у сцени Преображења у Мк 9 када се показује како му се хаљине засветлеше „беље од снега“. Откривање ове светлости која иза њега „стоји“ наступа тачно након Мк 8 где се говори о неразумевању Петровом. Кулминација Христовог зацарења односно интронизације описана је Мк 15 и Мт 27. Војници му стављају скерлетну хаљину и круну од трња што су карикатурна обележја вазалног римског владара. Царски скиптар у овом случају је заправо палица којом га туку по глави. Исмевају га и тако што му се поклањају и говоре: „Здраво царе јудејски!“. Он се пење се ка узвишеном трону, на костурницу по имену Голгота. Прикуцавају га на његов престо, на крст, и стављају натпис изнад: „цар јудејски“. Зашто Христос све ово вољно трпи? Зато што је овим вољним чином и кроз овај опис израз месија-цар бива у потпуности испражњен од својег политичког контекста. Он није дошао да покори и да му служе, већ да служи. Управо у том смислу је Христос истински Цар: иако има силу божанских прерогатива да спречи сопствено страдање, он се вољно потчињава људима над којима реално има власт. Сви који верују у њега и следе га до страдања то чине слободно, а не под присилом као у случају политичког месијанизма. Царство овог Цара није политичка, већ духовна реалност. На Голготи је, дакле, интронизован страдални јудејски цар-месија, Слуга Јахвеов, а након зацарења умире. Међутим, тада по последњи пут у Јеванђељу читамо оне кључне речи: „Заиста овај човек беше Син Божији“ и то изговорене не од апостола, већ од римског капетана. У тим речима римски капетан сажима и први хришћански credo. Приповест се, наравно, тиме не завршава, већ почиње. На самом крају Марковог јеванђеља, жене наилазе на празан гроб и на тајанственог младића у белом који им каже: „Исуса тражите, Назарећанина, распетога? Уста, није овде“. Од тог тренутка шачица преплашених Јудејаца постаје снажна проповедачка група која око себе окупља све више људи, како Јудеја, тако и странаца. Глас о васкрсењу и Царству Божијем шири се на све крајеве света. Шта их је могло толико променити? Од оних разочараних и девастираних људи чији је Учитељ убијен пре три дана, који се боје и за сопствени живот и правдају пред светом (као Петар) да га не познају, постају група несаломових весника нечег сасвим неуобичајеног: васкрсења из мртвих. То би тешко могло бити, ако и сами нису били сведоци истог. [2] На самом крају треба да поставимо питање да ли је сукоб политичког и хришћанског месијанизма био везан само за новозаветно време или траје и данас? Да ли се данашњи хришћани налазе у искушењу да не препознају политички месијанизам и да заборављају на хришћански? Политички месијанизам и данас постоји у политичкој идеологији и испољава се двојако: а) кроз оправдање империјализма великих народа и држава и б) кроз ауторитаризам владара малих народа и држава. У политичком месијанизму великих империја, месија није везан само за једну личност, владара, политичара, већ се преноси на читаву нацију која има неки „месијански“ задатак. Према сопственом саморазумевању такав народ треба да изврши неку посебну „мисију“ или „позвање“ за које верују да им је управо наменио Бог. У древној историји такав пример дала је Асирија, држава са изразито милитантном идеологијом, која је осмислила етничке депортације и систем „државног терора“ како би вазале држала у покорности. Она сама са таквим методама није имала никакав проблем: освајање других народа посматрала је као creatio continua, односно стално стварање у којем се Асирија као остварење божанског поретка, непрекидно шири на мале, „примитивне“ и „дивље“ народе који нису још успели да сагледају ту „месијанску“ улогу Асирије. Асирски цар је сматран за сина бога Ашура. Овај асирски концепт остаје, мање-више, исти за све империје у историји света. О том концепту у оквиру немачког национал-социјализма не треба ни трошити речи. У колонизацији Америке, наиме, Пилгрими или дошљаци видели су себе као Нови Израиљ, а конквистадори позивали на Књигу Исуса Навина. Касније, председник Томас Џеферсон у свом инаугурационом говору користи библијске слике у којима види амерички народ као онај који је дошао у Обећану земљу. Слично томе, Теодор Рузвелт дефинише доктрину западњачке експанзије као „гутање свих народа који су преслаби да би нам се супротставили“. Тиме се оправдавао геноцид над америчким Индијанцима. Међутим, политички месијанизам САД-а није овде престао: наметање сопственог начина живота као једино могућег постао је окосница спољне политике. Заузевши позицију суперсиле, политички месијанизам је додатно еволуирао. Председници САД-а себе сматрају за заштитника новог Израела (што се може видети, рецимо, у Бушовим говорима) сматрајући да тиме употпуњавају своју „месијанску“, заштитничку улогу. Овај политички месијанизам кулминира код америчких екстремних еванђеоских заједница: они Доналда Трампа након подршке премештању амбасаде САД-а у Јерусалим виде као отеловљење Кира Персијског (који је био наклоњен Израиљу). На политички месијанизам нису имуни ни православни словенски народи. О руском националном месијанизму читали смо текстТрубецкојa управо на овом порталу. О политичком месијанизму у својој секуларној верзији – комунизму, такође не треба трошити речи. Даље, нарочито су балкански народи склони политичко-династичком месијанизму кроз стварање култа личности која треба да донесе „обећано доба“ (рецимо Броз). Он се даље наставља у свакој личности која се намеће као „спаситељ“, који ће опоравити економију, изградити градове, путеве и мостове, отворити радна места и једном за свагда сломити отпор свих суседа који су нас вековима неправедно кињили. Политички месијанизам генерално код својих следбеника има озбиљне религијске црте: они су спремни да за њега погину, да на његов олтар ставе сопствене кости, и да убију друге који се са њима не слажу као препреку ка остварењу „краја историје“ или „свеопштег благостања“. Политички месијанизам се у антици испољавао кроз јерес хилијазма. Зато је Црква осудила ову јерес и увела у Символ вере одељак: „и његовом царству неће бити краја“, за разлику од хилијастичког ишчекивања у оквиру којег ће Христос доћи да влада на земљи 1000 година. Међутим, велико је питање да ли данашњи хришћани увек умеју да разликују политички од хришћанског месијанизма управо зато што данас често прећутно прелазимо преко савремених форми хилијазма и политичког месијанизма: политичких покрета и странака које обећавају напредно будуће време у контексту њихове изванредне историјске улоге у неком народу. Све ово показује да је и данас однос између политичког и религијског месијанизма понекад врло сложен: политички месијанизам може имати скоро религијске црте, а хришћански месијанизам може имати политичке последице. Ипак, ова два концепта нису иста и њихов сукоб се најбоље види на Велики Петак. Кључна разлика међу њима је да политички месијанизам обећано доба остварује насиљем, а хришћански месијанизам трпљењем насиља. Сви који верују у Христа то чине слободно, а не под присилом. Чак се и Христос након Васкрсења јавља само у ужем круг људи, да не би својом појавом присилио људе да верују. Притом, политички месијанизам траје најдуже колико и епоха која га је изнедрила, а хришћански траје, без прекида већ два миленијума и као концепт може трајати вечно. Ако је политички месијанизам промашен концепт за једног хришћанина, шта онда да очекујемо? Шта уопште „добијамо“ хришћанским месијанизмом? Добијамо разбијање илузија да овај свет може само уз људски напор, без Божије интервенције, да постане рај. Даље, он доноси отрежњење да не постоји спасење које ће у политичком смислу донети неко „са стране“: промена долази од нас самих прихватањем сопственог крста и ношењем истог до голготског страдања. У том смислу промена се не постиже насиљем као у случају политичког месијанизма, већ трпљењем насиља. Тиме крст постаје и мера трпљења за свагда. Да ли то значи да треба у потпуности да оставимо овај свет и да се надамо само будућем који ће наступити о Другом Христовом доласку? Не, морамо учинити све да овај свет не постане пакао, да останемо „со света“, да понесемо крст истовремено знајући да овај свет само нашим напором не може постати рај. А како ћемо да испунимо овако велики хришћански императив? Једино веровањем у Васкрсење Христово. Васкрсење које следи након (његовог) страдања, јесте оно што добијамо хришћанским месијанизмом. То је снажна промена унутар људског бића коју вера узрокује, већ овде и сада, и која до сржи уздрмава онога који поверује. Ова вера без икакве бојазни и страха пред било ким исповеда да је живот неуништив и да увек побеђује. Та вера је освојила Римско царство не подигнутим мачем, већ крвљу мученика, и до дана данашњег нас надахњује.-
- 1
-
-
- хришћански
- или
- (и још 4 )
-
Ненад Божовић: Политички или хришћански месијанизам?
Поуке.орг инфо је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Сукоб концепта политичког и хришћанског схватања месијанизма најбоље се може видети у Новом Завету, односно у опису догађаја Великог Петка. У Старом Завету, израз месија употребљавао се за израиљске цареве и има политички контекст. Израз машијах преведено са јеврејског значи: онај који је помазан да буде цар, помазаник. Зато се морамо упитати: у ком смислу је Исус Месија-Цар, где је извршено његово помазање и његова интронизација? Коначно, да ли данас хришћани умеју да разликују концепт политичког месијанизма од хришћанског? Каспар Давид Фридрих, Крст на брегу [1] Темељ месијанског ишчекивања представља специфично библијско виђење историје. За разлику од других народа који су историју схватали циклично, Израиљ је историју схватао праволинијски: историја почиње од стварања света, преко Савеза са Аврамом повезује се са Израиљем, учвршћује у Савезу под Синајем након Изласка из Египта и увођења у Обећану земљу и врхуни у последњем раздобљу, у очекивању славне будућности. У њему ће бити успостављено Царство Божије у Израиљу, а преко њега успоставиће се у целом свету. Реч месија као титула или назив потиче из Старог Завета (јевр. машијах, грч. христос). Први помазаник, односно први израиљски цар био је Саул (1Сам 9). Помазање је био символичко-ритуални чин инаугурације и вршио га је пророк. Обичан израиљски сељак је клечао док му је пророк на главу изливао уље из зделе, да би потом устајао као цар. У то време, људска лица била су опрљена сунцем, кожа сува, а маслиново уље чинило је да засијају. Оно је било скупо и драгоцено, а користило се и као козметички препарат (као и данас понекад). Изливало се на главу и лице помазаног, сливајући се низ груди, чинећи да и физички „сјаји“ пред људима. Осим физичког, сам чин помазања носио је са собом и духовну компоненту, јер након помазања Саула „силази на њега Дух Господњи“ и још се додаје: „И кад се окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце“ (1Сам 9, 6.9). Ипак, Саулова династија била је разочарење и на њено место ступа Давидова. Исто се збива и са Давидом: „Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана“. Међутим, за разлику од Саулове династије, Бог преко пророка Натана Давиду даје још једно обећање у 2Сам 7, 12-16: „Кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово“, а затим додаје: „Ја ћу му бити Отац и он ће ми бити син и тврд ће бити дом твој и царство твоје довека пред тобом, и престо ће твој стајати довека.“ Овде су важна два момента: Давидовог потомка ће Бог у једном тренутку звати Сином, а царство ће његово бити вечно. Нешто слично објављује и други псалам: на дан зацарења обећаног цара на Сиону Бог ће му се обратити речима: Ти си Син мој (Пс 2, 7). Ова Божија обећања условила су настанак тзв. династичког месијанизма. Овакво схватање месијанизма подразумевало је да ће на престо ступити неки Давидов потомак који ће у политичком смислу уз Божију подршку остварити славну будућност, који ће сломити отпор околних народа и остварити државу која ће се протезати на све крајеве света. Реалност је, међутим, изгледала сасвим другачије. Осим неколико добрих примера попут Језекије и Јосије, после Давида Библија нема много похвалних речи за његове наследнике. Међу њима је било великих идолопоклоника и апсолутиста који не поштују Закон, многи су страдали у мучким превратима, многи се нису обазирали на пророчке речи. Коначно, Јерусалим и Храм су срушени и запаљени и Давидов трон се није обновио, односно самосталност јудејске монархије више никада није у потпуности остварена, а камоли њена славна будућност. Испоставља се, фактички, да је најславније време, тј. златно доба Израиља било управо под Давидом и његовим сином Соломоном. Тако долазимо до питања: да ли је могуће да Бог није испунио своје обећање о вечном царству на чијем ће челу бити Давидов потомак? У сваком случају, сумње у Божије обећање није могло бити, па су пророци постављали питање: ако се оно није (још) историјски остварило у улози царева, на кога се онда оно односи? Поред свих историјских неуспеха и иако не на трону, Давидови потомци су преживели и њихов родослов пратимо све до Исуса из Назарета (уп. Мт 1). Међутим, месијанско очекивање се више није везивало само за династију, за цара као политичку фигуру, већ за једну посебну, изванредну личност – Месију са великим словом. Тај Месија је још увек је морао бити Давидов потомак и био је посматран као цар, али код пророка се другим терминима проширује значење речи Месија: он је Слуга Јахвеов (Ис 53) који трпи и страда. Он је мучен и злостављан, вођен на заклање, бива стрпан у гроб, невин и нем. У том смислу по први пут код пророка Исаије имамо помен Месије, слуге Јахвеовог, који треба да страда. Ипак, након страдања његова власт ће се проширити над целим светом (уп. Ис 11, 10). Даље, код пророка Данила месијанско ишчекивање повезано је са називом Син Човечији (Дан 7, 13-14) за којег се каже да ће му се дати власт и слава и царство и да његова владавина неће проћи. Захарија објављује да ће праведни и кротки цар ујахати на магарцу у Јерусалим (Зах 9, 9), а Михеј (5, 2) додаје да тај господар који ће бити у Израиљу има „изласке од почетка, од вечних времена“. Он, дакле, није само „сада“, већ је од вечности. Ипак, и поред ових пророчких речи, концепт династичког односно политичког месијанизма није ишчезао у Израиљу. Многи су Христа пре разумевали, односно ишчекивали као политичког месију, а не као скромног и страдалног. Ово се не односи само на фарисеје и књижевнике, него пре свега на оне који су Христу били најближи: апостоле. У Новом Завету се управо назив месија избегава у његовој јеврејској форми (помиње се само два пута Јн 1, 41 и 4, 25 и то у контексту разговора са Самарјанком) управо да би се избегле његове тадашње политичке конотације. Када мудраци долазе да се поклоне Христу они питају Ирода: „где је јудејски цар (василевс) који се родио?“ На те речи Ирод реагује бурно, сматрајући да је у питању политички опонент, и заповеда масакр витлејемске деце. Неразумевање Христовог идентитета на више места се показује код апостола. Оно кулминира у Петровом исповедању (Мк 8, 29) где он говори да је Исус јесте Христос, а кад му Христос каже да ће пострадати, да ће га убити и да ће трећи дан устати, Петар га одвраћа од тога. Христос му зато каже: „Иди од мене сотоно!“ желећи да му покаже да он очекује политичког месију („мисли оно што је људско“) и да је самим тим што га одвраћа од страдања противник Богу (сотона). Ово неразумевање се даље види у Мк 10 када Јаков и Јован, синови Зеведејеви, траже да у његовој слави седну њему са десне и леве стране, односно преведено данас: „кад постанеш (земаљски) цар дај да ти будемо генерал и саветник с леве и десне стране твог престола“. На ово Исус одговара: „Не знате шта иштете“. Зато у Марковом јеванђељу Исус себе ни на једном месту не назива Месијом. У том смислу ништа мање није проблематичан и израз Син Божији у новозаветно време. Римски императори су, иначе, себе сматрали синовима римских богова, па и сам тај израз такође тада има политичку конотацију. Онда се враћамо на питање од почетка: у ком смислу је онда Исус цар, односно Месија? Одговор налазимо у наративној стратегији Марковог јеванђеља. На самом почетку стоји опис Исусовог крштења – ово је сцена његове инаугурације за цара. Јован Крститељ наступа као некада пророк Самуило (или Натан), небо се отвара и Бог говори речи „Ово је Син мој“ објављујући их пред свима, а Дух Свети као голуб силази на Христа. У Књизи постања голуб Ноју носи маслинову гранчицу па је силазак голуба, односно Духа Светог, заправо, чин помазања. У том смислу је његово помазање за цара са небеса, а не од људи од маслиновог уља из зделе, при чему је пророк само сведок. Он тада прима „власт“ (exusia): следе сцене исцељења немоћних и истеривања демона из поседнутих, а вести о његовој сили путују целим Израиљем. Због његових речи многи тада долазе к њему, чак и када се налази на пустим местима. Кључне речи „Ово је Син мој“ понављају се и у сцени Преображења у Мк 9 када се показује како му се хаљине засветлеше „беље од снега“. Откривање ове светлости која иза њега „стоји“ наступа тачно након Мк 8 где се говори о неразумевању Петровом. Кулминација Христовог зацарења односно интронизације описана је Мк 15 и Мт 27. Војници му стављају скерлетну хаљину и круну од трња што су карикатурна обележја вазалног римског владара. Царски скиптар у овом случају је заправо палица којом га туку по глави. Исмевају га и тако што му се поклањају и говоре: „Здраво царе јудејски!“. Он се пење се ка узвишеном трону, на костурницу по имену Голгота. Прикуцавају га на његов престо, на крст, и стављају натпис изнад: „цар јудејски“. Зашто Христос све ово вољно трпи? Зато што је овим вољним чином и кроз овај опис израз месија-цар бива у потпуности испражњен од својег политичког контекста. Он није дошао да покори и да му служе, већ да служи. Управо у том смислу је Христос истински Цар: иако има силу божанских прерогатива да спречи сопствено страдање, он се вољно потчињава људима над којима реално има власт. Сви који верују у њега и следе га до страдања то чине слободно, а не под присилом као у случају политичког месијанизма. Царство овог Цара није политичка, већ духовна реалност. На Голготи је, дакле, интронизован страдални јудејски цар-месија, Слуга Јахвеов, а након зацарења умире. Међутим, тада по последњи пут у Јеванђељу читамо оне кључне речи: „Заиста овај човек беше Син Божији“ и то изговорене не од апостола, већ од римског капетана. У тим речима римски капетан сажима и први хришћански credo. Приповест се, наравно, тиме не завршава, већ почиње. На самом крају Марковог јеванђеља, жене наилазе на празан гроб и на тајанственог младића у белом који им каже: „Исуса тражите, Назарећанина, распетога? Уста, није овде“. Од тог тренутка шачица преплашених Јудејаца постаје снажна проповедачка група која око себе окупља све више људи, како Јудеја, тако и странаца. Глас о васкрсењу и Царству Божијем шири се на све крајеве света. Шта их је могло толико променити? Од оних разочараних и девастираних људи чији је Учитељ убијен пре три дана, који се боје и за сопствени живот и правдају пред светом (као Петар) да га не познају, постају група несаломових весника нечег сасвим неуобичајеног: васкрсења из мртвих. То би тешко могло бити, ако и сами нису били сведоци истог. [2] На самом крају треба да поставимо питање да ли је сукоб политичког и хришћанског месијанизма био везан само за новозаветно време или траје и данас? Да ли се данашњи хришћани налазе у искушењу да не препознају политички месијанизам и да заборављају на хришћански? Политички месијанизам и данас постоји у политичкој идеологији и испољава се двојако: а) кроз оправдање империјализма великих народа и држава и б) кроз ауторитаризам владара малих народа и држава. У политичком месијанизму великих империја, месија није везан само за једну личност, владара, политичара, већ се преноси на читаву нацију која има неки „месијански“ задатак. Према сопственом саморазумевању такав народ треба да изврши неку посебну „мисију“ или „позвање“ за које верују да им је управо наменио Бог. У древној историји такав пример дала је Асирија, држава са изразито милитантном идеологијом, која је осмислила етничке депортације и систем „државног терора“ како би вазале држала у покорности. Она сама са таквим методама није имала никакав проблем: освајање других народа посматрала је као creatio continua, односно стално стварање у којем се Асирија као остварење божанског поретка, непрекидно шири на мале, „примитивне“ и „дивље“ народе који нису још успели да сагледају ту „месијанску“ улогу Асирије. Асирски цар је сматран за сина бога Ашура. Овај асирски концепт остаје, мање-више, исти за све империје у историји света. О том концепту у оквиру немачког национал-социјализма не треба ни трошити речи. У колонизацији Америке, наиме, Пилгрими или дошљаци видели су себе као Нови Израиљ, а конквистадори позивали на Књигу Исуса Навина. Касније, председник Томас Џеферсон у свом инаугурационом говору користи библијске слике у којима види амерички народ као онај који је дошао у Обећану земљу. Слично томе, Теодор Рузвелт дефинише доктрину западњачке експанзије као „гутање свих народа који су преслаби да би нам се супротставили“. Тиме се оправдавао геноцид над америчким Индијанцима. Међутим, политички месијанизам САД-а није овде престао: наметање сопственог начина живота као једино могућег постао је окосница спољне политике. Заузевши позицију суперсиле, политички месијанизам је додатно еволуирао. Председници САД-а себе сматрају за заштитника новог Израела (што се може видети, рецимо, у Бушовим говорима) сматрајући да тиме употпуњавају своју „месијанску“, заштитничку улогу. Овај политички месијанизам кулминира код америчких екстремних еванђеоских заједница: они Доналда Трампа након подршке премештању амбасаде САД-а у Јерусалим виде као отеловљење Кира Персијског (који је био наклоњен Израиљу). На политички месијанизам нису имуни ни православни словенски народи. О руском националном месијанизму читали смо текстТрубецкојa управо на овом порталу. О политичком месијанизму у својој секуларној верзији – комунизму, такође не треба трошити речи. Даље, нарочито су балкански народи склони политичко-династичком месијанизму кроз стварање култа личности која треба да донесе „обећано доба“ (рецимо Броз). Он се даље наставља у свакој личности која се намеће као „спаситељ“, који ће опоравити економију, изградити градове, путеве и мостове, отворити радна места и једном за свагда сломити отпор свих суседа који су нас вековима неправедно кињили. Политички месијанизам генерално код својих следбеника има озбиљне религијске црте: они су спремни да за њега погину, да на његов олтар ставе сопствене кости, и да убију друге који се са њима не слажу као препреку ка остварењу „краја историје“ или „свеопштег благостања“. Политички месијанизам се у антици испољавао кроз јерес хилијазма. Зато је Црква осудила ову јерес и увела у Символ вере одељак: „и његовом царству неће бити краја“, за разлику од хилијастичког ишчекивања у оквиру којег ће Христос доћи да влада на земљи 1000 година. Међутим, велико је питање да ли данашњи хришћани увек умеју да разликују политички од хришћанског месијанизма управо зато што данас често прећутно прелазимо преко савремених форми хилијазма и политичког месијанизма: политичких покрета и странака које обећавају напредно будуће време у контексту њихове изванредне историјске улоге у неком народу. Све ово показује да је и данас однос између политичког и религијског месијанизма понекад врло сложен: политички месијанизам може имати скоро религијске црте, а хришћански месијанизам може имати политичке последице. Ипак, ова два концепта нису иста и њихов сукоб се најбоље види на Велики Петак. Кључна разлика међу њима је да политички месијанизам обећано доба остварује насиљем, а хришћански месијанизам трпљењем насиља. Сви који верују у Христа то чине слободно, а не под присилом. Чак се и Христос након Васкрсења јавља само у ужем круг људи, да не би својом појавом присилио људе да верују. Притом, политички месијанизам траје најдуже колико и епоха која га је изнедрила, а хришћански траје, без прекида већ два миленијума и као концепт може трајати вечно. Ако је политички месијанизам промашен концепт за једног хришћанина, шта онда да очекујемо? Шта уопште „добијамо“ хришћанским месијанизмом? Добијамо разбијање илузија да овај свет може само уз људски напор, без Божије интервенције, да постане рај. Даље, он доноси отрежњење да не постоји спасење које ће у политичком смислу донети неко „са стране“: промена долази од нас самих прихватањем сопственог крста и ношењем истог до голготског страдања. У том смислу промена се не постиже насиљем као у случају политичког месијанизма, већ трпљењем насиља. Тиме крст постаје и мера трпљења за свагда. Да ли то значи да треба у потпуности да оставимо овај свет и да се надамо само будућем који ће наступити о Другом Христовом доласку? Не, морамо учинити све да овај свет не постане пакао, да останемо „со света“, да понесемо крст истовремено знајући да овај свет само нашим напором не може постати рај. А како ћемо да испунимо овако велики хришћански императив? Једино веровањем у Васкрсење Христово. Васкрсење које следи након (његовог) страдања, јесте оно што добијамо хришћанским месијанизмом. То је снажна промена унутар људског бића коју вера узрокује, већ овде и сада, и која до сржи уздрмава онога који поверује. Ова вера без икакве бојазни и страха пред било ким исповеда да је живот неуништив и да увек побеђује. Та вера је освојила Римско царство не подигнутим мачем, већ крвљу мученика, и до дана данашњег нас надахњује. View full Странице -
Свештеник Ненад Илић: Како смо обесмислили 7 смртних грехова
JESSY је објавио/ла a Странице у Поучни
Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности? Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали… Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање. Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене. Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности. Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију. Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне. Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник. Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо. Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи. Шта нам заправо остаје као поље подвига? Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића- 3 comments
-
- 2
-
-
-
- смртних
- обесмислили
- (и још 7 )
-
Свештеник Ненад Илић: Како смо обесмислили 7 смртних грехова
JESSY је објавио/ла тема у Из духовничког дневника
Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности? Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали… Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање. Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене. Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности. Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију. Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне. Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник. Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо. Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи. Шта нам заправо остаје као поље подвига? Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића View full Странице -
Крик младе и креативне генерације „новог таласа“ против наметнутог система вредности, репресије и цензуре био је могућ само кроз субверзију и то у овом случају кроз музику, песму. То је био директан покушај повезивања са традицијом и отварање према религијском погледу на свет. Субверзија, од лат. речи subvertere – збацити, представља процес у којем вредности и принципи владајућег система бивају преокренути у покушају да се трансформише устаљени социјални поредак и његове структуре моћи, ауторитета, хијерархије и социјалне норме. Ипак, субверзија као борба против тоталитарности сваке врсте постоји од давнина. Присутна је и у Библији. Посматрање неких библијских текстова из ове перспективе баца на њих сасвим ново светло. Када је писана приповест о Адаму и Еви, коју налазимо на првим страницама Библије, моћне цивилизације Древног Истока већ су изнедриле монументална књижевна дела. У њима су се древни учењаци такође бавили промишљањима о почецима света, настанком човека и животом првих људи. Међутим, њихово виђење човека било је прилично другачије. Мит о Атрахазису, рецимо, говори о конфликту тзв. „виших“ и „нижих“ богова око тога ко ће бавити тескобним „одржавањем“ света. Пошто нижи богови више нису хтели да раде (замишљени су изразито антропоморфно), донета је одлука да се створи ново биће – човек. Улога људи је била да преузму тескобни посао „нижих“ богова, да копају канале и одржавају иригацију, да обрађују земљу и да у храмовима приносе жртве – плодове земље боговима који су их створили. Иако су у митском схватању бесмртни, богови потребују земаљску храну коју им људи приносе да би добили снагу. Сличан концепт деле и митови попут Енума Елиш и Мит о Мардуковом стварању света и човека. Даље, бог вештина и грнчарства (Енки) и богиња рађања (Мами) приступају стварању човека од глине додајући и крв божанства које је покренуло конфликт. Тако настаје човек – трошно земаљско биће чијим венама тече бунџијска крв са једним јединим циљем: да буде роб. Иако је тешко јасно одредити време писања библијске приповести о стварању људи, из читања древних митова јаснији нам постаје субверзивни контекст библијске приче. У Књизи постања 1, 27–28 читамо да је (сваки) човек створен као „слика Бога“ и да је свет створен како би мушкарац и жена њиме господарили као добри домаћини. Недуго затим у Постању 2–3 приповедање се наставља тиме како Бог лично „сади“ врт у Едему на истоку и тамо смешта мушкарца и жену. Слика човека у Библији је, дакле, сасвим другачија: човек је „слика Бога“, он не мора тескобно да ради, тј. да сади вртове од којих ће давати боговима да једу. За њега важи управо супротно: Бог за њега сади врт изобиља. Књига Постања нам представља слободног човека чији је смисао постојања живот у изобиљу и заједници љубави са Творцем, женом и животињама. Плодови рада у Еденском врту припадају само човеку, јер Јахвеу није потребна „прехрана“ као вавилонским божанствима . На овом месту се поставља питање одакле библијском писцу овако драстично различито вредновање човека и његовог достојанства? Другачије виђење човека које нам презентује библијски писац почива на искуству другог и другачијег Бога у односу на остале народе Древног Истока. Живо искуство библијског Бога, Јахвеа, који се брине за робове и води их у слободу, коме је стало до оних слабих, који те слабе подиже у „јаке и за кога је сваки човек његова „икона“, инспирише библијског писца да нам представи слободно биће у царском достојанству еденског изобиља насупрот ропски потчињеном старооријенталном земљораднику. Ипак, треба поменути да каснији послепадни тескобни рад о којем говори Библија представља последицу људске слободне воље, али није део датости његовог стварања. Библијско схватање човека је сасвим субверзивно и авангардно за доба у којем је настало, а у каснијој историји је постало темељ савременог саморазумевања човека и његовог достојанства. То Пост 2–3 као библијску субверзију чини једним од најутицајнијих и најинспиративнијих текстова у историји човечанства. Осим овог примера јасне библијске субверзије, још еклатантнији пример налазимо читајући заклетве поданика асирском цару Асурбанипалу (669–627. г. пХ) и поредећи их са Књигом поновљених закона 6, 5. Вазални споразум Асурбанипала наводи да се Вавилоњани обавезују на следеће: „Волећемо Асурбанипала, цара Асирије и мрзећемо све непријатеље његове од дана данашњег па све док живимо…“. Обавезивање на „гајење љубави“ према цару значи испољавање политичке лојалности што налазимо и у другим текстовима још експлицитније: „ако не волите Асурбанипала као себе саме […]“ уследиће клетва богова. Насупрот томе Пнз 6, 5 сасвим субверзивно каже: „Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје“. То значи да апсолутна лојалност и љубав приличи само Богу, а не асирском цару. У смелим симболичким речима пророка Осије, ова љубав између Јахвеа и Израиља пореди се љубављу између супружника: Јахве штити и избавља народ, а заручница Израиљ заклиње се на љубав и верност. Субверзијом се у Новом Завету служи и сам Господ Христос. У Мт 11, 7–9 он супротставља слику светог Јована Крститеља као сиромашног пророка у кострети (груба козја кожа) са чврстим моралним принципима у односу на раслабљене богаташе у меким хаљинама. Тада присутне пита: „шта сте изашли у пустињи да видите? Трску, коју љуља ветар?“. Иако га не помиње експлицитно, јасно је да израз „трска коју љуља ветар“ субверзивно означава луксуз Ирода Антипе и његову моралну лабилност. До овог закључка се дошло кроз нумизматичку анализу, с обзиром на то да је Ирод Антипа ковао бакрени новац за локалну употребу са сликом трске, јер због забране слика није смео да стави свој лик). С обзиром да теологија извире из Светог Писма (и Светог Предања), можемо донети закључак да је важно освртати се на њен субверзивни потенцијал: у сусрету са оваквим промишљањима бива разобличено све оно што нема истинску и вечну вредност и остаје само оно што води у аутентични доживљај Христа. Као што је некада у доба репресивних идеологија крик младе генерације значио вапај за слободом, тако је и данас у плуралном друштву у којем смо свакодневно запљуснути незамисливом дозом баналности и бесмисла истинска субверзија само оно промишљање које представља крик за смислом и само она која је истински аутентична. Теологија, такође, треба да даје јасне импулсе за изградњу хришћанске културе која ће испрва свакако бити субверзивна и потцењена, јер се нужно мора супротставити сваком лажном систему вредности, свакој извештачености и формализму. Таква аутентична теологија и култура, далеко од сваког фразеологизма, дала би јасан компас у борби против савремених форми идолопоклонства, политичког месијанизма, површности, баналности и млакости. Ипак, не треба заборавити, истинска субверзивна теологија или хришћанска култура не могу настати без живог, личног искуства Бога или богочежњивог тражења. Она захтева и бунт према свему ономе што нас такође суштински поробљава – слабостима тела и пороцима душе. Свака аутентична мисао захтева жртву – не да се савија као Иродова трска, већ да чврсто стоји попут Претече чак и онда када је мало људи разуме и следи. Вечито питање стоји: колико смо на њу спремни и колико оклевамо? У том смислу свима нама, па и писцу ових редова вечита опомена су речи св. Јована Богослова из Откривења 3, 15: „Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“.
