Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нема'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 54 results

  1. Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С. Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање. У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан. -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда. На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце. Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне. Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји? Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји. А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо. Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића). Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара. Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве? -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке. Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима. Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји. А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”. Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева. -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније! Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске). Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства. Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије. На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало. Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив. Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније. Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима. А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе! Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства. Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сретење Господње, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  3. РЕАГОВАЊЕ У ВЕЗИ СА КОМЕНТАРИМА ИЗЈАВЕ АРХИЕПИСКОПА ПАМФИЛИЈСКОГ ДАНИЛА Your browser does not support the HTML5 audio tag. 12. јануар 2019. Изјава Архиепископа памфилијског Данила, који је посљедњих мјесеци био егзарх Цариградског Патријарха Вартоломеја у Украјини, злоупотребљена је у црногорским медијима и представљена је као подршка псевдовјерској политичко-идеолошкој заједници на челу са г. Дедеићем која посљедњих двадесет пет година уноси немир и братомржњу међу православни народ Црне Горе. Његова изјава нема никакве везе са подршком поменутој организацији. У дугачком интервјуу украјинском издању BBC, на питање новинара у којем је поменуто ”дробљење” Православља и могуће актуализовање питања Цркве у Црној Гори и Македонији, Архиепископ Данило је изнио свој став о томе да, цитирамо: ”подржава тезу да сваки народ, који жели да има своју Православну Цркву, треба да има право да је установи и тражи признање од других Православних Цркви. Укључујући и Македонију и Црну Гору”. То је била успутна станица његовог интервјуа, директно изазвана новинарским питањем. У интервјуу се углавном бави питањем Цркве у бившем СССР. Иначе, истоме је већ скренута пажња од стране Васељенске Патријаршије, да се не мијеша у питања која не разумије и која нису у његовој надлежности. Иако сматрамо неопрезним и непрецизним да Архиепископ Данило олако помиње Црну Гору у овом контексту, без истинског познавања овдашње проблематике, суштински, у његовим ријечима нема ништа спорно. Сваки народ који то жели заиста може да тражи независност своје Цркве и иште признање од других Цркви. Тако је аутокефалност прије 800 година добила и Жичка/Пећка архиепископија, односно Пећка Патријаршија, данашња Српска Патријаршија, у оквиру које је Свети Сава основао и Епископију/Митрополију зетску, чија је насљедница данашња Митрополија црногорско-приморска, као и Епископију будимљанску, чија је насљедница данашња Епархија будимљанско-никшићка. Такав процес – тражење аутокефалности, могли би, да то желе, да покрену само истинско свештенство и вјерни народ Црне Горе, а не група идеолошки острашћених људи око Дедеића, које нема никакве везе са васељенским Православљем, као ни са Православном Црквом у Црној Гори времена Краљевине Црне Горе. У вријеме Светога Петра, а и прије и послије њега, сваки православни свештеник и вјерник у Црној Гори желио је обнову јединства Пећке Патријаршије, разореног насиљем Отоманске империје, што нико озбиљан и не спори и до њега је дошло послије Великог рата, одлукама православних епископа са територије тадашњег Краљевства СХС, међу којима су најактивнију улогу имали Митрополит црногорски Митрофан Бан, Митрополит пећки (потоњи црногорско-приморски и Патријарх српски) Гаврило Дожић и Епископ захумско-рашки (потоњи бококоторско-дубровачки) Кирило Митровић, чланови дотадашњег Светог Синода Краљевине Црне Горе. Онај који свакако не може очекивати да добије признање своје ”аутокефалности” је г. Дедеић, који је управо одлуком Свештеног синода Цариградске Патријаршије, на челу са Патријархом Вартоломејем, лишен свештеничког чина, одлуком од 9. априла 1997. године, у којој се, између осталог, каже: „…бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран. Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим,нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.” Подсјећамо и на дјелове из писма Цариградског Патријарха Вартоломеја из априла 2000. године тадашњем и данашњем Предсједнику Црне Горе г. Милу Ђукановићу, који свједоче о односу Цариградске Патријаршије према Дедеићу и његовој организацији: ”…он (Дедеић) се и даље ван сваког закона представља као свештено лице и на тај начин узнемирава православни народ у Црној Гори гдје је канонски православни епископ од свих Православних Цркава једини признат Митрополит црногорско-приморски Амфилохије…јасно је да било какво подржавање расколничког дјеловања Мираша Дедеића очигледно не служи истинском и далековидном интересу Вашега народа… ако локална Црква функционише преко рашчињених лица, њу не признаје ниједна Православна Црква, зато, политичке власти једног народа не би требало да доводе свој народ у црквену изолацију и раскол са тијелом цијеле заједнице Православних Цркава… аутономија једне локалне Православне Цркве даје се послије извјесних предиспозиција и формалности, а не преко рашчињених лица која не раде ништа друго него стварају неред и невоље. Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовни живот Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.“ Сматрамо да послије ових ријечи нема мјеста оптимизму г. Дедеића о скором признању његове псеудорелигиозне скупине нити еуфорији и ликовању непријатеља Православне Цркве у Црној Гори. МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА извор
  4. Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, парох у пензији Вазнесењске цркве у центру Београда, сада духовник у манастиру Ваведења Пресвете Богородице и Специјалној болници „Свети Сава“ у Београду, украсио нам је данас емисију најпре тумачењем јеванђељског зачала прочитаног на недељној Литургији. „Ако нема љубави, узалуд је све што смо поштовали закон у животу, зарадили или завршили школе, постигли нешто“, каже прота. А како да неко препозна да ли има односно да нема довољно љубави у себи? Илуструјући одговор кроз две приче из живота, наш гост је потом и говорио о слободи – највећем и најопаснијем дару који је човек од Господа добио. „Господ Бог је учитељ благ и строг“ цитирао је о. Милосав једну песму и подвукао да „не смемо бити прељубници у односу на Бога“ односно – бити зависни од материјалног. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  5. „Јеванђеље је ријеч која нам казује историју људскога спасења: како је Бог бринуо о свијету, шта је све чинио кроз историју ради спасења и благослова људи. Са друге стране, Јеванђеље се односи и на нас и сваки тренутак нашега живота. Јеванђеље је ријеч која спаја прошлост и садашњост, али и будућност, јер нам говори и ономе што ће бити“, казао је, на празник Светог Алимпија Столпника, протојереј Мирчета Шљиванчанина парох подгорички. Звучни запис беседе У литургијској бесједи у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Острогу поред моштију Светог Василија, отац Мирчета, тумачећи прочитано Јеванђеље о позиву домаћина на вечеру – заједницу, казао је да је Господ кроз историју прво позвао један народ, а кад се већина није одазвала, онда и све народе свијета да буду Његови: „Он тај истински домаћин који нас призива и позива да будемо учесници и причасници Његовог – Божијег живота кроз вечеру коју нам Господ поставља. А то је управо Црква Божја и ова служба коју овдје служимо, али која се служи у сваком православном храму, сваке недеље и свакога празника.“ Подсјећајући да нас Господ – домаћин овога дома и свијета непрестано позива у Своју Цркву, на Тајну вечеру, парох подгорички је казао да је наше да тај позив примимо и да се на њега одазовемо. Појаснио је да су нам управо, као и у данашњем Јеванђељу, често бриге овоземаљске спрече од позива домаћина, па се често изговарамо свакодневним обавезама и слабостима да не можемо да дођемо на ту гозбу „Али, оно нашто нас позива и ово свето мјесто и Свети Василије, нашта нас позива Јеванђеље и Господ, је то да нема ништа важније у овоме животу него одазвати се на Господњи позив. Нема прече ствари, нема ништа што би нас требало омести да се непрестано одазивамо на позив Господњи да будемо учесници Његове вечере – учесници живота у Цркви, Свете литургије.“ Говорећи да није довољно, како често мислимо, да дођемо у Острог или неку другу светињу једном или неколико пута годишње, отац Мирчета је истакао да треба сваког трена свога живота да будемо свјесни да нас Господ позива и призива зато што нас воли. „Али да ли ми волимо Њега и да лу чујемо тај позив?! Па ако то не чинимо, да почнемо од овога часа, од овога дана. Нека нас овај дан и овај ријеч Јеванђеље коју смо данас чули покрене и пробуди из нашега сна да схватимо да нема прече ствари и ничег важнијег него да се одазивамо на Господњи позив од којег зависи наше спасење.“ Протојереј Мирчета је поучио вјерне да је спасење питање вјечнога живота, који није само прича већ реалност, стварност и да нам то свједочи ова светиња и Свети отац Василије који се одазвао на тај позив Господњи и видимо да је то могуће: „Тако и ми да чинимо. Кад чујемо да звоне звона у нашим храмовима, у нашем граду, селу, мјесту, да не мислимо о томе шта имамо да радимо па да не одемо на Свету службу, Свету вечеру, гозбу коју нам Господ припрема и на коју нас призива. Никада да не помислимо да има пречих ствари од Божијег позива. Кад се одазовемо онда све оно што радимо, чинимо у свакодневном животу биће благословено. Благословен ће бити и наш дом, посао, породица и сусрет са сваким човјеком кога сретенемо.“ Протојереј Мирчета Шљиванчанина парох подгорички позвао је у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Острогу вјерне да послушају ријеч Светог Василија и Светог Алимпија Столпника и да се одазову на Божији позив да буду учесници Свете литургије и свега онога што нас Црква учи. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Свети синод Украјинске Православне Цркве је одржао заседање 7. децембра 2018. године у Свето-Успењској Кијевопечерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија и истакао је да Патријарх цариградски нема никакво канонско право да сазове било какво сабрање у Украјини (Журнал бр. 41). Ово преноси Информационо-просветитељско одељење УПЦ. Свети синод је такође истакао да патријарх Вартоломеј нема права да на таква сабрања позива архијереје Украјинске Православне Цркве. Планирани „сабор уједињења“ се сматра незаконитим, пошто ће у њему учествовати представници расколничких групација. У вези с тим и на основу Одлуке Сабора епископа од 13. новембра 2018. године епископат, клир, монаси и мирјани Украјинске Православне Цркве немају благослов да учествују у такозваном сабору уједињења, каже се у документима након доношења одлуке Синода. Свети синод посебно скреће пажњу на то да нико од свештенослужитеља или мирјана није овлашћен да представља Украјинску Православну Цркву на овом сабрању. Извор: Православие.ру
  7. .............

    Нема бриге због очајне књиге

    Видим, подигли се духови јер је на сајму књига најпопуларнији неки квази-писац. То је и раније бивало и биће опет. Плитки људи слави творце ружичастих илузијâ јер се плаше да тумаче опомене освешћених. Страх их је да се ухвате у коштац са својим животом. Желе инстант –рај, снолик живот, брзу и лагодну забаву. Она се брзо конзумира и брзо се свари. Затим, и даље празни и неутољених апетитâ, прождирачи сензације траже нову храну, нове идоле који би их забављали. Добри уметници стварају здраву храну. Ону од које се теже огладни. Ону која остане у нама уткана вавек. Највећи Уметник је, свакако, сам Бог, који је рекао да је Извор воде живе (Јн.4,10). Уметници Његову енергију усмеравају, приближавају, обликују за себе и друге. Ако неко не препознаје лепоту и смисао кад их види, то само значи да он то не жели. Да је у њему толики мрак да га светлост плаши и заслепљује. Да су његова чула којима поима стварности дубоко оболела. „Светиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, и све тело твоје биће светло; ако ли око твоје буде кварно, и тело ће твоје бити тамно.“ (Лк. 11, 34-36) Док је писао, Кафка никад није сматран великим писцем. Ван Гог није за живота продао ниједну своју слику. Али њихова дела су остала. Данас нико не зна за опус неког назови-уметника који је у своје време био популаран и наводно вољен, само зато јер је народу испуњавао жеље. Ако нешто у себи има вредност, дубину и лепоту , биће пре или касније препознато, памћено и неговано. Ако је нешто испразно – биће заборављено. Историја је то показала. Највећи проблем је што младе уметнике заболи наводни успех неталентованих. Па се поколебају и одустану. Али то не смеју да учине. То је закопавање дарова које им је Сам Бог дао. Они не стварају само за себе и свој лични успех. Стварају да би друге такли лепотом, смислом, утехом. Пискарала склапају речи. Они су пајаци који на пар тренутака развесељавају масу. Писци дирају душу и покрећу људе на дела. Њихове приче, идеје, жеље, део њих самих – настављају да живе вековима после њихове смрти. Њихова реч опстаје, јер су успели да пронађу нешто вредно борбе у човеку и човечанству. Јер препознају и именују многе ствари које други не умеју. И људи схвате да нису усамљени у својим трагањима за смислом. Желим свима да прочитају још много добрих књига. И да се не замарају оним лошим. На крају крајева, и лоша књига има неку своју сврху. Због лоше књиге можете написати текст о добрим књигама. Лошу књигу можете искористити да потпалите ватру. Или да њене листове ставите под пилиће. Можете је искористити за декупаж. Листовима можете обложити полице у шпајзу. Или њима прекрити намештај и под док кречите кућу. Можете учинити племенито дело и дати да се рециклира. Само је немојте дати пријатељу или непријатељу. Нисмо толико окрутни. Шта ви мислите?
  8. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Дан након повратка из посете латиноамеричком континенту, митрополит црногорско-приморски Амфилохије узео је учешће на научном скупу о манастиру Стањевићи, чије је освећење планирано следећег викенда. У паузи између литургије у цркви Свете Тројице у будванском Старом Граду и панела на научном скупу, митрополит Амфилохије се љубазно одазвао на моју молбу за интервју, истакавши да му је увек драго да говори за медиј који у свом називу има руски предзнак. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру
  11. „Украјинска аутокефалност“ коју у последње време толико упорно лобира и за коју се залаже Цариградска патријаршија, сасвим сигурно није сама по себи циљ Фанара (мали квартал у Истамбулу где се налази резиденција цариградских патријараха). Не само то, задатак слабљења Руске Цркве, најмногобројније и најутицајније у породици Помесних Цркава такође је секундаран у односу на главну амбицију „поглавара с турским држављанством“. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру View full Странице
  12. „Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Сви наши напори да спречимо крвави сценарио по угледу на продају Крајине 1995. године усмерени су на то да сачувамо наш верни народ и светиње на КиМ, нагласио је архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана. „Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема. Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније. И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“ Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис. Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“ Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире. Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења. Лела Марковић, Призренка, правник, књижевник и потредседник Удружења књижевника Косова и Метохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Свако време има своје бреме, говорио је српски народ одвајкада. Међутим, чини се да је данас искушење веће него икад, јер по први пут до сада имамо самоиницијативни предлог власти да се поделе Косово и Метохија. За неке изненађујући а за друге не, овај предлог се показао као преседан. Јер, једно је када се део територије силом освоји али је сасвим друго, и са далекосежним последицама, када се својом вољом дâ! Збуњеном народу није јасно како се власт изјашњава супротно Уставу Републике Србије. Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема. Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније. И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“ Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис. Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“ Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире. Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења. Лела Марковић, Призренка, правник, књижевник и потредседник Удружења књижевника Косова и Метохије Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Данас је председник Србије, у директном ТВ преносу из Војно-техничког института у Жаркову, изјавио и следеће: "А ко од вас хоће у Ђаковици да живи.... јел' има икога од вас..... ја нећу, а јел' има икога од вас. А нема никог, нема никог, ал' је то вековна српска земља коју ћемо да чувамо 5000 година, ал' нема ниједног Србина и ко ће да оде тамо" Аудио снимак: http://www.eparhija-prizren.com/…/use…/4/vucic_djakovica.mp3 Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде. View full Странице
  17. АлександраВ

    Председниче, да ли баш никога нема у Ђаковици?

    Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде.
  18. Да ли је потребно да свештеник умије да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? –питање је нашег слушаоца, на које је одговарајући, отац Велимир пренио искуства из своје свештеничке праксе. Како да препознамо разлику између унинија и депресије објашњава отац Велимир и каже да нема боље терапије за нас православне хришћане од молитвотерапије и помињања имена Господа нашег Исуса Христа. Емисију са оцем Велимиром топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  19. На почетку емисије отац Велимир је тумачио Свето Јеванђеље на једанаесту недјељу по Духовима о опраштању гријехова дужницима. С обзиром да 14. августа почиње Успењски пост, отац Велимир нас подсјећа на духовни значај поста, објашњавајући како постити Богородичин пост, како се исповиједати и причешћивати у то вријеме. Звучни запис емисије Да ли је потребно да свештеник умије да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? –питање је нашег слушаоца, на које је одговарајући, отац Велимир пренио искуства из своје свештеничке праксе. Како да препознамо разлику између унинија и депресије објашњава отац Велимир и каже да нема боље терапије за нас православне хришћане од молитвотерапије и помињања имена Господа нашег Исуса Христа. Емисију са оцем Велимиром топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  20. Надахнутом архипастирском поуком обратио се Преосвештени Епископ Јоаникије, заблагодаривши Господу што их је Бог удостојио да се сабирају на овом светом мјесту гдје су се у давним покољењима сабирали православни хришћани међу којима и наши давни преци. „Овдје, на овом мјесту које удивљује и Бога и људе, које задивљује сваког ко га посјети, на којем је Бог био издашан својим стваралаштвом, био је издашан и изливањем светиње, па имамо до сада откривене двије прекрасне светиње. Ми смо их, не знајући коме су првобитно биле посвећене, посветили једну, између ове двије стијене, Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а другу, на уласку у манастир посветили смо Светом Јовану Крститељу, сабирамо се на Усјековање главе Светог Јована Крститеља“, рекао је Владика. Славимо овај прекрасни дан, у коме обиљежавамо спомен Светог великомученика Пантелејмона, молећи се, по ријечима Његовог Преосвештенства, за здравље душе и тијела. „Ми се у Цркви молимо, прије свега, за душевно здравље, јер је оно претежније од тјелесног здравља. Док је човјек здрав Бог му даје прилику да се труди да чини нешто добро за себе, породицу, за ближње и Цркву, а када онемоћа, ако је душевно здрав он онда дјела веће дјело. Здрава душа непрестано узноси молитве Господу од чистог срца, а ми да се научимо да благодаримо Богу и кад нам је лијепо и кад трпимо тешкоће и искушења. Ако знамо да се молимо Богу како ваља онда ће нам се сви дани овоземаљског живота претворити у љепоту, јер нема ништа узвишеније од молитве и благодарења Богу“, бесједио је Владика Јоаникије. Он је истакао да нам најбољи примјер дају Свети мученици, као што је Свети Пантелејмон, који су последње тренутке земаљског живота жељели да посвете Богу, да се Њему помоле. „Тако је и Свети Пантелејмон умолио своје мучитеље да му дају неколико тренутака да се помоли Богу за Цркву, за ближње, за сва хришћанска покољења па га је Бог тога удостојио не само у том моменту него је услишио његову молитву за сва времена, па га је Бог зато прославио те стоји пред престолом Божјим и појавио се као небески покровитељ свих православних хришћана, свих оних који му се обраћају за помоћ. Исцјелитељ душе и тијела Свети Пантелејмон, а исто тако и Свети Отац наш Климент охридски, кога данас, такође, славимо“. „Он је непосредан ученик Свете браће Кирила и Методија, са својим сатрудником Наумом охридским и осталим ученицима Светих Кирила и Методија. Када прослављамо Светог Климента охридског треба да се сјетимо онога што је изузетно важно да смо ми православни Словени, не само од Македоније до ових гора и Сент Андреје, једно, него да су сви православни словенски народи једно по вјери, по поријеклу, по култури и по осјећању, иако је међу нама било неких размирица. Али, то доносе историјске неприлике и оне не би требало да замраче оно што је много важније и што је темељ наше духовности, наше културе“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Слава манастира Самограда прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача. Домаћин славља био је Црквени одбор са о. Савом, а обавезу за наредну годину преузео је Драган Недовић са породицом. У славу Божију, а у част Светог великомученика Пантелејмона, одржан је црквено-народни сабор са пригодним програмом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  21. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, у четвртак 9. августа 2018, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Самограду код Бијелог Поља, чији је храм посвећен овом великом угоднику Божјем. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархија западноевропске и будимљанско-никшићке, а у евхаристијском сабрању је учествовао вјерни народ овог краја. Звучни запис беседе Надахнутом архипастирском поуком обратио се Преосвештени Епископ Јоаникије, заблагодаривши Господу што их је Бог удостојио да се сабирају на овом светом мјесту гдје су се у давним покољењима сабирали православни хришћани међу којима и наши давни преци. „Овдје, на овом мјесту које удивљује и Бога и људе, које задивљује сваког ко га посјети, на којем је Бог био издашан својим стваралаштвом, био је издашан и изливањем светиње, па имамо до сада откривене двије прекрасне светиње. Ми смо их, не знајући коме су првобитно биле посвећене, посветили једну, између ове двије стијене, Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а другу, на уласку у манастир посветили смо Светом Јовану Крститељу, сабирамо се на Усјековање главе Светог Јована Крститеља“, рекао је Владика. Славимо овај прекрасни дан, у коме обиљежавамо спомен Светог великомученика Пантелејмона, молећи се, по ријечима Његовог Преосвештенства, за здравље душе и тијела. „Ми се у Цркви молимо, прије свега, за душевно здравље, јер је оно претежније од тјелесног здравља. Док је човјек здрав Бог му даје прилику да се труди да чини нешто добро за себе, породицу, за ближње и Цркву, а када онемоћа, ако је душевно здрав он онда дјела веће дјело. Здрава душа непрестано узноси молитве Господу од чистог срца, а ми да се научимо да благодаримо Богу и кад нам је лијепо и кад трпимо тешкоће и искушења. Ако знамо да се молимо Богу како ваља онда ће нам се сви дани овоземаљског живота претворити у љепоту, јер нема ништа узвишеније од молитве и благодарења Богу“, бесједио је Владика Јоаникије. Он је истакао да нам најбољи примјер дају Свети мученици, као што је Свети Пантелејмон, који су последње тренутке земаљског живота жељели да посвете Богу, да се Њему помоле. „Тако је и Свети Пантелејмон умолио своје мучитеље да му дају неколико тренутака да се помоли Богу за Цркву, за ближње, за сва хришћанска покољења па га је Бог тога удостојио не само у том моменту него је услишио његову молитву за сва времена, па га је Бог зато прославио те стоји пред престолом Божјим и појавио се као небески покровитељ свих православних хришћана, свих оних који му се обраћају за помоћ. Исцјелитељ душе и тијела Свети Пантелејмон, а исто тако и Свети Отац наш Климент охридски, кога данас, такође, славимо“. „Он је непосредан ученик Свете браће Кирила и Методија, са својим сатрудником Наумом охридским и осталим ученицима Светих Кирила и Методија. Када прослављамо Светог Климента охридског треба да се сјетимо онога што је изузетно важно да смо ми православни Словени, не само од Македоније до ових гора и Сент Андреје, једно, него да су сви православни словенски народи једно по вјери, по поријеклу, по култури и по осјећању, иако је међу нама било неких размирица. Али, то доносе историјске неприлике и оне не би требало да замраче оно што је много важније и што је темељ наше духовности, наше културе“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Слава манастира Самограда прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача. Домаћин славља био је Црквени одбор са о. Савом, а обавезу за наредну годину преузео је Драган Недовић са породицом. У славу Божију, а у част Светог великомученика Пантелејмона, одржан је црквено-народни сабор са пригодним програмом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  22. Епископ шабачки г Лаврентије, први архијереј Српске православне цркве који је још пре десетак година завештао органе, каже да од свег срца, као и Српска православна црква, подржава донорство. "Прошао сам свет, и давно сам схватио да од даривања органа нема ничег племенитијег. Реч је о акцији која заиста има велики национални значај и зато је треба помоћи, колико год је могуће", каже Епископ шабачки Лаврентије. Он је иначе својевремено завештао органе у оквиру једне од акција "Продужи живот", чији је, како истиче, један од главних протагониста био угледни нефролог проф др Зоран Ковачевић. "У нашој епархији, Богу хвала, органе су завештали многи свештеници, монаси, али и огроман број верника које је осоколила, поред осталог, подршка СПЦ са тим у вези", додаје Владика Лаврентије. Посебно је каже поносан што су се тој акцији још пре пет-шест година одазвали сви вероучитељи из овог дела Србије, где је број ђака веронауке у самом врху. Владика Лаврентије додаје да је јако важно да се људима добро објасни значај даривања органа. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  23. "Прошао сам свет, и давно сам схватио да од даривања органа нема ничег племенитијег. Реч је о акцији која заиста има велики национални значај и зато је треба помоћи, колико год је могуће", каже Епископ шабачки Лаврентије.   Он је иначе својевремено завештао органе у оквиру једне од акција "Продужи живот", чији је, како истиче, један од главних протагониста био угледни нефролог проф др Зоран Ковачевић.   "У нашој епархији, Богу хвала, органе су завештали многи свештеници, монаси, али и огроман број верника које је осоколила, поред осталог, подршка СПЦ са тим у вези", додаје Владика Лаврентије.   Посебно је каже поносан што су се тој акцији још пре пет-шест година одазвали сви вероучитељи из овог дела Србије, где је број ђака веронауке у самом врху.   Владика Лаврентије додаје да је јако важно да се људима добро објасни значај даривања органа.   Извор: Телевизија Храм
  24. По завршеној Литургији Патријарх је одржао говор великом броју верника у дворишту цркве и позвао их да посећују своју цркву и нови Парохијски дом. Патријарх им је поручио да поштују своју нову домовину и да са Словенцима одржавају добре односе, јер "Срби су са Словенцима увек били у добрим односима". Патријарх је, такође, позвао српски народ да поштује и житеље других вера "јер смо сви Божја деца и нема разлике међу људима ма које вере били". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као домаћин, захвалио је Патријарху што је дошао у Словенију где такође живе његови верници. Отварању Парохијског дома присуствовали су и представници амбасаде Републике Србије, амбасадор гђа Зорана Влатковић и први саветник гђа Ивана Јакшић Матовић, као и представници других верских заједница у Словенији. Парохијски дом је подигнут на црквеном дворишту у самом центру Љубљане, поред познатог љубљанског парка Тиволи. У дому ће се одржавати све важније културне приредбе српских друштава, очекује се долазак српских писаца и музичких и позоришних група из Србије и Републике Српске који ће наступати за Србе и Словенце из целе Словеније. У Парохијском дому ће бити домицил и школа за учење српског језика и ћирилице. Патријарх Иринеј је стигао у Словенију у петак и најпре је посетио луку Копар, где је због великог броја православних верника Српска Православна Црква одлучила да подигне храм. Тамо му је домаћин био градоначелник г. Борис Поповић. Партијарх је у Љубљану стигао у суботу, где га је примио градоначелник г. Зоран Јанковић. Извор: Српска Православна Црква
  25. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је отварању новоизграђеног Парохијског дома при православној цркви Светих Кирила и Методија у Љубљани. После разговора са православним верницима, који су стигли из целе Словеније, као и из Италије и Аустрије, Патријарх је служио свету архијерејску Литургију у цркви Светих Кирила и Методија у центру Љубљане, уз саслужење више архијереја. По завршеној Литургији Патријарх је одржао говор великом броју верника у дворишту цркве и позвао их да посећују своју цркву и нови Парохијски дом. Патријарх им је поручио да поштују своју нову домовину и да са Словенцима одржавају добре односе, јер "Срби су са Словенцима увек били у добрим односима". Патријарх је, такође, позвао српски народ да поштује и житеље других вера "јер смо сви Божја деца и нема разлике међу људима ма које вере били". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као домаћин, захвалио је Патријарху што је дошао у Словенију где такође живе његови верници. Отварању Парохијског дома присуствовали су и представници амбасаде Републике Србије, амбасадор гђа Зорана Влатковић и први саветник гђа Ивана Јакшић Матовић, као и представници других верских заједница у Словенији. Парохијски дом је подигнут на црквеном дворишту у самом центру Љубљане, поред познатог љубљанског парка Тиволи. У дому ће се одржавати све важније културне приредбе српских друштава, очекује се долазак српских писаца и музичких и позоришних група из Србије и Републике Српске који ће наступати за Србе и Словенце из целе Словеније. У Парохијском дому ће бити домицил и школа за учење српског језика и ћирилице. Патријарх Иринеј је стигао у Словенију у петак и најпре је посетио луку Копар, где је због великог броја православних верника Српска Православна Црква одлучила да подигне храм. Тамо му је домаћин био градоначелник г. Борис Поповић. Партијарх је у Љубљану стигао у суботу, где га је примио градоначелник г. Зоран Јанковић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×