Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нека'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 64 results

  1. Свету архијерејску литургију служио је домаћин Високопреосвећени митрополит дабробосански г. Хризостом, а уз саслужење протојереја-ставрофора Мирка Николића и Душка Недића из епархије зворничко-тузланске, јереја Далибора Стакића и Марка Малеша и ђакона Будимира Гардовића. Након свете архијерејске литургији обављен је трократни опход око светог храма, благословљено је славско кољиво и преломљен славски колач. Током богатог славског ручка које су кумови славе спремили за госте док су сви домаћини у својим ладарама припремили софре за своје госте и фамилије, трајало је по обичају народно весеље и радовање свих окупљених данас у Возућици. У бесједи о Силаску Духа Светога на апостоле Високопреосвећени је истакао:''… данас Дух Свети, својом божанском моћи и енергијом мјења духовну структуру светих апостола, који бијаху духовно слаби галилејски рибари. Док им је сам Господ Исус Христос говорио и излагао своју божанску науку, они као да нису много тога разумјели. На крају су се разбјежали и оставили учитеља, а као што знамо ап. Петар га се и одрекао, ап. Тома није вјеровао у приповједање осталих апостола да је учитељ устао… Данас они бивају обучени и испуњени благодаћу Духа Светога и постају непоколебљиви стубови Цркве Христове… Нека би и нас данас тај исти Дух Свети обновио, учврстио и оснажио у вјери, у љубави и вјерном свједочењу Христа Господа у свијету… Данас нам је то потребно више него икада јер смо као Црква божија нападнути и изнутра, из саме Цркве и с поља од непријатеља Христа Господа, Њега као Истине и Правде божије...'' Извор: Митрополија дабробосанска
  2. У оквиру традиционалне манифестације „Дани Светог Јована Владимира“, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Светог цара Константина и његове мајке Јелене, Свету архијерејску литургију на остацима манастира Пресвете Богородице на Ратцу у Бару. У архипастирској бесједи владика је казао да је могуће да су овај свети храм на коме се прославља Господ вјековима, подигли управо Свети цар Константин и царица Јелена, подсјетивши да је он владао овим крајевима, као и да су прве светиње подизане у његово вријеме, посебно овдје у приморје. “Отуда је његов празник поред празника Пресвете Богородице празнован на овом мјесту гдје је била јединствена Црква Истока и Запада која се сабирала у име Господње. То заједништво се наставља и данас. Наша браћа римокатолици служе своју службу, а и ми настављамо ту свету традицију везану за цара Консатантина и Јелену.” Подсјетивши да је Свети цар Константин видио знамење часнога крста на небесима и натпис “Овим побјеђуј”, Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је у знаку часнога крста била његова побједа у борби са Максенцијем. Благодарећи његовој мајци Јелени, која је већ била примила вјеру хришћанску, он се обратио вјери хришћанској, одричући се од паганства, многобоштва. У његово вријеме је донијет Милански едикт (закон), 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Тада је Црква призната у ондашњем Римском царству, које је почело да се претвара у Ромејско царство, нарочито на Истоку, гдје је цар Константин пренио своју престоницу у Константинопољ, Истанбул. “Видио је свјетлост небеску и Часни крст Свети цар Константин и обратио се Господу. И раширила се Црква Божија од његовог времена и до данас се шири у читавом свијету”, бесједио је владика истичући да је и цар Константин видио свјетлост и знак крста, као што је видио и апостол Павле – Савле, када је кренуо да настави гоњење хришћана послије смрти архиђакона Стефана. По његовим ријечима цар Константин је просвећен истом том божанском свјетлошћу Духа Светога којом је био просвећен Свети апостол Павле, као и свети апостоли на Сионској гори на Тројичиндан. Тада је Дух Свети сишао на њих и они су почели да говоре различитим језицима обасјани свјетлошћу Божијом и, како је истакао, ту је и утемељена Црква Христова. Апостоли су одатле кренули да проповједају Јеванђеље широм свијета, сви до једнога посвједочивши Господа не само проповјеђу и ријечима, науком Христовом, него и мученичким страдањем, као што је и сам Господ пострадао. “На том њиховом страдању и распећу саграђена је Црква Божија и до данас разапињана, гоњена и прогоњена. Нажалост ево и у нашој Црној Гори поново се прогони Црква Христова од стране обезбожених потомака крштеног народа, крштаванога од времена цара Константина, нарочито од времена Свете браће Кирила и Методија, Светих Наума и Климента”, рекао је Архиепископ цетињски. Додао је да је ово свето мјесто на Ратцу свједочанство страдања и распињања Цркве Божије и оних који јој припадају а у исто вријеме свједочанство живога присуства Христовога, Пресвете Дјеве а онда и Светих царева Константина и Јелене равноапостолних, који су Цркву Божију васпоставили, утемељили. За цара Константина и царицу Јелену везано је и откривање Христовога Крста и подизање Храма Христовог Васкрсења у у Јерусалиму: “И од тада, од времена цара Константина, не само у Цариграду, Црква Божија је била раширена свуда па и код нас… од Светих Наума и Климента, Светих Немањића, Светог Јована Владимира.. и редом до наших времена, Светог Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Светога свештеномученика Јоаникија…” Осврћући се на страдање Светога свештеномученика Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и преко 120 свештеника, који су на апостолски начин посвједочили вјерност Христу Богу и Цркви, Митрополит Амфилохије је казао да није лако с Богом ратовати. “Даће Бог да се и овој црногорској власти врати разум и памет, да не ратују са Богом, нико Бога и Цркву Божију побједио није на овој земљи већ двије хиљаде година а гонили су је и прогонили сви одреда, још од времена Нерона”, казао је Високопреосвећни. Направио је паралелу да као што су хришћани за вријеме Нерона оптужени да су спалили Рим, иако га је спалио сам Нерон, тако и данас Цркву оптужују да је против државе. По његовим ријечима наставља се гоњење Цркве Божије и покушај да се угаси свјетлост небеска, непролазна, која освјећује и просвјећује сваког човјека који се рађа на земљи. Та свјетлост призива све људе и земаљске народе, да буду освећени и просвећени кроз Тајну крштења, миропомазања, припремљени за вјечно божанско достојанство, за Царство небеско. С друге стране, објаснио је, демонска сила покушава да угаси ту свјетлост божанску и да људе веже само за оно што је земаљско, пролазно, ништавно. “Међутим, Господ је са нама, Мајка Божија, она која је родила Господа, такође је са нама и међу нама. Са нама су свети Божији људи који су себе жртововали за вјеру праву и који се и до данас жртвују широм свијета, чувајући ту божанску, вјечну и непролазну свјетлост као светионик свога живота и путоказ свима који се рађају на земљи. Нека би та свјетлост обасјала све људе, нека би Господ удостојио и нас у ово наше вријеме, да се поново васпостави то јединство Цркве Римске, Цркве Истока, која је сачувала изворно Јеванђеље древних апостола и Светог цара Константина и царице Јелене. Нека би Господ све уразумио да се вратимо Богу – Христу Господу и кроз Њега и преко Њега једни другима и вјечном нашем достојанству”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије Митрополит је благосиљао славске приносе и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је да Света служба Божија свима буде на обновљење душе и тијела и да Бог благослови да се ова светиња на Ратцу обнови. “Заједнички да је обновимо, наша браћа римокатолици и ми, да би преко ње обнављали оно изворно јединство Цркве Божије из времена цара Константина и светих апостола”, поручио је Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Манифестација „Дани Светог Јована Владимира“ у организацији Православне црквене општине Бар ове године, због епидемилошке ситуације, има молитвени катактер. Почела је у недјељу, 31. маја а завршава се сјутра на празник Светог Јована Владимира, када ће се у 9 часова у Саборном храму Светог Јована Владимира служити Света литургија а у 18 часова Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служиће молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У сриједу 3. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Светог цара Константина и његову мајку - царицу Јелену, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Бранко Вујачић и ђакон Павле Божовић. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. У свом пастирском обраћању отац Мирчета се дотакао значаја лик, дјела и самог животописа цара Константина који је 313. године донио чувени, епохални Милански едикт, којим је подарио слободу вјероисповједања вјере Хришћанске на територији цијелог Римског царства: ,,Историја цркве се дијели на период прије цара Константина и након њега, будући да је тај велики и благочестиви цар дао слободу хришћанима. Дао је могућност својим чувеним Миланским едиктом да могу слободно вјерујући људи да исповиједају своју вјеру хруишћанску. До тада је хришћанска вјера била прогоњења мање или више. Али, од цара Константина, његовим чувеним Миласнким едиктом који је донио са својим савладарем Ликинијем 313. године, вјера Хришћанска је постала слободна вјера и то је један од највећих догађаја у историји човјечанства, нарочито у историји Цркве хришћанске.'' Отац Мирчета се посебно осврнуо на чињеницу да прије цара Константина хришћани нису имали права на своју имовину, својину нити слободу вјероисповиједања: ,,Зато је велико дјело тог великог цара и зато га зовемо равноапостолним. Зовемо га тако, зато што је дозволио хришћанима да могу слободно живјети и исповиједати своју вјеру и да могу градити своје храмове, да се окупљају на светим службама као што то и ми данас чинимо. Прије њега, многи су прогонили хришћане, убијали их, отимали су њихову имовину и разарали њихове храмове. Цар Константин је све то прекинуо и зато му припада велика слава.'' ,,Цар Константин је имао осим овога и друга велика дјела. Наиме, он је сазвао Први васељенски сабор 325. године који је одржан у Никеји. Такође, изградио је престони град - Константинопољ - Цариград и у њега пренио престоницу Римског царства, а тај град је Божији град који је он посветио управо истинитом Богу.'' - подсјетио је он. У другом дијелу свог обраћања, отац Мирчета је изразио наду да ће дјело и дух цара Константина, дух слободе и владавине права завладати и у Црној Гори, да ће се црногорска власт и законодавство угледати на овај свијетли примјер великог цара Римског царства: ,,Највеће његово дјело је слобода коју је даривао Цркви. Слобода којом је омогућио да имамо своје светиње и своје Храмове. Нека би тај дух, дух цара Константина, дух слободе према хришћанима и цркви православној и хришћанској преовладао и овдје код нас у Црној Гори. Да они који одлучују овдје код нас о тим стварима се угледају на цара Константина и ако је живио у IV вијеку, он је имао осјећај да Цркви треба дати слободу, да хришћанима треба дозволити да имају своје храмове и своју имовину и да треба дозволити да се у њима Богу моле. То је оно што ми и данас тражимо, што искрено желимо и за шта се боримо. Боримо се дакле у 21. вијеку за те вриједности које је цар Константин поштовао прије равно 1,707 година.'' ,,Ништа више не тражимо од тога, нити нам треба више, желимо да слободно исповиједамо нашу вјеру, да нам то нико не брани и да нико не атакује на наше светиње.'' - поручио је отац Мирчета. ,,Дај Боже да будемо они који чувамо и живимо својом светињом. Да би човјек чувао светињу, најважније је да живи светињом, да живи светињом вјере, да живи светињом људског живота, онако како је Бог то замислио и како нам је Бог то даровао.'' - закључио је прота Мирчета Шљиванчанин. Извор: Саборни храм у Подгорици
  4. Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона изговорену на опелу новопрестављеном нашем брату у Христу Луки Радовићу. Звучни запис беседе Господ у овај дан прима од нас славословље и благодарност, али и молитву и вапај да утеши родитеље, браћу, сестре, рођаке, пријареље, кумове и све нас, због ненадокнадивог губитка, са којим се сусрећемо и са којим се боримо, са Крстом који нам је Господ даровао. Али Тај Крст, који је нам Господ даровао у данашњи дан, је исти онај који је Господ дао Аврааму, да га понесе када је призвао Авраама, да свога сина принесе једном истинитом Богу на жртву. И од оног тренутка када се дете у благочестивој породици роди, по милости Божијој, када је услишена молитва родитељска, када се дете роди на свет, од тог тренутка родитељ почиње да носи Крст и своје дете да га, како кажемо у свакој јектенији,” да сами себе и једни друге” приносимо Господу у славу. Од тренутка рођења, родитељ носи своје дете на Голготу, да га принесе Богу на жртву, али са љубављу и надом да ће сваки родитељ бити помилован због своје вере, као што је Авраам био помилован и као што је рука његова била задржана, да не жртвује свога сина јединца. Да ли је Господ у данашњи дан и неретко суровији према нама, него што је био некад? Да ли је Господ мање милостив према роду нашем, према благочестивим родитељима, који су ово благословено дете од тренутка крштења у манастиру Букову, на коме сам лично присуствовао, који је рођен на св. Илариона, а који се данас опрашта од нас и ми од њега, на рођендан Владике Јустина који га је крстио? Да ли је Господ мање човекољубив, да нас у овај дан сабира у овом броју и да прима од нас овакво жалосно , али крсно васкрсно појање од свих овде сабраних, где су уједињени и жалост родитеља, свештеника и ближњих, са анђелским појањем хорова византијских, мокрањчевих и са сваким гласом верног брата и сестре који се гуши у сузама, не зато што је и наша вера недостала, него су то неиспитљиви судови Гоподњи? А знамо да Господ бира себи по Својој вољи и благослову. Некоме је потребно да проживи шездесет или осамдесет година да буде убран, као зрели грозд винограда Госпдњег и да буде уврштен у хорове анђела. А овај наш незаборавни и син и брат и пријатељ и колега и појац, како сви верујемо, несумњиво се удостоји да након краткотрајног живота буде уврштен у хорове анђела, да слави Господа оним што му је Господ заиста даровао, и слух и глас. Јер читавог свог живота ово благословено дете је мислило о Господу , веровало у Њега, тежило ка Њему. И сада се управо дешава оно остварење његових тежњи и молитве негде родитеља, не да се на овакав начин све заврши, али испуњење молитве да Господ спаси и сачува пород чекани и благословени, да га прими у Царство небеско. Драги Лука, не могу ти заборавити загрљај који си ми пружио прошле године септембра месеца у Зајечару, када си ми као потпуно чисто дете притрчао са улице и загрлио ме, питао за здравље и посведочио да си ти и твоје колеге усрдно приносили молитве, када сам ја пролазио искушење по допуштењу Божијем. Тада никоме није падало на памет да ћеш ти сада бити испред мене и нас овде и да ћемо ми далеко недостојни од тебе, да те испраћамо путем Царства Небеског. Али нека је благословен Господ, Васкрсли из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Васкрсли по свом Човекољубљу, да би нама отворио пут у Царство Небеско и не ка би ти Господ даровао вечну радост, да се радујеш вечном радошћу пре свих нас, јер си те радости далеко достојнии од свих нас. И да нас тамо дочекујеш, ако Бог да, са хоровима анђела, све оне који те помињу који се моле за твоје упокојење и који са вером надом и љубављу ка Васкрслом Господу, без сумње у Његово Човекољубље, тебе испраћају из овога пролазног, трулежног и огреховљеног света у оно место које си заслужио и ка коме си тежио. И нека си благословен и душа твоја нека се радује, а свима овде окупљенима Господ, у кога си непоколебиво веровао, нека дарује праву и потпуну утеху до тренутка потпуне и вечне заједнице у Царству Небеском. Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете, Царство ти Небеско и пред престолом Господњим слави Господа и моли се за нас. Амин!”
  5. Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан. Звучни запис беседе "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем." Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје. На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању. Извор: Радио Слово љубве
  6. Свештенство саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас је служило миолебан. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а молитвено је учествовао велики број вјерника из Подгорице, који су се сабрали да молитвено подрже утамниченог Владику Јоаникија и његове свештенике. Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је сабранима да Владика Јоаникије и свештеници страдају да би се име Божије прославило. “Уколико сутра не пусте Епископа Јоаникија, нека нас све хапсе. Ми се гнушамо, презиремо начин на који су ухапшени Владика Јоаникије и свештеници у Никшићу и начин на који данас премијер не говори истину кад је у питању читав овај догађај. У данима кад пролази епидемија и нема више заражених, сад су дошли да оптуже људе сабране да ћемо ми изазвати епидемију“, казао је он. Он је потом позвао вјернике да се мирно разиђу. „Сад пошто смо се Богу помолили, и видим да сви дјелите ове ријечи, молим вас да се разиђемо. То је најпаметније. Да не учинино ништа што би спријечило Владику Јоаникија и седам свештеника да прославе Бога”, казао је он. Позвао је да сачекамо сјутрашњи дан да видимо шта ће да се деси. “Велики су притисци из међународних центара. Обратили смо се са захтјевом да их сјутра ујутру пусте. Ако тако не буде, ето нас опет на овоме мјесту. Сјутра кад нас виде, нека хапсе једног по једног“, рекао је отац Гојко Перовић. Подсјетио је да Митрополит Амфилохије данас поручио да прво хапсе њега. „Нећемо дати да њега хапсе, прије него нас све ухапсе“, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, уз бурно одобравање вјерног народа и поруку: Не дамо Владику, не дамо светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. ПОРУКА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. АМФИЛОХИЈА ОД ЋИВОТА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ За празник Светог Василија Острошког, слава му и милост, обратио сам се народу од ћивота Светог Василија, обратио сам се истог дана и из саборног храма Светог Василија у Никшићу позивајући сав народ да у духу и у име Светог Василија заједнички прославимо тог великог светитеља Божијега, да се једним срцем и једном душом загрлимо код његовог ћивота. Данас поздрављам народ у Црној Гори од ћивота Светог Петра Цетињског, а јуче смо у име Епископског савјета упутили саопштење за јавност гдје смо замолили државне власти да невино затворене Владику Јоаникија и свештенике под хитно ослободе из затвора. И рачунали смо да ће се то догодити. Међутим, то се, нажалост, није догодило и то је изазвало реакцију народа, иако смо ми у том саопштењу позвали народ да остане својим домовима, да се мирно и спокојно помоле Богу, да се саборно помоле Богу за здравље и спасење свих људи који болују од тог и других вируса и да би се избјегли било какви грађански сукоби и неспоразуми у Црној Гори. Нажалост, власт то није испоштовала и зато је дошло до синоћњих збивања у Црној Гори гдје су настрадали вјерници, она дјеца која су пребијена у Пљевљима и у исто вријеме чувари реда, што је трагично за све нас, трагично за Црну Гору, трагично пред свијетом и Европом. Зато се обраћам од ћивота Светог Петра Цетињског да се вратимо Богу Љубави, да се вратимо једни другима у љубави, без обзира каквих опредељења били у Црној Гори: вјерских, националних, политичких и других. Да се вратимо узајамности, братској слози и слободи. То је оно што је суштинско, што и данас поручујем и молим оне који су на власти да под хитно ослободе невиног Епископа Јоаникија и његове свештенике који су у затвору и да се прекину ове диобе и ова сукобљавања која су у Црној Гори присутна не од јуче него још од времена Светог Петра Цетињског, а нарочито након 1945. године, од времена оног савременог братоубилаштва и богоубилаштва. Осјећам као његов наследник обавезу у име његово, цјеливајући његове мошти, да позовем на братску љубав све колико нас има, како би завладала љубав у Црној Гори, она за коју се жртвовао Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир зетски краљ мученик а исто тако Свети Јован Крститељ, чију руку овдје цјеливамо, а и сам Господ Христос, чији дио Часног крста овдје имамо, који је распет из љубави према сваком људском бићу и према сваком створењу. То је оно што је насушна потреба у овом тренутку. Ако неко има да да одговара за нешто, ја молим оне који су на власти – ја ћу то и написати у писму господи предсједнику и премијеру ових дана – да одговарам ја. И ако треба неко да буде хапшен и суђен, нека то да буде Митрополит црногорско-приморски, наследник Светог Петра Цетињског. И ако је крив, нека буде суђен. Уосталом, нећу бити први митрополит који је суђен. И онај 1945. са стотину двадесет свештеника је убијен, и његов наследник је 11 година осуђен, оптуживан да је против државе, да сарађује са непријатељима државе, са Западом и са Европом… И њихов наследник Данило, такође је гоњен, због тога што је бранио да се не руши црква на Ловћену и да се тиме обурдава и Ловћен и Црна Гора. И каменован је овдје 1991. године зато што је мене изабрао и предложио за свога наследника. Митрополити црногорски су, дакле, то носили, нарочито у ово последње вријеме. Ја молим све, ако неко треба да буде суђен за то што се догађа у Црној Гори и за збивање народа у Црној Гори, онда треба прије свега мене да суде. Ја сам спреман да изађем на суд и да, ако треба, будем и осуђен и пет, и десет година, и колико год треба… Уосталом, и када сам овдје устоличен, ја сам бесједећи одавде, и пред српским Патријархом, и пред ондашњим представницима који су и садашњи представници државе Црне Горе, рекао да сам дошао да мирим, не само живе међу собом него и да мирим живе са мртвима и мртве да мирим међу собом. И трудио сам се колико имам моћи и снаге ових тридесет година управо у том правцу: да призивам тај мир Божији, братски мир, међу Црногорце, међу сав овај народ да би се пребродиле те несрећне наше диобе, које су нам својствене и које се настављају оваквим понашањем. Зато молим и садашњу власт у Црној Гори да престане да злоупотребљава саму себе и органе власти против народа. А у исто вријеме, молимо и народ да својим понашањем не изазива власт него да се заједнички сви потрудимо, цјеливајући мошти Светога Петра, помиритеља и исцјелитеља, и Светога Василија Острошкога, да се објединимо у братској љубави и заједници, са свим разликама које су нам својствене. То је моја молба, да не кажем и мој захтјев и потреба. Тиме се обраћам и народу да зна да је Црква била и остала са њим. И зато су и ове литије које су биле код нас, које неки проглашавају да су политичке. Оне немају везе са политиканством, већ су то литије народа који се догодио, који се вратио и хоће да се врати ћивоту Светога Петра и моштима Светога Василија Острошкога и да ходи њиховим путем. То је оно што је најбитније у свему овоме и зато је неопходно да се и ми сви, без обзира гдје се налазимо и коме припадамо, вратимо том Божијем путу – путу Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. То је моја молитва, мој захтјев, мој благослов свима у Црној Гори. А увјерен сам да је то и благослов Светога Петра Цетињскога. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, служио је вечерњу службу са петохљебницом у манастиру Острог у навечерје празника Светог Василија Острошког Чудотворца. Након службе, обратио се окупљеним вјерницима, а и свима онима који због пандемије коронавируса, нису могли да дођу ове године да се поклоне Светом Василију. Митрополит је изразио захвалност што народ поштује мјере које су на снази, држећи прописну раздаљину. Такође се захвалио и чуварима реда који су дозволили поклоњење моштима Светог Василија, који је најбољи љекар и душе и тијела и који исцјељује од свих вируса, па и од овог новог. “Зато се ми молимо овдје за све који су обољели и за оне који их лијече. Ова молитва и ово сабрање је такође и за чуваре реда и за нашу власт у Црној Гори, да им Господ овим молитвама да здравље и спасење”, поручио је Митрополит и још једном позвао народ да поштује прописане мјере и држање дистанце. “Нека нас Свети Василије обједини да будемо свим срцима заједно”, благословио је Митрополит из острошке светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На празник Светог свештеномученика Платона Бањалучког, 5. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково уз саслуживање сабраће ове свете обитељи. У свом обраћању, Епископ Иларион је најпре честитао монаху Платону имендан и свима пожелео срећан празник. Тумачећи свето Јеванђеље владика је истакао да Господ није учинио никаква чуда у Капернауму не због немоћи своје већ због неверја и равнодушности тамошњег народа. „Нека би нам Господ даровао све оно што је добро и корисно, а Он најбоље зна шта нам је и када потребно“ закључио је Епископ тимочки. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  10. Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића)
  11. Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића) View full Странице
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави “Новостима” поручио је налогодавцима данашњег позива за саслушање због служења опела истоичару Владимиру Јовићевићу да им се неће одазвати јер има своје обавезе. “Поручујем налогодавцима позива за саслушање да им се нећу одазвати јер имам своје обавезе. Могу то учинити тек после понедјељка и то једино на Цетињу. Ово што се десило је прича за себе, јер на сахрани Влада Јовићевића никог није било осим његова три сина, супруга, калуђери, амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић, Андрија Мандић и ја. И сви на прописаном одстојању, казао је он. У позиву који је након сахране уручен Митрополиту Амфилохију стоји да се позиву мора одазвати одмах “због постојања основане сумње за КД из члана 287 КЗ ЦГ”, уз упозорење да ће у случају неодазивања позиву бити “принудно доведен.на основу члана 259 ст 1 ЗКП”. На питање да ли очекује репресивнији одговор надлежних казао је нека изволе да га хапсе. “Што се мене тиче нека изволе да хапсе. Па мој претходник Јоаникије убијен је са свештенством, а митрополит Арсеније одлежао шест година у затвору. Да сам ја био у његово вријеме био бих сигурно стријељан или доживотно осуђен у односу на њега”, казао Владика Амфилохије. “Власт може да ради шта хоће и како хоће. Ја сам ипак митрополит Црне Горе и то Митрополије која је родила Црну Гору, ону праву, петровићевску изворну Црну Гору. Ова власт нека што себе брука, него брука и Црну Гору пред међународном јавношћу,својим безакоњем и понашањем. Објавили су рат Богу и Цркви која је стварала ову државу”, рекао је митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у уторак, 7. априла 2020. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Исихију су саслуживали: протојереј-ставрофор Стојан Билић, протојереј Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести. И у ове дане – када проживљавамо до сада невиђено стање, то искушење које је Господ допустио да дође на нас – морамо да знамо да је и Сâм Господ Исус Христос подобно нама страдао, али ми страдамо због греха својих, а Он је страдао само да би на себе узео наше страдање. Безгрешан, Он је примао на себе последице греха свих да би нас, на тај начин, ослободио од греха, ђавола и смрти. Нека би нас Пресвета Богородица чувала, хранила и била са нама у све дане нашег живота, нагласио је владика Исихије, честитавши свима празник Благовести. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. У циљу спречавања ширења вируса COVID-19, обавештавамо наше свештенике и верни народ o следећем: *Позивамо све вернике, нарочито оне старије од 65 година, да у потпуности поштују мере које је донела Влада Републике Србије, укључујући и долазак у храмове на света богослужења. Кад неко од њих жели да се причести, довољно је да се јави своме надлежном пароху, који ће доћи у дом верника и обавити свету Тајну причешћа. *Свете храмове треба целодневно проветравати и дезинфиковати (особито целивајуће иконе, столове, певнице, подове и слично), а потом их кропити освећеном водом и кадити. Храм треба да буде отворен целог дана, до завршетка вечерњег богослужења, да би верни могли да у мањим групама улазе и узносе Богу своје молитве. *По могућностима парохијских храмова, нарочито у градским срединама, света Литургија се може вршити у порти храма, уз коришћење спољашњег озвучења где оно постоји, а верни могу приступати светом Причешћу у храму или у порти, у редовима, са обавезним размаком од бар једног метра између самих верника. *Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе, али и да свето Причешће, истовремено, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести који нам прете са других страна, ─ изван светог Путира, ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мере заштите које је држава прописала. Ко год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неретко и саблажњава браћу и сестре своје. *Благоразумно је да актуелно освећење домова поводом предстојећег празника Пасхе (,,васкршње водице”) буде одложено због ризика по здравље верникâ, али и свештенослужитељâ, пре доласка или по одласку свештеника, те препоручујемо да верни богојављенском водом покропе своје домове и да их окаде тамјаном, умножавајући своје личне молитве Богу за скоро окончање овог искушења, за помоћ лекарима, војницима и свима који су у служби општег добра. Уколико неко од верника нема у кући богојављенску воду или тамјан, довољно је да се телефоном јави свом свештенику, који ће му их на адекватан начин доставити. Света Тајна исповести, а по потреби и Причешћа, може се обављати читавог дана, пре времена забране кретања, у договору са свештеницима, у храму или дому. Друга чинодејства треба обављати уз благоразумни договор са парохијанима и у складу са наредбама државних власти. *Позивамо све вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама. Епархија бачка ће преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и добротворне службе Платон Атанацковић, уз сагласност општинских кризних штабова, указати помоћ свима којима је она потребна. Парохијани се могу јавити својим парохијским свештеницима, као и на број телефона епархијске добротворне службе Платон Атанцковић 064/800 27 64 и дежурни телефон број 021/ 402 403. У току сваког богослужења додати у сугубој јектенији следећу прозбу: Још се молимо Оцу нашем небеском, Лекару душа и тела наших, Који је послао Јединороднога Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и од смрти избавља, да покаже и на нама милост Своју преизобилну, да заустави опаку заразу, здраве да сачува у здрављу, оболеле да исцели, оне који их лече и оне који и оболелима и здравима помажу да благослови и укрепи, а свима нама да опрости грехе и дометне нам вере, наде и љубави. Рецимо сви: услиши нас, Господе, и милостиво помилуј! После заамвоне молитве читати следећу молитву: Ђакон: Господу се помолимо! Епископ или презвитер: Господе Боже наш, Ти си богат милосрђем и премудрим Промислом Својим управљаш животoм нашим; Ти Сâм, Човекољупче, услиши молитве наше, прими покајање наше за грехе, смилуј се на нас као што си се смиловао на Народ Свој у дане цара Давида и заустави ширење заразе новојављеном опаком болешћу. Лекару душа и тела наших, подари исцељење и опоравак оболелима, а здраве сачувај од ове и сваке друге болести, да бисмо сви једним устима и једним срцем хвалили, славили и благосиљали пречасно и величанствено име Твоје. Благослови, Господе Свеблаги, и благодаћу Својом заштити и укрепи слуге и слушкиње Твоје које сe са љубављу самопрегорно старају за исцељење и опоравак браће своје и сестара својих у болницама или у домовима њиховим. Уклони болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као дарове љубави Твоје. У свакој тузи и невољи нашој Ти нам буди утеха, нада, ослонац, укрепљење и исцељење. Даруј нам, Господе Боже наш, мир Свој и испуни срца наша чврстом вером у Тебе, надом у доброту и заштиту Твоју и љубављу према Теби. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Својом и молитвама Пресвете Богородице, светих анђела Твојих и свих светих који Ти од памтивека угодише. Јер си Ти добри и човекољубиви Бог наш, Бог Који нас милује и спасава, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин. Нека Господ по Свом изобилном милосрђу подари што скорије избављење од искушења и исцељење и утеху свима људима! Са благословом, Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. У циљу спречавања ширења вируса COVID-19, обавештавамо наше свештенике и верни народ o следећем: *Позивамо све вернике, нарочито оне старије од 65 година, да у потпуности поштују мере које је донела Влада Републике Србије, укључујући и долазак у храмове на света богослужења. Кад неко од њих жели да се причести, довољно је да се јави своме надлежном пароху, који ће доћи у дом верника и обавити свету Тајну причешћа. *Свете храмове треба целодневно проветравати и дезинфиковати (особито целивајуће иконе, столове, певнице, подове и слично), а потом их кропити освећеном водом и кадити. Храм треба да буде отворен целог дана, до завршетка вечерњег богослужења, да би верни могли да у мањим групама улазе и узносе Богу своје молитве. *По могућностима парохијских храмова, нарочито у градским срединама, света Литургија се може вршити у порти храма, уз коришћење спољашњег озвучења где оно постоји, а верни могу приступати светом Причешћу у храму или у порти, у редовима, са обавезним размаком од бар једног метра између самих верника. *Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе, али и да свето Причешће, истовремено, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести који нам прете са других страна, ─ изван светог Путира, ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мере заштите које је држава прописала. Ко год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неретко и саблажњава браћу и сестре своје. *Благоразумно је да актуелно освећење домова поводом предстојећег празника Пасхе (,,васкршње водице”) буде одложено због ризика по здравље верникâ, али и свештенослужитељâ, пре доласка или по одласку свештеника, те препоручујемо да верни богојављенском водом покропе своје домове и да их окаде тамјаном, умножавајући своје личне молитве Богу за скоро окончање овог искушења, за помоћ лекарима, војницима и свима који су у служби општег добра. Уколико неко од верника нема у кући богојављенску воду или тамјан, довољно је да се телефоном јави свом свештенику, који ће му их на адекватан начин доставити. Света Тајна исповести, а по потреби и Причешћа, може се обављати читавог дана, пре времена забране кретања, у договору са свештеницима, у храму или дому. Друга чинодејства треба обављати уз благоразумни договор са парохијанима и у складу са наредбама државних власти. *Позивамо све вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама. Епархија бачка ће преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и добротворне службе Платон Атанацковић, уз сагласност општинских кризних штабова, указати помоћ свима којима је она потребна. Парохијани се могу јавити својим парохијским свештеницима, као и на број телефона епархијске добротворне службе Платон Атанцковић 064/800 27 64 и дежурни телефон број 021/ 402 403. У току сваког богослужења додати у сугубој јектенији следећу прозбу: Још се молимо Оцу нашем небеском, Лекару душа и тела наших, Који је послао Јединороднога Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и од смрти избавља, да покаже и на нама милост Своју преизобилну, да заустави опаку заразу, здраве да сачува у здрављу, оболеле да исцели, оне који их лече и оне који и оболелима и здравима помажу да благослови и укрепи, а свима нама да опрости грехе и дометне нам вере, наде и љубави. Рецимо сви: услиши нас, Господе, и милостиво помилуј! После заамвоне молитве читати следећу молитву: Ђакон: Господу се помолимо! Епископ или презвитер: Господе Боже наш, Ти си богат милосрђем и премудрим Промислом Својим управљаш животoм нашим; Ти Сâм, Човекољупче, услиши молитве наше, прими покајање наше за грехе, смилуј се на нас као што си се смиловао на Народ Свој у дане цара Давида и заустави ширење заразе новојављеном опаком болешћу. Лекару душа и тела наших, подари исцељење и опоравак оболелима, а здраве сачувај од ове и сваке друге болести, да бисмо сви једним устима и једним срцем хвалили, славили и благосиљали пречасно и величанствено име Твоје. Благослови, Господе Свеблаги, и благодаћу Својом заштити и укрепи слуге и слушкиње Твоје које сe са љубављу самопрегорно старају за исцељење и опоравак браће своје и сестара својих у болницама или у домовима њиховим. Уклони болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као дарове љубави Твоје. У свакој тузи и невољи нашој Ти нам буди утеха, нада, ослонац, укрепљење и исцељење. Даруј нам, Господе Боже наш, мир Свој и испуни срца наша чврстом вером у Тебе, надом у доброту и заштиту Твоју и љубављу према Теби. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Својом и молитвама Пресвете Богородице, светих анђела Твојих и свих светих који Ти од памтивека угодише. Јер си Ти добри и човекољубиви Бог наш, Бог Који нас милује и спасава, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин. Нека Господ по Свом изобилном милосрђу подари што скорије избављење од искушења и исцељење и утеху свима људима! Са благословом, Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  16. “Тражимо да се одредбе из чланова 62,63 и 64 закона замијене једним чланом којим ће се прописати да се имовинско-правни спорови о вјерским објектима и земљишту који су саграђени или прибављени до 1. децембра 1918. године искључиво могу рјешавати у парничним поступцима пред редовним судовима. Ако неко, па и држава, сматра да црквено није црквено, онда нека своје тврдње докаже на суду, а не да воде имовинско-правне спорове пред Управом за некретнине која није надлежна за та питања”, поручио је у разговору за “Дан” протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Поручује да Црква нема ни милиметар простора за назад, те да ће, уколико власт не уважи њихове аргументоване предлоге, наставити борбу за очување светиња, гробова и завјештања још масовније и још истрајније. Говорећи о експертском дијалогу између Митрополије и Владе, отац Џомић оцјењује да је до дијалога и експертских преговора на таквом нивоу и са третираним темама морало доћи много раније, али да свакако експертски дијалог само може да допринесе рјешењу проблема, који је, како додаје, евидентан и који се мора ријешити. “Одржан је један састанак, а други је, на молбу Владе коју смо уважили одложен због тренутне ситуације. Размијењени су аргументи, али смо јасно указали да у овом случају једино треба и смије да побиједи интерес грађана и да правна струка буде изнад и прије политике. Врло је важно што су владини експерти прихватили наш предлог да се аргументовано разговара о неопходности измјена и допуна спорних законских одредби које су изазвале узнемирење вјерника и јавности уопште. Нисам субјективан, али смо врло јасно указали на недопустивост покушаја лишавања имовинских права било ког субјекта, па и Цркве и вјерских заједница, у управном поступку пред органима који су под непосредном контролом и под огромним утицајем Владе и политичких странака”, поручио је о. Велибор. На питање какав је став експертског тима Цркве о праву својине над црквама, манастирима и другим непокретностима, прота Џомић објашњава да је њихово мишљење да својинско-правна питања уопште не треба да буду нормирана у Закону о слободи вјере. “Свјесни смо вјековне истине да црквено припада Цркви, а џамијско и вакуфско Исламској заједници. Није нама проблем у наводном непостојању доказа о црквеном праву својине, како су неки злобно подметали”, истиче Џомић. Наглашава да су изнијели бројне аргументе у прилог законито спроведених поступака за укњижбу својинских права Цркве на православним вјерским објектима и земљишту које им припада, али и истих таквих поступака и права осталих цркава и вјерских заједница. “Мислим да су представници власти имали прилику да сазнају доста нових података које до сада нијесу знали и да виде бројна документа која до сада нијесу видјели. Мени је несхватљиво да неко оспорава законитост неког уписа у катастар, а да уопште нема све комплетне списе предмета испред себе. Нажалост, то је био манир у претходном периоду. Потрудили смо се и да снажно и аргументовано разјаснимо неке недоумице које су они имали у вези овог и других питања”, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Он је казао да разумије и да зна да постоји велика бојазан код многих људи због свега „што смо до сада претрпјели”: “У овом случају, важно је да се зна да ниједна одлука, ако Бог да да до ње дођемо, неће бити донијета исхитрено или на нашу штету. Експертски тим наше Цркве има надлежност да аргументовано исказује ставове Цркве и да Епископском савјету, који доноси одлуке, доставља извјештаје и подноси предлоге. У Цркви је ред, одговорност и поредак, и у то не треба сумњати.” Захтјеви МЦП су да се измијене, а тиме и ставе ван снаге одредбе о правној ликвидацији Цркве и вјерских заједница из чланова 25 и 26 закона, “као и дискриминаторна одредба о правном положају цркве или вјерске заједнице чије је сједиште у иностранству из члана 28 закона”. “Даље, да се одредбе из чланова 62 и 63 закона о проглашењу светиња за државну својину у управном поступку пред Управом за некретнине и одредба из члана 64 закона о државном одлучивању о начину коришћења вјерских објеката замијене једним чланом којим ће се прописати да се имовинско-правни спорови о вјерским објектима и земљишту који су саграђени или прибављени до 1. децембра 1918. године искључиво могу рјешавати у парничним поступцима пред редовним судовима у складу са Уставом, потврђеним међународним уговорима и законима Црне Горе. То је минимум испод кога ми не можемо да идемо ни пред Богом, ни пред људима. Ако се Црква не боји суда, зашто би се бојала друга страна”, пита он. На питање да прокоментарише често различите поруке од стране представника Владе и предсједника државе Мила Ђукановића, констатује да је, нажалост, било свега. “Давно је речено да ријечи лете, а да написано остаје. Не бих улазио у унутрашње односе у владајућој партији и коалицији, као и у личне односе највиших државних функционера. Црква се не бави партијском политиком. Али хоћу да нагласим да свако, а посебно највише државне личности, морају да дају максималан допринос рјешењу овог небивалог проблема, владавини права, поштовању достојанства Цркве и вјерских заједница и њихове улоге и уклањању партијске политике из ове врло осјетљиве области друштвеног живота”, истакао је он. На питање да ли вјерује да ће преговори бити успјешни, протојереј-ставрофор Велибор Џомић је одговорио да вјерује само у Бога живога. “А у вези са преговорима, сматрам да свако од нас треба да, како је говорио патријарх Павле, учини онолико колико до њега стоји. Уз поштовање државе и правног поретка, чинимо и чинићемо све што до нас стоји чувајући достојанство и право Цркве”, поручио је о. Велибор. Вирус не може утицати на духовну снагу вјерника На питање да ли сматра да ситуација с вирусом корона може утицати на литије и енегрију народа која је досад постојала, каже, да су литије привремено обустављене док не прође опасност од масовне заразе. “Вирус не може да мутира у овом случају и не може да промијени наш саборни глас: Не дамо светиње! Не мислим да ситуација са вирусом може да утиче на величанствену духовну снагу вјерника и грађана који су у њима учествовали тако да је Црној Гори завидио читав свијет. Напротив, невоља без које, по народној, нема богомоље ће само још више подстаћи људе да се обрате Господу да не дамо светиње Божје, али и да чувамо сами себе и једни друге. У Бога се надам да ћемо наћи правично и цивилизовано рјешење и да онда сви заједно одемо на једну благодарствену литију. На крају, да подвучем да су литије изворна и самоникла појава православних вјерника у Црној Гори и да се о њима одлучује искључиво у Црној Гори, а не било било гдје другдје”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је вечерас у Пљевљима, након литије за одбрану светиња да су пљеваљски љекари, који су организовано учествовали у литији одлучили да постану анђели у моменту када се на Црну Гору обрушио, како је рекао, страшни корона вирус. “И када сви чекамо када ће да уђе, преко које међе, преко којег потока… Али, чуо сам од доктора да тај вирус не може да издржи у атмосфери од преко 23 степена, а овдје вечерас кључа пуно љубави, сто степени! Шаљемо поруку Институту за здравство и епидемију: у Пљевљима нема шта да тражи корона вирус”, рекао је отац Гојко. Ми смо, додао је он, сви учесници једне велике литије. “Само нијесмо имали очи да видимо, ни уши да чујемо ту литију док се није појавио други опасни вирус, вирус безакоња који хоће преко једне ноћи да препише на некога нешто што је вјековима било ничије него Божије. Ми смо тек видјели да смо сви путници у једној величанственој колони која траје вјековима, миленијумима”, казао је он. Упозорио је да ће, уколико буде ступио на снагу закон о слободи вјероисповијести, и муслимани и хришћани морати да стрепе за своје светиње. “Нијесу наши стари остављали мјесто да се копају испред Општине, нити да се копају испред партијске управе, него смо се копали испред цркава и испред џамија. Зашто? Зато што се знало да су то нарочито освештана мјеста и да су то мјеста са којих се иде на небо. Ко не вјерује, нека се смије, а ко вјерује тај је на путу својих предака. И то су света мјеста и зато ми та света мјеста, нека извину господа политичари, не дамо”, поручио је ректор Цетињске Богословије. Подсјетио је да је највећи цар којег Библија описује Соломон. “Или што би рекла наша браћа преко овога зида, цар Сулејман, то је један исти човјек, само се зове различитим именима. Тај цар који је имао сво благо овога свијета, направио је први храм кога знамо у историји, први храм који је описан у Библији. Знао да му ништа не вриједи и ништа, што се каже, боба не ваља, ако нема у држави храм кога је он подигао од свога великога блага. То је била најљепша грађевина старога свијета. Тај храм кога је Соломон подигао, био је сведочанство Божијег присуства на земљи”, казао је отац Гојко. Објасниоје да је царева палата била свједочанство царевога присуства , а храм Божијега присуства. “И онда се десило да царства дођу и прођу, да тај јадни народ послије смрти Солоимона буде и окупиран и вођен у ропство, али је тај народ знао да докле храм траје да траје и тај народ. Када се храм сруши, да храм треба брзо обновити. И увијек се знало: док храм стоји народ је Богом благословен. Кад храма нема, не ваља работа. Дакле, то је оставио онај ко је имао мало више блага, и мало више памети, јер се каже „премудри цар Соломон“, његове су премудрости остале записане у Библији”, подсјетио је отац Гојко. Рекао је да ово подсјећање није само ријеч против садашње власти у Црној Гори, него против сваке власти која мисли да је већа од Бога. “Имао је више блага и мудрости него сваки господар послије њега, – ја бих можда само искључио Његоша, – па је он знао да има свето мјесто које ни његова нога не смије да ремети. Ни његова нога није смјела да уђе у светињу над светињама, него само првосвештеник. А имао је и војску и полицију да похапси свакога. Није, него је рекао: Цркву, храм оставите Богу, а ја имам где да владам и мимо међе и мимо дворишта тога храма . То је премудри Соломон! А ми нека будемо лудаци. Само што кажу има лудака и лудака. Ми смо луди Христа ради”, поручио је он. “Ми можемо овако да шетамо колико год треба. А један ми је рекао: немојте да шетате даље од љета јер ће почети туристичка сезона. А ми кажемо па ово ће бити највећа туристичка атракција. Доћи ће из бијелога свијета да виде како мала Црна Гора брани велике светиње”, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Отац Предраг Шћепановић парох подгорички је, честитајући на почетаку емисије свим слушаоцима празник Недјеље православља, говорио о овом великом празнику и о поштовању Светих икона. Он је говорио и о литијама које пролазе улицама црногорских градова, и нашој борби за одбрану Православља у Црној Гори. Звучни запис емисије Отац Предраг је дао и духовну поуку о Часном посту, исповијести, богослужењима, причешћу, молитви и како се на што бољи начин припремити за славно Христово Васкрсење. Отац Предраг потом је одговарао на питања наших слушалаца, на која ћете чути одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију, коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  19. Порука новог броја образника Светигоре, који је тематски највише прилагођен Божићу и Савиндану, јесте порука из главе цијела народа Црне Горе: Не дамо светиње! То је глас оних који љубе своју отаџбину, међу њима оних од којих „нема ништа љепше и чудесније на земљи“ – дјеце, чији су литерарни радови и цртежи најбожићније украсили овај број. Kao и њихови осмијеси на фотографијама снимљеним ових дана на чудесним литијама. Вијенац фотографија, које су историјски свједок васкрснућа вјере и наде и љубави у људима, уплетен је у средиште часописа с мотом: О чудесно, животворно, Божанствено Православље! Ја видим свијетли образ твој! Бескрајна Божја љубав је предмет објављенe Божићне посланице Српске православне цркве и Божићне поруке митрополита Амфилохија 2019/2020. љета Господњег. Бескрајна се љубав Божја објавила рођењем Исуса Христа. О тој најрадоснијој објави у својим доживљајима Божића казују Свети Јован Дамаскин и протојереј др Александар Шмеман. „Пре свега је Бог“, изричит је епископ др Данило Крстић. Нас је с Богом упознао Свети Сава. А овај број је понајвише светосавски. Светосавље као философија живота српског народа јесте, поред осталог, и почетак права код Срба. „Правна свест у Срба има корен у Цркви“, каже проф. др Марко Павловић у истоименом тексту. Ако је прошли број највише залазио у науку, овај број додирује право, које „потврђује личност као највишу вредност цивилизације“, ријечима др Жарка Видовића из текста „Свети Сава и римско право“. У новом броју прочитаћете како је др Владета Јеротић видио хришћанство и хришћанина у XXI веку, како је Радован Биговић доживио политику нашег доба, како владика Атанасије Јевтић тумачи првенство Петрово и „примат” римског папе и његов пад у раскол. А ту је и интервју са владиком Атанасијем „Отвaрање прозора”, преузет из специјалног издања „Дуге” (април 1986), посвећеног религији и Цркви у Југославији. Како остати у завјету објашњавају Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић у тексту „Шћепан Мали и тајна безакоња“, а Павле Евдокимов у есеју „Слобода и ауторитет“ истиче да „социјална правда налази своје оправдање једино у Христу кроз кога сведочи о љубави Оца“. Само се љубављу пјева „Истинска песма“, рекао би Свети Порфирије Кавсокаливит у својим поукама које су чиста поезија. Засигурно су мисаона поезија и редови Беле Хамваша „Ко се прилагођава, он није злочинац, него подлац“. „Ко хоће да буде хришћанин, треба најприје да постане пјесник“ да свједочи љепоту пјевајући је, као што је, сликајући је, свједочи игуманија Ефимија Тополски. Њене репродукције икона заокружиле су овај колаж Светигоре. А ви, вјерни читаоци, ријечима Светог Дамаскина: „Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да духом заиграмо (од радости)!“ Јер ово је вријеме Духа Светога. Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Богословије Светог Петра Цетињског предводио је вечерас молитвени вход улицама Подгорице у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у којој су учествовале хиљаде вјерника који поручују: „Не дамо светиње!!!“ Литији је претходио Молебан Пресветој Богородици који је служен у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. По повратку литије пред храм окупљене је благословио Његово преосвештенство Епископ јужноамерички Руске Заграничне Цркве Г. Јован, чије присутво је доказ да се за ову нашу борбу за одбрану Светиња далеко чуло. Владику Јована најавио је протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Поздрављајући бесједом сабране вјернике протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, који је предводио вечерашњу литију је поручио: „Нека се чије наш глас и бат наших корака подгоричким асфалтом и до Москве и до Брисела и до Вашингтона и нека се зна како мала Црна Гора брани велике Светиње“. Извор: Радио Светигора
  21. У среду 29. јануара 2020. године, на дан када наша света Црква празнује Часне вериге Светог апостола Петра, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење братства ове свете обитељи. Узносећи молитве поводом данашњег празника владика је благословио и преломио славски колач са јеромонахом Енохом који Часне вериге Светог апостола Петра прославља као крсну славу, а потом се обратио сабраном верном народу. Говорећи о Часним веригама које су Светог Петра лишиле физичке слободе у материјалном свету али које су га истовремено утврдиле у вери, Епископ је истакао да су данас робови они који се бусају да су слободни од Христа и од Цркве, који на себи немају Печат дара Духа Светога али који носе претешке ланце материјалног ропства живећи у греху и безакоњу. Нека нас Господ охрабри у исповедању имена Христовог да бисмо били робови Христови а слободни од овога света, од лажи и обмане и сваке замке ђаволске – закључио је владика Иларион. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  22. https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-neka-pada-dazd-gospode/?fbclid=IwAR37MtpFOm2gZUOqH0ZO68WSmBw30X4W0MPMUYx9aM3lUCbOYeRvM8AuQiU Када сте рођени у херцеговачкој породици, онда су догађаји у Црној Гори, а нарочито у оном дијелу Херцеговине који данас припадају Црној Гори за вас ствар кућна, породична. Па како онда не поћи на Црквено-наордни сабор заказан за 21.12.2019? Тако смо пошли рано ујутро из Фоче за Никшић – раном зором, очекујући гужву како на магистралном и „међудржавном“ путу Фоча – Шћепан Поље – Никшић тако и на самом граничном прелазу Хум – Шћепан Поље. Гужве није било ни на поменутојм магистралном беспућу, ни на самом граничном прелазу (што ме је, морам признати, прилично зачудило). Вече прије поласка смо провјерили са контактима у пограничној полицији да ли ће бити могућ пролаз и добили објашњење да ћемо моћи да уђемо, али није пожељно да носимо било каква национална или вјерска обиљежја. Осим напрног крста и подрасника других нисмо ни имали. Полиција је са обје стране границе била љубазна и сусретљива. Кроз кишу и маглу смо допутовали у Никшић, тачно према плану, у 8:00 часова. На сваком од „скверова“ стајала је полиција: заустављамо се тамо гдје знамо да би требало скренути лијево ка Цркви Светог Василија Острошког, а који је очигледно затворен за саобраћај. ЉУБАЗНА ПОЛИЦИЈА Полиција нас љубазно упућује и гдје бисмо се и како могли паркирати. И то је један од трајнијих утисака: полиција је читавог тог дана била изузетно љубазна, па чак и некако посебно пажљива. Да ли ти људи некако слуте да им је посао такав да морају да слушају власт која се отела и чистом разуму и људском обзиру па том љубазношћу тихо нам саопштавају да и те како разликују оно што се баш мора од онога што се не мора? Да ли у њиховој потреби да буду на руку некоме ко је дошао да каже како у људима има још светог, неотуђивог, бескомпромисног има и учествовања у нашој ствари? Не знам. Али схватам да им лако није. Паркирамо у једној од побочних уличица. Киша тада још увијек пропадује, а народ из свих праваца сабира се Цркви. Улазимо у Цркви. Јутрење траје: познати, миленијумски усклици јеврејскога цара и хришћанског пророка, пјесма Богородици затим. Цијеливамо мошти Светитељеве. И одмах осјетиш онај исти мир који долази заједно са Свједоком Христове Силе. Неко достојанство Силе Божије. Људи приступају и окупљају се. Крај кивота – момци у црногорским народним ношњама. Са лијеве стране, међу окупљеним виђенијим људима нарочито пажњу свих побуђује симболички битно присуство Миодрага Даке Давидовића. ЛИТУРГИЈА ХЕРЦЕГОВАЧКИХ ЕПИСКОПА Почиње литургија. Оно што ме одмах ражалостило јесте чињеница да су међу епископима који служе готово сви – један интимни круг пријатеља, најнепосредније повезаних истим поријеклом (из Црне Горе, Херцеговине, Крајине). Свјестан сам размимоилажења по многим питањима у нашем епископату. Али не постоји разлог, разуман, за својеврсни тихи бојкот једног црквено-народног сабора у једном тренутку када више нема простора та калкулацију. Ниво агресије којој је изложена Српска Православна Црква у Црној Гори у посљедње вријеме сигнализује да је тамошња власт схватила да без поларизације народа никада до краја неће моћи да заокружи идентитетски пројекат: већ десет година је у њиховим рукама и нож (и метак) и погача (од разних бијелих сортимената), па се нису макли нигдје даље, а кетманство лажне елите и даље није у стању да убиједи масу која под притиском избора између друштвених привилегија (било каквих) и идентитета чини непрекидне компромисе, али не заборавља у којој Цркви би да приступи оном светом, оном изнад блатњаве свакодневице Историјски моменат у коме је црногорска олигархија одлично осјетила да насиље према Православној Цркви пролази у Украјини и Естонији под условом да си геостратешки „исправно“ оријентисан чини контекст за који можемо да наслутимо да омогућава ову агресију која не наликује на досадашње покушаје и трзавице. Али, изгледа да су се већи играчи побринули да пацификују све балканске колонијалне управнике, укључујући и оне са „српским“ предзнаком, а преко њих и „симфонично“ нијеме великодостојнике јер просто не могу да вјерујем, поред све београдоцентричности и шумадијоцентричности многих али не свих од великодостојника у Србији да неко не осјећа колико је управо било битно да се покаже јединство са архијерејима СПЦ у Црној Гори. ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЦРНЕ ГОРЕ? Разговарајући ових дана са појединим пријатељима из Србије слушао сам мени сасвим непојмљиву тезу о „бојкоту“ Митрополита Амфилохија и осталих епископа окупљених на сабору због тога што, теза каже, иза свега се крије субверзивни план према коме би он требало да оснује некакву „аутономну“ или „аутокефалну“ али „канонску“ Православну Цркву Црне Горе Иако се не може порећи да је Митрополит човјек који у онаквом контексту често лавира између разних слојева црногорског идентитета, понекад се поигравајући и са двосмисленошћу црногорства, мени ова теза по себи не дјелује вјероватно. Али, узмимо да је непобитно тачна: то би само значило да је што хитније потребно пажњу Српске Православне Цркве пребацити на Црну Гору а сједнице Светог Архијерејског Сабора и Синода одржавати што чешће у Црној Гори, на Косову и Метохији (али и Републици Српској!) ГДЈЕ ЈЕ СВЕШТЕНСТВО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ? Српска Православна Црква јесте Пећка Патријаршија и сваки њен епископ, свештеник и вјерник не може гледати са мӯком и индиферентношћу шта се дешава у сваком од њених дијелова, управо као што ни цијела светосавска Црква не смије занемарити страдање своје браће у Украјини или Сирији. Бар је Република Српска показала, учешћем Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија (коме се, успут, суторинска парохија и налази на простору Црне Горе) и Епископа бихаћко-петровачког Сергија да разумије и зна колико је битно литургијом и присуством одбранити Светиње. Али у мисаоним екскурсима и животним недаћама враћамо се литургији. Царство Божије на земљи, људи окупљени, драги. Сусрећемо се, браћа, оци и пријатељи, измјењујемо коју ријеч. Стижу и прве вијести о томе да су зауставили све организоване доласке из Херцеговине и из Србије. ПРЕТРЕС, ПА ВРАЋАЊЕ СА ГРАНИЦЕ На граници заустаљају народ, претресају и онда враћају. Свештенство, уколико путују аутомобилима, пуштају, уколико су у пратњи народа – не пуштају. Оци јављају да је народ вољан да сачека колико год буде трајала блокада границе да дође да се поклоне Светитељима. Не, народ не прихвата логику страха. Власт је страх „догађања народа“, она настоји да разбије „критичну масу“. Али народ не долази да би се батргао са њиховим страховима. Иде да се поклони. И непрекидно долази. Не само да је Црква већ препуна. Сав плато испред ње је препун народа. А киша не само да не смањује. Пада и вјетром западује за врат. Некако се до нас пробија о. Александар Лекић, ђакон са Цетиња. Мокар као миш. Стајао је и он напоље два сата са народом. Озарен, радостан. Народ који кисне кад већ не може да бос иде Острогу. И осјећаш да је све на своме мјесту. Да ће бити напада. Да нам предстоји некаква мучна и кишовита и магловита битка. Али да је народ Божији тај који зна. Који је спреман да себе даје. Да заборави оно са чиме данас живимо: потребу да се склониш у ћошак. ПРИЧЕСТ И ПИСМА ПОДРШКЕ Народ се причешћује. Сав. Као да и тако понавља завијет Косовских јунака. Јер битака има разних. И разних етапа истих битака. Али само ако учествујеш у оној вјечитој, Христовој бици да Жртвом побједиш Насиље – можеш се надати учешћу у побједи Пасхалног Јутра. Након Литургије – акатист Светом Василију Острошком. Читање писама подршке за која нисам сигуран колико су уопште дипломатски „мудар“ а колико потпуно противрјечан чин (у ком контексту је данас могуће читати писмо подршке и цариградског патријарха Вартоломеја и Његовог Блаженска кијевског Митрополита Онуфрија који је жртва дјеловања истог тог патријарха?) Алиј, ако је тај моменат био некакво средиште потпуно непотребног прагматизма, моменат читања заклетве и опоруке Светог Василија Острошког јесте један од оних момената за које се вриједило родити! МИТРОПОЛИТ БЕСЈЕДИ Митрополитов потресни и потресени тон којим су ријечи записане хумским и острошким епископом допрле до народа као да их говори сам Свети Василије и једнодушно и једногласно народно „Амин! Амин! Амин!“ – неописиви осјећај јединства вјекова у једном Завијету који је нерушив и вјечит, који је уједно у стању да у нама пронађе исконске везе са пасовима наших предака који су њиме живјели и да дозове Царство Божије тим звучним „Амин! Амин! Амин!“ Да, народ, овај народ, народ који се и сам некако мигољи испод тешке стварности врло често несвјестан колико је оно што сматра вјековним ново а колико је искоснког хришћанства, понекад сасвим заспалог још у нама. Народ који кисне и из посљедњег и првог атома бића узвикује „Амин!“ – то смо ми. Још се нисмо раскоријенили, још су очи анђела брата на нашим лицима и наше на његовом. Полазак дома. Киша. Немамо кишобрана. Киснемо срећни што бар тако сви и даље учествујемо у овом дану. Нека је киша. Нека пада дажд, кад нема снијега, Господе… Сусрећем оца Слободана Лукића, бившег студента и старог пријатеља и његову супругу. Они нам дају кишобран. Не треба. Треба. Не треба. Треба. Треба. Треба киснути са овим народом и захвалити прихватањем пријатељу који ти каже: бринућу за тебе. Повратак ка Фочи кроз кишу и маглу и нешто што би на Пиви личило на буру.
  23. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 12. новембра 2019. године, поводом ктиторске славе манастира Грачаница, свету архијерејску Литургију у овој светињи СПЦ. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживало је више свештника из Епархије, а у служби су молитвено учествовали и мештани Грачанице, околних села, као и ученици и наставни кадар основне школе „Краљ Милутин“. Током литургије свечано је обављен и чин монашења, известио је КИМ Радио. Како је Радио Слово љубве известио Димитрије Радић, Владика Теодосије је у чин расе произвео монахињу, дајући јој име по Светој великомученици Злати Меглинској. У извештају КИМ Радија стоји да је Владика Теодосије казао да се данашњим празником прославља највећи српски владар, те да је ”данашња слава радост за све нас”. “Нека је срећна слава и нека нас Господ одржи у свему што је добро, у све дане нашег живота, да славимо наше светитеље, али и да се водимо њиховим путем, да подражавамо њихов пример, њихов живот. Само ћемо тада засигурно ићи ка правом циљу, а то је Царство Небеско, вечно царство Христово које никад не престаје, које је у векове векова”, рекао је Владика. Након Литургије, Владика је орденом Светог Краља Милутина одликовао извршног директора „Путева Србије“ Зорана Стојисављевића и генералног директора „Магистрале Београд“ Небојшу Башчаревића за посебан прилог у обнови и изградњи путева ка манастирима, као и Горана Јоргића из Грачанице за несебичну помоћ светињама. „Нека Господ благослови труд свих који чине добро, како цркви, тако и нашем народу, а има их доста широм света. Ово што ми повремено доделимо неко признање наше цркве, то је само једна кап у мору, ако узмемо у обзир све оне које чине нашој цркви, а Господ зна њихова имена”, казао је владика. Пригодним програмом у манастирском дворишту основна школа „Краљ Милутин“ обележила је свој дан. За разлику од осталих школа на централном Косову, у ОШ „Краљ Милутин” се број ђака из године у годину повећава, па тако ове године школу похађа 780 ђака. Извор: Радио Слово љубве
  24. Душан Илић: Светодмитарска лента BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! Душан Илић (Фото: Лична архива) Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту. Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету. Георгијевска лента или трака светог Ђорђа Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје. Извор: drina.info Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци. Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић) Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! Душан Илић, Институт за европске студије
  25. Драги Београђани обраћам се вама, вама које ништа не занима, вама који тврдите да сте аполитични, вама који нисте ни за ове ни за оне, вама који дозвољавате да група људи уништава град, који су ваши преци, ваши и моји родитељи градили и развијали. Да ли ви београђани знате да остајете ускоро без чувеног ресторана "Последња шанса" на Ташмајдану?! Да, то је онај ресторан где су нас наше баке, деке, очеви и мајке водили на шампиту и лимунаду након целодневног играња баш у том нашем, а светском Ташмајдану. Да то је онај ресторан који још држи флипере, билијар столове, видео игрице, у коме је права цеђена лимунада и најлепша шампита у Београду. Да то је онај ресторан са најлепшом баштом. Да то је онај ресторан чији је закупац већ 30.година наш чика Ратко са својом супругом. Да то је онај ресторан у коме су седеле урбане легенде Београда од покојног Прелета, Гаге Николића, Зорана Радмиловића, Петра Краља, Бате Живојиновића, Драгомира Гидре Бојанића, Павла Вујисића, Чкаље и других. Да то је онај ресторан у коме су увек седеле стране дипломате и светске познате личности које су посећивале наш град. Захваљујући Горану Весићу и другарима, наш чика Ратко остаје без права на лицитацију за ресторан који води 30. година. Услов који је Весић Горан поставио за лицитирање јесте да на лицитацију може да се пријави фирма која има 50 запослених и има новчани месечни обрт од 150.000.0000 динара. И знате ко једини испуњава тај услов?!? Испуњава власник ресторана "Бутик". А знате ко је то?! То је онај фин господин власник фабрике цигарета "Монус", Фаст, телевизије "Хепи" и пола Београда. Јесте то је тај-Господин Пецони. Овај пут после куповине свих атрактивних ресторана по Београду уз помоћ Горана Весића, око је бацио и на нашу "Последњу шансу" на Ташмајдану, а ти Београде ћути и даље. Велика морална подршка мом пријатељу Ратку закупцу "Последње шансе" у којој сам и приватно и службено провео дивне дане и лепе тренутке. Ћути ћути Београде, Београде, бодљикавом жицом нека те ограде. Жиг Инфо - ОДЕ И ЧУВЕНИ РЕСТОРАН Последња шанса на Ташмајдану ZIGINFO.RS Драги Београђани обраћам се вама, вама које ништа не занима, вама који тврдите да сте аполитични, вама који нисте ни ...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...