Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нека'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 46 results

  1. Порука новог броја образника Светигоре, који је тематски највише прилагођен Божићу и Савиндану, јесте порука из главе цијела народа Црне Горе: Не дамо светиње! То је глас оних који љубе своју отаџбину, међу њима оних од којих „нема ништа љепше и чудесније на земљи“ – дјеце, чији су литерарни радови и цртежи најбожићније украсили овај број. Kao и њихови осмијеси на фотографијама снимљеним ових дана на чудесним литијама. Вијенац фотографија, које су историјски свједок васкрснућа вјере и наде и љубави у људима, уплетен је у средиште часописа с мотом: О чудесно, животворно, Божанствено Православље! Ја видим свијетли образ твој! Бескрајна Божја љубав је предмет објављенe Божићне посланице Српске православне цркве и Божићне поруке митрополита Амфилохија 2019/2020. љета Господњег. Бескрајна се љубав Божја објавила рођењем Исуса Христа. О тој најрадоснијој објави у својим доживљајима Божића казују Свети Јован Дамаскин и протојереј др Александар Шмеман. „Пре свега је Бог“, изричит је епископ др Данило Крстић. Нас је с Богом упознао Свети Сава. А овај број је понајвише светосавски. Светосавље као философија живота српског народа јесте, поред осталог, и почетак права код Срба. „Правна свест у Срба има корен у Цркви“, каже проф. др Марко Павловић у истоименом тексту. Ако је прошли број највише залазио у науку, овај број додирује право, које „потврђује личност као највишу вредност цивилизације“, ријечима др Жарка Видовића из текста „Свети Сава и римско право“. У новом броју прочитаћете како је др Владета Јеротић видио хришћанство и хришћанина у XXI веку, како је Радован Биговић доживио политику нашег доба, како владика Атанасије Јевтић тумачи првенство Петрово и „примат” римског папе и његов пад у раскол. А ту је и интервју са владиком Атанасијем „Отвaрање прозора”, преузет из специјалног издања „Дуге” (април 1986), посвећеног религији и Цркви у Југославији. Како остати у завјету објашњавају Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић у тексту „Шћепан Мали и тајна безакоња“, а Павле Евдокимов у есеју „Слобода и ауторитет“ истиче да „социјална правда налази своје оправдање једино у Христу кроз кога сведочи о љубави Оца“. Само се љубављу пјева „Истинска песма“, рекао би Свети Порфирије Кавсокаливит у својим поукама које су чиста поезија. Засигурно су мисаона поезија и редови Беле Хамваша „Ко се прилагођава, он није злочинац, него подлац“. „Ко хоће да буде хришћанин, треба најприје да постане пјесник“ да свједочи љепоту пјевајући је, као што је, сликајући је, свједочи игуманија Ефимија Тополски. Њене репродукције икона заокружиле су овај колаж Светигоре. А ви, вјерни читаоци, ријечима Светог Дамаскина: „Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да духом заиграмо (од радости)!“ Јер ово је вријеме Духа Светога. Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Богословије Светог Петра Цетињског предводио је вечерас молитвени вход улицама Подгорице у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у којој су учествовале хиљаде вјерника који поручују: „Не дамо светиње!!!“ Литији је претходио Молебан Пресветој Богородици који је служен у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. По повратку литије пред храм окупљене је благословио Његово преосвештенство Епископ јужноамерички Руске Заграничне Цркве Г. Јован, чије присутво је доказ да се за ову нашу борбу за одбрану Светиња далеко чуло. Владику Јована најавио је протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Поздрављајући бесједом сабране вјернике протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, који је предводио вечерашњу литију је поручио: „Нека се чије наш глас и бат наших корака подгоричким асфалтом и до Москве и до Брисела и до Вашингтона и нека се зна како мала Црна Гора брани велике Светиње“. Извор: Радио Светигора
  3. У среду 29. јануара 2020. године, на дан када наша света Црква празнује Часне вериге Светог апостола Петра, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење братства ове свете обитељи. Узносећи молитве поводом данашњег празника владика је благословио и преломио славски колач са јеромонахом Енохом који Часне вериге Светог апостола Петра прославља као крсну славу, а потом се обратио сабраном верном народу. Говорећи о Часним веригама које су Светог Петра лишиле физичке слободе у материјалном свету али које су га истовремено утврдиле у вери, Епископ је истакао да су данас робови они који се бусају да су слободни од Христа и од Цркве, који на себи немају Печат дара Духа Светога али који носе претешке ланце материјалног ропства живећи у греху и безакоњу. Нека нас Господ охрабри у исповедању имена Христовог да бисмо били робови Христови а слободни од овога света, од лажи и обмане и сваке замке ђаволске – закључио је владика Иларион. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  4. https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-neka-pada-dazd-gospode/?fbclid=IwAR37MtpFOm2gZUOqH0ZO68WSmBw30X4W0MPMUYx9aM3lUCbOYeRvM8AuQiU Када сте рођени у херцеговачкој породици, онда су догађаји у Црној Гори, а нарочито у оном дијелу Херцеговине који данас припадају Црној Гори за вас ствар кућна, породична. Па како онда не поћи на Црквено-наордни сабор заказан за 21.12.2019? Тако смо пошли рано ујутро из Фоче за Никшић – раном зором, очекујући гужву како на магистралном и „међудржавном“ путу Фоча – Шћепан Поље – Никшић тако и на самом граничном прелазу Хум – Шћепан Поље. Гужве није било ни на поменутојм магистралном беспућу, ни на самом граничном прелазу (што ме је, морам признати, прилично зачудило). Вече прије поласка смо провјерили са контактима у пограничној полицији да ли ће бити могућ пролаз и добили објашњење да ћемо моћи да уђемо, али није пожељно да носимо било каква национална или вјерска обиљежја. Осим напрног крста и подрасника других нисмо ни имали. Полиција је са обје стране границе била љубазна и сусретљива. Кроз кишу и маглу смо допутовали у Никшић, тачно према плану, у 8:00 часова. На сваком од „скверова“ стајала је полиција: заустављамо се тамо гдје знамо да би требало скренути лијево ка Цркви Светог Василија Острошког, а који је очигледно затворен за саобраћај. ЉУБАЗНА ПОЛИЦИЈА Полиција нас љубазно упућује и гдје бисмо се и како могли паркирати. И то је један од трајнијих утисака: полиција је читавог тог дана била изузетно љубазна, па чак и некако посебно пажљива. Да ли ти људи некако слуте да им је посао такав да морају да слушају власт која се отела и чистом разуму и људском обзиру па том љубазношћу тихо нам саопштавају да и те како разликују оно што се баш мора од онога што се не мора? Да ли у њиховој потреби да буду на руку некоме ко је дошао да каже како у људима има још светог, неотуђивог, бескомпромисног има и учествовања у нашој ствари? Не знам. Али схватам да им лако није. Паркирамо у једној од побочних уличица. Киша тада још увијек пропадује, а народ из свих праваца сабира се Цркви. Улазимо у Цркви. Јутрење траје: познати, миленијумски усклици јеврејскога цара и хришћанског пророка, пјесма Богородици затим. Цијеливамо мошти Светитељеве. И одмах осјетиш онај исти мир који долази заједно са Свједоком Христове Силе. Неко достојанство Силе Божије. Људи приступају и окупљају се. Крај кивота – момци у црногорским народним ношњама. Са лијеве стране, међу окупљеним виђенијим људима нарочито пажњу свих побуђује симболички битно присуство Миодрага Даке Давидовића. ЛИТУРГИЈА ХЕРЦЕГОВАЧКИХ ЕПИСКОПА Почиње литургија. Оно што ме одмах ражалостило јесте чињеница да су међу епископима који служе готово сви – један интимни круг пријатеља, најнепосредније повезаних истим поријеклом (из Црне Горе, Херцеговине, Крајине). Свјестан сам размимоилажења по многим питањима у нашем епископату. Али не постоји разлог, разуман, за својеврсни тихи бојкот једног црквено-народног сабора у једном тренутку када више нема простора та калкулацију. Ниво агресије којој је изложена Српска Православна Црква у Црној Гори у посљедње вријеме сигнализује да је тамошња власт схватила да без поларизације народа никада до краја неће моћи да заокружи идентитетски пројекат: већ десет година је у њиховим рукама и нож (и метак) и погача (од разних бијелих сортимената), па се нису макли нигдје даље, а кетманство лажне елите и даље није у стању да убиједи масу која под притиском избора између друштвених привилегија (било каквих) и идентитета чини непрекидне компромисе, али не заборавља у којој Цркви би да приступи оном светом, оном изнад блатњаве свакодневице Историјски моменат у коме је црногорска олигархија одлично осјетила да насиље према Православној Цркви пролази у Украјини и Естонији под условом да си геостратешки „исправно“ оријентисан чини контекст за који можемо да наслутимо да омогућава ову агресију која не наликује на досадашње покушаје и трзавице. Али, изгледа да су се већи играчи побринули да пацификују све балканске колонијалне управнике, укључујући и оне са „српским“ предзнаком, а преко њих и „симфонично“ нијеме великодостојнике јер просто не могу да вјерујем, поред све београдоцентричности и шумадијоцентричности многих али не свих од великодостојника у Србији да неко не осјећа колико је управо било битно да се покаже јединство са архијерејима СПЦ у Црној Гори. ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЦРНЕ ГОРЕ? Разговарајући ових дана са појединим пријатељима из Србије слушао сам мени сасвим непојмљиву тезу о „бојкоту“ Митрополита Амфилохија и осталих епископа окупљених на сабору због тога што, теза каже, иза свега се крије субверзивни план према коме би он требало да оснује некакву „аутономну“ или „аутокефалну“ али „канонску“ Православну Цркву Црне Горе Иако се не може порећи да је Митрополит човјек који у онаквом контексту често лавира између разних слојева црногорског идентитета, понекад се поигравајући и са двосмисленошћу црногорства, мени ова теза по себи не дјелује вјероватно. Али, узмимо да је непобитно тачна: то би само значило да је што хитније потребно пажњу Српске Православне Цркве пребацити на Црну Гору а сједнице Светог Архијерејског Сабора и Синода одржавати што чешће у Црној Гори, на Косову и Метохији (али и Републици Српској!) ГДЈЕ ЈЕ СВЕШТЕНСТВО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ? Српска Православна Црква јесте Пећка Патријаршија и сваки њен епископ, свештеник и вјерник не може гледати са мӯком и индиферентношћу шта се дешава у сваком од њених дијелова, управо као што ни цијела светосавска Црква не смије занемарити страдање своје браће у Украјини или Сирији. Бар је Република Српска показала, учешћем Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија (коме се, успут, суторинска парохија и налази на простору Црне Горе) и Епископа бихаћко-петровачког Сергија да разумије и зна колико је битно литургијом и присуством одбранити Светиње. Али у мисаоним екскурсима и животним недаћама враћамо се литургији. Царство Божије на земљи, људи окупљени, драги. Сусрећемо се, браћа, оци и пријатељи, измјењујемо коју ријеч. Стижу и прве вијести о томе да су зауставили све организоване доласке из Херцеговине и из Србије. ПРЕТРЕС, ПА ВРАЋАЊЕ СА ГРАНИЦЕ На граници заустаљају народ, претресају и онда враћају. Свештенство, уколико путују аутомобилима, пуштају, уколико су у пратњи народа – не пуштају. Оци јављају да је народ вољан да сачека колико год буде трајала блокада границе да дође да се поклоне Светитељима. Не, народ не прихвата логику страха. Власт је страх „догађања народа“, она настоји да разбије „критичну масу“. Али народ не долази да би се батргао са њиховим страховима. Иде да се поклони. И непрекидно долази. Не само да је Црква већ препуна. Сав плато испред ње је препун народа. А киша не само да не смањује. Пада и вјетром западује за врат. Некако се до нас пробија о. Александар Лекић, ђакон са Цетиња. Мокар као миш. Стајао је и он напоље два сата са народом. Озарен, радостан. Народ који кисне кад већ не може да бос иде Острогу. И осјећаш да је све на своме мјесту. Да ће бити напада. Да нам предстоји некаква мучна и кишовита и магловита битка. Али да је народ Божији тај који зна. Који је спреман да себе даје. Да заборави оно са чиме данас живимо: потребу да се склониш у ћошак. ПРИЧЕСТ И ПИСМА ПОДРШКЕ Народ се причешћује. Сав. Као да и тако понавља завијет Косовских јунака. Јер битака има разних. И разних етапа истих битака. Али само ако учествујеш у оној вјечитој, Христовој бици да Жртвом побједиш Насиље – можеш се надати учешћу у побједи Пасхалног Јутра. Након Литургије – акатист Светом Василију Острошком. Читање писама подршке за која нисам сигуран колико су уопште дипломатски „мудар“ а колико потпуно противрјечан чин (у ком контексту је данас могуће читати писмо подршке и цариградског патријарха Вартоломеја и Његовог Блаженска кијевског Митрополита Онуфрија који је жртва дјеловања истог тог патријарха?) Алиј, ако је тај моменат био некакво средиште потпуно непотребног прагматизма, моменат читања заклетве и опоруке Светог Василија Острошког јесте један од оних момената за које се вриједило родити! МИТРОПОЛИТ БЕСЈЕДИ Митрополитов потресни и потресени тон којим су ријечи записане хумским и острошким епископом допрле до народа као да их говори сам Свети Василије и једнодушно и једногласно народно „Амин! Амин! Амин!“ – неописиви осјећај јединства вјекова у једном Завијету који је нерушив и вјечит, који је уједно у стању да у нама пронађе исконске везе са пасовима наших предака који су њиме живјели и да дозове Царство Божије тим звучним „Амин! Амин! Амин!“ Да, народ, овај народ, народ који се и сам некако мигољи испод тешке стварности врло често несвјестан колико је оно што сматра вјековним ново а колико је искоснког хришћанства, понекад сасвим заспалог још у нама. Народ који кисне и из посљедњег и првог атома бића узвикује „Амин!“ – то смо ми. Још се нисмо раскоријенили, још су очи анђела брата на нашим лицима и наше на његовом. Полазак дома. Киша. Немамо кишобрана. Киснемо срећни што бар тако сви и даље учествујемо у овом дану. Нека је киша. Нека пада дажд, кад нема снијега, Господе… Сусрећем оца Слободана Лукића, бившег студента и старог пријатеља и његову супругу. Они нам дају кишобран. Не треба. Треба. Не треба. Треба. Треба. Треба киснути са овим народом и захвалити прихватањем пријатељу који ти каже: бринућу за тебе. Повратак ка Фочи кроз кишу и маглу и нешто што би на Пиви личило на буру.
  5. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 12. новембра 2019. године, поводом ктиторске славе манастира Грачаница, свету архијерејску Литургију у овој светињи СПЦ. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживало је више свештника из Епархије, а у служби су молитвено учествовали и мештани Грачанице, околних села, као и ученици и наставни кадар основне школе „Краљ Милутин“. Током литургије свечано је обављен и чин монашења, известио је КИМ Радио. Како је Радио Слово љубве известио Димитрије Радић, Владика Теодосије је у чин расе произвео монахињу, дајући јој име по Светој великомученици Злати Меглинској. У извештају КИМ Радија стоји да је Владика Теодосије казао да се данашњим празником прославља највећи српски владар, те да је ”данашња слава радост за све нас”. “Нека је срећна слава и нека нас Господ одржи у свему што је добро, у све дане нашег живота, да славимо наше светитеље, али и да се водимо њиховим путем, да подражавамо њихов пример, њихов живот. Само ћемо тада засигурно ићи ка правом циљу, а то је Царство Небеско, вечно царство Христово које никад не престаје, које је у векове векова”, рекао је Владика. Након Литургије, Владика је орденом Светог Краља Милутина одликовао извршног директора „Путева Србије“ Зорана Стојисављевића и генералног директора „Магистрале Београд“ Небојшу Башчаревића за посебан прилог у обнови и изградњи путева ка манастирима, као и Горана Јоргића из Грачанице за несебичну помоћ светињама. „Нека Господ благослови труд свих који чине добро, како цркви, тако и нашем народу, а има их доста широм света. Ово што ми повремено доделимо неко признање наше цркве, то је само једна кап у мору, ако узмемо у обзир све оне које чине нашој цркви, а Господ зна њихова имена”, казао је владика. Пригодним програмом у манастирском дворишту основна школа „Краљ Милутин“ обележила је свој дан. За разлику од осталих школа на централном Косову, у ОШ „Краљ Милутин” се број ђака из године у годину повећава, па тако ове године школу похађа 780 ђака. Извор: Радио Слово љубве
  6. Душан Илић: Светодмитарска лента BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! Душан Илић (Фото: Лична архива) Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту. Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету. Георгијевска лента или трака светог Ђорђа Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје. Извор: drina.info Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци. Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић) Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! Душан Илић, Институт за европске студије
  7. Драги Београђани обраћам се вама, вама које ништа не занима, вама који тврдите да сте аполитични, вама који нисте ни за ове ни за оне, вама који дозвољавате да група људи уништава град, који су ваши преци, ваши и моји родитељи градили и развијали. Да ли ви београђани знате да остајете ускоро без чувеног ресторана "Последња шанса" на Ташмајдану?! Да, то је онај ресторан где су нас наше баке, деке, очеви и мајке водили на шампиту и лимунаду након целодневног играња баш у том нашем, а светском Ташмајдану. Да то је онај ресторан који још држи флипере, билијар столове, видео игрице, у коме је права цеђена лимунада и најлепша шампита у Београду. Да то је онај ресторан са најлепшом баштом. Да то је онај ресторан чији је закупац већ 30.година наш чика Ратко са својом супругом. Да то је онај ресторан у коме су седеле урбане легенде Београда од покојног Прелета, Гаге Николића, Зорана Радмиловића, Петра Краља, Бате Живојиновића, Драгомира Гидре Бојанића, Павла Вујисића, Чкаље и других. Да то је онај ресторан у коме су увек седеле стране дипломате и светске познате личности које су посећивале наш град. Захваљујући Горану Весићу и другарима, наш чика Ратко остаје без права на лицитацију за ресторан који води 30. година. Услов који је Весић Горан поставио за лицитирање јесте да на лицитацију може да се пријави фирма која има 50 запослених и има новчани месечни обрт од 150.000.0000 динара. И знате ко једини испуњава тај услов?!? Испуњава власник ресторана "Бутик". А знате ко је то?! То је онај фин господин власник фабрике цигарета "Монус", Фаст, телевизије "Хепи" и пола Београда. Јесте то је тај-Господин Пецони. Овај пут после куповине свих атрактивних ресторана по Београду уз помоћ Горана Весића, око је бацио и на нашу "Последњу шансу" на Ташмајдану, а ти Београде ћути и даље. Велика морална подршка мом пријатељу Ратку закупцу "Последње шансе" у којој сам и приватно и службено провео дивне дане и лепе тренутке. Ћути ћути Београде, Београде, бодљикавом жицом нека те ограде. Жиг Инфо - ОДЕ И ЧУВЕНИ РЕСТОРАН Последња шанса на Ташмајдану ZIGINFO.RS Драги Београђани обраћам се вама, вама које ништа не занима, вама који тврдите да сте аполитични, вама који нисте ни ...
  8. -Патрон Епархије бачке прослављен у Врбасу- Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), прослављен је у четвртак, 6/19. септембра 2019. године у Врбасу. Свету архијерејску Литургију испред Храма Вазнесења Господњег служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Филарет и Јован, владике бачки Иринеј и мохачки Исихије, свештенство и монаштво Бачке епархије и других епархија Српске Православне Цркве. Честитајући епархијску славу, Митрополит је указао на историју чудесног догађаја који прослављамо и на велики значај ангелских сила у животу сваког човека. Искушења која имамо, проблеми на које наилазимо у свакодневном животу, увек долазе по Промислу Божјем. Ми знамо да је Бог Љубав, да нас воли и више него што можемо да замислимо. Ако је Он као Љубав послао на нас понеко искушење, Он је ставио изазов пред нас, поставио је задатке које треба да решимо. Нису ти проблеми никада већи од снага духовних које носимо у себи, само је важно да имамо одлучну вољу, јеванђелску веру и поверење у Бога. Смисао свога постојања треба да тражимо у храму Божјем баш онако како су кроз векове то чинили и наши преци, показујући да је Црква простор снаге, идентитета, али истовремено и извор живота вечнога. И када није било државе у нашем народу – а много више је није било него што је она постојала – наш народ је живео свестан онога што он јесте, свестан свога идентитета, јер је био утемељен вером у Христа и Црква је била оно што му је давало снагу. Нека би Господ дао да и ми – угледајући се на наше претке, живећи сада и гледајући у будућност пре свега – гледамо у Царство небеско, навео је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Епископ бачки г. Иринеј поздравио је архијереје који су дошли да увеличају празничну прославу и честитао је славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој. Нека Бог дâ да – у здрављу и у сваком духовном добру – заједно Господу служимо и општимо у Христовој љубави једни са другима, како овде тако и свугде где Господ благослови. Ја се надам, ако Бог дâ, да ћемо се и идуће године, било где да буде слава у нашој Епархији, поново наћи, поручио је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, у чин протонамесника, произвео је презвитере: Новицу Ракића, Николу Темеринца, Петра Бикара, Горана Ранисављевића, Петра Ђукића, Игора Игњатова, Бранислава Ђурагића, Александра Игњатова, Ђорђа Стојисављевића, Велимира Врућинића, Синишу Тривића, Радоја Марковића, Жељка Васића, Борислава Тошића, Стојана Марића, Саву Николића, Бранислава Шијачића, Срђана Нешића, Игора Стакића, Дарка Јелића и Далибора Ратника. У чин протојереја, владика Иринеј произвео је протонамеснике: Брану Миловца, Драгољуба Клисарића, Слободана Лазића, Алексеја Бланушу, Милана Ђурића, Миладина Бокорца, Мирослава Милића, Борислава Милића, Миливоја Шемића, Радосава Пантелића, Горана Артукова, Стевана Лукића, Винка Стојаковића, Дојчина Стојановића, Миленка Поповића, Славка Стојисављевића, Душана Ђукића, Славка Протића, Славољуба Лугоњића, Гордана Увалића, Србислава Стојанова, Миодрага Шипку, Драгана Стокина и Цветка Миливојевића. Правом ношења напрсног крста одликовани су протојереји: Драгољуб Ердељан, Радован Лазић, Славко Пајовић, Чедомир Чалић и Радомир Нунић. Архијерејске грамате признања додељене су, на предлог Епископа бачког, г. Владу Глођовићу и г. Владимиру Врбашком, за изградњу Вазнесењског храма у Врбасу, као и за генералну обнову Ваведењског храма у Врбасу. Светој Литургији присуствовао је г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са Црквама и верским заједницама, а благољепије службе украсили су хор Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин и појци Световаведењског храма у Врбасу. Изградња Вазнесењског храма у Врбасу почела је 2007. године, по нацртима архитекте Љубише Фолића. Храм је грађен у комбинацији византијског и моравског стила. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Чин призива Светога Духа пред почетак нове школске године служен је у недељу 13. по Педесетници, 2/15. септембра 2019. године, у свим храмовима у Епархији бачкој. На дан празновања Сабора српских светитеља, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј молитвено је присуствовао светој Литургији коју је, у Саборном храму у Новом Саду, служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Саслуживали су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епископа бачког и Стојан Билић, парох при Светогеоргијевском храму, као и протођакон Горан Ботошки. Прочитали смо у јектенијама, а прочитаћемо и на крају свете Литургије, одређене молитве на почетку школске године, у којима ћемо се помолити Господу Богу да свој нашој деци Господ Бог подари трезвено размишљање, да отвори њихове умове да могу да на прави начин схвате и вреднују све оно што им се у школама предаје. То што сада накупе у своје паметне главице све ће то њима на добро бити и то знање биће њихова највећа моћ – у овоме свету – коју им нико не може одузети, казао је прота Миливој беседећи по прочитаном јеванђелском одељку. Молепствије о почетку школског рада служено је у току свете Литургије, а присуствовали су ученици новосадских основних и средњих школа, вероучитељи, катихете и остали просветни радници хришћани, као и родитељи. После отпуста Литургије, владика Иринеј зажелео је деци и младима благословен и срећан почетак школске године, а посебно благословен и успешан почетак веронаучне школске године. Нека Дух Свети, Дух Божји – Којега смо призвали како на светој Литургији тако и у овом посебном, додатном малом богослужењу данашњега дана – просвећује и руководи наше младе на путу њихове припреме за живот. Нека Бог благослови све вас, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Пашином брду. Патријарху је саслуживало свештенство из Архиепископије, уз присуство старешине и братства храма са парохијанима ове београдске светиње. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Током Божанствене Литургије Патријарх је у чин ђакона рукоположио редовног професора Православног Богословског факултета у Београду др Зорана Ранковића, а исповедно писмо је прочитао протојереј Миле Вуловић. Пред крај Литургије Његова Светост је предводио верни народ у славској литији после које је пререзао колач домаћина славе породице Милутиновић и осветио грожђе. После беседе у којој је било речи о значају данашњег празника, Његова Светост је уручио патријарашку грамату г. Николи Малбаши добротвору храма на Пашином брду. Извор: Радио Слово љубве
  11. Празновање храмовне славе – Светог пророка Илије, у палићкој парохији почело је у навечерје празника, свечаним вечерњим богослужењем којим је началствовао архимандрит Нектарије (Самарџић), клирик Епархије британско-скандинавске. Оцу Нектарију је, поред више свештеника и ђакона Епархије бачке, саслуживао јереј Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Илиндан, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије служио је свету архијерејску Литургију у храму на Палићу, уз саслужење оца Нектарија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. „Нека нам ревност светога Илије буде увек на уму у свим нашим немоћима и малодушностима које нас често опхрвавају, да се сетимо Божјег човека и да му се увек молимо“, поручио је владика Исихије. По отпусту Литургије, Епископ мохачки је поздравио присутни народ и пренео благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја. Извор: Епархија бачка
  12. На празник када наша Света црква прославља Светог пророка Илију, 02. августа, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј – ставрофор Драган Митровић, а саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Сабраном вјерном народу поучним словом обратио се протојереј Предраг Шћепановић који се осврнуо на дјелатну постојану и тврду Божију вјеру и љубав Светог Пророка Илије, коју је показивао кроз цијели свој живот. Он је указао на то да је Свети Илија живио таквим врлинским нарочитим животом да га је чак Господ удостојио да не окуси смрти: ,,Свети Илија је уз Еноха једини човјек у историји рода људског, који није окусио смрти. Сам Господ побједитељ смрти и дародавац живота вјечног, Богочовјек Исус Христос прошао је кроз понижење смрти, а Свети Пророк Илија којег данас славимо, дакле није кроз то прошао.“ Отац Предраг се у свом даљем обраћању посебно осврнуо на битност имања тврде Божије вјере и поуздања у Бога, упркос многим искушењима која нас могу у животу снаћи: ,,Свети Илија нам данас поручује да будемо вјерни Богу истинитом. Дакле, било какве недаће, болести, туге и патње да нас снађу на овом животном путу, ми треба да постојано идемо за Христом Богом.“ Онај који у Бога вјерује неће бити постиђен, казао је отац Предраг и објаснио да ће вјерног кријепити благослов Божији и сила Божија са небеса, иста она која је кријепила и пророка Илију за његовог земног живота: „Иста та сила Божија ће бити и јесте са нама – по истинитој ријечи Господњој: Ево Ја сам са вама у све дане живота ваших! Нека је благословен Бог наш и Бог Илијин, Бог који нам је дао ову вјеру православну, да је љубоморно чувамо, да постимо, да се молимо правом Богу, а не лажним боговима“, нагласио је отац Предраг. У завршном дијелу свог пастирског обраћања, протојереј Предраг је указао да треба увијек стављамо истинске вриједности и истинско богатство наше душе и бића испред пролазног и пропадљивог богатства од којег нема истинске користи човјеку: ,,Нико од нас није гадљив на новац, истина је да нам је свима потребан за основне животне потребе. Али, нама хришћанима и сваком човјеку треба да буде оно основно богатство у Богу. Живот брзо пролази и само оне вјечне вриједности у души које остају – то су истинске вриједности и то је истинско богатство за које треба да се молимо Господу Богу“ , поручио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. -Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију- У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи. Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем. На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда. -Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  14. У Недјељу раслабљеног, 19. маја у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Литургију је служио протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и ђакон Илија Арзејкин. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница саборног храма. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић. ,,Браћо и сестре, ево нас у Четврту недјељу након Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. А ова недјеља, се још и зове и недјеља раслабљенога. Зове се тако управо по јеванђелскoj причи која се данас, на овој служби и читала у којој Господ исцјељује раслабљенога и смртнога човјека. Такође и грешнога и трулежнога човјека. Како Господ исцјељује свакога дана нас грешне људе“, казао је он. ,,Господ исцјељује грешнога човјека, исцјељује га Ријечју Својом, исцјељује га оном ријечју којом ствара свијет, оном ријечју којом ствара човјека, оном ријечју којом узима из пепела и праха и удахњује живот, оном ријечју којом је све створено, све видљиво и невидљиво“, објаснио је отац Бранко. Он је у свом даљем обраћању навео да страдања која се у животу дешавају, јесу ради гријеха али и исцјељења и коначног спасења, али и да та страдања требамо носити у трпљењу и смирењу: ,,Грешни смо и смртни смо, страдамо ради гријеха, страдамо да би дочекали исцјељење, а кроз исцјељење – опроштај гријехова и спасење. Ето нам поуке, ето зашто се нама дешавају страдања на личном плану, али и на свенародном. Због гријеха наших, због исцјељења нашег и спасења. Али само ако та страдања држимо у трпљењу, смирењу, не у негодовању – роптању“, упозорио је отац Бранко. ,,Зато, у благодарењу трпимо страдања, да заиста истински милошћу Божијом дочекамо васкрсење и спасење“, закључио је своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Ову тему сам отворио јер ће дефинитивно ући у Српску историју назначену добом владања пребеглог комунистичког шљама у олигархију над српским народом. О оваквим питањима треба говорити у нади да ће сутра српске државне јединице имати регулисана правила, психијатрисјке анализе (и текстописаца) и дисциплинске поступке према лицима који Српске јединице своде на ликове из филма Mad Max (Луди Макс). Ако је ова химна оригинал наравно, да данас мене неко тера да озбиљно певам ово као своју химну, уместо учења правилника о ратовању и мојих задатака напамет. Ја бих завршио на психијатрију. Суштински они нису окупили више од 200 припадника у оквиру те државне јединице за специјалне операције... Текст химне: 1. Тигрова реч: 2. једнога дана кад будеш рањен 3. и остављен од својих на бојном пољу 4. и када дођу 5. непријатељске жене деца и пси 6. да те растргну на комаде 7. испали себи метак у главу и умри као херој. Анализа текста: Циљ текста да се непријатељске трупе прикажу као жене, деца и пси или они то стварно јесу. Добија значење супротно свим правилима ратовања и супротно од српског закона. Такође припадник јединица психолошки прихвата самоубиство, супротно од хришћанских заповести. Што је још горе, ако би са тим метком, елиминисао барем неког непријатеља на бојном пољу, можда би тако спасао живот овим припадницима јединице који су оставили свог рањеног саборца. Није јасно у химни, да ли ће га оставити јер су изгубили битку или зато што су побегли. Дефинитивно их нису тренирали као Хришћане, или као јединицу која је изведена на пут у смислу познавања законских правила ратовања
  16. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на трећу, Крстопоклону недјељу Часног поста, говорећи о значају Крста Христовог за православне вјернике, као и о правилима и значају Часног поста. Звучни запис емисије Поучавајући нас да су разна заклињања и давање завјета непотребни, отац Слободан нас позива да послушамо ријеч Господњу да ваше да буде да а не-не. Било је ријчи и о сујевјерју, које се врло често огледа у ношењу црвеног кончића око руке па до много озбиљнијих ствари. “Купите крстић и ставите дјетету око врата. Или бројаницу. То су права хришћанска обиљежја. Црвени кончићи су само знак сујевјерја и то оног најнижег“-каже отац Бобан. Било је ријечи још и о томе како носити крст тешке болести и страдања као и о томе како црква гледа на трансплантацију органа. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  17. Трећа недеља поста назива се Крстопоклоном, јер се тада прославља Часни крст и духовни плодови крсне смрти Спаситеља. Ове недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се на свеноћном бденију, после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средини поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претрпљена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило. Због тога Црква, прослављајући Крст Господњи, пева: Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим. Изношење крста обавља се на исти начин као за празник Воздвижења, али нема подизања, већ само поклоњење крсту уз појање: Кресту Твојему. Ово поклоњење крсту понавља се такође у понедељак и среду Крстопоклоне седмице на Првом часу, уместо појања: Стопи моја направи по словеси Твојему... и у петак после отпуста свих часова, када се након целивања Крста он односи у олтар. Приликом поклоњења крсту увек се певају стихире: Придите, вјернији, Животворјашчему Древу поклонимсја... Током читаве ове седмице у богослужбеним песмама прославља се Крст Господњи. Значај крста Христовог за оне који се подвизавају постом Црква је објаснила у богослужбеним песмама. Попут олисталог дрвета које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење за завршетак овога дела. Крст Христов, као знамење победе над смрћу, припрема нас за радосно прослављање Победника над адом и смрћу. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог који нам се приближава. Осим прослављања Часног крста на коме је Господ смирио Себе до смрти, у богослужењу ове седмице поста се изобличује и фарисејска гордост а похваљује се смиреност цариника. Извор: Српска Православна Црква
  18. ,,Помажемо рођењу детета које можете оставити при Српској Православној Цркви. Дајемо новчану и стамбену помоћ. Слободни сте за одговорност и обавезе према детету по вашем избору." Да се осмисли правни оквир и превенција злоупотребе. Бирати активисте и градити установу при манастиру. За почетак триста милиона динара.
  19. На почетку емисије отац Драган је подсјетио наше слушаоце на значај празника Обрезања Господњег и Нове године. Он је потом тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по Духовима, недјељу Богоотаца. Отац Драган одговарао је на питање слушалаца о тајни страдања поводом трагедије које се догодила децембра прошле године у судару аутобуса и воза у близини Ниша у којој је живот изгубило петоро људи. Звучни запис емисије Он је одговарао и на питање наше слушатељке која има проблема у брачном животу због љубоморе, и о самом проблему љубоморе, а билло је и питања о томе како окајати гријех абортуса. Шта се дешава са душама животиња, кућних љубимаца, које смо вољели након њихове смрти, било је још једно од питања на које смо добили одговор у овој емисији. Ово су само нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  20. Београдски надбискуп Станислав Хочевар у Божићној посланици пожелео је да 2019. буде година рађања мира и у којој ће владати мир у читавом свету. Надбискуп Хочевар је навео да порука мира добија значајну улогу управо због стања данашњег света и због изазова који све снажно дотичу. -Не може нам побећи из размишљања болно питање да ли има смисла славити Божић ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања, наводи Хочевар. Упитао је и да ли ће се и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је све мање рађања, толико се младих сели одавде где се некада, каже, снажно борило за живот и чувала слобода. Хочевар поручује да ако Исус Христос нема прво и право место, онда нико од људи не зна где је и које је његово место, какав би требало да буде и који му је животни позив. -Божић није у томе да се сусрећемо око богате трпезе, него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним, истакао је београдски надбискуп и упитао је и да ли верници смеју искључивати често оне који припадају другом народу, традицији, вероисповести. -Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности, да не тражимо опроштај једни од других, упитао је београдски надбискуп и истакао да је Божић дан када се у људима рађају нове спознаје, нови увиди, односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада. Београдски надбискуп је пожелео свима срећан и благословен Божић, уз поруку да Онај који једини заиста долази у све дубине нашег личног и друштвеног бића, испуни све благословом, срећом и миром. Извор: Српска Православна Црква
  21. Београдски надбискуп Станислав Хочевар у Божићној посланици пожелео је да 2019. буде година рађања мира и у којој ће владати мир у читавом свету. Надбискуп Хочевар је навео да порука мира добија значајну улогу управо због стања данашњег света и због изазова који све снажно дотичу. -Не може нам побећи из размишљања болно питање да ли има смисла славити Божић ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања, наводи Хочевар. Упитао је и да ли ће се и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је све мање рађања, толико се младих сели одавде где се некада, каже, снажно борило за живот и чувала слобода. Хочевар поручује да ако Исус Христос нема прво и право место, онда нико од људи не зна где је и које је његово место, какав би требало да буде и који му је животни позив. -Божић није у томе да се сусрећемо око богате трпезе, него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним, истакао је београдски надбискуп и упитао је и да ли верници смеју искључивати често оне који припадају другом народу, традицији, вероисповести. -Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности, да не тражимо опроштај једни од других, упитао је београдски надбискуп и истакао да је Божић дан када се у људима рађају нове спознаје, нови увиди, односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада. Београдски надбискуп је пожелео свима срећан и благословен Божић, уз поруку да Онај који једини заиста долази у све дубине нашег личног и друштвеног бића, испуни све благословом, срећом и миром. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Његово Преосвештенство Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије освештао је 22. децембра 2018. године темеље храма Светог деспота Стефана деспота и Преподобне Евгеније у месту Ортијеш код Мостара. Владика Димитрије је рекао да људи градећи храм изграђују себе: - Има позната ријеч апостола Павла да знање надима, а љубав изграђује. Ми морамо градити љубав међу собом и само ће љубав изградити овај храм. Зато смо се и помолили на темељима овог будућег храма да он буде знак нашег јединства, наше братске љубави и братског поштовања. Нека би дао Господ да буде као што је било у вријеме првих хришћана. Они су живјели заједно, поштовали се, имали светост и врлину живота, да су људи кад су их гледали говорили какав ли је њихов Бог кад су они овако свети и пуни љубави једни према другима. Такви и ми треба да будемо, да будемо знак и овоме свијету и овоме граду у коме живимо, да будемо знак присуства Бога љубави. Влдика је верницима рекао да у Мостару имају право да се боре за своја грађанска, верска и духовна права, али да се свим срцем морају желети и афирмисати та права и другима: -Не смије ни признак мржње да се увуче у наше срце, посебно овдје у Мостару. Мржња је као штит, али не штит који нас штити од зла, већ штит који запречује благослове да дођу на нас. Ако градимо на мржњи све ће се брзо срушити. Ми морамо да градимо на љубави. Нека би дао Господ, као што смо овај храм затемељили на чврстој стијени и наш живот буде утемељен на Христу Господу и на тврдој вјери у њега и онда ће он бити и наш штит и заштитник и извор благослова. Свештеник Бранимир Боровчанин, парох благајски на чијој парохији се гради храм, рекао је да је идеја о изградњи цркве потекла од мештана Ортијеша које је једно од највећих и најорганизованијих повратничких насеља у долини Неретве, а да је благослов за изградњу цркве дао тадашњи Владика захумско-херцеговачки Григорије, а затим је подршку дао и нови владика Димитрије. - Сви људи одавде, али и пријатељи људи из Ортијеша, па и наши пријатељи других вјера и нација су безусловно и са великом љубави помогли да се гради овај храм, рекао је свештеник Боровчанин и напоменуо да се храм гради прилозима вјерника и уз помоћ Министарства за избегла и расељена лица Владе Републике Српске које је и раније помагало многе пројекте. Свештеник Боровичанин је навео да је план да се црква изгради и заврши до 1. августа 2019. године и подсетио да у јужном делу Мостара има око 350 православних домова, од чега стотињак у Ортијешу: -У већини њих имамо подмладак, дјецу или унучиће који ту живе и зато мислимо да је то свијетла будућност. Ово је други храм који се наново гради на подручју Мостара. У Мостару су после рата обновљене све цркве, а у току је обнова Саборне цркве Свет Тројице. Мештанин Давор Шупљеглав истакао је како је изградња цркве од великог значаја: -Надамо се да ће овај храм допринијети нашем заједништву, јер немамо луксуз да се дијелимо по било ком основу. Надамо се да ће нас и овај храм зближити с Божјом помоћи. Бојан Црногорац из Ортијеша, а данас живи у Милићима, казао је да се увек радо враћа у своје у место. -Тамо су ме одвели пословни путеви. У Ортијеш је увијек лијепо доћи. Сада ћемо се моћи бар једном годишње окупити око овог храма, каже Црногорац који је један од донатора и додаје да ће бити основано и удружење које ће бринути за новорођенчад са подручја Ортијеша и Лакшевина. Пројектант цркве Ранко Окука навео је да ће се храм градити у уникатном стилу цркве ротонде и да у Епархији захумско-херцеговачкој има само још један такав у Невесињу. -Првобитна идеја је била да се изгради капела, али смо схватили да овај народ и ово мјесто заслужују да имају лијеп храм, казао је Окука. Освећењу цркве присуствовао је велики број мештана Ортијеша, начелници Невесиња и Источног Мостара. Извор: Епархија захумско-херцеговачка СПЦ
  23. -НИКАД више 1916! Никад више окупација! Славимо ослободилачку 1918!- Ове речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија одговор су онима у Црној Гори који покушавају да минимизирају или избришу памћење од пре једног века и ослобођења државе подно Ловћена у Првом светском рату, што је касније довело до уједињења са Србијом. Високопреосвећени владика, у разговору за „Новости“, каже да жали што ови догађаји уместо да спајају – деле Црногорце. Рачуна да ће, ипак, разум победити и они који су у заблуди схватити да је 1918. година слободе коју треба славити. – Чудна се хајка води око Боке которске и њеног ослобођења у којем су учествовали не само србијанска војска него пре свега добровољци који су били на Солунском фронту. Око хиљаду њих је било управо из Боке. Мој предак Јован Радовић био је на челу Топличког устанка, и он је као војвода и комита, са Милинком Влаховићем, ратовао против окупатора и ослободио град Никшић. Е, то су људи које данашња власт проглашава окупаторима. * „Други табор“ упорно истиче да је 1918. Црна Гора „нестала“ са лица земље. – Понављам, они су у заблуди. Те 1916. десила се издаја краља Николе, због чега је он после изгубио власт у Црној Гори. И сукоб 1918/19. није био као овај што се данас води у Црној Гори, на националној, језичкој основи, већ искључиво династички, између људи који су се заклели на верност краљу Николи. Међу њима је био и Крсто Зрнов Поповић, који је предводио побуну на Цетињу, уз подршку групе Италијана, којима није било стало до независне Црне Горе и краљевине, него да Далмацију и Боку которску присаједине Италији. * Сматрате ли да је, ипак, краљ Никола уградио себе у ослобођење Црне Горе и уједињење са Србијом? – Свакако, и то нарочито преко ослобођења Косова и Метохије, Скадра, са србијанском војском. И све што је написао, почев од химне „Онамо, намо“, то сведочи какав је његов однос био према Михаилу Обреновићу. Морам рећи да је владика Раде политичару и дипломати Матији Бану рекао 1847, када је овај из Дубровника полазио за Београд, да каже Александру Карађорђевићу да треба да иде у Призрен за краља, а владика у Пећ за патријарха. У том духу се одвијала сва историја Црне Горе. Краљ Никола је поставио Гаврила Дожића за првог митрополита после укидања Пећке патријаршије 1766. године. * Да ли је краљ Никола био против обнове Пећке патријаршије 1919. године? – Не, него се противио што седиште српског патријарха није било у Пећи, већ у Сремским Карловцима. Камо среће да се то остварило и дај Боже да се то деси. То је седиште патријархово било вековима. Сада би опет требало да патријарх буде више у Пећкој патријаршији. * Део црногорске елите сматра да српска војска није ослободила Црну Гору, него ју је окупирала. – То је сулудо помислити. Како, када је Србија била земља мученица, која је у то време сваког трећег свог војника изгубила на ратишту. Није она сама ослободила Црну Гору, већ су у том чину учествовали и Енглези, Италијани, Американци, Французи, и сви заједно дали огроман допринос. * Црногорски покрет од Србије тражи да плати одштету Црној Гори због Великог рата и „анексије“? – Тај исти захтев треба да упуте Америци, Енглеској, Француској, Италији, јер су њихови војници такође учествовали у ослобођењу Црне Горе и Балкана. Видите, краљ Александар Карађорђевић, унук краља Николе, идеју свога деде о границама Црне Горе заокружио је у оквирима Зетске бановине. Њој је 1939. припадао Дубровник, као и Херцеговина. Од Стона до Призрена је била Зетска бановина. А то сви заборављају. СПИСКОВИ * ЗВАНИЧНА Црна Гора забранила је улазак српским интелектуалцима, међу њима и академику Матији Бећковићу. – И то је део хајке која ће, надам се, престати. Нико Његоша није толико афирмисао као Матија Бећковић, и сада му не дају да уђе у Црну Гору!? Али ево, нема места у школама ни за Десанку Максимовић, Јована Дучића, Змаја… Уместо њих увели су неке за које никада нисам чуо, уз поштовање њиховој припадности. Шта ћемо, дошао је такав тренутак. Види се шта је све испливало на површину. РУМИЈА ЋЕ ОПСТАТИ * ДА ли ће црква Свете Тројице на Румији одолети нападима? – То је црква која грли исток и запад, север и југ и доноси благослов свима који ту живе, без обзира на то како се они осећају и којој вери и народу припадају. Згазити ту љубав могу само људи који су без Бога и без душе. Ја се у Бога надам да то неће урадити ова црногорска власт и да то неће учинити ни наша браћа Албанци око Остроса, који су били чувари те светиње и носиоци крста чак и када су примили ислам. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. У недељу, 4. новембра 2018. године, светом архијерејском Литургијом служеном у Цркви Светог Петра Цетињског у Спужу, прослављена је храмовна слава. Литургију је служио преосвећени Епископ диоклијски Методије уз саслужење свештенства и вјерног народа који се овог недељног јутра сабрао у великом броју. „Старозавјетни пророк је рекао за Господа: „Изаћи ће јунак“. И заиста појавио се јунак, Господ Исус Христос који је дошао да побиједи све немани које тиште овај свијет“, рекао је у литургијској проповиједи, некадашњи парох даниловградски протојереј-ставрофор Драган Томић и додао да је Господ тај јунак који је водио мегдане са сатаном који унижава род људски. „Из ове јеванђељске приче о истјеривању демона из човјека видимо како Господ побјеђује демоне. Ова прича нам говори да Господ након Васнесења силу проповиједи и исцјељења није понио са собом него оставио својој Светој Цркви“, нагласио је отац Драган подсјетивши да је овдје у Бјелопавлићима Бог преко светиња, преко Светог Василија и Светог Арсенија оставио велику сили благодати којом се многи исцјељују. „Зато слушајмо ријеч светог Јеванђеља, слушајмо своје свештенике и ходимо онако како нас они упућују да би достигли Царство Небеско“, закључио је отац Драган Томић. На крају свете Литургије, владика Методије је пререзао славски колач и ријечима архипастирске бесједе се обратио сабраном вјерном народу честитајући празник, подсјећајући на пут и живот светог Петра Цетињског, који је као и Господ по Гетсиманији ишао и лијечио људе, тако је и свети Петар силом Христом исцјељивао људе. “ Да Господ да да нам Свети Петар буде узор и примјер и да нас кроз молитве њему благослиља и сила Божија преображава и сабира на свете службе, као што нас је и овдје данас сабрала на овој светој Литургији на којој се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом“, истакао је владика Методије. У име митрополита Амфилохија, владика Методије је додијелио архипастирске захвалнице госдподину Бранку Милићу са Косова и Метохије за изузетан допринос у обнови Храма Светог Петра Цетињског и госпођи Бранки Вујић, која је приложила звоно за Цркву Светог Петра Цетињског у Спужу. Златним ликом Петра Другог Петровића Његоша одликована је породица Предрага и Свјетлане Драгојевић који су изродили шесторо дјеце и тако испунили Божију заповијест „рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. У недељу, 4. новембра 2018. године, светом архијерејском Литургијом служеном у Цркви Светог Петра Цетињског у Спужу, прослављена је храмовна слава. Литургију је служио преосвећени Епископ диоклијски Методије уз саслужење свештенства и вјерног народа који се овог недељног јутра сабрао у великом броју. „Старозавјетни пророк је рекао за Господа: „Изаћи ће јунак“. И заиста појавио се јунак, Господ Исус Христос који је дошао да побиједи све немани које тиште овај свијет“, рекао је у литургијској проповиједи, некадашњи парох даниловградски протојереј-ставрофор Драган Томић и додао да је Господ тај јунак који је водио мегдане са сатаном који унижава род људски. „Из ове јеванђељске приче о истјеривању демона из човјека видимо како Господ побјеђује демоне. Ова прича нам говори да Господ након Васнесења силу проповиједи и исцјељења није понио са собом него оставио својој Светој Цркви“, нагласио је отац Драган подсјетивши да је овдје у Бјелопавлићима Бог преко светиња, преко Светог Василија и Светог Арсенија оставио велику сили благодати којом се многи исцјељују. „Зато слушајмо ријеч светог Јеванђеља, слушајмо своје свештенике и ходимо онако како нас они упућују да би достигли Царство Небеско“, закључио је отац Драган Томић. На крају свете Литургије, владика Методије је пререзао славски колач и ријечима архипастирске бесједе се обратио сабраном вјерном народу честитајући празник, подсјећајући на пут и живот светог Петра Цетињског, који је као и Господ по Гетсиманији ишао и лијечио људе, тако је и свети Петар силом Христом исцјељивао људе. “ Да Господ да да нам Свети Петар буде узор и примјер и да нас кроз молитве њему благослиља и сила Божија преображава и сабира на свете службе, као што нас је и овдје данас сабрала на овој светој Литургији на којој се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом“, истакао је владика Методије. У име митрополита Амфилохија, владика Методије је додијелио архипастирске захвалнице госдподину Бранку Милићу са Косова и Метохије за изузетан допринос у обнови Храма Светог Петра Цетињског и госпођи Бранки Вујић, која је приложила звоно за Цркву Светог Петра Цетињског у Спужу. Златним ликом Петра Другог Петровића Његоша одликована је породица Предрага и Свјетлане Драгојевић који су изродили шесторо дјеце и тако испунили Божију заповијест „рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...