Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'недељу'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 47 results

  1. По 29. правилу Лаодикијског сабора „Хришћани не смеју... суботом одмарати се него морају у тај дан радити. Недељу, пак, морају особито поштовати и, ако могу, уздржавати се од рада као Хришћани. Валсамон поводом овог правила вели: „Ако ко због сиромаштва или какве друге неопоходности буде радио недељом, неће због тога подлећи осуди.“ Свети патријарх Павле https://dodjiividi.blogspot.com/2019/02/blog-post_74.html
  2. Љепоти и свечаности овог евхаристијског торжественог – молитвеног сабрања, свакако је допринијело и појање мјешовите пјевнице Саборног храма коју води Ратка Вујачић, али и учешће црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“ који већ дуги низ година води мр Људмила Радовић. Вјерном народу пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Непосредно пред Свету Тајну Причешћа отац Далибор је најавио да ће се у идућу недјељу 7. октобра прославити годишњица освећења храма. Прослава годишњице освећења ће почети Светом архијерејском литургијом, коју ће служити Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, са почетком у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У oсамнаесту недјељу, недјељу по Воздвижењу Часнога Крста, 30. септембра, у cаборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је старјешина храма протојереј-ставрофор Драган Митровић, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Љепоти и свечаности овог евхаристијског торжественог – молитвеног сабрања, свакако је допринијело и појање мјешовите пјевнице Саборног храма коју води Ратка Вујачић, али и учешће црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“ који већ дуги низ година води мр Људмила Радовић. Вјерном народу пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Непосредно пред Свету Тајну Причешћа отац Далибор је најавио да ће се у идућу недјељу 7. октобра прославити годишњица освећења храма. Прослава годишњице освећења ће почети Светом архијерејском литургијом, коју ће служити Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, са почетком у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј и домаћин Високопреосвећени Митрополит неапољско-ставропољски г. Варнава служиће у недјељу, 30. септембра Свету литургију на војничком гробљу Зејтинлик у Солуну. Повод овог молитвеног сабрања је обиљежавање стогодишњице од пробоја Солунског фронта. View full Странице
  5. И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм
  6. Беседа Светог Владике Николаја у недељу десету по Педесетници Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова. И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм View full Странице
  7. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. Your browser does not support the HTML5 audio tag.   светигора
  8. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. 15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a светигора View full Странице
  9. У манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, на празник Тројице, 27. маја 2018. после Свете Литургије која почиње у 9 часова и трпезе љубави, биће представљена књига „Са Тибета на Свету гору старцу Пајсију“, аутора грчког теолога Јаниса Коцабасиса, а књигу ће представити отац Макарије из манастира Хиландара који је и превео са грчког, потврдио је Радију о. Стефан из манастира у Сланцима. Књига је доживела бројна издања и до сад је преведена на више светских језика, а говори о преображају младог Јоргакиса – од будистичког монаха до сусрета са старцем Пајсијем и враћања путу вере отаца до свештеника у Америци. Извор: Радио Слово љубве
  10. У манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, на празник Тројице, 27. маја 2018. после Свете Литургије која почиње у 9 часова и трпезе љубави, биће представљена књига „Са Тибета на Свету гору старцу Пајсију“, аутора грчког теолога Јаниса Коцабасиса, а књигу ће представити отац Макарије из манастира Хиландара који је и превео са грчког, потврдио је Радију о. Стефан из манастира у Сланцима. Књига је доживела бројна издања и до сад је преведена на више светских језика, а говори о преображају младог Јоргакиса – од будистичког монаха до сусрета са старцем Пајсијем и враћања путу вере отаца до свештеника у Америци. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  11. Беседа пречасног презвитера Милана Цирара на Томину Недељу изговорена на литургијском сабрању у Светосавском храму у Новом Саду. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе, Православне Епархије бачке View full Странице
  12. ризница богословља

    Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Томину недељу

    Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3] Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега. И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце! Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух“[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим. После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: „Мир вам“! Тада се обраћа Томи и вели: „Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Тома то учини и ускликну: „Господ мој и Бог мој“[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој! То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: „Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни“[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност. Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: „Благо онима који не видеше, и вероваше“[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше. Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум „да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог. Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15]. А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти. Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа. Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе. Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16]. Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част. Христос Воскресе! Ваистину воскресе!
  13. Христос Воскресе! и свима нама осмисли живот и показа шта је Бог и шта је човек. Показа нам Господ Христос да човек без Бога остаје у смрти, сав је мртав, сав смртан. А Он, Богочовек, ето васкрсао из мртвих, победио смрт ради нас, Васкрсењем Својим осигурао бесмртност човеку, бићу људском дао оно што нико није. Његово Васкрсење и јесте најважнији догађај у историји свих светова. Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људског. То јесте најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота. Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3] Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега. И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце! Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух“[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим. После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: „Мир вам“! Тада се обраћа Томи и вели: „Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Тома то учини и ускликну: „Господ мој и Бог мој“[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој! То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: „Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни“[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност. Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: „Благо онима који не видеше, и вероваше“[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше. Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум „да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог. Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15]. А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти. Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа. Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе. Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16]. Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част. Христос Воскресе! Ваистину воскресе! View full Странице
  14. Беседа Његовог Преосвештенства Епископа франкуфуртског и све немачке (данас Епископа бихаћко-петровачког) изговорена на Томину недељу на Евхаристијском сабрању у новосадском саборном храму. Звучни запис смо преузели са званичне странице Радија Беседе, Православне Епархије бачке View full Странице
  15. ризница богословља

    Свети Николај охридски и жички: Беседа у Цветну недељу

    Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији, присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог пријатеља Лазара. На шест дана пре пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре, кога васкресе од мртвих. Где је био Господ пре тога? Из претходног јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време, Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба, дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)! На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира. А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести. Господ га је васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под „сугестијом“ Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа – а можда и сродника – Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље. И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крова наше душе! А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда – у знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености – и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних (Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу …. јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање, главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи, коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом? На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О, да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима – та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? Ево ко – Марија. Као Духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато – не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио, Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе. Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, – све слепе који су прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише, да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало, изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И тако док је народ тражио спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи. Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и поздравља тако радосно. Како ће Он извести ту темељиту промену у току ствари народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене, наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје, одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Тако им одговори Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на магарету. А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно. Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика. Тек тада разумеше све и опоменуше се свега. А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима припадају – дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној души народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска, нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи! О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света, и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Али неки Га не познаше и не примише, нити као госта, нити као пријатеља, нити као домаћина, него својим рукама дигоше камен на Њега, и својим смртним душама припремише смрт телу Његовом. Такво је божанско својство Господа Исуса, да где год се Он појавио, Бог у човечјем телу, људи су се делили надесно и налево од Њега, као што ће се поделити при Његовој појави последњега дана земаљске историје. И дан данас кад се поведе разговор у световном друштву о Господу Исусу, људи се деле надесно и налево. Како ли је тек оштра морала бити та деоба у дане Његовог телесног живота на земљи! Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији, присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог пријатеља Лазара. На шест дана пре пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре, кога васкресе од мртвих. Где је био Господ пре тога? Из претходног јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време, Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба, дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)! На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира. А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести. Господ га је васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под „сугестијом“ Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа – а можда и сродника – Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље. И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крова наше душе! А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда – у знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености – и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних (Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу …. јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање, главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи, коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом? На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О, да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима – та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? Ево ко – Марија. Као Духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато – не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио, Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе. Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, – све слепе који су прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише, да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало, изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И тако док је народ тражио спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи. Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и поздравља тако радосно. Како ће Он извести ту темељиту промену у току ствари народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене, наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје, одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Тако им одговори Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на магарету. А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно. Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика. Тек тада разумеше све и опоменуше се свега. А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима припадају – дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној души народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска, нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи! О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света, и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  17. ризница богословља

    Свети Григорије Палама: Беседа у цветну недељу

    Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29). Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана? Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени. Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29). Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана? Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени. Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  19. ризница богословља

    Свети Јован Златоусти: Беседа у цветну недељу

    1. Обрати пажњу, одакле је дошао Спаситељ у Јерусалим, и где је боравио пре тога. По мом мишљењу, заиста је потребно размотрити зашто Он одатле није отишао право у Галилеју, него је ишао кроз Самарију? Оставимо то, ипак, радозналима. Ако би неко хтео савесно то да истражи, тај би сазнао да јеванђелист Јован то довољно наговештава и указује на разлог. Ми се пак нећемо удаљавати од већ наведене теме нашег разговора и послушаћемо, више пута помињане, слепце, који су били бољи од многих који виде. Немајући ни водича, ни могућности да виде Господа који се приближава, они су ипак снажно желели да му приђу, и почели су гласно да дозивају; када су им они око њих то бранили, они су још више подизали глас. Ето шта значи силна душа! Сама препрека води је до циља. Христос није наредио да им се затворе уста, како би се још више показало њихово усрђе, и како би ти знао да они добијају исцељење. Он их зато и не пита: „Верујете ли?“ – што је обично чинио са другима. Крик и усрдна жеља да му се приђе – свима, веома јасно, показује њихову веру. Научи се, одатле, љубљени, да и ми, како не бисмо били бедни и одбачени, можемо, сами по себи прилазећи Богу са истинским усрђем, измолити од Њега оно што тражимо. Погледај, како су и ови слепци, без учешћа било ког од апостола и слушајући од многих наређење да ћуте, ипак смогли снаге да превазиђу све те препреке и приђу самом Исусу; иако, по сведочанству јеванђелиста, њихов живот није био у складу са њиховом смелошћу, за њих је, уместо свега, довољно било само усрђе. Ревнујмо и ми као ови слепци. Ако би Бог и оклевао да нам пошаље Свој дар, ако би нас многи и одбацили, немојмо престајати да молимо, јер ћемо самим тим умилостивити Бога. Погледај и овај случај – како је било велико усрђе слепаца: ни сиромаштво, ни слепило, ни мисао да неће бити услишени, ни забране народа, ни било шта друго није их зауставило. Таква је душа ватрена и страдална! А шта је учинио Исус Христос? Шта хоћете да вам учиним? Рекошe му: Господе, да се отворе очи наше. Због чега их Он пита? Због тога да не би помислили да Он даје оно што они не желе. Зато је Он, обично, увек прво показивао и откривао пред свима врлине оних које исцељује, и тек потом их је исцељивао – с једне стране, због тога да би и код других побудио сличну ревност, а са друге – како би показао да они који добијају дар, добијају га према врлинама. Тако је Он поступио са женом Хананејком, тако са капетаном, тако је поступио и са крвоточивом женом; та чудна жена је чак предухитрила питање Господа, зашто је, уосталом, Он нипошто није оставио, не обазирући се, него је, исцеливши је, открио њено срце другима. На тај начин, Он се увек трудио да прво покаже савршенство оних који му прилазе; као што је учинио и овде – са слепцима. Затим, када су они исказали своју жељу, Он их се, умилостививши се над њима, дотакао. Милосрђе је било једини разлог исцељивања, ради ког је Он и дошао у свет, па ипак, Исус Христос – ова оваплоћена милост и благодат, тражио је достојне. А то да су слепци били достојни, види се из тога како су они громко дозивали, као и из тога што они, пошто су добили исцељење, нису отишли од Исуса Христа, као што су учинили многи који нису признавали Његова добра дела. Не! Ови слепци нису такви; пре дара били су стрпљиви, а после дара захвални, јер су пошли за Њим. Даље: И када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској Гори, онда Исус посла два ученика. Говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка (Мт 21,1,6) Захарије који је рекао: Радуј се много, кћери Сионска; ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету (Зах 9,9). Често је, и пре овога, Исус Христос ишао у Јерусалим; али никада није ишао са таквом славом. Зашто је тако? Зато што је тада још био почетак Његовог дела, и Он сам није био толико познат, и време страдања, још увек није било близу. Зато је Он живео, ни по чему се не разликујући од осталих, и највећим делом се скривао: јер да је било другачије, Његова појава не би била толико задивљујућа, и само би пробудила велики гнев међу Јудејима. А када је Он, у довољној мери, показао доказе Своје силе, и крст је већ био пред вратима, тада је Он све више и више пројављивао Себе, и све више је јавно чинио све што би могло да их ражести. Наравно, то је могло бити (учињено) још на самом почетку, али то би било непотребно и некорисно. Размисли, заједно са мном, колико је овде извршено чуда, и колико је пророчанстава испуњено? Исус Христос је рекао: Наћи ћете магарицу – и ту је прорекао да нико неће стварати препреке, него ће само послушати, ућутати. Управо то што Он приморава оне који га не знају и који га нису видели да му без икаквог противљења дају своју имовину није мала оптужба против Јудеја, који му, иако су били сведоци толиких чуда која је учинио, чак и преко Својих ученика, нису веровали. 2. Заиста, овај догађај не треба сматрати безначајним. Шта је приморало те сироте људе, можда земљораднике, да без поговора дају своју имовину? Да – као што кажем, без поговора? Не – не поставити чак ни питање, не упитавши, заћутати и препустити? Ако они ништа нису рекли, када су одводили њихову стоку, или су можда нешто и рекли, али су је, чувши да је Господу потребна, препустили без икаквог поговора; то је, тим пре, једнако задивљујуће, што они Њега самога никада нису видели, него само ученике. Самим тим, Исус Христос даје да се схвати да је Он могао да се успротиви разјареним Јудејима, када су они дошли да га ухвате, и да их учини безгласним, (само) Он то није желео. С друге стране, Он тиме учи ученике да без поговора жртвују све, не само што је Њему потребно него и саму душу; јер ако су се Њему повиновали незнанци, ради Његове потребе, тим пре, ученици би требало да му жртвују све. Поред тога, Исус Христос је овде испунио још и двоструко пророштво: једно – преко дела, када је узјахао магаре; и друго – пророштво речју, тј. речи пророка Захарије, који је рекао да ће цар јахати на магарету. Узјахавши магаре и испунивши ово последње пророштво, Он је, истовремено, започео друго пророштво, тако што је, Својим делима, предсказивао будуће догађаје. Како? Он је предвидео призвање нечистих многобожаца, тј. да ће Он бити поштован међу њима, да ће му они прићи и следити га. На тај начин, пророштво је уследило за пророштвом. Уосталом, Исус Христос, по мом мишљењу, није само због тога благоизволео да јаше на магарету, него и зато да би нам показао образац понашања. Јер Он није само испуњавао пророштва и ширио истинско учење, него је самим тим исправљао и наш живот, свагда нам указујући на правила која обавезно морамо поштовати, користећи сва средства за исправљање нашег живота. Зато Он, који је благоизволео да се роди на земљи, није тражио ни богато уређен дом, ни богату и уважену мајку, него је изабрао сиротицу, заручену за столара; родио се у штали и био је положен у јасле; и када је бирао ученике, Он није изабрао говорнике и мудраце, него најсиромашније, и међу најсиромашнијима, оне најмање познате; када је постављао трпезу, понекад је нудио јечмени хлеб, понекад је заповедао ученицима да купују на тржници, уместо постеље користио је траву; одећа коју је носио била је скромна, чак се није разликовала од одеће најнижег слоја људи; дом уопште није ни имао; када је требало ићи из једног места у друго, он је пешачио, умарајући се понекад; када је седао, није тражио столицу, ни меко узглавље, него је седао на голу земљу – понекад на гори, понекад поред извора, понекад сам; разговарао је и са Самарјанком; такође, имао је меру и у самој жалости; када је требало плакати – плакао је тихо, у свему, као што сам рекао, постављајући правила и границе, до којих се може ићи, али које не треба прелазити. Зато и у овом случају, ако би се догодило даје некоме, због немоћи, била потребна стока, Исус Христос је поставио границу, показујући да нема потребе да се јури на коњима и мулама, него се треба задовољити магаретом; и не пружати се више него што је неопходно. Размотримо зато само пророштво изражено речју и делом. Какво је то пророштво? Ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету. Он не путује на колима, као други цареви, нису му потребни данци, не застрашује Собом, не окружује се копљаницима, него и ту показује највећу скромност. Питај Јудејца, који је цар ушао у Јерусалим јашући на магарцу; ни за једног другог се то не може рећи, већ само за Њега. Али и то је, како сам раније рекао, Он чинио као предзнак будућег. Магаре овде представља Цркву и нови народ, који је некада био нечист, али када је Исус Христос сео (на њега), постао је чист. Запази, каква доследна тачност читавог праобраза. Ученици одвезују подјармљене – и Јудеји и ми смо призвани у новоблагодатну Цркву преко апостола, и уведени смо у њу, такође преко апостола. Пошто је наш славни удео и побудио ревност међу Јудејима, магарац иде иза магарета. И заиста, после тога што се Исус Христос устоличио над незнабошцима, и Јудеји му прилазе из зависти, како јасно показује апостол Павле, када каже: Дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца; и тако ће се спасти сав Израиљ (Рим 11,25). Јер јасно је речено да је то било пророштво. У супротном случају, не би било потребно да пророк толико говори о узрасту магарета. Али то није видно само из овде наведеног, него и из тога што их апостоли приводе без напора. Као што апостоле нико није спречавао да вежу магаре, тачно тако је било и у вези са незнабошцима, нико од оних који су раније били над њима није био у стању да спречи њихово обраћење. Затим – Христос не седа на голо магаре, него на хаљине апостола, јер, привезавши магаре, апостоли предају и све своје, као што каже Павле: Ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше (2Кор 12,15). Али обрати пажњу и на послушање магарета: како оно, потпуно необучено, још не знајући за узде, није брзо појурило, него је ишло тихо и спокојно. И то је такође био предзнак будућега, изражавајући покорност незнабожаца и њихово брзо окретање добро уређеном животу. Све то је извршено речима: Одријешите је и доведите ми; неред је прешао у добро уређење, и нечисто је постало чисто. 3. Него обрати пажњу на нискост Јудеја! Када је Христос чинио толика чудеса, они му се никада нису толико дивили: а сада, видевши окупљени народ, диве се. Потресе се сав град, говорећи: ко је овај? Народи, пак, рекоше: ово је Исус Пророк, из Назарета Галилејског. И овде, када су наизглед говорили нешто узвишено, њихова мисао је била приземна, ниска, улагивачка. Уосталом, Исус Христос то није чинио ради славољубља, већ ради тога, као што сам рекао, да се испуни пророштво и да се пренесе поучна лекција; а уједно с тим и да се утеше ученици, који су туговали због Његове смрти, и да се покаже да све то Он трпи добровољно. А ти се задиви тиме, са каквом тачношћу је све предсказано код пророка, једно код Давида, друго код Захарије. И ми ћемо тако поступати, славићемо га и даваћемо хаљине онима који Њега носе. У супротном, чега ћемо се удостојити? Тада, када су једни, при Христовом уласку у Јерусалим, својом одећом покривали магаре, на ком је Он јахао, други су простирали хаљине пред његове ноге: ми, којима је речено не само да скидамо одећу са себе него и да све своје потрошимо на друге – нећемо ли показати некакву дарежљивост и тада када видимо Њега огољеног? Тамо га је народ пратио, идући и испред и иза, зар ћемо га ми одбацивати, прогонити увредама, када Он сам нама долази? О! Какву казну ово заслужује, какву одмазду! Долази ти Владика, коме је нешто потребно, а ти нећеш ни да чујеш Његову молбу, него га још осуђујеш и вређаш, слушајући те Његове речи. Но, ако ти и даш један хлеб и нешто новца, тако штедљив, недарежљив и шкрт, шта би се онда десило, ако би од тебе тражили све? Зар ти не видиш колико много сујетни људи троше на развратне жене, у позоришту? Ти пак не дајеш ни половину тога, а често ни најбезначајнију ситницу. Када ђаво, припремајући пакао, нареди да се да било коме, ти дајеш; а када пак Христос заповеда да се даје онима којима је нужно, обећавајући Царство за то, ти не само што не дајеш него још и вређаш. Није ваљда боље, повиновати се ђаволу и подвргнути се мучењу, него повиновати се Христу и добити спасење? Шта може бити безумније од овога? Код једнога је пакао, код другог Царство, а ви оставивши последњег, трчите првоме. Сам Христос долази вама, а ви га отправљате, а ђавола сами призивате издалека. То је налик томе, да цар у порфири, са круном, не може да нас придобије на своју страну, а разбојник пак, који маше мачем и прети смрћу, успева у томе. Тако, размишљајући о томе, љубљени, отворимо своје очи макар сада, и почнимо да бдимо. Признајем, више ме је срамота да говорим о милостињи, јер често говорим о њој, а (достојне) плодове проповеди не видим. Ако их и има нешто више него раније, то није онолико колико бих ја желео. }а видим да ви сејете, али не баш дарежљиво; зато се ја и плашим да не пожањете оскудно. А да сејемо оскудно сазнаћемо кад испитамо, ако то желимо, кога је више у граду – сиромашних или богатих; и има ли много оних који нису ни сиромашни ни богати, него заузимају средину међу њима. Ја мислим да је десети део богатих и десетина сиротих који немају апсолутно ништа, а остали су осредњег стања. Дакле, ако поделимо број свих становника града са бројем сиротих, видећете каква срамота ће бити! Веома богатих је мало; али оних који имају довољно је много; сиромашних је пак далеко мање у поређењу са овима. Међутим, поред таквог броја богатих, који би могли хранити гладне, многи спавају гладни; ипак, то није због тога што људи који не оскудевају немају погодних средстава којима би задовољили њихове потребе, него зато што су (они сами) груби и нечовечни. Јер ако би богати и они који долазе за њима међу собом поделили оне којима је потребан хлеб и одећа, једва да би на педесет или сто људи остао један сиромах. Но без обзира на толики број људи, који су у стању да помогну, видимо оне који свакодневно плачу. Да би видео нечовечност богатих, треба само да обратиш пажњу на то колико је много удовица и девица којима неопходно издржавање даје Црква, која нема већи приход него један најбогатији и један не тако богат. А број оних које Црква издржава иде до три хиљаде. Осим њих, она издржава и затворене у тамницама, оне који су у гостопримницама, како болесне, тако и здраве, странце, богаље, оне који просе поред храма за храну и одећу, и друге који свакодневно долазе, и она ипак не оскудева. Дакле, кад би се нашло само десет људи, који би желели да потроше само приход, не би било ниједног сиромашног. Рећи ћете: „Шта ће остати у наследство нашој деци?“ Главница ће остати, и прихода ће бити још више, јер ће, на тај начин, бити припремљена ризница на небесима. Али, ако вама не одговара да на тај начин користите своју имовину ради сиромашних, ви им одвојите макар половину, или трећину, или четвртину, или петину, или чак десетину. Јер, помоћу благодати Божије, и у том случају, наш град би био у стању да прехрањује сиромашне из десет градова. И то могу да докажем, ако хоћете, иако, уосталом, нема потребе да се то доказује, јер очигледно је само по себи колико је лако то учинити. Погледајте колико троши често један дом на градске обавезе, и ипак се не оптерећује, једва чак и примећује неки губитак! Када би свако од богатих пожелео да изврши слично служење у односу према сиромашнима, он би убрзо одушевио небо. Дакле, какав опроштај ми можемо добити, какав повод за извињење, када ми оно што морамо оставити када се будемо селили одавде не делимо онима којима је потребно, онако великодушно како други расипају на лепотице, а за то би могли побрати још и велике плодове? Ако бисмо ми и заувек остајали овде, и тада не би требало да жалимо због тог предивног губитка; но ако кроз неко време будемо морали да се преселимо одавде, и то без ичега, наги – какво оправдање онда можемо имати за то што нисмо своје приходе давали гладнима и онима у невољи? }а ти не наређујем да трошиш имање, не зато што и то не бих желео, него зато што видим код тебе мало расположење за тако нешто. Дакле, ја ти још не говорим о томе, него да дајеш макар од прихода и да ништа од њих не утајиш. Довољно је од тебе и то да имаш неки извор из ког долазе новчани приходи; подели их са сиротима, и буди добар економ у ономе што ти Бог даје. Рећи ћеш: „Ја плаћам дажбине.“ Значи због тога ти то немарно задржаваш, јер нико то упорно не тражи од тебе? Онога који тражи од тебе данак, и можда га силом изнуђује, не можеш да одбијеш – донела ти земља плодове или не: а сиротоме, који те са кротошћу моли, и то само у време убирања плодова, ти не одговараш ни реч? Ко ће те пак избавити од вечних мука? Нико. Ако се ти само због тога стараш да плаћаш дажбине, јер онај коме не платиш строго кажњава овде, знај да се тамо припрема још страшнија казна – не окови, не тамница, него вечни огањ. Дакле, пре свега платимо те дажбине. Ради тога ћемо имати и више од удобности, и више ћемо за то добити награда, и више користи; а ако останемо неосетљиви на све то, чека нас казна која је несравњиво тежа – вечна казна. Ако ти будеш рекао да мораш да дајеш за издржавање војске, која се за тебе бори са непријатељима, па и овде је војска – сироти, и овде је битка, коју они воде за тебе; јер примајући милостињу они Бога умилостивљавају својим молитвама, а умилостивљавајући Бога они уништавају клевете, не варвара, него демона; не допуштају лукавом духу да се оснажује и да те непрестано напада, него слабе његову снагу. 5. Дакле, видећи ове војнике, који се свакодневно боре са ђаволом ради тебе, молбама и молитвама, одвоји од себе тај прекрасни данак – како би се они прехранили. Цар небески, по својој кротости, неће да те мучи, него жели да ти сам дајеш добровољно. Ако ли даш мало, Он ће запазити; ако због немаштине одложиш и на дуже, знај да Он не приморава на то онога који нема. Ипак немојмо омаловажавати Његову дуготрпељивост; за себе складиштимо, не гнев, него спасење, не смрт, него живот, не казну и мучење, него част и венце. Овде нема потребе да платимо за пренос онога што носимо; није потребно размењивати новац. Предај твоје тело, а сам Владика ће остало пренети на небо; Он сам ће за тебе направити најповољнији обрт. Овде не треба тражити човека који би превезао новац који носите: само дај и сместа ће оно што си дао отићи, не на издржавање других војника, него за уштеду и увећање у твоју корист. Оно што је овде дато не може се повратити, тамо ћеш, напротив, добити своје великим делом, и стећи ћеш највеће и најдуховније користи. Оно што се овде даје је нешто добијено на захтев, а тамо је добитак, зајам и дуг. Јер сам Бог ти је дао меницу, рекавши: Господу позаима ко поклања сиромаху (Прич 19,17). Дао ти је тако и залог и гаранцију, без обзира на то што је Он Бог. Какав је то залог и гаранција? Сва блага садашњег живота, и чулна и духовна, као назнаку будућих блага. Зашто онда бити неодлучан и двоумити се, када си већ толико добио и још толико очекујеш? Блага која си добио су следећа: Он је обликовао твоје тело, положио душу у тебе, тебе је јединог на земљи удостојио ума, дао ти је право да владаш свим видљивим, саопштио ти је знање о Себи, дао је за тебе Сина, даровао ти је крштење, које одише толиким благима; понудио ти је свету трпезу; обећао ти је царство и неизрецива блага. Дакле, већ примивши толика блага и очекујући још толико добрих дела, зашто ти, опет ћу рећи исто, толико прецењујеш несталну имовину? И какво ћеш имати после свега оправдање? Ваљда се не надаш да ћеш се извинити тиме што имаш децу? Ти си дужан и њих да научиш да стичу такву корист. Ако твој новац, који си дао некоме у зајам, буде доносио приход, и дужник буде неки частан човек, несумњиво ћеш сто пута боље учинити ако, уместо злата, свом сину уручиш меницу, јер ће се на тај начин новац увећавати и он неће морати да тражи људе који би могли узети тај новац у зајам. Зато дај ту меницу деци, и остави им Бога за дужника. Ни ти сам не продајеш села, него их остављаш деци, и то чиниш у намери како би се сачували приходи и тиме се увећало њихово имање; па зашто се онда бојиш да оставиш такав рукопис који је кориснији од сваког села и сваког прихода, јер доноси само корист? Каква глупост и какво безумље! Још више, ако знаш да, и поред тога што остављаш ту меницу деци, и ти сам добијаш од ње. Јер такво је духовно – оно је веома дарежљиво. Немојмо бити тако убоги, тако немилосрдни и окрутни према самима себи: него, окренимо се овој предивној трговини, како бисмо и сами по свом одласку добили, и својој деци оставили, и удостојили се будућих блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са којим Оцу и Светоме Духу слава, сила, част, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  20. И кад они излажаху из Јерихона, за њим пође народ многи. И гле, два слијепца сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази, повикаше говорећи: Помилуј нас, Господе, сине Давидов! (Мт 20,29-30) 1. Обрати пажњу, одакле је дошао Спаситељ у Јерусалим, и где је боравио пре тога. По мом мишљењу, заиста је потребно размотрити зашто Он одатле није отишао право у Галилеју, него је ишао кроз Самарију? Оставимо то, ипак, радозналима. Ако би неко хтео савесно то да истражи, тај би сазнао да јеванђелист Јован то довољно наговештава и указује на разлог. Ми се пак нећемо удаљавати од већ наведене теме нашег разговора и послушаћемо, више пута помињане, слепце, који су били бољи од многих који виде. Немајући ни водича, ни могућности да виде Господа који се приближава, они су ипак снажно желели да му приђу, и почели су гласно да дозивају; када су им они око њих то бранили, они су још више подизали глас. Ето шта значи силна душа! Сама препрека води је до циља. Христос није наредио да им се затворе уста, како би се још више показало њихово усрђе, и како би ти знао да они добијају исцељење. Он их зато и не пита: „Верујете ли?“ – што је обично чинио са другима. Крик и усрдна жеља да му се приђе – свима, веома јасно, показује њихову веру. Научи се, одатле, љубљени, да и ми, како не бисмо били бедни и одбачени, можемо, сами по себи прилазећи Богу са истинским усрђем, измолити од Њега оно што тражимо. Погледај, како су и ови слепци, без учешћа било ког од апостола и слушајући од многих наређење да ћуте, ипак смогли снаге да превазиђу све те препреке и приђу самом Исусу; иако, по сведочанству јеванђелиста, њихов живот није био у складу са њиховом смелошћу, за њих је, уместо свега, довољно било само усрђе. Ревнујмо и ми као ови слепци. Ако би Бог и оклевао да нам пошаље Свој дар, ако би нас многи и одбацили, немојмо престајати да молимо, јер ћемо самим тим умилостивити Бога. Погледај и овај случај – како је било велико усрђе слепаца: ни сиромаштво, ни слепило, ни мисао да неће бити услишени, ни забране народа, ни било шта друго није их зауставило. Таква је душа ватрена и страдална! А шта је учинио Исус Христос? Шта хоћете да вам учиним? Рекошe му: Господе, да се отворе очи наше. Због чега их Он пита? Због тога да не би помислили да Он даје оно што они не желе. Зато је Он, обично, увек прво показивао и откривао пред свима врлине оних које исцељује, и тек потом их је исцељивао – с једне стране, због тога да би и код других побудио сличну ревност, а са друге – како би показао да они који добијају дар, добијају га према врлинама. Тако је Он поступио са женом Хананејком, тако са капетаном, тако је поступио и са крвоточивом женом; та чудна жена је чак предухитрила питање Господа, зашто је, уосталом, Он нипошто није оставио, не обазирући се, него је, исцеливши је, открио њено срце другима. На тај начин, Он се увек трудио да прво покаже савршенство оних који му прилазе; као што је учинио и овде – са слепцима. Затим, када су они исказали своју жељу, Он их се, умилостививши се над њима, дотакао. Милосрђе је било једини разлог исцељивања, ради ког је Он и дошао у свет, па ипак, Исус Христос – ова оваплоћена милост и благодат, тражио је достојне. А то да су слепци били достојни, види се из тога како су они громко дозивали, као и из тога што они, пошто су добили исцељење, нису отишли од Исуса Христа, као што су учинили многи који нису признавали Његова добра дела. Не! Ови слепци нису такви; пре дара били су стрпљиви, а после дара захвални, јер су пошли за Њим. Даље: И када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској Гори, онда Исус посла два ученика. Говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка (Мт 21,1,6) Захарије који је рекао: Радуј се много, кћери Сионска; ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету (Зах 9,9). Често је, и пре овога, Исус Христос ишао у Јерусалим; али никада није ишао са таквом славом. Зашто је тако? Зато што је тада још био почетак Његовог дела, и Он сам није био толико познат, и време страдања, још увек није било близу. Зато је Он живео, ни по чему се не разликујући од осталих, и највећим делом се скривао: јер да је било другачије, Његова појава не би била толико задивљујућа, и само би пробудила велики гнев међу Јудејима. А када је Он, у довољној мери, показао доказе Своје силе, и крст је већ био пред вратима, тада је Он све више и више пројављивао Себе, и све више је јавно чинио све што би могло да их ражести. Наравно, то је могло бити (учињено) још на самом почетку, али то би било непотребно и некорисно. Размисли, заједно са мном, колико је овде извршено чуда, и колико је пророчанстава испуњено? Исус Христос је рекао: Наћи ћете магарицу – и ту је прорекао да нико неће стварати препреке, него ће само послушати, ућутати. Управо то што Он приморава оне који га не знају и који га нису видели да му без икаквог противљења дају своју имовину није мала оптужба против Јудеја, који му, иако су били сведоци толиких чуда која је учинио, чак и преко Својих ученика, нису веровали. 2. Заиста, овај догађај не треба сматрати безначајним. Шта је приморало те сироте људе, можда земљораднике, да без поговора дају своју имовину? Да – као што кажем, без поговора? Не – не поставити чак ни питање, не упитавши, заћутати и препустити? Ако они ништа нису рекли, када су одводили њихову стоку, или су можда нешто и рекли, али су је, чувши да је Господу потребна, препустили без икаквог поговора; то је, тим пре, једнако задивљујуће, што они Њега самога никада нису видели, него само ученике. Самим тим, Исус Христос даје да се схвати да је Он могао да се успротиви разјареним Јудејима, када су они дошли да га ухвате, и да их учини безгласним, (само) Он то није желео. С друге стране, Он тиме учи ученике да без поговора жртвују све, не само што је Њему потребно него и саму душу; јер ако су се Њему повиновали незнанци, ради Његове потребе, тим пре, ученици би требало да му жртвују све. Поред тога, Исус Христос је овде испунио још и двоструко пророштво: једно – преко дела, када је узјахао магаре; и друго – пророштво речју, тј. речи пророка Захарије, који је рекао да ће цар јахати на магарету. Узјахавши магаре и испунивши ово последње пророштво, Он је, истовремено, започео друго пророштво, тако што је, Својим делима, предсказивао будуће догађаје. Како? Он је предвидео призвање нечистих многобожаца, тј. да ће Он бити поштован међу њима, да ће му они прићи и следити га. На тај начин, пророштво је уследило за пророштвом. Уосталом, Исус Христос, по мом мишљењу, није само због тога благоизволео да јаше на магарету, него и зато да би нам показао образац понашања. Јер Он није само испуњавао пророштва и ширио истинско учење, него је самим тим исправљао и наш живот, свагда нам указујући на правила која обавезно морамо поштовати, користећи сва средства за исправљање нашег живота. Зато Он, који је благоизволео да се роди на земљи, није тражио ни богато уређен дом, ни богату и уважену мајку, него је изабрао сиротицу, заручену за столара; родио се у штали и био је положен у јасле; и када је бирао ученике, Он није изабрао говорнике и мудраце, него најсиромашније, и међу најсиромашнијима, оне најмање познате; када је постављао трпезу, понекад је нудио јечмени хлеб, понекад је заповедао ученицима да купују на тржници, уместо постеље користио је траву; одећа коју је носио била је скромна, чак се није разликовала од одеће најнижег слоја људи; дом уопште није ни имао; када је требало ићи из једног места у друго, он је пешачио, умарајући се понекад; када је седао, није тражио столицу, ни меко узглавље, него је седао на голу земљу – понекад на гори, понекад поред извора, понекад сам; разговарао је и са Самарјанком; такође, имао је меру и у самој жалости; када је требало плакати – плакао је тихо, у свему, као што сам рекао, постављајући правила и границе, до којих се може ићи, али које не треба прелазити. Зато и у овом случају, ако би се догодило даје некоме, због немоћи, била потребна стока, Исус Христос је поставио границу, показујући да нема потребе да се јури на коњима и мулама, него се треба задовољити магаретом; и не пружати се више него што је неопходно. Размотримо зато само пророштво изражено речју и делом. Какво је то пророштво? Ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету. Он не путује на колима, као други цареви, нису му потребни данци, не застрашује Собом, не окружује се копљаницима, него и ту показује највећу скромност. Питај Јудејца, који је цар ушао у Јерусалим јашући на магарцу; ни за једног другог се то не може рећи, већ само за Њега. Али и то је, како сам раније рекао, Он чинио као предзнак будућег. Магаре овде представља Цркву и нови народ, који је некада био нечист, али када је Исус Христос сео (на њега), постао је чист. Запази, каква доследна тачност читавог праобраза. Ученици одвезују подјармљене – и Јудеји и ми смо призвани у новоблагодатну Цркву преко апостола, и уведени смо у њу, такође преко апостола. Пошто је наш славни удео и побудио ревност међу Јудејима, магарац иде иза магарета. И заиста, после тога што се Исус Христос устоличио над незнабошцима, и Јудеји му прилазе из зависти, како јасно показује апостол Павле, када каже: Дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца; и тако ће се спасти сав Израиљ (Рим 11,25). Јер јасно је речено да је то било пророштво. У супротном случају, не би било потребно да пророк толико говори о узрасту магарета. Али то није видно само из овде наведеног, него и из тога што их апостоли приводе без напора. Као што апостоле нико није спречавао да вежу магаре, тачно тако је било и у вези са незнабошцима, нико од оних који су раније били над њима није био у стању да спречи њихово обраћење. Затим – Христос не седа на голо магаре, него на хаљине апостола, јер, привезавши магаре, апостоли предају и све своје, као што каже Павле: Ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше (2Кор 12,15). Али обрати пажњу и на послушање магарета: како оно, потпуно необучено, још не знајући за узде, није брзо појурило, него је ишло тихо и спокојно. И то је такође био предзнак будућега, изражавајући покорност незнабожаца и њихово брзо окретање добро уређеном животу. Све то је извршено речима: Одријешите је и доведите ми; неред је прешао у добро уређење, и нечисто је постало чисто. 3. Него обрати пажњу на нискост Јудеја! Када је Христос чинио толика чудеса, они му се никада нису толико дивили: а сада, видевши окупљени народ, диве се. Потресе се сав град, говорећи: ко је овај? Народи, пак, рекоше: ово је Исус Пророк, из Назарета Галилејског. И овде, када су наизглед говорили нешто узвишено, њихова мисао је била приземна, ниска, улагивачка. Уосталом, Исус Христос то није чинио ради славољубља, већ ради тога, као што сам рекао, да се испуни пророштво и да се пренесе поучна лекција; а уједно с тим и да се утеше ученици, који су туговали због Његове смрти, и да се покаже да све то Он трпи добровољно. А ти се задиви тиме, са каквом тачношћу је све предсказано код пророка, једно код Давида, друго код Захарије. И ми ћемо тако поступати, славићемо га и даваћемо хаљине онима који Њега носе. У супротном, чега ћемо се удостојити? Тада, када су једни, при Христовом уласку у Јерусалим, својом одећом покривали магаре, на ком је Он јахао, други су простирали хаљине пред његове ноге: ми, којима је речено не само да скидамо одећу са себе него и да све своје потрошимо на друге – нећемо ли показати некакву дарежљивост и тада када видимо Њега огољеног? Тамо га је народ пратио, идући и испред и иза, зар ћемо га ми одбацивати, прогонити увредама, када Он сам нама долази? О! Какву казну ово заслужује, какву одмазду! Долази ти Владика, коме је нешто потребно, а ти нећеш ни да чујеш Његову молбу, него га још осуђујеш и вређаш, слушајући те Његове речи. Но, ако ти и даш један хлеб и нешто новца, тако штедљив, недарежљив и шкрт, шта би се онда десило, ако би од тебе тражили све? Зар ти не видиш колико много сујетни људи троше на развратне жене, у позоришту? Ти пак не дајеш ни половину тога, а често ни најбезначајнију ситницу. Када ђаво, припремајући пакао, нареди да се да било коме, ти дајеш; а када пак Христос заповеда да се даје онима којима је нужно, обећавајући Царство за то, ти не само што не дајеш него још и вређаш. Није ваљда боље, повиновати се ђаволу и подвргнути се мучењу, него повиновати се Христу и добити спасење? Шта може бити безумније од овога? Код једнога је пакао, код другог Царство, а ви оставивши последњег, трчите првоме. Сам Христос долази вама, а ви га отправљате, а ђавола сами призивате издалека. То је налик томе, да цар у порфири, са круном, не може да нас придобије на своју страну, а разбојник пак, који маше мачем и прети смрћу, успева у томе. Тако, размишљајући о томе, љубљени, отворимо своје очи макар сада, и почнимо да бдимо. Признајем, више ме је срамота да говорим о милостињи, јер често говорим о њој, а (достојне) плодове проповеди не видим. Ако их и има нешто више него раније, то није онолико колико бих ја желео. }а видим да ви сејете, али не баш дарежљиво; зато се ја и плашим да не пожањете оскудно. А да сејемо оскудно сазнаћемо кад испитамо, ако то желимо, кога је више у граду – сиромашних или богатих; и има ли много оних који нису ни сиромашни ни богати, него заузимају средину међу њима. Ја мислим да је десети део богатих и десетина сиротих који немају апсолутно ништа, а остали су осредњег стања. Дакле, ако поделимо број свих становника града са бројем сиротих, видећете каква срамота ће бити! Веома богатих је мало; али оних који имају довољно је много; сиромашних је пак далеко мање у поређењу са овима. Међутим, поред таквог броја богатих, који би могли хранити гладне, многи спавају гладни; ипак, то није због тога што људи који не оскудевају немају погодних средстава којима би задовољили њихове потребе, него зато што су (они сами) груби и нечовечни. Јер ако би богати и они који долазе за њима међу собом поделили оне којима је потребан хлеб и одећа, једва да би на педесет или сто људи остао један сиромах. Но без обзира на толики број људи, који су у стању да помогну, видимо оне који свакодневно плачу. Да би видео нечовечност богатих, треба само да обратиш пажњу на то колико је много удовица и девица којима неопходно издржавање даје Црква, која нема већи приход него један најбогатији и један не тако богат. А број оних које Црква издржава иде до три хиљаде. Осим њих, она издржава и затворене у тамницама, оне који су у гостопримницама, како болесне, тако и здраве, странце, богаље, оне који просе поред храма за храну и одећу, и друге који свакодневно долазе, и она ипак не оскудева. Дакле, кад би се нашло само десет људи, који би желели да потроше само приход, не би било ниједног сиромашног. Рећи ћете: „Шта ће остати у наследство нашој деци?“ Главница ће остати, и прихода ће бити још више, јер ће, на тај начин, бити припремљена ризница на небесима. Али, ако вама не одговара да на тај начин користите своју имовину ради сиромашних, ви им одвојите макар половину, или трећину, или четвртину, или петину, или чак десетину. Јер, помоћу благодати Божије, и у том случају, наш град би био у стању да прехрањује сиромашне из десет градова. И то могу да докажем, ако хоћете, иако, уосталом, нема потребе да се то доказује, јер очигледно је само по себи колико је лако то учинити. Погледајте колико троши често један дом на градске обавезе, и ипак се не оптерећује, једва чак и примећује неки губитак! Када би свако од богатих пожелео да изврши слично служење у односу према сиромашнима, он би убрзо одушевио небо. Дакле, какав опроштај ми можемо добити, какав повод за извињење, када ми оно што морамо оставити када се будемо селили одавде не делимо онима којима је потребно, онако великодушно како други расипају на лепотице, а за то би могли побрати још и велике плодове? Ако бисмо ми и заувек остајали овде, и тада не би требало да жалимо због тог предивног губитка; но ако кроз неко време будемо морали да се преселимо одавде, и то без ичега, наги – какво оправдање онда можемо имати за то што нисмо своје приходе давали гладнима и онима у невољи? }а ти не наређујем да трошиш имање, не зато што и то не бих желео, него зато што видим код тебе мало расположење за тако нешто. Дакле, ја ти још не говорим о томе, него да дајеш макар од прихода и да ништа од њих не утајиш. Довољно је од тебе и то да имаш неки извор из ког долазе новчани приходи; подели их са сиротима, и буди добар економ у ономе што ти Бог даје. Рећи ћеш: „Ја плаћам дажбине.“ Значи због тога ти то немарно задржаваш, јер нико то упорно не тражи од тебе? Онога који тражи од тебе данак, и можда га силом изнуђује, не можеш да одбијеш – донела ти земља плодове или не: а сиротоме, који те са кротошћу моли, и то само у време убирања плодова, ти не одговараш ни реч? Ко ће те пак избавити од вечних мука? Нико. Ако се ти само због тога стараш да плаћаш дажбине, јер онај коме не платиш строго кажњава овде, знај да се тамо припрема још страшнија казна – не окови, не тамница, него вечни огањ. Дакле, пре свега платимо те дажбине. Ради тога ћемо имати и више од удобности, и више ћемо за то добити награда, и више користи; а ако останемо неосетљиви на све то, чека нас казна која је несравњиво тежа – вечна казна. Ако ти будеш рекао да мораш да дајеш за издржавање војске, која се за тебе бори са непријатељима, па и овде је војска – сироти, и овде је битка, коју они воде за тебе; јер примајући милостињу они Бога умилостивљавају својим молитвама, а умилостивљавајући Бога они уништавају клевете, не варвара, него демона; не допуштају лукавом духу да се оснажује и да те непрестано напада, него слабе његову снагу. 5. Дакле, видећи ове војнике, који се свакодневно боре са ђаволом ради тебе, молбама и молитвама, одвоји од себе тај прекрасни данак – како би се они прехранили. Цар небески, по својој кротости, неће да те мучи, него жели да ти сам дајеш добровољно. Ако ли даш мало, Он ће запазити; ако због немаштине одложиш и на дуже, знај да Он не приморава на то онога који нема. Ипак немојмо омаловажавати Његову дуготрпељивост; за себе складиштимо, не гнев, него спасење, не смрт, него живот, не казну и мучење, него част и венце. Овде нема потребе да платимо за пренос онога што носимо; није потребно размењивати новац. Предај твоје тело, а сам Владика ће остало пренети на небо; Он сам ће за тебе направити најповољнији обрт. Овде не треба тражити човека који би превезао новац који носите: само дај и сместа ће оно што си дао отићи, не на издржавање других војника, него за уштеду и увећање у твоју корист. Оно што је овде дато не може се повратити, тамо ћеш, напротив, добити своје великим делом, и стећи ћеш највеће и најдуховније користи. Оно што се овде даје је нешто добијено на захтев, а тамо је добитак, зајам и дуг. Јер сам Бог ти је дао меницу, рекавши: Господу позаима ко поклања сиромаху (Прич 19,17). Дао ти је тако и залог и гаранцију, без обзира на то што је Он Бог. Какав је то залог и гаранција? Сва блага садашњег живота, и чулна и духовна, као назнаку будућих блага. Зашто онда бити неодлучан и двоумити се, када си већ толико добио и још толико очекујеш? Блага која си добио су следећа: Он је обликовао твоје тело, положио душу у тебе, тебе је јединог на земљи удостојио ума, дао ти је право да владаш свим видљивим, саопштио ти је знање о Себи, дао је за тебе Сина, даровао ти је крштење, које одише толиким благима; понудио ти је свету трпезу; обећао ти је царство и неизрецива блага. Дакле, већ примивши толика блага и очекујући још толико добрих дела, зашто ти, опет ћу рећи исто, толико прецењујеш несталну имовину? И какво ћеш имати после свега оправдање? Ваљда се не надаш да ћеш се извинити тиме што имаш децу? Ти си дужан и њих да научиш да стичу такву корист. Ако твој новац, који си дао некоме у зајам, буде доносио приход, и дужник буде неки частан човек, несумњиво ћеш сто пута боље учинити ако, уместо злата, свом сину уручиш меницу, јер ће се на тај начин новац увећавати и он неће морати да тражи људе који би могли узети тај новац у зајам. Зато дај ту меницу деци, и остави им Бога за дужника. Ни ти сам не продајеш села, него их остављаш деци, и то чиниш у намери како би се сачували приходи и тиме се увећало њихово имање; па зашто се онда бојиш да оставиш такав рукопис који је кориснији од сваког села и сваког прихода, јер доноси само корист? Каква глупост и какво безумље! Још више, ако знаш да, и поред тога што остављаш ту меницу деци, и ти сам добијаш од ње. Јер такво је духовно – оно је веома дарежљиво. Немојмо бити тако убоги, тако немилосрдни и окрутни према самима себи: него, окренимо се овој предивној трговини, како бисмо и сами по свом одласку добили, и својој деци оставили, и удостојили се будућих блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са којим Оцу и Светоме Духу слава, сила, част, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  21. ризница богословља

    Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у цветну недељу

    Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола - речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсење Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гњев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу.[2] Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он - Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом. Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво - сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали - гле, сенке те напале. Смрти те напале - гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине - гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине. Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт - сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку[3]; када је васкрсао сина Наинске удовице[4]; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди[5]. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке. Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника.[6] Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке. Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог[7] и Узнесења Свог[8], кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама[9] да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола. У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: "Смрдим, у греху, гробу лености." Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: ,Да си ти (био) овде, брат мој не би умро"[10]; да си ти био овде, душа моја не би умрла. Када опрости грехе покајањем, када се хришћанин разбуди из овога греховног сна, када устане из те духовне смрти, па да ошине себе покајањем, он завапи: Господе ".[11] душа моја ...[12] Ако ти посумњаш ти ћеш ...[13] грехе ...[14] Грех ...[15] није то мртвац који је јуче умро. Ето то су дани ...[16] смрти у гробу. Ти си ту немоћан. "Ако верујеш, видећеш славу Божју"[17]. Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје - Господ Христос. Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ! Верујем Господе, помози моме неверју[18]. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти. Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се"[19]. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. "Господ је близу свакога од нас, не брините ништа додаје Свети Апостол - Господ је близу"[20]. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим. Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово - ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке! Бог постао човек, Бог постао тело[21]. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: "Лазаре! изађи напоље"[22]. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла,, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим. Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети - то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: "Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших", цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега. И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо - вели Свети Апостол, мирис Христов Богу"[23]. Ми хришћани, како смо постали - вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни. Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и Светих Апостола, и Светог славног Лазара Васкрслог и његових Светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са Светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, Светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега - једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Велики и чудесни Празник - Цвети. И он, као гром небески, објављује Благовест над благовестима: смрт је сан, и грех је сан, и ђаво је сан. То је Блага вест данашњег великог и светог Празника. Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола - речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсење Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гњев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу.[2] Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он - Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом. Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво - сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали - гле, сенке те напале. Смрти те напале - гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине - гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине. Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт - сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку[3]; када је васкрсао сина Наинске удовице[4]; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди[5]. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке. Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника.[6] Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке. Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог[7] и Узнесења Свог[8], кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама[9] да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола. У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: "Смрдим, у греху, гробу лености." Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: ,Да си ти (био) овде, брат мој не би умро"[10]; да си ти био овде, душа моја не би умрла. Када опрости грехе покајањем, када се хришћанин разбуди из овога греховног сна, када устане из те духовне смрти, па да ошине себе покајањем, он завапи: Господе ".[11] душа моја ...[12] Ако ти посумњаш ти ћеш ...[13] грехе ...[14] Грех ...[15] није то мртвац који је јуче умро. Ето то су дани ...[16] смрти у гробу. Ти си ту немоћан. "Ако верујеш, видећеш славу Божју"[17]. Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје - Господ Христос. Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ! Верујем Господе, помози моме неверју[18]. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти. Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се"[19]. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. "Господ је близу свакога од нас, не брините ништа додаје Свети Апостол - Господ је близу"[20]. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим. Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово - ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке! Бог постао човек, Бог постао тело[21]. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: "Лазаре! изађи напоље"[22]. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла,, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим. Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети - то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: "Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших", цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега. И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо - вели Свети Апостол, мирис Христов Богу"[23]. Ми хришћани, како смо постали - вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни. Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и Светих Апостола, и Светог славног Лазара Васкрслог и његових Светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са Светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, Светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега - једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
×