Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'него'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 51 results

  1. У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта: „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“ Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима: „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“ Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву. „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“ Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане: „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Такође се молимо Господу за покој душа наше браће и сестара нађу покој заједно са хоровима светих у рају. "У покојишту твом Господе где почивају сви твоји Светитељи, упокој и душе слугу твојих јер си ти једини Човекољубац" (Тропар из "Трисагиона" тј. Малог помена). Притом дубоко верујемо да молитве Цркве њима помажу и да они иако више не телом међу нама, активно учествују у заједници Тела Христовој, у евхаристији, што символично изображавамо честицама које вадимо не само за живе, већ и за покојне чланове Цркве. Пракса вађења честица је настала у каснијим вековима, али свест да и покојни учествују у литургијском сабору постоји у Цркви одувек. Ми не можемо знати стање у коме се њихове душе налазе, да ли блажено тихују у "Аваамовом наручју" односно рајским насељима или пролазе кошмар и таму ада. Бог је једини срцезналац и једини судија. Телесна смрт је само привремена промена начина живота човека, који наставља да постоји према настројењу своје воље и након раздвајања душе и тела. Христовим васкрсењем и победом над смрћу разорен је древни Ад (Шеол) у који су силазили сви, али не као место мучења, већ као место у коме су душе умрлих обитавеле као "сенке" (rephaim). Након Христовог Васкрсења душе људих који умиру телом нити нестају, нити одлазе у бесвесно стање или непостојање, њима је дарован живот који ће након Васкрсења из мртвих по Другом доласку Господњем бити пројављен у свој пуноћи новог неба и земље. Трагедија јесте у томе да дар живота и љубави Божије за оне који нису у стању да га прихвате, представља агонију и предукус вечног огња. Ово су све општепозната места из нашег литургијског живота и црквеног предања и не видим ништа проблематично. Дакле, светитељи нас чују зато што су живи у Христу и прослављени благодаћу Божијом, а не зато што су већ васкрсли и зато што нам се јављају у васкрслим телима. Колико ми је познато овога нема у предању Цркве и не знам ко је конкретно од отаца о томе говорио. Једино постоји предање да је Пресвета Богородица у телу узнета на небо. О томе конкретно говоре апокрифи, али Црква са благочешћем поштује ово предање и оно се често изображава и у нашим храмовима (нпр. Дечани). Слична предања постоје за Еноха, Илију који по древном предању нису прошли телесну смрт, али то не значи да су васкрсли. Зато и светитељи са анђелима на небу и душе праведника, заједно са нама на земљи чекају Васкрсење мртвих и живот будућег века. Очекују га, али са страхом и неизвесншћу и они који живе у адском мраку и одсуству заједнице са Богом. Чињеница да поштујемо мошти светитеља показује да поштујемо њихова тела кроз која се прославио Бог и која су извор благодати Божије. Говорити о већ васкрслим светитељима и истовремено поштовати њихове мошти изазива озбиљне контрадикције. Мошти светитеља су заиста она тела која ће по Васкрсењу свих бити сједињена са душама светитеља. Мислим да конфузија настаје у поистовећивању с једне стране НЕБА, као начина постојања у коме живе светитељи, праведници и небеске силе, које није просторна чињеница (али је део овог створеног света и века), и с друге стране - Новог неба и Нове земље у будућем веку (вечности), које ће бити преображене тварне природе и обиталиште народа Божијег након Васкрсења мртвих и коначног Суда. Исто тако, стање ада, је само предукус будућег вечног огња тј. огњеног језера. Царство Небеско, наравно, почиње још овде у заједници љубави Цркви и посебно се пројављује кроз евхаристијски живот. Овај живот у Христу се наставља након привременог раздвајања душе и тела, да би се након Парусије и Васкрсења свих Царство Божије пројавило у пуноћи и будућем веку као сједињење свих у Христу, у реалности Новог Јерусалима. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у недељу 27. по Духовима, 22. децембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми. Звучни запис беседе Свјатјејшем су саслуживали протојереј – ставрофор Живадин Протић, протојереј Ђорђе Драгутиновић, јереј Ненад Величковић и ђакони Немања Ристић и Алекдандар Прашчевић. Својим појањем литургијско сабрање је увеличао хор при храму Сабора српских светитеља под руководством госпође Андреје Давитков. После светог Причешћа Свјатјејши је произнео беседу поучивши свештенство и верни народ о васкрсењу као смислу и основу наше вере. „Уколико Христос не уста из гроба, онда је узалудна и наша проповед и ваша вера. Све је празно. И ми данас који смо у светоме храму, треба да нас испуни та вера у Христово васкрсење“ истакао је Свјатјејши и додао „није Господ дошао у овај свет да би васкрсао ради себе и да покаже своју моћ и силу. Него да нам покаже нашу будућност, да нам покаже наш смисао и будућност“. Та наша будућност се састоји у томе да као гости у овоме свету, уз благослов и благодат Божију, уз свој труд задобијемо вечно Царство Божије. А то можемо остварити зато што нам је Господ створио Цркву у којој је Дух Свети који је руководи, чува и спасава. Благосиљајући верни народ, а посебно децу, Патирјарх Иринеј је истакао да су данас детинци, дан када се родитељи својој деци одужују. А највећи дуг деци јесте да их Богу приведемо, да их научимо оно што Бог жели, јер је то нама неопходно потребно. А воља Божија је наша светост и није нам дата да би Господ био прослављен већ да се ми Господу приближимо и заслужимо благодат и дар Духа Светога. И то је највећа награда да идемо путем Христовим, путем Божијим. На крају свете Литургије Свјатјејши присутној деци поделио св. иконе. Извор: Радио Слово љубве
  4. Познато је да се, у православној теологији, ,,логоси" поистовећују са ,,вољом" и ,,енергијама" Божијим, које дејствују стварањем и управљањем творевином. Међутим, ако делатна воља и енергије Божије, што је такође познато, никада не резултују индивидуално, односно изоловано једном Ипостасју, него су дејство све Три Ипостаси, онда се може рећи да се ,,логоси" не тичу само Логоса него се тичу и Оца и Св.Духа.
  5. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је у четвртак, 19. децембра 2019. године – на празник Светога Николаја Мирликијског, на светој Литургији у Николајевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Владан Симић, секретар Епархије бачке, и Миодраг Андрић, настојатељ храма, као и ђакони Мирослав Николић, Александар Билић и Огњен Верић. После прочитане јеванђелске перикопе владика Иринеј је казао да је данас слава свих православних Срба и Српкиња. Свети Николај је веома познат и омиљен свуда: у Грчкој, Русији и широм хришћанскога света, али само ми имамо обичај и традицију Крсног имена или славе. Треба од срца да прослављамо угоднике Божје и да Господу благодаримо за тај дар што нам показује истину откривену у Светоме Писму да Бог не оставља себе непосведоченим ни у једноме нараштају. У сваком хришћанском нараштају има мноштво светих, праведних, Божјих људи, људи који заиста представљају сетву Господњу. Пример за све те богооткривене истине наше вере и нашега живота је и живот и делање светитеља којега данас прослављамо. Он је био не само ревнитељ чистоте вере него и човек огромне љубави и милосрђа, поручио је Преосвећени честитајући славу настојатељу и парохијанима Николајевског храма, као и свим свечарима, онима који светитеља Николаја прослављају као небеског покровитеља. Током свете Литургије Епископ бачки г. Иринеј у чин протопрезвитера произвео је протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља Светониколајевског храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Господ је ишао по градовима и селима и исцељивао људе. Ми такође желимо да будемо здрави. Међутим, оно што ми желимо се не поклапа увек са оним што жели Бог. Он није исцељивао само оне болести које су ометале нормалан живот у овом свету, него се бринуо и о души која треба да наследи Царство Небеско. Рекло би се да стремимо к Богу, к Љубави, али нам је тешко да се одвикнемо оних навика, задатака, услова, маштања које нас везивају за земљу. Због тога наше срце остаје управљено ка земљи и постаје окамењено. Та подвојеност и неспремност да се крене за Христом нашој души не даје слободу – не можемо прићи Богу. Веома је компликовано ослонити се на вољу Божију када је са њом измешана и наша сопствена. Већ смо нешто испланирали и тако све до вечности, не схватајући да сваки дан може бити наш последњи. Схватамо то у односу са другим људима, али не прихватамо да можда лично мене сутра неће бити на земљи. Шта је то што ја овде сакупљам, коме ће то допасти? У реду је, ако ће то што је сакупљено, некоме бити на благослов. Истовремено може бити и то, да оно што сам сакупио буде искоришћено за неко неблагословено дело. Често се боримо не са својим грехом, него са грехом ближњег. Чини нам се да наш брат или сестра неправилно схватају истину, да неправилно граде свој живот и уопште, све што раде, раде лоше. Тада почињемо да их учимо. Ако се наше деловање не испостави као добро, почињемо да их притискамо. Тада нам више није јасно да ли нам је Бог потребан, или ми већ све знамо, како је и шта је потребно. Тако је човек подлегао нама, и тада нам се чини да смо већ све завршили. Период кајања за такав поступак долази тек касније: можда сутрадан, а може бити и кроз десет година, а можда и на крају живота ако се уопште тога сетимо. То ће се и поновити, зато што смо уверени у то да су наша дела исправна, уверени смо да живимо правилно и да осећамо правилно. Чак су светитељи сматрали, да све што долази од нас, су само грешке. Господ говори: „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри“ (Еф. 5:15). То значи да је увек потребно проверавати, размишљати о томе како рећи неку реч или на који начин нешто урадити. Зауставите се само један минут и тражите од Бога да вас уразуми, да вам помогне, како наша дела и наше речи се не би размимоилазили са Њим. https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/chesto-se-borimo-ne-sa-svo-im-grekhom
  7. У уторак, 3. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог апостола Тадеја, свету мученицу Васу са децом њеном, као и свештеномученика Рафаила Шишатовачког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељ Марко Стевановић и ученици крагујевачке Богословије, а чтецира је г. Владан Степовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Присутним верницима Владика Јован протумачио је јеванђељску причу о призиву првих ученика Христових. “Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ Исус Христос позвао двојицу првих својих ученика да иду за њим, а то су двојица браће - Петар и Андреја. Када их је Господ позвао, они су одмах оставили свој посао рибарски и пошли за Христом. За нас је овде посебно важно да видимо њихову вољу да оставе све ради спасења, јер онај који остави све ради спасења добија много више. Овде нас апостоли уче како треба живети од рада, да треба зарађивати поштено хлеб свој, а не јести хлеб са туђих леђа. Лењ и неодговоран човек једе хлеб са туђих леђа. Наш народ знао је често да говори да је најслађа кора хлеба не она која се украде од другог, него она кора хлеба коју човек стекне у зноју лица свога. Позив Христов никад се није односио само на апостоле, него и на сваког човека, на сваког хришћанина. Бог сваког позива, а на човеку је да се одазове или одбије тај позив. Када човек одбије позив Бога, он онда прихвата позив оног другога који ремети хармонију, ред и поредак и све оно што је Бог устројио. Бог мери наш труд, наше време и Он нас увек позива преко Цркве, Јеванђеља и богослужења. Ако нисмо добили позив, учинимо да будемо позвани, тражимо, јер је Господ рекао ко тражи и ко куца њему се отвара. Врата раја затворена су само за оног човека који их сам затвори. Бог стално позива сваког човека, само што човек мора да “прочачка уши”, јер су нам уши затворене од наше гордости, сујете и овога света. Замолимо Господа да нас призове, да нас препозна као своје. Ради човека и људи Бог се оваплотио, страдао и васкрсао, стога замолимо Бога и потрудимо се да препознамо шта је од чега вредније у животу. Тражимо оно што је вредније, а шта је вредније? Управо оно што је Господ рекао: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Нека нам Господ помогне да идемо за Њим. Ништа нам не вреди што смо се крстили, ако ништа од тога не примењујемо у својим животима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  8. Благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, у организацији Одбора за верску наставку Архиепископије београдско-карловачке, 31. августа одржан је саборни призив Светога Духа за почетак нове школске године у Храму Светог Марка на Ташмајдану. Присутнима се тог дана обратио председник Одбора протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо, говорећи о значају вероучитељске службе као призива Божјег и као службе која наставља литургијску реалност. Извор: Телевизија Храм
  9. Данас, у петак 9. августа 2019. године, у храму св. Николе на Новом гробљу у Београду, молитвено је испраћен проф. Предраг Ристић. Опело су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уз саслуживање више свештеника АЕМ. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Од вољеног архитекте и професора молитвено су се орпостили чланови породице, свештенство из епархија СПЦ у којима је проф. Предраг Ристић пројектовао храмове и увек био радо виђен гост, као и многобројне јавне личност из различитих културних и друштвених сфера јавног живота Србије, а који су били поштоваоци дела и пријатељи покојног проф. Предрага Ристића. Након читања Светог Јеванђеља, беседио је Митрополит Амфилохије и у својој надахнутој беседи истакао је да „Смрт није нестанак него је задобијање новог квалитета живота. Нове истине о човјеку, оне истине коју је сами Бог подарио људској природи тиме што је постао човјек, примио људску природу. Тиме што се уселио у нас пун благодати истине. Од његовог оваплоћења, од његовог рођења, његовог распећа и његовог васкрсења људско биће је постало вјечно и бјесмртно биће. Човек није роб смрти, ништавила и пролазности, него је, како је говорио старац Јустин Ћелијски, осуђен на бесмртност, на непролазност.“ После одслуженог опела од вољеног професора су се опростили и чланови удружења УЛУПУДС-а испред ког је посмртни говор одржала Лидија Јовановић, председник удржења и историчар уметности Душан Миловановић. На крају молитвеног испраћаја присутнима се обратио и Епископ Стефан који је породици и пријатељима пренео благослове Његове Светости Патријарха Г. Иринеја и том приликом позвао проф. др Мила Ломпара да изговори опроштајно слово. Проф. др Мило Ломпар је том приликом указао да је веома тешко: „у пар речи дозвати живот који је био пун, плодоносан, атрактиван, динамичан, буран и тих у исто времеме. Треба сузбити оно што осећамо да би испливало оно што ће прећи преко нас и наших осећања заувек.“ Испред пријатеља од покојника се опростио и проф. Никола Живковић који у једном емотивном излагању евоцирао на кратку успену на проф. Предрага Ристића, а у којој је на најбољи начин описао однос који је професор имао према својим вољеним пријатељима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У среду, 31. јула 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља Свете мученике Емилијана из тракијског Доростола и Јакинта из Амистрида, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић, а чтецирали су вероучитељи Стефан Радисављевић, Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован и гимназијалац Димитрије Васковић и будући студент теолошких наука у Прагу. После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован. Владика Јован је у беседи говорио да човек који не жели да се поправи никада неће да се поправи, а то је немарност, а Бог неће немарност већ одговорност. Човек може да се спасе једино ако има Бога у себи. Бог ако хоће да оздрави човека ицељује прво душу па тело, јер је у здравом телу здрав дух јер дух носи тело, а дух се гаси у телу зато што немамо вере у себи. Боголика душа човека увек тражи свог Спаситеља, Избавитеља. Душа вапи чезне за Богом. Гордошћу ми душу сазиђујемо, али душа не може да се сазида. Човек када има неку бољку он се препусти тој бољци па после тога добије још неку бољку па самим тим оболи и његова душа. Човек воли човека али човека не може нико волети као Бог, јер Бог је дао живот за нас. Не може се изказати или описати колико Бог воли човека. Човек је рођен да би одмах био призван у Цркву призван на спасење, а призивање које имамо морамо да оправдамо речи су Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска
  11. Пут спасења и живота вјечнога је да љубимо Господа више него себе и ближње своје, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Франкфурту, гдје је у Недјељу Свих светих са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења. Тумачећи прочитано Свето јеванђеље Преосвећени владика Методије је казао да смо чули тајну како свих светих тако и тајну свих хришћана овога свијета: Ко љуби оца или мајку више него Мене није Мене достојан и ко љуби Сина или шћер није Мене достојан, и запитао се да ли се ико осим Христа Господа нашега, у историји људскога рода, и прије и послије Њега, усудио да то каже људима: „И ми се питамо откуда некоме право да захтијева од некога, да више љуби Њега него родитеље, браћу и сестре своје“, рекао је владика и појаснио да је гријех највећа болест кроз коју је дошла смрт у овај свијет, који није створен овакавим какав је данас, за муку и патњу. „Гријех је, као што каже Свети Јован Златоусти, највећа несрећа која је ушла у овај свијет кроз људски род и човјека, а не кроз дивље звијери. И само Онај који је узео на Себе лик те ругобе и обукао се у ту форму и исцјелио највећу несрећу која је задесила овај свијет и људски род, исцјелио човјека и свијет од гријеха, смрти и ђавола, и донио живот вјечни, има право да каже оно што смо чули у данашњем Јеванђељу.“ По његовим ријечима то је највећа тајна светитеља и свих светих просијавших у роду људскоме, као што је то и тајна нашега спасења: „Ко буде љубио Господа више него себе и више него ближње своје, то је пут спасења и живота вјечнога. Мајка Божија и сви свети да нам буду путеводитељи у овоме нашем животу и да нас доведу пред престолом просијавших из рода нашега и пред престолм Христа Бога нашега, који је једини истинити Бог и у овоме и у свим свјетовима. И Њему слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Док је јуче на величанственом Тројичинданском сабору на температури +38, 20 хиљада вјерника Српске православне цркве заједно са својим свештеницима заклело се да ће чувати и обнављати своје светиње, на Цетињу је данас шачица људи присуствовала квази „хиротонисању“ извјесног Бојана Бојовића у тзв. чин епископа НВО ЦПЦ. Уз зеленашке заставе, ова групица изгубљених имала је пажњу свих режимских медија у Црној Гори које су радосно пренијеле ову „црквену тајну“, како би својим читаоцима дали лажну слику вјерника у Црној Гори. А на тзв. „хиротонисању“ мање људи него на просјечном роштиљу у овим љетним данима. „На тзв. литургији тзв. ЦПЦ током које обављена тзв. хиротонија у чин тзв. епископа тзв. Бориса – присуствовало је испод 3 тенде 50-ак несрећника. Толико ја другара поведем на роштиљ, кад је лијеп дан. Овој веселој дружби бих такође препоручио роштиљање, а да се оставе сулудих идеја о отимању нечега што није њихово“, саркастично је прокоментарисао аналитичар Бошко Вукићевић. весела Мирашева дружина Наравно, сувишно је рећи да је састанак веселе Мирашеве дружине био прави дебакл, иако су овога пута имали среће да им ниједна тенда није пала на главу, као што је обичај за сва њихова окупљања. Испред храма у Подгорици Влади Црне Горе ако није јасно ко су вјерници у Црној Гори и зашто по свим анкетама СПЦ ужива највеће повјерење људи нека упореде ове двије слике, можда им онда дође у главу да садашњи нацрт предлога баце у смеће, а да се на столу нађе онај прихватљив за једину каноску и признату цркву Српску православну! https://www.in4s.net/cirkus-je-u-gradu-na-tzv-hirotonisanju-bojovica-manje-ljudi-nego-na-rostilju/?fbclid=IwAR0_IuYXe5GCUWY6SMP-Jz4XpPhy6G31_aci-ifgAvduD7eJdrr23S3GtVc
  13. Док је јуче на величанственом Тројичинданском сабору на температури +38, 20 хиљада вјерника Српске православне цркве заједно са својим свештеницима заклело се да ће чувати и обнављати своје светиње, на Цетињу је данас шачица људи присуствовала квази „хиротонисању“ извјесног Бојана Бојовића у тзв. чин епископа НВО ЦПЦ. Уз зеленашке заставе, ова групица изгубљених имала је пажњу свих режимских медија у Црној Гори које су радосно пренијеле ову „црквену тајну“, како би својим читаоцима дали лажну слику вјерника у Црној Гори. А на тзв. „хиротонисању“ мање људи него на просјечном роштиљу у овим љетним данима. „На тзв. литургији тзв. ЦПЦ током које обављена тзв. хиротонија у чин тзв. епископа тзв. Бориса – присуствовало је испод 3 тенде 50-ак несрећника. Толико ја другара поведем на роштиљ, кад је лијеп дан. Овој веселој дружби бих такође препоручио роштиљање, а да се оставе сулудих идеја о отимању нечега што није њихово“, саркастично је прокоментарисао аналитичар Бошко Вукићевић. весела Мирашева дружина Наравно, сувишно је рећи да је састанак веселе Мирашеве дружине био прави дебакл, иако су овога пута имали среће да им ниједна тенда није пала на главу, као што је обичај за сва њихова окупљања. Испред храма у Подгорици Влади Црне Горе ако није јасно ко су вјерници у Црној Гори и зашто по свим анкетама СПЦ ужива највеће повјерење људи нека упореде ове двије слике, можда им онда дође у главу да садашњи нацрт предлога баце у смеће, а да се на столу нађе онај прихватљив за једину каноску и признату цркву Српску православну! https://www.in4s.net/cirkus-je-u-gradu-na-tzv-hirotonisanju-bojovica-manje-ljudi-nego-na-rostilju/?fbclid=IwAR0_IuYXe5GCUWY6SMP-Jz4XpPhy6G31_aci-ifgAvduD7eJdrr23S3GtVc View full Странице
  14. Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација. Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје ,,на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност — која је само скромно име за интелигенцију — стоји свугде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих у оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „Држава“, свакидашња реч у речнику господина и сељака. Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, то је обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се у животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; а та јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било у смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас. Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта има да мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана „савременост“, од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити. Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. — Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“ По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа — други и други сваки пут — који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност — десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је у вашој књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао у књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана у малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако у другим сразмерама, има и масу, и има и дух. Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша. Извор: Теологија.нет
  15. У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима. Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату "Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити" А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле. Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...
  16. Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“.[2] Ето правила, небеског правила за земљу. И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“.[3] Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“.[4] И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског. Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског. Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову. Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде. А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом. Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови.[5] Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима. Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла,[6] тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле.[7] Свима сам био све. Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима. Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга. А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако.[8] То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе. Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана. Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити. Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету. Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Православие.ру
  17. У суботу 23. фебруара 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог свештеномученика Харалампија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Рабровцу. Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Владан Јовановић, протојереј Петар Лесковац, јереј Рашко Стјепановић, јереј Михаило Аврамовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Небојша Поповић. У склопу Литургије крштен је Теодор, син рабровачко-белосавачког пароха протојереја Владана Јовановића. Звучни запис беседе Богонадахнуту беседу наш Епископ посветио је појмовима добра и зла и њиховом значају у животу хришћана. Владика је рекао да смо дужни да делима љубави умножавамо добро у себи, пре свега чинећи другима, а да је зло све што чинимо против Бога и љубави. “Кад би људи живели по хришћанским врлинама не би било ни ратова, ни убистава, ни неморала. Јер зашто бисмо ратовала, када бисмо желели да други живи као што живим ја? Нека би Господ дао да ми убелимо наша срца, душе, умове, као што је овај храм бео, а бела боја је симбол чистоте. Нека би Господ дао да убелимо наше душе Духом Светим, а не духом овога времена. Јер све што се негативно дешава у нашем времену је последица тога што они који зло чине нису примили Духа Светог, већ живе саобразно духу овога времена. Иако смо позвани на овај свет, последњи део и печат Символа вере нас учи да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Зато се и сабирамо у нашим храмовима, у лађама спасења и бродовима којима се крећемо ка будућем веку и непролазном дану. Бог нам је овај живот дао не да га преспавамо, него да радимо, али не да деламо по свом уму, него по уму Цркве Христове, по уму Божијем”, истакао је наш Архијереј. С обзиром на то да је на Литургији крштен и мали Теодор, Епископ је позвао родитеље, кума и све ближње да му буду светли примери у животу и да му помогну да увиди колико је важно да чини добро, а да се клони од сваког зла. Извор: Епархија шумадијска
  18. У среду, 23. јануара 2019. године, када наша света православна Црква слави светог Григорија Ниског и Дометијана Митилинског Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници уз саслужење протонамесника Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју Епископ се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши да се Христос није само јавио на Јордану када се крстио већ да се јавља управо сваког тренутка и на сваком месту, само зависи од човека да ли човек од буке самога себе може да чује то јављање Божије. “Господ се јавља на сваком кораку и шта је друго Литургија него богојављење. Дух Свети није само на Христа сишао на Богојављење када се крстио, већ силази на сваку свету Литургију и освећује дарове које ми приносимо. Дух Свети је тај који те дарове хлеб и вино претвара у истинито Тело Христово”, указао је Епископ Јован. Владика је још нагласио да је Дух Свети тај који нас чисти, освећује, води на изворе живе воде која тече непрестано кроз Цркву и у Цркви, управља нас на пут који води у спасење. Извор: Епархија шумадијска
  19. Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске православне цркве, казао је у ексклузивном интервјуу за Светигору да УПЦ има већу независност него „ПЦУ“ која је само формално названа „аутокефалном“. Отац Николај Данилевич рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области у Украјини. Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Оче Николајe, пажљиво пратимо црквену ситуацију у Украјини. Нема потребе да се нарочито бавимо питањем статуса УПЦ – вјерници у Црној Гори су јединствени да је УПЦ и даље једини канонски дио Христовог тијела у братској земљи Украјини. Насупрот канонске цркве, нову структуру коју су створиле расколничке групе уз учешће два канонска архијереја, признао је константинопољски Патријарх Вартоломеј. Да ли присуство канонских епископа може дати легитимитет одлукама тзв. „Сабора уједињења„? – Јерарх Руске православне цркве Митрополит Сергије (Страгородски), одговарајући на писмо једног обновљеничког архијереја који је тврдио да су обновљенци већ постали канонски јер их је признала Константинопољска патријаршија, 22. септембра 1925. г је написао сљедеће: «Објашњења да су неки патријарси, на примjер, константинопољски и, у последње време, јерусалимски, размјењивали поруке са Синодом, скоро да нас не могу убиједити. Знамо да су у јединству с Црквом искључиво они који су у заједништву са својим легитимним епископом и патријархом; да онај кога је изопштио његов патријарх, не може бити примљен у општење с другима… да и онај који општи са одлученим и сам подлијеже одлучењу (Апостолска правила, 10 и 12). Дакле, ако су Константинопољска и Јерусалимска патријаршија ушле у општење с обновљенцима, то је кудикамо горе за патријархе. Пред законом Божјим сви су једнаки: и патријарси и мирјани. Када је Константинопољска патријаршија у 15. вијеку отпала у унију са Римом, Руска црква није пошла за њом и католички свештеници који су живјели у Русији нису због тога постали православци. Тако и општење Константинопољске патријаршије са обновљенцима може само патријарха да учини обновљенцем, али не и обновљенце православцима“. Очекивало се да ће ауторитет Фанара бити довољан за многе грчкофоне цркве да слиједе за првопрестолном катедром. Ипак, видимо да се чак и цркве веома блиске Константинопољу не усуђују да признају нову црквену структуру. Постоје гласови да у Синоду Васељенске цркве има епископа који не подржавају ову одлуку. Познати теолог Васељенске цркве, Митрополит Калист Вар јавно је изразио неслагање са одлукама свога патријарха. Има ли наде да ће се Фанар промијенити своју одлуку? – Не треба бити толико наиван и вјеровати да ће Фанар промијенити или поништити своју одлуку, којој је стремио гордо и тврдоглаво. Константинопољска патријаршија је направила грешку, али ми до сада нисмо видјели спремност да призна ту грешку, а поготову да је исправи. Мислим да само заједнички став свих Помјесних православних цркава, изражен, поред осталог преко Свеправославног сабора, може дати позитиван импулс рјешавању овог проблема. Видимо да на свим фотографијама везаним за настанак нове „цркве“ на челном мјесту стоји предсједник Порошенко. Призор веома подсјећа на период Византијског царства, гдје цар сједи на челу сабора. – Од самог почетка свог постојања, Христова црква је бранила своју аутономију од државе. Господ Исус Христ је рекао: „Дај цару Цару царево, а Богу Божје“ (Мк 12,17). Прва три вијека своје историје у оквиру Римског царства, Црква је бранила принцип слободног вјероисповиједања. А тај принцип, у то вријеме је, био у супротности са религиозном политиком и идеологијом Римског царства, гдје је култ успостављала држава. Према томе, они који нису поштовали државну религију – паганизам, били су непријатељи државе. Хришћани су извршавали све државне дужности – служили су у војсци, плаћали порезе итд, међутим, одбијали су да одају божанско поштовање култу цара. Зато су хришћани били угњетавани и прогоњени све до почетка 4. вијека, све док држава није промијенила принципе свог односа према религији уопште и посебно према Цркви. Кроз цјелокупну црквену историју у разним земљама, ми видимо покушаје државе да се уплиће у послове Цркве или чак потчини Цркву себи. Нешто слично се дешава овдје у Украјини, гдје данас наша влада користи црквени фактор у предизборној кампањи. У том смислу, Његово блаженство, Митрополит Онуфрије, у многим својим интервјуима, наводио је мисао да поштујемо наше политичаре, али нећемо допустити да се користи наша Црква, а камоли да се њоме управља. Наша Украјинска православна црква у садашњем периоду свог постојања, у суштини, штити своју слободу, независност и аутономију од мијешања спољних сила. Поменули смо да два епископа нису поступила по благослову Синода УПЦ, а већина епископа је остала вјерна канонској Цркви. Да ли је исто са свештенством? Да ли свештеници потпадају подјели под притиском државе? – Заиста, на свештенике и вјернике је велики притисак, прије свега преко медија и преко званичника. Чињеница да се освајање наших храмова, понекад и преко 99% случајева дешава у селима, указује на то да је село то гдје људи нису толико добро информисани, и да је под огромним притиском информативне пропаганде. Наши свештеници су под притиском предсједника сеоских савјета. Има много таквих случајева, о чему можете прочитати на званичној интернет страници наше Цркве. Сваког дана обавјештавамо о насиљу које је настало као резултат недавних црквених догађаја. Многи храмова УПЦ пострадали су од националистичких организација и раскола. Како изгледа живот парохије када им расколници заузму храм? Да ли ће вјерници упркос насиљу остати вјерни својој Цркви? – Вјерници остају вјерни својој Цркви. Желео бих да наведем примјер инцидента који се догодио у Виницкој епархији у селу Комаров. 11. јануара. Црква Светог арханђела Михаила, која је у крилу наше Цркве, премјештена је у управу тзв. ПЦУ. То је било могуће због чињенице да су о судбини заједнице одлучивали људи који у принципу нису били њени чланови. Другим ријечима, становници села који не иду у храм гласали су за предају, а не прави парохијани којих је мало у том селу. Као што су прави вјерници ове заједнице рекли, они су напустили састанак с осјећајем необјашњиве радости, иако су им отели храм. Након тога, једна мјештанка села Комарова понудила је заједници празну кућу своје мајке као кућу за молитву. Према томе, можемо са пуним увјерењем рећи да се наши вјерници не боје да остану вјерни и да изађу да бране канонску Цркву Украјине, упркос провокацијама и притисцима. Ако, међутим, није могуће бранити храм, наши људи га напуштају и одлазе у страну, али не иду у раскол. На украјинским православним сајтовима често говоре да нова „аутокефална црква“ више зависи од Фанара, него УПЦ од Москве. Како је то могуће? – Ако упоредимо Грамату о независности Украјинске православне цркве, коју је 1990. године дао Патријарх Алексиј Други и Томос (који је у суштини исто Грамата), коју је дао Патријарх Вартоломеј тзв. „Православној цркви Украјине“, онда можете видјети која ограничења је добила „ПЦУ“, заједно са наводним добијањем аутокефалног статуса. На примјер, „ПЦУ“ није у могућности да поставља своје епископе ван Украјине и отвара парохије за православне Украјинце у дијаспори. Без одобрења Синода Константинопољске цркве, она нема право да канонизује своје свеце, док наша УПЦ самостално канонизује своје без усаглашавања с Москвом. Сачувана су права Константинопоља на егзархат у Украјини, као и на појединачне ставропигије и манастире, који, како се наводи у Томосу, не могу бити смањени. На посебно важна питања црквеног живот „ПЦУ“ треба да се посавјетује са Фанаром. То је ограничена аутокефалност. Могуће је даље наставити упоређивање, али говорећи уопште, у смислу количине својих права, „ПЦУ“ је готово иста као и наша УПЦ, а у неким случајевима је чак и инфериорнија и само је формално названа аутокефалном. Разговор водио Павле Божовић Превела Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на Богојављење, у суботу 19. јануара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију са великим водоосвећењем у манастиру Ђурђеви Ступови. У архипастирској бесједи, којом се обратио бројним сабраним вјерницима, Владика је казао да крштење Христово, које догодило прије толико вјекова, има дејство и упечаћује се у животу Цркве кроз све вјекове, и овај празник када се крстио Христос у Јордану, када је Јован Претеча, испуњавајући Његову заповијест, вршио погружење Христа у Јордану, слушајући глас са Неба од Бога Оца Који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте. Тада је духовним својим очима видио да силази Дух Божји на Њега, увјеравајући се у истинитост ријечи Божјих, која му је раније саопштена, да на кога види да силази Дух Свети то је Спаситељ, то је Господ, то је Христос, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: „Ми смо се данас сабрали у овој светињи и учествујемо у овом великом догађају, у великом слављу. Сви смо узели живог, правог учешћа у оном моменту кад смо примили крштење, а тада смо у цијелом свом бићу осјетили, доживјели оно што је Господ устројио за нас, јер је Господ примио крштење, не ради очешћења својих грехова, него да би нама устројио бању поновног рођења, крштења, обновљења природе, обновљења мисли, осјећања, душе, на чему стоји све што градимо у Цркви Божјој“. „То је темељ, јер, да би човјек постао хришћанин прво мора да се крсти, па се онда на томе гради све остало, молитва, пост и Свете Тајне. Без крштења човјек није члан Цркве, а са крштењем у нас се упечаћује права, истинита вјера у Свету живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, постајемо чланови Цркве, добијамо пуноћу вјере, истине, живота“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је истакао да се на данашњи велики празник освећује вода у част и у спомен крштења Христовог. Та вода је љековита и чудотворна. У нашем народу постоји лијеп обичај да свака хришћанска породица од ове воде захвата и носи кући да би, у току цијеле године, нарочито у случају болести, слабости, немоћи уз молитве пили богојављенску воду и тако се кријепили душом и тијелом. Данас је пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, прославила своју славу, јер се на овај велики празник 1219. упокојио жупан Првослав, ктитор ове свете обитељи, који почива у древној немањићкој задужбини. „Данас слави пјевница великог ктитора ове свете обитељи жупана Првослава који се упокојио на данашњи дан. Убудуће, вршићемо му помен послије празника Светог Јована Крститеља, а и ово спомињање преко пјевнице жупана Првослава је лијепо. Данас смо ломили колач, свима за здравље и за спасење и у спомен нашег великог ктитора да би се његова душа радовала на Небу и ми овдје да се радујемо сви овом празнику“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Након Светог причешћа, Епископ Јоаникије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  21. Пет могућности за провод је стално на репертоару: код куће, у гостима, у ресторану, на улици, или – у кревету Ко ли је смислио израз најлуђа ноћ и зашто? Јер бивало је, а биће и луђих. Прст сумње уперен је на кафеџије. Они већ деценијама успевају да 31. децембра до врха напуне своје крчме или ресторане платежним гостима и да их под будном присмотром задрже што дуже, по могућству до прве новогодишње зоре, не бирајући начин – од понуђених ђаконија и избора пића, амбијента и добре услуге, па до врхунске музике. Заиста, где дочекати Нову годину? Та недоумица почиње да нам се мота по главама већ око Светог Николе, а паника коју буди код неодлучних досеже врхунац у последњи час, 31. пре подне. Постоји широка лепеза могућности, али пет их је стално на репертоару: код куће, у гостима, у кафани, на улици, или – у кревету... наравно свом. Има их још, али нису примерене нашим обичајима, а поготово не новчанику. Mада је све више оних што се за новогодишње празнике отискују у други град или државу, а понеки чак и у топлије крајеве! Сваки избор има добре и лоше стране, а мука је једино то што се никад не зна шта ће превагнути. Јер, на „поправни испит” мора да се сачека читаву годину. Једино сигурно је – трошак, шта год смислили. 1. Под својим кровом Ако се Нова година дочекује код куће и у кругу породице, празновање, осим што је напорно, с временом почне да бива досадно, поготово ако те ноћи не бане неко непозван, а драг. У Србији је обичај да се за тај празник припреми хране и навуче пића као за вишемесечну опсаду, а домаћини са стоичким стрпљењем и самоубилачком упорношћу затварају себе у кухињу и уз шпорет, хладњак и оставу проводе бар два-три дана. Најстрашнији тренутак кућних дочека наступа оног часа када било ко од укућана тобож по навици упали телевизор, не би ли једну досаду заменио другом. Кућни дочеци имају смисла само за младе и заљубљене, али њима је и иначе свеједно кад је поноћ и да ли је реч о обичном или црвеном слову у календару, о лудом дану или још луђој ноћи. 2. У гостима Најчешће је слично као и у властитом дому, али барем ће се домаћини потрудити да гостујући тим лише досаде. Изузетак су породична окупљања расутих рођака, или ако се неко у ту авантуру упусти с новим, тек стеченим пријатељима. Зачкољица се крије у томе што одлазак у госте обично подразумева и посебну, а зналачки одабрану тоалету, са фризерајем, маникиром и шминком за даме, или са паковањем у неразгажено одело и придављивање краватом за господу. А, све закићено и с претећим звоцањем испод гласа: „Пази како се понашаш!” Ни година производње домаћина и гостију није небитна јер ако неко почне да зева у десет увече, или ако се који минут после поноћи присети да је заборавио на редовну терапију против деменције и депресије, дочек је осуђен на пропаст. У истом пакету је и некомпатибилност када домаћин, на пример, пиће точи на хектолитре, а гост га одмерава на пипету, или обратно. Слично је и с музиком којом домаћи покушавају да обоје дружење, са врло могућим изузетком у случају вршњачких скупова. Младима је и у овој комбинацији нешто лакше... и много лепше! 3. Кафана мајка Обичај празновања Нове године је скорашњег датума јер се код нас углавном славио Божић. Изузетак су били дворски балови које су неколико дана пре смене година приређивали краљица Марија и краљ Александар Карађорђевић, на којима су се окупљали представници културне, уметничке, научне и просветне елите, рођаци и гости из иностранства. „Цивилни сектор” је узвратио кафанским кермесима и трандебаловима, али и изузетно лепо осмишљеним и организованим новогодишњим плесним забавама, по којима су посебно упамћени хотели „Палас” и „Ексцелзиор”, а доцније и „Мажестик”, тада најмодернији и најпристојнији у Београду. Кажу да је на тим баловима било и знаменитије господе и лепших и грациознијих дама него на двору. Током окупацијске беде новогодишња празновања била су привилегија окупатора, домаћих издајника и срећника који су се домогли неке од крчми на удаљеној периферији, или на још удаљенијој слободној територији, у којима се тај обичај наставио више из ината него због навике. Јер, било је то у време када је и дочек новог дана, а камоли Нове године, приписиван пукој срећи. Званично, први „јавни” дочек Нове године збио се у кафани „Код Бајлонија”, тада мање познатој као „Скадарлија”, крајем четрдесетих. За њом је годину-две касније на терен истрчала и „Калемегданска тераса”, како би се све раширило београдским кафанама готово истог часа. То не значи да се власт предала или да је посустала, већ је у томе открила пркосан начин да гурне прст у око Стаљину, заправо првим економским санкцијама с истока које су нам уведене одмах након Резолуције Информбироа. Тако се Београд кроз новогодишњу ноћ вратио својим кафанама, а оне га дочекале широм отвореног срца и одшкринутих врата. И, ево, траје! Једини изузетак били су дочеци такозване Српске нове године, по старом, јулијанском календару, између 13. и 14. јануара, када су декретом са највишег места све кафане морале најурити затечене госте и склопити двери већ око десет увече. Али узалуд, наравно. Тај обичај је утихнуо тек када су и те прославе допуштене, ваљда зато што су изгубиле драж забрањеног воћа. 4. На улици И улични дочеци Нове године су скорашњи обичај, а одомаћили су се тек када је увек будна народна милиција престала да легитимише сваког ко би се затекао на улици после поноћи. Беше то средином шездесетих година прошлог века. Тада спорадично, али с временом све масовније (мисли се на прославе, а не легитимисања). Постоји и данас погрешно уверење да по улицама празнују сиротиња и бескућници. Таман посла! Реч је о сасвим људској потреби да се сопствена радост подели са што више оних што слично мисле или осећају. И, запатило се, па већ деценију касније те уличне новогодишње тулуме прате неки наши врхунски музичари – некада су то биле рок или поп групе које су у оно време наступале за џабе, а примат су доцније, кад је то почело да се плаћа, преузели турбо-фолк прегаоци да до миле воље увесељавају себе и спонзоре и народ. Све је то људски, а једини проблем с новогодишњим „уличарењем” је у томе што се сав неопходан провијант – храна, пиће и евентуално пресвлака, а уз пратећу реквизиту и пиротехнику – мора понети од куће и вуцарати около-наоколо куда год да се весељак макне. Постоји један моменат за чуђење и дивљење, сличан кафанском, који се открива у првом новогодишњем откуцају сата и дамара, кад и незнанци једни друге дарују загрљајима, пољупцима и најлепшим жељама. Као најрођенији, а то може да побуди наду, чак и да је подгрева током целе године. 5. Сами у кревету Постоје три разлога да неко преспава тај волшебни поноћни тренутак: или је већ „дочекао” Нову годину у веселој кафани, или се припрема за још веселије новогодишње јутро (мизантропију и сродне болести неко може да прихвати као узрок, али никако као оправдање). Новогодишње дружење с креветом може бити и последица безнадежне усамљености, али тај очај се не лечи на свом, нити психијатријском канабету, већ само напољу, с раздрагано дружељубивим слављеницима на градским улицама. Овај полушаљиви прилог о могућим недоумицама око испраћаја старе или дочека Нове године нипошто није злонамеран, већ само друкчији начин да вам пожелимо веселе празнике и све најлепше у Новој 2019. години, а уз пуну трпезу и никад празну чашу... али, што би рекли брижни, с мером. Ко зна, можда ће нам се путеви и укрстити у новогодишњој ноћи, јер „Политика” већ деценијама у тај искричави мрак шаље новинарске патроле да пером и камером забележе најбоље, најлепше и највеселије, па и најлуђе тренутке који се могу затећи на улицама и по кафанама. http://www.politika.rs/scc/clanak/419333/U-kafani-lepse-nego-na-dvoru
  22. УПОЗОРЕЊЕ АМЕРИЧКОГ ПОЛИТИЧАРА: Прети епски колапс, гори него 1929. 24. децембар 2018. Бивши републикански кандидат за председника Рон Пол сматра да би овогодишње негативне корекције на Волстриту могле да буду најава епског колапса привреде. Амерички политичар Рон Пол упозорава да је Волстрит осуђен на пад од 50 процената или више и на колапс налик оном из 1929. године. "Једном када актуелна волатилност покаже да се тржиште бикова (интензивног раста) неће обновити, људи ће да пожуре према излазима (распродаји деоница)", изјавио је недавно Пол за америчку тв мрежу CNBC. Упозорио је да би овогодишње негативне корекције на Волстриту могле да буду најава епског колапса привреде, и да би се тај колапс могао догодити и пре него што инвеститори мисле. Волстрит ће, према речима бившег републиканског председничког кандидата, постати све рањивији, што ће изазвати стање у привреди слично Великој депресији. "Могло би бити горе него 1929. године", изјавио је Пол у интервјуу за CNBC. Те године, америчка берза је пала за скоро 90 одсто, а привреда се суновратила. Пол већ годинама упозорава да је пад Волстрита неизбежан, преноси CNBC, и додаје да је, према његовим речима, актуелни америчко-кинески трговински рат све већи фактор ризика за привреду. Као узрок свих проблема, Пол је навео политику квантитативног лабављења америчке Управе федералних резерви САД-а, која је, како тврди, створила "највећи мехур у историји човечанства". http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:767806-UPOZORENjE-AMERICKOG-POLITICARA-Preti-epski-kolaps-gori-nego-1929
  23. Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Помаже Бог! Мислим да је подела Косова, а посебно одступање прешевске долине, најгори могући расплет по интересе Србије и Срба уопште. Далеко боље је да се призна државност Косову, са одговоарајућом заштитом Срба који тамо живе, него ли да се трампа север Косова, који је геополитичко слепо црево, уступањем најзначајнијег коридора по интересе Србије - прешевске долине. Шта ви мислите?
×
×
  • Креирај ново...