Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'него'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација. Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје ,,на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност — која је само скромно име за интелигенцију — стоји свугде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих у оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „Држава“, свакидашња реч у речнику господина и сељака. Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, то је обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се у животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; а та јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било у смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас. Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта има да мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана „савременост“, од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити. Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. — Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“ По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа — други и други сваки пут — који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност — десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је у вашој књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао у књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана у малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако у другим сразмерама, има и масу, и има и дух. Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша. Извор: Теологија.нет
  2. У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима. Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату "Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити" А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле. Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...
  3. Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“.[2] Ето правила, небеског правила за земљу. И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“.[3] Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“.[4] И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског. Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског. Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову. Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде. А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом. Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови.[5] Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима. Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла,[6] тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле.[7] Свима сам био све. Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима. Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга. А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако.[8] То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе. Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана. Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити. Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету. Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Православие.ру
  4. У суботу 23. фебруара 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог свештеномученика Харалампија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Рабровцу. Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Владан Јовановић, протојереј Петар Лесковац, јереј Рашко Стјепановић, јереј Михаило Аврамовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Небојша Поповић. У склопу Литургије крштен је Теодор, син рабровачко-белосавачког пароха протојереја Владана Јовановића. Звучни запис беседе Богонадахнуту беседу наш Епископ посветио је појмовима добра и зла и њиховом значају у животу хришћана. Владика је рекао да смо дужни да делима љубави умножавамо добро у себи, пре свега чинећи другима, а да је зло све што чинимо против Бога и љубави. “Кад би људи живели по хришћанским врлинама не би било ни ратова, ни убистава, ни неморала. Јер зашто бисмо ратовала, када бисмо желели да други живи као што живим ја? Нека би Господ дао да ми убелимо наша срца, душе, умове, као што је овај храм бео, а бела боја је симбол чистоте. Нека би Господ дао да убелимо наше душе Духом Светим, а не духом овога времена. Јер све што се негативно дешава у нашем времену је последица тога што они који зло чине нису примили Духа Светог, већ живе саобразно духу овога времена. Иако смо позвани на овај свет, последњи део и печат Символа вере нас учи да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Зато се и сабирамо у нашим храмовима, у лађама спасења и бродовима којима се крећемо ка будућем веку и непролазном дану. Бог нам је овај живот дао не да га преспавамо, него да радимо, али не да деламо по свом уму, него по уму Цркве Христове, по уму Божијем”, истакао је наш Архијереј. С обзиром на то да је на Литургији крштен и мали Теодор, Епископ је позвао родитеље, кума и све ближње да му буду светли примери у животу и да му помогну да увиди колико је важно да чини добро, а да се клони од сваког зла. Извор: Епархија шумадијска
  5. У среду, 23. јануара 2019. године, када наша света православна Црква слави светог Григорија Ниског и Дометијана Митилинског Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници уз саслужење протонамесника Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју Епископ се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши да се Христос није само јавио на Јордану када се крстио већ да се јавља управо сваког тренутка и на сваком месту, само зависи од човека да ли човек од буке самога себе може да чује то јављање Божије. “Господ се јавља на сваком кораку и шта је друго Литургија него богојављење. Дух Свети није само на Христа сишао на Богојављење када се крстио, већ силази на сваку свету Литургију и освећује дарове које ми приносимо. Дух Свети је тај који те дарове хлеб и вино претвара у истинито Тело Христово”, указао је Епископ Јован. Владика је још нагласио да је Дух Свети тај који нас чисти, освећује, води на изворе живе воде која тече непрестано кроз Цркву и у Цркви, управља нас на пут који води у спасење. Извор: Епархија шумадијска
  6. Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске православне цркве, казао је у ексклузивном интервјуу за Светигору да УПЦ има већу независност него „ПЦУ“ која је само формално названа „аутокефалном“. Отац Николај Данилевич рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области у Украјини. Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Оче Николајe, пажљиво пратимо црквену ситуацију у Украјини. Нема потребе да се нарочито бавимо питањем статуса УПЦ – вјерници у Црној Гори су јединствени да је УПЦ и даље једини канонски дио Христовог тијела у братској земљи Украјини. Насупрот канонске цркве, нову структуру коју су створиле расколничке групе уз учешће два канонска архијереја, признао је константинопољски Патријарх Вартоломеј. Да ли присуство канонских епископа може дати легитимитет одлукама тзв. „Сабора уједињења„? – Јерарх Руске православне цркве Митрополит Сергије (Страгородски), одговарајући на писмо једног обновљеничког архијереја који је тврдио да су обновљенци већ постали канонски јер их је признала Константинопољска патријаршија, 22. септембра 1925. г је написао сљедеће: «Објашњења да су неки патријарси, на примjер, константинопољски и, у последње време, јерусалимски, размјењивали поруке са Синодом, скоро да нас не могу убиједити. Знамо да су у јединству с Црквом искључиво они који су у заједништву са својим легитимним епископом и патријархом; да онај кога је изопштио његов патријарх, не може бити примљен у општење с другима… да и онај који општи са одлученим и сам подлијеже одлучењу (Апостолска правила, 10 и 12). Дакле, ако су Константинопољска и Јерусалимска патријаршија ушле у општење с обновљенцима, то је кудикамо горе за патријархе. Пред законом Божјим сви су једнаки: и патријарси и мирјани. Када је Константинопољска патријаршија у 15. вијеку отпала у унију са Римом, Руска црква није пошла за њом и католички свештеници који су живјели у Русији нису због тога постали православци. Тако и општење Константинопољске патријаршије са обновљенцима може само патријарха да учини обновљенцем, али не и обновљенце православцима“. Очекивало се да ће ауторитет Фанара бити довољан за многе грчкофоне цркве да слиједе за првопрестолном катедром. Ипак, видимо да се чак и цркве веома блиске Константинопољу не усуђују да признају нову црквену структуру. Постоје гласови да у Синоду Васељенске цркве има епископа који не подржавају ову одлуку. Познати теолог Васељенске цркве, Митрополит Калист Вар јавно је изразио неслагање са одлукама свога патријарха. Има ли наде да ће се Фанар промијенити своју одлуку? – Не треба бити толико наиван и вјеровати да ће Фанар промијенити или поништити своју одлуку, којој је стремио гордо и тврдоглаво. Константинопољска патријаршија је направила грешку, али ми до сада нисмо видјели спремност да призна ту грешку, а поготову да је исправи. Мислим да само заједнички став свих Помјесних православних цркава, изражен, поред осталог преко Свеправославног сабора, може дати позитиван импулс рјешавању овог проблема. Видимо да на свим фотографијама везаним за настанак нове „цркве“ на челном мјесту стоји предсједник Порошенко. Призор веома подсјећа на период Византијског царства, гдје цар сједи на челу сабора. – Од самог почетка свог постојања, Христова црква је бранила своју аутономију од државе. Господ Исус Христ је рекао: „Дај цару Цару царево, а Богу Божје“ (Мк 12,17). Прва три вијека своје историје у оквиру Римског царства, Црква је бранила принцип слободног вјероисповиједања. А тај принцип, у то вријеме је, био у супротности са религиозном политиком и идеологијом Римског царства, гдје је култ успостављала држава. Према томе, они који нису поштовали државну религију – паганизам, били су непријатељи државе. Хришћани су извршавали све државне дужности – служили су у војсци, плаћали порезе итд, међутим, одбијали су да одају божанско поштовање култу цара. Зато су хришћани били угњетавани и прогоњени све до почетка 4. вијека, све док држава није промијенила принципе свог односа према религији уопште и посебно према Цркви. Кроз цјелокупну црквену историју у разним земљама, ми видимо покушаје државе да се уплиће у послове Цркве или чак потчини Цркву себи. Нешто слично се дешава овдје у Украјини, гдје данас наша влада користи црквени фактор у предизборној кампањи. У том смислу, Његово блаженство, Митрополит Онуфрије, у многим својим интервјуима, наводио је мисао да поштујемо наше политичаре, али нећемо допустити да се користи наша Црква, а камоли да се њоме управља. Наша Украјинска православна црква у садашњем периоду свог постојања, у суштини, штити своју слободу, независност и аутономију од мијешања спољних сила. Поменули смо да два епископа нису поступила по благослову Синода УПЦ, а већина епископа је остала вјерна канонској Цркви. Да ли је исто са свештенством? Да ли свештеници потпадају подјели под притиском државе? – Заиста, на свештенике и вјернике је велики притисак, прије свега преко медија и преко званичника. Чињеница да се освајање наших храмова, понекад и преко 99% случајева дешава у селима, указује на то да је село то гдје људи нису толико добро информисани, и да је под огромним притиском информативне пропаганде. Наши свештеници су под притиском предсједника сеоских савјета. Има много таквих случајева, о чему можете прочитати на званичној интернет страници наше Цркве. Сваког дана обавјештавамо о насиљу које је настало као резултат недавних црквених догађаја. Многи храмова УПЦ пострадали су од националистичких организација и раскола. Како изгледа живот парохије када им расколници заузму храм? Да ли ће вјерници упркос насиљу остати вјерни својој Цркви? – Вјерници остају вјерни својој Цркви. Желео бих да наведем примјер инцидента који се догодио у Виницкој епархији у селу Комаров. 11. јануара. Црква Светог арханђела Михаила, која је у крилу наше Цркве, премјештена је у управу тзв. ПЦУ. То је било могуће због чињенице да су о судбини заједнице одлучивали људи који у принципу нису били њени чланови. Другим ријечима, становници села који не иду у храм гласали су за предају, а не прави парохијани којих је мало у том селу. Као што су прави вјерници ове заједнице рекли, они су напустили састанак с осјећајем необјашњиве радости, иако су им отели храм. Након тога, једна мјештанка села Комарова понудила је заједници празну кућу своје мајке као кућу за молитву. Према томе, можемо са пуним увјерењем рећи да се наши вјерници не боје да остану вјерни и да изађу да бране канонску Цркву Украјине, упркос провокацијама и притисцима. Ако, међутим, није могуће бранити храм, наши људи га напуштају и одлазе у страну, али не иду у раскол. На украјинским православним сајтовима често говоре да нова „аутокефална црква“ више зависи од Фанара, него УПЦ од Москве. Како је то могуће? – Ако упоредимо Грамату о независности Украјинске православне цркве, коју је 1990. године дао Патријарх Алексиј Други и Томос (који је у суштини исто Грамата), коју је дао Патријарх Вартоломеј тзв. „Православној цркви Украјине“, онда можете видјети која ограничења је добила „ПЦУ“, заједно са наводним добијањем аутокефалног статуса. На примјер, „ПЦУ“ није у могућности да поставља своје епископе ван Украјине и отвара парохије за православне Украјинце у дијаспори. Без одобрења Синода Константинопољске цркве, она нема право да канонизује своје свеце, док наша УПЦ самостално канонизује своје без усаглашавања с Москвом. Сачувана су права Константинопоља на егзархат у Украјини, као и на појединачне ставропигије и манастире, који, како се наводи у Томосу, не могу бити смањени. На посебно важна питања црквеног живот „ПЦУ“ треба да се посавјетује са Фанаром. То је ограничена аутокефалност. Могуће је даље наставити упоређивање, али говорећи уопште, у смислу количине својих права, „ПЦУ“ је готово иста као и наша УПЦ, а у неким случајевима је чак и инфериорнија и само је формално названа аутокефалном. Разговор водио Павле Божовић Превела Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на Богојављење, у суботу 19. јануара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију са великим водоосвећењем у манастиру Ђурђеви Ступови. У архипастирској бесједи, којом се обратио бројним сабраним вјерницима, Владика је казао да крштење Христово, које догодило прије толико вјекова, има дејство и упечаћује се у животу Цркве кроз све вјекове, и овај празник када се крстио Христос у Јордану, када је Јован Претеча, испуњавајући Његову заповијест, вршио погружење Христа у Јордану, слушајући глас са Неба од Бога Оца Који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте. Тада је духовним својим очима видио да силази Дух Божји на Њега, увјеравајући се у истинитост ријечи Божјих, која му је раније саопштена, да на кога види да силази Дух Свети то је Спаситељ, то је Господ, то је Христос, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: „Ми смо се данас сабрали у овој светињи и учествујемо у овом великом догађају, у великом слављу. Сви смо узели живог, правог учешћа у оном моменту кад смо примили крштење, а тада смо у цијелом свом бићу осјетили, доживјели оно што је Господ устројио за нас, јер је Господ примио крштење, не ради очешћења својих грехова, него да би нама устројио бању поновног рођења, крштења, обновљења природе, обновљења мисли, осјећања, душе, на чему стоји све што градимо у Цркви Божјој“. „То је темељ, јер, да би човјек постао хришћанин прво мора да се крсти, па се онда на томе гради све остало, молитва, пост и Свете Тајне. Без крштења човјек није члан Цркве, а са крштењем у нас се упечаћује права, истинита вјера у Свету живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, постајемо чланови Цркве, добијамо пуноћу вјере, истине, живота“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је истакао да се на данашњи велики празник освећује вода у част и у спомен крштења Христовог. Та вода је љековита и чудотворна. У нашем народу постоји лијеп обичај да свака хришћанска породица од ове воде захвата и носи кући да би, у току цијеле године, нарочито у случају болести, слабости, немоћи уз молитве пили богојављенску воду и тако се кријепили душом и тијелом. Данас је пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, прославила своју славу, јер се на овај велики празник 1219. упокојио жупан Првослав, ктитор ове свете обитељи, који почива у древној немањићкој задужбини. „Данас слави пјевница великог ктитора ове свете обитељи жупана Првослава који се упокојио на данашњи дан. Убудуће, вршићемо му помен послије празника Светог Јована Крститеља, а и ово спомињање преко пјевнице жупана Првослава је лијепо. Данас смо ломили колач, свима за здравље и за спасење и у спомен нашег великог ктитора да би се његова душа радовала на Небу и ми овдје да се радујемо сви овом празнику“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Након Светог причешћа, Епископ Јоаникије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  8. Пет могућности за провод је стално на репертоару: код куће, у гостима, у ресторану, на улици, или – у кревету Ко ли је смислио израз најлуђа ноћ и зашто? Јер бивало је, а биће и луђих. Прст сумње уперен је на кафеџије. Они већ деценијама успевају да 31. децембра до врха напуне своје крчме или ресторане платежним гостима и да их под будном присмотром задрже што дуже, по могућству до прве новогодишње зоре, не бирајући начин – од понуђених ђаконија и избора пића, амбијента и добре услуге, па до врхунске музике. Заиста, где дочекати Нову годину? Та недоумица почиње да нам се мота по главама већ око Светог Николе, а паника коју буди код неодлучних досеже врхунац у последњи час, 31. пре подне. Постоји широка лепеза могућности, али пет их је стално на репертоару: код куће, у гостима, у кафани, на улици, или – у кревету... наравно свом. Има их још, али нису примерене нашим обичајима, а поготово не новчанику. Mада је све више оних што се за новогодишње празнике отискују у други град или државу, а понеки чак и у топлије крајеве! Сваки избор има добре и лоше стране, а мука је једино то што се никад не зна шта ће превагнути. Јер, на „поправни испит” мора да се сачека читаву годину. Једино сигурно је – трошак, шта год смислили. 1. Под својим кровом Ако се Нова година дочекује код куће и у кругу породице, празновање, осим што је напорно, с временом почне да бива досадно, поготово ако те ноћи не бане неко непозван, а драг. У Србији је обичај да се за тај празник припреми хране и навуче пића као за вишемесечну опсаду, а домаћини са стоичким стрпљењем и самоубилачком упорношћу затварају себе у кухињу и уз шпорет, хладњак и оставу проводе бар два-три дана. Најстрашнији тренутак кућних дочека наступа оног часа када било ко од укућана тобож по навици упали телевизор, не би ли једну досаду заменио другом. Кућни дочеци имају смисла само за младе и заљубљене, али њима је и иначе свеједно кад је поноћ и да ли је реч о обичном или црвеном слову у календару, о лудом дану или још луђој ноћи. 2. У гостима Најчешће је слично као и у властитом дому, али барем ће се домаћини потрудити да гостујући тим лише досаде. Изузетак су породична окупљања расутих рођака, или ако се неко у ту авантуру упусти с новим, тек стеченим пријатељима. Зачкољица се крије у томе што одлазак у госте обично подразумева и посебну, а зналачки одабрану тоалету, са фризерајем, маникиром и шминком за даме, или са паковањем у неразгажено одело и придављивање краватом за господу. А, све закићено и с претећим звоцањем испод гласа: „Пази како се понашаш!” Ни година производње домаћина и гостију није небитна јер ако неко почне да зева у десет увече, или ако се који минут после поноћи присети да је заборавио на редовну терапију против деменције и депресије, дочек је осуђен на пропаст. У истом пакету је и некомпатибилност када домаћин, на пример, пиће точи на хектолитре, а гост га одмерава на пипету, или обратно. Слично је и с музиком којом домаћи покушавају да обоје дружење, са врло могућим изузетком у случају вршњачких скупова. Младима је и у овој комбинацији нешто лакше... и много лепше! 3. Кафана мајка Обичај празновања Нове године је скорашњег датума јер се код нас углавном славио Божић. Изузетак су били дворски балови које су неколико дана пре смене година приређивали краљица Марија и краљ Александар Карађорђевић, на којима су се окупљали представници културне, уметничке, научне и просветне елите, рођаци и гости из иностранства. „Цивилни сектор” је узвратио кафанским кермесима и трандебаловима, али и изузетно лепо осмишљеним и организованим новогодишњим плесним забавама, по којима су посебно упамћени хотели „Палас” и „Ексцелзиор”, а доцније и „Мажестик”, тада најмодернији и најпристојнији у Београду. Кажу да је на тим баловима било и знаменитије господе и лепших и грациознијих дама него на двору. Током окупацијске беде новогодишња празновања била су привилегија окупатора, домаћих издајника и срећника који су се домогли неке од крчми на удаљеној периферији, или на још удаљенијој слободној територији, у којима се тај обичај наставио више из ината него због навике. Јер, било је то у време када је и дочек новог дана, а камоли Нове године, приписиван пукој срећи. Званично, први „јавни” дочек Нове године збио се у кафани „Код Бајлонија”, тада мање познатој као „Скадарлија”, крајем четрдесетих. За њом је годину-две касније на терен истрчала и „Калемегданска тераса”, како би се све раширило београдским кафанама готово истог часа. То не значи да се власт предала или да је посустала, већ је у томе открила пркосан начин да гурне прст у око Стаљину, заправо првим економским санкцијама с истока које су нам уведене одмах након Резолуције Информбироа. Тако се Београд кроз новогодишњу ноћ вратио својим кафанама, а оне га дочекале широм отвореног срца и одшкринутих врата. И, ево, траје! Једини изузетак били су дочеци такозване Српске нове године, по старом, јулијанском календару, између 13. и 14. јануара, када су декретом са највишег места све кафане морале најурити затечене госте и склопити двери већ око десет увече. Али узалуд, наравно. Тај обичај је утихнуо тек када су и те прославе допуштене, ваљда зато што су изгубиле драж забрањеног воћа. 4. На улици И улични дочеци Нове године су скорашњи обичај, а одомаћили су се тек када је увек будна народна милиција престала да легитимише сваког ко би се затекао на улици после поноћи. Беше то средином шездесетих година прошлог века. Тада спорадично, али с временом све масовније (мисли се на прославе, а не легитимисања). Постоји и данас погрешно уверење да по улицама празнују сиротиња и бескућници. Таман посла! Реч је о сасвим људској потреби да се сопствена радост подели са што више оних што слично мисле или осећају. И, запатило се, па већ деценију касније те уличне новогодишње тулуме прате неки наши врхунски музичари – некада су то биле рок или поп групе које су у оно време наступале за џабе, а примат су доцније, кад је то почело да се плаћа, преузели турбо-фолк прегаоци да до миле воље увесељавају себе и спонзоре и народ. Све је то људски, а једини проблем с новогодишњим „уличарењем” је у томе што се сав неопходан провијант – храна, пиће и евентуално пресвлака, а уз пратећу реквизиту и пиротехнику – мора понети од куће и вуцарати около-наоколо куда год да се весељак макне. Постоји један моменат за чуђење и дивљење, сличан кафанском, који се открива у првом новогодишњем откуцају сата и дамара, кад и незнанци једни друге дарују загрљајима, пољупцима и најлепшим жељама. Као најрођенији, а то може да побуди наду, чак и да је подгрева током целе године. 5. Сами у кревету Постоје три разлога да неко преспава тај волшебни поноћни тренутак: или је већ „дочекао” Нову годину у веселој кафани, или се припрема за још веселије новогодишње јутро (мизантропију и сродне болести неко може да прихвати као узрок, али никако као оправдање). Новогодишње дружење с креветом може бити и последица безнадежне усамљености, али тај очај се не лечи на свом, нити психијатријском канабету, већ само напољу, с раздрагано дружељубивим слављеницима на градским улицама. Овај полушаљиви прилог о могућим недоумицама око испраћаја старе или дочека Нове године нипошто није злонамеран, већ само друкчији начин да вам пожелимо веселе празнике и све најлепше у Новој 2019. години, а уз пуну трпезу и никад празну чашу... али, што би рекли брижни, с мером. Ко зна, можда ће нам се путеви и укрстити у новогодишњој ноћи, јер „Политика” већ деценијама у тај искричави мрак шаље новинарске патроле да пером и камером забележе најбоље, најлепше и највеселије, па и најлуђе тренутке који се могу затећи на улицама и по кафанама. http://www.politika.rs/scc/clanak/419333/U-kafani-lepse-nego-na-dvoru
  9. УПОЗОРЕЊЕ АМЕРИЧКОГ ПОЛИТИЧАРА: Прети епски колапс, гори него 1929. 24. децембар 2018. Бивши републикански кандидат за председника Рон Пол сматра да би овогодишње негативне корекције на Волстриту могле да буду најава епског колапса привреде. Амерички политичар Рон Пол упозорава да је Волстрит осуђен на пад од 50 процената или више и на колапс налик оном из 1929. године. "Једном када актуелна волатилност покаже да се тржиште бикова (интензивног раста) неће обновити, људи ће да пожуре према излазима (распродаји деоница)", изјавио је недавно Пол за америчку тв мрежу CNBC. Упозорио је да би овогодишње негативне корекције на Волстриту могле да буду најава епског колапса привреде, и да би се тај колапс могао догодити и пре него што инвеститори мисле. Волстрит ће, према речима бившег републиканског председничког кандидата, постати све рањивији, што ће изазвати стање у привреди слично Великој депресији. "Могло би бити горе него 1929. године", изјавио је Пол у интервјуу за CNBC. Те године, америчка берза је пала за скоро 90 одсто, а привреда се суновратила. Пол већ годинама упозорава да је пад Волстрита неизбежан, преноси CNBC, и додаје да је, према његовим речима, актуелни америчко-кинески трговински рат све већи фактор ризика за привреду. Као узрок свих проблема, Пол је навео политику квантитативног лабављења америчке Управе федералних резерви САД-а, која је, како тврди, створила "највећи мехур у историји човечанства". http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:767806-UPOZORENjE-AMERICKOG-POLITICARA-Preti-epski-kolaps-gori-nego-1929
  10. Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Помаже Бог! Мислим да је подела Косова, а посебно одступање прешевске долине, најгори могући расплет по интересе Србије и Срба уопште. Далеко боље је да се призна државност Косову, са одговоарајућом заштитом Срба који тамо живе, него ли да се трампа север Косова, који је геополитичко слепо црево, уступањем најзначајнијег коридора по интересе Србије - прешевске долине. Шта ви мислите?
  12. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. -Долазак моштију Светога Арсенија - ново васкрсење манастира Косијерева- У манастиру Косијерево, гдје су јуче након 104 године по други пут из манастира Ждребаоник стигле мошти Светог Арсенија Сремца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Рођење Пресвете Богородице, уз саслужење господе Епископа: банатског Никанора, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, нишког Арсенија и архимандрита Димитрија, изабраног Епископа захумско-херцеговачког, Свету архијерејску литургију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. “И тек живећи у цркви, ми можемо да кажемо да ум Христов имамо, не наш ум, не наше расуђивање, људско, погрешно, ограничено, које је у крајњој линији глупо, него имамо мудрост Христову која надилази нас саме. И зато су људи који су се приволели истини Божјој, били мудрији од гомиле многих научењака и људи који су сматрани за нешто велико у цркви”, рекао је у беседи Архимандрит Иларион, наводећи пример преподобног Оца Јустина, кога је комунистичка власт држала под присмотром, а који је био само монах, али је помогао и учинио да се цела српска Црква обнови, а патријарси су ишли код њега да се саветују, међу којима и блажено почивши Патријарх Павле. “Незаустављива сила истине Божје коју проповеда наша Црква, а посебно монаси, који су независни, који су увек били савест наше Цркве, на исти начин како су то били пророци у оно време старозаветно, када су опомињали и властодршце и друге, када су осећали да не иду путем истине Божје. Ето тако, треба да се враћамо Мајци Цркви, јер она је та која не дели, него она која сабира, јер је то и смисао Цркве, а када говоримо о Цркви, треба пре свега да се сетимо Мајке Божје, јер да није било ње, не би било ни Цркве. Мајка Божја је представник наш у тајни спасења”, наставио је беседу Архимандрит Иларион. “Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени. Друге истине нема. Ове променљиве, такозване истине и процене се мењају, из месеца у месец, из недеље у недељу, али истина Божја, као и овај Свети храм постојано стоји већ вековима. Нека нам лепота Грачанице и Дечана, а посебно Дечана у ове дане, буду сведоци где је истина, где је лепота, где је постојаност, па и где је мудрост и кога треба слушати”, закључио је Отац Иларион, честитајући верницима празник уз традиоционално “Нека је срећно и Богом благословено”. Неколико стотина верника, представници локалне самоуправе Грачанице и делегације Суботице, Берана и Новог Сада, присуствовали су Литургији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У Грачаници је прослављено Рођење Пресвете Богородице, у народу познатије као Мала Госпојина, слава Општине Грачаница. Свечану литургију је служио Архимандрит Иларион, уз саслужење монаштва и свештенства Епархије рашко-призренске, који је и предводио свечану славску литију улицама Грачанице. “И тек живећи у цркви, ми можемо да кажемо да ум Христов имамо, не наш ум, не наше расуђивање, људско, погрешно, ограничено, које је у крајњој линији глупо, него имамо мудрост Христову која надилази нас саме. И зато су људи који су се приволели истини Божјој, били мудрији од гомиле многих научењака и људи који су сматрани за нешто велико у цркви”, рекао је у беседи Архимандрит Иларион, наводећи пример преподобног Оца Јустина, кога је комунистичка власт држала под присмотром, а који је био само монах, али је помогао и учинио да се цела српска Црква обнови, а патријарси су ишли код њега да се саветују, међу којима и блажено почивши Патријарх Павле. “Незаустављива сила истине Божје коју проповеда наша Црква, а посебно монаси, који су независни, који су увек били савест наше Цркве, на исти начин како су то били пророци у оно време старозаветно, када су опомињали и властодршце и друге, када су осећали да не иду путем истине Божје. Ето тако, треба да се враћамо Мајци Цркви, јер она је та која не дели, него она која сабира, јер је то и смисао Цркве, а када говоримо о Цркви, треба пре свега да се сетимо Мајке Божје, јер да није било ње, не би било ни Цркве. Мајка Божја је представник наш у тајни спасења”, наставио је беседу Архимандрит Иларион. “Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени. Друге истине нема. Ове променљиве, такозване истине и процене се мењају, из месеца у месец, из недеље у недељу, али истина Божја, као и овај Свети храм постојано стоји већ вековима. Нека нам лепота Грачанице и Дечана, а посебно Дечана у ове дане, буду сведоци где је истина, где је лепота, где је постојаност, па и где је мудрост и кога треба слушати”, закључио је Отац Иларион, честитајући верницима празник уз традиоционално “Нека је срећно и Богом благословено”. Неколико стотина верника, представници локалне самоуправе Грачанице и делегације Суботице, Берана и Новог Сада, присуствовали су Литургији. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Верника више на папиру него у храмовима Раде Драговић | 04. јун 2017.http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:668647-Верника-више-на-папиру-него-у-храмовима Србија је, кажу истраживања, у европском врху по броју грађана који су религиозни, али пракса то често у потпуности оспорава. Појам вере у Србији често се погрешно изједначава са припадношћу нацији Карикатура Тоше Борковића ЦРКВА се напуни само на Божић и Васкрс. Ако занемаримо задушнице, осталим празницима на литургији је тек нешто више људи него иначе. А њих је толико мало да их лично готово све познајем. Свој суд о броју верника и религиозности нашег народа овако износи старешина једног од приградских храмова Српске православне цркве у Београду. Без околишања каже да његови парохијани ретко долазе на богослужења, мало њих се причешћује, а у односу на укупан број становника црквене општине само малобројни свештеника примају у кућу. Слична слика може се видети у готово свим крајевима Србије, с тим што је у појединим деловима земље ситуација још гора. И не би то било никакво чудо да ретка истраживања о религиозности у Срба не исцртавају потпуно другачију слику - изузетно висок проценат верника међу грађанима Србије. Последње податке о броју верујућих људи објавила је асоцијација Вин-Галуп интернешнел. Ово истраживање је показало да се у Србији 75 посто грађана изјашњава као религиозно, а да у постојање Бога верује нешто више њих - 79 посто. Подаци добијени пописом становништва одржаним 2011. године показују још већу бројност верујућих грађана Србије. Према резултатима анкете коју су попунили готово сви житељи Републике, религиозних је чак 94 посто. Најбројнији међу њима су православни хришћани којих је 6,4 милиона, што чини 85 посто укупног становништва. Оволики број верника, макар на папиру, Србију сврстава у сам врх европских држава по религиозности. РЕЛИГИОЗНИ АТЕИСТИ СРПСКИ народ је на свом историјском путу изнедрио и феномен “религиозних неверника”. Некадашњем председнику Црне Горе Момиру Булатовићу приписује се да је, упитан за вероиспосвест, одговорио да се осећа као - православац атеиста. Уколико је ова анегдота тачна, Момо је својом искреношћу постао творац термина који најбоље одсликава ниво религиозности великог броја Срба. Овај феномен својствен је и другим народима који су прошли кроз еру званичног државног атеизма. У Србији и региону, међутим, добио је и генерацијско обележје, будући да је захватио децу комунизма, која су се вратила под окриље Цркве али никада нису до краја одбацили тековине комунистичке идеологије. Ови бројеви на први поглед говоре да су грађани Србије изузетно посвећени својој вери, да живе по њеним начелима, редовно одлазе на богослужења, учествују у обредима и читају верску литературу. Но, да ли је баш тако? - Наравно да није. Религиозност код нашег народа већином се испољава декларативно и њоме се изражава начелна припадност хришћанској духовној сфери. Она је и израз поштовања традиције, обичаја, духа предака и етничког корпуса - каже за “Новости” социолог Тодор Симеуновић. - Отуд се код нас верником осећа свако ко обележава крсну славу, иако је у овом чину религија у другом плану. Она је пак, алиби за “упис” међу вернике, хришћане и православце. У оваквом одређењу религиозности, како напомиње наш саговорник, Бог и верско учење долазе као нешто што се подразумева и што се уопштено прихвата, иако се мало или нимало познаје. - Свештеници најбоље знају колико верника уопште зна цео “Оченаш” или “Симбол вере”. Певање на литургији и “одговарање” свештенику привилегија је само малобројних посвећеника које најчешће називамо “правим верницима” или побожним људима - наводи Симеуновић. Велико је питање да ли је уопште могуће доћи до броја истинских верника. Ма какав да је одговор, сигурно је једино да их је мање него што се обично мисли. СЛАВЕ СЛАВУ, КРСТЕ ДЕЦУ “У БОГА верујем, у цркву не идем” - често се чује у нашем народу. Ова реченица одсликава виђење религиозности великог дела нашег становништва. Обимна истраживања не постоје, али парохијска пракса у СПЦ показује да српски народ своју веру углавном изражава кроз крсну славу и свега неколико црквених обреда. У овом кругу су свете тајне крштења и брака (венчања), као и обреди везани за смрт и сахрањивање. У цркву се најчешће одлази на велике празнике, обично да би се запалила свећа “за здравље”, при чему мањи број људи прати целу литургију и прима причест. За теолога и вероучитеља Милића Стојшева истинским хришћанским верником може да се сматра само онај ко живи по јеванђељу. - Верник је свако ко осећа Бога и истински се придржава начела вере. Под тим обично сматрамо Свето писмо и скуп учења које чине окосницу хришћанства. Припадност цркви се подразумева јер је реч о заједници, која је један од темеља хришћанске вере. Имајући у виду све ово, као дан је јасно да је број таквих верника знатно мањи него што се у јавности наводи. Колико год да их је, међутим, они су со ове земље - објашњава Стојшев. Саговорници “Новости” напомињу да Срби важе као верујући, али не и црквени народ. Појам вере у Србији често се погрешно изједначава са припадношћу нацији. Погрешно је, али и опасно начело према коме Србин мора обавезно бити и (православни) верник. Теолози СПЦ признају да Србима, чак ни верујућим, литургијски живот није јача страна. То, међутим, није и једини критеријум у одређењу “квалитета” верника. - Постоји дубљи унутрашњи ниво везе православног етоса и душе народа који се не може мерити аршинима социологије религије. Он долази до изражаја у битним, одсудним моментима - наводе у СПЦ.
  17. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Закон о слободи вероисповести који ће ускоро бити усвојен у црногорском парламенту ће, по свему судећи, унети додатни немир међу свештенство Митрополије црногорско-приморске и њене вернике, којих је 85 одсто у Црној Гори. Страхује се да држава преко тог акта спрема коначни „удар“ на најстарију институцију која има највише поверења у народу. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме. Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју. Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења. Извор: Радио Светигора
  20. Преосвећена господа eпископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Пакрачко-славонски Јован, уз саслужење свештенства, служили су јутрос, на празник Светих Кирика и Јулите, Свету архијерејску литургију испред Цркве посвећене овим светитељима у Велици код Плава, поводом обиљежавања друге годишњице од канонизације Величких мученика и 74 године од њиховог мученичког страдања. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме. Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју. Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења. Извор: Радио Светигора View full Странице
  21. Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква
  22. Патријарх Српске Православне Цркве г. Иринеј оцијенио је у ексклузивном разговору за „Дан“ да је положај Цркве у Црној Гори данас гори него у вријеме окупације Османлија, док је положај Срба као у вријеме озлоглашене фашистичке Независне државе Хрватске (НДХ). Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора
  24. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је данас са свештенством мало освећење обновљене цркве Вазнесења Господњег у Марковићима код Будве и у њој служио Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора View full Странице
  25. Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури, сведочио је о својим ранама Михаило Ирижанин из Прељине код Чачка. Михаило Ирижанин, слика са надгробњака (Фото Светлана Ненадић) Чачак – Рат бејаше минуо али је ожиљак на лицу Михаила Ирижанина остао да навек сведочи о страшноме боју, кад му је куршум избио око. Остави плуг и волове начас, и у ораници родне Прељине стаде да сведочи о свом страдању намернику Милану Шантићу. А овај то 1838. у Београду одштампа у свом ратном зборнику „Витези слободе”... На сам Лучиндан, 1915. посели смо село Кукавицу – приповедао је сељак у долини Чемернице која се кроз Прељину спушта ка Западној Морави. То беше рано 18. октобра, па смо читавог дана водили борбу. Предвече удари киша и стиже ноћ, тешка, хладна. У рововима ужас, нема одбране од поводња, те одем у неку кућицу. Са мном још неколико другова, волео сам карте и увек их носио у џепу. Кад, пред зору, нападоше Бугари и трефик се у неком усеку. На мој вод удари цео батаљон а ја сам мењао водника, разболелог. Око не отварамо под ватром, зато пошаљем свог сељака Алексу Стојковића да јави командиру шта нас је снашло. Још му додах, био је некако слабуњав а јединац у мајке, па сам га волео као дете: – Иди, склони се, сви ћемо изгинути. Кад то чу један војник из Соколића окрену се и викну на ме: – А ви и овде, у рововима, радите партијски? Ти шаљеш свог самосталца, а нећеш ниједног радикалца. Лепо, поднаредниче, чуће се... – Шта ће се чути, оца ти мангупског, хоћеш ли ти да идеш? – питам га, дрхтим од беса. – Хоћу – одговори он. – Алекса, иди ти на своје место, а нека он иде кад хоће. Тај војник звао се Радован Дамјановић. Али, несрећник, крену у зао час. Таман што је изашао и одмакао двадесетину корака, однекуд потеже брђанин па право у њега. Поломи му ртеницу. Није се више дигао. Жао ми јадника, у војсци ти сваки човек драг. Пошаљем опет Алексу да иде командиру али помоћи нема, муниција нестала а Бугари нас само засипају. Тврдо, да тврђе не може. Онда ја, важан, устанем, хоћу да охрабрим и утешим војнике, мало. Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури. Предам вод каплару и пођем, нећу ли како измаћи до превијалишта. Нисам учинио ни десет корака, а војници у гомили за мном. Многи су изгинули, падали ко клас под косом. После нас срете мајор па пита: – Шта је то с тобом, Ирижанине? – Ранише ме на три места, оца му његовог. – Били могао да пијеш? – Најволео бих воде. Он ми даде чутурицу, натегох. Коњак. И баш добар, све мирише. Извели ме онда и посадили на коња. Седнем на кљусе и терам путем. Дошло ми да кукам из свег гласа, али видеће ме неко, па ће после причати. Задужио сам људе, све сам им се подругивао и смејао кад су плакали у мукама, па не би баш ни они мене штедели. И мом сину Средоју опет ће казати да му је отац плакао као жена кад га је зрно мало окрзнуло. Велим, ово дошао ред и на мене да плачем, грдна је рана била. Пржи, пече, сав сам горео, глава да прсне. Докопах се некако пуковских кола те ме однесоше у болницу у Лесковац. Тамо сам био само дан, јер наста гужва и одступање. Спремио сам се и ја да кренем са војском, сто пута сам више волео чету него болницу. Онамо си лепо са друговима, па шта Бог да. А овамо људи умиру око тебе па ти се туга сави око срца. Али, не дадоше ми из болнице. Наиђе тада мој шурак, турих му у шаку сто динара и он продужи пут за Албанију. Нас рањенике заробили су 26. октобра 1915. и боље да вам не причам како су са нама поступали у ропству. http://www.politika.rs/scc/clanak/397735/Cetu-sam-voleo-sto-puta-vise-nego-bolnicu
×
×
  • Create New...