Претражи Живе Речи Утехе

https://www.facebook.com/events/485245375212267/?ti=ia Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање србског народа. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара, против много јачег бројнијег непријатеља. Зато будите наши гости 18. Септембра од 20:00 часова у сали Дома Културе, где ћемо одати почаст овим храбрим момцима. Програм промоције биће богат различитим садржајем, поред писца књиге - Ненада Милкића, говориће и песник са Кошара: - Слободан Ненадић, наш драги суграђанин, борци који буду били у могућности да дођу, А затим и професор: - Владимир Димитријевић. Документарни филм дочараће вам слику онога што су они доживели и преживели, а Хор Светог Николаја Жичкиг на најлепши могући начин пренеће емоцију - песмом. Позивамо наше драге суграђане да се појаве у што већем броју, као и људе из других градова, како бисмо одали почаст овим храбрим момцима, онако како то само они заслужују.

Позивамо вас, да у понедељак, 19. јуна 2017. године, у 19 часова, у великој сали парохијског дома Храма Св. Саве на Врачару (Крушедолска 2/А) присуствујете предавању на тему „Невидљиви ланци модерног ропства“. О овој теми говориће: проф. др Момир Булатовић (бивши премијер СРЈ и некадашњи председник Црне Горе) Трибина се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. https://www.facebook.com/events/483810035291363 http://sozbg.rs/dogadjaj/prof-dr-momir-bulatovic-nevidljivi-lanci-modernog-ropstva/

Koliko često srećete „nevidljive ljude”? U psihologiju sam se zaljubila pre tačno deset godina, kada sam kao srednješkolka bila polaznik Istrazivačke stanice Petnica. Tamo sam se upoznala sa nekim osnovama eksperimentalne psihologije, da bih se kroz studije upoznala i sa ostalim granama psihologije. Psihologija braka i porodice je bila ta koja je izazivala u meni najveće uzbuđenje i maštala sam kako ću se jednog dana isključivo time baviti. Nakon završenog fakulteta, zakucala sam na mnoga vrata, ali su se otvorila samo ona u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. Već nakon nekoliko dana boravka u Selu sam shvatila da o sistemu socijalne zaštite ne znam apsolutno ništa i da na fakultetu ova, posebno osetljiva grana rada sa ljudima, uopšte nije pomenuta. Dobila sam posao u kome radim sa porodicama kojima je potrebna intenzivna podrška u krizi. Sjajno, imam posao koji se bavi porodicom, to sam oduvek želela! Ali – jer ono uvek postoji – radim sa porodicama koje su u krizi, između ostalog, jer se nalaze na socijalnoj margini. Pored svih nedaća koje su ih snašle, poput nasilja, zanemarivanja dece, alkoholizma, susrela sam se i sa ljudima koji nemaju zadovoljene osnovne ljudske potrebe. Nemaju struju, vodu, toplu garderobu, dokumente. Kao neko ko je živeo zaštićen život, školovao se i odrastao u nekom možda drugom vremenu, našla sam se u šoku. Nisam znala odakle da krenem i na koji način da pomognem, ako pomoć postoji. Kolege me često pitaju da li je moguć neki savetodavni rad sa našim komšijama, koje najčešće ne primećujemo? Savetodavni rad sa ovom „nevidljivom” grupom ljudi je veoma težak i skoro nemoguć, jer pored edukativne zapuštenosti, oni su gladni. Verujem da nikome nije do savetovanja ukoliko je gladan, ukoliko zna da ne može da dobije socijalnu pomoć, jer živi na crno u nekoj zemlji već godinama. Verujem, jer ni meni ne bi bilo do toga. Vrlo često se na društvenim mrežama pojavi akcija prikupljanja pomoći za pojedinca koji prosi, ili živi teško, a činjenica je da je takvih ljudi oko nas i više nego što mislimo. Oni su takođe topli, ljubazni, oni su roditelji koji vole i brinu o svojoj deci, ali nam izgleda kao da su deca zanemarena, jer nisu uvek čisti i ponekad prose i ne odu svaki dan u školu. Kroz iskustvo koje sam stekla sam naučila da ta deca ne vole da idu u školu, jer nailaze na izolovanje od strane vršnjaka, nemaju dovoljno lepe sveske i nove patike za početak školske godine, a kada dođu kući plačući i navodeći razloge zbog kojih su pobegli iz škole, roditelji ne umeju da ih smire, a ne mogu da obećaju da će nešto promeniti. Ne mogu, jer ne znaju način kako da zadovolje sve zahteve koje pred njih stavlja država da bi došli do neophodne pomoći. Pitanje posla je misaona imenica, jer se radi o neobrazovanom stanovništvu, koje je odraslo u isto tako teškim uslovima i miri se sa sakupljanjem sekundarnih sirovina kao izvorom prihoda. Razlog zašto pišem ovaj tekst je taj što imam potrebu da kažem ljudima da„nevidljivi ljudi“ postoje. Važno mi je da se stvori svest stanovništva da je mnogo veći procenat ljudi koji su na socijalnoj margini, nego što imamo utisak živeći zaštićene živote. Način na koji možemo da im pomognemo nije u potpunosti definisan, ali definitivno treba da krenemo svi zajedno u neku akciju koja će pomoći barem deci da se ne osećaju izolovano kao što je sada slučaj. Želela bih da apelujem na roditelje da razgovaraju sa svojom decom, da im objasne da njihovi drugari iz vrtića i škola nisu manje vredni ako ne pripadaju istom socijalnom miljeu kom oni pripadaju, jer nisu oni odgovorni za to. Važno je da i učiteljice, nastavnice, profesori i vaspitači znaju da obrate pažnju na ovu decu, jer su oni možda budući lekari i glumci, a niko nije dovoljno senzibilisan da primeti njihov talenat. Mi, socijalni radnici, radimo na osnaživanju roditeljskih kapaciteta i snaga pojedinca, ali bez pomoći zajednice nismo u mogućnosti da napravimo mali korak za čovečanstvo, a veliki za naše komšije. http://www.psihoverzum.com/koliko-cesto-srecete-nevidljve-ljude/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)