Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'небо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Данас су у Бијелом пољу у Зети сахрањени земни остаци дванаестогодишње Нине Кумбуровић и њене мајке Јане, које су 3. фебруара пострадале у таласима Скадарског језера, по повратку са Литургије у манастиру Врањина. Са њима је пострадао и њихов отац и супруг Ратко Кумбуровић и њихов пријатељ Дарко Вујошевић, за чијим земним остацима рониоци још трагају. На сахрани је протојереј Предраг Шћепановић, ожалошћеној породици Кумбуровић и Лутовац, пренио молитве и најдубље изразе саучешћа Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, који је у Бразилу и Аргентини, владике будимљанско- никшићког г. Јоаникија и диоклијског г. Методија, који су ван Црне Горе. Прилог радија Светигоре Истакао је да Митрополија црногорско-приморска и манастир Врањина нијесу имали у својој крстоваскрсној историји тужнијег дана и да би требао да има ријеч и снагу Марка Миљанова, који је сахрањивао сина јединца од непуних 12 година, колико је Нина имала, па да каже ријеч достојну туге која је већа од Ловћена и Румије: „Је ли то Божије око, које је недремљиво, заспало или је ђаво, који је мрзитељ човјека од искона, пожелио да искористи прилику да из овога свијета истргне најбоље међу нама. Шта рећи о Ратку? Шта рећи о Јани?…Шта рећи о Нини? Оно мало материјалног што су имали давали су светињи, Богу, потребитима. Читав живот Јанин и Нинин је у Светом писму. Као она удовичина лепта, која је дала више од свих богаташа овога свијета, тако су и они давали Богу и добрим људима и зато их данас испраћамо не као сиромахе, него као богаташе који су нам показали како се живи.“ Отац Предраг је казао да није Божије око заспало, него да их је Господ призвао јер су били чисти за овај свијет који живи између добра и зла – два пола људског карактера: „Као сунце су били чисти, као анђели, зато молим породицу да стисне срце и буде поносна јер их данас пратимо као најбоље синове, а овдје смо у Зети, костурници соколова, која је покапана крвљу младића и дјевојака који су се вјековима борили за слободу и част.“ Подјсећајући на ријечи Господње: У чему те нађем у томе ћу ти судити, отац Предраг је казао да они нису били ни у каквом нечасном дјелу него су земаљски живот завршили са пјесмом на устима. Помолимо се да их Господ Бог још данас сретне са ријечима: Дођи добри слуго, на земљи си ми био вјеран, уђи у радост Господа свога! „Сви смо на овој земљи гости и путници, проживимо викенд вјечности кратко, али остају дијела. Остаће Нинин златни лик, Нинино срце и Нинина жртва, Јанина жртва… Нека њих двије измоле Господа да и Ратка, његово часно и честито тијело, његове руке намучене, поштене, људске који су сваки свој динар овдје на земљи зарадили часно, заједно са дивним и племенитим Кучем, Дарком Вујошевићем, ставимо у земљу да чекају трубе Судњега дана и други Христов Долазак.“ Парох подгорички захвалио се у име породице Кумбуровић, Дарку Вујошевићу који је био близу спасења, али је дао живот знајући за какву светињу га даје. Захвалио се свима који су са часном породицом Кумбуровић и Лутовац у болу и тузи, а њих замолио да буду јаки и пуни вјере као што су били Нина и Ана. Бог да им душу прости! Претходно је у Манастиру Светог Јована Владимира у селу Курило служена Света заупокојена литургија. Началствовао је парох подгорички протојереј Бранко Вујачић, уз саслужење зетских пароха јереја Младена Балаћа, Златка Васића, Блажа Петровића и ђакона Ивана Црногорчевића. Отац Бранко је у бесједи подсјетио на ријечи Светог апостола Павла: Нећу да тугујете као они који немају наде. „Сасвим је природно да тугујемо за нашим ближњима и вољенима када се од њих привремено растајемо овдје на земљи, али ми хришћани имамо велику наду. Јер, како каже Јеванђеље – као што умиремо сви у Адаму, у Христу ћемо васкрснути. Као што је кроз човјека ушао гријех и смрт, тако се кроз Богочовјека Христа објавио живот вјечни и царство Божије“, рекао је отац Бранко. Додао је да ћемо се сви ми призвани на живот вјечни кроз Христа васкрлога поново срести једнога дана са смрћу. „Али, ми смо они који вјерујемо у васкрсење, и који га исповиједамо. Јер је Христос, будући Бог, постао човјек, наш брат и вјечни сабрат, један од нас, и Он је првенац васкрсења. Он је побиједио смрт, а ми, Његова дјеца смо дјеца васкрсења и живота вјечнога“, подсјетио је он. Рекао је да су и страдали Ратко, Дарко, Јана и Нина, дјеца васкрсења и вјере у васкрслога Христа: „Они су несебично живјели за Христа, били су дио Тијела Његовога, удови Цркве Христове. Они су свој живот живјели са Христом и у Његовој Цркви непрестано о Христу мислили, Њему се предавали. Они су истинска дјеца васкрсења.“ Рекао је да је њихово страдање само умножило њихов мученички вијенац. „Сама породица Кумбуровић није имала лаган крст Христов. И њихов живот је био прожет мучеништвом. Тако, како им је Бог дао, живјели су са Христом. Али њихово страдање само је увјенчало њихово досадашње мучеништво. И Бог их је тим вијенцем обдарио“, нагласио је отац Бранко. Подсјетио је на Господње ријечи да нема веће љубави од оне да неко положи живот за ближњега. „Тако су, они једно за другим, у трен положили живот за ближњег свога и стали пред Христа васкрслога. Земља тугује, али се небо радује. Нека им се душа спаси, а спомен на земљи никад не угаси“, поручио је отац Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Предавање протонамесника Милорада Мировића, пароха новосадског и уредника Радија Беседе, "Земља постаде Небо, јер Бог постаде Човек", које је одржао у Кули. View full Странице
  3. ризница богословља

    Патријарх Иринеј у Боцвани: Радују се небо и земља!

    Његова Светост Патријарх српски г Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне Параскеве - Свете Петке, храм Светог Саве у Габорону, престоници Боцване. У надахнутој беседи, коју преноси Радио Слово љубве, Патријарх је поручио: -Данашњем дану радују се и небо и земља, сам Бог и угодници Његови, а посебно Свети Сава и српски просветитељи, јер се и у овом времену и простору подиже нови свети храм у коме се не скупљају само православни Срби него сви који припадају светој Цркви Православној. -ФОТОГАЛЕРИЈА- -Права историја српског народа, његовог живота и културе, почиње од тренутка када је постао члан Цркве Христове и ушао у свет културних хришћанских народа, што је и остао а надамо се да ће заувек опстати као такав. Наши преци су прво, у коме год крају света да су се затекли , градили цркве и манастире. Лепотом тих великих светиња не поносимо само ми, већ и други хришћански народи. Управо је Црква водила наш народ кроз читаву нашу историју, показивала пут нашега живота и живљења. Све вредносно и трајно у нашој историји дошло је преко Цркве и кроз Цркву, рекао је патријарх Иринеј. -Благодарећи Цркви ми смо опстали као народ, јер да је нисмо имали, изгубили бисмо се током пет векова ропства под Турцима и нестали са лица историје, подсетио је Патријарх и додао да се то односи и на новије периоде историје српског народа. Говорећи о обнови и подизању храмова у Србији и широм света, патријарх Иринеј је истакао_ -Србија се духовно подигла и нашла свој прави пут којим ће, надамо се и у будућности, ићи. Подсетивши на историјске сеобе и везаност српског народа за своју Цркву која га је и чувала, Патријарх је заблагодарио Богу што и у Габорону живе људи који су сачували своју веру, име, културу и језик, „да покажу свету ко смо, шта смо и какав смо ми народ“. -Овај свети храм остаће за свагда, за читаву будућност, као вредност за вечност и вечно памћење, подвукао је патријарх Иринеј и дубоко захвалио свима „који су се потрудили, одвојили од својих уста и потреба да помогну градњу овог храма“. -Ктитор цркве, г. Миливоје Николић са породицом, јесте успешан у свом послу, али није заробљен од тога, него је мало шире и више мислио и покренуо градњу ове цркве, рекао је Патријарх и подсетио на пример Светог краља Милутина напоменувши: -Ми смо људи привремени у овоме свету, али оно што учинимо за славу имена Божјег, за своју веру и за своју Цркву, остаје вечна вредност и вечно сећање. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прочитао је одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је на предлог Патријарха српског г. Иринеја, одликовао г. Миливоја Николића, ктитора храма Светог Саве у Габорону, високим признањем Српске Православне Цркве, орденом Светог краља Милутина за делатну љубав према светој Мајци Цркви нарочито показану његовим давањем материјалне помоћи приликом градње цркве Светог Саве у Габорону. Патријарашке грамате са иконом Господњом, односно иконом Пресвете Богородице, додељене су г. Радомиру Кнежевићу, г. Жики Коцићу, г. Ивици Пушкашу, г. Владимиру и гђи Ани Прибил и г. Миловану Пејовићу. Патријарашке Грамате додељене су и господи Рајку Луковићу, Дејану Луковићу, Веселину Поповићу, Ранку Ракочевићу, Влади Рубежићу, Давору Дураћу и Велимиру Радовићу. Свјатјејшем Патријарху Иринеју на Литругију су саслуживали Митрополит Габорона и Боцване Г. Генадије из Александријске Патријаршије, чланови делегације наше Цркве - Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. Литургијском и молитвеном слављу присуствовали су амбасадор Србије у Јужноафричкој Републици Њ.Е. г. Божин Николић и амбасадор Руске федерације у Боцвани Њ.Е. г. Виктор Сибилов, први саветник и конзул Амбасаде Србије у Преторији г. Саша Март, као и велики броја Срба који живе и раде у овом делу Африке. Извор: Српска Православна Црква
  4. Његова Светост Патријарх српски г Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне Параскеве - Свете Петке, храм Светог Саве у Габорону, престоници Боцване. У надахнутој беседи, коју преноси Радио Слово љубве, Патријарх је поручио: -Данашњем дану радују се и небо и земља, сам Бог и угодници Његови, а посебно Свети Сава и српски просветитељи, јер се и у овом времену и простору подиже нови свети храм у коме се не скупљају само православни Срби него сви који припадају светој Цркви Православној. -ФОТОГАЛЕРИЈА- -Права историја српског народа, његовог живота и културе, почиње од тренутка када је постао члан Цркве Христове и ушао у свет културних хришћанских народа, што је и остао а надамо се да ће заувек опстати као такав. Наши преци су прво, у коме год крају света да су се затекли , градили цркве и манастире. Лепотом тих великих светиња не поносимо само ми, већ и други хришћански народи. Управо је Црква водила наш народ кроз читаву нашу историју, показивала пут нашега живота и живљења. Све вредносно и трајно у нашој историји дошло је преко Цркве и кроз Цркву, рекао је патријарх Иринеј. -Благодарећи Цркви ми смо опстали као народ, јер да је нисмо имали, изгубили бисмо се током пет векова ропства под Турцима и нестали са лица историје, подсетио је Патријарх и додао да се то односи и на новије периоде историје српског народа. Говорећи о обнови и подизању храмова у Србији и широм света, патријарх Иринеј је истакао_ -Србија се духовно подигла и нашла свој прави пут којим ће, надамо се и у будућности, ићи. Подсетивши на историјске сеобе и везаност српског народа за своју Цркву која га је и чувала, Патријарх је заблагодарио Богу што и у Габорону живе људи који су сачували своју веру, име, културу и језик, „да покажу свету ко смо, шта смо и какав смо ми народ“. -Овај свети храм остаће за свагда, за читаву будућност, као вредност за вечност и вечно памћење, подвукао је патријарх Иринеј и дубоко захвалио свима „који су се потрудили, одвојили од својих уста и потреба да помогну градњу овог храма“. -Ктитор цркве, г. Миливоје Николић са породицом, јесте успешан у свом послу, али није заробљен од тога, него је мало шире и више мислио и покренуо градњу ове цркве, рекао је Патријарх и подсетио на пример Светог краља Милутина напоменувши: -Ми смо људи привремени у овоме свету, али оно што учинимо за славу имена Божјег, за своју веру и за своју Цркву, остаје вечна вредност и вечно сећање. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прочитао је одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је на предлог Патријарха српског г. Иринеја, одликовао г. Миливоја Николића, ктитора храма Светог Саве у Габорону, високим признањем Српске Православне Цркве, орденом Светог краља Милутина за делатну љубав према светој Мајци Цркви нарочито показану његовим давањем материјалне помоћи приликом градње цркве Светог Саве у Габорону. Патријарашке грамате са иконом Господњом, односно иконом Пресвете Богородице, додељене су г. Радомиру Кнежевићу, г. Жики Коцићу, г. Ивици Пушкашу, г. Владимиру и гђи Ани Прибил и г. Миловану Пејовићу. Патријарашке Грамате додељене су и господи Рајку Луковићу, Дејану Луковићу, Веселину Поповићу, Ранку Ракочевићу, Влади Рубежићу, Давору Дураћу и Велимиру Радовићу. Свјатјејшем Патријарху Иринеју на Литругију су саслуживали Митрополит Габорона и Боцване Г. Генадије из Александријске Патријаршије, чланови делегације наше Цркве - Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. Литургијском и молитвеном слављу присуствовали су амбасадор Србије у Јужноафричкој Републици Њ.Е. г. Божин Николић и амбасадор Руске федерације у Боцвани Њ.Е. г. Виктор Сибилов, први саветник и конзул Амбасаде Србије у Преторији г. Саша Март, као и велики броја Срба који живе и раде у овом делу Африке. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. ризница богословља

    Тијана Лекић: Догађај у коме се спајају небо и земља

    Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Више од два вијека, Сопоћанска црква је, страдавши у једном од многих ратова, остала да живи без крова. Самим Божијим промислом и чудом, сачуване су многе велелепне фреске у њој. Међу њима, издваја се величанствено Успење Мајке Божије. Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Драгана Милошевић

    Кад се Пива на небо селила – 1. дио (ВИДЕО)

    Поводом великог народног страдања у Пиви, које се догодило од 6 – 12. јуна 1943. године, Веселин Матовић је у продукцији Српске радио-телевизије из Подгорице снимио документарну емисију под насловом „Кад се Пива на небо селила“. Нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила је тих дана 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. У Гојковића долу изнад Плужина дан раније су затворили 46 мјештана у колибу и све их живе спалили. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква – копија срушене ловћенске цркве Светог Петра Цетињског посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна. У спомен на страдање Пивских мученика, који наша Црква такође свршава 7. јуна, данас објављујемо први дио Матовићеве емисије: http://mitropolija.com/2018/06/07/kad-se-piva-na-nebo-selila-1-dio-video/
  8. Поводом великог народног страдања у Пиви, које се догодило од 6 – 12. јуна 1943. године, Веселин Матовић је у продукцији Српске радио-телевизије из Подгорице снимио документарну емисију под насловом „Кад се Пива на небо селила“. Нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила је тих дана 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. У Гојковића долу изнад Плужина дан раније су затворили 46 мјештана у колибу и све их живе спалили. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква – копија срушене ловћенске цркве Светог Петра Цетињског посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна. У спомен на страдање Пивских мученика, који наша Црква такође свршава 7. јуна, данас објављујемо први дио Матовићеве емисије: http://mitropolija.com/2018/06/07/kad-se-piva-na-nebo-selila-1-dio-video/ View full Странице
  9. Италија и Грчка почеће НАТО ваздушне патроле над Црном Гором од 5. јуна. Пошто Црна Гора нема борбене авионе, савезнице ће јој помоћи да осигура ваздушни простор, саопштено је из НАТО-а. Из Брисела истичу да Црна Гора доприноси заједничкој сигурности Алијансе тако што шаље трупе у НАТО мисију за обуку у Авганистан и пружа финансијску подршку авганистанским снагама сигурности. „У знак савезничке солидарности, Италија и Грчка ће сада помоћи у заштити црногорског ваздушног простора. Италијански и грчки борбени авиони ће и даље бити базирани у својим матичним земљама и по потреби ће бити подизани“, објашњавају из НАТО-а. Ер-полисинг, како је наглашено из НАТО-а, није одговор на било коју специфичну претњу, већ је битна компонента коју НАТО пружа као сигурност својим члановима. „НАТО ер-полисинг авиони полећу као одговор на војне или цивилне авионе у невољи или због авиона који не поштују интернационалне регулације или приступају ваздушном простору НАТО савезница“, појашњено је. У Европи има још таквих НАТО патрола, додају из Алијансе. Небојша ПОПОВИЋ
  10. Your browser does not support the HTML5 audio tag.     Извор: Радио Слово љубве
  11. Игуман српске царске Лавре на Светој Гори Архимандрит Методије био је један од предавача на међународном Симпосиону о монаштву у октобру 2017. где је говорио о „Духовним основама општежитељног манастира, те смо питали о. Методија колико се данас ослањамо на наслеђе Св. Симеона и Саве у свакодневном духовном животу. Ако су „монаси и монахиње мерило зрелости народа” колико смо у том смислу сазрели од примања хришћанства до данас. Колико је савремени човек далеко од Неба и о посту као неопходном подвигу. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  12. Свечана академија поводом Дана Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране одржана је вечерас у Дому ваздухопловства у Земуну, у присуству изасланика председника Републике Србије Николе Селаковића, министра одбране Александра Вулина, министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зорана Ђорђевића, начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића, припадника Министарства одбране и Војске Србије, Града Београда, локалних самоуправа, верских заједница и бројних гостију. Изасланик председника Србије Никола Селаковић изјавио је да је обнова нашег Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране први и сигуран прави симптом обнове Војске Србије, обнове економије Србије и обнове Србије уопште. - Херојском одбраном 1999. године у НАТО агресији, РВ и ПВО тадашње Војске Југославије, чију традицију баштини данашња Војска Србије, постављене су међе које сведоче са једне стране херојство наших пилота и наших ракеташа и са друге стране значај Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране у савременом начину ратовања. Стога је јачање овог вида наше војске, који данас обележава 105 година постојања, од кључног значаја и за јачање Војске уопште и сигуран знак враћања наше војске на сцену овога дела Европе као најјаче, најреспектабилније војне силе која никоме не прети, која никога не угрожава, већ која брани врхунске вредности наше државе и нашег народа. То су наша слобода, наша сувереност, наша независност и наша војна неутралност као врхунска вредност политике Србије у регионалним и међународним оквирима, истакао је Селаковић. Према његовим речима, доласком Александра Вучића прво на место министра одбране, затим председника Владе а потом на место председника Републике Србије, стицали су се а онда су се и стекли услови да дође и до обнове наше војске. - Таква наша војска јесте гарант мира, стабилности, независности и неутралности Србије и српског народа. Само таква она заслужује пуно поштовање и са пуним правом представља једну од институција које имају највише поверење међу нашим грађанима и свим људима у Србији, рекао је Селаковић и у име председника Републике Србије честитао дан РВ и ПВО његовим припадницима и прву стопетогодишњицу постојања. Министар Вулин честитао је празник свим припадницима РВ и ПВО и захвалио им у име Министарства одбране и свих грађана Србије на храбрости, пожртвовању и верности Србији. - Само најсавременије и најмоћније земље имају и моћно ваздухопловство и противваздухопловну одбрану. Чак и неке земље које су далеко богатије од нас допуштају да њихово небо за новац чувају неке друге војске, али Србија никада неће допустити да њено небо ни за новац ни за политику чува било ко други. Зато имамо наше Ратно ваздухопловство и противваздухопловну одбрану. Ова година је била година обнове, година у којој се, могу да кажем, пропадање које је трајало све до 2012. године најзад зауставило и да смо почели да обнављамо нашу авијацију, баш као што ћемо наставити да обнављамо у идућој години и нашу авијацију, али и наше противваздухопловне снаге, рекао је министар Вулин. Он је истакао да је Србија земља која се поноси својим људима, Србија се поноси сваким својим војником а свакако се поноси и сваким припадником нашег ваздухопловства. - Године НАТО агресије, године ратова, пропадања су оставиле дубоке трагове и на овај вид. Коначно можемо да кажемо да идемо напред и коначно можемо да кажемо да техника али и људи све боље стоје у нашој војсци. Наша војска и сваки њен припадник осећају и веће поштовање своје земље, осећа колико је цењен, осећа да му се и материјални положај поправља, а наша техника постаје најмодернија и може да се носи са било којом другом земљом у окружењу. Врховни командант Војске Србије Александар Вучић био је јасан – хоћу јаку и задовољну војску. Наша војска је јака, а верујем да ће бити и задовољна и да ће сваким даном бити задовољнија. Србија је на своју војску поносна, закључио је министар одбране. Генерал Диковић одао је признање свим припадницима РВ и ПВО за све што су остварили у овој години, што су доказали да су достојни наследници славних предака који су се потврђивали у ослободилачким ратовима. - Достојни су следбеници и заштитници нашег ваздушног простора данас. Одајем признање што су својим радом и професионалним односом завредили да данас наш вид буде више уважен, више савремен. Захвалио бих свима који су одлучили и подржали опремање и развој у складу са нашим потребама и нашим захтевима и ова година, 105. година од оснивања, јесте прекретница у том смислу и надамо се да ће наше Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана у наредних неколико година бити моћно и јако. Поручио бих свим припадницима да још јаче, дисциплинованије и стрпљивије, како то рече Војвода Путник издавајући задатке нареднику Михајлу Петровићу давне 1912. године, извршавају све задатке, нагласио је генерал Диковић. Командант РВ и ПВО генерал-мајор Ранко Живак рекао је да тај вид данас пролази кроз важну фазу своје стабилизације и развоја која ће засигурно остати забележена златним словима у историји РВ и ПВО. - После више од две и по деценије стагнације, пропадања и борбе за опстанак стекли су се услови за наставак опремања вида савременијим борбеним системима, који ће уз делимичну модернизацију постојећих система, ефикаснији систем одржавања и целовит систем обуке одржати и унапредити наше способности за извршавање нашег примарног задатка, а то је контрола и заштита суверенитета ваздушног простора Србије. Желим да истакнем да је у овом тренутку небо изнад Србије безбедно и да РВ и ПВО улаже максималне напоре којим се обезбеђује контрола и заштита суверенитета ваздушног простора. Опремање новим и савременијим борбеним системима је усмерено искључиво на подизање способности за извршавање наведеног задатка, односно на спречавање угрожавања безбедности, из ваздушног простора, наших грађана, институција и објеката на територији Републике Србије, поручио је генерал Живак. Одлуком команданта РВиПВО, за дугогодишњу и успешну сарадњу додељена је Плакета РВиПВО Граду Београду. Плакета је уручена заменику градоначелника Београда Андреју Младеновићу. У вечерашњем културно-уметничком програму учествовали су Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, Хор „Краљица Марија“, глумци Небојша Дугалић и Момир Брадић и солисти Тања Андријић, Војислав Спасић и Никола Јевтић. Дан РВиПВО обележава се у знак сећања на 24. децембар 1912. године када је, на основу Одлуке српског Војног министарства и Главног Ђенералштаба, војвода Радомир Путник донео Решење о формирању Ваздухопловне команде са седиштем у Нишу. Дан РВ и ПВО обележен је данас и у Команди 250. ракетне бригаде за ПВД и 126. бригаде ВОЈИН у касарни „Бањица“ у присуству команданта РВ и ПВО генерал- мајора Ранка Живака, у 204. ваздухопловној бригади на аеродрому Батајница, којој је присуствовао заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, 98. ваздухопловној бригади у Краљеву у присуству пуковника Горана Милошевића, као и у јединицама у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу.
  13. Милан Ракић

    Милан Вукобратовић: МОРЕ И НЕБО

    Умро је сам, његовим стварима и успоменама из подморничарског и летачког живота изгубио се траг јер нико није био заинтересован да их сачува. Ово је прича о Милану Вукобратовићу, који је умро сам, његовим стварима и успоменама из подморничарског и летачког живота изгубио се траг јер нико није био заинтересован да их сачува. Он није историјски позната личност, већ човек који је живео свој живот у одређеном историјском периоду дајући му свој допринос кроз догађаје у којима је учествовао, заједно са људима које је познавао и са којима је радио. Милан Вукобратовић рођен је у Плочи-Грачац у Лици 19. октобра 1903. године од оца Спасоја и мајке Јеке, девојачко Тркуља. Према предању његови претци су се доселили у седамнаестом веку преко Хeрцеговине и Далмације, склањајући се од најезде Турака у Црној Гори. По Храбаку један његов предак, Иванко Вукобратовић био је барјактар Стојана Јанковића 1690. године и војевао је са њим против Турака по Равним Котарима. Са сигурношћу се може утврдити да је ово насеље постојало пре доласка Турака у Лику 1527. године, али под именом Новаковићи и Новаци. Простор данашње Плоче насељен је првим становницима српске националности у време Ферхад паше Соколовића (1575—1577) у оквиру интензивнијег насељавања села у Личком пољу, која је извршена у периоду 1690—1692. године. Према списку српско – православних парохија у Карловачком Ђенералату од 1700. године се каже да у српско – православној епархији Радуч, којој је припојена и Плоча, има 120 кућа, са два пароха. Исте године објављен је податак према ком село Плоча и Кик заједно имају 40 домова. Плочани су дали и свој допринос у Првом светском рату, као српски добровољци. Многи се и не вратише, а они који су се вратили, дођоше са Карађорђевим знамењем и ордењем. Уочи самог Другог свјетског рата Плоча је имала: школу, цркву, жандармеријску станицу, два парна млина, три дућана, гостиону, три шустерске радње, двије ковачке радње, пекарску радњу и попову кућу. По подацима Митрополије Карловачке од 1905. године, село Плоча, са селима Мала Плоча и Кик, имала је политичку (управну) општину у Ловинцу. Српских домова је било 390, а Срба православне вере било је 3.019. Уочи Другог светског рата Плоча је била велико српско-православно село, са око 285 домаћинстава и око 1.700 становника. Вукобратовићу су имали надимак Чочићи и славили су Ђурђевдан. Отац Спасоје 1905. године не успева да се исели у Америку јер је враћен по обављеном лекарском прегледу на коме је утврђено да има очну ману. По повратку одао се печалбарству по Европи. Миланов брат Лазо родио се 1909. године, у Другом светском рату бива заробљен и из заробљеништва се враћа 1945. године.Као капетан, пилот-ловац Ратног ваздухопловства и пробни пилот „Утве“ 1960. године гине у удесу приликом приказивања прототипа авиона за време Скопског сајма. Миланов отац решава се 1912. године на сеобу у Нову Градишку где проналази запослење као физички радник у електричној централи. Исте године Милан завршава своје осмогодишње школовање започето у Плочи. У Првом светском рату отац му није мобилисан, али се укључује у хуманитарни рад на збрињавању сиромашне српске деце у коме му и Милан помаже. Нова радост у кући, 1916. године рађа се сестра Анђа коју је животни пут много касније одвео до Чешке. Шпански грип 1917. године односи им мајку Јеку. Распад Аустро-Угарске монархије доноси учестале нападе, паљевине, пљачке и убијања у граду од стране „зеленог кадра“ што је натерало становништво на самоодбрану. По смиривању ратних прилика настала је велика беспослица и млађи свет у групама почео је да одлази за Србију, трбухом за крухом.Са једном таквом групом пошао је и Милан Вукобратовић, стигао у Београд где се запослио као физички радник на истовару шлепова на десној обали Саве, срећан да је пронашао посао. На Земунском кеју среће се са ратним лађама. „… 1919. година – Једне недеље на Земунском кеју по први пут угледах ратне лађе-мониторе нанизане и везане уз обалу реке. Зачуђен и задивљен нисам приметио да ми је пришао морнарички официр Марко Гргић, поручник фрегате из Врањица код Сплита…“ У разговору се информисао о Милану и предложио му да се добровољно пријави за морнара и службу у морнарици тадашње војске. Пун одушевљења прихватио је понуду и сутрадан су се нашли на уговореном састанку. „…Следећег јутра опростих се са друговима на шлепу и нађох се са поручником који ме одведе пред команданта брода „Соча“. Потписах приступницу, обукоше ме у униформу америчког пешака са оним овијачама око ногу, дадоше ми морнарску капу са репићима са натписом „Ратна морнарица“ и ето мене слатководног морнара на Дунаву. Убрзо ми отац посла потребна лична и школска документа, примих моју прву плату по уговору и отпоче моје изучавање морнарског живота. Речна флотила састојала се од пет монитора : „Саве“, „Драве“, „Мораве“, „Соче“ и „Вардара“ и малог патролног бродића. Неколико месеци био је уз нас и један савезнички брод „Lady Birth“ који нас је касније напустио и отпловио низ Дунав. „Соча“ на коју сам укрцан био је брод наоружан са два топа калибра 150 мм и шест митраљеза у покретним куполама, у оно време челична грдосија која је богами уливала респект посматрачу. Морнари већином добровољци од 16-18 година. Стари морнари Аустријанци и Чеси су се разишли…“ Милан 1920. године бива прекомандован у Команду морнарице где је примио дужност курира између Команде и Министарства војске и морнарице у Београду до 1921. године. За разлику од тадашњих модерних армија које су имале организоване оружане снаге у три вида, Југословенска војска делила се на Војску и Ратну морнарицу. Војску је чинила пешадија, артиљерија, коњица, инжињерија и ваздухопловство, и друге помоћне јединице. Имали су генералштабну, економску, техничку, санитетску, судску, свештеничку, ветеринарску и музичку струку, и специјалне јединице граничара и жандармерије.Те исте 1921. године изашао је конкурс за бродарску школу у Шибенику. Милан конкурише и опредељује се за радио-телеграфску струку. Примљен је на двогодишње школовање. Упоредо се уписао и похађао дописну школу Миљенка Видовића из Сарајева која је имала инзванредан тим професора. „…напорно сам радио по 8-10 сати дневно. Ретко сам користио оне изласке средом, суботом и недељом. Време је било драгоцено, али исплатило се ! 1923. године успешно заврших двогодишње моје стручно школовање, изађох са сведоџбом радиоте-леграфисте II класе и поднаредничким чином…“ Тек након Првог светског рата започело се са организовањем обавезног школовања подофицирског кадра у Подофицирским школама у новоствореној првој Југославији, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918.-1929. године, односно Краљевини Југославији 1929.-1941.године. Школовање подофицира рода пешадије организовано је у Скопљу 1919. године, Београду и Сарајеву 1919. године и у Загребу 1920. године где су деловале „Пешадијске подофицирске школе“. Постојале су две „Подофицирске артиљеријске школе“ 1919. године у Крагујевцу и Љубљани које су 1924. године обједињене и премештене у Ћуприју. Школовање стручних подофицира у ратној морна-рици започело је у „Подофицирској школи морнарице“ која је основана 1922. године при „Морнарској команди у Шибенику“. Трајало је две године, након чега су подофицири упућивани на специјализације у одговарајуће стручне школе и матична заповедништва. Школа се од 1924. године звала „Бродарска подофицирска школа“, а од 1932. године „Стручна подофицирска школа“. Од 1928. године школовање је продужено на три године, а полазници су након две године упућивани на специјализацију, артиљеријску, бродарску, дисциплинско-административну, интендантску, минерску, радио-телеграфску, санитетску, сигналну и торпедну. Школовање питомаца за морнаричко-техничке по-дофицире изводило се од 1921. године у „Стројарској школи морнарице“, од 1922. године „Стројарска и електротехничка школа морнарице“, од 1928. године „Машинска школа морнарице“ и до 1928. године трајало је две, а од тада три године. У тадашњој држави деловала је и „Поморско- ваздухопловна школа“ од 1924. до 1941. године, а школовање стручног летачког подофицирског кадра одвијало се у „Другој пилотској школи“ основаној 1921. године у Мостару која је 1937. године премештена у Краљево. У саставу „Команде ваздухопловних стручних школа“ у Петроварадину је 1926. године основана „Ваздухопловна подофицирска школа“ и пред Дуги светски рат премештена је у Сјетлину код Сарајева. Стручни подофицири за механичаре у летачким јединицама и ваздухопловним установама школовани су у „Ваздухопловној механичарској школи“, а од 1939. механичари су школовани у „Поморско-ваздухопловној школи. По завршеном двогодишњем школовању за Милана наступа период праксе, самосталног рада на свим бродовима Ратне морнарице, миноловцима и торпиљеркама.Копненим и острвским извидничким станицама на острвима Шипану и Угљану, на морнаричким, поштанским и транзитним станицама у Дубровнику и Крку, великим радиостаницама у Боки Которској, у Клинцима и Новом Саду. Радио-телеграфисте Вукобратовића, Станковића, Главина и Барина 1925. године шаљу у Берлин у „Телефункен“ и „Сименс“ на обуку за рад на најновијим типовима радиостаница које смо добили од Немачке на рачун репарације. Вративши се у земљу распоређује се у „ИЗКУ“, Извидничку команду Ратне морнарице у Шибенику на рад у тамошњој радиостаници и телеграфским линијама са извидничким станицама. „…Исте године одржано је прво такмичење у брзини примања „на слух“. Добио сам као први, 125 слова у минути прелазну значку „Златно сидро са сребрном стрелом“. Касније се нисам такмичио због заузетости. Завршио сам 1927.-1928. године вишу стручну школу и изашао са чином вође радио-телеграфске гране и дипломом радио-телеграфисте I класе и дозволом рада на свим бродовима у земљи и иностранству, дате уз сагласност Министарства војске и морнарице, Главног генералштаба, Мини-старства саобраћаја и Министарства пошта и телеграфа…“ Наведену дозволу добио је касније од Дирекције поморског саобраћаја у Сплиту 25. маја 1931. годи- не, Д.п.с. Број 11171, Ред.Број 101, а исту је верификовала Лучка Капетанија I. Реда из Дубровника у којој је положио заклетву. „… 1929. године прекомандован сам у Тиват на матични брод за подморнице „Хвар“. Ту сам похађао курс за подморничаре…“ Милан Вукобратовић ( 1903 – 2002 ) Од Дубровачке пловидбе 1927. године откупљен је један трговачки брод који је одмах упућен у Арсенал у Тивту где је преграђен у брод матицу за подморнице под новим именом „Хвар“. Био је изграђен 1896. године у Великој Британији, бродоградилишту „Sir Jas. Laing Sons, Ltd“, Sounderland, као теретни брод под именом „Umtali“. Касније је добио име „Солун“ и за матичну луку имао је Дубровник. Имао је депласман од 3600 тона и брзину од 12 чворова. Није био наоружан. „…преуређен за боравак и коначиште подморничара. Имао је просторије и кабине за становање, дневни боравак, кухиње, трпезарије, читаоницу, библиотеку и амбуланту. Могао је да прими око триста људи. Официри као командно особље становали су на копну. Посаде су имале своје ногометне клубове, оркестар, драмску секцију. Сећам се да смо пред херцегновском публиком давали две једночинке од Пеције Петровића „У навиљцима“ и „Ми смо род“, богами успешно. Имали смо трчање у рану зору кроз лепи тиватски парк и то по три пута седмично. „Хвар“ нам је био прави дом коме смо се радо након напорних вежби и пловидби враћали…“ Велики прогрес у конструкцији и производњи подморница остварен је неколико година пре избијања Првог светског рата 1914. године када је у употреби широм света било око 400 подморница које су пловиле у 16 земаља. Готово половина ових подморница биле су француске и британске, али су то биле махом мале обалске подморнице испод 300 тона. Са друге стране Немци су градили веће подморнице способне да оперишу далеко од својих база, потиска 550-850 тона. То ће им омогућити да први пут у историји овакав тип брода употребе у блокади про-тивникове обале. На почетку рата Велика Британија имала је 71 подморницу у употреби и још 31 у фази градње, а Немачка 33 у употреби и још 28 у изградњи. Почетком 20. века Аустро-Угарска је сама радила на конструкцији својих подморница. Тако је у Пули 2. јула 1907. године започела изградњу прве подморнице SM U-1 која је у флотну листу уписана четири године касније, 15. априла 1911. године. У рат Аустро-Угарска је ушла са 7 подморница. Марта 1915. године железничким композицијама у Пулу стижу делови малих обалских немачких подморница типа UB-1 и UC-2 која је служила за полагање мина. У пулском бродоградилишту су склапане и касније су кориштене за операције у Јадранском и Егејском мору, Дарданелима.У Јадранско море упловљавају и веће немачке подморнице које ће из Боке Которске деловати током читавог Првог светског рата у рејону Онтранта и даље према Средоземљу. Током рата Бока Которска постаће главна подморничка база на Јадрану. За време Првог светског рата подморница се показала први пут као изузетно ефикасно, како офанзивно, тако и дефанзивно оружје за вођење рата на мору и то ће утицати на многе државе да прошире постојећу или оснивају први пут нову флотилу подморница у својим ратим морнарицама. Међу тим земљама биће и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У новоформираној Краљевини СХС није се поклањала велика пажња развоју Ратне Морнарице. Усвојени концепт развоја оружаних снага није поклањао превелику пажњу значају морнарице из разлога што су људи из државног и војног врха заступали конзервативно становиште да војска треба да води рат претежно на копну, а не на мору. Није се журило са успостављањем школског система у коме би се школовао будући кадар неопходан за морнарицу. У служби Краљевске Ратне Морнарице између 1919. и 1920. године примљено је укупно 156 поморских официра, 70 подофицира и 111 подофицира осталих специјалистичких служби који су пре тога служили у морнаричким јединицама Аустро-Угарске. Средином двадесетих година стварају се предуслови за формирање озбиљних поморских снага са новоизграђеним модерним бродовима чија је улога према разматраним ратним плановима одбрана југословенске обале, али и средство за садејство са француским и британским снагама на Медитерану. Значајну улогу у односу државе према питању даљег развоја овог вида оружаних снага одиграла је организација „Јадранска стража“ која је окупљала све људе који су на било који начин могли допринети развоју поморске свести и традиције, обезбедити средства за финансирање обуке, школовања и набавке нових пловила и тако утицати на развој Ратне Морнарице. „Храбри“ и „Небојша“ у Newcastleu Пројекат за заштиту обале на Јадрану усвојен је 1925. године и то је била основа за планирање и изградњу нове флоте. На основу њега Главни генералштаб и Команда морнарице 1. маја 1925. године износи предлог за изградњу флоте који је пред посланицима Народне Скупштине образложио министар војни, генерал Душан Трифуновић у марту 1926. године. Изгласан је десетогодишњи зајам и одобрена буџетска средства износила су око 700 милиона динара или 2.536.000 фунти стерлинга, од чега је 458.000 фунти стерлинга било намењено за куповину две подморнице. Искусни подморнички официри Јанко Крсњави, Владимир Пфајфер, Мирослав Стурмбергер, Иван Улмански, Славомир Томић добијају задатак да формирају подморничарске јединице и оспособе људство које треба да прими прве бродове. Већ у јесен 1924. године на подморничарску обуку у вишу школу за торпедисте која се налазила у Тулону, Француској, шаљу се поручници Мирко Плајваз и Мартинец. Након завршетка школовања заменила их је друга група, а они су пребачени на курс подводне навигације у истој школи. То су била прва два подморничка официра које је произвела Југословенска Краљевска Морнарица. Крајем 1925. године стручну школу за подморничаре у Тулону завршила су још четири Југословенска официра. Након завршетка школовања сви су наставили практичну обуку пловећи неколико месеци на француским подморницама. Почетком 1926. године враћени су у Југославију. Од почетка је постојала дилема дали подморнице купити у Француској или Великој Британији. Наши официри који су имали прилику да детаљније проуче француске подморнице имали су замерке на квалитет њихових дизел мотора, али су дали свој глас за набавку француских подморница под условом да се у њих уграде немачки мотори. Пресудна је била одлука тадашњег министра финансија Милана Стојадиновића да се подморнице купе у Великој Британији образлажући то чињеницом да су они дали повољније услове кредитирања. Изабрана је подморница класе „L“. 1927. – наше подморнице у бродоградилишту „ Messrs Armstrong-Whitvorth“, Newcastle Поручник бојног брода Богослав Ерни формирао је комисију која је требала у Великој Британији да прати изградњу две подморнице и да редовно шаље извештаје о напретку. Окупљено је људство које је одмах послато са комисијом да се упозна са истим типом подморница у саставу Royal Navy, да се обуче и да преузму новоизграђене подморнице и да их довезу у отаџбину. Обе подморнице су припадале тада последњој генерацији типа „L“ са ознаком „L-52“ и уговор је закључен са бродоградилиштем „Messrs Armstrong-Whitwort“, Newcastle, за цену од 458.000 фунти стерлинга. Већ унапред одређена су имена подморница „Храбри“ и „Небојша“. „Хвар“, матични брод за подморнице и уз његов бок подморнице „Храбри“ и „Небојша“ – I. подморничка група , “ Смели” и „Осветник“ – II. подморничка група „Небојша“ је поринут 16. јула 1927. године, а неколико дана затим и „Храбри“ је поринут у море. Обе подморнице су након неколико пробних вожњи предате нашим посадама половином октобра 1927. године. Посаде су наставиле са пробним во-жњама и обуком до краја године заронивши неколико пута до дубине од 45 м. Почетком 1928. године брод „Хвар“ састао се са обе подморнице у Великој Британији и заједно крећу на историјско путовање, повратак у отаџбину. Приликом пловидбе на једној подморници дошло је до квара на погонској осовини па су се морали задржати на Гибралтару ради поправке. Коначно 8. априла 1928. године пред Боком Которском ушли су у југословенске територијалне воде где су били свечано дочекани. Обе подморнице биле су уписане у флотну листу Ратне Морнарице Краљевине Југославије актом Пов.М.Бр. 1192/0 од 15. марта 1928. године. Наручена су и 24 торпеда од 533 мм у Великој Британији која су истовремено испоручена. Подморница „Храбри“ носила је број 1, а „Небојша“ број 2. Њих две са бродом „Хвар“ чиниле су I. подморничку групу, а њен први заповедник био је Јанко Крсњави.Конструкција је била стандардна двотрупна, са унутрашњим трупом под притиском и спољашњим хидродинамичким трупом који је броду давао форму. Депласман је узносио 990/1182 тона, дужина 70.2 метра, ширина 7.1 метар, а газ је износио по стандардном депласману 4 метра. За површинску вожњу користила су се два дизел мотора фирме „Diesel-Vickers“ снаге по 895 киловата-1200 коњских снага, којима је брод развијао максималну брзину по површини од 15.6 чворова. Приликом роњења за погон су служила два електро-мотора укупне снаге 1194 киловата-1600 коњских снага којима је у зарону постизана максимална брзина од 10 чво-рова. Оперативна дубина роњења износила је 50 м, а максимално дозвољена 60 м. Подморница је имала аутономију од 5600 наутичких миља при економској брзини од 8 чворова на површини, односно 70 наутичких миља при брзини од 5 чворова под водом. Брзина зарањања била је око 60 секунди. Наоружање се састојало од 6 торпедних цеви калибра 533 мм са укупно 12 торпеда у борбеном комплету, два топа калибра 102 мм и једног противавионског митраљеза 12.7 мм. Унутрашњи део подморнице био је подељен на осам одсека. Почевши од прамца то су били : торпедни одсек, предњи подофицирски одсек, одсек за официре, одсек за радио-станицу и хидрофон, командна централа, машински одсек, електро-моторни одсек, крмени подофицирски одсек. У спољњем трупу налазили су се танкови горива, а посебно заштићени били су танкови са компримованим ваздухом на притиску од 180 бара, за пирење баластних танкова. Висина перископа била је 6 м. Подморница је имала укупно 3 независна перископа, уређај за везу под водом, радио-телеграфску опрему, хидрофон и пратећу опрему за подводну локацију. Посада је бројала 45 чланова. „…Реч, две о мојој сабљи. Питам ја вас шта ће једном подморничару сабља ? Пешаку да ! Коњанику да! Али подморничару ? Смешно ми је било увек кад сам се спремао за „излаз“ да пашем ту сабљу. Много пута за време крстарења наиђе и нека идила, млад човек жељан познанства, рецимо ја, таман да загрлим девојку сабља се испречи, ђаво да је носи! И док ја петљам око ње „ерос“ одлепрша. А за три године колико сам је опасивао, два пута сам је вадио из канија и то да је подмажем…“ Милан Вукобратовић Министарство финансија је у оквиру програма за опремање Ратне Морнарице одобрила нови кредит у износу од тадашњих 300 милиона динара, од којих је 100 милиона било намењено за набавку морнаричког наоружања, а преосталих 200 милиона усмерено је на куповину још две подморнице. Појединци из Ратне Морнарице отворено су се залагали за куповину француских подморница класе „Сирена“ са депласманом од 600/700 тона, брзином од 14/9.5 чворова, аутономијом у површинској вожњи 3500 наутичких миља при брзини од 10 чворова, односно при подводној вожњи 90 наутичких миља при брзини од 5 чворова. Била је наоружана са 7 торпедних цеви 550 мм, једним топом 100 мм и три противавионска митраљеза, а посада је бројала 40 људи. За француску ратну морнарицу између 1925.-1927. године изграђено је укупно 11 подморница овог типа. Наши официри на школовању у Тулону имали су прилике да се ближе упознају са тим типом подморнице. И поред тога расписан је међународни конкурс на коме је учествовало око 20 бродоградилишта из Француске, Велике Британије, Холандије, Шведске, Америке и једног бродоградилишта из Јапана. Након разматрања свих понуда избор је пао на бродоградилиште „Chantiers de la Loire“ , Nantes у Француској и поручене су две подморнице конструктора Simonot-a који је у то време био један од најзначајнијих француских конструктора подморница за потребе Француске, Летоније и Грчке. Обе подморнице плаћене су 160 милиона тадашњих динара. Унапред су им одређена имена „Смели“ и „Осветник“. „…наше две подморнице су се завршавале у бродоградилишту у Нанту на Лоари. Случајно или намерно подморнице су грађене у граду где је рођен чувени писац „20.000 миља под морем“ Жил Верн ? Верујем намерно ! Јер Французи су познати по по-штивању и вољењу својих умова. Подигнут му је леп споменик у централном градском парку… …Нас 16 старешина својих струка послани смо да се упознамо и преузмемо подморнице. Када су се сви радови завршили стиже из Југославије у то време помоћни брод „Ситница“ са члановима комисије за пријем подморница и повратак посада. Ја сам са млађим колегом из Словеније Стерлеом распоређен на „Осветника“, а колега Цецић из Латова на „Смелог“…“ Брод „Ситница Помоћни брод „Ситница“ изграђен је 1891. године у Немачкој у граду Elbingu, под именом „Nayade“. Имао је стандардни депласман од 370 тона, брзину од 9 чворова, наоружан са два топа 47 мм и 2 противавионска митраљеза. Био водоносац и по доласку из Француске преуређен је у матични брод за подморнице иако се још водио и као школски брод. Ове подморнице имале су потисак од 630/809 тона дужина је износила 66.7 м , ширина 5.4 м, а при пуном депласману газиле су до 4.2 м. За погон су имале два дизел мотора фирме M.A.N. Укупна снага дизела била је 2 х 552 киловата по 740 коњских снага. За подводну вожњу користила су се два електро-мотора укупне излазне снаге од 821 киловата-1100 коњских снага. Електро-мотори су се напајали из 90 тона тешког батеријског модула који се састојао од укупно 140 акумулатора фирме A.K.L. „Tjudor“. На површини максимална брзина коју су могле развити износила је 14.3 чворова, а под водом 9.4 чворова. Аутономија на површини је износила 7800 наути-чких миља при брзини од 8 чворова, односно 90 наутичких миља при брзини од 4.5 чворова под водом. Брзина зарањања била је 50 секунди. Наоружање се састојало од 6 торпедних цеви – 4 прамчане и две крмене калибра 550 мм, а борбени комплет био је 8 торпеда – 6 у цевима и 2 резервна у прамачној торпедној секцији. На палуби се налазио топ калибра 100 мм фирме „Шкода“. Конструкција је била класична двотрупна. Унутрашњи труп под притиском био је подељен на икупно 6 одсека. На прамцу се налазила прамчана торпедна просторија са 4 торпедне цеви и још 2 резервна торпеда на полицама. Иза њега налазила се прамчана заједничка просторија за смештај 15 људи уз коју су били и резервоари са компримованим ваздухом за пирење баластних танкова. Следећи одсек био је подељен на два по вертикали – у доњем делу били су смештени акумулатори и мунициона комора за палубни топ, а изнад магацина смештена је остава за намирнице, резервоар пијаће воде, подофицирски салон и електрична кухиња. У централној секцији биле су две кабине за официре, кабина команданта и мали салон, бродски оперативни центар са радио-телеграфском кабином и кабином ПЕЛ-исте,управљачки пултови. Ентеријер просторија за официре био је прилично луксузно уређен, а као материјал су кориштена храстовина и аказу. Изнад БО -а у основи торња налазио се командни мост са два перископа и уређајима за преношење команди. У продужетку према крми налазио се машински одсек са дизел-моторима и резервоари за гориво. У петом одсеку били су електромотори, а у шестом-крменом била је заједничка просторија за боравак 14 људи у коју је уклопљен на самом крају и торпедни део са две крмене торпедне цеви. Ту су били и резервни резервоари са кисеоником запремине 125 литара на 150 бара. На мосту подморнице налазиле су се две радио-антене, резервни чамац, један апарат за рониоца, уређаји за подизање перископа, завршетак издувне гране дизел-мотора. „Осветник“ „…Биле су опремљене са подводним гониометрима за одређивање смера долазећих шумова које су производиле елисе бродова на морској површини. Шест микрофона на предњем делу брода у централној оси регистровале би шумове и помоћу електро-магнетског уређаја у њима претварали их у електричне импулсе који су се одражавали у слушалицама радио-телеграфисте који би помоћу окретног кондезатора установљавао под којим углом долазе у односу на подморницу. За међусобну везу испод водене линије са обе стране брода инсталиране су мембране које су радиле на обрнутом принципу од микрофона. Притиском тастера у радио-кабини мембране су осцилирале и електромагнетске осцилације претварале у звучне које су даље преношене кроз воду. Имале су још једну новину. Антена осим редовне вањске која је била разапета међу јарболима код надморске вожње, била је чврсто изолирана у гуменом овоју и омогућавала је примопредају електромагнетских таласа и испод површине до 10 м дубине, наравно на краћа одстојања. „СФР“ радиостанице, последња реч технике, изванредно су функционисале…“ “Смели” „Смели је поринут на дан 1. децембра 1928. године, а „Осветник“ 14. фебруара 1929. године. Током пролећа и лета обе подморнице провеле су време изводећи пробне вожње најпре површинске по Лоари, а потом су изашле на отворено море и пред Sent Nazerom и Brestom извеле успешно и прва роњења. У пробним роњењима учествовале су мешовите француско-југословенске посаде, а наши подморничари су се постепено упознавали са новим бродовима. Крајем августа 1929. године испловиле су из Nanta и кренули пут Tulona, а потом су се упутиле у Sen Tropez где је требало да преузму нова торпеда где их је дочекао поручник бојног брода Јоспи Ахлин, који је надгледао проузводњу торпеда за наше подморнице-укупно 24 комада 550 мм. Коначно 16. новембра 1929. године на пригодној свечаности у Тулону приликом свечане смотре југословенских посада на обе подморнице дигнута је застава Краљевине Југославије. „…Дође дан опроштаја од гостољубивих грађана, стависмо моторе у погон, поређасмо се на палубамаи уз громогласно „Ура !!!“ одпловисмо низ Лоару пут мора, узесмо курс ка Брехту-ратној луци на Ламаншу. Ту завршисмо све : радове, пробне вожње, роњење и отпловисмо према Тулону, другој ратној луци где завршисмо радове на електромоторима. У Тулону је извршена и комисијска примопредаја уз лепу свечаност. Ја сам добио као поклон малу отпремну станицу, као неку играчку, а тако и колега Цецић са „Смелога“. Кренусмо дуж француске ривијере. У јеку туризма посетили смо Сен Тропез, Сен Рафаел и нека мања места ради пропагирања наше заставе и флотиле. Напокон, у рану јесен отпловисмо кроз Бискајски залив, Гибралтар, Средоземље, Отранто у Боку Которску … … од Сицилије до на улаз у Боку пратио нас је огроман морски пас. Многи и многи метак испаљен на њега није му нашкодио. Све што је из бродске кухиње избацивано нашло је места у његовој утроби, верујем чак и лим од конзерви. Проценили смо га на 4 м дужине. Пред улазом у Боку напустио нас је. Посаду је сачињавало 35 чланова : поред команданта Миодрага Томића-капетана корвете, два навигацијска официра, једног машинског инжењера, једног електроинжењера, четири виша подофицира, 24 наредника и поднаредника и два морнара за опште послове. Однос међу посадом био је одличан, толеранција и хармонија. Било нас је разних националности, али то се није примећивало. За три године моје службе на „Осветнику“ ни један једини спор међу нама није избио…“ Подморнице „Смели“ и „Осветник“ уписане су у флотну листу Југословенске Краљевске Морнарице актом Пов. М. Бр.5633/7 на дан 28. новенбра 1929. године. У пратњи једне француске ескадре упутиле су се према Југославији и на дан 4. децембра 1929. године први пут су упловиле у домаће воде, а у Боки је приређена велика свечаност поводом њихо-вог упловљавања. Одмах им је придружен матични брод „Ситница“ и тако је формирана II. подморничка група. Први командант подморнице „Смели“ био је капетан корвете Иван Улмански, а убрзо га је заменио Владимир Пфајфер. Командант подморнице „Осветник“ био је капетан корвете Славомир Томић. Стратегијским плановима поред одбране југословенске обале подморницама је био предвиђен и задатак садејства са Французима и Британцима на Средоземљу. Све четири подморнице су поред основних задатака извођења борбене обуке редовни задаци били и излети по Медитерану, крстарење и посета бројним лукама у пријатељским земљама. Прво такво крстарење већих размера предузето је 1929. године када је ескадра Југословенске Краљевске Морнарице коју су чиниле крстарица „Далмација“, матични брод „Хвар“, подморнице „Небојша“ и „Храбри“ и шест торпиљерки типа „Т“ под командом вицеадмирала Прице обишле Малту, Крф и Бизерту. Крстарица „Далмација“ је саграђена у АГ Wесеру у Бремену као лака крстарица СМС „Ниобе“ и поринута у воду 18.07.1899 године. Друга од 10 јединица класе Газелле, прве и најбројније класе правих лаких крстарица које је Немачка изградила. Тада су уз војне почасти положили венце у Плаву гробницу. Редовна активност била је и увежбавање садејства са површинским јединицама. На једној таквој вежби 16. маја 1930. године подморница „Небојша“, возећи се на перископској дубини, сударила са паробродом „Прачат“ негде између Боке и Дубровника. Том приликом предњи топ од 102 мм у торњу је оштећен па је подморница упућена у Тиват на поправке. Малта – „Далмација“ „Хвар“ „Небојша“ „Храбри Исте године „Храбри“, „Небојша“ и „Ситница“ су се опет упутиле у Медитеран и посетиле су Александрију и Бејррут. Том приликом приређен им је свечани дочек, а на челу делегације која је то организовала био је тадашњи амбасадор Краљевине Југославије у Египту, велики песник Јован Дучић. Прича се да је Дучић организовао велики пријем и вечеру за официре и посаду после чега су осванули у најеминентнијем локалу у Александрији. Године 1933. „Небојша“ и „Осветник“ опет су биле у водама јужног Средоземља, а 4. октобра 1934. године још једном. Овога пута „Храбри“ и „Смели“ кренули су на ново крстарење при чему су пристајали на Сицилији, да би касније продужили у Бизерту у коју је „Смели“ упловио док је „Храбри“ остао на пучини. За време док су биле на крстарењу састав је депешом обавештен да је у Марсеју убијен краљ Александар и наложено им је да се одмах врате у земљу. „Београд“ – Малта У Тиват су обе упловиле 13. октобра. Са крстарењима се наставило и у следећим годинама. Августа 1935. године „Храбри“ и „Осветник“ су опет посетили Малту, а следеће године биле су на Крфу. Године 1937. из Велике Британије у Тиват је дошла техничка инспекција која је требала да процени у каквом су стању подморнице и како се одржавају. Констатовано је да су „Храбри“ и „Небојша“ у задовољавајућем стању док француске подморнице захтевајучешће ремонте. Исте године, тада нови и модерни брод матица за хидроавионе „Змај“ у пратњи подморнице „Храбри“ и „Смели“ посетили су Крит, Пиреј и у повратку Крф где су полагали венце у Плаву гробницу што је устаљено 1921. године када је први пут један састав Југословенске Краљевске Морнарице пристајао на Крф. Том приликом је у успомену страдалника подигнут камени крст који и дан данас тамо стоји и на коме пише „ Бесмртним херојима, Краљевска Морнарица“. Ово крстарење из 1937. године је било последње које је предузето у Медитерану. Године 1938. Команда Ратне Морнарице донела је одлуку да посаде интезивно вежбају у домаћим водама и да ће се одржавању подморница и обуци посада и даље поклањати велика пажња. „…Најрадоснији дани били су када смо се кретали дуж наше обале и посећивали све веће градове и луке. Колико за нас, толико и за грађане то је била нека врста свечаности и пропагирања наше младе морнарице. Године 1930. „Осветнику“ је Макарска даровала лепо извезену заставу…“ 1930. Макарска – “Осветник” и “Смели” „… Збогом цигарето ! – прича из морнарског живота. Дивно јесење јутро, морнари у гаћицама перу палубу „Осветника“. Запалих цигарету и шеткам по-мало. Одједном ме обузе страшан кашаљ. Груди да ми попуцају ! Једва дођох до даха. Повадих из џе-пова сав прибор, филигранску кутију за цигарете, муштиклу од ћилибара, кутије за шибице и све то бацим у море. Један морнар скочи у море и похвата све предмете у прозирној морској води. – Ево, ово је Ваше господин-вода. – Не !-одговорих. Било је моје,а сад је твоје пријатељу и задржи то и да Бог да никада не запушио ! Да ли је запушио, не знам, али да ја нисам од тада запушио, то знам…“ „…Иако ми је морнарски живот пружао многе радости као младом човеку који се за њега определио у мени су се временом пошеле ројити неке мисли. То ипак није оно право што би ме требало задовољити. Почео сам да размишљам о неком ширем хоризонту. Некако ми је почео сметати тај скучени простор са много људи. Како сам радио под уговором, а дан продужавања се приближавао, након дугог размишљања реших се да га не продужим. Крајем априла позову ме у штаб флотиле. Упиташе ме за разлог неподношења захтева за нови уговор. Шта да им одговорим ? Ја шутим ! Не подносим зато што сам одлучио да пређем у грађанство, одговорих. Па јесте ли ви свесни да рушите лепу каријеру. Решили смо да вам саопштимо како би се ове јесени спремили за испит стручног потпоручника. Преспавајте то ви па ми се јавите сутра, рече ми командант флотиле капетан бојног брода Јанко Кршњави. Каква ноћ ! Какво спавање ! Ако се одлучим да останем, каква ме чека будућност стручног официра ? Командир неке извидничке станице, наставник у некој школи, шеф неког одељења у неком надлештву или не дај Боже, шеф неког магацина ! Зар да напустим овај красан позив радио-телеграфисте ? Зар да се одрекнем дивног Морзеовог кључа, тастераи слушалица који су ми омогућавали контакт са етером испуњеним симфонијама звукова многобро-јних радио станица ? Сутрадан изађох пред команданта и понових одлуку да одлазим ! Штета и за вас и за нас-рече командант- јер губимо доброг морнара и стручњака. Но ипак ћу вам помоћи. Идите у Загреб, потражите господина Бањца, директора „Јадранске пловидбе“. Чуо сам да требају једног радиотелеграфисту за „Краљицу Марију“, туристички брод који плови по Медитерану. Пружи ми руку и зажели срећу…“ Тако је Милан Вукобратовић решио да за собом остави све бродове и подморнице. Наставиће се... Синиша МИЈАТОВИЋ
×