Search the Community

Беседа Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, изговорена на Аранђеловдан 2009. лета Господњег, на литургијском сабрању у београдском Саборном храму Светог архангела Михаила. ... Господ је сакрио од мудрих и разумних, а открио безазленима, открио дјеци. То су ријечи, драга браћо и сестре, из Светог Јеванђеља у којима ми сазнајемо да су многе тајне које су сакривене онима који су мудри, који су разумни, или који мисле да су мудри. Оно што је њима сакрио, открио је онима који су невинога, чистога и безазленога срца. Многе су тајне сакривене од људског ума, људског разума, а једна од тих тајни која је сакривена од разумних људи јесте управо тајна наше небеске браће, Светих Архангела и Ангела, Херувима, Серафима, Господстава, Власти и осталих небеских чинова. Наше небеске браће створене руком Божијом, што је већ објашњено на првим страницама Откривења, када се говори како је Бог створио Небо и земљу. Под Небом богомудри људи су управо подразумијевали небеску, ангелску војску, небеску нашу браћу, који потврђују да човјек није сам у васиони као разумно биће. Бог је испунио своју творевину безбројним чудесима и уградио у своју творевину небеске тајне. Једна од најсветијих тајни управо јесте постојање наше небеске браће. И, с друге стране, наш живот се прожима са животом свеукупне творевине Божије, и кроз то постоји прожимање између земаљске и небеске браће, између ангелске војске и људи који су на земљи. Свеукупно предање свето, живо предање то посвједочује. Безбројни су свједоци те велике и свете истине да је наш живот сједињен са животом Архангела Михаила, да небеске силе уграђују себе силом Божијом и Божијим благословом, у творевину, нарочито у људску историју и у људски живот. /.../ Девет је ангелских и архангелских чинова који се помињу, у предању, Божијем Откривењу, који учествују у историји свијета својим дејством и својим присуством. Посебно мјесто међу њима заузима Св. Архангел Михаило, па Св. Архангел Гаврило. Михаило, који је вјерност Божија и доброта Божија, што значи његово име. Гаврило, који је сила и крепост Божија. Гаврило, који се толико пута, и у Старом и у Новом Завјету јављао као благовјесник тајни Божијих. То је онај Гаврило који се јавио и Пресвјетој Дјеви и објавио јој радосну вијест, а преко Ње и свима нама о рођењу Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, другог лица Пресвете Тројице. Међу њима се помиње и Рафаило. Рафаило који значи: исцјељење Божије. И друга дивна имена, као што је име Ангела и Архангела Урила, који значи: огањ Божији. Други значи: узвишење Божије, прослављање имена Божијег. И тако редом, сваки од њих је свједок, носилац Божијих тајни. А сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављају Оца и Сина и Духа Светога. Јер, и то је посвједочено, да када је Сатанаил, Луцифер отпао, када се одрекао Бога, а Господ нам то свједочи како га је видио, Сатанаил је као муња пао са неба. Његовим доласком је он поражен, понижен, када је он посумњао у Бога у својој гордости, онда је Архангел Михаило рекао: "Стојмо добро, стојмо са страхом!" – и тиме је призвао све остале небеске силе архангелске да стану са Божијим страхом и да запјевају ову пјесму коју ми пјевамо непрекидно на Светој Литургији: "Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја" – "Свет, свет, свет је Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе Његове!" Ангелска пјесма, која постаје и наша пјесма. Пјесма коју поју небеске силе око престола Божијег, неизрецивог и неисказивог, а онда и ми овдје на земљи, њихова браћа, на њихов начин, њих изображавајући, и ми такође појему ту пјесму, тако да одјекује иста пјесма и славословље Богу и на небу и на земљи. Управо ћемо сада, на Светој Литургији, изговарати оне ријечи које то потврђују: "Иже Херувими тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују пјесан припјевајушче" – ми који Херувиме тајно изображавамо и животворну Тројицу прослављамо, сада одбацимо сваку земаљску бригу да би примили, на архангелски и ангелски начин, Господа Христа и да би ми, на ангелски начин, прославили Господа на небу овом дивном пјесмом и свједочанством да је Бог Отац и Син и Дух Свети. Зато и пјевамо три пута: "Свет, свет, свет..." Пјевају ангели и пјевамо и ми заједно са ангелима, њих изображавајући и на тај начин исказујући и своју вјерност живоме Господу, своје јединство и заједништво са нашом небеском браћом. По вјерним предањима, сваки народ има свог Архангела који управља његовим животом. А исто тако, и сваки човјек на земљи, особито онај који је крштен, има ангела чувара који га прати и који га подстиче и управља путем који води у живот вјечни. И ако су небеске силе испунила славословља имена Божијег, онда и ми који смо овдје, њихова браћа на земљи, призвани смо да непрекидно Бога славословимо. Ако је њих Господ испунио огњем Својим, небеским, вјечним, непролазним, и свјетлошћу, онда смо призвани да будемо носиоци истога огња небескога и те силе божанске. Није ли Господ рекао, када је са малом дјецом био, "то је са Бога и са неба"? О, када би се хтјело да се тај огањ распламса! Огањ Васкрсења Христовог, Свјетлост Његовог Преображења, Свјетлост лица Његовог, која обасјава сваког човјека који долази на овај свијет. Тај огањ, на коме се грију наша небеска браћа, којим се ми просвјећујемо и освећујемо, којим су се просвјећивали и освећивали сви свети пророци и апостоли, свети Божији угодници и носиоци силе Божије. Том свјетлошћу и огњем небеским се хранио и њиме се освећивао и анђео наше Цркве Светосавске, блаженог спомена наш Патријарх Павле. Сав свој живот је усмјерио у том правцу, од дјетињства свог непрекидно чезнући да буде смјерни носилац тога огња Божијега. Па, и сами сте свједоци, не само док је био са нама тјелесно и док је свједочио Господа и проповједао Јеванђеље Његово, него и на његовом самртном одру, како је дивно његов лик сијао, испуњен небеским миром, небеском добротом. /.../ Каже се за једног древног пустињака да се непрекидно молио Богу да га не прослави међу људима. А Господ му подари тај огањ, ту свјетлост, тако да је лице његово засијало и било узвишеније од свјетлости сунца. Исто тако, и наш анђео наше Цркве Светосавске /.../ није тражио земаљску славу, славу од људи, него се уклањао, живјећи тихо и скромно и безазлено. И, ево, Господ није услишио његове молитве да га не прослави, него га је прославио и народ Божији који се сабрао, њих стотине хиљада да га испрати и био свједок како је Господ прославио тог Свог угодника, тог ангела Цркве наше, који је изображавао својим животом ангелске силе и хранио се Хљебом Живота. Нека би Господ и његовим молитвама, и молитвама свих Светих, молитвама светих Архангела и Ангела и свих небеских сила, и нама подарио тога огња ангелскога, небескога, и нека би нас учинио вјесницима Своје Славе у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поријекло и историја славе Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима. Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом". Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан. Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде. Шта су обиљежја славе? Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако. Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења. Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви. Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију. Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА. Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви. Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем. На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи). Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо". Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство. Шта се доноси за славу? Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија"). Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама. Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни". Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота. "Чији је обичај старији?"/"исправнији"? Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја". Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају". Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.) Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд). Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом. Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога. То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања. Славити посебно или са оцем? Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?" Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави. Мрсна или посна слава? Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране. Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије. Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону. Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше. Протопрезвитер-ставрофор проф. др. Дарко Ђого Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

На Малу Госпојину, 21. септембра 2019. године, у манастиру Раковици светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, док су саслуживали су протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки (Епархија зворничко-тузланска), протојереј Милан Шаренац, ђакони Александар Аздејковић и Адријан Чунчук из Владивостока; у олтару су се молили протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић и протођакон Радомир Ракић. Игуманија мати Евгенија са сестринством за певницом узносила је пјенијем молитве Господу док су се верни усрдно молили. Торжественом сабрању присуствовали су и песници, учесници Деветог Међународног сабора духовне поезије. Празничну проповед је произнео прота Миладин Вуковић, старешина цркве Пресвете Тројице у Теслићу. После Литургије одслужен је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу и руском патријарху Алексеју. Свечано отварање Деветог међународног сабора духовне поезије По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, уз подршку и помоћ Удружења књижевника Србије и Српске академије наука и уметности наше Цркве, Књижевно друштво Раковица је и ове године највећи допринос дало у организацији Деветог међународног сабора духовне поезије. Помоћ је посебно пружио манастир Светог архангела Михаила у Раковици, а придружили су се у организацији и Градска општина Раковица и Центар за културу и образовање Раковица. „Ако је поезија богослужбени језик благословеног Царства, и ако су Библија и Литургија највећи небески дарови, онда је овај Сабор духовне поезије који се одржава из године у годину у манастиру у Раковици, на дан Пресвете Богородице, небеске покровитељке песника и поезије, и баш због те чињенице, тај и такав дан је поезија по себи уденут у непролазне календаре вечног битисања, уједно је уоквирен и овом непоновивом у увек оригиналној трансмисији религијских садржаја...“ - казује нам књижевник Веселин Мишић. На свечаном отварању је гостовао песник Међународних сусрета писаца, које организује Удружење књижевника Србије, руски писац Сергеј Главјук, као и наши песници Радомир Андрић и Нина Симић, док су Јања Поповић Тодоровић, Петар Жебељан, Ранко Ђиновић. Модератор програма је био књижевник Душко Новковић. У програму је учествовао хор цркве Светог Георгија на Бановом брду. Сусрети су отворени у 11 часова, а током дана, сем песничких стихова, говорило се и на тему осам векова самосталности Српске Православне Цркве и десете годишњице блаженог престављења патријарха Павла, на округлом столу у поподневном делу. Учесници округлог стола су били протојереји-ставрофори др Радомир Поповић, др Александар Средојевић, протођакон Радомир Ракић, др Миомир Милинковић и др Јован Јањић. Саборовање су завршили песници који су својим стиховима нашли место у Венцу изабраних Зборника Деветог међународног сабора духовне поезије. Из слова г. Живорада Ајдачића, председника Културно-просветне заједнице Србије, бележимо да Сабор лагано, али сигурно, разиграва искру духовности и радости Београда и да су песници у чијој души се разгорела ватра духовности успели да потврде да је реч спона међу људима, али је и спона са Богом. На свечаном отварању сабора госте су поздравили и духовник манастира Раковице прота Игњат Товаровић и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу саЦрквама и верским заједницама. Неколико стотина људи могло је да чује на овим небеским ливадама под ведрим небом небеске дарове стихотвораца. Како је могуће неколико стотина? Ту су се нашли они са литургијског сабрања и после литургијског сабрања, они који су дошли у манастир на молитву, да се поклоне српским патријарсима, на свадбу, по воду... и сви они дођоше и прођоше у време трајања Сабора песника, те је свако од њих чуо неке стихове у славу Господњу. Може се рећи да су песници на уздарје свима казивали: ово је Ваша песма, ово је Молитва за човека, овде је Разговор са Богом и овде се отварају Очи духовне ... Певамо Успеће Светога Саве и славимо осам векова самосталности Српске Православне Цркве. На необичан начин овај јубилеј наше Свете Цркве прославили су песници са народом у манастиру Раковици. Награђени и похваљени песници Стручни жири у саставу: Петар Жебељан, Душко М. Петровић и Немања Калем, извршио је избор песама, па је тако првонаграђена песма Зеница ока мога гнездо је твоје Милована Илића из Баточине, другонаграђена песма је Идемо даље, Милоша Милићевића из Добоја и трећенаграђена песма Пресвета Мајка, аутора Божидара Пешева из Београда. Похваљене су песме аутора из Београда: Где је почетак и крај - Горана Витића, Сопоћани - Миомира Милинковића, Бесмртност - Душана Плавшића; Воздизање оца Тадеја - Слађане Поповић Манџукић из Скорице, Улазак у цркву - Радоја Радосављевића из Обреновца, Фрескопис - Витомира Стевановића из Добоја, Награђене и похваљене песме, као и Песнички венац од 99 изабраних песама, и песници гости Сабора: Миљурко Вукадиновић, Ранко Ђиновић, Петар Жебељан, Јеремија Лазаревић, Јања Поповић Тодоровић и Весна Радовић из Београда, Гордана Ђилас из Новог Сада, Ранко Рисојевић из Бања Луке и Срећко Симић из Врбовца (Косово и Метохија) нашли су своје место у врхунски урађеном зборнику Девети међународни сабор духовне поезије. За вишегодишњи рад и изузетан допринос у медијској афирмацији Сабора пригодним одликовањем награђена је књижевница Зорица Зец, сарадник Информативне службе Српске Православне Цркве и Радија Слово љубве. Преглед учесника у Зборнику песама На конкурсу духовног песничког стваралаштва учествовало је 323 песника са исто толико песама. Као и претходних година, песници су своју инспирацију проналазили у светињама Српске Цркве - Хиландару, Грачаници, Високим Дечанима Витовници, или у светитељским ликовима - Светом Сави и Симеону Немањи, Светом Василију Острошком... блаженопочившем патријарху Павлу... Преглед заступљености аутора у Сабору према месту становања: Из иностранства учествовало је 23 песника из 8 земаља: Енглеска (1), Италија (1), Немачка (1), Република Српска (10), Француска(1), Хрватска (1) и Црна Гора (6). Из Србије у Зборнику је заступљено: 74 песника из 30 градова, односно места, и то: Баточина (1), Београд (24), Бечеј (1), Врање (1), Врбас (1), Гојна Гора (2), Зајечар (1), Земун (1), Јагодина (1), Кикинда (1), Косовска Митровица (1), Крушевац (3), Крагујевац (2), Краљево (1), Лесковац (2), Ниш (2), Нови Сад (2), Прањани (1), Параћин (1), Петроварадин (1), Петровац на Млави (1), Ражањ - Скорица (1), Руменка (1), Сврљиг (1), Смедерево (1), Смедеревска Паланка (1), Суботица (1), Чачак (2), Темерин (1) и Футог (1). По благослову Епископа шумадијског Јована, књижевну јавност и вернике обрадовала је књига изабраних и награђених песама о којима је, после прегледаних радова на анонимном конкурсу, одлучио жири у саставу: Петар Жебељан, председник, и чланови Душко М. Петровић и Немања Калем. Издавачи су Центар за културу и образовање Раковица Књижевно друштво Раковица, а за издаваче потписују гђа Маријана Бутулија и г. Братислав Магдић. Приређивач и главни и одговорни уредник је Никола Рајаковић, председник Књижевног друштва Раковица, уредник је гђа Аница Перић, а технички уредник Дејан Зељковић Поповић. Да књига изгледа опремљена врхунском фотографијом потрудили су се Живорад Костић Коле и Бранислав Црнић. Насловну корицу краси фотографија манастира Раковице из 1908. године, а на задњој корици фотографија владике Николаја са поклоницима у Јерусалиму 1930. године и песма Рођење Пресвете Богородице (из Охридског пролога). 110 година је од монашења овог Божјег угодника у манастиру Раковици. Редакцију препознативе саборске књиге потписују: протођакон Радомир Ракић, председник, и чланови: Петар Жебељан, Немања Калем, Душко М. Петровић, Братислав Магдић, Аница Перић, Дејан Зељковић Поповић, Даринка Бела Томић, Милун Милорадовић, Бранислав Црнић, ђакон Александар Аздејковић, Наташа Јокић и Никола Рајаковић. Велику благодарност за помоћ у реализацији Деветог међународног сабора духовне поезије Књижевно друштво Раковица упућује Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама, Епархији шумадијској, Градској општини Раковица, Српској Православној Цркви, Манастиру Раковици. Удружењу књижевника Србије, Српској академији наука и уметности, Секретаријату за културу града Београда и Канцеларији за сарадњу са дијаспором и Србима у расејању. Посебну благодарност упућује високопреподобној игуманији мати Евгенији и њеном сестринству за сву благодат, гостопримство и труд око гостију из Србије и расејања. Извор: Инфо-служба СПЦ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Андреја, Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и мјестобјуститељ битољски Марко, на празник Успенија Пресвете Богородице, служио је свету архијерејску Литургију у храму Успенија Пресвете Богородице у Цириху. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис беседе Владике Марка.

Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.

На крају Литургије Mитрополит Антоније пренео је поздраве Патријарха бугарског и софијског Mитрополита Неофита декану Факултета професору др Александру Омарчевском, професорима и студентима, и свима „који се труде на попришту богословске науке“ и пожелео им да и даље врше апостолско дело, просветно или мисионарско. После свете службе, у амфитеатру Богословског факултета одржано је предавање на тему „Свети Иполит римски – нови подаци и тумачења“; предавао је главни асистент др Иван Илијев, лектор латинског и новозаветног грчког језика. Наиме, тог истог 30. јануара (по новом календару) Православна Црква празнује спомен на свештеномученика Иполита, папе римског, па је овим поводом др Иван Илијев представио своју нову књигу „Тумачење Иполита Римског књиге пророка Данила у старобугарском преводу“. Извор: Српска Православна Црква