Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'највећа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Дана 14. марта 2019. године, у четвртак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је велико повечерје с читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Сретењском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.“ Овим речима свети преподобни Јефрем Сирин усмерава наша срца ка Богу с молитвом за стицање набројаних врлина. Међутим, треба обратити пажњу на то да љубав, која се у низу ових врлина налази на последњем месту, ово место не заузима зато што је то најмања врлина, већ напротив, зато што је најузвишенија и највећа врлина. То је највиши степеник на лествици врлина које воде у Царство Божије. Свако на основу сопственог искуства зна колико је тешко имати љубав према ближњем у срцу. Крвно сродство и породичне везе стварају одговарајуће услове за то да човек открива своје срце ближњима. То се дешава и у животу породице, и у животу релативно малих група људи удружених заједничким идеалима, заједничким трудом, као на пример у монашкој заједници. Љубав је нешто прилично схватљиво и реално остварљиво. Али како заволети човека којег називамо ближњим, али који нам у ствари није ближњи? Где да узмемо снагу и како да учинимо да у нашем срцу заиста буде љубав, а не изнуђена жеља да волимо, иза које се заправо не крије ништа осим гордости и жеље да у очима људи стекнемо изузетно поштовање и захвалност? Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека, да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег. Свети ава Доротеј је размишљајући на ову тему рекао једноставне речи које ће можда свакоме помоћи да по милости и благодати Божијој стекне љубав према ближњима. А савет аве Доротеја гласи: „Никоме немој чинити зло.“ Ово је први и обавезан услов. Никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Ако човек чини зло свом ближњем, он није у стању да воли. И други услов, који је преподобни ава Доротеј врло јасно формулисао гласи: „Научи да чиниш добро.“ Немој чинити зло, већ учи да чиниш добро. Задај себи у задатак да чиниш добра дела у оној мери у којој је то могуће за тебе. Не треба да постављаш себи неоствариве задатке – али покушај да решиш најједноставније, полазећи од оних животних ситуација у којима се налазиш. И ако будемо успели да поставимо себи реалан задатак и да га испунимо, осетићемо изузетно дубоко унутрашње задовољство. Осетићемо способност да чинимо добро, а то значи и да волимо другог човека. Зато што љубав не расте на пустом месту, она расте само на тлу које је припремљено добрим делима, делима милосрђа, која називамо делима љубави. Светоотачки свети су врло једноставни. Да бисмо их схватили не треба чак да завршавамо школске установе (иако је, наравно, добро школовати се, између осталог, у богословским школама, уколико је то могуће). Али никаква посебна знања човек не треба да има да би усвојио једноставне, али важне истине које нам преносе свети оци помажући нам да пронађемо пут ка усхођењу на највиши степен духовног савршенства – стицање у срцу љубави према нашим ближњима. Амин. Извор: Православие.ру
  2. У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3. марта 2019. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У току службе Епископ је рукоположио у чин јереја досадашњег ђакона др Николу Маројевића, уредника Издавачко информативне службе Епархије и сабрата никшићке Саборне цркве. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству је саслуживало више свештеника и монаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и пјевница Саборне цркве. У току свете службе Божје Преосвећени Епископ у чин јереја рукоположио је ђакона Николу Маројевића из Никшића. Архипастирском бесједом сабраним вјерницима обратио се Владика Јоаникије, који је казао да се спремамо за наступајући Велики Часни пост. За свако добро дјело, додао је он, треба припрема, а када се ради о спасењу душе потребна је највећа припрема. „Молимо се Господу Богу да прими наше молитве, да нас ослободи од наших страсти, лоших мисли, злих дјела и намјера, да идемо правим Божјим путем, да нас оспособи да чинимо добра дјела ближњима, да угађамо Господу, да радимо на свом и на спасењу својих ближњих. Данашње јеванђеље нас поучава о томе како ћемо се најбоље припремити и удостојити тога да Бог прими нашу молитву“. „Господ Исус Христос каже да ако учинимо некоме, нарочито, онима којима је то потребно из љубави према Господу и према ближњем, Он ће то примити као да је самом Њему учињено. Ако не учинимо ако ближњима својим не покажемо љубав онда Бог неће примити нашу молитву коју Му приносимо“, бесједио је Епископ. Господ каже, додао је Владика, „Наг бијах, и не одјенусте ме; болестан бијах, и не обиђосте ме; у тамници бијах, и не дођосте ми; жедан бијах и не напојисте ме...“, а око нас је, свуда и сваког дана, много оних којима треба наша љубав. „Због наших ограничења нијесмо спремни да учинимо свима, али, ако учинимо било коме од ближњих, којима треба наша љубав, не само у породици, него много шире, Бог ће то примити као да је Њему учињено. Ако не учинимо одбиће нам молитву коју Му приносимо“, нагласио је Владика Јоаникије, поучавајући да треба непрестано да имамо у виду човјекољубље и братољубље које Господ од нас тражи, и за које ће, ако смо спремни да их посвједочимо, Бог примити наше молитве као миомир, као лијепи дар од наше душе и нашег срца. Новом свештенику, оцу Николи Маројевићу, пожелио је да буде благословена света служба коју је примио, да је врши са страхом Божјим, љубављу и стрпљењем према народу. „Веома образован човјек, вриједан, педантан, честит, сад ће морати и да носи бреме које до сада није носио. Научио је он да се труди. Он је уредник нашег часописа „Свевиђе“, сва црквена издања на којима радимо, ту је његова рука, његова памет, његово образовање. Његово дјело многи нијесу видјели, ни примјетили, али оно је, већ, велико. Замолићу га да када разговара са народом буде стрпљив и саслуша свакога. Много честит и благородан човјек, велике интелигенције и великих дарова, али мора да снисходи, да се прилагођава“. „Он је сад отац и мора да покаже љубав према дјеци, а дјеца Божја су сви не само дјеца мала, а они су најједноставији и најбољи. Нека му је Бог на помоћи, нека га Христос Господ укријепи силом свог живоносног крста, нека оснажи његову вјеру и његову ријеч, његова дјела и његове руке на дјело ове узвишене службе“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  3. Црква Светог Симеона Мироточивог у Загарачу код Даниловграда данас је прославила своју храмовну славу, а племе Загарач свог небеског заштитника – Светог Симеона Мироточивог. Свету архијерејску литургију, у Недјељи блудног сина, служио је Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Честитајући празник и храмовну славу, владика Методије је казао да је људски его највећа препрека човјеку да види Бога и да живот у заједници подразумијева служење и давање, о чему говори и данашња јеванђељска причи о блудном сину који је пожелио да изађе из заједнице и од оца свога тражио свој дио имања како би удовољио својим жељама. Владика Методије је казао да је син, као и сви ми, о себи извлачио закључак из спољашњих ствари и на основу својих жеља. Подсјетио је кроз каквеје муке, глад и патњу, понижења, пролазио кад је имање, које му је отац дао, потрошио: „Кад човјек дође до те граничне линије и те ситуације кад се његова мисао, илузија о томе ко је он, сломи и угаси због животних искушења и недаћа на које човјек наиђе, онда се он врати самоме себи.“ Преосвећени владика је појаснио да је у тренутку кад је син дошао себи, сагледао положај у ком се налази, као и ситуацију у којој је некад био у дому оца својега и горко се покајао. Промјенио је своју психологију и пожелио да се врати не у пуноћи и слави, као син и један од насљедника дома оца својега, него као посљедњи најамник : „Сагледао је сву ништавност сопствене илузије, шта је и ко је он у овоме свијету. Он се враћа дому своме, макар да се наједе, и тиме и показују љубав према дому и оцу, да буде и најамник, али близу дома оца својега.“ Јеванђеље каже да је отац очекивао сина јер није гледао његов его и илузију коју је он имао о себи и свијету око себе, него је, објаснио је владика, отац гледао у њега кроз его: „Наиме, ми кад видимо недостатке других, судимо на основу њихових сагрешења и недостатака. То говори его из нас, јер его гледа у его, а љубав гледа кроз его. Зато се отац обрадовао сину и потрчао му у сусрет, примио и обукао, вратио му достојанство које је некад имао, мада син у свом покајању то није ни тражио, ни очекивао.“ Отац је заклао теле да прославе синовљев повратак, али брат, који је био исправан и испуњавао све заповијести очеве, кад је видио то ражалостио се и замјерио оцу што њему, који га вјерно служи, није чак ни јаре дао да се провесели са пријатељима а блудноме сину, који је потрошио имање, све је опростио: „Он је био фарисејског духа, о коме је Господ говори ученицима Својим, који споља гледају да буду исправни, тачни, што је потребно и добро, али он није дубље спознао какав човјек треба да буде кроз све те врлине. Не треба да мисли да је посебан у односу на некога другога већ треба да схвати да је једно и са оним који је у заблуди и илузији. Да му је то једнако брат, и да треба да се радује туђем добру и исправљењу.“ Отац, који је видио да је његов син, који је споља исправан, био у већем проблему и искушењу него његовог пали блудни син, који се покајао, вапи и за њим и каже: „Све је моје и твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“. Овим ријечима, појашњава владика, Господ опомиње фарисеје због којих прича ту причу: „Људски его је највећа препрека познању, враћању себи, заједници и познању Бога – створитеља неба и земље. То је највећа препрека човјеку да види Бога. Живот у заједници подразумијева само служење и давање јер кад се он вратио себи ушао је у заједницу, да себе да заједници, а не да узима. “ Епископ је тумачећи јеванђељске ријечи „ко се не одрекне себе“, казао да то значи одрећи се наших илузија о себи и свом животу: „То значи изгубити тај живот, да би добили истински божански који већ имамо, који нам је Бог дао да га откријемо у себи, јер је Царство небеско у нама. Не треба ићи нигдје, већ треба дођи себи, пробудити се. На то нас опомиње и данашњи празник и Свети Симеон, истински просветитељ свога народа, не по свјетлости људскога разуме и памети, него по божанским благодатним енергијама.“ На крају бесједе владика Методије је пожелио да нам Господ да да се појединачно на духовном плану ослобађамо заблуда и илузија изведених из нашега мишљења о себи, да се просвјетљујемо божанским енергијама и преображавамо на Светој литургији и тиме стичемо љубав непролазну, славећи Оца и Сина и Светога Духа са свима светима. Након што је владика Методије освештао и пререзао славски колач, заједничарење је настављено за трпезом љубави коју су припремили домаћини славе Жељко и Милован Оташевић са породицама. Испред парохијана др Велизар Вељо Велимировић је пожелио свима добродошлицу истичући да је Црква Светог Симеона Мироточивог, која је претпјела многа страдања и недаће, те да је била толико оштећена да се у њу није могло улазити, обновљена по пројекту Републичког завода за заштиту споменика културе у Црној Гори, а уз благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Он је казао да је оно што је најзначајније то што су сачували веру, љубав и слогу племенску: „Сачували смо чистоту овог храма, наше вјере и духа, који желимо да сачувамо, као и традицију наших предака који су се такође уградили у овај храм. Нека би благослов владике Методија ушао у сваку породицу у племену Загарач“, казао је др Велизар Вељо Велимировић и пожелио да са овог заједничког празника сви присутни понесу мир Духа Светога у своје и комшијске домове . Извор: Радио Светигора
  4. У другу недјељу пред Рождество Христово, Недјељу праотаца, на Материце, 30. децембра 2018. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија са почетком у 8 часова. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Свима сабранима у овоме Светоме Храму обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Он је говорио о прочитаној јеванђелској причи, али, говорио је и о суштини празника којег данас прослављамо, почевши са тим зашто баш двије седмице пред Божић прослављамо Недјељу Праотаца: "А зашто баш Недјеља праотаца ? Зато што су ти свети оци и Божији угодници припремили човјечанство за долазак Христа на овај свијет. И сви они, свако до њих је испунио своју мисију, свој задатак, који им је Бог повјерио и дао." Отац Далибор је у даљем обраћању подсјетио све присутне на континуитет и дубљи смисао поретка богослужбеног, у којем смо прослављали цијелу породицу, почевши од Дјетињаца (дјеце), затим Материца (мајки), а сљедеће недјеље Отаца (очева): "Као што смо прошле недјеље прославили празник Дјетињаца, празник наше дјеце, тако данас славимо празник Материце, празник наших мајки. А сљедеће недјеље славићемо Оце - празник очева.'' Он је даље навео да не постоји веће љубави на Земљи, нити жртве, нити поузданијег и вјернијег темеља породици и друштву од мајки: ''Не зна се прецизно када је установљено ово празновање мајки, као темеља друштва, као темељ сваке породице. Међутим, једно је сигурно, а то је да Црква слави овај празник зато што темељ сваке љубави и темељ заједнице у Богу јесте темељ породице, који јесте мајка. Може ли бити веће љубави дароване од љубави једне мајке ? Што је већа љибав мајке, што више љубави мајка дарује, то ће више дијетe, а сјутра већ човјек имати више Бога у себи. Жртва једне мајке је највећа жртва и највећа љубав која се може даривати овдје на земљи.'' - закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Током службе, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић најавио је и предавање које ће вечерас у недјељу 30. децембра 2018. године, са почетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одржати протосинђел Андреј Дечанац - на тему ,,Монашки живот на Косову и Метохији“. Такође, након одслужене Литургије, у крипти Саборног храма евхаристијско заједничарење, као и прослава Материца, настављено је кроз трпезу љубави и уз пригодан дјечији програм, који су поводом празника Материца са својим вјероучитељима и мајкама припремила и извела дјеца школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  5. Управа Српске православне парохије которске обавијестила је о почетку вјеронауке за школску 2018/2019, а тим поводом јутрос је у цркви Светог Николе служена Света литургија, затим и Призив Духа Светога (молитва на почетку школске године), након чега је обављен упис бројних нових чланова, преноси сајтwww.spckotor.com. „Тако да је уствари поента у томе да вјеронаука поштује све друге науке које се не сукобљавају са Законом Божјим. Напротив, Закон Божји објашњава све оно што наука тврди. Дакле, права наука се не сукобљава са вјеронауком, јер она учи људе истини, која не може бити двострука“, казао је отац Момчило. Он је поручио да треба учити све друге науке и све оно што је важно за живот, али да је од великог значаја упознавање са науком Христовом. „Науком Онога који је дошао на свијет да донесе највећу и најљепшу науку о љубави међу људима“, поручио је отац Момчило, закључивши заповјешћу Христовом својим ученицима: „Љубите један другога, по томе ће сви познати да сте моји ученици“. Од укидања у школама 1947. вјеронаука се у Котору у континуитету одржава у црквеним просторијама. Вјероучитељ је протојереј Немања Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. „Свака наука, односно све што се учи, у принципу је добро. Али, постоји једна наука која је наука над науком. Она се не сукобљава са правом науком. То је наука о Творцу свега створенога и Ономе који је створио моралне законе, као и оно што је уопште добро за људе и за све“, поручио је данас у бесједи у храму Светог Николе на почетку вјеронаучне године парох которски, намјесник бококоторски протојереј – ставрофор Момчило Кривокапић. Управа Српске православне парохије которске обавијестила је о почетку вјеронауке за школску 2018/2019, а тим поводом јутрос је у цркви Светог Николе служена Света литургија, затим и Призив Духа Светога (молитва на почетку школске године), након чега је обављен упис бројних нових чланова, преноси сајтwww.spckotor.com. „Тако да је уствари поента у томе да вјеронаука поштује све друге науке које се не сукобљавају са Законом Божјим. Напротив, Закон Божји објашњава све оно што наука тврди. Дакле, права наука се не сукобљава са вјеронауком, јер она учи људе истини, која не може бити двострука“, казао је отац Момчило. Он је поручио да треба учити све друге науке и све оно што је важно за живот, али да је од великог значаја упознавање са науком Христовом. „Науком Онога који је дошао на свијет да донесе највећу и најљепшу науку о љубави међу људима“, поручио је отац Момчило, закључивши заповјешћу Христовом својим ученицима: „Љубите један другога, по томе ће сви познати да сте моји ученици“. Од укидања у школама 1947. вјеронаука се у Котору у континуитету одржава у црквеним просторијама. Вјероучитељ је протојереј Немања Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  8. -Прослава празника Успења Пресвете Богородице у манастиру Лепавини- Световаведењски манастир Лепавина је у уторак, 15/28. августа 2018. године, прославио велики празник свечасног Успења Пресвете Богородице. Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  9. На војном полигону "Алабино" крај Москве одржано је велико финале "Тенковског биатлона" коме је, на позив министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа, присуствовао и српски министар одбране Александар Вулин. Као и што је очекивано, на овогодишњем "Тенковскомм биатлону" победу је однела екипа домаћина, Русије. Министри Вулин и Шојгу су пре финалне трке обишли штанд Министарства одбране и Војске Србије у Дому дружбе, а у току вечери одржаће се и билатерални састанак министара одбране Србије и Русије. Министар Вулин је, одговарајући на питања руских новинара који су веома заинтересовани за Међународне војне игре, истакао да је задовољан резултатима екипе Војске Србије и да смо и на овом међународном војном такмичењу показали да Војска Србије није највећа војска на свету, али да је најтврдоглавија и најжилавија. - Ми сваке године повећавамо обим нашег учешћа. Ове године смо учествовали у Тенковском биатлону, у категорији снајпериста и такмичењу инжињеријских јединица. Ми смо војска која није превише бројна, али се успешно носимо са много већим и развијенијим од нас. У Тенковском биатлону смо ушли у полуфинале као шести, инжињерци су нам трећи, а мешовити снајперски пар је први, нагласио је министар Вулин. Међународне војне игре су почеле 28. јула, а у двонедељном такмичењу је учествовало више од 5.000 војника из 32 земље. Такмичили су се у 28 дисциплина које обухватају готово све конвенционалне родове војске. Такмичења су истовремено одржана на територијама седам држава. Према досадашњим резултатима, Русија је освојила највише медаља - 18 златних, 5 сребрних и две бронзане. Кина је на другом месту, следи је Казахстан. Прве Међународне војне игре организоване су 2015. године на иницијативу руског министра одбране Сергеја Шојгуа и спадају међу највећа војно-спортска такмичења на свету. http://www.mod.gov.rs/cir/12899/ministar-vulin-nismo-najveca-ali-smo-najzilavija-vojska-na-svetu-12899
  10. Београд је недавно добио нову музејску атракцију, која привлачи све генерације, а посебно најмлађе. Реч је о Музеју илузија, смештеном у центру престонице, у којем посетиоци могу да истражују домете и ограничења сопствене перцепције. © SPUTNIK / МАША РАДОВИЋ Новинар Спутњика у разговору с представницом Музеја илузија Дејаном Димов Да ли је нешто заиста удаљено од нас онолико колико нам се чини? Да ли предмет који гледамо из непосредне близине заиста има три димензије, да ли је реч о слици, или о објекту? Како је могуће да особе које стоје пред нама одједном постају сићушне, или огромне, само захваљујући оптичкој варки? На који начин светлост и предмети који се нађу у нашем видном пољу могу да поремете наш осећај за равнотежу? Та питања заинтригирала су групу ентузијаста из Европе, у којој су били дизајнери, архитекте и научници жељни да осмисле забавни садржај другачији од класичног музеја, али и од класичне играонице. Тако је настао Музеј илузија, у чијим примамљивим варкама, поред Београђана, већ уживају посетиоци у Загребу, Љубљани и Задру, као и у Бечу и Оману. © SPUTNIK / МАША РАДОВИЋ Музеј илузија — „клонови“ У поређењу с музејским просторима на које смо навикли, овај музеј је специфичан по томе што је сваки његов посетилац уједно и креатор самих илузија. Музеј је интерактиван и у њему се подразумева да посетилац опипава експонате, да се фотографише и да сам учествује у стварању илузије, каже у разговору за Спутњик представница Музеја илузија у Београду Дејана Димов. Према њеним речима, деци је најзанимљивији „Вортекс тунел“, у којем посетилац, под утицајем игре светлости и таме, губи осећај за равнотежу и способност да пређе веома кратку путању без посртања. Деца су тим експонатом одушевљена и спремна да кроз њега прођу безброј пута, за разлику од одраслих који се често плаше да експериментишу, каже наша саговорница. © SPUTNIK / ВАЛЕНТИНА БУЛАТОВИЋ Музеј илузија у Београду „Тинејџери, наравно, воле да се фотографишу, а то им омогућава велики број огледала који постоји у музеју. Најпопуларнија је просторија бесконачних огледала ’Инфинити рум‘, где посетиоци могу да се сликају из безброј углова. Позивамо све да дођу с мобилним телефонима и фото-апаратима, јер код нас илузије добијају пун смисао тек на фотографијама“, каже Дејана Димов. © SPUTNIK / Музеј илузија — просторна илузија Посетиоци могу и да „играју карте“ са својим „клоновима“, да се „изокрену наглавачке“, да ходају по кривој соби, али и да разгледају холограмске ликове деце и животиња који изгледају толико стварно да изазивају жмарце. Најстарији посетиоци радо се упуштају у решавање разних мозгалица и дидактичких тестова. Многе од тих игара су прилично захтевне. Врло често се дешава, напомиње Дејана Димов, да деца много брже и лакше решавају задатке ове врсте од својих родитеља. © SPUTNIK / ВАЛЕНТИНА БУЛАТОВИЋ Музеј илузија — изокренута соба „То је зато што деца размишљају неометано, једноставно покушавају док не успеју, док родитељи имају неку своју, уобичајену логику која их наводи на погрешан пут, тако да се увек муче око тих мозгалица. Наше очи нешто виде, мозак то не разуме, и онда смо потпуно збуњени“, објашњава Дејана Димов. Улазнице за Музеј илузија, који се налази у Нушићевој улици број 11, коштају 600 динара за одрасле, 400 динара за децу и 1.500 динара за целу породицу. Музеј је отворен сваког дана од 9 сати до 22 сата. До краја године планирано је отварање још неколико таквих музеја у градовима САД, Дубаију и другим деловима света. Валентина БУЛАТОВИЋ
  11. Kроз српску историју продефиловали су многи странци. Сви они су на свој начин оставили неког трага, неке од њих памтимо, а неке смо, нажалост, заборавили. Оно што је свима њима заједничко јесте да су се показали као велики пријатељи српског народа и његови истакнути добротвори. У аманет су нам остављали своја дела, своја вредна имања и задужбине и, што је најважније, своју велику љубав као пример искреног родољубља. Међу странцима који су оставили посебан печат у српском колективном сећању, било је много жена, између осталих Рускиња, Чехиња, Немица, Јеврејки, али и Енглескиња и Американки. Једна од „наших Американки“ била је и лепа, те пожртвована Мабел Данлоп Гордон Грујић која ће остати упамћена као највећа добротворка српског народа. Мабел (Мејбл, Мејбел) Данлоп Гордон, дама из високог америчког друштва, рођена је 1881. године у америчком граду Кларксбургу, у Западној Вирџинији. Мабел је рођена у добростојећој америчкој породици. Њен отац је био инжењер и високи чиновник америчке железнице. Школовала се у Америци, Француској и Грчкој, посебно се занимајући за археологију и историју уметности. У Америци је завршила колеџ, а потом се упутила у Париз и Атину на даље школовање. Мабел се у Атини уписала у Америчку школу класичних студија на којој је касније и предавала. Осим стицања новог знања, Мабел је у Атини доживела још једно значајно искуство ̶ упознала је свог будућег супруга др Славка Грујића и сазнала за српски народ и његову богату културну историју. Део чувене српске породице Грујић Сусрет са великим интелектуалцем и дипломатом др Славком Грујићем који се одиграо у Атини, на Мабел је оставио јак утисак. Венчали су се 1902. године у Београду, након што се она вратила из Америке где је пред 4000 принстонских студената одржала предавање о прошлости и будућности Србије. Удајом за Славка Грујића, доктора права (први Србин који је докторирао на Сорбони!) и дипломату, Мабел је постала део имућне и виђене српске породице Грујић. Отац Славка Грујића, Јеврем Грујић, био је министар унутрашњих дела, министар правде, посланик у Цариграду, Лондону и Паризу, и један од вођа Либералне странке. Славкова сестра, Мирка Грујић била је председница Кола српских сестара, почасна Прва дама на двору краљице Наталије, те добровољна болничарка током Првог светског рата. О значају породице Грујић и даље се говори и пише. Њена улога у српском друштву с краја 19. и почетка 20. века, од изузетне је важности, зато и не чуди што представља занимљиво штиво за научне истраживаче, посебно историчаре. Породична кућа Грујића која се налази у Светогорској 17, у самом центру Београда, проглашена је спомеником културе и претворена у музеј. Кућа коју је Јеврем Грујић дао на поклон својој ћерки Мирки Грујић саграђена је 1896. године према пројекту архитекте Милана Капетановића. Фасаду куће чине складно уклопљени елементи ренесансе и барока, а ентеријер куће је обогаћен делима наших најпознатијих сликара: Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Ђорђа Крстића, Уроша Кнежевића, Арсенија Петровића, Милоша Тенковића, Влаха Буковца, као и оригиналним комадима намештаја из различитих епоха. Поред материјалне баштине, ова кућа поседује и нематеријалне вредности. Једна од знаменитости које се овде чувају јесте венчаница Јелене Грујић (супруге Јеврема Грујића) из 1856. године која је сачињена од памука и свиле, те проткана златним и сребрним нитима, и као таква представља један од најзанимљивијих експоната у музеју. Хуманитарна активност Мабел Грујић Пре него што ће се удати за Славка Грујића и постати део породице Грујић, Мабел ће посетити Цариград, и на том путу упознати супругу Чедомиља Мијатовића, осведочену пријатељицу српског народа Елоди Лотон. Од ње ће стећи прва сазнања о српском народу и српској историји, посебно о њеној богатој култури. Мабел је у годинама које су уследиле, захваљујући новцу који је сакупила и свом утицају који је користила у крајње патриотске сврхе, постала једна од највећих српских добротворки. Посебан утисак на Мабел је оставила посета Косову и Старој Србији у априлу 1913. године. Том приликом је обишла Куманово, Скопље, Приштину, Грачаницу и Косово Поље. Утиске о ономе што је видела, Мабел је забележила и објавила у чланку „Данас је Косовски дан, велика српска годишњица“ који је објављен 1918. године у Њујорк тајмсу. Међу првим хуманитарним акцијама које је спровела Мабел Грујић било је прикупљање средстава за подизање Дома ученица средњих школа у Крунској улици (1912). Тој акцији коју је покренула наставница Даринка Николић заједно са Београдским женским друштвом, одазвала се цела породица Грујић. Занимљиво је да је тим поводом организована лутрија, а да је сама Мабел на броду којим је путовала за Америку успела да богаташу и филантропу Џону Фронтигаму прода лозове за 40.000 динара. И не само да је успела у томе да прикупи потребан новац, већ је успела да побуди интересовање овог имућног човека који ће касније такође бити један од највећих српских добротвора, посебно зато што ће га за српски народ везати женидба са ћерком Симе Лозанића, Јеленом Лозанић. Управо ће са Јеленом Лозанић, Делфом Иванић и Мирком Грујић, Мабел уложити много труда да помогне српском народу, нарочито у ратним околностима. Тако се Мабел својом пожртвованошћу истакла за време Балканских ратова и Првог светског рата. Њена агитација за Србију и напор да се помогне српском роду, заиста су за свако дивљење. Ако се има у виду податак да је Мабел од 1912. године до међуратног периода чак 34 пута прелазила Атлантски океан не марећи за опасност пловидбе бродом у време рата, онда је сасвим јасно до које мере је ишла њена пожртвованост. Мабел је користила свог углед у Енглеској и Америци како би сакупила што више новца који је био намењен српском народу, отварању школа, болница, библиотека. Новац који би сакупљала, Мабел је давала српском Црвеном крсту, Колу српских сестара и Београдском женском друштву. По избијању првог светског рата, Мабел је у Америку позвала Николаја Велимировића који је одржао сто двадесет ватрених беседа, и то у неколико америчких градова. Резултат ове сарадње је био прикупљени новац, али и окупљање добровољаца који су били спремни да помогну српском народу. Годину дана касније, Мабел је заједно са Михалом Пупином основала „Српски пољопривредни комитет за помоћ“. Такође, захваљујући Мабел Грујић, у Њујорку је 1918. године основан Serbian Aid Fund („Српски потпорни фонд“) који је, преко Кола српских сестара, новчано помагао ратну сирочад, и набављао санитетски материјал за болнице по Србији. Колико је Мабел била скромна и заиста посвећена вишем циљу говори у прилог и податак да је 1914. године окупивши добровољне болничарке међу којима је била и Флора Сандс, путовала од Марсеја до Солуна трећом класом, и то како би уштедела новац и што већа новчана средства донела у Србију. Мабел Грујић се такође истакла и код организовања рада Америчке мисије у Србији. Једна од најзначајнији акција Мабел Грујић и њеног супруга Славка Грујића, који је од велике важнности за просвету и културу како Београда, тако и Србије, јесте подизање Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“. Једна од највећих и најзначајнијих библиотека у Србији је подигнута заслугом и новчаном потпором Карнегијеве фондације за мир. У том подухвату, најважнију улогу је одиграла управо Мабел која је лично познавала Николаса Батлера, првог сарадника Ендрјуа Карнегија, који је после његове смрти 1919. године почео да води ову фондацију. Подизање библиотеке, био је велики пројекат изведен према плановима архитеката Драгутина Ђорђевића и Николе Несторовића. Камен темељац за београдску библиотеку положен је 23. јуна 1921. године уз присуство многобројних српских и америчких званичника. Том приликом је престолонаследник регент Александар у темељ зграде поставио повељу на пергаменту. За изградњу библиотеке, Карнегијева фондација је дала 100.000 долара, а у библиотеци је било простора за складишетње 200.000 књига. Библиотека је свечано отворена на дан Св. Ћирила и Методија, 24. маја 1926. године. Ова библиотека (која зачудо није названа по Мабел Грујић!) данас представља једну од највећих научних библиотека на Балкану и матичну високошколску библиотеку у Србији. Мабел Грујић као уметничка инспирација Да је Мабел Грујић била права дама из високог друштва, да је била изузетно образована, те да је скретала пажњу својом префињеношћу и отменошћу, потврђују историјски извори из којих се може закључити колико је била поштована и вољена за живота. Но, да је њена узбудљива животна прича актуелна и данас, потврђују савремени уметници који, инспирисани њеним ликом и делом, стварају у различитим областима културе и уметности. Тако је лепа и посвећена Мабел инспирисала чувеног српског позоришног редитеља Љубишу Ристића који је 2014. године припремао представу под насловом „Мабел Грујић“, а која је била најављена у оквиру позоришне сезоне КПГТ-а „Лет изнад соколовог гнезда ̶ Храбри стари свет“. Нажалост, представа није никад изведена. Осим позоришним ствараоцима, лик Мабел Грујић је био занимљив и књижевним ствараоцима. Тако је позната српска књижевница и професорка универзитета (Принстон, Колумбија и Харвард) Маја Херман Секулић (која живи у Њујорку) написала роман „Ma Belle“, који је постигао завидан успех. Ради се о до сада неистраженој биографији Мабел Грујић, жене која је активно учествовала у бурним догађајима новије српске прошлости, а која је кроз књигу Маје Херман Секулић проговорила у првом лицу. Овај роман је преведен и на енглески језик и објављен 2016. године под насловом „Ma Belle: The First American Lady of Serbia“. Последњи дани „прве америчке даме Србије“ Након смрти супруга Славка 1937. године, Мабел Грујић је остала да живи у Србији. Када је почео Други светски рат, отпутовала је из Србије и настанила се у Њујорку. После Другог светског рата, основала је фондацију за школовање деце, потомака Јеврема Грујића. Преминула је од последица леукемије 13. августа 1956. године у Џорџтаун Универзитетској болници. Према писању Њујорк тајмса, Мабел је била „Американка која се са огромном страшћу бори за „усвојену“ земљу свог супруга, српског дипломате, др Славка Грујића“. Из њене преписке са историчарем Ситон Вотсоном, издваја се једно писмо из фебруара 1916. у којем је изнела своја најдубља родољубива осећања: „Србија је моја прва љубав и то ће остати целог мог живота /…/ Велика Србија је нешто за шта се може радити; Југо Славија ми се чини увек као тек рођено дете које су родитељи већ крстили уз превише званичних церемонија. Идеје које су укључене у име су делом добре и деле их сви мислећи Срби.“ Утисци српске књижевнице Јелене Ј. Димитријевић која је и сама била добротворка и која се дружила са виђеним америчким женама зарад истог хуманог циља, можда понајбоље говоре о лику и делу „наше Американке“ Мабел Грујић: „Она је упознала Америку с нама, с нашом славном прошлошћу, с мукама које смо трпели под Турцима, и с нашом сјајном садашњошћу. Највећи амерички листови доносили су њене слике, њене интервјуе о нама, о нашој раси, нашем народу, о нашим народним обичајима, о нашим народним песмама, о нашој војсци, коју је гђа Грујићка сравнила с Наполеоновом војском и с ентузиазмом описала њено заузимање Битоља, њено борење под Једреном и њен излазак на Јадранско море. Она је упознала Америку са српском женом, и са сељанком и са варошанком, изнела њене врлине, њену љубав за свој народ и њено пожртвовање за негу оних, који су на жртву Отаџбини, приносили свој живот. На тим њеним предавањима бивала је елита америчка.“ Ана СТЈЕЉА https://velikiljudi.rs/veliki_ljudi/najve-a-dobrotvorka-srpskog-naroda/
  12. иако је наша земља мала, знамо да има веома много туристичких атракција... међу познатијим су планине Копаоник, Златибор, национални парк Тара, Стара планина...нац.парк Фрушка гора са својим манастирима, Палићко језеро, Сребрно језеро, налазиште Лепенски вир, Овчарско - кабларска клисура са својим манастирима, итд, итд... која је дестинација по вама најбоља, тј. коју би дестинацију ви препоручили туристима да је "обавезна за видети"...? која би дестинација могла чинити Србију препознатљивом свуда у свету...? зашто баш та...?
×
×
  • Create New...