Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'највећа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! 20. маја 2020. Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија Острошког, једног од најцењенијих светитеља у Црној Гори, ухапшен епископ Јоаникије Будимљанско-никшићки. Заједно са владиком полиција је привела остале свештенике из града Никшића, град у чијој близини се налази светски познати „манастир у стени“, где се чувају мошти светог Василија. Повод за привођење(епископа и светеника) био је то што су учесници литије, која се тог дана одвијала у граду, нису поштовали прописе за борбу против коронавируса. Након истека времена притвора, владика Јоаникије и остали свештеници пуштени су на слободу. Ипак, док су свештенство Српске православне цркве власти држале у притвору 72 сата, још више грађана изашло је на улице црногорских градова, захтевајући правду. Дописница РЕГНУМ-а Татјана Стојановић разговарала је о најновијим догађајима око Српске православне цркве у Црној Гори са протојерејем ставорофором Велибором Џомићем, координатором Правног савета Митрополије црногорско-приморског СПЦ. Протојереј ставрофор Велибор Џомић Молимо Вас да прокоментаришете последња хапшења владике и свештеника у Црној Гори? Шта је власт хтела тиме да постигне? – Хапшење Владике Јоаникија и никшићких свештеника јесте само један у читавом низу неуспелих покушаја секуларног утицаја режима на Цркву репресивним методама. Морам да нагласим да овде нису у питању Јоаникије Мићовић и свештеници као грађани него Епископ и свештенство Српске Цркве у Црној Гори. Кренуло се у угоњење страха у народ после истинског духовног ослобођења у литијама током претходних неколико месеци. Циљ је био да се понизи Црква и упрља њено достојанство, а да се сваки или највећи број учесника литија запита шта ли тек чека њега када се овакве ствари догађају једном епископу и свештенству и то баш на празник Светог Василија Острошког у сред Никшића. Ипак, није добачено до режимског циља. Народ се истински, изнутра ослободио тако да је режим добио контраефекат и снажну поруку у лицима оних хиљада храбрих људи који су изашли пред судове и на улице јасно поручујући да не дају светиње, владику и свештенике. И још нешто! Режим је око главе Владике Јоаникије и свештеника ставио ореоле и трајно их уписао у незавршено, трајуће житије Светог Василија Острошког. Да ли имате вести о томе како се осећају владика Јоаникије и други свештеници који су били ухапшени са њим, а сада пуштени на слободу? – Имао сам прилику да се чујем са њима. Владика и највећи број свештеника су добро, али здравствено нису добро пројереј-ставрофор Слободан Јокић, Архијерејски намесник никшићки, и протојереј Жељко Ројевић, парох Никшићки. Отац Слободан је још увек у никшићкој болници. Не треба губити из вида да је у децембру прошле године имао врло озбиљну кардиолошку интервенцију, али то није занимало тужиоца када му је одредио тродневно задржавање у полицијском подруму. Може ли се њихово ослобађање из притвора сматрати крајем гоњења од стране режима? – Једино се тако може посматрати, јер је то истина. То се уклапа у претходно двоструко привођење Митрополита Амфилохија и нас свештеника у полицију и тужилаштво због службе Божје. Прогон Цркве Христове у Црној Гори кроз гоњење, шиканирање и прогањање свештенства и монаштва је константа током претходних десетак година. Мислили смо, почетком 90-их година ХХ века, да је завршено са гоњењем Цркве и њеног свештенства и монаштва. Митрополија је у Другом светском рату и после рата платила велику цену. Убијен је од комуниста 1945. године Митрополит Јоаникије са око 120 најбољих свештеника тако да им се до данас не зна гроба ни мрамора. После рата, свештеници су силом гоњени да напусте парохије и пређу у државну службу као матичари и наставници. Оскрнављено је и опогањено преко 600 храмова. Уништено је огромно духовно и културно благо. Довољно је да напоменем да су комунисти 1952. године на 700. годишњицу Манастира Мораче запалили скоро све рукописне средњовековне књиге. Ни то није било довољно, па је 1954. године Митрополит Арсеније (Брадваровић) осуђен на 11 година тешке робије. Заједно са њим су суђена и четворица цетињских свештеника. А у народу је убијан Бог и то посебно у омладини. И уместо да се наставило путем духовне, моралне и свеукупне обнове Црне Горе добили смо на крају прошлог и почетку овог века нове, софистициране видове гоњења свештенства и монаштва. За време социјализма је Црква гоњена у име дијалектичког материјализма и бескласног друштва, а данас у име стварања новог ”црногорског” идентитета”. Био бих срећан када бих могао да кажем да је случај гоњења Епископа Јоаникија и никшићких свештеника последњи, али се бојим да није. Од момента хапшења владије Јоаникија и других свештеника ситуација на улицама многих црногорских градова је више него забрињавајућа? Може ли се по вашем мишљењу на тај начин решити конфликт који је настао по доношењу спорног Закона о слободи вероисповести? – Народ је препознао велику неправду и у спорном закону и у спорној примени мера током епидемије вируса корона и на то је реаговао. То може да чуди само некога ко уопште не познаје Црну Гору. Овде постоји изрека: ”Није ми криво на мали део него ми је криво на криви део”. Тај криви део је овде увек резервисан за Митрополију и епархије Српске Цркве. Отуда толики дивни, честити, добри, упорни, истрајни и мирни народ на литијама као молитвеној борби против спорног закона. Били смо под медијском ватром режимских медија. Само је против мене за два месеца објављено преко 20 ауторских текстова на режимским порталима са најгрубљим могућим квалификацијама. И то само зато што сам демантовао лажну вест да се у Манастиру Дајбабе код Подгорице налазе заражени свештеници. О броју текстова против Митрополита да не говорим. Све је народ трпељиво истрпео, а онда су помислили да је то мало и да треба још, па су кренули да верницима бране да уђу у храм, да запале свећу, да се помоле, да се причесте, да прекаде славски колач и да их при том легитимишу до зуба наоружани полицајци испред црквених врата. Зато више нико није хтео да слуша никакве мере, јер се видело да се оне селективно и дискриминаторно примењују само према нама. Позната старлета се за две веће кривице казни тако што јој се нареди да уплати 500 евра у добротворне сврхе. А широј јавности непознати свештеник се казни са 4500 евра за једну кривицу. И тако редом. Нисам се зачудио што је у Никшићу народу, како се каже, пукло трпило на празник Светог Василија. Да није било селективне и дискриминаторне примене мера према нашој Цркви и да су правила једнако важила за све не би било проблема. Проблем са законом се мора решити. Ми смо позвали на дијалог и дијалог је почео, али је на молбу Владе заустављен у време епидемије и ми смо то прихватили. Митрополит Амфилохије је премијеру Душку Марковићу 11. маја упутио писмо у коме је тражио да се дијалог хитно настави. Видећемо одговор. Колико је велика вероватноћа избијања правог грађанског конфликта уколико власти и даље буду инсистирале на примени свог „закона“? – Ја не волим да користим тешке речи попут грађанског сукоба, конфликта или рата. Али знам да проблем, и то озбиљан и дубински, постоји због спорних одредби закона, а не због закона као таквог. Тај проблем протеком времена, а посебно једностраном применом спорних законских одредби никако не може бити мањи него само већи. Закон није унапредио верске односе него их је сурвао у амбис. Пољуљани су и темељи верске толеранције због нарушавања једнакости правног положаја цркава и верских заједница. Грубо је прекршена уставна одредба о једнакости њиховог правног положаја. Није проблем када се права признају верским мањинама, али је проблем када се грубо крше права верске већине. Црна Гора је и по томе специфична, јер се овде крше права и слободе верске већине, а то су православни хришћани и то све у име ”државности, суверености и евро-атланских интеграција”. И зато проблем са дискриминаторним Законом треба решити на начин на који и озбиљне међународне адресе јавно указују – дијалогом уз поштовање међународних стандарда о слободи вероисповести. Представници Митрополије Црногорско-приморске су се већ састајали са представницима владе. Било је договорено да експертске групе преговорима покушају да реше спор између цркве и државе. Колико су по вашем мишљењу намере владе тада биле озбиљне? – Ја са овом темом живим деценијама и могу да препознам доста тога, али о намерама и скривеним осећањима, било чијим, тешко могу да говорим. Једно је сигурно, а то је да је Влада водила разговор са нашим епископима на највишем нивоу. Камо среће да смо дијалог, али прави, а не симулирани, водили пре доношења закона. Ми смо то тражили, али није имао ко да чује. Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! На ком становишту стоји Црква, а на ком Влада и постоји ли шанса да се ова гледишта приближе? Каква варијанта Закона би била прихватљива за Митрополију Црногорско-приморску? – Сада смо сви на становишту дијалога о спорним одредбама Закона, а не о примени, како је истицано из Владе као ултиматум. Ми смо предложили решење које је правно утемељено и цивилизацијски прихватљиво. И лако применљиво. Прво, изменаодредбе о прекиду стеченог правног субјективитета Цркве и верских заједница. Друго, измена три члана којим се атакује на имовинска права Цркве на Светињама и то у управним поступцима пред Владиним органима. Не бојимо се ми аргумената и доказивања, али тражимо да то искључиво буде пред надлежним судовима, а не пред Владиним подређеним органима који су под непосредном политичком, идеолошком и кадровском контролом Владе. Ако се Црква не боји суда зашто би се бојала Влада? Регнум Извор: Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија...
  2. Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! 20. маја 2020. Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија Острошког, једног од најцењенијих светитеља у Црној Гори, ухапшен епископ Јоаникије Будимљанско-никшићки. Заједно са владиком полиција је привела остале свештенике из града Никшића, град у чијој близини се налази светски познати „манастир у стени“, где се чувају мошти светог Василија. Повод за привођење(епископа и светеника) био је то што су учесници литије, која се тог дана одвијала у граду, нису поштовали прописе за борбу против коронавируса. Након истека времена притвора, владика Јоаникије и остали свештеници пуштени су на слободу. Ипак, док су свештенство Српске православне цркве власти држале у притвору 72 сата, још више грађана изашло је на улице црногорских градова, захтевајући правду. Дописница РЕГНУМ-а Татјана Стојановић разговарала је о најновијим догађајима око Српске православне цркве у Црној Гори са протојерејем ставорофором Велибором Џомићем, координатором Правног савета Митрополије црногорско-приморског СПЦ. Протојереј ставрофор Велибор Џомић Молимо Вас да прокоментаришете последња хапшења владике и свештеника у Црној Гори? Шта је власт хтела тиме да постигне? – Хапшење Владике Јоаникија и никшићких свештеника јесте само један у читавом низу неуспелих покушаја секуларног утицаја режима на Цркву репресивним методама. Морам да нагласим да овде нису у питању Јоаникије Мићовић и свештеници као грађани него Епископ и свештенство Српске Цркве у Црној Гори. Кренуло се у угоњење страха у народ после истинског духовног ослобођења у литијама током претходних неколико месеци. Циљ је био да се понизи Црква и упрља њено достојанство, а да се сваки или највећи број учесника литија запита шта ли тек чека њега када се овакве ствари догађају једном епископу и свештенству и то баш на празник Светог Василија Острошког у сред Никшића. Ипак, није добачено до режимског циља. Народ се истински, изнутра ослободио тако да је режим добио контраефекат и снажну поруку у лицима оних хиљада храбрих људи који су изашли пред судове и на улице јасно поручујући да не дају светиње, владику и свештенике. И још нешто! Режим је око главе Владике Јоаникије и свештеника ставио ореоле и трајно их уписао у незавршено, трајуће житије Светог Василија Острошког. Да ли имате вести о томе како се осећају владика Јоаникије и други свештеници који су били ухапшени са њим, а сада пуштени на слободу? – Имао сам прилику да се чујем са њима. Владика и највећи број свештеника су добро, али здравствено нису добро пројереј-ставрофор Слободан Јокић, Архијерејски намесник никшићки, и протојереј Жељко Ројевић, парох Никшићки. Отац Слободан је још увек у никшићкој болници. Не треба губити из вида да је у децембру прошле године имао врло озбиљну кардиолошку интервенцију, али то није занимало тужиоца када му је одредио тродневно задржавање у полицијском подруму. Може ли се њихово ослобађање из притвора сматрати крајем гоњења од стране режима? – Једино се тако може посматрати, јер је то истина. То се уклапа у претходно двоструко привођење Митрополита Амфилохија и нас свештеника у полицију и тужилаштво због службе Божје. Прогон Цркве Христове у Црној Гори кроз гоњење, шиканирање и прогањање свештенства и монаштва је константа током претходних десетак година. Мислили смо, почетком 90-их година ХХ века, да је завршено са гоњењем Цркве и њеног свештенства и монаштва. Митрополија је у Другом светском рату и после рата платила велику цену. Убијен је од комуниста 1945. године Митрополит Јоаникије са око 120 најбољих свештеника тако да им се до данас не зна гроба ни мрамора. После рата, свештеници су силом гоњени да напусте парохије и пређу у државну службу као матичари и наставници. Оскрнављено је и опогањено преко 600 храмова. Уништено је огромно духовно и културно благо. Довољно је да напоменем да су комунисти 1952. године на 700. годишњицу Манастира Мораче запалили скоро све рукописне средњовековне књиге. Ни то није било довољно, па је 1954. године Митрополит Арсеније (Брадваровић) осуђен на 11 година тешке робије. Заједно са њим су суђена и четворица цетињских свештеника. А у народу је убијан Бог и то посебно у омладини. И уместо да се наставило путем духовне, моралне и свеукупне обнове Црне Горе добили смо на крају прошлог и почетку овог века нове, софистициране видове гоњења свештенства и монаштва. За време социјализма је Црква гоњена у име дијалектичког материјализма и бескласног друштва, а данас у име стварања новог ”црногорског” идентитета”. Био бих срећан када бих могао да кажем да је случај гоњења Епископа Јоаникија и никшићких свештеника последњи, али се бојим да није. Од момента хапшења владије Јоаникија и других свештеника ситуација на улицама многих црногорских градова је више него забрињавајућа? Може ли се по вашем мишљењу на тај начин решити конфликт који је настао по доношењу спорног Закона о слободи вероисповести? – Народ је препознао велику неправду и у спорном закону и у спорној примени мера током епидемије вируса корона и на то је реаговао. То може да чуди само некога ко уопште не познаје Црну Гору. Овде постоји изрека: ”Није ми криво на мали део него ми је криво на криви део”. Тај криви део је овде увек резервисан за Митрополију и епархије Српске Цркве. Отуда толики дивни, честити, добри, упорни, истрајни и мирни народ на литијама као молитвеној борби против спорног закона. Били смо под медијском ватром режимских медија. Само је против мене за два месеца објављено преко 20 ауторских текстова на режимским порталима са најгрубљим могућим квалификацијама. И то само зато што сам демантовао лажну вест да се у Манастиру Дајбабе код Подгорице налазе заражени свештеници. О броју текстова против Митрополита да не говорим. Све је народ трпељиво истрпео, а онда су помислили да је то мало и да треба још, па су кренули да верницима бране да уђу у храм, да запале свећу, да се помоле, да се причесте, да прекаде славски колач и да их при том легитимишу до зуба наоружани полицајци испред црквених врата. Зато више нико није хтео да слуша никакве мере, јер се видело да се оне селективно и дискриминаторно примењују само према нама. Позната старлета се за две веће кривице казни тако што јој се нареди да уплати 500 евра у добротворне сврхе. А широј јавности непознати свештеник се казни са 4500 евра за једну кривицу. И тако редом. Нисам се зачудио што је у Никшићу народу, како се каже, пукло трпило на празник Светог Василија. Да није било селективне и дискриминаторне примене мера према нашој Цркви и да су правила једнако важила за све не би било проблема. Проблем са законом се мора решити. Ми смо позвали на дијалог и дијалог је почео, али је на молбу Владе заустављен у време епидемије и ми смо то прихватили. Митрополит Амфилохије је премијеру Душку Марковићу 11. маја упутио писмо у коме је тражио да се дијалог хитно настави. Видећемо одговор. Колико је велика вероватноћа избијања правог грађанског конфликта уколико власти и даље буду инсистирале на примени свог „закона“? – Ја не волим да користим тешке речи попут грађанског сукоба, конфликта или рата. Али знам да проблем, и то озбиљан и дубински, постоји због спорних одредби закона, а не због закона као таквог. Тај проблем протеком времена, а посебно једностраном применом спорних законских одредби никако не може бити мањи него само већи. Закон није унапредио верске односе него их је сурвао у амбис. Пољуљани су и темељи верске толеранције због нарушавања једнакости правног положаја цркава и верских заједница. Грубо је прекршена уставна одредба о једнакости њиховог правног положаја. Није проблем када се права признају верским мањинама, али је проблем када се грубо крше права верске већине. Црна Гора је и по томе специфична, јер се овде крше права и слободе верске већине, а то су православни хришћани и то све у име ”државности, суверености и евро-атланских интеграција”. И зато проблем са дискриминаторним Законом треба решити на начин на који и озбиљне међународне адресе јавно указују – дијалогом уз поштовање међународних стандарда о слободи вероисповести. Представници Митрополије Црногорско-приморске су се већ састајали са представницима владе. Било је договорено да експертске групе преговорима покушају да реше спор између цркве и државе. Колико су по вашем мишљењу намере владе тада биле озбиљне? – Ја са овом темом живим деценијама и могу да препознам доста тога, али о намерама и скривеним осећањима, било чијим, тешко могу да говорим. Једно је сигурно, а то је да је Влада водила разговор са нашим епископима на највишем нивоу. Камо среће да смо дијалог, али прави, а не симулирани, водили пре доношења закона. Ми смо то тражили, али није имао ко да чује. Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! На ком становишту стоји Црква, а на ком Влада и постоји ли шанса да се ова гледишта приближе? Каква варијанта Закона би била прихватљива за Митрополију Црногорско-приморску? – Сада смо сви на становишту дијалога о спорним одредбама Закона, а не о примени, како је истицано из Владе као ултиматум. Ми смо предложили решење које је правно утемељено и цивилизацијски прихватљиво. И лако применљиво. Прво, изменаодредбе о прекиду стеченог правног субјективитета Цркве и верских заједница. Друго, измена три члана којим се атакује на имовинска права Цркве на Светињама и то у управним поступцима пред Владиним органима. Не бојимо се ми аргумената и доказивања, али тражимо да то искључиво буде пред надлежним судовима, а не пред Владиним подређеним органима који су под непосредном политичком, идеолошком и кадровском контролом Владе. Ако се Црква не боји суда зашто би се бојала Влада? Регнум Извор: Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија... View full Странице
  3. У суботу, дана 14. марта 2020. године, када Црква слави свету преподобномученицу Евдокију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Епископу Херувиму саслуживали су протонамесници Драгослав Шалајић и Ненад Лазић и ђакон Војислав Николић. Беседа Епископа Херувима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Господ каже ,,Ја Сам Пут, Истина и Живот и ко иде за мном неће живети у тами“. Заиста, тај позив нас је данас, драга браћо и сестре, сабрао у овај храм Светог Оца нашег Николаја у Тењи. Да се једнодушно саберемо у молитви и да примимо благодатне Дарове за живот вечни у виду Тела и Крви Христове. Јер, када човек живи тим начином живот и када прима Тело и Крв Христову као најлепше дарове које је Господ човеку оставио онда он има живот и врлину у времену у којем живи. Може да се бори против свих искушења која се намећу, а које једино сабрани у молитви можемо да победимо и да превазиђемо. У недељама свете Четрдесетнице на човека свакако долазе различита искушења желећи да га одврате од Цркве Божије, од благодатне заједнице Светога Духа која се испуњава у Телу и Крви Христовој. Човечанство је данас заокупљено новим вирисум, новим искушењем које је задесило целокупно човечанство. Завладао је страх, али ми хришћани не требамо бити малодушни и маловерни. Требамо имати вере у Бога. Све можемо превазићи заједничком молитвом. Требамо да се молимо да Господ пошаље свој благослов да се целокупно човечанство избави од искушења које је дошло да би обмануло род људски и одвојило га од љубави и милости Божије. Не требамо да се одвајамо од Цркве Божије без обзира на сва упозорења и све оно што се препоручује као обавезујуће. Једино молитва. Када су највећа искушења Црква позива на молитву. Тако то треба да буде и у овоме тренутку, и у овоме часу. Да се молимо да Господ пошаље Своју милост. Како каже молитва коју читамо у великом Канону светог Андреја Критског : ,, Где Бог хоће Он побеђује поредак природе“. Заиста, ако смо у молитви и ако смо у благослову Божијем онда побеђујемо поредак природе и све оно што природа са собом носи. Али и природа треба да се спашава кроз човека. Човек је господар природе, Господ му даје блсгослов да господари. Ово што се десило, овај вирус је плод људског малоумља. Пуштен је у овај свет да би заиста упао у искушење. Молитвама Господу Богу, једнодушно сабрани једни са другима можемо да победимо ту пошаст и да достојно у молитви превазиђемо ово искушење које нас је задесило. Дубоко верујем и дубоко се надам да ће то тако и бити, да ће Господ послати свој благослов и избавити човечанство од ове пошасти која нас је снашла. Нека би Господ Бог дао да то тако и буде и нека благослов Божији буде на свима нама. Да нас штити и чува и да нама руководи у овом животу, да увек вером, надом и љубаљу можемо побеђивати сва искушења која ће нас задесити кроз Четрдесетницу, али и кроз целокупан живот. Све што долази постављено је тако да одвраћа човека од Цркве Божије и од Светога Сабрања. Овде је љубав и милост Божија, овде се проповеда Јеванђеље које нас упућује управо на тај пут Истине и Живота којима нас је учио Господ. Свакако да ми морамо бити одговорни према своме телу, јер је тело храм Духа Светога. Не будимо маловерни, будимо народ Христов, јер као такви можемо да следимо пут Васкрсења. Господ долази због човека, Оваплоћава се и Васкрсава да би показао човеку Пут. То требамо увек имати на уму. Да нас вера краси и да она буде круна нашега живота. Да Црква буде уз народ и да потврђује веру свакоме човеку. Требамо да стремимо томе да заједница буде чврста, да вера буде јака. Вером ћемо победити сва искушења и недаће. Јер ако смо маловерни ни у чему не можемо напредовати и ништа добро не можемо учинити. Не смемо да упаднемо у маловерје и у панику и страх који је завладао и да се понашамо као да нема Господа. У свему томе нема наде, нема љубави и све је засновано на људској умотворини која не познаје пут Христов. Као Хришћани требамо да творимо супротно од онога што нам овај свет намеће. У Цркви Божијој ми проналазимо наду и утеху, ту се испуњава љубав. Нека благослов Божији буде на свима нама од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  4. Молитва Цркве је увек библијска – тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође човеков инспирисани одговор на то Откривење. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бича и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!…“ Свака Ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свох савршени израз у Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења“, која се креће према испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему“ – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, ато значи падамо поново у „старо“ време. Црква је, са једне стране, већ „код куће“ јер је „она благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог“. Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу“ дугом и тешком – у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја времена. Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овом њеном аспекту Стари завет добија свој пуни значај: као књига пророштва која су се испуника, али и књига свега отвореног „на путу“ у Царство Божије. Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига – Постања, пророка Исаије и Прича. Псалми су уве заузимали и јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „самХристос и његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик“. Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми“ тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми“ (Пс. 104) – на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс 3, 38, 63, 88, 103, 143), и псалми хвала (Пс 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрени Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у пости испева не једанпут, него двапут сваке недеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час. „Непрестано читање“ Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божијих делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир“ вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са његовим изабраним народом. Он нам саоптаватри основне димензије вере Цркве у Бога Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „слици и прилици Божијој“, отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад – спасења. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд. Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означа да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења. Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак неможе ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати. Одељци из три наведене књиге се читају за време поста свакодневно – од понедељка до петка: Постања и Прича на вечерњима, а Исаије на Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основа наведених читања задржала је првобитни значај. Нашој хришћанскох вери потребно је да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских „предлога“ које треба прихватити и за свагда запамтити. Она је живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас у све дубље неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и учитеље представљало бесконачу радост, интересовање духовнии интелектуални раст, данас је за многе православне хришћане застарели текст без значаја за њихов живот. Стога треба се надати да ће се поновни откривањем духа и значаја Великог поста бити поновно откривено и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом. Из књиге Велики пост, оца Александра Шмемана
  5. Молитва Цркве је увек библијска – тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође човеков инспирисани одговор на то Откривење. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бича и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!…“ Свака Ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свох савршени израз у Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења“, која се креће према испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему“ – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, ато значи падамо поново у „старо“ време. Црква је, са једне стране, већ „код куће“ јер је „она благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог“. Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу“ дугом и тешком – у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја времена. Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овом њеном аспекту Стари завет добија свој пуни значај: као књига пророштва која су се испуника, али и књига свега отвореног „на путу“ у Царство Божије. Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига – Постања, пророка Исаије и Прича. Псалми су уве заузимали и јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „самХристос и његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик“. Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми“ тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми“ (Пс. 104) – на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс 3, 38, 63, 88, 103, 143), и псалми хвала (Пс 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрени Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у пости испева не једанпут, него двапут сваке недеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час. „Непрестано читање“ Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божијих делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир“ вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са његовим изабраним народом. Он нам саоптаватри основне димензије вере Цркве у Бога Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „слици и прилици Божијој“, отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад – спасења. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд. Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означа да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења. Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак неможе ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати. Одељци из три наведене књиге се читају за време поста свакодневно – од понедељка до петка: Постања и Прича на вечерњима, а Исаије на Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основа наведених читања задржала је првобитни значај. Нашој хришћанскох вери потребно је да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских „предлога“ које треба прихватити и за свагда запамтити. Она је живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас у све дубље неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и учитеље представљало бесконачу радост, интересовање духовнии интелектуални раст, данас је за многе православне хришћане застарели текст без значаја за њихов живот. Стога треба се надати да ће се поновни откривањем духа и значаја Великог поста бити поновно откривено и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом. Из књиге Велики пост, оца Александра Шмемана View full Странице
  6. Данас је у капели Сретења Господњег при Институту за Мајку и дете на Новом Београду, молитвено прослављена слава капеле - светом архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени викарни Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење старешине капеле протојереја-ставрофора Лазара Манигоде, његовог сабрата свештеника и протођакона Младена Ковачевића. Звучни запис беседе На богослужењу се са директором ове значајне установе г. др Радојем Симићем, сабрало мноштво здравствених радника, сестара и лекара, као и верни народ. Епископ Стефан је произносећи упечатљиво слово, нагласио да треба да заблагодаримо Господу што смо сви заједно и што се поново у овој болници узносе молитве Господу која је тако, као и друге, добила свој пуни сјај. Извор: Радио Слово љубве
  7. Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске служио је данас, на празник Света три јерарха са цетињским свештенством и свештеномонаштвом Свету литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи рекао је да се данашњи празник у свијету празнује као дан свих хришћанских школа. „Мислим да је код Грка и национални празник, да се празнује као празник школског научног система. Данас празнујемо три највећа ума, највећа стуба хришћанске Цркве и хришћанске цивилизације уопште, непревазиђена до наших времена. Прослављамо Светог Василија великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог“, казао је отац Данило. Додао је да су то три стуба који у свом раду заокружују пратично све оно што јесте хришћанство. „Четврти вијек хришћанства довршио је сву хришћанску мисао, написао скоро све што је требало да се напише, формирао Символ вјере, у што ми хришћани вјерујемо. И написао све литургије које ми до дан данас служимо, као што је Василијева, као што је Златоустова, а и друге које су изашле из те црквене реторике и из тог књижевног и духовног жанра“, рекао је он. Отац Данило је нагласио да нас данашња искушења на неки начин подсјећају на вријеме Диоклецијана и Нерона. „Подсјећају нас на оне који нијесу знали да читају и да пишу оно што је њихов народ дубоко научио“, казао је он и додао да је све чудо у Црној Гори. „Чудо је и ова Богословија из пепела и згаришта, из мучеништва црногорског свештенства убијеног на правди Бога. Они су свјетила на небу. Митрополит Амфилохије, који није имао подршку данас има подршку коју није имао нико никада. Не вјештачку подршку, него подршку љубави, коју нико никада на овим просторима није имао. Он има подршку љубави свога народа“, закључио је отац Данило Љуботина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. На празник Светог Климента Римског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу. На светој Литургији у братској љубави саслуживали су протојереј-ставрофор Ђорђе Симеуновић, архијерејски намесник угљевичко-јањски протојереј Александар Тешић, јереј Немања Ерак и архимандрит Лука, игуман манастира Карна код Сребренице. Током свете Литургије Владика је рукоположио вероучитеља Небојшу Ерака у чин ђакона. -Велика је радост данас за Цркву јер је смо добили још једног сабрата и саборца који ће заједно са осталим клиром служити у олтару и ширити Реч Господњу, поручио је владика Фотије. Пошто је подељена нафора, игуманија Теодора са сестринством је припремила трпезу љубави у манастирској трпезарији. Игуманија је изразила велику захвалност Преосвећеном Владици што је посетио манастир Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу и члановима византијског хора „Роман Мелод“ из Брчког који је својим благољепним појањем учини богослужење лепшим и торжественијим. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 24. новембра 2019. године светом архијерејском Литургијом цркве Светог Стефана Дечанског у Железнику. Саслуживали су архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Никола Гаврић, протонамесник Александар Грујић, јереј Милош Виленица и ђакон Марко Станковић. Током богослужења, Патријарх је рукопроизвео г. Стефана Јелића у чин чтеца. Светој тајни причешћа приступили су ученици Основне школе Стефан Дечански из Железника као и многобројни верни народ. Малишани из Железника и Сремчице сабрани на светој Литургији са вероучитељима г. Мирославом Тасићем и г. Михајлом Микићем и богољубивим народом певали су песме хвале и славе Господу уз хор Света Јелена Дечанска који води Тијана Николић. Славски колач Патријарх је преломио са кумом храмовне славе г. Миодрагом Јелићем. После славског обреда, патријарх Иринеј је надахнуто говорио о чудесном и мученичком животу Светог краља Стефана подсетивши да се његово чудотворно и нетљено тело налази у његовој задужбини у манастиру Високим Дечанима у Метохији који је понос српске културе и историје. -Господ ће помоћи нама и у овом тешком времену ако будемо заслужни и достојни и пребивали у непрестаној молитви са Господом, истакао је Патријарх. Црква Светог Стефана Дечанског у Жечезнику слави 114 година постојања. У овој години старешина храма прота Драган Анђелић испунио је четири деценије свештеничке службе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Највећа 5Г мрежа на свијету почела с радом Поменути оператори су лансирање 5Г мреже првобитно планирали за наредну годину, али су ипак убрзали своје планове. Комерцијалне 5Г услуге сада су доступне у 50 градова, укључујући Пекинг, Шангај, Гуангџоу и Шенжен, јавља ЦНН позивајући се на кинеску новинску агенцију Синхуа Од ИН4С - 02/11/2019 5G Кина је данас и званично пустила у рад највећу 5Г мрежу на свијету, а телекомуникациони оператори у тој земљи нуде корисницима 5Г услуге по почетној цијени од 18 долара мјесечно. Три кинеска оператера – Чајна мобајл, Чајна телеком и Чајна јуником – понудили су 5Г пакете по почетној цијени од 128 јуана (18 долара) за 30 ГБ података мјесечно, што кинеским корисницима интернета омогућава приступ ултра-брзој услузи мобилног интернета. Поменути оператори су лансирање 5Г мреже првобитно планирали за наредну годину, али су ипак убрзали своје планове. Комерцијалне 5Г услуге сада су доступне у 50 градова, укључујући Пекинг, Шангај, Гуангџоу и Шенжен, јавља ЦНН позивајући се на кинеску новинску агенцију Синхуа. Више од 10 милиона корисника пријавило се за 5Г пакете три локална кинеска оператора уочи лансирања, објавили су локални медији почетком октобра. Недавно објављен извјештај међународног удружења за мобилну индустрију ГСМА предвидио је да ће Кина до 2025. предњачити у глобалној 5Г револуцији са више од 600 милиона 5Г претплатника. Си-Ен-Ен подсјећа да су и друге земље, укључујући Сједињене Државе и Јужну Кореју, раније ове године покренуле услуге 5Г у одабраним областима, али да је кинеска комерцијална мрежа највећа, према истраживању компаније „Бернштајн рисерч“.
  11. Филми о научној психологији Кинсеи / Кинсеи; Билл Цондон, САД - Немачка, 2004. Када је Ниетзсцхе плакао / Када је Ниетзсцхе заплакао; Пинцхас Перри, САД, 2008. Моје име је Билл В / Моје име је Билл В; Даниел Петрие, САД, 1989. Опасан метод / опасан метод; Давид Цроненберг, Немачка, Канада, Велика Британија, Швајцарска, 2011. Принцесс Мариа Бонапарте / Принцессе Марие; Беноит Јацкуот, Аустрија, 2004. Рагин; Кирилл Серебренников, Русија, 2004. Сабина / Соул Кеепер, Тхе; Роберто Фаенза, Француска - Велика Британија - Италија, 2003. Фројд и побожна Марта; (Документарна и историјска реконструкција), Татиана Малова, Русија, 2009. Фројд / Фројд; Моира Армстронг, Велика Британија, 1984. Фројд: Тајна страст / Фреуд; Јохн Хоустон, САД, 1962.
  12. Мијешањe политичара у вјерске послове представља највећу пријетњу међурелигијским односима у Црној Гори сматра највећи дио испитаних грађана, показало је истраживање које је за потребе пројекта „Истраживање улоге религије у друштвима западног Балкана“ приредила организација „Институт за демократију и медијацију“ из Тиране. У истраживању су још и недостатак образовања и дијалога, као и нови предлог Закона о слободи вјероисповијести наводе као пријетња хармоничним односима вјерника различитих религија нашег мултиконфесионалног друштва. У истраживању је дато више репрезентативних одговора који осликавају оно што испитаници виде као пријетњу вјерској толеранцији у нашој земљи. Тако се у једном од одговора каже: „Нови Нацрт закона могао би да буде веома проблематичан по питању имовине вјерских заједница и створио би проблеме и тензије у читавом региону, не само у Црној Гори“. Неки од испитаника су такође истакли да власт има тенденцију да се мијешају у вјерске послове и политичари „капитализију религијски осјећај Црногораца у циљу добијања гласова“. Већина испитаника се слаже да је образовање лијек за вјерску нетрпељивост. „Било би важно у неком облику укључити вјерску наставу у основно и средње образовање“ каже се у једном од одговора и додаје да би то подигло ниво знања о својој, али и о другим религијама. Са овим ставом слаже се чак 18% испитаника Као веома важна препрека изграђивању стабилних међувјерских односа препознати су и медијски извјештаји који су усмјерени на извјештавање о инцидентима, а не о добрим примјерима складних односа. Грађани Црне Горе сматрају да заједничке иницијативе вјерских заједница које су усмјерене ка решавању проблема у друштву попут сиромаштва или других облика друштвене неједнакости могу водити ка вишем нивоу социјалне кохезије. Резултати овог истраживања штампани су као посебна публикација и представљени на регионалној конференцији „Религија у друштвима западног Балкана“ која је одржана у Тирани у јуну текуће године. Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У суботу 6. јула 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свету мученицу Агрипину и спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом цару Константину и царици Јелени у селу Влашка. Нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Александар Марковић и ђакони Небојша Поповић и Урош Костић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о слушању и извршавању Речи Господње и упоређивањем Богу послушног човека са мудрим који дом свој сагради на чврстим темељима. Епископ је подсетио да Бог својом моћном и силном Речју све ствара и чини. Личност која нема темеља нестаје када и он нестане са земље. Са друге стране, сваки који чини Богоугодна дела остаје запамћен и после свог живота, јер ће дела остати да живе и сећају на њега. “Ми морамо живети и хранити се Речју Господњом. Јеванђеља нам је остављено не да бисмо га само помињали и истраживали, већ превасходно да бисмо Јеванђељем живели. Човек је са својом Боголиком душом позван да узраста, а узрастање је могуће једино када човек своје биће гради на једином чврстом темељу, на истини која је само једна, на Христу! Када дође до човековог пада услед гордости и лажи, лажи у које сам себе убеди да су темељи, тај пад је велики. Нема изграђивања без слушања и извршавања Речи Божије”, подучио је Епископ Јован. “Када човек реши, браћо и сестре, да гради кућу, он прво копа и утврђује темеље. И, што има намеру да већу кућу прави, он све дубље и јаче темеље гради да би се кућа могла одржати када је подигне јер, ако не буду темељи добри узалуд је цела грађевина за коју ће се он трудити. Тако бива у обичном животу а тако је и у духовном животу. Највећа грађевина коју човек гради у своме животу јесте дом душе његове, јесте спасење душе. Пошто је то толико значајно дело и за Бога и за човека, потребни су добри темељи да се поставе тој грађевини. И Бог је са своје стране, заиста, учинио све да та грађевина буде и складна и чврста и вечита, да је ништа не може ни порушити ни поткопати. Јер рекао је Господ: “Сваки онај који гради кућу на камену он је мудар човек”, јер, када дуну ветрови и наиђу воде и ударе кише та кућа опстаје јер је на камену утврђена, а ако се зида кућа на песку, то јест без добрих темеља, онда, када дуну ветрови, надођу воде та кућа бива поткопана и сруши се. Тако је Господ то објашњавао. Пошто је дело спасења душе наше најважније дело у нашем животу и Света Црква нам помаже и брине о томе и цело Небо ради на тој грађевини нашој, онда смо и ми дужни, браћо и сестре, да се потрудимо и да поставимо добре темеље.”, истакао је наш Владика. Након Свете Литургије заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је надлежни парох протојереј Бранислав Јеремић припремио. У наставку дана Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обишао је, у пратњи настојатеља манастира Павловац монаха Гаврила (Гардаша) и председника Градске општине Младеновац господина Владана Глишића, земљане радове који претходе изградњи темеља новог конака поменутог манастира и дао упутства за наставак радова. Након манастира Павловац наш Владика је посетио храм Светих апостола Петра и Павла у селу Јагњилу и обишао радове на изградњи монашког дома. Надлежни парох јереј Бојан Вићовац упознао је Епископа Јована са наставком радова на конаку, али и плановима у вези са обновом ове древне цркве. Извор: Епархија шумадијска
  14. Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, у недељу, 30. јуна 2019. године, прослављена је слава параклиса Св. Јована Шангајског у Институту за ортопедско – хирушке болести „Бањица“. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово преосвештенство викарни Епископ ремезијански Г. Стефан уз саслуживање протојереја – ставрофора Небојше Тополића и Николе Трајковића, протођакона Младена Ковачевића и ђакона Драгана Неђића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После одслужене Свете Литургије и причешћа еп. Стефан је са верним народом, медицинским особљем Института и пацијентима пререзао славски колач у главном холу института, где се и налази капела. Домаћин овогодишње славе биле је г. Жељана Морача. Затим је владика Стефан предао део славског колача домаћинима за следећу годину, мајки и ћерки, Зори и Милени Дамјановић. Након чега је, владика Стефан, одржао беседу у којој је рекао да ми када се налазимо на оваквим светим местима где се помаже човеку ми треба да учимо од људи који служе на таквим местима. А за то је веома важно када имамо основни темељ свог тог труда, капелу или храм божији у таквом једном склопу као што је ова Установа. Тако имамо све могућности да помогнемо човеку, а највећа је помоћ када у свој невољи и муци схвати да постоји Царство Божије. Извор: Радио Слово љубве
  15. У манастиру Савина данас је молитвено прослављен Тројичиндан. Бесједом се великом броју сабраних вјерника на Светом богослужењу обратио игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је вјерни народ поучио о смислу и значају празника Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  16. Дана 14. марта 2019. године, у четвртак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је велико повечерје с читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Сретењском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.“ Овим речима свети преподобни Јефрем Сирин усмерава наша срца ка Богу с молитвом за стицање набројаних врлина. Међутим, треба обратити пажњу на то да љубав, која се у низу ових врлина налази на последњем месту, ово место не заузима зато што је то најмања врлина, већ напротив, зато што је најузвишенија и највећа врлина. То је највиши степеник на лествици врлина које воде у Царство Божије. Свако на основу сопственог искуства зна колико је тешко имати љубав према ближњем у срцу. Крвно сродство и породичне везе стварају одговарајуће услове за то да човек открива своје срце ближњима. То се дешава и у животу породице, и у животу релативно малих група људи удружених заједничким идеалима, заједничким трудом, као на пример у монашкој заједници. Љубав је нешто прилично схватљиво и реално остварљиво. Али како заволети човека којег називамо ближњим, али који нам у ствари није ближњи? Где да узмемо снагу и како да учинимо да у нашем срцу заиста буде љубав, а не изнуђена жеља да волимо, иза које се заправо не крије ништа осим гордости и жеље да у очима људи стекнемо изузетно поштовање и захвалност? Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека, да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег. Свети ава Доротеј је размишљајући на ову тему рекао једноставне речи које ће можда свакоме помоћи да по милости и благодати Божијој стекне љубав према ближњима. А савет аве Доротеја гласи: „Никоме немој чинити зло.“ Ово је први и обавезан услов. Никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Ако човек чини зло свом ближњем, он није у стању да воли. И други услов, који је преподобни ава Доротеј врло јасно формулисао гласи: „Научи да чиниш добро.“ Немој чинити зло, већ учи да чиниш добро. Задај себи у задатак да чиниш добра дела у оној мери у којој је то могуће за тебе. Не треба да постављаш себи неоствариве задатке – али покушај да решиш најједноставније, полазећи од оних животних ситуација у којима се налазиш. И ако будемо успели да поставимо себи реалан задатак и да га испунимо, осетићемо изузетно дубоко унутрашње задовољство. Осетићемо способност да чинимо добро, а то значи и да волимо другог човека. Зато што љубав не расте на пустом месту, она расте само на тлу које је припремљено добрим делима, делима милосрђа, која називамо делима љубави. Светоотачки свети су врло једноставни. Да бисмо их схватили не треба чак да завршавамо школске установе (иако је, наравно, добро школовати се, између осталог, у богословским школама, уколико је то могуће). Али никаква посебна знања човек не треба да има да би усвојио једноставне, али важне истине које нам преносе свети оци помажући нам да пронађемо пут ка усхођењу на највиши степен духовног савршенства – стицање у срцу љубави према нашим ближњима. Амин. Извор: Православие.ру
  17. У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3. марта 2019. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У току службе Епископ је рукоположио у чин јереја досадашњег ђакона др Николу Маројевића, уредника Издавачко информативне службе Епархије и сабрата никшићке Саборне цркве. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству је саслуживало више свештеника и монаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и пјевница Саборне цркве. У току свете службе Божје Преосвећени Епископ у чин јереја рукоположио је ђакона Николу Маројевића из Никшића. Архипастирском бесједом сабраним вјерницима обратио се Владика Јоаникије, који је казао да се спремамо за наступајући Велики Часни пост. За свако добро дјело, додао је он, треба припрема, а када се ради о спасењу душе потребна је највећа припрема. „Молимо се Господу Богу да прими наше молитве, да нас ослободи од наших страсти, лоших мисли, злих дјела и намјера, да идемо правим Божјим путем, да нас оспособи да чинимо добра дјела ближњима, да угађамо Господу, да радимо на свом и на спасењу својих ближњих. Данашње јеванђеље нас поучава о томе како ћемо се најбоље припремити и удостојити тога да Бог прими нашу молитву“. „Господ Исус Христос каже да ако учинимо некоме, нарочито, онима којима је то потребно из љубави према Господу и према ближњем, Он ће то примити као да је самом Њему учињено. Ако не учинимо ако ближњима својим не покажемо љубав онда Бог неће примити нашу молитву коју Му приносимо“, бесједио је Епископ. Господ каже, додао је Владика, „Наг бијах, и не одјенусте ме; болестан бијах, и не обиђосте ме; у тамници бијах, и не дођосте ми; жедан бијах и не напојисте ме...“, а око нас је, свуда и сваког дана, много оних којима треба наша љубав. „Због наших ограничења нијесмо спремни да учинимо свима, али, ако учинимо било коме од ближњих, којима треба наша љубав, не само у породици, него много шире, Бог ће то примити као да је Њему учињено. Ако не учинимо одбиће нам молитву коју Му приносимо“, нагласио је Владика Јоаникије, поучавајући да треба непрестано да имамо у виду човјекољубље и братољубље које Господ од нас тражи, и за које ће, ако смо спремни да их посвједочимо, Бог примити наше молитве као миомир, као лијепи дар од наше душе и нашег срца. Новом свештенику, оцу Николи Маројевићу, пожелио је да буде благословена света служба коју је примио, да је врши са страхом Божјим, љубављу и стрпљењем према народу. „Веома образован човјек, вриједан, педантан, честит, сад ће морати и да носи бреме које до сада није носио. Научио је он да се труди. Он је уредник нашег часописа „Свевиђе“, сва црквена издања на којима радимо, ту је његова рука, његова памет, његово образовање. Његово дјело многи нијесу видјели, ни примјетили, али оно је, већ, велико. Замолићу га да када разговара са народом буде стрпљив и саслуша свакога. Много честит и благородан човјек, велике интелигенције и великих дарова, али мора да снисходи, да се прилагођава“. „Он је сад отац и мора да покаже љубав према дјеци, а дјеца Божја су сви не само дјеца мала, а они су најједноставији и најбољи. Нека му је Бог на помоћи, нека га Христос Господ укријепи силом свог живоносног крста, нека оснажи његову вјеру и његову ријеч, његова дјела и његове руке на дјело ове узвишене службе“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  18. Црква Светог Симеона Мироточивог у Загарачу код Даниловграда данас је прославила своју храмовну славу, а племе Загарач свог небеског заштитника – Светог Симеона Мироточивог. Свету архијерејску литургију, у Недјељи блудног сина, служио је Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Честитајући празник и храмовну славу, владика Методије је казао да је људски его највећа препрека човјеку да види Бога и да живот у заједници подразумијева служење и давање, о чему говори и данашња јеванђељска причи о блудном сину који је пожелио да изађе из заједнице и од оца свога тражио свој дио имања како би удовољио својим жељама. Владика Методије је казао да је син, као и сви ми, о себи извлачио закључак из спољашњих ствари и на основу својих жеља. Подсјетио је кроз каквеје муке, глад и патњу, понижења, пролазио кад је имање, које му је отац дао, потрошио: „Кад човјек дође до те граничне линије и те ситуације кад се његова мисао, илузија о томе ко је он, сломи и угаси због животних искушења и недаћа на које човјек наиђе, онда се он врати самоме себи.“ Преосвећени владика је појаснио да је у тренутку кад је син дошао себи, сагледао положај у ком се налази, као и ситуацију у којој је некад био у дому оца својега и горко се покајао. Промјенио је своју психологију и пожелио да се врати не у пуноћи и слави, као син и један од насљедника дома оца својега, него као посљедњи најамник : „Сагледао је сву ништавност сопствене илузије, шта је и ко је он у овоме свијету. Он се враћа дому своме, макар да се наједе, и тиме и показују љубав према дому и оцу, да буде и најамник, али близу дома оца својега.“ Јеванђеље каже да је отац очекивао сина јер није гледао његов его и илузију коју је он имао о себи и свијету око себе, него је, објаснио је владика, отац гледао у њега кроз его: „Наиме, ми кад видимо недостатке других, судимо на основу њихових сагрешења и недостатака. То говори его из нас, јер его гледа у его, а љубав гледа кроз его. Зато се отац обрадовао сину и потрчао му у сусрет, примио и обукао, вратио му достојанство које је некад имао, мада син у свом покајању то није ни тражио, ни очекивао.“ Отац је заклао теле да прославе синовљев повратак, али брат, који је био исправан и испуњавао све заповијести очеве, кад је видио то ражалостио се и замјерио оцу што њему, који га вјерно служи, није чак ни јаре дао да се провесели са пријатељима а блудноме сину, који је потрошио имање, све је опростио: „Он је био фарисејског духа, о коме је Господ говори ученицима Својим, који споља гледају да буду исправни, тачни, што је потребно и добро, али он није дубље спознао какав човјек треба да буде кроз све те врлине. Не треба да мисли да је посебан у односу на некога другога већ треба да схвати да је једно и са оним који је у заблуди и илузији. Да му је то једнако брат, и да треба да се радује туђем добру и исправљењу.“ Отац, који је видио да је његов син, који је споља исправан, био у већем проблему и искушењу него његовог пали блудни син, који се покајао, вапи и за њим и каже: „Све је моје и твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“. Овим ријечима, појашњава владика, Господ опомиње фарисеје због којих прича ту причу: „Људски его је највећа препрека познању, враћању себи, заједници и познању Бога – створитеља неба и земље. То је највећа препрека човјеку да види Бога. Живот у заједници подразумијева само служење и давање јер кад се он вратио себи ушао је у заједницу, да себе да заједници, а не да узима. “ Епископ је тумачећи јеванђељске ријечи „ко се не одрекне себе“, казао да то значи одрећи се наших илузија о себи и свом животу: „То значи изгубити тај живот, да би добили истински божански који већ имамо, који нам је Бог дао да га откријемо у себи, јер је Царство небеско у нама. Не треба ићи нигдје, већ треба дођи себи, пробудити се. На то нас опомиње и данашњи празник и Свети Симеон, истински просветитељ свога народа, не по свјетлости људскога разуме и памети, него по божанским благодатним енергијама.“ На крају бесједе владика Методије је пожелио да нам Господ да да се појединачно на духовном плану ослобађамо заблуда и илузија изведених из нашега мишљења о себи, да се просвјетљујемо божанским енергијама и преображавамо на Светој литургији и тиме стичемо љубав непролазну, славећи Оца и Сина и Светога Духа са свима светима. Након што је владика Методије освештао и пререзао славски колач, заједничарење је настављено за трпезом љубави коју су припремили домаћини славе Жељко и Милован Оташевић са породицама. Испред парохијана др Велизар Вељо Велимировић је пожелио свима добродошлицу истичући да је Црква Светог Симеона Мироточивог, која је претпјела многа страдања и недаће, те да је била толико оштећена да се у њу није могло улазити, обновљена по пројекту Републичког завода за заштиту споменика културе у Црној Гори, а уз благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Он је казао да је оно што је најзначајније то што су сачували веру, љубав и слогу племенску: „Сачували смо чистоту овог храма, наше вјере и духа, који желимо да сачувамо, као и традицију наших предака који су се такође уградили у овај храм. Нека би благослов владике Методија ушао у сваку породицу у племену Загарач“, казао је др Велизар Вељо Велимировић и пожелио да са овог заједничког празника сви присутни понесу мир Духа Светога у своје и комшијске домове . Извор: Радио Светигора
  19. У другу недјељу пред Рождество Христово, Недјељу праотаца, на Материце, 30. децембра 2018. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија са почетком у 8 часова. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Свима сабранима у овоме Светоме Храму обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Он је говорио о прочитаној јеванђелској причи, али, говорио је и о суштини празника којег данас прослављамо, почевши са тим зашто баш двије седмице пред Божић прослављамо Недјељу Праотаца: "А зашто баш Недјеља праотаца ? Зато што су ти свети оци и Божији угодници припремили човјечанство за долазак Христа на овај свијет. И сви они, свако до њих је испунио своју мисију, свој задатак, који им је Бог повјерио и дао." Отац Далибор је у даљем обраћању подсјетио све присутне на континуитет и дубљи смисао поретка богослужбеног, у којем смо прослављали цијелу породицу, почевши од Дјетињаца (дјеце), затим Материца (мајки), а сљедеће недјеље Отаца (очева): "Као што смо прошле недјеље прославили празник Дјетињаца, празник наше дјеце, тако данас славимо празник Материце, празник наших мајки. А сљедеће недјеље славићемо Оце - празник очева.'' Он је даље навео да не постоји веће љубави на Земљи, нити жртве, нити поузданијег и вјернијег темеља породици и друштву од мајки: ''Не зна се прецизно када је установљено ово празновање мајки, као темеља друштва, као темељ сваке породице. Међутим, једно је сигурно, а то је да Црква слави овај празник зато што темељ сваке љубави и темељ заједнице у Богу јесте темељ породице, који јесте мајка. Може ли бити веће љубави дароване од љубави једне мајке ? Што је већа љибав мајке, што више љубави мајка дарује, то ће више дијетe, а сјутра већ човјек имати више Бога у себи. Жртва једне мајке је највећа жртва и највећа љубав која се може даривати овдје на земљи.'' - закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Током службе, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић најавио је и предавање које ће вечерас у недјељу 30. децембра 2018. године, са почетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одржати протосинђел Андреј Дечанац - на тему ,,Монашки живот на Косову и Метохији“. Такође, након одслужене Литургије, у крипти Саборног храма евхаристијско заједничарење, као и прослава Материца, настављено је кроз трпезу љубави и уз пригодан дјечији програм, који су поводом празника Материца са својим вјероучитељима и мајкама припремила и извела дјеца школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  20. Управа Српске православне парохије которске обавијестила је о почетку вјеронауке за школску 2018/2019, а тим поводом јутрос је у цркви Светог Николе служена Света литургија, затим и Призив Духа Светога (молитва на почетку школске године), након чега је обављен упис бројних нових чланова, преноси сајтwww.spckotor.com. „Тако да је уствари поента у томе да вјеронаука поштује све друге науке које се не сукобљавају са Законом Божјим. Напротив, Закон Божји објашњава све оно што наука тврди. Дакле, права наука се не сукобљава са вјеронауком, јер она учи људе истини, која не може бити двострука“, казао је отац Момчило. Он је поручио да треба учити све друге науке и све оно што је важно за живот, али да је од великог значаја упознавање са науком Христовом. „Науком Онога који је дошао на свијет да донесе највећу и најљепшу науку о љубави међу људима“, поручио је отац Момчило, закључивши заповјешћу Христовом својим ученицима: „Љубите један другога, по томе ће сви познати да сте моји ученици“. Од укидања у школама 1947. вјеронаука се у Котору у континуитету одржава у црквеним просторијама. Вјероучитељ је протојереј Немања Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. „Свака наука, односно све што се учи, у принципу је добро. Али, постоји једна наука која је наука над науком. Она се не сукобљава са правом науком. То је наука о Творцу свега створенога и Ономе који је створио моралне законе, као и оно што је уопште добро за људе и за све“, поручио је данас у бесједи у храму Светог Николе на почетку вјеронаучне године парох которски, намјесник бококоторски протојереј – ставрофор Момчило Кривокапић. Управа Српске православне парохије которске обавијестила је о почетку вјеронауке за школску 2018/2019, а тим поводом јутрос је у цркви Светог Николе служена Света литургија, затим и Призив Духа Светога (молитва на почетку школске године), након чега је обављен упис бројних нових чланова, преноси сајтwww.spckotor.com. „Тако да је уствари поента у томе да вјеронаука поштује све друге науке које се не сукобљавају са Законом Божјим. Напротив, Закон Божји објашњава све оно што наука тврди. Дакле, права наука се не сукобљава са вјеронауком, јер она учи људе истини, која не може бити двострука“, казао је отац Момчило. Он је поручио да треба учити све друге науке и све оно што је важно за живот, али да је од великог значаја упознавање са науком Христовом. „Науком Онога који је дошао на свијет да донесе највећу и најљепшу науку о љубави међу људима“, поручио је отац Момчило, закључивши заповјешћу Христовом својим ученицима: „Љубите један другога, по томе ће сви познати да сте моји ученици“. Од укидања у школама 1947. вјеронаука се у Котору у континуитету одржава у црквеним просторијама. Вјероучитељ је протојереј Немања Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  23. -Прослава празника Успења Пресвете Богородице у манастиру Лепавини- Световаведењски манастир Лепавина је у уторак, 15/28. августа 2018. године, прославио велики празник свечасног Успења Пресвете Богородице. Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  24. На војном полигону "Алабино" крај Москве одржано је велико финале "Тенковског биатлона" коме је, на позив министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа, присуствовао и српски министар одбране Александар Вулин. Као и што је очекивано, на овогодишњем "Тенковскомм биатлону" победу је однела екипа домаћина, Русије. Министри Вулин и Шојгу су пре финалне трке обишли штанд Министарства одбране и Војске Србије у Дому дружбе, а у току вечери одржаће се и билатерални састанак министара одбране Србије и Русије. Министар Вулин је, одговарајући на питања руских новинара који су веома заинтересовани за Међународне војне игре, истакао да је задовољан резултатима екипе Војске Србије и да смо и на овом међународном војном такмичењу показали да Војска Србије није највећа војска на свету, али да је најтврдоглавија и најжилавија. - Ми сваке године повећавамо обим нашег учешћа. Ове године смо учествовали у Тенковском биатлону, у категорији снајпериста и такмичењу инжињеријских јединица. Ми смо војска која није превише бројна, али се успешно носимо са много већим и развијенијим од нас. У Тенковском биатлону смо ушли у полуфинале као шести, инжињерци су нам трећи, а мешовити снајперски пар је први, нагласио је министар Вулин. Међународне војне игре су почеле 28. јула, а у двонедељном такмичењу је учествовало више од 5.000 војника из 32 земље. Такмичили су се у 28 дисциплина које обухватају готово све конвенционалне родове војске. Такмичења су истовремено одржана на територијама седам држава. Према досадашњим резултатима, Русија је освојила највише медаља - 18 златних, 5 сребрних и две бронзане. Кина је на другом месту, следи је Казахстан. Прве Међународне војне игре организоване су 2015. године на иницијативу руског министра одбране Сергеја Шојгуа и спадају међу највећа војно-спортска такмичења на свету. http://www.mod.gov.rs/cir/12899/ministar-vulin-nismo-najveca-ali-smo-najzilavija-vojska-na-svetu-12899
  25. Београд је недавно добио нову музејску атракцију, која привлачи све генерације, а посебно најмлађе. Реч је о Музеју илузија, смештеном у центру престонице, у којем посетиоци могу да истражују домете и ограничења сопствене перцепције. © SPUTNIK / МАША РАДОВИЋ Новинар Спутњика у разговору с представницом Музеја илузија Дејаном Димов Да ли је нешто заиста удаљено од нас онолико колико нам се чини? Да ли предмет који гледамо из непосредне близине заиста има три димензије, да ли је реч о слици, или о објекту? Како је могуће да особе које стоје пред нама одједном постају сићушне, или огромне, само захваљујући оптичкој варки? На који начин светлост и предмети који се нађу у нашем видном пољу могу да поремете наш осећај за равнотежу? Та питања заинтригирала су групу ентузијаста из Европе, у којој су били дизајнери, архитекте и научници жељни да осмисле забавни садржај другачији од класичног музеја, али и од класичне играонице. Тако је настао Музеј илузија, у чијим примамљивим варкама, поред Београђана, већ уживају посетиоци у Загребу, Љубљани и Задру, као и у Бечу и Оману. © SPUTNIK / МАША РАДОВИЋ Музеј илузија — „клонови“ У поређењу с музејским просторима на које смо навикли, овај музеј је специфичан по томе што је сваки његов посетилац уједно и креатор самих илузија. Музеј је интерактиван и у њему се подразумева да посетилац опипава експонате, да се фотографише и да сам учествује у стварању илузије, каже у разговору за Спутњик представница Музеја илузија у Београду Дејана Димов. Према њеним речима, деци је најзанимљивији „Вортекс тунел“, у којем посетилац, под утицајем игре светлости и таме, губи осећај за равнотежу и способност да пређе веома кратку путању без посртања. Деца су тим експонатом одушевљена и спремна да кроз њега прођу безброј пута, за разлику од одраслих који се често плаше да експериментишу, каже наша саговорница. © SPUTNIK / ВАЛЕНТИНА БУЛАТОВИЋ Музеј илузија у Београду „Тинејџери, наравно, воле да се фотографишу, а то им омогућава велики број огледала који постоји у музеју. Најпопуларнија је просторија бесконачних огледала ’Инфинити рум‘, где посетиоци могу да се сликају из безброј углова. Позивамо све да дођу с мобилним телефонима и фото-апаратима, јер код нас илузије добијају пун смисао тек на фотографијама“, каже Дејана Димов. © SPUTNIK / Музеј илузија — просторна илузија Посетиоци могу и да „играју карте“ са својим „клоновима“, да се „изокрену наглавачке“, да ходају по кривој соби, али и да разгледају холограмске ликове деце и животиња који изгледају толико стварно да изазивају жмарце. Најстарији посетиоци радо се упуштају у решавање разних мозгалица и дидактичких тестова. Многе од тих игара су прилично захтевне. Врло често се дешава, напомиње Дејана Димов, да деца много брже и лакше решавају задатке ове врсте од својих родитеља. © SPUTNIK / ВАЛЕНТИНА БУЛАТОВИЋ Музеј илузија — изокренута соба „То је зато што деца размишљају неометано, једноставно покушавају док не успеју, док родитељи имају неку своју, уобичајену логику која их наводи на погрешан пут, тако да се увек муче око тих мозгалица. Наше очи нешто виде, мозак то не разуме, и онда смо потпуно збуњени“, објашњава Дејана Димов. Улазнице за Музеј илузија, који се налази у Нушићевој улици број 11, коштају 600 динара за одрасле, 400 динара за децу и 1.500 динара за целу породицу. Музеј је отворен сваког дана од 9 сати до 22 сата. До краја године планирано је отварање још неколико таквих музеја у градовима САД, Дубаију и другим деловима света. Валентина БУЛАТОВИЋ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...