Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'најбољи'.
Found 12 results
-
Слава Града Кикинде, летњи Свети Никола, данас је достојанствено обележена. Литија је прошла тргом и централним градским улицама, а овом догађају је присуствовало око 1.000 људи. Велику поворку предводили су функционери локалне самоуправе и свештенство СПЦ. У Градској кући обаљено је свечано резање славског колача. Кум овогодиње славе био је Никола Лукач, начелник Севернобанатског округа. Домаћину славе, куму, званицама, али и свим грађанима, славу је честитао јереј Никола Мишковић, старешина храма Светог оца Николе. Он је изразио је задовољство што су заједно прославили летњег Светог Николу, јер је то и њихова храмовна слава: - У нашем народу је обичај и тако смо одувек научили, да свака породица има своју крсну славу. Када се сви укућани, чланови породице, окупљају око истог стола, око славског колача, ма где они били. Како се породица окупља, тако треба да се окупи друштво у овом нашем народу - рекао је јереј Мишковић. Домаћин славе Павле Марков, градоначелник Кикинде, у свечарској беседи је указао да наш град има богату културну традицију и велико духовно наслеђе: - Наш основни задатак јесте да традицију и наслеђе сачувамо, а суграђанима обезбедимо квалитетније услове за живот. У обавези смо и да будућим поколењима оставимо оно што смо наследили, а то једна посебност. Остварење ових циљева није могуће без заједништва. Желим да вам данашњи дан протекне у здрављу и миру - поручио је Марков гостима. Градска управа је поводом обележавања славе града, летњег Светог Николе, расписала конкурс за најбољи славки колач. У конкуренцији 20 славних колача, по оцени стручног жирија, поново је тријумфовала Слободанки Радак , из Удружења жена града Кикинде.
-
Епископ шабачки Лаврентије у Лелићу: Новопрестављени игуман Авакум наш најбољи сведок! (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
-
На крају Пасхалног опела у Светлости Васкрсења Христовог, бираним речима блаженопочившем оцу Авакуму и сабранима на молитвеном испраћају обратио се Преосвећени Епископ шабачки Господин Лаврентије који је поред осталог казивао: "Бог зна патње игумана Авакума који је прошао многа страдања. Отац Авакум ће бити наш најбољи сведок стања - душевног и моралног које влада међу нама овде на Земљи. Нека му Господ да рајско насеље, а нашем покољењу мудрости да се угледа на њега". Повезана вест: Молитвени опроштај од архимандрита Авакума (Ђукановића) игумана манастира Лелић (ФОТО) View full Странице
-
Северна Кореја је провела неколико деценија како би поседовала нуклеарно оружје. Упркос присуству непријатељских суседа на јужној граници, Пјонгјанг је до 2018. године постао једна од држава са којима су чланови међународне заједнице морају узети у обзир. Традиционално, Северна Кореја се посматра на међународној арени као један од отпадничких режима, стално усред економске кризе, који се суочила са великим несташицама хране. Северна Кореја је више изгледала као Зимбабве, која постоји само кроз вољу Цветске програме за храну, која тамо шаље десетине тона хране. Међутим, у деведесетим годинама, покренут је севернокорејски нуклеарни програм који се одмах сусрео оштрим протестима међународне заједнице. Покушај да се примора руководство Северне Кореје да напусти своје намере 11. маја 1993. године стекао форму резолуције Савета безбедности УН бр 825, који је изражен у захтеву да се ДНРК врати у споразум о неширењу нуклеарног оружја. Као одговор на ово потраживање, Пјонгјанг је почео тренинге ракете Родонг-1 у ноћи 29. и 30. маја исте године. Тек 14. октобра 2006. године усвојена је Резолуција Савјета безбједности УН бр. 1718, која је по први пут успоставила трговинске и економске ограничења против ДНРК. Тринаест резолуција о Северној Кореји усвојени су за период од 1993. до 2017. године, што ограничава продају оружја, опреме, резервних делова и компонената њима, муницији, аутомобила, хране и ограничене продаје нафте и нафтних производа. Развој нуклеарног оружја је био настављен, све док 2017. године Ким Џонг Ун није најавио да ДПРК има не само бојеве главе већ и ракете који су способни да стигне до америчке обале. То је довело до велике политичке кризе која је обухватила Белу кућу и довела до бројних кампања носилаца авиона до обала Корејског полуострва. Истовремено, треба напоменути да је све ово гурање са оружјем је много корисније за САД већ за ДНРК. Вашингтону је потребно очување корејског сукоба у замрзнутој фази, јер то омогућава да одржи основу за присуство америчких оружаних снага на територији Јужне Кореје и Јапана. Тако храбри амерички маринци штите Сеул и Токио од комунистичке претње. Међутим, доступност нуклеарног оружја у Северној Кореји драматично мења ситуацију. У овим условима, Пјонгјанг добија не само оружје за самоодбрану од могуће америчке агресије, већ и предмет преговарања. Северна Кореја је већ најавила да је спремна да напусти своје нуклеарно оружје, под условом безбедности земље од спољних претњи, што мисли пуну демилитаризацију полуострва и повлачење Американаца из војне базе у Јужној Кореји и Јапану. Треба ми кажу да америчка влада неће ангажовати у дијалогу са државом, која је укључена у листу земаља спонзори тероризма? Осим тога, један од разлога за разрешење бившег државног секретара Рекса Тилерсона био је његов дипломатски став о решавању проблема на корејском полуострву. Доналд Трумп јавно је изразио забринутост због Тилерсоновог превише лаког приступа у раду на овом питању. Повлачење америчких војника аутоматски ће значити зближавање између северног и јужног режима који схватају погубну природу поделе некадашње уједињене Кореје. Под овим условима режим Ким Џонг Уна не изгледа као крвави комунисти, већ политички зрели и разумни партнери, који су спремни за компромис. Потенцијално велике количине нуклеарног оружја недвосмислено воде их у чин регионалних сила, чија се мишљења морају узети у обзир и не могу се игнорисати. Јер свако занемаривање њихових ставова може довести до још једног тестирања ракете који подрива кредибилитет и корисност присуства америчких снага у Јужној Кореји и Јапану. Извор - Глас Балкана -
Version 1.0.0
31 downloads
Својеврсни катихизис у примерима из живота. -
Preminuo filozof, pisac i muzičar Ivan Vuković Autor/izvor: SEEbiz Datum objave: 18.08.2017. - 20:41:00 Zadnja izmjena: 19.08.2017. - 12:27:09 BEOGRAD - U Beogradu je preminuo Ivan Vuković (1970), filozof, pisac, prevodilac i muzičar. Autor knjige o Kantovoj filozofiji i mnogobrojnih članaka o filozofiji morala i istoriji ideje. Preveo Dekartovu knjigu Metafizicke meditacije. Član benda Inopartners koji su objavili dva albuma. Dr Ivan Vuković je rođen 1970. u Beogradu, gde je završio osnovnu školu Vladislav Ribnikar i Treću beogradsku gimnaziju. Godine 1988, upisao se na studije filozofije na filozofskom fakultetu u Beogradu, koje je završio 1996, sa prosečnom ocenom 9,17. Iste godine, na istom fakultetu, upisao se na magistarske studije iz filozofije koje je završio 2000. godine sa prosečnom ocenom 10. Doktorat na temu „Kopernikanski obrt: odnos kritičke i prekritičke Kantove filozofije“, odbranio je jula meseca 2005. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1996. godine zaposlen je u na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu najpre kao asistent, pa od 2006. kao docent, a 2016. je postao vanredni profesor. Dobitnik je nagrade Miloš N. Đurić za najbolji prevod iz oblasti humanistike i esejistike. Učestvovao je na brojnim međunarodnim skupovima i gostovao kao predavač na četiri strana univerziteta. ОВОЈ ШТУРОЈ АГЕНЦИЈСКОЈ ВИЈЕСТИ ДОДАЈЕМ ДА САМ ИМА СРЕЋУ ДА ИВАНА ПОЗНАЈЕМ И УЖИВАМ У ЊЕГОВОМ УВИЈЕК ДОБРОНАМЈЕРНОМ ДРУШТВУ. НИКАДА СЕ НИЈЕ ПРАВИО ВАЖАН, БИЛО МУ ЈЕ САМО ДРАГО ДА ПРОЧИТАТЕ НЕКИ ЊЕГОВ РАД ИЛИ ДА СЕ ЗАМИСЛИТЕ НАД ЊЕГОВИМ ПРЕВОДОМ ДЕКАРТОВИХ "МЕТАФИЗИЧКИХ МЕДИТАЦИЈА". ТЕК ЋЕМО ПОЛАКО СХВАТАТИ КОЛИКО ЈЕ БИО ВАЖАН У БЕОГРАДСКОМ ЖИВОТУ И СРПСКОЈ КУЛТУРИ И ФИЛОСОФИЈИ. ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ. -
Земунски гимназијалци најбољи у веронауци у Београду
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
.JPG.e648839a205e5bc98f2baa46e76881f5.JPG)
http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13799- 8 comments
-
- 3
-
-
- земунски
- гимназијалци
- (и још 3 )
-
Земунски гимназијалци најбољи у веронауци у Београду
тема је објавио/ла JESSY у Духовни живот наше Свете Цркве
Његова Светост Патријарх српски Иринеј овог јутра је у Патријаршији Српској у Брограду примио најбоље ученике и победнике такмичења у веронауци. Свечаности у Патријаршији присуствовали су ђаци ОШ "Владислав Петковић Дис", "Дринка Павловић" и "Гаврило Принцип", потом ученици гимназија - Земунске, Војне, Математичке и 14. београдске. Победник средњих школа је Земунска гимназија. Чућемо вероучитеља докторанда Александра Милојкова и његове ученике Александра Мандића и Валеријана Матвејева. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13799 View full Странице- 8 нових одговора
-
- 6
-
-
- земунски
- гимназијалци
- (и још 3 )
-
«Човек је створен за срећу, као птица за лет» – написао је Горки. Те речи су постале гесло младе савремене породице, али неретко парадоксално могу довести и до њеног – у данашње време већ и класичног – хитрог и беспоштедног уништења. Парадоксално је то, што с једне стране, људи природно траже (и хвала Богу, налазе) срећу у породичном животу. А с друге стране, истинска породична, као и свака друга, срећа представља плод дугог, напорног и тешког рада. Једном речју, ако хоћеш породичну срећу, спреми се и за потешкоће, а не само за «лет». Такве потешкоће су свађе, без којих нису могли чак ни свети апостоли (Дап. 15, 2) и које ми грешни, такође, нажалост нећемо мимоићи.
-
«Нема ничег лепшег на свету од пријатељства. Оно је утеха у садашњем животу. Шта може бити узвишеније и драгоценије од тога када имаш коме да отвориш своје срце, поделиш своје тајне, повериш оно што је скривено?» Ове прелепе речи су изашле из пера великог оца Цркве – Светог Амвросија Миланског. У наше време је више него актуелно говорити о пријатељству. Данас, као никада пре, људи су силно отуђени, немају поверења једни у друге, скоро свима катастрофално недостаје времена за све. Због тога нам је тако потребан разговор, који у себи садржи чистоту, верност и, што је најважније, љубав. Такво општење је ужитак нашег живота. Али неко може упитати: «Где пронаћи такву дружбу?» Одговор на то питање је одавно спреман: обратите се Цркви. У Њој ћете наћи све најбоље, што је икада створио Бог и људи. До краја времена у Цркви ће се очувати љубав као извор исконске доброте и среће... То значи, да правог друга, који вас неће издати и оставити на цедилу у одсудном тренутку, треба такође тражити у Цркви. Такав пријатељ за сваког од нас може постати парохијски свештеник – нечији будући духовник. О томе, како правилно започети то пријатељство, које нам може донети огромну духовну корист, причаћемо у овом чланку. Најпре ћемо поразговарати о врлини послушања. Какви савети нам могу помоћи да би разговор са свештеником био плодотворан? Кренимо од тога да истинско хришћанство почиње од дубинске спознаје сопствене грешне природе. Човек мора да схвати да је крајње духовно беспомоћан, а нарочито да је немоћан да сам себе исправи. «Заиста, ја сам ништаван и сам се не могу спасти.» Разочарати се у сопствене снаге је сасвим нормално. Када ми долазимо да поразговарамо са свештеником или да се исповедимо, морамо претходно да одредимо време за молитву. Молитва има моћ да открије човеку вољу Божију кроз његовог духовника. По мери ваше вере и што је најбитније, по мери ваше одлучности да испуните савет, који вам је дат, Господ нама свештеницима полаже веома пуно корисних поука за вас вернике. У наше време, остаје нам једино да живимо по саветима. Прошло је врема одлучних благослова и беспоговорног послушања. Плашите се духовника који командују! Неиспуњење савета нас, наравно, неће приближити Богу, али то није повод за озбиљне бриге. Човек живи самостално и, сходно томе, сам и одлучује шта ће. Духовни савет увек има у виду слободу човека. Али, да поновимо: у савету увек постоји оно што је потребно и корисно. Зато треба да га послушамо и да се потрудимо да га испунимо. Изузетак може бити када разговарамо са човеком, који живи у јавном греху. Тада свештеник мора строго да укаже на неспојивост хришћанства са животом, којим руководе страсти. Црква увек позива: «Човече, престани да грешиш». Нажалост, многи људи се обраћају нама свештеницима са унапред спремном одлуком: они имају, такорећи, већ написан текст, а баћушка само треба да га одобри. Није допуштена никаква измена, исправка, а тим пре нема места ни за какво поновно писање. Нас, парохијске духовне пастире, већ су фактички навикли на то. Лично никога не спречавам. Али човек таквим поступком губи много. Губи, јер буквално искључује Бога из свог подухвата. Пре него што направимо неки важни корак, зашто то не бисмо предочили свом духовнику?! Изложили бисмо основне моменте, обавезно се дотакли наших жеља, циљева, мотивација. Свештеник је незаинтересовано лице за све ваше спољне успехе, али он може да примети разне духовне проблеме и да вас упозори на њих. То може бити и питање брака, и избор факултета, и нови посао, који неко жели да започне. Шта те покреће у свему томе? Ако је у питању благочестиво усмерење, зашто онда не би тражио благослов? А понекад мотивација уопште није хришћанска, када човеком управља корист или некаква тешко препознатљива сујета. Често поступамо у складу са својим страстима, које нас заслепљују, и због гордости не желимо да се обратимо свом духовнику. Осим тога, нека питања, на пример стварање породице, тичу се читавог нашег предстојећег живота. И зар можеш бити уверен да тачно сам знаш како правилно да поступиш? Сећам се свог личног искуства. Схватио сам да у животу неће бити важнијег питања од ступања у брак. Може се погрешити у било чему, само не у томе. Посебно сам се много молио пре венчања и за време саме Свете тајне. Сасвим сам разумео да је све од Бога: и нормалан брачни живот, и васпитање деце, и односи са широм породицом, и решење стамбеног питања, и материјална обезбеђеност. Све то и још много тога не можеш да прорачунаш и само се по милости Божијој све то може довести у ред. Зашто? Па зато што је Бог дао свој благослов! То све време морамо имати на уму! Говоримо о исповести као о веома плодоносном средству духовног развоја. Сада не могу да је сравним ни са једном другом врстом хришћанског труда. Али и њу често лишавају главних квалитета и својстава, јер се и исповести данас приступа врло површно, уз самосажаљевање, са нагласком на другим људима и разним околностима. Исповест је очекивање Страшниог Суда од Бога! Док стоји пред Крстом и Јеванђељем, човеку је дата могућност да измени Божији Суд над својом вечном судбином! Управо ту и сада то можеш изменити! Променити решење Самог Бога! После ће то бити немогуће! Покајање после смрти је закаснело и бесплодно. Човече! Мисли о томе и немој да закасниш!!! Када непокајани грешници увиде шта их чека, рећи ће горама и стенама: «Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова!» (Отк. 6, 16). Свето Писмо говори о великом стиду, који ће у тај мах осетити душа. Стид и срам пред целим светом, када буде откривена скровита прљавштина и та гадост, коју је човек гајио у себи. Но, то ће бити тамо. А овде нам је дато још времена! Значи да сваку исповест морамо да схватамо као благодатну могућност да се ставимо на милост пред праведни суд Божији над нашим грешним животом. Понекад се иза пуно речи губи нешто важно. По мом мишљењу, боље је исповедати само један грех, који ти у датом тренутку више од свега не да мира. С каквим циљем? Како би почео да се бориш са њим. Веома је важно тачно одредити страст, која те мучи, а можда и побеђује, више од других. После целивања Јеванђеља и Крста потребно је да кренемо у борбу са том страшћу и да започнемо свој подвиг, невидљив за остали свет, ка очишћењу душе од греха. Често на исповест долазе људи са списковима грехова на пет страна, писаних ситним словима. Дође ми да питам: «С каквом страшћу за тебе предстоји битка? Навео си минимум 150 грехова, међу којима су и осуђивање, и чревоугодије, и прекомерно спавање, и лењост, и гордост, и сујета, и униније... Исповест је увек заокрет за 180 степени и почетак новог живота. А како да га започнеш и од чега да кренеш, у датом случају?» Ако поред врапца у руци кренеш и за голубом на грани, изгубићеш их оба, ако седнеш на две столице, пашћеш. Закључујемо: у дугом списку је мало користи. Далеко је битније поставити себи тачну духовну дијагнозу, издвојити главне симптоме своје духовне болести. Зле силе, по правилу, муче човека једном страшћу, која се притом многоструко грана. Управо је ту страст потребно наћи у себи. Посеци стабло и гране ће саме отпасти. Сви смо ми читали о Марији Египатској, како је она отишла у пустињу после свог чудесног преобраћења. Речено је да је она 18 година била прогоњена блудним сећањима. Не гневом, нити завишћу, нити унинијем, већ страшним побуђењем плоти. Осамнаест година се подвижница борила са тим грехом и уз Божију помоћ победила. Када је била исцељена та рана, Бог јој је допустио другу борбу, вероватно са унинијем. На крају живота она се борила искључиво са сујетом и гордошћу, јер је постала достојна надприродних дарова. На пример, знала је Јеванђеље, које никада није читала. Могла је да ходи по води, да се уздиже у ваздух за време молитве, да се храни од Духа Светога у пустињи... Подсетимо још једанпут да постоји важна методика духовне борбе, која учи да је страст стабло, а остало су гране, стабло сечемо и дрво пада. Правила понашања са свештеником зависе од тога, колико ми њега доживљавамо као свог духовног пастира... Често бива, да се возим са неким у колима, или идем с неким негде и тада разговор, наравно, испада сасвим не духовни, причамо о свему одреда. А добро би било говорити са свештеником на тему, коју ни са ким другим не разматраш. Духовни живот је врло важна ствар, док о политици, бизнису, или времену можеш да причаш са сваким човеком. Постоје такви људи, нажалост, који су попут духовних вампира. Они разумеју да у Цркви присуствује благодат Божија, у том смислу и у свештеницима, који су слуге Христове и духовни видари... Такви људи нам одузимају много времена, углавном на пусте приче. Притом је јако тешко усмерити их ка покајању. После таквог разговора, свештеник се осећа измореним, као да су му исисали крв, док они успевају да се од тога на неки начин окрепе. Таквима се обраћаш, а они не слушају и твоје савете не испуњавају. Човек тада подсећа на зид од кога се све добро одбија као лоптица, његово срце није спремно да прихвати оно што је речено. Има још један озбиљан проблем, када човек прожет лукавством и потпуно неискрен, тражи потврду за своје планове, тежње или задатке од разних свештеника. Један га не благосиља, иде другом, трећем, док не нађе оног који му одговара. Мој баћушка ми је говорио следеће: «Ако си ти под вођством свог духовника више година и понављаш одређени грех, тада почињеш да се стидиш да идеш код свох духовника да то исповедаш. Подстакнут лажним стидом, идеш код другог непознатог свештеника, њему се отвараш, добијаш опрост грехова, а потом се опет враћаш код свог пастира. Строго говорећи, тај грех се не опрашта, јер ти пушташ лицемерје и обману у своју душу.» Какав ти је он духовни отац, када скриваш од њега свој живот? Зато је он и отац да би знао све, што је лоше у теби. То је јако добра реч – отац. Очеви знају о својој деци све, почевши од њиховог рођења. У доброј породици, помоћ родитеља је плодотворна и корисна само онда, када није пресечена нит поверења, поштовања и послушања. Сам као родитељ силно ценим то, и страшно ми је да помислим да могу да изгубим ту везу са својом децом. Односе у породици треба пренети на пастирско служење, на парохијски живот, због тога што је парохија такође породица. Докле год имам са човеком искрен и топао однос, подкрепљен поверењем, ја као свештеник могу да будем користан у многом. Али ако неко почне лукаво да се понаша, да игра двоструку игру, онда ће његова душа остати затворена и практично неће бити могуће помоћи му. Изводећи закључак из свега што је речено, долазимо до става да је неопходно имати разборитост и дечије поверење према духовнику, како би однос са њим помогао спасењу наше душе. Протојереј Андреј Овчиников С руског Александар Ђокић
-
Све ми је нешто нејасно. Почело још раније кад сам дошла и сви имају најбољи телефони. Носе маркирану гардаробу, пуше скупе цигаре. Кафићи по цео дан пуни. Као да сам дошла као Алиса у земљу чуду и давали ми да поједем отровни кексић. Иде се код фризер и маникир једном месечно. Иде се на депилацију. Кад треба да се кречи зове се молер. Кад се студира не може да се ради. Родитељи плаћају свадбе, преселе се у шупе да бих ослободили деци кућу или стан. Дигну кредити да бих купили деци ауто - овако је Наташа Футселаар - Стевановић, млада српска снајка која живи у Нишу, духовито, али и прецизно описала своју нову домовину. Много је згодније овде живети. Овде људи много више брину о својој деца и имају времена за њих. Деца нису на терет родитељима. У Холадију, када са дете одете у ресторан, сви вас гледају испод око ако оно прави галаму. Овде ће вам људи помиловати децу и смејати се њиховој игри. Људи су милији, клима је лепша. Муж и ја смо дошли у Србија, јер се у Холандија осећаш као робот, рано устанеш и радиш цео дан. У Ниш уживамо и дружимо се више - рекла је Наташа за "Блиц http://www.blic.rs/vesti/drustvo/svi-imaju-najbolji-telefoni-holandanka-zivi-u-nisu-i-urnebesno-tacno-je-opisala/gejj9l1 -
Немојте бити најбољи родитељ, будите то што јесте – Светомир Бојанин
тема је објавио/ла Данче* у Брак, породица
Професор Светомир Бојанин, дечји психијатар, познат је широј јавности као аутор књиге Школа као болест у којој је први аргументовано отворио болна питања неприкладног односа савремене школе према менталном здрављу деце и омладине која их похађа. Касније у књизи Тајна школе, као одговор на претходно постављена питања, представља широј јавности модел – школу каква би она требала да буде, као и целовиту анализу стања у савременом, пре свега домаћем, школству. Остао је активан и након завршетка радног века на Београдском универзитету и Институ за ментално здравље у Београду, па је у последњих неколико година објављено више његових књига, а запажени су и његови јавни наступи. На Аранђеловдан 2016. године, имао сам част да разговарам са професором Бојанином о узорима, идентитету, другарству, учењу, љубави и другим питањима које одрастање поставља деци, као и њиховим родитељима. Професоре, како вас је понашање ваших родитеља према вама дефинисало као родитеља? Док сам дошао до улоге родитеља прошло је 36 година. Био сам сав пометен од свих тих психијатријских теорија које су бесмислене углавном, па сам се једва извукао од свих тих “Фројдова и Јунгова” и требало ми је време, а све је то утицало на мој однос са дететом. Имао сам неки страх да морам стално да учим и радим и да друго ништа не знам… И ја сам штошта учио, али нисам примењивао, живео сам како су моји живели, живео сам по имитацији мог оца и мајке. Кад год ме позову да држим предавање и да поучавам неког како се понашати са децом или решавати психијатријске проблеме, увек сам у страху од две велике опасности. Од једне неистине да је живот већ прошао и да када нешто не иде треба погледати књиге староставне да видимо како би то решили. Мало ми је у тим књигама “староставним” о “староистинама”, али и о осталим истинама. Друга опасност је да се поведем за тим да је ново самим тим што је ново и вредно. Нико не истражује оно што је једино могуће, тј. истину о животу. Истина о животу је оно што смо и причали “Упознај самога себе”. Повремено севну истине о животу, знамо и сретнемо их, али их не користимо. Узмимо на пример Коменског. Он је био значајан владика у Хуситској држави у 17. веку. Хабзбурговци раселе Чехе по Европи. У Холандији су, рецимо, имали велику колонију. И тај владика чешки обилази колонију и види да се деца губе, да се народ губи у свом идентитету у својим основним културолошким обрасцима. И тада покушава да направи тзв. пансофију (свемудрост) којој ће да учи децу чешку, да се деца држе људског у том свом цивилизацијском напредовању. Та књига је написана 1628. године за учитеље Чехе, да спасавају идентитет чешког народа који је у расејању. А онда је то испало толико сјајно да се 1638. преводи на латински и то постане велика дидактика која се и данас студира. Ту имате наравно оптерећење времена, али он је дао неколико фантастичних ствари. Рекао је да деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, да би научили. Ништа што она не воле и што не разумеју. И када неко не зна та правила онда он пада на испиту учитељском, на педагогији… И кад тај педагог данас дође у школу нико га више не пита шта је са тим, немој превише, немој превише, види шта деца воле и види да ли то могу њихове године. То више нико не захтева па сам чак и чуо пре неки дан како неки професор из средње школе каже како је одзвонило Коменском. Не да није одзвонило, него се Коменски још није ни родио! Није то што је ново одмах и добро, него је добро оно што је добро. Истина је то што је истина, било Сократова истина, било истина Коменског.
