Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'наш'.
Found 47 results
-
Човеку је врло тешко да прими ближњег у своје срце. И врло често Бог не постаје наш Бог, већ „мој“ Бог, зато што се покушаји других људи да уђу у овај наш „свети“ савез доживљавају као духовна агресија. За човека је врло важно да искуси да је мој Бог и твој Бог, да је твој грех, колико год ми био одвратан, у извесном смислу и мој грех. И не могу да те одбацим и да кажем: „Лош си, иди.“ Треба да схватим: ти си тако лош зато што сам и ја тако лош; кад би ја био другачији и ти би био другачији. Врло често се дешава да човек који наизглед живи мање-више побожно (наравно, то је наизглед) као да се уздиже на неки ниво и све људе који засад живе другачије схвата као људе ниже врсте. У ствари, треба да схватимо да се Бог не односи тако према нама. Бог све воли. Не зато што је тако снисходљив, већ зато што је за Њега сваки човек посебна личност. И много грешимо кад почињемо да сортирамо. А нехотице управо то чинимо!
-
Божанственом благодашћу просветливши се, и по смрти показујеш светлост живљења свога и истачеш миро благоухања онима што притичу ка гробници моштију твојих, и народ свој упутио и к светлости Богопознања, Симеоне оче наш, Христа Бога моли да нам дарује велику милост. (тропар) Житије преподобног Симеона Мироточивог и о лози преподобног Беседа протојереја-ставрофора др Радомира Поповића изговорена 26. фебруара 2014. године на Светосимеоновској академији на Коларцу Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. Извор: Ризница литургијског богословља- 1 comment
-
- 1
-
-
- преподобни
- богоносни
- (и још 4 )
-
У оквиру свечаности поводом прославе Светог Симеона Мироточивог, патрона Митрополије црногорско-приморске, синоћ, 22. фебруара, у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржано је Косовско-метохијско вече на којем су представљене књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића). Прилог радија Светигоре (звучни запис) Промоцији су присуствовали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски чувар најсветијег Трона пећкога г. Амфилохије, Њихова преосвештенства господа епископи милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и архимандрит Сава (Јанић), игуман манастира Високи Дечани, бројно свештенство и монаштво, вјерни народ. Епископ милешевски Атанасије казао је да је поимање Косова и Метохије одређено самим поводом окупљања око личности Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве и њиховог дијела, 800-годишњице самосталног организовања Српске православне цркве односно, како је невео, 800 година зрелости управљања собом. „Наш народ српски, просторе на којима живи доживљава у свјетлости Јеванђеља Христовог с обзиром да су наши преци током 800 година организованог живота и дјеловања на овим просторима изабрали да слиједе задатак који је Господ Исус Христос дао својим ученицима: Ви сте свјетлост свијету.“ Он је казао да када говоримо о Косову и Метохији треба да имамо пред собом оно шти су наши преци већ створили на том простору, имајући на уму Христове ријечи: Ко хоће за Мном да иде нек се одрекне себе и узме свој крст и иде за Мном. „Ми смо на испиту, али то је одговоран испит који није само за нас јер слиједимо Христову мисију- спасење свијета“, казао је владика и рекао да је врло битно да се сабирамо око онога око чега су се окупљали и наши преци. Књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“ је представио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић који је подсјетио да је Меморандум СПЦ о Косову и Метохији Свети архијерејски сабор усвојио 2003. године, и да је он од тада званични документ наше Цркве. Прво издање је објављено убрзо по усвајању, док је друго издање објављено 15 година касније: „Меморандум, о КиМ Светог архијерејског сабора СПЦ је један од најбољих, а свакако и најсажетији документ о косовско- метохијској рани и проблему. Сав саткан од чињеница и истине, лако провјерљивих, али и потресних података, Меморандум служи српском читаоцу, али и иностраном како би се лакше упознао не само са ставовима и предлозима СПЦ о КиМ, него и са његовом историјом и проблемима, о којима не само говори него и свједочи Српска црква кроз свој епископат, свештенство и вјерни народ вјековним присуством, животом, страдањем и старањем за живот, безбједност, опстанак и напредак Срба, али свих осталих на КиМ.“ Говорећи о књизи „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, отац Велибор је казао да косовско- метохијски циклус Епископа Атанасија започет прије шест деценија, није завршен и да управо то потврђује ова програмска књига о КиМ у којој је објављено десет писама и апела: „Епископ Атанасије и овом приликом, на свој начин, али из новог угла зацјељује живу косовско- метохијску рану свог народа кроз јасно указивање на погубан наум дириговане режимске трансформације КиМ као срца Србије у некакав “ Гордијев чвор“ или „канцер Србије“. Епископ Атанасије је један од ретких, чак и у нашој Цркви, који је то међу првима препознао и јавно реаговао.“ Прота Велибор је истакао да су „Апели и писма“, без сумње, зборник новијих историјских извора о КиM у једном од најтежих периода у његовој историји, чији смо тужни, али не и безнадежни савременици. Од десет објављених докумената један је из 1982. године и један из 1999. а остали су новијег датума, од 2012 до 2018, што се поклапа са доласком Српске напредне странке и Томислава Николића на власт у Србији коме је у писму 2012. године указао на смисао и значај КиМ: „Још тада је, иако у том тренутку то нико није помињао, готово пророчки скренуо пажњу да се косовско- метохијско питање не може решавати референдумом и упозорио да ниједна Српска Влада, најмање Председник Србије, нема право да потпише било какву одлуку којом би судбина КиМ била предата у руке пљачкашима, окупаторима, злочинцима над Српским народом и његовим Светињама.“ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да су „Апели и писма“ програмска књига за очување Србије на КиМ, али и Срба на КиМ и кроз њих свих нас који смо, како је истакао, недостојни тог великог залога и благослова који смо наслиједили од предака и задужили од потомака: „У овој књизи се налазе одговори и на питања шта треба и шта никако не треба радити на КиМ.“ Сабранима се обратио и архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је пренио поздраве и благослове Епископа рашко-призренског г. Теодосија и дечанске братије, а прије свега благослов Светога краља Стефана Дечанског. Свједочећи о стању на КиМ, отац Сава је говорио о забринутости нашега народа који је, поред свих страдања, храбар и одлучан да остане на својим вјековним огњиштима. „Забринут је наш народ због опасности, можда и први пут у својој историји, да се сами сагласимо са одсјецањем КиМ једном заувјек, не само политички већ од бића самога нашега народа. Суочавамо се са наставком раније, посебно за вријеме комунизма, започетог процеса тјерања да се сами одрекнемо КиМ и да народ и Црква прихвате то као најбоље рјешење.“ Игуман дечански је казао да владика Теодосије са свештенством и монаштвом свједочи све што се дешава на КиМ и да је њихов посао да пале свијетло, а да народ мора да нађе начина да не дозволи да се одрекнемо КиМ. „КиМ није питање политике и територије. За нас је Косово и Метохија ризница нашег хришћанског идентитета. Без њега можемо лако да престанемо да будемо народ Божији јер се на њему налазе светиње које стално казују и опомињу нас ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, казао је архимандрит Сава и додао да су косметске светиње и светитељи обиљежили КиМ као свештени простор који је наш ДНК. Црква о КиМ говори вјековима, својим дијелима и молитвама, а у новије вријеме је врло јасно изнијела и свој став кроз Меморандум о Косову и Метохији и саопштења Светог архијерејског сабора СПЦ, који су јасно и недвосмислено рекли шта не би смјело да деси: „Ми тиме не преузимамо улогу политичара, нити намјеравамо да водимо револиције, али не смијемо да ћутимо и да се саглашавамо са оним што обесхрабрује наш народ. Људи су заплашени, збуњени….Већ су спремили кофере, бојећи се шта ће они, од којих су очекивали да буду заштитници Срба, не само сјеверно већ и јужно од Ибра, да договоре на тајним састанцима са онима са којима се добро разумију и кроје нам судбину. А они хоће да подијеле КиМ – тијело српскога народа.“ Он је казао да је то само увод у једaн шири пројекат и процес расрбљивања, рассветосављења нашега народа и нагласио да је КиМ за нас Свети олтар коме се приноси хљеб и вино: „Хљеб са косовских житница а вино из метохијских винограда. Сво КиМ је у знаку хљеба и вина – Тијела и Крви Господње и зато је то простор који нико нема право да отуђи, преда, да га се одрекне. Ако треба вјековима да чекамо слободу борићемо се за бољи живот. Треба разговарати, радити на унапријеђењу нашега живота, али никада на овај начин када се говори о коначном рјешењу који ће неки договорити на тајним састанцима и онда обавјестити народ и Цркву. “ Архимандрит Сава (Јанић) је упозорио да ћемо понијети велико проклетство, и као народ и појединачно, уколико будемо ћутали и позвао на молитву Богу да спријечи оне који одлучују о КиМ да учине зло. Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је у свом слову о КиМ указао на дугогодишњу комунистичку забрану, коју је усвојио и садашњи режим у Србији, помињања назива Метохија због тога што се из самога имена закључује да се ради и манастирском посједу. „Ријеч КиМ испуњује цијело биће, срце и душу нашега народа. У овим књигама се бавимо њиме. Меморандум је био поклич једног слободарског, поносног и јуначкога народа, док власт жели да питање КиМ ријеши издајом. Најновија је тврдња да ћемо добити Републику Српску. Али не можемо мијењати, давати срце наше за једну покрајину.“ Владика је нагласио да је посебно важно да наш народ остане на КиМ и да треба да помажемо свој народ. Указао је на недомаћинско понашање власти у Србији и лицемјерство Европе која је створила гасне коморе за дјецу, и сад ћути над свим што се дешава православним хришћанима у срцу Европе. „Сада на КиМ имамо око 1300 цркава и манастира, а највеће и најважније су у Метохији. Иако је власт избрисала Метохију, она се не може избрисати јер је дубоко укоријењена у наше биће заједно са Косовом и зато увијек треба говорити Косово и Метохија“, казао је владика Атанасије и додао да ћемо издржати, само треба да се стално молимо Богу да буде: Догодине у Призрену. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је благословио Косовско-метохијско вече истичући да косовско-метохијски разговор траје без прекида већ 600 и више година: „КиМ је у жижи свјетских збивања од 1389. године када су звонила звона у Нотр Даму у Паризу, а тако је то и у ово наше вријеме. На Косову је настављена битка свјетских размјера и представља почетак оног што се данас догађа у Украјини, Блиском истоку, Палестини. Та збивања су, дакле, наставак онога што се догађало на КиМ.“ Осврнуо се на признање тзв. независног Косова од стране актуелне власти за коју је рекао да је рођена из Брозове Црне Горе: „Нема срамнијег чина за Црну Гору од тог признања, а следбеници истога, бившег, господара у Србији настављају ту причу. Кад ствари мјеримо историјски, мислим да Црна Гора и Србија никада нијесу пале на тако ниске гране као сада у ово наше вријеме.“ Додао је да Црква, која је 500 година чувала душу и образ КиМ, нашега народа и цијелог Балкана, наставља то да ради и данас а да је ово што се догађа данас наставак пето вјековног ропства: „Наставља се шесто вјековна прича на Балкану, ми смо носиоци тога, а ове књиге које вечерас представљамо су свједочанства онога што је Црква радила и што ради и данас“, казао је Митрополит и подсјетио да не треба изгубити из вида још једно изузетно свједочанство, Задужбине Косова и Метохије које су доживјеле допуњено издање. Он је казао да је утјеха у мрачном времену издајства, али и смушености народа, то што никада није толико написано значајних дјела о КиМ као посљедњих 30 година. „Толико је написано драгоцјених свједочанстава о КиМ из којих проговара изворна душа народа. Црква је све вријеме робовања и под турском влашћу, и прије ових савремених следбеника султана Мурата, била уз народ и чувала његову душу. Носећи крст, наша Црква чува душу хришћанске Европе Светих Петра и Павла, Светих римских епископа … душу Европе Фрања Асишкога.. Виктора Игоа, Шарл де Гола… То је Европа која је сада нестала.“ Своје обраћања, на представљању књига „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића), Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је завршио стиховима Ловћенског Тајновидца: Нада нема више ни у кога, до у Бога и у своје руке. Надање се (не безнађе) наше закопало на Косову, у једну гробницу: „Нема светије, пророчкије ријечи од те ријечи владике Рада записане 1847. године када су Косово и наш народ били у много тежем положају него што је данас, али народ није изгубио наду, него је на тој косовско- метохијској гробници саградио наду и будућност.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души. Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005. Извор: Српска Православна Црква-
- 5
-
-
- преподобни
- порфирије
- (и још 4 )
-
Његово Преосвештенство Епископ зворничко–тузлански г. Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Вршанима поводом крсне славе овог храма, након чега је обављено ломљење славског колача. Његовом Преосвештенству Епископу г. Фотију на евхаристијском сабрању саслуживали су архијерејски намјесник бијељински, протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, пензионисани свештеници Јово Јовић и Љубомир Ђокић, протонамјесник Предраг Гаврић и протођакон Богдан Стјепановић. "Заиста је Свети Сава наш духовни отац и наш духовни руководитељ. Велико је дело учинио Свети Сава у своме народу. Учинио нас је народом православним, народом културним, народом европским-речено савремним речником- народом достојанственим, народом који има своју цркву, државу и свој језик", поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Епископ Арсеније: Наша вера је вера откривења и наш Бог је Бог откривења!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У суботу 19. јануара 2019. године, на празник Богојављења, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. Преосвећеном владики су саслуживали: протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић и Ненад Микић, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић и Владица Савић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка, ђакони Владимир Стевановић и Ђорђе Филиповић, уз прелепо одговарање хора "Бранко". У току Литургије у чин презвитера рукоположен је ђакон Владимир Стевановић. Након заамовне молитве, испред храма, уследио је чин Великог освећења воде. Звучни запис беседе Извор: Епархија нишка -
Владика Фотије: Свети Никола је наш верни молитвеник пред Господом!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У среду, 19. децембра 2018. године, на празник Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, свечано је прослављен празник у манастиру, посвећеном овом великом Божијем угоднику, у етно селу ''Станишићи'' у Бијељини. Тим поводом евхаристијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Љубе Богдановића, архијерејског намјесника бијељинског, протојереја-ставрофора Сретена Митровића, свештеника у пензији и протођакона Славољуба Милошевића. Епископ Фотије је честитао празник ктитору манастира г. Борису Станишићу и његовој породици, и поучио сабрани вјерни народ о животу, подвизима и чудима Светог Николаја Мирликијског Чудотворца и његовом молитвеном заступништву и помоћи свима вјернима који му се обраћају. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
У двадестседму недјељу по Духовима, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира служио је протојереј-ставрофор Љубомир Јовановић уз саслужење јереја Младен Томовић. Након што је отац Љубомир прочитао причу из Јеванђеље о згрченој жени, присутнима се обратио отац Младен који је казао да нас данашње Јеванђеље поучава о дијелима милосрђа и говори како не треба да будемо немилосрдни и да морамо бити благи срцем својим. Јеванђеље описује дан суботњи – дан молитве у Јерусалиму кад је Господ излијечио жену згрчену а старешина синагоге хтједе да прекори Исуса пред народом како не ваља радити суботом: „Али не хтједе Га он прекорити због тога што је бранио закон Мојсијев, него што је био горд и самољубив и што је тиме хтио да унизи Господа и Његово дијело, које је велико.“ Појаснио је отац Младен да је Господ током свог живота на земљи лијечио људе од неизлечивих болести и радио велика чуда Својим ријечима, додиром и вјером људи коју је Он препознавао а која им је помагала да оздраве. Безумног старешину, Господ је разобиличио пред народом говорећи му да он суботом одрешава свога магарца, краву, напаја их и храни, а како онда да не излијечимо жену која је толике године од болова згрчена. „Суштина овога Јеванђеља је дјело милосрђа, осјећајности, љубави, коју ми људи треба да имамо једни према другима. Кад видимо брата свога у невољи треба да му помогнемо, ако не можемо физички или материјално, онда духовно, савјетом, молитвом. Суштина је, оно што је најважније, требамо једни за друге да се молимо Богу“, истакао је отац Младен. Објаснио је да је поука данашњег Јеванђеља да будемо благога духа, да Господ од нас тражи да имамо у себи ту благу нарав, чисто срце Подсјетио је да се и свети пророк Давид моли: Срце чисто саздај у мени Боже и дух прави обнови утроби мојој (Псалм 50): „То је оно за шта треба да се молимо како би могли да имамо снаге за дјела милосрђа. Али та дјела треба да се огледају управо у томе да препознамо кад је брат наш у невољи, нарочито у невољи духовној и тада треба да хитамо да му помогнемо.“ Поучавајући вјерне да треба да се молимо Богу, да нам да снаге и своју благодат, како би могли то да препознамо, отац је истакао да зато и долазимо у храм, молимо се Богу, постимо: „Ево почео је Божићни пост, нека би нам био на спасење, здравље и отрежњење. Да искористимо овај пост да чинимо дјела милосрђа, да учинимо добро ближњима и свима који нас окружују.“ Отац Младен је позвао да у том духу милосрђа и милости које треба да чинимо помогнемо и наш народ на КиМ који је задесила још једна велика невоља. Осврћући се на тренутно дешавање на Косову и Метохији, јереј Младен Томовић је позвао сав добронамјерни народ да у оквиру својих могућности узме учешћа у акцији Црквене општине Бар и Српског културног друштва „Слово љубве“ прикупљања средстава за куповину 20 тона брашна за потребе народних кухиња Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. „Нека то буде дијело милосрђа, које за почетак треба да урадимо, како би помогли нашој браћи на Косову и Метохији, како би помогли сами себи. И не само да чинимо то милосрђе, него да се молимо Богу за нашу драгу браћу и сестре на КиМ, који тамо бране православље и наше највеће светиње, нашу духовност, одакле смо потекли, одакле црпимо енергију духовну коју нам они дају а исто тако коју и ми њима треба да дамо. А даћемо ако се будемо молили Богу за њих“, казао је јереј Младен. Објаснио је да не треба да дајемо само новац и било које друго материјално добро, најважније је да се молимо Богу за њих да истрају и да опстану на нашој Светој земљи: „Тешка су времена. Била су некада тешка времена, али ово данас нама се чини најтеже. Зато треба да се молимо још више Господу, како би издржали све тешкоће, искушења, недаће, све оно што нас је задесило како овдје у Црној Гори, тако и на Косову и Метохији, и свуда гдје наш народ обитава и борави“ поручио је у надахнутој бесједи јереј Младен Томовић. Народ је у великом броју приступио светим Христовим тајнама, а сабрање је након завршетка Свете службе, настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У Митрополији почело прикупљање помоћи за наш народ на Косову и Метохији
a Странице је објавио/ла Логос у Вести са Косова и Метохије
Након што је албанска власт у Приштини увела таксу од 100 одсто на робу из централне Србије и БиХ, те на тај начин додатно угрозила живот и опстанак нашег народа на Косову и Метохији, у Митрополији црногорско-приморској је на више пунктова почела акција прикупљања помоћи за наше сународнике. У Херцег Новом помоћ скупља Коло српских сестара у просторијама ове организације, које се налазе у згради Митрополије на Топлој, испод цркве Св. Спаса у периоду од 10-12 и 17-19 часова сваког дана трајања акције. Братство православне омладине црне Горе и Михољски збор прикупљају основне животне намирнице – уље, брашно, со, шећер. Контакт телефон: 068 440 470. Помоћ се скупља и при храму Св.Тројице у Старом граду у Будви у периоду 08-20 сваког дана трајања акције, као и у Грбљу, у манастиру Подластва, у новом конаку, у периоду 07-12 и 15-19 часова сваког дана трајања акције. У Радановићима се помоћ прикупља у просторијама Црвеног Крста (дрвена барака поред поште) у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Стефан Спасојевић (068 050 808). Мјештани Кртола и Луиштице помоћ сабирају у Дому културе у Радовићима у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Александар Бринић (067 870 461). Подгорица Мјештани Подгорице помоћ прикупљају на храму Христовог Васкрсења, у просторијама Добротворног фонда ,,Човјекољубље“ у периоду 10-15 сваког дана трајања акције. Контакт особа: Владимир Милуновић (067 627 089). У Котору се помоћ прикупља у организацији Братства православне омладине “Свети Лука”. Контакт особа: Драгољуб Васиљевић-Дачо (069 446 680). Милосрдно Коло сестара „Краљица Милена“ са Цетиња такође прикупља помоћ за Народне кухиње на Косову и Метохији. „Позивамо све радне организације са Цетиња и све људе добре воље да узму учешћа у овој акцији и помогну своју браћу и сестре у невољи. Помоћ ће се прикупљати у виду основних животих намирница (брашно, шећер, уље, со), средствима за хигијену (прашак за веш, сапун, шампон), као и хране и пелена за бебе“, стоји у њиховом позиву. Сви који желе да учествују у овој Богом благословеној акцији, свој прилог могу предати у Народној кухињи „Мати Јелисавета“ на Цетињу, од понедјељка 3. децембра до суботе 8. децембра, у периоду од 9 -12 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска- 3 comments
-
- 1
-
-
- метохији
- митрополији
- (и још 6 )
-
Након што је албанска власт у Приштини увела таксу од 100 одсто на робу из централне Србије и БиХ, те на тај начин додатно угрозила живот и опстанак нашег народа на Косову и Метохији, у Митрополији црногорско-приморској је на више пунктова почела акција прикупљања помоћи за наше сународнике. У Херцег Новом помоћ скупља Коло српских сестара у просторијама ове организације, које се налазе у згради Митрополије на Топлој, испод цркве Св. Спаса у периоду од 10-12 и 17-19 часова сваког дана трајања акције. Братство православне омладине црне Горе и Михољски збор прикупљају основне животне намирнице – уље, брашно, со, шећер. Контакт телефон: 068 440 470. Помоћ се скупља и при храму Св.Тројице у Старом граду у Будви у периоду 08-20 сваког дана трајања акције, као и у Грбљу, у манастиру Подластва, у новом конаку, у периоду 07-12 и 15-19 часова сваког дана трајања акције. У Радановићима се помоћ прикупља у просторијама Црвеног Крста (дрвена барака поред поште) у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Стефан Спасојевић (068 050 808). Мјештани Кртола и Луиштице помоћ сабирају у Дому културе у Радовићима у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Александар Бринић (067 870 461). Подгорица Мјештани Подгорице помоћ прикупљају на храму Христовог Васкрсења, у просторијама Добротворног фонда ,,Човјекољубље“ у периоду 10-15 сваког дана трајања акције. Контакт особа: Владимир Милуновић (067 627 089). У Котору се помоћ прикупља у организацији Братства православне омладине “Свети Лука”. Контакт особа: Драгољуб Васиљевић-Дачо (069 446 680). Милосрдно Коло сестара „Краљица Милена“ са Цетиња такође прикупља помоћ за Народне кухиње на Косову и Метохији. „Позивамо све радне организације са Цетиња и све људе добре воље да узму учешћа у овој акцији и помогну своју браћу и сестре у невољи. Помоћ ће се прикупљати у виду основних животих намирница (брашно, шећер, уље, со), средствима за хигијену (прашак за веш, сапун, шампон), као и хране и пелена за бебе“, стоји у њиховом позиву. Сви који желе да учествују у овој Богом благословеној акцији, свој прилог могу предати у Народној кухињи „Мати Јелисавета“ на Цетињу, од понедјељка 3. децембра до суботе 8. децембра, у периоду од 9 -12 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
- 3 нових одговора
-
- 3
-
-
- митрополији
- метохији
- (и још 6 )
-
Епископ нишки Арсеније: Сваки човек је наш ближњи!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
На дан када Српска Православна Црква прославља Преподобне мученике Галактиона и Епистима, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја у Бојнику, у јабланичком округу. Звучни запис беседе На Светој Литургији је, уз многобројни верни народ, одговарао хор Бранко из Лесковца, а у сабрању су учествовали и представници локалне самоуправе – председник општине Бојник господин Небојша Ненадовић и председник скупштине господин Дејан Стојановић. У својој надахнутој беседи, Преосвећени Владика је причом о добром Самарјанину подсетио да је сваки човек на овом свету наш ближњи, не само породица, пријатељи и познаници. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем и тако треба свакоме да прилазимо, угледајући се на савршеног милостивог Самарјанин а то је Господ наш Исус Христос. Како за радио Глас Православне Епархије нишке каже отац Данило, након Свете Литургије приређен је културно-уметнички програм у коме су учествовали чланови КУД Белац из Придворице, а овај значајни догађај за општину Бојник забележила је и локална телевизија. Домаћини су приредили трпезу љубави после које је Његово Преосвештенство у пратњи намесника и свештеника обишао храм Светог арханђела Гаврила у Придворици. Храм Светог оца Николаја у Бојнику је у завршној фази изградње, а темељ је освештан 2005. године руком тадашњег Епископа нишког, а данашњег Патријарха српског Г. Г. Иринеја. Извор: Радио Глас -
Свечана академија поводом обележавања 100 година од присаједињења Војводине Краљевини Србији одржана је у четвртак, 25. октобра 2018. године, у просторијама Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После обраћања академика Стевана Пилиповића, председника Огранка и члана Одбора за обележавање стогодишњице од присаједињења Војводине Краљевини Србији, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије је пренео поздрав и благослов Епископа бачког г. Иринеја, а потом и подсетио на 25. новембар 1918. године, када је Велика народна скупштина донела одлуку да се Бачка, Банат и Барања прикључе Краљевини Србији. Српски народ, у својеврсном вавилонском ропству, карактерисале су непоколебива вера у Господа, уз спремност да се та вера брани и по цену живота, као и неугасива жудња за ослобођењем и сједињењем са матицом. Сетимо се данас како се одвијала наша национална историја по тајанственом Божјем промислу, како је српски народ предвођен владарима, светитељима и архијерејима пролазио кроз буре и искушења, стасавао и узрастао, и коначно остварио своју свету жудњу да српски православни народ, под једним именом, живи у јединственој држави. Данас уживамо у плодовима славних и свештених историјских догађаја. Срем, Банат и Бачка представљају најбогатији и најразвијенији део наше отаџбине Србије, навео је владика Исихије. Епископ мохачки је закључио да је наш узвишени задатак да благословено наслеђе, уз Божју помоћ, поштујемо и умножавамо на радост и корист нашег рода. Господин Далибор Рожић је навео да је стогодишњица присаједињења Бачке, Баната, Барање и Срема Краљевини Србији догађај који представља прекретницу у нашој историји. Историја је део идентитета како појединца тако и нације, јер укупност историјских процеса учинила је да данас будемо оно што јесмо, рекао је г. Рожић, члан Градског већа за културу. Професор Зоран Милошевић, покрајински секретар за високо образовање и научну делатност, истакао је особеност места на којем је вечерашњи сусрет одржан. Платонеум - задужбина владике Платона Атанацковића, овом догађају даје посебан печат. Тај печат утиснут је духовним, културним и политичким стремљењима у изградњи нашег верског, образовног и националног државотворног бића, пред којим су и данас бројни изазови, казао је професор Милошевић, опомињући да једино чувајући сећање на прошлост стражаримо над одлукама Велике народне скупштине. У оквиру свечане академије, уприличено је предавање др Славенка Терзића, дописног члана САНУ, а у музичком делу програма наступио је Камерни хор студената Академије уметности у Новом Саду, под диригентском палицом професора Божидара Црњанског. Догађају су присуствовали представници Матице српске, Музеја, Архива, Покрајине и Града, декани и продекани Универзитета у Новом Саду, као и представници свих других институција које учествују у обележавању стогодишњице од присаједињења Војводине Краљевини Србији. Извор: Епархија бачка -
Свечана академија поводом обележавања 100 година од присаједињења Војводине Краљевини Србији одржана је у четвртак, 25. октобра 2018. године, у просторијама Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После обраћања академика Стевана Пилиповића, председника Огранка и члана Одбора за обележавање стогодишњице од присаједињења Војводине Краљевини Србији, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије је пренео поздрав и благослов Епископа бачког г. Иринеја, а потом и подсетио на 25. новембар 1918. године, када је Велика народна скупштина донела одлуку да се Бачка, Банат и Барања прикључе Краљевини Србији. Српски народ, у својеврсном вавилонском ропству, карактерисале су непоколебива вера у Господа, уз спремност да се та вера брани и по цену живота, као и неугасива жудња за ослобођењем и сједињењем са матицом. Сетимо се данас како се одвијала наша национална историја по тајанственом Божјем промислу, како је српски народ предвођен владарима, светитељима и архијерејима пролазио кроз буре и искушења, стасавао и узрастао, и коначно остварио своју свету жудњу да српски православни народ, под једним именом, живи у јединственој држави. Данас уживамо у плодовима славних и свештених историјских догађаја. Срем, Банат и Бачка представљају најбогатији и најразвијенији део наше отаџбине Србије, навео је владика Исихије. Епископ мохачки је закључио да је наш узвишени задатак да благословено наслеђе, уз Божју помоћ, поштујемо и умножавамо на радост и корист нашег рода. Господин Далибор Рожић је навео да је стогодишњица присаједињења Бачке, Баната, Барање и Срема Краљевини Србији догађај који представља прекретницу у нашој историји. Историја је део идентитета како појединца тако и нације, јер укупност историјских процеса учинила је да данас будемо оно што јесмо, рекао је г. Рожић, члан Градског већа за културу. Професор Зоран Милошевић, покрајински секретар за високо образовање и научну делатност, истакао је особеност места на којем је вечерашњи сусрет одржан. Платонеум - задужбина владике Платона Атанацковића, овом догађају даје посебан печат. Тај печат утиснут је духовним, културним и политичким стремљењима у изградњи нашег верског, образовног и националног државотворног бића, пред којим су и данас бројни изазови, казао је професор Милошевић, опомињући да једино чувајући сећање на прошлост стражаримо над одлукама Велике народне скупштине. У оквиру свечане академије, уприличено је предавање др Славенка Терзића, дописног члана САНУ, а у музичком делу програма наступио је Камерни хор студената Академије уметности у Новом Саду, под диригентском палицом професора Божидара Црњанског. Догађају су присуствовали представници Матице српске, Музеја, Архива, Покрајине и Града, декани и продекани Универзитета у Новом Саду, као и представници свих других институција које учествују у обележавању стогодишњице од присаједињења Војводине Краљевини Србији. Извор: Епархија бачка View full Странице
-
Митрополит Амфилохије: Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
-Долазак моштију Светога Арсенија - ново васкрсење манастира Косијерева- У манастиру Косијерево, гдје су јуче након 104 године по други пут из манастира Ждребаоник стигле мошти Светог Арсенија Сремца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Рођење Пресвете Богородице, уз саслужење господе Епископа: банатског Никанора, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, нишког Арсенија и архимандрита Димитрија, изабраног Епископа захумско-херцеговачког, Свету архијерејску литургију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Видите шта се дешава: злобни дух покреће људе да мрзе оно што је неопходно човеку. То је дух данашње Европе у којој се само смењују злобни духови, и бацају њихове људе у ватру и воду, као у оној еванђељској причи. Отуда данас толико обољења од депресије, неурозе - то су поплаве по свести и савести људској. У моје време се говорило: „Ћути, нема Бога, не постоји ништа!“ Истераше бесови Христа из Европе, преузеше на себе одговорност за човечанство. Нема нико да клекне пред Христа и да каже: „Господе Исусе Христе, помилуј Европу, спаси нас, полуделе људе. Ма какав сатана, ми смо га превазишли!“ Свети ава Јустин беседи да се данашњи човек оваплотио од сатане и полудео; надмашио сатанску мржњу према Б огу, и као да Велики петак још није престао. Ако савременим људима споменеш апостоле, они се смеју; ако говориш о Пресветој Богородици, они се подсмевају. Нека би дао Бог православним хришћанима који још нису потонули у безумље и лудило да измоле од Бога само две ствари: да нас ђаво не баци у ватру и воду, јер нити знамо пливати, нити се знамо од те ватре одбранити. Једини је Христос јачи од злога, и зато каже онај мученик за свог сина: „Спаси њега, мене како год хоћеш“, а онда додаје: „Ни твоји ученици не могоше ништа учинити“. И кад Он све то заврши, ученици му приђу и питају га зашто га они не могоше истерати, а Он им каже: „Ако имате вере као горушичино зрно, горе ћете премештати“. А та вера се добија постом и молитвом. Где су пост и молитва у Европи и у Србији, та челична крила којима се у небо летело? Ми смо их поломили и заборавили. Паметан човек пости зато што хоће да испуни закон, зато што тако Црква заповеда, а тек тада благодат Божја допуњава човеку све оно што треба. А шта треба? Вера колико горушичино зрно. Не тражи Господ од нас веру као високе планинске врхове. А горушичино зрно развија се до те мере, израсте велико, те се под њим скривају многе птице и налазе утеху. Која је то Европа, каква је то Европа, која свукуд по свету закувава ратове и поморе? Какво је то хришћанство, какав је то хришћанин ако се попне на цркву и сломи крст само зато што црква није његова? А ко је лекар овог лудила? Онај кога смо истерали. Зато, вратимо свеопштег и свемогућег Лекара на наш конинент, па да овај мркли мрак прође, да се зарадују они наши свети људи који су Европу волели и љубили, просветили је музиком, песмом, архитектуром, уметношћу и многим другим вредностима које ми данас користимо, а на њих смо заборавили. Они су то остварили постом и молитвом. Из књиге: Игуман Стефан (Вучковић) Великореметски, Господ и Бог мој, стр. 176-178. Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- архимандрит
- стефан
- (и још 9 )
-
У молитви људи клекну из поштовања пред Господом. Али савремени европски човек не зна да клекне ни пред ким. Његова гордост и бес су довели дотле да је морал срушен, а материјално богатство гори у некој невиђеној ватри, па је само питање дана када ће изгорети. Шта се то десило да човек не зна коленопреклоно да тражи од Бога благодат и заштиту од свега што се никако другачије не може решити до само Божјом силом? Видите шта се дешава: злобни дух покреће људе да мрзе оно што је неопходно човеку. То је дух данашње Европе у којој се само смењују злобни духови, и бацају њихове људе у ватру и воду, као у оној еванђељској причи. Отуда данас толико обољења од депресије, неурозе - то су поплаве по свести и савести људској. У моје време се говорило: „Ћути, нема Бога, не постоји ништа!“ Истераше бесови Христа из Европе, преузеше на себе одговорност за човечанство. Нема нико да клекне пред Христа и да каже: „Господе Исусе Христе, помилуј Европу, спаси нас, полуделе људе. Ма какав сатана, ми смо га превазишли!“ Свети ава Јустин беседи да се данашњи човек оваплотио од сатане и полудео; надмашио сатанску мржњу према Б огу, и као да Велики петак још није престао. Ако савременим људима споменеш апостоле, они се смеју; ако говориш о Пресветој Богородици, они се подсмевају. Нека би дао Бог православним хришћанима који још нису потонули у безумље и лудило да измоле од Бога само две ствари: да нас ђаво не баци у ватру и воду, јер нити знамо пливати, нити се знамо од те ватре одбранити. Једини је Христос јачи од злога, и зато каже онај мученик за свог сина: „Спаси њега, мене како год хоћеш“, а онда додаје: „Ни твоји ученици не могоше ништа учинити“. И кад Он све то заврши, ученици му приђу и питају га зашто га они не могоше истерати, а Он им каже: „Ако имате вере као горушичино зрно, горе ћете премештати“. А та вера се добија постом и молитвом. Где су пост и молитва у Европи и у Србији, та челична крила којима се у небо летело? Ми смо их поломили и заборавили. Паметан човек пости зато што хоће да испуни закон, зато што тако Црква заповеда, а тек тада благодат Божја допуњава човеку све оно што треба. А шта треба? Вера колико горушичино зрно. Не тражи Господ од нас веру као високе планинске врхове. А горушичино зрно развија се до те мере, израсте велико, те се под њим скривају многе птице и налазе утеху. Која је то Европа, каква је то Европа, која свукуд по свету закувава ратове и поморе? Какво је то хришћанство, какав је то хришћанин ако се попне на цркву и сломи крст само зато што црква није његова? А ко је лекар овог лудила? Онај кога смо истерали. Зато, вратимо свеопштег и свемогућег Лекара на наш конинент, па да овај мркли мрак прође, да се зарадују они наши свети људи који су Европу волели и љубили, просветили је музиком, песмом, архитектуром, уметношћу и многим другим вредностима које ми данас користимо, а на њих смо заборавили. Они су то остварили постом и молитвом. Из књиге: Игуман Стефан (Вучковић) Великореметски, Господ и Бог мој, стр. 176-178. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Свети владика Николај Охридски и Жички је, вероватно, на најбољи начин описао осећања које српски народ негује према Светом мученику цару Николају. У својој беседи Свети Владика описује везу између два народа као „… дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.“ У наставку можете да прочитате целу беседу Светог Владике Николаја. СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЦАРУ НИКОЛАЈУ Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. у Београду, 15/28. јула 1932. године, на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Свети владика Николај: Велики је дуг наш пред Русијом!
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
“Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман да њега не могу вратити ни векови, ни покољења… Смемо ли ми икада заборавити да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа…” рекао је владика Николај Велимировић 15. јула 1932. године говорећи о жртви коју је за српски народ поднио руски цар Николај који је убијен са целом породицом 17. јула 1918. године. Свети владика Николај Охридски и Жички је, вероватно, на најбољи начин описао осећања које српски народ негује према Светом мученику цару Николају. У својој беседи Свети Владика описује везу између два народа као „… дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.“ У наставку можете да прочитате целу беседу Светог Владике Николаја. СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЦАРУ НИКОЛАЈУ Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. у Београду, 15/28. јула 1932. године, на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
„Ја их некако сагледавам заједно. Чини ми се да је Његош наш Мојсије, а Никола Тесла наш Илија“, рекао је Владика Кирило. Објаснио је да је Његош, као велики пјесник, владар и епископ, поставио, формулисао и дефинисао закон нашега бића. „Он је тај камен и темељ на који се биће нашег народа ослања, а Никола Тесла је громовник Илија, који је ознаменовао и показао свијету да се људском разуму, који се пројављује кроз позитивне науке, које говоре о природи и самим тим о Богу, догодио празник преображења“, казао је он. Објаснио је да свака наука која се истински бави проучавањем природе мора бити боголика, те да се тако кроз Теслу у науци догодио празник преображења. „Он је показао и да је разум људски боголик и да је свјетлост. Он је и засијао том свјетлошћу којом је обасјао читав свијет. Заиста величанствено, иако је то створена свјетлост, али је ипак слика те нетварне свјетлости којом је засијао на Гори преображења преображени Господ“, објаснио је Владика Кирило. О великом научнику говорили су још др Жарко Лековић, др Трипко Драганић и мр Бошко Богетић. У умјетничком дијелу програма учествовали су етно појац Даница Црногорчевић, гитариста Милош Павићевић и гуслар Матија Шћекић. Медијатор вечери била је Љубица Гојковић. Никола Тесла рођен је на јучерашњи дан прије 162 године у Лици, од оца православног свештеника Милутина и мајке Георгине-Ђуке. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У склопу обиљежавања свјетског дана Николе Тесле синоћ је у крипти храма Христовог Васкресења у Подгорици организовано вече посвећено генијалном српском научнику. Епископ диоклијски и изабрани буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило казао је да кад год размишља о Николи Тесли, не може а да не помисли на Његоша Ловћенског Тајновидца. Прилог радија Светигоре „Ја их некако сагледавам заједно. Чини ми се да је Његош наш Мојсије, а Никола Тесла наш Илија“, рекао је Владика Кирило. Објаснио је да је Његош, као велики пјесник, владар и епископ, поставио, формулисао и дефинисао закон нашега бића. „Он је тај камен и темељ на који се биће нашег народа ослања, а Никола Тесла је громовник Илија, који је ознаменовао и показао свијету да се људском разуму, који се пројављује кроз позитивне науке, које говоре о природи и самим тим о Богу, догодио празник преображења“, казао је он. Објаснио је да свака наука која се истински бави проучавањем природе мора бити боголика, те да се тако кроз Теслу у науци догодио празник преображења. „Он је показао и да је разум људски боголик и да је свјетлост. Он је и засијао том свјетлошћу којом је обасјао читав свијет. Заиста величанствено, иако је то створена свјетлост, али је ипак слика те нетварне свјетлости којом је засијао на Гори преображења преображени Господ“, објаснио је Владика Кирило. О великом научнику говорили су још др Жарко Лековић, др Трипко Драганић и мр Бошко Богетић. У умјетничком дијелу програма учествовали су етно појац Даница Црногорчевић, гитариста Милош Павићевић и гуслар Матија Шћекић. Медијатор вечери била је Љубица Гојковић. Никола Тесла рођен је на јучерашњи дан прије 162 године у Лици, од оца православног свештеника Милутина и мајке Георгине-Ђуке. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
ГЛАСАЊЕ: Нови логотип за наш пројекат КАНА - Ка Наталитету
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у ЖРУ Креативни центар
Драги пријатељи, чланови сајта, Обавестили смо вас да покрећемо наш нови пројекат КАНА - Ка Наталитету. Пројекат ће да обухвати садашњу "Кану Галилејску-упознавање ради хришћанског брака", али ће уз то активно радити на већем наталитету у нашем народу кроз разне пројекте - што online - што offline За почетак радимо лого и има два решења, веома су слична... а ви гласајте за лепши и уједно дајте ваше неко решење ако имате 1. предлог 2. предлог -
ИСАК АСИЕЛ: Запад удара на Грачаницу, као и на наш Јерусалим
тема је објавио/ла Драгана Милошевић у Интервјуи
Главни рабин јеврејске заједнице у Србији: Српске манастире Приштина "крсти" у косовске споменике. Запад неће да чује аргументе Србије, да хоће, признао би да греши СУДБИНЕ српског и јеврејског народа су готово подударне. И у далекој, и не тако давној прошлости, погођени смо великом неправдом: прогонима и погромима, до готово потпуног затирања. Доживели смо и преживели библијско страдање у борби за веру и вековна огњишта. Зато се добро разумемо - каже за "Новости" Исак Асиел, главни рабин Јеврејске заједнице у Србији. Разговарамо с њим у београдској синагоги, уочиза недељу најављеног наставка техничког дијалога Београда и Приштине у Бриселу. Може ли Србија да сачува Косово, и како - питамо га. Он је, уз благу примедбу да је као верски достојник изазван на политички терен, овако одговорио: - Поставили сте ми најтеже питање. Најтеже српско питање. Нажалост, немам одговор. Наш саговорник ће, међутим, на постављено питање одговорити, касније, порукама из "бекстејџа". Онако, како то чини сваки Јеврејин, који се мудро и истрајно борио и бори за Јерусалим. * Како данас видите позицију српске покрајине у светлу притисака на званични Београд и зашто део међународне заједнице не жели да чује аргументе Србије? - Зато што их ти аргументи подсећају да су направили грешку коју не желе да признају. Стога је лакше поништавати и заобилазити аргументе Србије, јер би њихово прихватање логичким следом водило ка признавању да је све било погрешно. * Где су те тачке судбинског додира јеврејског и српског народа? - Примери су готово опипљиви. Српски манастири представљају, данас, политичко питање, јер Приштина, уз подршку утицајних држава Запада, настоји да их преименује у "косовске" на седницима комитета Унеска за светску културну баштину. Покушава се преименовање Пећке патријаршије, Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке у "косовске културне споменике". Јерусалим, место на којем су стајали Први и Други храм, као и место где су сахрањени праоци и прамајке јеврејског народа: Аврам, Исак, Јаков, Сара, Ребека и Леа у Хеброну, такође су постали политичко питање код исте те организације. Проглашавају се палестинским местима и одузима им се свака историјска веза са јеврејским народом. Довољно је отворити Библију и прочитати историјске чињенице, како би се увидела монструозност те лажи. * Ваш народ је, потеран у беспуће пре готово две хиљаде година, понео и сачувао обичај, као заклетву, да остаје доследан повратку у отаџбину. Како ту заклетву негују потомци Јевреја? - На крају сваког обреда венчања младожења згази чашу у парампарчад и том приликом каже: "Ако те заборавим, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не узвисим Јерусалим у врх весеља свог." Јерусалим и Храм се помињу у молитви сваког дана од дана њиховог разрушења. Најзначајнији аспект успостављања државе Израел јесте чињеница да су Јевреји вековима знали да ће до тога доћи. На то су чекали током својих лутања кроз дуге и црне векове. Мало је било рационалне основе за ту веру у евентуални повратак у земљу праотаца. Па ипак су знали да ће вера једног дана бити преточена у историјску стварност. Опстанак Јевреја кроз векове и сакупљање изгнаника у земљи праотаца после Холокауста је потврда вере да "Чувар Израела нити дрема нити спава". * Погром Срба са Космета није мимоишао ни косовске Јевреје, 1999. и 2004. Имате ли податак колико их је отуда протерано? Шта је са њиховом имовином? - Тадашњи председник Јеврејске општине Приштина, сада покојни, Чеда Прлинчевић био је сјајан човек и добар Јеврејин. Мала приштинска заједница је делила судбину са Србима током рата, али по завршетку 1999. наша заједница је протерана. Неки од њих су у Београду и Панчеву, а други су се иселили у Израел. Чеда Прлинчевић је, када су дошли да га истерују из приштинског стана, показао војнику НАТО папир да је председник Јеврејске општине и замолио га за заштиту. Војник је одговорио на енглеском: "Други пут"... Када смо били на једном међуверском скупу, где су представници НАТО говорили о грађењу мултиетничког цивилног друштва, поменуо сам им овај случај и упитао их када ће бити тај следећи пут. Нису имали одговор. * Шта бисте поручили српском народу у данима који не наговештавају светло на крају тунела, упркос дуготрајним и тешким преговорима под окриљем Брисела? - Јевреји су као народ опстали без домовине, без политичке моћи и материјалне силе у периоду од 1.878 година. Човечанство је, за то време, следило илузију да судбину човека треба да одређују управо ови фактори који су недостајали јеврејском народу. Јеврејски народ је ипак опстајао увек и изнова као сведок судбине голе материјалне силе. И доживео доба у којем потврда његове вере сведочи да је материјална сила - ништа. Данас је човек достигао највишу тачку материјалне моћи, али она и време су потврда најдубљег духовног и моралног срозавања. Вишак силе и исцрпљеност духа угрожавају све што постоји. Јевреји су, међутим, преживели управо због истинитости речи пророка Захарија: "Не силом, нити снагом, него Духом мојим, вели Господ над војскама." Нису ли они сопственим опстанком доказали да је "Дух мој" заиста одређујући фактор у историји? Садашњи тренутак је дошао после доба материјализма, како капиталистичког тако и комунистичког, пораза идеала и чега све не. Да парафразирам речи једног јеврејског филозофа, који каже да у наше време дијалектика историје води друштво у фазу у којој "него Духом мојим" више није идеал већ практична политика, основни захтев да би човечанство преживело. Питање је само у шта се полаже нада: у човека историје или у Бога историје? * Да ли мислите да црква треба да се држи искључиво верских тема и дилема, или да се више друштвено ангажује? - Једна од најважнијих и најдубљих порука које цркве и верске заједнице могу да понављају јесте да човек, пошто је накупио толико моћи да је у стању да уништи живот и цивилизацију на глобалном плану, мора научити да се одрекне силе као средства владања или контролисања односа међу људима и народима. У овом тренутку потенцијал голе физичке силе користи се у сврху обесхрабривања и мир се чува равнотежом страха. На овим основама се не може градити мир. Искрено и добровољно одрицање од употребе силе и моћи подразумева искрено прихватање етичких и моралних принципа у организацији живота целог човечанства. Наравно да је истина да човечанство као целина није још увек психолошки спремно да усвоји принцип преживљавања уз помоћ силе духа, али то је циљ којем би требало да тежимо. РАВНОПРАВНИ ГРАЂАНИ СРБИЈЕ * КОЛИКО Јевреја данас има у Србији, какав је њихов положај и односи са званичним институцијама? - Јеврејска заједница Србије броји око три хиљаде чланова. Наши чланови су равноправни грађани Србије у сваком погледу, како права тако и обавеза. Односи са званичним институцијама су веома добри, као и са СПЦ и другим верским заједницама. новости -
Литургијским сабрањем началствовао је свештеник Игор Балабан, а саслуживали су му: протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, ђакон Александар Лекић и јерођакон Онуфрије Савић. После прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља, сабраним монасима Цетињског манастира и вјерном народу ријечима бесједе обратио се свештеник Игор Балабан. Тумачећи јеванђељско зачало, отац Игор је говорио о ономе за шта треба да се боримо и шта треба да иштемо од Господа и шта је задатак хришћанског живота, задобијање Царства Божијег и Небеског Јерусалима. У другом дијелу бесједе вјернике је посјетио и на примјер Светог свештеномученика Јоаникија и на његову жртву и страдање. „Прво каже Господ да нико не може два господара служити. Ако служимо мамону, богу богаства, који је био лажни незнабожачки бог, ако служимо њему, онда ћемо сву силу коју имамо уложити само на то да се оптеретимо тиме шта ћемо да једемо, шта ћемо да пијемо, какав ће бити наш материјални положај. Ако томе богу служимо читавим својим бићем, онда не можемо служити истинском Богу. Зато Бог наш, Исус Христос тако изричито каже, немојте да се бринете, немојте да се оптерећујете са тиме, немојте да вам то буде једина преокупација у животу, немојте само то да вам буде, него служите најприје Богу. А како да служите Богу? Тако што ће те у својим молитвама и својим сабрањима, као што је и ово наше данашње, да иштете Царство Божије и правду његову. И онда нас тјеши и за ово прво што нам је рекао да се не бринемо око тога, око одјела, око пића па каже „А зна Отац ваш да је вама потребно све ово, иштите најприје Царство Божије и правду Његову а ово ће вам се све додати“. Дакле, као хришћани ми смо овде на пропутовању. Нарочито су подвижници наши хришћански кроз вјекове то говорили, ми смо овдје као на неком пропутовању. Ако је неко на пропутовању, и напримјер од Цетиња оде за Њемачку три дана, пет дана, он неће уложити све што има, све што је стекао у животу у Њемачку. Овдје му је дом, и овдје треба да сабира благо. Тако је Небески Јерусалим наш дом, а ово овде гдје живимо је екскурзија, једно пропутовање, и овдје треба да служимо Богу али да се сјећамо Небескога Јерусалима, Царства Божјега, и да се сјећамо и да себи тамо сабирамо благо духовно. Свако богаство које се сабира у име бога мамона, лажног бога, свако то богаство пропада, а оно богаство које сабирамо у Богу, тако што иштемо Царство Његово и правду Његову, то богаство нас чека у нашем дому, а наш дом је наручје Божје, то је наш дом, и њему се надамо. Овај свијет је пропутовање, али не уопште лагано, сви то знамо, није уопште лако, свакаква искушења нас чекају, чекала су нас и чекаће све генерације, и нашу дјецу и унуке и праунуке, и све који буду послије нас. Али, слава Богу имамо и безброј примјера људи који су живјели овако као што је Господ рекао. Учинили су то што је Господ рекао, нису себи сабирали блага на земљи, нису се уздали само у људске силе и и људску похвалу и у људску славу, него су све чинили у славу Божју. Данас славимо једнога од њих, нашег митрополита Светог Јоаникија Липовца, и са њиме пострадле свештенике и монахе и вјерни народ. Један од таквих који је испунио ово, који није служио мамону, није служио овоме свијету. Није све што има од себе дао за славу овосвјетску, него је био вјеран Гсподу и служио најбоље како је знао и умио. Али свијет у све вјекове, па тако и у вријеме митрополита Јоаникија не признаје то. Свијет људе који неће своје биће да граде на земљи, него своје истинско биће граде на небу, свијет врло често такве људе прогони, такви људи страдају од свијета. Тако митрополит Јоаникије не само да је био убијен, него му до дана данашњега не знамо ни гроба. Нису хтјеле његове убице да оставе ни за гроб да му се зна. Али, имамо ми у Јеванђељу јасно речено, иштите најприје Царство Божије, правду његову, сабирајте себи благо на небу. На земљи и имамо такве примјере, сваки дан славимо неког светитеља који је у свом животу потврдио и посвједочио те Господње ријечи. Ето данас славимо неког који нам је ту, био близу, који је прије пар деценија служио у службу у овом истом храму гдје се ми сад налазимо. И због вјерности Богу и Његовом јеванђељу је страдао. Није, руку на срце, Господ ништа друго рекао хришћанима, него да ће страдати због своје вјере. Није то било ни први пут, неће бити нажалост ни последњи пут да хришћани страдају. Видите како хришћани страдају широм свијета. Они који иду Христовим путем, Божијим путем никад нису мирни, јер свијет има своје законитости а овај пали свијет те своје законитости јако сурово спроводи на свима нама. Зато браћо и сестре, да се уздамо у Бога, да сабирамо себи блага на Небу, да не уложимо читав свој живот у то шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се одјенути, него да се сјећамо ријечи Господње. Треба наравно да се постарамо са себе и своје ближње и своју породицу, свима нама је то потребно, али не смијемо читав живот да претворимо у то. Не смијемо читаву своју молитву Богу да претовримо у то, да нам Бог да, да добро живомо данас и овдје. Не смије само то да буде наша молитва, па каже Господ овдје незнабошци то ишту а ви иштите најприје Царство Божије и правду Његову. Нека би Господ дао да у све дане живота нашега иштемо Царство Његово и правду Његову, и да нас удостоји да дођемо у другом доласку Његовом у Његовом вјечно Царство Оца и Сина и Духа Светога“. После причешћа вјерног народа, у част и спомен Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, освештан је и пререзан славски колач. Извор: Радио Светигора
