Претражи Живе Речи Утехе

У навечерје празника преподобног Никодима Светогорца, 26. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је четврто издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост четврте емисије био је протопрезвитер-ставрофор Милорад Голијан, са којим је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић, парох у Мудраковцу надомак Крушевца. Прота је у оквиру емисије надахнуто говорио о важним темама хришћанског етоса, са посебним нагласком на празник Светог Архангела Гаврила чијом радошћу је одисало вечерашње саборавање у емисији "Живе речи". У току емисије у видео облику питања су поставили и браћа и сестре који редовно прате емисију. Поред проте Милорада Голијана, гост је био и презвитер Иван Терзић који је из свог парохијског Петропавловског храма читао акатист Светом Архангелу Гаврилу. Музички део емисије употпунила је наша млада и омиљена уметница ђаконица Даница Црногорчевић из Подгорице, која из техничких разлога није могла уживо да гостује, али чије су предивне песме њу оприсутниле и посебно украсиле нашу емисију. Извор: Живе речи

https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R

Светом Литургијом, вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа, литијом око цркве, резањем славског колача и славском трпезом саборно и молитвено у острошкој светињи је прослављен празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројчиндан, уједно и храмовна слава цркве Свете Тројице у Доњем Острогу. Литургијом је началствовао протосинђел Сергије намјесник острошки, а саслуживали су му сабраћа јеромонах Владимир, јерођакони Роман и Зосима, протојереј Никола Пејовић подгорички парох и јереј Ранко Радоњић. После причешћивања вјерног народа, свештенство је служило вечерњу службу са кољенопреклоним молитвама и призивом Светог Духа, а вјерни народ је по древном православном обичају плео вијенце од свјеже покошене траве која се у цркву уноси на овај велики празник. Потом је храм Свете Тројице опходила литија, током које су прочитани одломци из Јеванђеља и благосиљана острошка обитељ, поклоници храм, упокојени оци, праоци, ктитори и приложници светиње и сабрани вјерни народ. Благосиљан је и пререзан славски колач. На крају богослужења надахнут великим празником, сабранима је бесједио о.Никола који између осталог казао да је данашњи дан празник у коме се сабирају сви празници. – Наш Бог није неки апстракни бог, који сједи на небу и наређује нама људима шта ћемо да радимо. Наш Бог је Бог који се открио и јавио као Света Тројица. Прво откривење Божије било је на Светом сабору, када се сабраше у вјечном сабору и одлучише да створе свијет и човјека по слици Његовој. Друго јављање било је управо тај акт стварања свијета и човјека, а онда се у Старом завјету Бог открива и јавља на разне начине. Мојсију Боговидцу се открио и рекао да је Он Онај који јесте, то значи Онај који од вјечности постоји. Онда се јавља и праоцу нашем Авраму и то је најчешћа икона којом се слика Пресвета Тројица, у виду три анђела. Тиме Бог припрема свијет за цјелокупно откровење – објаснио је о. Никола. Бога нико никад није видио, јер је Он непојмљив и несхватљив нашем људском уму, али зато је послао Сина свог јединородног, да онај који вјерује у Њега и види Њега, вјерује и види Оца који Га је послао, казао је о. Никола и додао да је управо пуноћа тога откровења Божијег данашњи празник. – Господ наш Исус Христос испуњава обећање својим ученицима и од Оца свога ниспосла Духа Светога на своје ученике и апостоле, Духа Светога који ће их увести и који их уводи у сваку истину, Духа Светога који им је спустио небо на земљу и који је дао својим светим апостолима и ученицима да и они и сви који буду за њима ходили да се узносе на небеса – нагласио је о. Никола. Обраћајући се дјеци и објашњавајући суштину Педесетнице, о. Никола је казао да је овај дан рођендан Цркве. – Као што ви славите ваше рођендане, тако и Црква има свој рођендан. Као што за рођендан сабирате своје најмилије, тако је и црква сабрала нас. Као што за рођендан увијек имамо трпезу, и данас имамо трпезу. Имамо и торту, овај славски колач је торта. Тако да је и пуноћа наших рођендана у рођендану Цркве. Од дана силаска Светог Духа на апостоле, Црква постаје она духоносна заједница. Духом Светим смо сви сабрани у једно Тијело Христово – рекао је о. Никола и објаснио да данашњи празник открива заблуду онима који често кажу ”не треба мени Црква, ни попови, ја имам свој однос са Богом”. Овај празник их, казао је о. Никола демантује. – Црква је мјесто обиталишта славе Божије и силе Божије. И Духом Светим запечаћена и зато је не могу паклена врата надвладати. Она није везана за земљу, нити за ништа земаљско. Везана је за небеса. Добро је неко рекао да они нама не могу коријене да ишчупају, јер нијесу засађени за земљу, него су наши коријени на небесима – рекао је о. Никола и додао да је за наше вријеме много важно то да знамо. Сваки ће се гријех опростити, само неће хула на Духа Светога, рекао је о.Никола и објаснио шта то значи. -То је хула која разбија јединство Цркве и зато ће Свети Оци рећи да ни мученичка крв не може надокнадити и скупити оне који чине расколе у Цркви. То је нарочито важно за нас данас овдје – закључио је о.Никола и додао да благодарећи моштима Светог Василија у Острогу увијек Тројчиндан, јер се божанска благодат свакодневно на видљив и опипљив начин излива на људе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен. Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем. Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере. Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења. Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством, много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука!

У Недељу о раслабљеном, 10. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је архијерејска Литургија. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ тимочки г. Иларион а саслуживали су му игуман манастира архимандрит Козма (Радовић), протосинђел Симеон (Николић) и јерођакон Марко (Цветковић). Литургијско сабрање су појањем улепшали јеромонах Енох (Стојаковић) и архиђакон Илија (Јовановић). У беседи којом се обратио верном народу, Епископ Иларион је најпре изразио радост што је храм након вишенедељних забрана окупљања поново испуњен, а потом је подсетио окупљене да смо сви стрпљењем и трпљењем позвани да спасавамо душе своје нарочито у тешким временима када је истина скривена од наших очију. „Чињеница је да нико од људи на земљи није гласник Истине и не поседује је у пуноћи јер је Истина сам наш васкрсли Господ Исус Христос. Он је тај који нас просвећује благодаћу Божјом и надахњује самим собом тако да можемо бити сведоци Његове Истине у овом лажном и заблуделом свету који од почетка иде ка свом крају” рекао је владика. Поредећи овај свет, у комe смо мучени разним духовним и телесним болестима, са бањом Витездом из светог Јеванђеља, Eпископ Иларион је истакао да једина спасоносна брига којој треба да се посветимо јесте брига о испуњавању Христових заповести. Све оне који нису успели да се причесте на васкршњој Литургији, поштујући забрану кретања која је тада била на снази, владика је позвао да се сете Свете Марије Египћанке, која се у животу свега два пута причестила али која је својим молитвеним покајањем завредила чудотворну испуњеност Божјом благодаћу и снагом. Извор: Епархија тимочка

Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. (тропар) Житије Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког О детињству Светог Василија Острошког Монашење и владичанска служба Светог Василија Острошког Упокојење и обретење моштију Светог Василија Острошког О чудима Острошког чудотворца Акатист светом Василију, Острошком чудотворцу Свечев лек Чуда молитве и љубави Светог Василија Острошког (једанаест емисија) Казивање Епископа Јована (Пурића) о животу крај кивота Светог Василија острошког Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић - Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице Протосинђел Сергије (Рекић) о чудима Светог Василија Острошког Беседа протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића о Острошком чудотворцу Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Свети Василије Острошки тврђава народа свог Протопрезвитер Жељко Ћалић: Свети Василије Острошки - свједок Царства Небеског Предавање јерођакона Романа о Светом Василију чудотворцу и исцелитељу острошком Катихета Бранислав Илић о Светом Василију Острошком као истинском сведоку Васкрсења Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! Документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића Како је Светог владику Варнаву (Настића) исцјелио Свети Василије Острошки Песма ђаконице Данице Црногорчевић посвећена Светом Василију Острошком ТВ Храм: Тајна празника - Свети Василије Острошки Радуј се, исцјелитељу болести сваке, радуј се, пастиру заблудјелих оваца које усрдно враћаш на пут истине и живота. Радуј се, хранитељу изгладњелих душа, радуј се, просветитељу помрачених умова. Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске говорио је за Радио Светигору о снажном земљотресу који је јутрос, 22. марта, погодио Загреб, приликом кога је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег, као и зграда Црквене општине. Звучни запис разговора “У граду је завладала дупла паника, изазвана земљотресом и корона вирусом који је захватио и Хрватску. Уз Божију помоћ и узајамне молитве цијелог свијета надамо се да ћемо превазићи ову тешку ситуацију. Надамо се да ће ускоро на терен изаћи градска или републичка комисија која ће пописати насталу штету како би се обновило оно што је могуће обновити у самом граду. Надамо се да ће и наша црква бити узета у обзир, с обзиром да се налази под заштитом државе“, каже отац Данило и додаје да се споља на цркви оштећења не виде. “Оштећења у унутрашњости Саборног храма су велика, урушио се плафон и лустери, пали су украси у цркви, али колике су пукотине и колика је стварна штета то се сада не може рећи. Ово је врло тежак шок за све. Не може се објаснити шта све за собом носи један овакав ударац, као што је земљотрес, у стању коме се, због пандемије која влада, налазимо и ми овдје, али и цијели свијет”, казао је Радио Светигору отац Данило (Љуботина). Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Српски национални савјет Црне Горе и Српско пјевачко друштво Светосавник из Подгорице, организовали су пред подгоричком публиком музичко-поетско Српско вече у Књижари Матице српске. Гост вечери био је протојереј мр Предраг Шћепановић. – Ово своје слово посвећујем недавно почившем професору српског језика и књижевности Светозару Ћираковићу који је, пошто није могао у свом родном Никшићу, српски језик предавао у Скадру. Његова душа је жељела да види оно што ми ових дана гледамо у Црној Гори. Свети Симеон Мироточиви рођен је у Подгорици и ми ћемо га у суботу прославити на Немањином граду, а благослов за то нам доноси поглавар Украјинске православне цркве Митрополит кијевски и цијеле Украјине Онуфрије – казао је, између осталог, протојереј мр Предраг Шћепановић. Он је истакао и да ми имамо зетског кнеза Светог Јована Владимира и осврнуо се на светородну лозу Немањића. – Епоху светородне лозе Немањића започиње син Завидин Свети Симеон Мироточиви. Ми, Срби, смо народ који је у историјској ватри често сагоријевао. Ипак, сви Немањићи су знали да је земаљско за малена царство. Све што је отац предавао сину била је нада. Није ли црногорска капа жалост за Косовом? Није ли велики Његош успоставио златну Обилића медаљу као највише одликовање? Ми ових дана гледамо из мрака Немањићке светиње као путоказ – казао је свештеник Предраг Шћепановић. Модератор програма био је Драган Алорић. – Савремени руски композитор Дмитриј Таланкин, који је за нас значајан по томе што је пуно проучавао Његошево дјело и што је компоновао на стихове `Луче микрокозме`, овако говори иако није живио са нама: Његош је народ и народ је Његош. Млади људи данас у Црној Гори имају проблем идентитета: ко је Црногорац? А све је тако просто. Црногорац је човјек који је читао и поштује Његоша – казао је, између осталог, Драган Алорић. Хор Светосавник је изводио пјесме: Онамо намо, Радост моја, Христос васкресе, Свилен конац, Заспанка за војнике, Црвен цвете, Под прозором и друге, под диригентском палицом Ратке Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Божанственом благодашћу просветливши се, и по смрти показујеш светлост живљења свога и истачеш миро благоухања онима што притичу ка гробници моштију твојих, и народ свој упутио и к светлости Богопознања, Симеоне оче наш, Христа Бога моли да нам дарује велику милост. У празничном прилогу прочитајте: Житије преподобног Симеона Мироточивог и о лози преподобног Беседа Патријарха српског Иринеја на празник преподоног Симеона Мироточивог, 2016. лета Господњег Беседа Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на празник преподобног Симеона мироточивог, 2017. лета Господњег Беседа блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима на празник преподобног Симеона Мироточивог, 2016.лета Господњег у ветерничком храму Беседа протојереја-ставрофора др Радомира Поповића изговорена 26. фебруара 2014. године на Светосимеоновској академији на Коларцу Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сви су чули за Слободу, Једнакост и Братство. Свима треба да буде јасно да су ови појмови, украдени из Новог Завета, од времена Француске револуције умногоме променили смисао повезавши се с ликом обнажене даме на барикадама са фригијском капом. Уколико заборавимо да је „Господ Дух; а где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор. 3: 17), реч „слобода“ ће почети да нам клизи из руку као жива риба, или да нестаје као пара, или ће постати тако тешка да ће људи добровољно почети да се одричу слободе. У животу такође нема никакве једнакости, ни међу половима, ни међу народима, ни међу личностима. Нема је ни у почетним могућностима, ни у загробној судбини, а и добро је што је нема. Ниједна разумна душа не би пристала да бере печурке у шуми где на сваком дрвету има исти број грана и лишћа. Али ми ћемо говорити о „братству“. У свом библијско-историјском смислу „братство“ више плаши него што привлачи. Прво убиство (Авеља од стране Каина) учињено је у врло малој породици. Брат је пао као жртва братовљевог ударца. Такође, Јосифа Прекрасног браћа само чудом нису убила из зависти, заменивши ропством евентуално крвопролиће, и право је чудо што Јаков касније није умро угледавши крваву одећу вољеног сина. Браћа по оцу (који се зове Аврам) су Арапи и Јевреји. И нешто ми говори да је вечном конфликту између потомства Исмаила и Исака, који је почео још откако је Агара истерана из куће, суђено да траје до свршетка света. Да су француски револуционари боље познавали Библију, не би тако лакомислено идеју братства повезивали само с топлином породице и међусобном помоћи. Сетили би се да су спор око наслеђа и борба за првородство подједнако својствени земаљском братству као и жељена топлина у односима. * * * Прича о блудном сину нам такође говори о тамним странама братских односа. Пажња молитвеника се ове недеље традиционално усредсређује на животне перипетије млађег браце у којем свако има прилику да препозна себе. „Незахвалан сам! Отишао сам, увредио сам Родитеља, све сам протраћио, обрукао сам се, дошао сам до свињског корита. Сад ћу се смирити и идем кући.“ Хвала Богу! Отац чека! Топлина загрљаја, заборављање увреда, радост која покрива све! Теле, одећа, појање – Евхаристија. И није случајно што се на задњем плану појављује старији брат. О њему мало говоримо и размишљао. А требало би. Такав је наш живот да ако се неко искрено радује нашем повратку, неко други ће обавезно упитати: „Зашто си дошао?“ Ово постоји и у породици, ово постоји и у Цркви. Браћа се туку за пажњу родитеља, понекад се за првородство туку чак у мајчиној утроби (Фарес и Зара у Тамариној утроби). Зашто онда и народи, на пример, не би оспоравали своје првенство у Божијој породици? С ове тачке гледишта је „братски мир међу народима“ управо стално оспоравање првородства. Да ли препознајете историјску и богословску реторику на ову тему? – Ми смо се први окренули Богу, а ви сте се после научили од нас. – Ма да није било наших бајонета, шта би било с вашим библиотекама? – Ви сте увек били варвари и сва ваша сила је само у броју људи. – Ми имамо више светаца. – Наши храмови су виши. – А ми лепше певамо. И тако даље и томе слично. Јермени, Грци, Руси, Јевреји, Грузијци, Срби, Пољаци... Уопште, сви народи који верују у Једног Бога могу да препознају своје мрачно безумље у овим репликама, а то значи и у овој причи коју сваке године читамо и анализирамо. Притом су свађе око првородства и спорови за Очеву љубав такви да више нема говора о братству. „Овај твој син,“ – за млађег брата каже старији брат. Односно, он одбија да назове братом онога који се вратио, што значи – „боље да је умро“ или „он ми више није брат“. Земља је тако велика, а нама је тако мало места на њој. И мотив смрти коју некоме желимо или коју неко жели за нас тако очигледно се помаља на површини живота као невидљиво мастило на шифрираном тексту. Митрополит Антоније Сурошки је истицао да молба „дај ми мој део имања“ значи „умри што пре“, јер су људи ступали у посед свог дела тек након смрти родитеља. Ако хоћеш да живиш по својој вољи треба да ти умре отац и да ти остави наследство. Ето тако. Чак и ако је у причи отац – Бог, смисао се не мења. Јер, рекао је Ниче (не само у своје име, већ у име милиона осетивши свеопште расположење) да је „Бог умро“. Тако се смрт поткрада у наизглед невину молбу за поделу имања. И исто тако се смрт поново поткрада у речи старијег сина о млађем: „Твој син“. „Твој син“ значи „он ми није брат“, односно „немам брата“, односно „мој брат је умро“. За оца је блудни син управо био мртав док је био одсутан и оживео је вративши се. Он тако и каже: „Био је мртав и оживе, нестао је и нашао се.“ А за старијег брата је обрнуто – млађи син је био жив у сећању док је био одсутан, али је дошао и умро је . Духовно је умро, престао је да буде брат. * * * Узрок туробности старијег је јака Очева љубав. Ова љубав је изнад људске љубави и зато може да мучи својом узвишеношћу и чистотом. Старији син би могао да каже Оцу: „Не бих се толико љутио и вређао кад би ти мање волео овог бекрију и распикућу. Могао би да га изгрдиш, да га изрибаш, чак и да га истучеш. Могао би да га држиш међу слугама пар недеља и да га храниш помијама. А Ти одмах – одећу, прстен, чизме, теле. То ме вређа. Да си га Ти изгрдио ја бих га чак пожалио и давао му да једе. И још ме вређа то што је мој смерни труд у сенци твог имена скоро неприметан, као да га није ни било. Зар треба толико да згрешим и да прођем кроз стид и губитак како бих ушао у нову радост и доспео у Твој загрљај? Не разумем. Не разумем и повређен сам.“ Тако шкргуће егоизам којим смо задојени. Али у овим питањима има и истине и морамо рећи да постоји. Бог је несхватљив. Његове мисли нису наше мисли. Његова љубав је час строгост узвишених захтева, час свепраштање. Све што је од Њега и у Њему, и с Њим је изнад разума и изнад свих очекивања. Зато старији син по понашању не личи на Оца, не досеже Његову висину, не може да заборави на себе, не уме да се радује. * * * У недељу о митару и фарисеју праведно кажемо да својства једног и другог живе у нама. И грешимо, и гордимо се, и молимо се да сви виде, и сматрамо да смо бољи од других. Али и јецамо, и покушавамо да принесемо чисту молитву, и обарамо поглед. Све то постоји у нама. Тако је и с браћом – блудним и верним. Обојица су у нама. О унутрашњој истоветности живота нашег срца, о његовој духовној историји и причи о блудном сину нема шта да се прича. То је наш портрет. (О! Божанска реч Божанског Учитеља“ Само неколико реченица, а у њима је сва унутрашњост Адамове деце!) А да ли препознајемо себе у старијем сину? То је питање. Размислимо данас о њему. Ево списка питања која нам у томе могу помоћи: Коме завидимо? За кога сматрамо да му Бог неправедно чини добро? Кога од ближњих и даљњих називамо недостојним милости? Кога не желимо да назовемо братом? За који наш труд сматрамо да га ја Бог неправедно заборавио? Зашто ропћемо на Оца и вређамо се? Ево, пишем и осећам да ме се сва ова питања непосредно тичу. И како је то тежак посао – препознавати себе у најнепривлачнијим ликовима Јеванђеља. Извор: Православие.ру

Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да смо са неким у завади, да са неким нисмо у добрим односима. Да смо оптерећени мислима о њему . Да неког не волимо, па и кад није пред нашим очима да се њиме бавимо , и на јави и у сну. И зато није чудо што најнепосреднији наши ближњи, ближњи који су чланови наших породица међусобно не могу да комуницирају. Многи су већ рекли да је угрожена породица. Угрожена је заиста, браћо и сестре, зато што смо ми угрозили себе, свако од нас појединачно. Зато што нема Христа у срцу, нема Његову истину и заповест о Љубави у своме уму и пред својим очима. Како онда да не буде сукоба међу народима, међу државама? О, каква је, и авај каква је то трагедија браћо и сестре! Иста крв тече у свима нама, исти Бог нас је створио и позвао да будемо заједница – да сви једно буду – То нису случајне речи , изговорио их је нико други него наш Спаситељ Господ Исус Христос. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – да ли ће нам бити опроштено ако не праштамо другима? Нека свако одговори за себе , нека свако у дубини свога бића нађе одговор на то кључно и најважније питање. Ако нам Господ не опрости нема нам спасења и Царства небеског, али нема ни мира и радости овде. А да ли ће нам опростити ако ми другима не опростимо? – Нека свако одговори себи . Зато браћо и сестре, данас, да знамо да смо сви одговорни једни за друге и да је свако сам себи највећи непријатељ. Јер живот видимо као нешто што почиње овде и сада, али продужује се у вечности. Да ли ћемо ми у тој вечности бити удостојени да сретнемо Христа ако смо једни против других? Сви смо одговорни једни за друге и нико нема изговора за зло, за мржњу, за нетрпељивост. Нико нема оправдања за то, ма колико спољашње околности понекад указивале да можда можемо бити у праву . Јер, линија која дели добро од зла није нити између народа, нити између држава, нити између партија, нити између било чега споља. Линија која дели добро од зла пролази кроз срце сваког од нас – ту се бије битка . И зато свако од нас има одговорност за добро и мир у свету – свако од нас понаособ и сви ми заједно . Највећи наш непријатељ јесу наше страсти, егоизам, мржња, самољубље, нетрпељивост према другима и зато треба да победимо себе. МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ: Највећи наш непријатељ јесу наш егоизам, мржња и самољубље VIDOVDAN.ORG Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 9. 2. 2020. Свету Архијерејску Литургију у Шибенику. Мноштву верника који су се овим поводом окупили у Храму Светог Спаса Владика се обратио рекавши да смо се на овај дан сабрали да прославимо празник смирења. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Један човек који је био цариник у јеврејском народу дошао је у храм у исто доба када се тамо налазио један фарисеј. У то време цариници су били људи који су од народа узимали порез и то не само оно што је држава прописала, већ онако како су они хтели, грабећи притом што више за себе. Са друге стране, фарисеји су били верска струја која се сматрала познаваоцима закона и уопште примером доброг и богоугодног живота. Из данашњег Јеванђеља чули смо како управо тај фарисеј говори:' Хвала Ти, Боже што нисам као блудници, као крадљивци и отимачи, што нисам као овај цариник који се налази иза мене'. У исто време тај цариник, знајући како су се у тадашње време цариници односили према народу и знајући самога себе, што је најбитније, рекао је: 'Боже, милостив буди мени грешноме' и кроз то је показао много веће смирење него фарисеј и молио од Господа опроштај за своје грехе. Он је желео да промени себе и да кроз то покајање задобије Господа, док фарисеј није сагледао своје биће и свој однос према другима, већ је показао најгору гордост говорећи самом себи да је бољи од других и да зато заслужује Царство Небеско много више од њих. Нажалост, често се и ми више уподобљавамо овоме фарисеју него царинику, који је био пример смирења и показао како треба да погледамо у своја срца и да нам не буде битно како то другима изгледа. Управо када останемо сами са собом и са Господом треба да размишљамо на који начин треба да се поправимо, како смо сви ми уствари мали пред Богом и колико нам је потребна Његова помоћ да се спасемо. Како је то лепо рекао један калуђер из Русије који је велики пријатељ српског народа, отац Игњатије Шестаков да је тај фарисеј имао могућност, као и сви, да изабере – или бити или изгледати – а он је изабрао како изгледати. Ми не треба да се угледамо на њега и да гледамо какви су они поред нас, већ треба да видимо себе. Не треба да судимо о својим ближњима, јер сви ми добро знамо да не можемо да се спасемо једни без других, нити можемо да се уподобимо Господу ако у својим ближњима не видимо само добро, а како се то каже у Библији 'све што створи Господ виде да је добро'. Људи који су са нама и који се труде, па чак и они који су ван Цркве и не верују, такође су наши ближњи и ми, поучени Јеванђељем, у њима треба да видимо само добро и да се надамо да ће и они на неки начин задобити милост Божију“, рекао је Епископ Никодим и поручио да само ако опраштамо дужницима својим и волимо једни друге можемо да се надамо Царству Небеском. Извор: Епархија далматинска

Велика литија од Улциња до Бара кренуће у недјељу 9. фебруара у 13 часова испред старе Цркве Светог Николе под Бијелом Гором најавио је за Радио Светигору протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски. Звучни запис разговора Отац Синиша каже да вјерни народ Улциња са усхићењем учествује у овим величанственим литијама. „Литије су продужетак литургија које служимо и наш двиг према Царству небеском. Старци, труднице, мала дјеца не осјећају умор када крену у литијски вход, у њима свака наша бољка нестаје. Кроз ове литије сам Господ се оваплотио и оприсутнио међу овим народом у Црној Гори, јер оволики народ није могао сабрати ниједан човјек. Задивљујуће су литије нашег народа који се са оваквом љубављу, жаром и мудрошћу окупља у оволиком броју у амбијенту који је до прије двије- три деценије био готово духовно опустошен. Десило се чудо Божије у Црној Гори и у свему се види прст Божији. Сам Бог се умијешао у ово Својом силом, премудрошћу и љубављу. Благослов који нам Бог шаље преко ових литија доказ је Његове љубави према нашем народу“. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Богословије Светог Петра Цетињског предводио је вечерас молитвени вход улицама Подгорице у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у којој су учествовале хиљаде вјерника који поручују: „Не дамо светиње!!!“ Литији је претходио Молебан Пресветој Богородици који је служен у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. По повратку литије пред храм окупљене је благословио Његово преосвештенство Епископ јужноамерички Руске Заграничне Цркве Г. Јован, чије присутво је доказ да се за ову нашу борбу за одбрану Светиња далеко чуло. Владику Јована најавио је протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Поздрављајући бесједом сабране вјернике протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, који је предводио вечерашњу литију је поручио: „Нека се чије наш глас и бат наших корака подгоричким асфалтом и до Москве и до Брисела и до Вашингтона и нека се зна како мала Црна Гора брани велике Светиње“. Извор: Радио Светигора

У уторак 28. јануара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и г. Владан Степовић. Чтецирали су вероучитељи г. Марко Гаљак и г. Борко Богићевић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је у беседи рекао: “Драга браћо и сестре, Бог из ничега ствара свет а из таме изводи светлост, и тако Бог чини непрестано. И за ову светлост, о којој говори свети апостол Павле, можемо да поставимо питање, шта је то светлост? О којој то светлости апостол Павле говори? Он говори браћо и сестре, да је светлост сам Господ Исус Христос. Он који обасјава свакога човека који долази на свет, јер је Он сам рекао: “Ја сам светлост свету, који за мном иде неће никада ходити по тами”. Дивна је ово поука која нам говори ако идемо за Христом, онда ће у нама све бити светло, онда у нама неће бити таме зато што светлост управо протерује таму. Ако идемо за Христом, и ако Христа имамо у себи, наш ће ум, наше срце, воља, цело наше биће браћо и сестре биће у светлости. У Христовој светлости. Јер је само та Христова светлост која прогони таму из нас самих, прогони таму из нашег ума, из нашег срца, из наше воље, значи Христос прогони таму из читавог нашег бића. Али да би светлост Христова била у нама, онда морамо браћо и сестре да верујемо у ту светлост”, поручио је између осталог у беседи Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

Двије посебне изложбе једне од најинтересантнијих савремених српских сликарки али и монахиња, мати Ефимије (Тополски) некадашње игуманије манастира Градац у току су у Београду. Изложба икона ,,Свјетлости тиха“ траје у Парохијском дому храма Светог Саве а такође и изложба колажа и цртежа ,,Интимно и јавно“. Звучни запис беседе Најновије издање часописа наше Митрополије ,,Светигора“ на насловној страни доноси једну од икона са ове изложбе. Овим поводом имали смо радост да разговарамо са мати Ефимијом (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Мати нам говори о свом монашком путу, умјетности, сликарству и сјећањима на блаженог спомена архимандрита Луку (Анића). „Отац Лука (Анић)је имао толику послушност да ни са овог свијета није отишао без благослова свог старца-Митрополита Амфилохија“- каже мати Ефимија. Радови мати Ефимије су доказ је да је човјек шири од космоса и да једна личност у себе може да смјести и иконопис и умјетничко сликарство. У њеним дјелима се осјећа Божије дјело, та љепота и ширина умјетничке- монашке душе, гдје се стиче утисак да умјетник само придржава четкицу док Сам Господ ствара његовом руком. Мати говори и о свом животу у манастиру Успења Пресвете Богорице, познатом као Ишон, у Француској, гдје живи усамљеничким монашким подвигом а са нама дјели и своја сјећањима на четврт вијека монашког живота у манастиру Градац. Извор: Радио Светигора

Отац Бранко: „Сачувајмо молитвени дух литија. Литија није утакмица већ миран, молитвени вход“. Звучни запис беседе „Држимо се вјере Христове, како нас је учио Свети отац наш Сава“, поручио је на почетку емисије Протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић парох подгорички говорећи о Светом оцу нашем Сави првом српском архиепископу и просветитељу. Отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на 32. недјељу по празнику Педесетнице, у којој Црква доноси причу о царинику Закхеју, нагласивши да се у овој причи показује Христова љубав према Ссвом створењу- човјеку. „Литија није утакмица. Сачувајмо молитвени дух литија. Литија је миран, достојанствен, молитвени вход“ рекао ј отац Бранко говорећи о литијама које се одржавају у црногорским градовима у знак мирног отпора против спорног Закона о слободи вјероисповијести. Отац Бранко је у наставку одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања да ли су Свети апостоли биили крштени, о крштењу, црквеном вјенчању а на молбу наших слушалаца тумачио је и поједине дјелове из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора