Претражи Живе Речи Утехе

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, у понедјељак 20. јануара Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом Јовану Крститељу и Претечи Господњем у Сутивану, чиме је прослављена храмовна слава ове светиње. Током светог богослужења, у којем је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије, Преосвећени Епископ Јоаникије у чин протојереја произвео је оца Милана Станишића, пароха сутиванског. „За ових петнаест и више година твоје свештеничке службе од Рожаја до Сутивана показао си се као добар свештеник. Нијесам чуо до сада да је било иједног проблема између тебе и народа. То је добар знак. Истина, ти си међу оним тишим свештеницима, нијеси много гласан, можда је то, понекад, и најбоље. Како каже народ – тиха вода бријег рони. Добро знам нашег о. Милана док је још био ђак у Богословији, а био је један од најбољих, увијек миран, мало по страни, међутим, хвала Богу, увијек, на правом путу“, истакао је владика Јоаникије. Додао је да доста се урадило у вријеме службе о. Милана Станишића у Рожају, гдје је подигнуто неколико цркава. Урађена је и црква Сутивану, а ускоро ће бити завршен и парохијски дом. „Надамо се да ће, после овог унапређења, твоја служба још више засвијетлити, јер таква је свештеничка служба, као добро вино, како пролази вријеме она је све боља и плодоноснија. Нека ти Бог да здравља, напретка, теби, твојој породици, твојим парохијанима и свима вјернима којима служиш на овој парохији“, казао је владика. На указаном повјерењу захвалио је новопроизведени протојереј Милан Станишић. „Благодарим, најприје, Господу што нас је сабрао све, заједно, у овом светом храму, посвећеном Светом Јовану Крститељу за кога Господ каже да је највећи између рођених од жене. Имамо благослов Божји и част да се сабирамо у овом храму њему посвећеном. Благодарим владико на овом дару којим сте ми указали повјерење да још ревносније обављам своју свештеничку службу и дужност са браћом свештеницима и Вама заједно. Желим да се захвалим и мојим парохијанима, јер су они веома заслужни за све оно што нас, као свештенике и као људе, чини бољима. Требало би да ми свештеници једни друге изграђујемо и допуњујемо, а онда, наравно, своје парохијане и они нас. Захвалан сам и својој породици, јер без породице човјек не би могао ништа да успије; то је оаза која даје снагу, мудрост, из ње црпимо све. Хвала и Вама Преосвећени владико. Да нас још дуго водите и руководите у здрављу, да нас кријепите, поготово, у овим временима искушења, која су се надвила над наш народ, али с Божјом помоћи, издржаћемо све, јер Господ не побјеђује у сили, него у правди и истини Божјој“, рекао је свештеник Милан Стаништић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У дану када и даље прослављамо Рођење Бога у телу, као и празник првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројице у Краљеву. Владики су саслуживали архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман Манастира Студенице, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина Храма Свете Тројице протојереј-ставрофор Јован Ђорем са братством, јерођакон Паладије (Вукшић) и протођакон Александар Грујовић. За време Литургије Епископ Јустин је рукоположио јерођакона Паладија (Вукшића), сабрата Манастира Студенице, у чин презвитера. Ово молитвено сабрање својим присуством и појањем украсио је и хор Светотројичне цркве у Краљеву. Да радост буде већа овај хор данас управо и прославља спомен на архиђакона Стефана. У својој беседи Епископ жички је вернима благовестио о Светој Тајни Оваплоћења и Спасења, са освртом на параболу о винограду из Еванђеља. На крају беседе Преосвећени Владика нас је подсетио на страдање нашег народа на Косову и Метохији и нарочито данас у Црној Гори. Ово литургијско сабрање украсио је велики број верника као и уважени гости града Краљева: начелник Рашког округа Небојша Симовић, градоначелник града Краљева г. Предраг Терзић, председник Скупштине града Ненад Марковић, начелник Полицијске управе Жељко Рајковић, начелник Саобраћајне полиције Радован Чурлић, начелник Школске управе Бојана Маринковић, директор Здравственог центра „Студеница“ Зоран Мрвић и остали многобројни представници значајних институција града Краљева. По завршетку Литургије и причешћивању великог броја верника приређена је трпеза љубави, на којој се присутнима обратио старешина старог храма у Краљеву протојереј-ставрофор Јован Ђорем поздравивши све, пожелевши срећну славу хористима и захваливши се нашем оцу и Епископу Јустину на доласку и служењу. Благодаримо Богу дародавцу свега на свему чиме нас је данас обрадовао, Епископу нашем што је са нама, свим помагачима на помоћи коју су даривали нашем храму, а нашем хору нека је срећна слава. Извор: Епархија жичка

Презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, одржаo је у недјељу, 15. децембра, у парохијском дому при Цркви Светог Николе у Старом Бару предавање на тему „Витлејемска радост“ на којем је казао да је Божићни пост, припремни период за сусрет са Богомладенцем у празнику Његовог рођења, добра прилика и благословен период у коме требамо да себе преиспитамо и измјеримо према Божићу, истини и радости коју он носи. Отац је казао да је Божић најрадоснији хришћански празник, али да треба да се запитамо да ли доживљавамо радост тог празника на начин на који би требало, да ли смо уопште свјесни шта значи та радост коју носи Божић: „Рођење Сина Божијег, Његов долазак у свијет представља, да тако кажем, вансеријски догађај, потрес, како каже Свети Јован Дамаскин, послије којег започињемо ново искуство нашег односа са Богом.“ Говорећи о слободи коју нам Божић дарује, отац је подсјетио да је Адам скривио Богу, отпао од Бога, нарушио и обезвриједио слободу коју му је Бог дао и зато је у доласку Бога на овај свијет, поново обновљена та слобода. „Само у тој истини да у Богу, Његовом доласку на земљу, у сусрету са Њим, имамо слободу, можемо да се суочимо са изазовима које је Црква имала непрекидно, а које и ми данас имамо. Ових дана се сусрећемо са парадоксом када људи, којима је Бог дао да врше власт, желе да донесу закон којим се гарантује слобода вјероисповједања. У самом називу тог закона лежи један парадокс. Треба да се пропише закон који ће да омогући да слободно исповједамо вјеру, а Божић је тај закон који нам даје слободу да вјерујемо, из кога цијела Црква црпи своје постојање и мисију.“ Истиче да се сваки аспект црквеног живота темељи на Божићу, доласку Бога у овај свијет: „Ту црпимо своју слободу и вјеру, богослужење, тако да све ово што нам свијет нуди као слободу су сурогати слободе вјере, јер ништа не може да замјени слободу коју нам доноси овај празник за који се припремамо.“ Истичући да је Христос – Црква гоњена од самог почетка свог постојања и да ће тако бити у све вјекове њеног постојања, отац је казао да су хришћани позвани да живе у овом свијету, али не од свијета. „Наш идентитет је у Христу Богу – Светој Тројици, будућем вијеку, али настављамо да живимо у овом свијету, свједочимо и позвани смо да својом вјером преображавамо овај свијет. И црквено-народни сабори су окупљања око Христа, то је суштина. Црква и овим сабором само потврђује своју суштину, и у свим искушењима, прогонима каква год да су, само потврђује, свједочи оно што она јесте – Тијело Христово, сабирање око Христа, његових јаслица онако како смо призвани да радимо“, поручио је свештеник Слободан Лукић, парох црмнички. Предавање оца Слободана „Витлејемска радост“ одржано је у оквиру циклуса разговора о вјери и животу „Исток са висине“ које организује Црквена општина Бар. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог пророка Авакума, Светог Цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом литургијом у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му протојереј Никола Маројевић парох никшићки и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа. После читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никола, који је тумачећи прочитане приче и говорећи о смрти казао да ”морамо имати сјећање на смрт, али да то сјећање не смије да паралише нашу душу”. – Смрт је пратиља живота и она без живота губи смисао. Уколико је смрт крајња тачка живота, његова посљедња станица како многи вјерују, онда овај живот тешко да има неки дубљи смисао. Напротив, смрт је само један у низу неопходних човјекових корака. А најгори је крај иза кога ништа не остаје, као код овог безумног богаташа у причи. Ово може бити и прича о два пута, путу живота и путу смрти; о два човјека, једном тјелесном и другом духовном; и коначно двије службе, служење оном тварном, материјалном и пролазном и служење оном духовном, непролазном и вјечном – казао је о. Никола. Нагласио је да већина људи у овом животу смисао живота налази у стицању ствари које се гомилају без реда, а да је мали број оних који заиста живе духовним животом и свој живот посвећују Господу испуњавајући божанске заповијести, трудећи се да очисте своје срце и умноже своју љубав према Богу и ближњем, ојачају вјеру и стекну смирење. – Овдје видимо житнице које су препуњене и живот душе која остаје пуста. А истинска житница на коју нас упућује Христос, наш благу учитељ и тихи родитељ, је човјеково срце. У ту ризницу треба смјестити све најљепше што може учинити човјек у овом животу. Добра дјела, чисте мисли и љубав праву. Само се у тој ризници може примити Господ, једина сила која се раздјељује а не нестаје, него испуњава све оне који се у Њега надају, вјерују и знајући да само оно што је добро никад не умире – казао је о.Никола и нагласио да само човјек чија је душа окренута вјечном Извору живота и Сунцу правде, може наћи толико жуђени мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник светог мученика Стефана Новог и светог новомученика Христоа, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован принео је бескрвну Жртву под сводовима бресничког храма који је посвећен светом Јоаникију Девичком Чудотворцу. Звучни запис беседе Преосвећеном владици саслуживали су свештеници храма Светог Јоаникија: протојереј Саша Антонијевић, старешина храма, и јереј Милош Ђурић, као и протођакон Иван Гашић. Чтецирали су Стефан Радисављевић, вероучитељ, и Александар Цалић, студент Православног богословског факултет. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован који је руководио окупљеним верницима, како бресничких, тако и осталих крагујевачких парохија, који су одговарали на прозбе и славили васкрслог Господа у химнама и молитвама. И овом приликом, наш владика није пропустио да окупљене вернике напоји речима вере, утехе и поуке тумачећи прочитани одељак Матејевог Јеванђеља. У својој беседи владика се осврнуо на значај човека у његовом личном спасењу нагласивши да Господ ништа неће учинити човеку за шта се он сам не труди. Тумачећи прочитано Јеванђеље владика је посебну пажњу посветио Јеванђељским речима које говоре о безазлености и мудрости нашој (Мт 10, 16). Епископ нас је подсетио да наша безазленост треба да се огледа у непрестаном исповедању Христа нашим речима и делима, баш као што су то и апостоли чинили, док наша мудрост треба да се огледа у томе да препознамо невољу и опасност и да се уклонимо од ње како би спасили себе, али и оног који нам невољу чини. “Ми као хришћани позвани смо на страдање, исповедање вере и мучеништво али не тако да га прижељкујемо, већ кад је оно зарад Истине да се од страдања не уклањамо. Наш пут треба да буде пут непрестаног идења за Христом, али не по нашим стандардима и сопственој науци, већ по учењу Цркве, Јеванђеља и светих отаца. Једино је тај пут спасоносан и он води у Царство Божије. На том путу човек се непрестано каје и исправља себе, уклањајући себе од греха и уклањајући грех из себе. Ма колико нам се чинило да ми данас не страдамо, ми итекако страдамо, ако не од видљивих непријатеља, онда од свих невидљивих недаћа које нас одвајају од Бога”, рекао је Преосвени. Владика је дао предивни пример нашег свакодневног страдања које морамо истрпети. Наиме, Епископ Јован је у својој беседи навео да ако одлучимо да читав дан или одређено време проведемо у молитви, наћи ћемо се у различитим искушењима која ће нас од молитве одвајати. Баш та искушења и та страдања човек треба да преброди јер од молитве као хране за душу која је невидљива и нематеријална не треба ништа, па чак ни телесна бол да нас одвоји. У наставку своје беседе владика нас је још једном подсетио на хришћанско разумевање сотириологије и значења Раја и пакла. Пакао је ништа друго до место на ком нема Бога, док је Рај наш живот са Богом. Човека у пакао баца он сам, не желећи да се покаје за своје грехе. Ма колико нам Господ времена и прилика давао да прихватимо спасење, ако се не покајемо и не преобратимо, спасење ћемо тешко достићи и тај непокајани грех ће нам бити камен спотицања. У току Литургије причестио се велики број присутних верника који су кроз Свету Тајну потврдили своју веру, своје непрестано кајање и жељу за спасењем. На крају Литургије владика је поделио окупљеним верницима иконице, док га је свештенство храма упознало са грађевиским радовима обављеним на парохијском дому будући да је од последње посете епископа посађена жива ограда у порти храма, као и да су постављени прозори на поткровљу парохијског дома храма светог Јоаникија. Извор: Епархија шумадијска

Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб. Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије. „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“ Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије: „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“ У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити. “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен. Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац. „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне. Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу. Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Верујући народ прибојског краја у великом броју сабрао се у недељу 8. децембра 2019. године у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју на Божанској Литургији око свог духовног пастира Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, да заједнички Богу принесу службу благодарности. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Драган Видаковић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и протођакон Никола Перковић. Чланови црквено-градског хора Светог кнеза Лазара из Прибоја својим благоумилним гласовима одговарали су на прозбе и јектеније. Из Чаше спасења причестили су се многи, призвавши Име Божије. Тумачећи прочитани одељак из Светог Писма Епископ Атанасије је пре свега нагласио колика је љубав Господа нашега Исуса Христа према роду људском: – Господ наш Исус Христос жели да наликујемо на Њега. Зато нас к Себи и призива и храни нас Собом, својом речју, својом науком, својим Телом и својом Крвљу, својим Животом. Жели да наликујемо на Њега, да будемо живи попут Њега, да будемо светли као и Он, пуни врлине као и Он, пуни љубави, доброте, правде, истине. Да будемо светила небеска. Тако нас је и данас призвао и хранио нас овде у овом светом храму. Господ жели сав овај свет да уреди по својој замисли, да буде диван свет. – Људи су из разних разлога прилазили Христу када је проповедао на земљи. Неки су му долазили из суште потребе, били су обремењени болестима, тугом, и тражили су исцељења, утеху, радости срцу, и добијали су. Али је било и оних који су прилазили Христу из потребе да се са Њим упоређују, да се такмиче, да се покажу да су од Њега већи, да од Њега више знају, да су од Њега праведнији. – Бог жели да наликујемо на Њега у свему и да животни будемо као и Он, и зато нас храни својом науком, и својим Телом и својом Крвљу. И зато смо ми данас у овом светом храму јер желимо да га послушамо, поручио је Епископ Атанасије сабранима. Након Божанске службе Епископ је освештао темеље за будућу капелу из које ће молитвено бити испраћани они који буду уснули са вером и надом на васкрсење и на живот вечни. Заједничарење је настављено око трпезе љубави коју је уприличило братство храма, за којом се повео богоугодни разговор и лепа песма. Извор: Епархија милешевска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију данас, 08. децембра 2019. године, у недељу 25. по Духовима, у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Свјатјејшем су саслуживали старешина храма протојереј-ставрофор Бранко Митровић архијерејски намесник београдско-посавски, протојереј Витомир Костић и јереји Оливер Суботић и Небојша Милићевић и ђакони Владимир Руменић, Марко Станковић и новорукоположени ђакон Миланко Костић. Звучни запис беседе У току Свете Литургије Патријарх Иринеј рукоположио је у чин ђакона Миланка Костића. Том приликом исповедно писмо прочитао је Миланков духоник протојереј – ставрофор Бранко Митровић. Светој Архијерејској Литургији су присуствовали и ученици верске наставе, са својим вероучитељима Бранком Драгићевић и Дарком Николићем, из основних школа „Милош Црњански“ и „Мирослав Антић“ из Чукарица. После Причешћа верних Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ у којој је говорио о смислу живота и важности светог причешћа Телом и Крвљу Господњом. Свјатјејши је рекао да ми у Цркви требамода постигнемо јединство у ври и у свакој врлини хришћанској. Те стога, ако нам је смисао живота да се само родимо и потом сачекамо смрт, онда смо ми најтрагичнија бића. „Али, што год постоји на овом свету није случајно. Нити је човек случајно постао“, рекао је Патријарх и наглашавајући да: „је Господ дошао да нас спасе, и да осмисли наше постојање овде у овоме свету. Да ми нисмо случајно запали овде, како уче материјалисти, него имамо велики смисао нашег постојања нашега живљења овде на земљи. Ми смо пролазници на овоме свету. Наш смисао није да своје тело предамо распадању и црвима, него је наш смисао да дочекамо васкрсење. Оно исто које је Господ Христос оживео благодаћу и силом Божијом. И све оно што се са Христом десило то је наша будућност, истина о нашем животу.“ Извор: Радио Слово љубве

„Језик наш насушни“, са поднасловом „Није ме пчела за језик ујела“ или пак „Суша наша језичка“ нова је емисија Радија Светигоре. Циљ емисије је да утиче на унапређење личне језичке културе и подстакне слушаоце на очување сопственог културног језичког насљеђа. У емисији ћемо освјежити сјећање на неке заборављене српске изразе, краће народне умотворине у којима је запретано древно језичко благо, упозорити на претјерано коришћење туђица, присјетити се етимологије појединих ријечи, значења идиома и личних имена и указати на најчешће правописне и граматичке грешке, све то на личну и општу корист, јер језик је наш идентитет. За мото емисије узете су завјетне ријечи Светога Симеона о језику – Чувајте, чедо моје, језик! из дјела „Завјештање Стефана Немање“ Милета Медића. Прву емисију "Језик наш насушни" послушајте ОВДЕ Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Бођанима, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку владика Иринеј поучио је присутне о значају и смислу празновања Ваведења Пресвете Богородице. Храм Господњи јесте смисао нашега живота. Када излазимо из храма Божјега – са свете Литургије, са светога богослужења, окрепљени духовно, сједињени са Господом кроз Причешће Телом и Крвљу Његовом, препорођени – наш живот после храма не сме да буде нешто сасвим друго него наставак тога што смо доживели у храму. Цео наш живот треба да буде богослужење, да буде – као што су неки од умних људи рекли – Литургија после Литургије. Мада је тешко одвајати једну од друге јер само је једна Литургија – Литургија живота и спасења, али треба постепено, благодаћу Духа Светога, нашим покајањем, трудом и вежбањем у врлини, да претвори цео наш живот у Литургију, у богослужење, казао је Епископ бачки. На светој Литургији владика Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Срђана Вукића. После заамвоне молитве извршено је освећење славских дарова, колача и кољива, после чега је Епископ бачки г. Иринеј честитао славу братству Световаведењске обитељи, а свима присутнима Преосвећени је пожелео благословен празник. Једним устима и једним срцем појали су појци Светоархангелског манастира у Ковиљу, заједно са појцима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин и братијом Световаведењског манастира. Православни манастир у Бођанима изграђен је у 15. веку. У манастиру се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Бођанске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи Његовог Преосвештенства викарног Епископа г. Стефана, посетио је, традиционално уочи почетка Божићног поста, Богословију Светога Саве у Београду. Свјатјејши је на овој, покладној вечери, ђацима и њиховим професорима упутио низ очинских савета. Звучни запис беседе Свјатјејши је изразио радост што се народ враћа цркви, што се недељом и празницима у црквама може видети доста млађег света, али је указао и да би требало да у храмовима буде више школске деце. Богословцима је Патријарх између осталог казао: "Припремате се за узвишену и часну дужност и апостолски позив да оно што проповедамо народу буде део наше природе, нашег живота. Морате се потрудити да оно што овде учите буде ваш - живот! Оно што читамо у Јеванђељу, то је Господ нама говорио - то мора бити наш живот!". Извор: Радио Слово љубве

У суботу, 23. новембра 2019. године, када Црква прославља свете апостоле Олимпа, Ераста и Родиона, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Дрену, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, јереј Милош Ћирић, гост из беличког намесништва, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање хора “Свети Димитрије” из Лазаревца. Окупљене вернике Владика Јован је очински упутио да је највећи дар који је Бог даровао човеку могућност сједињења са Богом. „Сваки наш долазак на Литургију треба да буде пропраћен нашом духовном припремом и жељом да се сјединимо са Господом Исусом Христом. Ово је могуће само ако човек има веру у свом срцу. Човек се не може назвати хришћанином ако није литургијски човек. Литургија је предокушај Царства Божијег и као таква Литургија траје и по завршетку службе. Сваки хришћанин у себи носи Литургију и живи литургијски. А живети литургијски значи живети у Светој Тројици и осетити мир Божији у себи. Ово је могуће само ако се човек у потпуности преда Богу и Литургији”, рекао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, у недељу, 27. октобра 2019. године, на празник Преподобне мати Параскеве. Владици су саслуживали свештеници при наведеном храму, као и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је Света Петка веома поштована у нашем народу. Сваки наш сусрет у храму Божјем сусрет је са Самим Господом. Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима. Ова света угодница Божја није само нека, мање или више, бледа успомена из историје Цркве, него је и наш савременик. Она је са нама, као и сви свети – они су живи и заједно са нама учествују у служењу свете Литургије. Зато није бесмислено, као што неки мисле, призивати свете да се моле Богу за нас. Они имају – можемо тако нашим људским, ограниченим речником рећи – посебну смелост, храброст, слободу да се моле Богу за сав свет, навео је владика Иринеј, честитавши славу данашњим свечарима. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој рукоположио је, у току свете Литургије, ђакона Ненада Вујасина у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Преподобне мати Параскеве, дана 27. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у храму Преподобне мати Параскеве на Доброј Води у Вуковару. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Слободан Блажић, први парох боровонасељски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Срђан Лукић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим је рукоположио ђакона Срђана Лукића у чин презвитера. Епископ је у својој архипастирској беседи измеђуосталог рекао: Видимо да је благословен пут који је следила Света Петка, јер где год се данас служи Служба Божија окупља се мноштво нашег народа, окупља се око Олтара Божјега, око Тела и Крви Христове и тако прославља ову дивну светитељку, нашу мајку Параскеву. Заиста је данашњи сабор у овој светој обитељи на Доброј Води пример како света Петка сабира наш народ, како се моли Богу да целокупни наш род буде крстоваскрсан, народ охристовљен и обожен, достојан награде Царства Небеског. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 16. октобра 2019. године, на празник Светог Пајсија (Јањевца), Патријарха српског, свету архијерејску Литургију у манастиру Пећкој Патријаршији. -Свети новојављени и богоносни отац наш Пајсије, чија се часна глава чува у Саборној цркви Светих Апостола у манастиру Пећкој Патријаршији, био је изданак косовско-метохијске земље и косовско-метохијских светиња, поручио је владика Јоаникије. Подсећајући на житије Светог Пајсија Пећког, Владика је казао да је његов отац Димитрије био свештеник, рођен у Јањеву, срцу Косова: -Био је Митрополит грачанички, а касније, у најтежим временима, Патријарх српски. Његов претходник патријарх Јован Кантул борио се за слободу, али је, нажалост, издан од западних моћника и кажњен најстрашнијом казном. Турци су га обесили на Јени капији у Цариграду. У то вријеме српски архијереји бирају најјачу личност између себе да води архијереје, свештенике, игумане и цио српски народ. Свети Пајсије, такође, је наставио да се бори за слободу, али другачијим, јачим средствима. Он је објединио свој народ око Престола Господњег, духовно и културно га просвећивао, утврдио народно јединство, ојачао вјеру, украсио светиње, подносећи многе невоље и трпећи сталне притиске од Турака и Латина. Није хтио да долази у сукоб са Латинима, као што није хтио да долази у сукоб ни са Турцима, освајачима, него је користио оно мало простора, а кад је човјек у тјескоби онда се, врло често, јављају у његовој личности чудне силе, као што о томе и Његош пјева да се уздигне изнад свега. И он је, ваистину уздигао. Свети Пајсије је био већ средовјечан човјек када је изабран за Патријарха, а на Пећком трону је био 33 године, најдуже од свих досадашњих поглавара Српске Цркве. -Он је међу првима успоставио редовне незе са Руском Црквом и руском државом, преко својих архијереја. Многи од њих су одлазили у Русију и тамо остајали, јер се нијесу имали гдје враћати. Али, Свети патријарх Пајсије остао је на свом мјесту, јачајући духовне и културне корјене свог народа, јачајући његов идентитет, обнављајући славу Немањића. Он је један од последњих из старог доба који су били под турским јармом, а који је те најузвишеније и најсветије традиције Немањића, његовао и оживљавао. Написао је прву службу Светом краљу Стефану Првовјенчаном. Такав светитељ и Божји угодник Свети краљ Стефан Првовјенчани, али још није имао службе, ни успостављеног култа. Њега прославља Свети Патријарх Пајсије, а јављао му се и Свети цар Урош чиме се објавила, потпуно, његова светост“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки и подсетио да је Свети Пајсије написао житије и службу Светом цару Урошу, кратко житије Светом Стефану Штиљановићу, обновио гробове Светих, који су већ били оронули, украсио свету обитељ Пећке Патријаршије, Грачаницу, посећивао све српске земље, утврђивао, сабирао српски народ од југа до севера, од истока до запада. -Био је поклоник Гроба Господњег, ишао и у Цариград да утврди јединство међу православнима, а Цариград је мјеркао кад ће доћи вријеме да се укине Пећка Патријаршија, да они распростру јурисдикцију на подручју цијеле турске државе. Увјерени смо да као што су Соколовићи, прије патријарха Пајсија, дали нови замах српском народу и Српској Цркви да је, такође, послије страшних искушења, у вријеме погибије Јована Кантула, Свети патријарх Пајсије продужио вијек Пећке Патријаршије у оно вријеме макар за сто година, казао је владика Јоаникије. Култ Светог Пајсија, Патријарха пећког, указао је Владика, није одмах заживио. -У вријеме патријарха Максима, овдје се већ Свети патријарх Пајсије прослављао као свети. Нађена је његова икона према којој су сестре монахиње радиле нову икону. Дакле, због тешких искушења и страдања, које је доживјела Патријаршија његов култ је касније био запостављен и, ево, у ово наше вријеме, када се боримо да очувамо наше светиње на Косову и Метохији, да очувамо наше домове на Косову и Метохији, да очувамо свијест о томе шта Косово и Метохија значи за све нас, у ово вријеме, пројави се светост патријарха Пајсија и обасја нас новом снагом, новом љепотом, као и други свети са Косова и Метохије да нас оснаже. Јављају се нови свети да нас оснаже, да нас саберу, а ми који долазимо овдје у Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу, Љевишку, Призрен, Девич сабирамо се као на своје огњиште са кога сви потичемо. Варнице са тог огњишта су се далеко распрострле, српски народ јесте се разишао, раселио и ван своје отаџбине, али свуда носи са собом, у свом срцу, Косово и Метохију и његове светиње. Гдје се год налазили, сви имамо једну те исту мисао, једну те исту жељу, једну те исту молитву - да се сабирамо око наших светиња, да се сабирамо око нашег духовног огњишта, Пећке Патријаршије и осталих светиња на Косову и Метохији, поручио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је данас новосаграђену цркву Светог Николе у Наљежићима у Горњем Грбљу и у њој са свештенством служио Свету архијерејску литургију. Црква је задужбина братства Магуд из Грбља. У току Литургије свету тајну крштења примио је дјечак Матеј. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је нови храм посвећен Светом НиколајуМирликијском саграђен да нас призива светом граду Јерусалиму. „Одавде ходимо и према истоку и према западу, и према сјеверу и према југу. И овдје се, на овоме светом мјесту од данас поклањамо Оцу и Син у и Духу Светоме, Богу љубави, који нас призива, све људе и све земаљске народе на љубав узајамну“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је сваки човјек рођен на земљи наш ближњи. „Дакле, та Божја љубав, Христова љубав, која је никла из крајеугаоног камена – Христа Бога нашега, она остаје да обасјава и призива све људе и земаљске народе управо на љубав према Богу и љубав према ближњима“, нагласио је он. Рекао је да 20. вијек и почетак 21. вијека, нажалост, змијски отров који је покушао да разори ту Божанску љубав. „Покушао је да прогна Христа Бога из овога свијета, да прогна Бога љубави из овога свијета, да на Његово мјесто устоличи сатанску, демонску, самоубичаку људску силу кроз бољшевизам, кроз титоизам, кроз нацифашизам и све друге изме који су демонске силе богомржње и братомржње. А овај храм, он је свједок Бога љубави и призив на братољубље свима на помирење међу браћом. А ништа више нам не треба данаснего узајамног праштања и помирења“, поручио је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је поводом освећења храма благосиљао славски колач. Братсво Магуд одликовао је архијерејском похвалницом за несебично пожртвовање и дјелатну љубав показану у градњи храма Светог Николе у Наљежићима и обнови других храмова на овом подручју. Митрополит Амфилохије је на крају рекао да Црна Гора никадаљ не би могла бити држава да није било митрополита црногорских на Цетињу. „А Михољска превлака је огњиште и Црне Горе и Брда и Боке Которске, и свега нашега рода и народа. То треба да знају сви они који се данас зову Црногорцима – гдје је кренула њихова историја, гдје је утемељена, да без те Митрополије црногорске, приморске, скендеријске, зетске нема и не може бити Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да су се у наше вријеме појавили „неки незнавени“, васпитани на Марксу и на Енгелсу, који стварају некакву безбожну цркву. „Безбожници стварају цркву. То је први пут у историји свијета. Али, ми смо по много чему чувени, па ето и по томе – да стварамо своје безбожне цркве темељећи их на безбожности, на некрсту, на идеологији маркситичко-титоистичкој, на миловској идеологији… Не може то. Ђаволске заједнице су ђаволске, а Црква је Црква Божија“ закључио је Митрополит Амфилохије. Црква Светог Николе је најмлађи храм на подручју Доњег и Горњег Грбља. Пети је храм по реду у Наљежићима и уједно шездесет и пети на подручју цијелог Грбља. Налази се поред кућа братства Магуд, које је одлучило да га посвети Светом Николају Мириликијском Чудотворцу, својој крсној слави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ бихаћко-петровачки Сергије - У сретање Светом Сави У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања. -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј. -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј. Део излагања Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције - Матице Српске у Новом Саду. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак, 4. октобра 2019. године, када наша Црква празнује Оданије Воздвижења Часнога Крста, као и светог апостола Кодрата, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епиксопу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након прочитаног Јеванђеља у којем је описан догађај како је Господ нахранио четири хиљаде људи, Владика је беседио о милосрђу Божијем истакавши врлине које би требало да красе сваког православног хришћанина. “Одељак из данашњег Јеванђеља говори нам о другом храњењу хлебом народа Божијег од стране Господа нашег Исуса Христа. Да се подсетимо, прво храњење је било са оних пет хлебова када је Господ нахранио пет хиљада људи осим жена и деце. Ово друго храњење јесте храњење од седам хлебова од којих је јело четири хиљаде људи. Господ није увек хранио народ, иако су Га људи стално пратили, из разлога да не би противници Његови, а то су фарисеји, садукеји и књижевници, рекли како народ иде за Њим само због хлеба. Из данашњег Јеванђеља видимо како је Господ милостив и сажаљив, а те две врлине би требало да красе сваког хришћанина, дакле сваког човека који се у Христа крстио и сваког човека који се у Христа обукао. Када читамо Јеванђеље, видимо како Господ лечи болеснике, исцељује, васкрсава мртве, чисти и теши оне који од Њега траже исцељење, и не само то, него и то како Господ мисли на изнемоглост људи који су три дана и три ноћи ишли за Њим и слушали Га. Господ мисли о немоћи људској и исцрпљености и зато каже: “Жао ми беше народа”. Он зато каже ученицима да им дају хлеб, а ученици, још увек непросвећени Духом Светим, питају се како нахранити толико људи. Апостоли су заборавили на оно претходно храњење и зато су рекли Христу да немају толико хране. Овим чудом, храњењем четири хиљаде људи, Господ показује да је питање хлеба заправо Божије питање. Господ својом љубављу и самосажаљењем показује да је то главна побуда, љубав Божија према народу, љубав која се манифестује не само исцељењима него и храњењем људи. За ове нахрањене људе најважније је било да буду уз Христа, да слушају речи Његове и да ишту оно што је најпотребније, а то је Царство Небеско. Господ узима ту бригу на себе, као што је узео на себе и наше грехе и нашу невољу и нашу муку. Наша поука је да прво тражимо Царство Божије и правду Његову, а друго ће Господ све да да ако ми живимо од Речи Божије. Прави хришћани ишту најпре Царство Небеско, а самилостиви Спаситељ када види да се човек са тим тражењем одвојио од земље, да гледа горе, е Господ њих награђује том храном. Само је потребно да се човек преда Богу. Али да би се човек предао Богу, он мора да заборави на себе. Господ нам овим данашњим Јеванђељем открива тајну да не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Тело човеково тражи телесну храну, и треба му је дати, док душа човекова, срце, ум и биће човеково траже небеску храну, а та небеска храна је Христос. Зато и ми данас, сабрани на овој светој Литургији, да потражимо од Господа ту Његову храну од које се никад не огладни, и да потражимо то пиће Његово од којег се никад не ожедни, а то су Тело и Крв Господња. Да потражимо снагу да не малаксамо на овој земљи, јер смо ми овде само пролазници. Нека нам Господ помогне да ми, браћо и сестре, сећајући се ових двеју Христових врлина – милостивости и сажаљивости, да и ми те врлине упражњавамо у животу, па ће онда доћи смирење, а преко смирења и спасење. Бог вас благословио”, поучио је вернике Епископ Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска

На почетку емисије отац Јован тумачио је два зачала из Светог Јеванђеља која су се читала на Светим богослужењима на данашњу 15. недјељу по празнику Педесетнице. Говорећи о ношењу спољашњих и унутрашњих крстова он је закључио да су самосажаљење и угађање себи је наши највећи непријатељи у духовној борби. Звучни запис емисије Отац Јован је говорио и о светим мученицама Вери Нади и Љубави које ћемо прославити сјутра, 30. септембра. Свједочећи о страдању, за Христа Господа, ових мученица Христових које су у својим младим годинама животе своје положиле за Господа свога, отац Јован се надовезао одговарајући и на питање слушалаца зашто се данас млади све више удаљавају од Цркве. Отац Јован је потом одговарао и на остала питања наших слушалаца, међу којима су се нашла питања о молитви, души, значају кумства и друга на која ћете одговоре наћи ако будете одслушали ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 28.9.2019. помен жртвама које су невино пострадале у Вариводама и Гошићу након војне акције „Олуја“: У овом тешком и мучном часу Владика се обратио присутнима рекавши да је дуго размишљао шта би требало да каже и какву поуку да нам да поводом страшног догађаја због кога смо се данас окупили. „Ја као човек заиста не знам шта да кажем, осим онога што је речено у овим песмама које смо данас отпевали, где смо поменули све оне који су уснули у Господу и једина мисао која ми се сада провлачи кроз главу јесте „да ућути свака твар“, како то певају литургијске песме на Велику суботу. Као што се у Страсној недељи сећамо страдања Христових и свих мука Његових када је разапет и када је васкрсао управо због свих нас, тако треба да се сећамо и свих оних који су овде пострадали под знаком мира. Иако су на своје куће ставили бела платна, покушавајући да покажу да желе да живе у миру, они су поред свега тога пострадали и то од братске, хришћанске руке. То је оно што је највећи апсурд, драга браћо и сестре, а ми смо као људи позвани да их се сваког дана сећамо и помињемо у молитвама. Хтео бих још да цитирам блаженог Патријарха Германа, који је рекао да је јеванђељски да опростимо, али не и да заборавимо. Јако је важно да ове људе сачувамо од заборава и да се их се сећамо у молитвама, а као хришћани ми морамо да опраштамо једни другима, па чак и онима који нам наносе зло, јер само кроз такву љубав ће нас познати да смо ученици Његови, како нас то учи Јеванђење. Једна од најтежих хришћанских врлина која постоји је управо праштање, а ми који праштамо можемо да очекујемо и да нас помилује Отац наш Небески“, поручио је Епископ Никодим. Извор: Епархија далматинска

У 15. недјељу по Духовима, 29. септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Доротеја, Светог Кипријана и Свету великомученицу Јефимију, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживало му је 10 свештенослужитеља. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и велики број вјерника, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабране је бесједећи поучавао саслужитељ протојереј Бошко Рољић из Мркоњић Града, који је подсјетио на ријечи јеванђеља о заповијестима Божијим. Он је подјсетио на 10 заповијести које је на двије камене плоче исписао Мојсеј, а које је Господ везао у двије заповијести. – Прва је заповијест највећа, љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свим бићем својим, свим умом својим, а друга слична овој, љуби ближњег свога као самог себе. Сваки човјек ије наш ближњи, слика и прилика Божија. Зато смо се овдје окупили са свих страна и простора, гдје живе они који се Бога боје и који преко угодника Божијих траже заштиту и милост, преко Светог Василија Острошког Чудотворца и других светитеља, од првог мученика за вјеру Светог архиђакона Стефана, до светитеља наших дана – казао је између осталог о. Бошко. Извор: Манастир Острог

Поводом славе храма Светих и праведних Јоакима и Ане, Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом служио је 22. септембра 2019. године свету архијерејску Литургију у селу Вукшић Поље код Милића. Саслуживали су протојереји-ставрофори Душан Спасојевић и Илија Чупић и ђакон Будимир Гардовић. После свете Литургије обављен је трократни опход око светог храма, благословљено славско кољиво и преломљен славски колач. -Посебно вам честитам 80-годишњицу освећења овог храма, храма који је 1939. године подигнут на посебан и чудесан начин. Као некада Свети и праведни Јоаким и Ана и овдје су у вашем селу свето, честито и побожно живјели ктитори овог храма Неђо и Милојка Цвјетковић. Рекох на чудесан начин претпостављајући да ви знате чудесно јављање Светих и праведних Јоакима и Ане ктитору Неђи. Они су му јавили да је овдје, на овом мјесту од давнина била света црква, коју су богоборни мухамеданци порушили. Заповједили су му да подигне ову цркву што он и учини током 1938/39. године. Њихову вјеру и молитвеност Бог је наградио овом црквом, овим храмом, који ево данас слави своју крсну славу, коју вам још једанпут честитам, беседио је Митрополит. У наставку данашњег храмовног славља кумови крсне славе приедили су трпезу љубави за све који су се данас окупили око овог светог храма и сабрали се на свето богослужење. Извор: Инфо-служба СПЦ

Светом Литургијом у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице, началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеромонах Владимир и јереј Милош Цицмил, берански парох, као и јерођакон Зосима и свештенођакон Саво Лазић из Шапца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Надахнут ријечима Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио о. Милош, који је између осталог истакао да ова прича треба да нас поучи да не треба да будемо „свезаних руку и свезаних ногу“. – Не долази овдје само народ кад је болестан тијелом, када осјећа потребу да треба да се моли за тјелесно оздрављење. Заправо сви ми овдје признајемо да смо грешни и то је оно што сваки човјек мора да уради зарад свог исцјељења, и тјелесног и духовног. Када признамо да смо грешни и да нисмо изнад Бога и наших ближњих, има наде за наше спасење – казао је о. Милош и савјетовао да само они који су измирени са ближњима својим могу да се причешћују Тијелом и Крвљу Господњом. Овдје сви долазимо да тражимо лијек од највеће болести данашњице, а то је свакако гријех, додао је о. Милош. – Свака болест тјелесна која нас може задесити по допуштењу Божијем, јесте само посљедица непризнања гријеха. Зато, треба да се угледамо на све наше благочестиве оце, између осталог на Светог оца Василија Острошког – рекао је о. Милош. Извор: Манастир Острог

Презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник и сабрат Светосавског храма на Новом насељу, одржао је 14. септембра 2019. године предавање у Успенском храму у Новом Саду, на тему Равноапостолни просветитељ и Архиепископ наш Свети Сава. Звучни запис предавања Смисао живота Светога Саве био је преображавање људскога бића умирањем за овај свет и у одбацивању привременога ради вечности, оне истинске непролазне вечности у коју Господ сваку душу људску зове, рекао је отац Ђорђе. Предавање је одржано у оквиру вишедневне манифестације Госпојински дани, коју је организовало братство Светоуспенског храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке