Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наши'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Наши видео радови, влогови, спотови, свакодневни снимци... Молим вас, постављајте своје снимке или видео радове. Немојте дирекно постављати на форум (да не би оптеретили сервер) већ постављајте линкове са ју туба, фејсбука, инстаграма и сл. Баш ме радује да видим шта је ко снимао ових дана! Знам да многи имају своје влогове на ју тубу и баш би ме радовало да их видим овде! Били сте на концерту, видели занимљив призор на улици, возили се на ролерима, све што вам падне на памет а мислите да би и поукаши требали то да виде, постављајте... Имате занимљиве фотографије са одмора па би нам показали исте као видео слајд шоу са музиком, стављајте! Били сте на ходочашћу имате предивне фотографије и пар снимака... монтирајте у видео, додајте музику и поставите линк овде! Хоћете нешто лично да кажете осталим члановима или да се обратите нашој нацији са дивним идејама, стављајте! Срећно!
  2. Храм Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици прославио је престони празник у среду, 3. јуна 2020. године, када је свечаним вечерњим богослужењем началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Прота Миливој је благословио славско жито и славски колач, дарове овогодишњег кума – г. Радована Радића са породицом. Беседећи, отац Миливој је казао да су, захваљујући честитости цара Константина, наши преци добили право да могу слободно да исповедају своју веру. Нека вам је свима срећно и благословено данашње сабрање и нека Бог дâ да молитвама светих равноапостолних царева Константина и Јелене овај храм у што скорије време буде уређен, навео је архијерејски намесник новосадски први, честитајући свима празник и храмовну славу житељима новосадског насеља Грбавице. Протопрезвитер-ставрофор Стојан Билић, парох на Грбавици, заблагодарио је свештеницима који су узели учешће у молитвеном сабрању и вернима који су дошли да увеличају празнично славље. Прота Стојан је даривао куму, господину Радићу, дивну икону Светог цара Константина и царице Јелене. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј извршио је 3. јуна 2018. године чин освећења темеља храма Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих Кирила и Методија са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу у Братоножићима. У току Литургије Владика је у Свету тајну брака увео младенце Милована и Данијелу и Веселина и Александру. Владика је утакође одслужио помен упокојеној игуманији овог манастира Евлалији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да су сви словенски народи преко Светих Кирила и Методија примили вјеру Христову. “И крстили се у име Оца и Сина и Духа Светога и постали просвећени народи захваљујући њима и њиховим ученицима Науму, Клименту, Сави, Ангеларију у Горазду. То је живо предање које траје вјековима на словенском језику и проповиједање благе вијести Христове на том језику Божјем”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је подсјетио да римски папа није прихватио тада словенски превод Светог писма и да је то тако на Западу остало све до најновијих времена. “Али је на Истоку православном већ, ето, у то вријеме преведено на словенски језик. И благодарећи томе ми смо овдје постали православни хришћани везани за православни Исток, за Константинопољ, за свети град Јерусалим и за Свету гору. И до Светога Саве, али нарочито послије Светога Саве, који је сагласно том кирило-методијевском предању наставио то свето дјело”, рекао је он. Владика се помолио Богу да се данашњи властодршци, који газе завјештања крштених владара и у име државе покушавају да отму црквену имовину, врате памети и кирило-методијевском предању. “Да се врате, клименто-наумовском предању, предању Светога Саве, предању Црнојевића, предању светих Петровића. Да се врате том предању и том језику на коме је писан и ободски Октоих – томе језику и томе писму”, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије манастирски храм је опходила Литија. Владика је служио помен и братоножићком војводи Пеју Станојеву, а младенцима је поклонио по примјерак иконе Богородице Филеримске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Поводом медијских напада на јучерашњи ђурђевдански молитвении вход кроз Беране, Епархија будимљанско-никшићка синоћ се огласила саопштењем за јавност које преносимо у цјелости: У вези са данашњим молитвеним ходом наших свештеника кроз град Беране јасно је да су они само вршили своју редовну пастирску дужност уобичајену за велики вјерски празни Ђурђевдан када се традиционално организује литија кроз овај град. Овог пута свештеници, због важећих мјера услед новонастале епидемије, нијесу организовали литију са вјерницима и у потпуности су испоштовали важеће мјере. Уосталом, ово је био једини начин да нашим вјерницима, којима се неоправдано ускраћује право присуства службама у храму, свештеници честитају празник (и то са прописане дистанце), и према њима покажу своју бригу која је основна свештеничка дужност у свим приликама, а нарочито у вријеме свеопште узнемирености и кризе због вишенедељног дјеловања корона вируса. Служба за саопштења Епархије будимљанско-никшићке
  5. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ И ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ И МИЛЕШЕВСКЕ Цетиње, 3. април 2020. Браћо и сестре и драга дјецо духовна, У петој недјељи поста, коју по црквеној традицији још зовемо и глувна недјеља, налазимо се у ”глуво доба” нашег великопосног подвига. То је доба молитвене тишине и умножавања духовнога труда и пажње – пред предстојеће вријеме Господњих страдања и Његовог преславног васкрсења. Са тим се, ове године, а по Божијем допуштењу, поклапа и невиђено искушење пријетеће пандемије вируса COVID 19, које је захватило цио свијет, па и нашу Црну Гору. Број заражених особа се из дана у дан повећава, а самим тим и мјере надлежних државних и здравстевних институција су све строжије – у погледу народног кретања и сабирања на једном мјесту. Оно што, међутим, Црква, кроз двијехиљадегодишњу историју, кроз сва страдања и патње, личне и колективне, није заборавила, а што и данас, при овом свечовјечанском страдању свједочи јесу ријечи истине Христове: ”Ја сам хљеб живи који сиђе с неба, и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета… Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан”. (Јн. 5, 51.54) Већ су онда неки од његових слушалаца рекли: ”Ово је тврда бесједа” (Јн. 6, 60) и ”тада многи од ученика његових отпадоше и више не иђаху за њим” (Јн. 6, 66). Да је та бесједа заиста тврда потврђује чињеница што и данас многи не само да не иду за њим него га и пљују и на исти крст прикивају, као некада јеврејске старјешине, управо зато што је себе прогласио за Сина Божијег и Хљеб Живота. Но, на питање Христово дванаесторици апостола: ”да нећете и ви да идете”? Апостол Петар у име њих и у име свих Хришћана до данашњег времена одговара: ”Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.” (Јн. 6, 67-68) Зато вас и ми све, очински позивамо, да, поред те непоколебиве вјере у Христа као Хљеб вјечног живота, овогодишње чекање васкршњих празника, поред утврђеног молитвеног и великопосног правила, бринући о здрављу душе, проведемо и у дисциплини коју налажу компетентне здравствене службе за здравље тијела. Пред нама су још три недјеље до Васкрса. Проведимо их у љубави према Богу и према ближњима, већином у својим домовима, пред својим породичним иконама, са зажегнутим тамјаном и кандилом, и са молитвеником и Светим Писмом – у рукама. Претворимо свој дом у храм Божији, а своје срце и душу у обиталиште Духа Светога, кроз ослобођење од богомржње и братомржње, зависти, злобе и сваке нечистоте духовне и тјелесне. Није случајно да је апостол Павле назвао породицу ”домаћом црквом”. Свештеници ће наћи начина, у договору са органима јавнога реда, да општенародне молитве, служе у храмовима, привремено – без присуства већине народа. Имена свих живих и умрлих, па и свакога од вас, биће на тим службама поменута. На свакој Литургији се молимо ”за живот свијета и спасење”, ”за болеснике”, приносимо ”ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за присутне и оправдано одсутне… за сваку земљу и град, за патнике, путнике, заробљенике, сужње, прогнанике”. Приносимо дарове ”ради свих и за све”. С тим у вези, а и везано за друге духовне потребе ваше, посебно за Свето Причешће – молимо вас да будете у контакту са надлежним парохијским свештеником, по чијим духовним упутствима водите ваш духовни живот у данима пред нама. Благодарећи развоју савремене технике, велики број црквених служби моћи ћете ових дана пратити како путем интернета, тако и путем програма Радија Светигоре и Милешеве, наших епархијских сајтова, Телевизије Храм, као и преко медија других помјесних Православних Цркава. Појачајмо своје молитве у ове великопосне дане, и покажимо храброст, смирење, љубав и стрпљење који су нас красили у данима одржавања свенародних литија, и који су били прва и најважнија одлика наших светих и благочестивих предака, од којих смо и наслиједили ову вјеру у бесмртност и вјечно људско достојанство. Нека наше расуђивање буде у складу са оним Христовим: ”Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јн. 14, 6) и ”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15, 13), као и са оном древном и освештаном истином исповједања вјере ”Чекам васкрсење мртвих”! Управо је пост онај који нас учи тој саможртвеној љубави, која је лијек од сваког вируса, па и од овог допуштеног од Бога не би ли се људи покајали и излијечили од опаке саможивости и вјере у смрт и ништавило. Будимо увјерени да ће сваки наш труд, спроведен са благословом и послушношћу, поготово наше богољубље и братољубље, које наши љекари и медицински радници ових дана, као и вазда, несебично показују, Господ стоструко умножити у данима који су пред нама, дај Боже и вавијек вијека. Бог ће дати, да све буде добро, и да се, по ко зна који пут, Живот покаже јачим од смрти. Поздрављамо вас поздравом вјере, наде и љубави: Христос васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха: Извор: Ризница литургијског богословља
  7. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина. Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића. После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“. Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа. Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу. Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм
  8. Традиционално књижевно вече „Писци наши савременици” одржано je 18. октобра 2019. године, у свечаној дворани Техничке школе Павле Савић у Новом Саду. Звучни запис излагања Говорила је Александра Нинковић Ташић, писац и истраживач биографија великих српских научника: Михајла Пупина, Николе Тесле, Милутина Миланковића, Михајла Петровића Аласа, Атанасија Николића, Руђера Бошковића, Ивана Ђаје и других. Модератор свечаности била је Зорица Роксандић, професор српског језика и књижевности. Домаћин – мр Мила Костић, директор Школе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14. сепембра предавање је одржао протопрезвитер Остоја Кнежевић, на тему: Светитељи Божији, наши старији сродници. Извор: Манастир Острог
  10. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог пророка Илије на Нишином киљану на Лукавици. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Свети Јустин Ћелијски дан усјековања главе Светог Јована Крститеља називао другим Великим петком. „Јер је дан страдања највећег рођеног од жене, као што је и Велики петак дан страдања Христа Бога нашега, дакле дан страдања и мучеништва“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се мучеништво наставља кроз сву историју човјечанства. „Од оног првог братоубиства када је Каин убио свог брата Авеља. И онда редом, то братоубиство из зависти, из злобе, из интереса, из мржње према брату, оно се наставља до наших времена. Није ли овдје Ниша погинуо, изгубио главу на овом мјесту“, подсјетио је он. Казао је да је мучеништво у знаку Христовог крста и распећа. „Као што је Христос пострадао мученички, разапет ради спасења свијета, тако су и они који су његовог духа кроз вјекове страдали и бивали мученици, до најновијих времена. Ево чусмо да је јуче наш Владика Јоаникије одржао опијело оним косовским мученицима Неђељку, Даринки и њиховој дјеци Александру, Ђорђу и Радоману, који су јуна мјесеца 1999. године заклани. И то су мученици, такође – равни Светоме Јовану Крститељу и другим мученицима који су кроз вјекове на правди Бога живот свој изгубили“, поручио је Владика Амфилохије. Нагласио је да те злочине увијек врше силници и моћници. „Па и у наше вријеме, силници и моћници који су бомбардовали БиХ – Републику Српску, НАТО пакт, који је наследник нацифашизма. И сад можете да замислите, да наши, који се овдје хвале нацифашизмом, да су они ту нацифашистичку организацију признали и постали саставни дио НАТО пакта. Црна Гора и црногорска власт. Страшна је то прича“, рекао је он. Објаснио је да је црногорска власт признала независно Косово и злочинце и братоубице, Тачија, Харадинаја и остале, који су стид и срам честитог албанског народа. „Они су сад владари, са њима кумују и опште и ови наши који су у Црној Гори. Срамна је то прича. Као што је срамна прича бомбардовање и ти злочини на Косову и Метохији, тако је срамна прича и признавати те злочинце као владаре и њима предавати на управу Косово и Метохију“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Владика је благосиљао славски колач поводом празника преподобне Теодоре небеске покровитељке монахиње Теодоре из манастира Светог Луке – Жупа никшићка. На крају је рекао да је Јудиних и Иродијадиних сватова увијек било и да их има и данас. „Нажалост, има се утисак да Европа данас постаје јудинска Европа, јер издаје Христа Бога. А ево, и ми смо сад кренули за том и таквом обезбоженом Европом. И наши Монтенегрини се сад укључују у ту и такву Европу уписујући се у Јудине сватове“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Древна немањићка светиња манастир Морача, јуче, 28. августа, на празник Успење Пресвете Богородице Светом архијерејском литургијом, празничном литијом, благосиљањем славских приноса и богатим културно-умјетничким програмом прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божју је служио Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа који се у овој светињи традиоционално сабира у великом броју на Госпођиндан. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У архипастирској бесједи Преосвећени владика Методије је казао да као што је Пресвета Богородица Духом Светим окупила све апостоле на дан Њенога Успенија, тако исто је и ова морачка светиња, која је Њеном Успенију посвећена, окупљала у протеклим вјековима до данашњег дана, а ако Бог да и до краја свијета и вијека, све богољубиве и христољубиве, христочежњиве душе које ишту вјечнога живота и слушају и испуњују ријеч Господњу. У даљој бесједи владика је подсјетио на данашње Јеванђеље када је Господ одговарајући на ријечи жене: Благо утроби која те је родила и грудима које си сисао, казао: Блажен је онај који слуша ријеч Господњу и испуњују је: „И ми, иако смо имали славне претке, који су овакве величанствене задужбине и светиње дизали својим рукама од времена светородне лозе Немањића и прије њих, па и све до данашњег дана, никад нећемо имати ништа с њима ако не будемо у духу с њима слични. А бићемо слични онда када будемо слушали ријеч Господњу и кад је будемо испуњавали.“ Све оно што човјек стекне на земљи оставиће, а понијеће само дијела своја, бесједио је владика: „Свако наше дјело које урадимо, било добро или лоше, или изграђује или руши наш однос који имамо с Богом, са самим собом и са ближњим својим. И само ћемо тај однос, који изградимо кроз своја дјела, понијети из ове долине земаљске, све остало што ћемо стећи, оставићемо. Тиме ћемо заслужити, ако Бог да, да живимо у присуству предака наших који су подизали овако величанствене светиње у присуству Пресвете Богомајке чије успеније данас прослављамо.“ На крају Његово преосвештенство Епископ г. Методије је благословио све присутне и честитао славу оцу Рафаилу, игуману ове свете обитељи, његовом братству и свима онима који се окупљају око ове дивне светиње: „Бог вас благословио и свако вам добро даровао а понајвише да сви заједно слушамо ријеч Господњу и да је испуњујемо, славећи Оца и Сина и Духа Светога са Мајком Христовом Пресветом Богородицом и са свима светима у вијекове вјекова, амин!“ Празник је честитао и отац Арсеније Радовић који је казао да данас овај свети храма прославља Успење Пресвете Богомајке, односно уснуће јер је Њена природа умрла. Господ није дозволио да Његова мајка труне него је подигао и тиме показао да ће се вјечна и непролазна свјетлост дотаћи тијела, душе и духа свих који су са Христом. „Господ је подигао из гроба своју мајку и подиже све нас који најдубљом вјером у бићу своме осјетимо предукус свега онога што нам је Бог обећао и непрекидно чини. Зато се на овој Светој литургији сабирамо да би се наше душе жедне вјечнога Бога са Њим сједињавале и непрекидно, у бићу своме док смо на земљи, узрастали у мјеру Христовог раста.“ Све на земљи је Божије, све нам је Бог дао, иако ми то често својатамо, нагласио је отац Арсеније и додао да и овај свети храм скоро 800 година показује и свједочи да је све на земљи истински прво Божије. Након причешћа вјерних, владика диоклијски г. Методије са свештенством је предводио крстоносну литију која је опходила манастирски храм. Затим је благосиљан славски колач. Саборовање у манастиру Морача настављено је уз гусле, пјесму, игру, стихове и славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Као народ кроз историју су нас сналазила тешка искушења, а најновије искушење, скоро, да је као у турска доба, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије осврћући се на актуелну ситуацију поводом Предлога закона о слободи вјероисповјести, који је, због најављеног отимања храмова и црквене имовине, унио велику узнемиреност и забринутост код вјерног народа у Црној Гори. Бесједећи на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула, у манастиру Црнча, гдје је салужио Свету архијересјку литургију, владика је нагласои да су током своје владавине Турци и рушили наше светиње, али их нијесу преписивали на државу: „А сад наша власт хоће да их препише на државу – да нека власт, неки министар, ко зна ко може бити тај министар, да ли је крштен, да ли има страха Божјег, да ли има поштовања, да ли је православни, да ли је секташ, сјутра он може да располаже са храмовима, са иконама, са светињама, уколико се то догоди. Црква се, са својим вјерним народом и свештенством, навео је владика, супроставила тој великој неправди. Напоменуо је да је, осим неправде, у питању и лаж, јер се, сматра он, никада ни на једну државу званично нијесу водили храмови, него су светиње, увијек, припадале Цркви. „Цркве су припадале Цркви, џамије Исламској заједници, катедрале Католичкој цркви и у то нико није дирао. Нико се није усудио да отима оно што је Божје, што је Богу посвећено. Хоће с тим људи да располажу и то људи који немају вјере, који се хвале да су атеисти, агностици, секташи из нашег народа. Најгори су. Из других народа имају више поштовања, а ми ову грдну непријатност и тешку неправду доживљавамо од људи који су на власти из нашег народа“, констатовао је Епископ Јоаникије. Оцијенио је да власт у Црној Гори, нажалост, ово ради заједно са Хашимом Тачијем и Рамушом Харадинајем, са намјером да се и на Косову и Метохији примијени исти закон како би се отеле тамошње српске светиње. „Имамо доказе за то, а шта ће нам већи доказ, него што су гласали да државолика творевина Косово, која није призната од већине свијета као држава, уђе у УНЕСКО да би тиме стекли легитимитет да се Пећка патријаршија и Високи Дечани препишу на Косово, да се препишу Рамушу Харадинају. Исти закон су припремили и на Косову и Метохији само што се он другачије зове, али је исти параграф. И тамо се предвиђа да Приштина преузме српске светиње да се на њих воде, да одатле изјуре српско монаштво, да их претворе у музеје и погазе нашу историју. Зло се чини, надамо се да зла бити неће, али се зло мисли, зло припрема“, указао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Поручио је да од нас зависи да ли ће се најављено зло десити, јер је људска и морална обавеза сваког човјека супроставити се неправди, на шта нас, поучавао је владика, позива и Свети Јован Крститељ. „Он је изобличавао све оне који су творили неправду, нарочито, оне који су на власти, јер њихова неправда, њихов гријех, јавни гријех доноси највеће зло народу. Ми морамо да се супроставимо“, казао је је владика и позвао на потписивање петиције против отимања светиња сев који су својом душом и срцем против ове неправде. „Уколико неко није, никога тјерати нећемо. Не треба нам никакав фалсификат, треба нам само добра воља. Није добро не изјашњавати се против неправде, прећутати. Ако се прећути она ће да узима све више маха. Ако се народ супростави овој неправди неће је бити, неће се никад остварити. Свакако, шта год било, ми нећемо дати наше светиње, бранићемо их као што су наши преци бранили манастир Острог, Цетињски манастир, тако ћемо и ми бранити наше светиње. Не можемо дати да се оне скрнаве, не можемо их дати неодговорним људима да с њима располажу, да од њих праве музеје, да на њима праве своју причу, да их полатине“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Управник послова Украјинске Православне Цркве Митрополит бориспољски и Броварски Антоније дао је интервју грчкој агенцији за црквене новости „Ромфеја“. — Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је одржан Сабор епископа Украјинске Цркве. Који су главни резултати овог Сабора? — Пре свега, Сабор епископа Украјинске Православне Цркве је својим одлукама посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, који се залажу за идеје аутокефалије, обећали Васељенском патријарху да ће наводно 20-25 архијереја наше Цркве сигурно доћи на такозвани „сабор уједињења“ који треба да створи нову „јединствену цркву“. Ако не 20, бар 10 архијереја ће сигурно доћи – Фанар је био убеђен у то. Наши медији су писали да је тих дана у Кијеву тајно боравио Митрополит галски Емануил како би припремио такозвани „сабор уједињења“. У ствари, само је један епископ, тачније Митрополит виницки Симеон одбио да потпише одлуку Сабора епископа. Овај став митрополита Симеона је изазвао снажне протесте међу клирицима његове епархије (протестовало је око 50 свештеника из града Винице, а подржало их је мноштво мирјана), тако да је митрополит Симеон, чак и ако сам није потписао ове одлуке био приморан да објави званичну изјаву, јер је без обзира на све одлука Сабора епископа обавезујућа за целу Украјинску Цркву, укључујући и Виницку епархију. Он је то рекао зато што је схватио да ризикује да изгуби своју епархију која га не подржава по овом питању. То значи да идеја „цариградске аутокефалије“ није прихваћена у црквеном народу и од стране клира наше Цркве. Не постоје „милиони“ верника који наводно ишчекују Томос о аутокефалији, као што о се о томе говори у нашим медијима, и као што званично говори патријарх Вартоломеј који је, изгледа, прихватио логику наших расколника. Зашто то кажем? Зато што данас из уста Патријарха цариградског чујемо исте тврдње и исту аргументацију које смо чули од наших расколника. Сматрам да, као што је ова идеологија довела до раскола у Украјини, исто тако ствара проблеме на свеправославном нивоу. Овде бих желео да посетим на делове писма које је Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије упутио Патријарху московском Кирилу, у којем архиепископ Анастасије каже да ће се уместо да буде постигнуто јединство православаца у Украјини појавити опасност од раскола у Православљу у целом свету. Узевши све то у обзир Сабор епископа је донео одлуку у којој се каже да аутокефалност данас не одражава унутрашњу црквену потребу, да нам се намеће споља и да се наша Црква неће ујединити с расколницима уколико се они не покају. Имамо утисак да наша држава заједно с расколницима и Васељенском патријаршијом жели да нам одузме бар неки део наше Цркве. Међутим, наша Црква је показала своје јединство и целовитост. — Ипак, у украјинским медијима се говори о томе да наводно постоји 15 пуномоћја неких митрополита који неће лично отићи на „сабор уједињења“, али овлашћују некога да гласа у њихово име? — Читао сам о томе, то су фантазије. Иначе би се у том случају „сабор уједињења“ могао одржати преко интернета или преко скајпа? Зашто би се онда неко мучио да долази у Кијев? Али, ако ћемо озбиљно да говоримо, хтео бих да истакнем два момента. Први. Чак и да је тако као што сте рекли, то показује каквим лукавим средствима неки желе да спроведу ово безакоње. И ова чињеница не служи на част, пре свега, Васељенској патријаршији која се уплела у ову причу. И други моменат. Чак и ако неки епископ оде на овај „сабор“ његови верници и клир ће бити први који им неће дозволити да кроче у своју митрополију, као што смо то видели у Виници, као и у другој митрополији чији је епископ начинио погрешан потез. Изгубиће своје митрополије и остаће празних руку. То значи да тема „цариградске аутокефалије“ не ужива подршку у нашем верујућем народу, и то није резултат деловања Москве, као што се то лажно тврди на јавним местима. — Какав је став ваше државе после Сабора епископа? — Државна власт покушава да заплаши наше епископе и свештенике. У току последње недеље у украјинским медијима је објављено на десетине чланака с прљавим оптужбама против епископа и свештеника који су познати у нашем друштву. Осим тога, представници Службе безбедности позивају наше епископе на разговор. То још увек нису прогони наше Цркве као што је то било у време Совјетског Савеза, јер времена су се променила, али алудирају на то шта желе од нас. Врши се притисак. Кад би на нас вршила притисак само држава или кад би то чиниле друге нецрквене снаге, то нас не би толико болело, јер знамо историју Цркве. Али кад то чини или кад у томе помаже, или тајно учествује друга Помесна Православна Црква, имам у виду Цариградску, тешко нам је да то прихватимо духовно и психолошки. Васељенска патријаршија у Украјини делује партизански, тајно, игноришући канонску Цркву с милионима верника, с 12.500 парохија, с 90 епископа и 5.000 монаха, игноришући велику канонску Цркву и стајући на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар ради, ради заједно с политичким руководством наше земље. Јуче је председник Украјине господин Порошенко објавио да ће 28. новембра на Фанар отићи један државни чиновник, господин Павленко како би присуствовао заседању Светог Синода Васељенске патријаршије који ће учествовати у коначној редакцији или одобравању текста Томоса. У сваком случају, видимо да се дешавају чудне ствари, кад државни чиновници, мирјани, планирају да учествују на заседању Светог Синода Цркве и покушавају да реше црквена питања. Жао нам је што овакво чудно понашање видимо у Цариградској патријаршији, не слажемо се с тим и нећемо дозволити да се политичари мешају у наше црквене послове. — Како на то гледају и како ове догађаје доживљавају обичан црквени народ и ваш клир? — Запажам занимљиву, а уједно жалосну појаву. Ови незаконити поступци Цариградске патријаршије не компромитују у очима верујућег народа и нашег клира само саму Васељенску патријаршију, већ и цело Православље у којем се говори грчки језик. Наши свештеници ми кажу да многи верници својим духовницима исповедају негативне помисли против Васељенске патријаршије због деловања у Украјини. Наши верници схватају да ове помисли нису добре за хришћанине и зато их исповедају. Неки свештеници којима се раније свиђало да служе у грчким одеждама престају да их користе и узимају руске. Видим да неки наши клирици који су раније често одлазили на Свету гору Атон сад више немају велику жељу да иду тамо. Наши оци се питају зашто ћути Света гора, зашто ништа не кажу светогорски оци видећи како се газе канонске основе светског Православља? Уопште видим да се рађа извесна антипатија према свему грчком. Наши верници осећају бол због тога што су их издали једноверци, односно Цариградска патријаршија која је нашој Цркви забола нож у леђа. Наши верници осећају да су издати. И овај бол је јачи и теже се подноси од свих оних конфликата и сукоба с расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Дакле, запажамо неми протест на обичном свакодневном нивоу, извесно одвајање од богате и лепе грчко-православне традиције. Не желим да кажем да је то масовна појава, али су тенденције управо такве. Мислим да је то врло озбиљан проблем, јер је раскол на нивоу обичног народа врло јак и дуго траје. Оно што Фанар ради у Украјини се, нажалост, одражава на целом Телу Православља. Надамо се да ће људи у свету који говори на грчком то схватити и да ћемо уз помоћ Божију наћи снаге да то превладамо. — Како се расколници понашају у овој ситуацији? — Расколници се нису променили. Укидање анатеме и изопштења расколници нису доживели као своје присаједињење Цркви, већ као да је Црква наводно схватила њихов исправан став, због којег су и отишли у раскол. Шта значи то што је Васељенска патријаршија признала расколнике? То значи да је променила свој однос према расколницима, али не да су се променили сами расколници. Зашто је потребно покајање грешника или расколника у Цркви? Зато да би променили свој ум. Грчка реч покајање (грч. „метаноја“) означава промену ума. Расколници треба да се промене, а не да приморају саму Цркву да се промени. Другим речима, уместо да се грешник покаје, уместо да промени свој живот пред Богом, он жели да Сам Бог промени однос према њему. Шта ће се десити ако Црква прими непромењене грешнике? То ме подсећа на јеванђељску причу Господа о позванима на брак, кад је дошао господар „да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.“ (Мт. 22: 11-12). Црква не прима у своје окриље непокајане грешнике. Чак и ако их прими одбациће их. Видимо како се расколници нису променили после 11. октобра кад је Цариградска патријаршија донела своју одлуку. Расколници су остали непријатељски, агресивно настројени према нашој Цркви. То су схватиле и потврдиле Православне Цркве Србије и Пољске и ми смо им на томе захвални. Осим тога, расколници које је признала Васељенска патријаршија, немају стварно свештенство и архијерејство. И ако друге Помесне Цркве не буду рекле своје одлучно не као што су то већ рекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да служе с тим људима који немају и никад нису имали канонску хиротонију. На почетку раскола епископску хиротонију су обављали авантуристи који нису били чак ни свештеници, који су преварили прве расколнике и „рукоположили“ их у „архијерејски чин“, при чему су такође имали проблеме моралног карактера. Исто тако, желим да истакнем да почевши од пролећа 2018. године, кад је започела читава ова прича с Томосом ниједна Помесна Аутокефална Црква није изразила сагласност с поступцима Васељенске патријаршије у Украјини. А став Српске и Пољске Цркве које су одбиле да признају легализацију расколника сведочи и улива нам наду у то да се ниједна друга Црква неће придржавати другачијег става, који би се разликовао од ставова две поменуте Цркве. Мислим да то значи да се Васељенска патријаршија, ако не промени став, сигурно креће ка ћорсокаку. Нека стане, нека започне дијалог с нама, Руском Црквом, као и другим Помесним Црквама. Заједно ћемо наћи решење. Спремни смо на дијалог. Иначе ћемо све изгубити, и прва ће на губитку бити Цариградска патријаршија, као и сва Православна Црква. Извор: Ромфеа / Православие.ру
  14. ВИШЕ од двадесет година требало је православним Србима из Доњег ливањског поља у Федерацији Босне и Херцеговине да почну да обнављају гробља порушена и оскрнављена у операцији „Олуја“. То су овог лета урадили мештани села Нуглашица и Бастаси у општини Босанско Грахово. Ујединили су се у часној намери да уреде места на којима им почивају преци. – Наше гробље било је девастирано. Иако смо раштркани по белом свету, одлучили смо да је дошао ред да обновимо гробље, да би нам преци опет почивали у миру, али и да пошаљемо поруку и војнику и путнику намернику да су гробља, ма чија била, светиња и да их и у рату треба поштовати – каже Ненад Ковљенић, који се после 28 година проведених у Швајцарској вратио да живи у родној Нуглашици. Ограђивање и уређење гробља коштало је мештане и њихове породице око 11.500 евра. – Новац је почео да пристиже са свих страна, из Аустралије, Америке, Швајцарске, Аустрије, Србије… Сакупили смо и више него што је било потребно, а донације још пристижу, па планирамо још радова – каже Ковљенић, који подстиче комшије и земљаке да обнављају порушене куће, иако су у његовом засеоку сада само четири домаћинства. Много тежи задатак имале су њихове комшије из села Бастаси, чије је гробље за време операције „Олуја“ тенковима порушила хрватска војска. Скоро да није било надгробног споменика који није био поломљен. Како је раније писао новинар Радован Јовић, некадашњи дописник „Новости“ из Ливна, то православно гробље једино је у Доњем ливањском пољу тенком порушено до те мере да може да служи као пример бестијаланости једне војске. Када су се, неколико година после „Олује“, створили услови да Басташани могу да посете своје село, многи су сведочили да су више суза пролили над оскрнављеним гробовима родитеља и деце, него над до темеља порушеним и запаљеним кућама. А онда су пре три године Милан Шегрт и Мишо Цвијан, сада становници Бањалуке, предложили земљацима обнову порушеног гробља. Тако је почела прва заједничка послератна акција Басташана, која је успешно завршена. – Свако домаћинство донирало је по 210 евра. Иако су многи већ тада били подигли нове надгробне споменике за своје претке, сви наши земљаци и комшије радо су прихватили предлог – кажу Шегрт и Цвијан. СПОМЕНИКОМ ПОБЕДИЛИ ТУГУ БАСТАШАНИ су обнављајући своје гробље победили свој тугу, пониженост и бес према онима који су га уништили. Јер, само неколико стотина метара од православног гробља, у селу се налази надгробна плоча двојици хрватских војника, коју су ту, поред српских кућа, подигле њихове породице. На надгробним плочама Ивици Ливаји и Жељку Саксу јасно је назначено да су били припадници ХВО. И поред тога, нико од Басташана никада није наружио тај споменик. ОКУПЉАЊЕ БАСТАШАНА Басташани се после обнове гробља сада редовно окупљају у свом завичају. У родно село почели су да долазе не само они који су овде рођени, већ и њихови рођаци и комшије пореклом из овог краја. У Бастасе се тада стиже из Београда, Новог Сада, Кикинде, Аранђеловца, Крушевца, Пожаревца, Мајданпека, Швајцарске, Аустрије, па чак и Канаде. Извор: Српска Православна Црква
  15. У Доњем ливањском пољу у Федерацији Босне и Херцеговине Срби се удружили да обнове гробља порушена у акцији „Олуја“. Хрватска војска показала сву бестијалност када је тенковима сравнила са земљом споменике у селу Бастаси. ВИШЕ од двадесет година требало је православним Србима из Доњег ливањског поља у Федерацији Босне и Херцеговине да почну да обнављају гробља порушена и оскрнављена у операцији „Олуја“. То су овог лета урадили мештани села Нуглашица и Бастаси у општини Босанско Грахово. Ујединили су се у часној намери да уреде места на којима им почивају преци. – Наше гробље било је девастирано. Иако смо раштркани по белом свету, одлучили смо да је дошао ред да обновимо гробље, да би нам преци опет почивали у миру, али и да пошаљемо поруку и војнику и путнику намернику да су гробља, ма чија била, светиња и да их и у рату треба поштовати – каже Ненад Ковљенић, који се после 28 година проведених у Швајцарској вратио да живи у родној Нуглашици. Ограђивање и уређење гробља коштало је мештане и њихове породице око 11.500 евра. – Новац је почео да пристиже са свих страна, из Аустралије, Америке, Швајцарске, Аустрије, Србије… Сакупили смо и више него што је било потребно, а донације још пристижу, па планирамо још радова – каже Ковљенић, који подстиче комшије и земљаке да обнављају порушене куће, иако су у његовом засеоку сада само четири домаћинства. Много тежи задатак имале су њихове комшије из села Бастаси, чије је гробље за време операције „Олуја“ тенковима порушила хрватска војска. Скоро да није било надгробног споменика који није био поломљен. Како је раније писао новинар Радован Јовић, некадашњи дописник „Новости“ из Ливна, то православно гробље једино је у Доњем ливањском пољу тенком порушено до те мере да може да служи као пример бестијаланости једне војске. Када су се, неколико година после „Олује“, створили услови да Басташани могу да посете своје село, многи су сведочили да су више суза пролили над оскрнављеним гробовима родитеља и деце, него над до темеља порушеним и запаљеним кућама. А онда су пре три године Милан Шегрт и Мишо Цвијан, сада становници Бањалуке, предложили земљацима обнову порушеног гробља. Тако је почела прва заједничка послератна акција Басташана, која је успешно завршена. – Свако домаћинство донирало је по 210 евра. Иако су многи већ тада били подигли нове надгробне споменике за своје претке, сви наши земљаци и комшије радо су прихватили предлог – кажу Шегрт и Цвијан. СПОМЕНИКОМ ПОБЕДИЛИ ТУГУ БАСТАШАНИ су обнављајући своје гробље победили свој тугу, пониженост и бес према онима који су га уништили. Јер, само неколико стотина метара од православног гробља, у селу се налази надгробна плоча двојици хрватских војника, коју су ту, поред српских кућа, подигле њихове породице. На надгробним плочама Ивици Ливаји и Жељку Саксу јасно је назначено да су били припадници ХВО. И поред тога, нико од Басташана никада није наружио тај споменик. ОКУПЉАЊЕ БАСТАШАНА Басташани се после обнове гробља сада редовно окупљају у свом завичају. У родно село почели су да долазе не само они који су овде рођени, већ и њихови рођаци и комшије пореклом из овог краја. У Бастасе се тада стиже из Београда, Новог Сада, Кикинде, Аранђеловца, Крушевца, Пожаревца, Мајданпека, Швајцарске, Аустрије, па чак и Канаде. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог
  17. Празник Светог пророка Илије – Илиндан, саборно и молитвено прослављен је у острошкој светињи у четвртак 2. августа 2018. љета Господњег. Острошка братија и сестринство празник су дочекали у свеноћном бденију у цркви Светог мученика Станка, а у наставку богослужења одслужена је Света Литургија. Литургијски је празник прослављен и у Горњем острошком манастиру поред моштију Светог Василија, а Светом службом Божијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог View full Странице
  18. НАШИ ОДБОЈКАШИ: ПРИМАЧИ, КОРЕКТОРИ…Одбојка је наш трофејни спорт. Дуги низ година Србија се налази у самом светском врху, у мушкој, и у женској конкуренцији. Без сумње, ми смо веома талентована нација, и појединачно, а када хоћемо и тимски. Када се наши играчи сложе, када сви заједно, као један заиграју, и ставе интерес репрезентације изнад личног, побеђују и најтеже противнике. У животу, примећујемо, како тешко стварамо репрезентацију-заједницу, када су у питању добри, позитивни циљеви, као да нам је потребан неко други, да нас састави и сложи?! Проналазимо разне “капитене”, и “селекторе”, кујемо их у звезде, надамо се и заносимо, да су баш они наше истинске вође, и на крају се увек покаже да смо направили погрешан избор, и разочарамо се, а они нестају брже од комета, а тек су се појавили, засветлели, и још брже нестали.А када је реч о слагању “против”, нарочито Цркве, Свештеника, и Владика, бржи смо од Ирода и Понтија Пилата, и свако би да буде капитен, и селектор, али ако може само са почастима, без одговорности?! Руку на срце, брзо се сложимо и у свакој другој “против“ варијанти, не само када су горе наведене ствари у питању.Православље је увек афирмативно, увек за, никад против! Увек заједница, никада издвојена , независна целина. Један Бог, једна Вера, једна Црква! Сви удови, у савршеном складу са Главом, Христом, Репрезентација Светих, са капитеном, а уједно и селектором, Христом, који је победник у свим утакмицама које се играју у овом свету. И када се чини да смо без шансе, на ивици пораза, једно од срца “Помози Боже”, на чудесан начин, претвара губитнике, у победнике. Он, Једини, и Истински селектор, и капитен, ненаметљиво, и стрпљиво чека, не проваљује, него стоји на вратима наших збуњених, и уплашених срца, да отворимо, и дамо Му шансу, да нас води и заступа, говорећи са пуном одговорношћу, да је победа коју је обећао, већ остварена.Када се сретнемо са људима који у Бога не верују, када су браћа која погрешно верују, или су друге вере, Ми, Православни хришћани, водимо дијалог, не осуђујемо, не мрзимо… Само патимо због њих, зато што их волимо, Не можемо рећи “Баш нас брига за њих”, због тога што се наш Господ, и ради њих, а не само због нас, верујућих и разапео на Крсту! “ А Распети Господ, (на фресци у Студеници), као заспали Цар Славе, грли цео свет”. (Еп. Атанасије)Шта онда рећи, за оне који мисле и тврде, да су Православни, који раде све по “благослову”, оне који у старту, када прилазе свештенику, још са двадесет метара сложе руке, као примач у одбојци, после сервиса, прилазе, сумњичаво , и подозриво, посматрају свог Свештеника, и Владику, процењујући да ли је “ Наш”, или “Њихов*,” лицемерно им целивајући руку?! Никако да се померимо са нивоа, Партизани-Четници, или Партизан-Звезда, увек морамо да имамо противника, да би оправдали своје постојање! У одбојци се знају задаци, и ко шта ради, али ови ”примачи”, имају тежњу да буду све у свему, 3 у 1, сто у један, да све знају, процењују, и пресуђују да ли је неко или нешто, Православан/но или не.Као у цртаном филму о Тому и Џерију, када је цео оркестар мачака свирао на бини, а Џери, тестером, од доле, исецао место испод свирача, а свирачи пропадали један по један, па како је који пропао, Том је узимао његов инструмент и свирао, док на крају, нису сви пропали, а Он, свирао све инструменте, од једном! Њихова тежња, иако плиткоумна, прилично је опасна, пошто може да заведе неискусне и неуке, да помисле да је то аутентично Православно понашање, култура, и начин живота. Опет и опет, тај копи-пејст, који је толико присутан! Шаблон у свему, понашању, облачењу, ставовима.. Лаж и пренемагање, узимање изгледа побожности, а одрицање од силе! Како треба да изгледам, и да се понашам, да би то било то? Мушкарци као лажно смирени просјаци, неуредни споља, што показује неуредну унутрашњост, а жене, О Ђила фазон- ужас, просто да их пријавиш модној полицији! Не кажем да треба да будемо накинђурени и гламурозни, него само нормални, чисти и уредни, и изнутра и споља. Не мора свако са километар, по гардероби, да провали да идемо у цркву! Све је у реду, када је то пролазна фаза, али да нам не постане трајни идентитет. Православни Хришћанин, није неки јадник, него благовесник Царства Христовог! Да ли смо икада размишљали, како, и да ли је могуће, да на такав начин некога приведемо цркви? Можда некога и преваримо, али када нас боље упозна, и када се иза маске почне помаљати оно што стварно јесмо, разочараће се, не толико у нас. него у цркву, и побећиће главом без обзира, и тешко да ће поново икада ући.Али да се вратимо на спорт, нећемо о политици.Са позиције примача, убрзо прелазе на позицију коректора, желећи да све око себе уреде, и коригују, тобоже, бојећи се да не пропадну Црква и Православље. Знају све што се дешава, свачији јавни, и тајни грех, имовинску карту, крвну групу.. Најбоља, докона, и новчано непрофитабилна обавештајна служба, која храни душу (дез)информацијама и савесно брани цркву од спољних и унутрашњих непријатеља. Тумаче каноне, и машу њима, као да су их сами написали, и штите од цркве, као да од Ње, у Њој и за Њу нису написани. Исправљају Владике и Свештенике, и уче их “како се држи предање старих, “ да нас случајно не би превели у Католике, као да су Они скелеџије које возе преко реке, пошто смо ми наивни и блесави, кренули преко Мораве, у Мрчајевце на купусијаду, а они нас превеслали, и пребацили преко Саве и Дунава, у Мађарску на гулаш. Одлуке Сабора, знају и пре него што је исти и почео.. Све у свему, корекцијама других и другога нема краја, све коригују, осим самих себе. А и зашто би, када су савршени!?Трагично је што овакав животни став, осликава у каквог Бога верују! Несигурни, уплашени, агресивно бране ту своју представу “бога”, само постављамо питање, од кога је бране-од себе самих, предпостављам? Тај пројектовани бог, са људским, углавно негативним особинама, није наш Бог. Стварно, није лако упознати Бога, какав заиста јесте. Мада, и није ни тако тешко, пошто се Он открива смиреном срцу које Га тражи, а Он, одговара љубављу. Наш Бог је Истину бранио смиреним трпљењем, ћутањем и молитвом, а не нападима, вређањем, и убеђивањем, мада је могао позвати дванаест легиона анђела, па да на силу, убеди цео свет. Ако хоћеш савршен да будеш, узми крст свој, и пођи замном?! Бог нам даје слободу, избор, не тера нас мотком у рај! Христос је разговарао и са Јеврејима и Јелинима, са цариницима и грешницима, уопште са свима, упућујући их на покајање, , благовестећи им, Царство Оца својега. У отпусту на Велики Четвртак стоји: “ Христос истинити Бог наш, који нам је из превелике доброте, смирење показао као најбољи пут..” Смирење и послушност… “.. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.”(Филипљанима 2. Глава). Показао је нама, ради нас, а не ради Себе, да су смирење и послушност, најбољи пут, због тога, што смо склони гордости и непослушности, који нас као некадашњег Деницу, могу навести на мисао да смо много битни, чак већи и од Бога, одвојити се од заједнице(цркве), и направити пара цркву, варајући и варајући се, све док не пропаднемо. А Бог жели да се сви људи спасу, и дођу у познање истине. 1. Тим.(2.4)Православни Хришћани и њихово сведочење се препознају по отворености према свима, у спремности да увек помогну, да се жртвују, не гледајући, ко је ко, које је вере, или боје коже, притом, чврсто исповедајући своју веру, испуњавајући на делу речи Христове: “ Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима “. Матеј(5.16)На почетку, истина је само једна, а када та “истина”, ако се не покаје, оде Богу на Истину, биће “истина”, колико и фракција, ако не и више. Велика је, и болна чињеница, да против чега се бориш, такав исти постајеш! На почетку једина права Истина, од Јединог Истинитог, после 1054 године заменик на земљи, а од Лутера, многи заменици, а ови наши се шалтају, час су један, а час многи, у зависности, против кога се тренутно боре? А врхунац је да једног од њих, проглашавају Једном и једином Истином, из чега произилази, да се тада боре против Христа, зар не!?Гледао сам интересантан филм, у којем се полицајци убацују у редове хулигана, који су се бавили криминалом. План је био да се што боље инфилтрирају, како би разоткрили криминалне радње. Учествовали су у крими акцијама,навијачким тучама.. Када су сакупили довољно доказа, похапсили су вође, и вратили су се свакодневним задацима. Међутим, један од инспектора, се толико уживео у улогу хулигана, да је скренуо са ума, и више не глумећи, постао прави хулиган.Има сличности, зар не? Лудило мозга… Флипнуо, кажу у сленгу.Много ме све ово боли, зато и пишем, не осуђујем, у осталом, Бог познаје срца! Зашто не можемо да будемо једноставни, нормални?! Писао сам у неком од текстова, како је могуће да навучемо хиљаду маски, и да се толико изгубимо, да више не знамо ни ко смо, ни куда идемо, а да притом будемо убеђени да je наш пут, једини и прави. А наш циљ је да постанемо иконе Божије, аутентичне личности, да имамо мир и радост, који су наши пратиоци, путокази, и потврда да смо на правом путу, ка остварењу аутентичности. Ми смо светлост свету, то не смемо да заборавимо! У спорту, играчи су заменљиви, па ако неко не игра добро, заменимо га другим, и ако изгубимо једно првенство, биће следеће. А у животу, ако “примачи” и “коректори”, греше у континуитету, треба им дати нову шансу, 7×77, све док је не искористе, или толико далеко оду, да ни сами не желе да се врате. Пошто смо створени као непоновљиве личности, не можемо бити замењени другим, и нема двојника, а ова утакмица траје, као и у већини спортова, док Судија не отсвира крај. Велики је улог, кратко време, а нема продужетака, нити реванша!Одбојка је тимски спорт, Зато ако на челу будемо имали правог капитена и селектора, пред којим ћемо се смирити, и послушати Га, а свако буде радио свој посао, и “примачи”, и “коректори”, а са њима и остали део тима, седећемо вечно на Трону, заједно са Царeм Славе, као победници.
  19. Прије тачно двије године, имали смо прилику да гледамо ову језиву фотографију дјечијег страха пред странцем који је у њу уперио објектив фото-апарата, њој тако сличан цијеви аутомата каквог лудака из исламске државе. Безимена дјевојчица гледа, тако, у нас, питајући нијемо, својим ужасним погледом, све оне одрасле ратнике који данас сипају пројектиле по сиријским градовима – имају ли душе и милости. И она је Сиријка, из нама, чини се, тако далеког свијета… Али, да ли је свијет заиста тако далек као што ми то данас мислимо (као сигурно најдадобуднија и, вјероватно, најглупља, генерација од свих у српској историји?) Или нам је, ипак, много ближи него што то већина нас мисли? Да ли сте чули за икону Богородице Тројеручице Хиландарске? Ону коју је, лично, наш Свети Сава добио на дар у манастиру Светог Саве Освећеног и однео је у Србију и на Свету Гору? Св. Јован Дамаскин Али, знате ли да је ту икону сликао један Сиријац, Јован Дамаскин, највећи умјетник и химнограф свог доба (а можда и свих хришћанских времена)? И да је највећи музичар православне духовности – Свети Роман Мелод („Слаткопојац“), рођен два вијека прије Јована Дамскина – такође родом из Сирије? И ту није крај. Далеко од тога. св. Јован Лествичник Можда нијесте знали да је из Сирије најомиљенији писац свих српских монаха у средњовјековној Србији, славни игуман са Синајске горе, Свети Јован Лествичник („Климакс“) чију је инспирацијску „Лествицу“ (духовни метод самоусавршавања и преображења „у тридесет пречага унутрашњег успињања ка Христу“) са одушевљењем читао дословно сваки од наших светитеља (од њеног превода на српски, 1331. године, па све до патријарха Павла и свештеномученика Харитона Косовског) И да је Сиријка и она чувена Марија Магдалена, равноапостолска Блажена Марија, вјерна дружбеница и неустрашиви пратилац Христа Спаситеља, она која је с Богородицом туговала крај Распећа Господњег на Голготи? А тек онај безброј архијереја православне Цркве (у Антиохији, Јерусалиму, Александрији, Риму, Цариграду…) родом из Сирије? И међу њима, лично Свети Јефрем Сирин (Сиријац), побједник над слаткоречивим јеретиком Аполинаријем, уз то и писац непревазишених духовних поука и бесједа, сабрат и саборац Светог Василија Великог? А Сиријац је био и генијални псалмопјевац, математичар и филозоф, племић Вардесан „Сирски“ (из 2. вијека) један од оних јеретика који су се искрено покајали и вратили правој вјери. Ту је и велики мистик из ранохришћанског периода, једна од Светих Отаца Цркве, аскета и чудотворац Јаков Отшелник – такође Сиријац. А и Свети Апостол и Јеванђелист Лука је из сиријске Антиохије. Да ли сте знали све то? И да ли сте сад бар мало свјеснији колико нам је, вјером, близак овај само географски нам далек, сиријски народ? http://www.sedmica.me/sirijski-a-nasi-sveci2/
  20. Сиријци су и свети Јован Дамаскин, и свети апостол Лука, и свети Јован Лествичник, и свети Роман Мелод, и света Марија Магдалена, и свети Јефрем Сирин, као и безброј архијереја Православне Цркве Прије тачно двије године, имали смо прилику да гледамо ову језиву фотографију дјечијег страха пред странцем који је у њу уперио објектив фото-апарата, њој тако сличан цијеви аутомата каквог лудака из исламске државе. Безимена дјевојчица гледа, тако, у нас, питајући нијемо, својим ужасним погледом, све оне одрасле ратнике који данас сипају пројектиле по сиријским градовима – имају ли душе и милости. И она је Сиријка, из нама, чини се, тако далеког свијета… Али, да ли је свијет заиста тако далек као што ми то данас мислимо (као сигурно најдадобуднија и, вјероватно, најглупља, генерација од свих у српској историји?) Или нам је, ипак, много ближи него што то већина нас мисли? Да ли сте чули за икону Богородице Тројеручице Хиландарске? Ону коју је, лично, наш Свети Сава добио на дар у манастиру Светог Саве Освећеног и однео је у Србију и на Свету Гору? Св. Јован Дамаскин Али, знате ли да је ту икону сликао један Сиријац, Јован Дамаскин, највећи умјетник и химнограф свог доба (а можда и свих хришћанских времена)? И да је највећи музичар православне духовности – Свети Роман Мелод („Слаткопојац“), рођен два вијека прије Јована Дамскина – такође родом из Сирије? И ту није крај. Далеко од тога. св. Јован Лествичник Можда нијесте знали да је из Сирије најомиљенији писац свих српских монаха у средњовјековној Србији, славни игуман са Синајске горе, Свети Јован Лествичник („Климакс“) чију је инспирацијску „Лествицу“ (духовни метод самоусавршавања и преображења „у тридесет пречага унутрашњег успињања ка Христу“) са одушевљењем читао дословно сваки од наших светитеља (од њеног превода на српски, 1331. године, па све до патријарха Павла и свештеномученика Харитона Косовског) И да је Сиријка и она чувена Марија Магдалена, равноапостолска Блажена Марија, вјерна дружбеница и неустрашиви пратилац Христа Спаситеља, она која је с Богородицом туговала крај Распећа Господњег на Голготи? А тек онај безброј архијереја православне Цркве (у Антиохији, Јерусалиму, Александрији, Риму, Цариграду…) родом из Сирије? И међу њима, лично Свети Јефрем Сирин (Сиријац), побједник над слаткоречивим јеретиком Аполинаријем, уз то и писац непревазишених духовних поука и бесједа, сабрат и саборац Светог Василија Великог? А Сиријац је био и генијални псалмопјевац, математичар и филозоф, племић Вардесан „Сирски“ (из 2. вијека) један од оних јеретика који су се искрено покајали и вратили правој вјери. Ту је и велики мистик из ранохришћанског периода, једна од Светих Отаца Цркве, аскета и чудотворац Јаков Отшелник – такође Сиријац. А и Свети Апостол и Јеванђелист Лука је из сиријске Антиохије. Да ли сте знали све то? И да ли сте сад бар мало свјеснији колико нам је, вјером, близак овај само географски нам далек, сиријски народ? http://www.sedmica.me/sirijski-a-nasi-sveci2/ View full Странице
  21. Version 1.0.0

    8 downloads

    Стара Србија - Српска Македонија.
  22. Србију на првенству Европе можда не представља најјачи тим који би наша држава могла да има за једно овакво кошаркашко надметање, али су они који тамо играју за Србију - најмотивисанија екипа на Евробаскету. Ова прича почиње пре тачно стотину година, у Гаравану, једној четврти француског градића Ментона, пограничног места са Италијом. У њему су се, те 1917, лечили и опорављали српски ђаци, војници и сирочад, после оне страшне Албанске голготе. Логика баш и није наговештавала да ће доживети некакав успех у животу, али… нису баш ни сви дигли руке од њих. Народ је, и онај наш, и онај тамошњи, веровао у те мученике. Чак и када их је туберкулоза косила, иако је српска Влада организовала систем санаторијума. Чак и када су умирали, а у том градићу их је 24 вечно остало. Остали су – издржали. Неки од њих постали и доктори наука. Да, преживели, победили смрт иако су били отписани у том Ментону, где се живело од љубави – рода свог, и оне упућене од пријатеља. А у четврти Гараван… У четврти Гараван су били они најтежи случајеви. Страшно болесни и притом – слепи. Не, не умемо да вам опишемо како изгледа живот кроз који корачате слепи, било од рођења, или од гранате, било због ватре или метка. То морате са неким комшијом, имате сигурно неког таквог, они од ваше љубави и живе. Али, стварно не знамо како је када имате болест за коју нема лека, а притом немате вид и у страној сте земљи. Не знамо ни како су се они који су ту били – опоравили, осим да их је љубав носила тамо где је то деловало немогуће. Зато ћемо на трен да скокнемо коју годину доцније. Бранислав Нушић је, поред тога што је био чувени комедиограф, писао и трагедије. Стварно. У једној од њих, коју је створио овај некадашњи управник Народног позоришта, трагедији „Наход“, у првом чину разни витезови, нормански, франачки, сицилијански и други, „пред бедемом призренскога града“ у прилично добром расположењу разговарају са царским изаслаником Никифором. Представио им је младог, врло начитаног витеза са српског двора, Момира, а њих је збунило како то да постоји нешто што тог момка више занима него „чаробне ноћи“, „борбе витешке“ и „византијске лепотице“. Никифор им појасни да мудрост коју је млади витез одабрао не значи да му је срце мртво. Нушић је то овако записао „Па, ипак, грешите, господо! Ја мислим да мудрост није тако ледена кора, под којом би се срце морало замрзнути. И у мудраца гдекад срце заигра, само што он тај осећај не исказује језиком и чува га дубоко, врло дубоко скрива га. Зар не, млади витеже? (погледа Момира) Зар ниси гдекад и сам осетио како је мудрост немоћна пред срцем?“. Бранислав Нушић и Жанка Стокић Када бисмо се држали само логике, она би рекла да у оним сто година старим временима, рецимо баш у Мантону – будућност, заправо, и није постојала. Или, када би се само модерном, површном мудрошћу руководили, онда би, да се вратимо сад у свет кошарке, сасвим логично деловала реченица коју су на прошлом Мундобаскету изговорили француски кошаркаши у полуфиналу. Након седме од осам тројки Батума у мечу са Србијом, на крају тајмаута су се поздравили речима: „За шта играмо?“, после чега је загрмело „За злато!“. Али… Победише их наши. Од тог полуфинала, ево, прођоше три године. А на овогодишњем Европском првенству неће бити неких наших јунака који су тада заблистали. Неће бити Теодосића, који је у чудесном полуфиналу био наш најбољи стрелац (25 поена). Неће бити нашег другог најбољег кошгтетера на том мечу, Бјелице (18), ни четвртог – Марковића (15), неће бити ни још једног „двоцифреног“, Радуљице (11), а ни нашег најбољег НБА играча из минуле сезоне, Јокића, који је умео и моћним Американцима у Рију да убаци 25 поена. Ма, довољно би можда било навести оно одсуство капитена, „чије лопте имају очи“ и схватити колико је логично помислити – шансе за успех готово да и не постоје. Само… То би било тачно када би у животу једина мудрост била она коју проповеда логика. То би било када ови „орлови“ не би били – из земље кошарке. А у њој се екипа никада не бодри речима „За шта играмо?“. У њој постоји дуго чувана тајна – одговор на једно друго, слично а посве различито питање: „За кога играмо?“ Једни за друге. И род свој. Овде се кошарка игра срцем. И игра се свуда. И недалеко од Нушићевог споменика, на самом Тргу испред његовог Народног позоришта… … игра се где год може да се постави нешто што личи на кош… Овде се са сетом уздише када поплава потопи кошаркаши терен… … овде има табли и у порти цркве, да се не заборави на снагу вере која уздиже таленат у висине… … овде се баскет игра и на железничким станицама, покрај којих возови, попут деценија, пролазе – али се ниједног дана не заборавља ко смо. Ма, овде се игра кошарка и тик уз гробље. Јер, ми смо са нашим старима – једно били и остали, дух њихове љубави за слободом и даље живи, као што живи та нит, која спаја давна и будућа времена вером да је немогуће – могуће. И, шта кажу ти, остали? „Хало… немате више ‘лопте које имају очи’!“? Па, ми смо и слепи побеђивали све прогнозе! „Нисте најјачи“? Па, на папиру никада и нисмо били. На папиру се, код оних који праве процене, није нашло оно што јесмо, оно што имамо а што се не мери бројем, било статистичким или на новчаници. Оно што површно мудри нису успели вековима да докуче, што их је збуњивало у скаутингу, било 1917. или 2017, када су се питали „Зар не би било логично да ови не помишљају на немогуће?!“. Имали смо увек срце. „А срце је тврдоглавије од мудрости, њему се не да наметнути разлог“, рече Нушић кроз Никифора у „Находу“. Који, бре, разлог тражиш, свете, за веру у немогуће, а да је већи од љубави? Па, не играју наши за себе, ни за град из ког су (а рођени су ови момци у, по азбучном реду, Београду, Вуковару, Добоју, Зајечару, Краљеву, Крушевцу, Лазаревцу, Лозници, Нишу, Новој Вароши, Прибоју, Приштини и Суботици), него играју за све оне из земље кошарке, који ову игру носе у срцу. И за оне што гађају на кош на железничкој станици, и за оне који пикају баскет поред гробља, и за оне што лоптом тапкају у порти цркве, и за оне што чекају да земља узме воду да би опет истрчали на терен. Јер то су они. То смо – ми. Овде се игра за цео народ. И – једни за друге. Кад овдашњи родитељи дижу децу на рамена, како би била ближа обручу… … замисли, Европо, колика су рамена оних који дижу љубав целог народа ка кошу? Колики тек мотив има та екипа којој кажеш „Лепо што си дошла, али немаш шансе“? Па, да смо се само шансама руководили, не би нас одавно ни било. Не требају нама шансе, ми се ионако не уздамо у могуће, већ верујемо у немогуће. Нису неопходне ни „лопте које имају очи“, овде се и без гледања додаје. Нема везе ни што се игра далеко од родног краја, овде се дух предака носи у себи. Није, бре, то екипа која игра за нешто, него екипа која игра за неког. И, дај, судија… баци ту лопту у вис већ једном. Стигли „отписани“. Сад ћеш да видиш шта је снага љубави. Дарко НИКОЛИЋ
  23. Пет година пројекта Стопама наших предака -О Крфу и значају Крфа знамо и из наше историје, али оно што се види на лицу места, тамо где је историја стварана, то не може да замени ниједна писана историја, рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији под називом Окупљање Крфљана - пет година пројекта Стопама наших предака у организацији Светосавког звонца и домаћина Градске општине Палилула.
 Патријарх је, тим поводом, захвалио Светосавком звонцу што најмлађе води на изворе наше историје, пружају им прилику да виде шта се значајно збивало на Крфу и да лично доживе ту велику улогу острва Крфа које је за нас Србе „света земља, свето острво и острво спаса“.
 Он је подсетио да су наши војници после албанске голготе спас нашли на поменутом острву и припремили се за велико дело, да се врате у своју земљу и да је ослободе.
 -За све то ми немамо речи да захвалимо грчком народу, јер је грчки народ учинио оно што један хиршћански народ може да учини другом хришћанском народу, додајући да се добре везе са Грчком негују још из доба Светога Саве.
 Председник Градске општине Палилула г. Александар Јовичић је изразио задовољство што као председник Општине има могућност да буде домаћин манифестације која окупља људе по добру који даље раде и сарађују за праве вредности за нашу земљу, град, општине и наше младе људе. -Пројекат Стопама наших предака завређује нашу пажњу и ја сам лично одушевљен овим пројектом, рекао је Јовичић. -
Оно што могу да обећам, истиче он, јесте да ће Општина Палилула заједно са Општином Стара Пазова и даље подржавати овај и сличне пројекте које заједно осмислимо, како бисмо сачували нашу историју и како би наша деца имала добру едукацију. Превасходно морамо да знамо ко смо и одакле потичемо да бисмо то могли да преносимо на будуће генерације, нагласио је председник Општине који је одушевљен утицајем Српске Православне Цркве која мотивише и врши позитиван притисак како не бисмо заборавили да верујемо једни у друге, у Бога, али и да сачувамо оно што је остало иза нас. 
 Јовичић је захвалио градоначелнику Крфа г. Костасу Николузасу и грчком народу што су били ту када нам је било најтеже, што су очували гробнице наших војника, музеје, институције, зграде, тамо где су боравили српски војници и што данас имамо шта да покажемо младим људима.
 -Показали сте да сте браћа, показали сте да сте наши пријатељи, а ми вам то никада нећемо заборавити. Приоритет нам је да наставимо да градимо наше пријатељске везе, закључио је Јовичић. 
Присутнима у Центру за културу Влада Дивљан обратио се и заменик градоначелника Београда г. Андреја Младеновић који је истакао да је на састанку са градоначелником Крфа и његовим замеником договорена богата будућа сарадња. -Мислим да ће та сарадња бити још боља и квалитетнија, а нит која данас спаја наша два града и наше две земље је и пројекат Стопама наших предака, навео је Младеновић.
 Према његовим речима, Град је одлучио да овај пројекат мора бити проширен укључивањем још деце, студената, основаца и средњошколаца зато ће Град још јаче и интензивније да буде део овог пројекта. 
Градоначелник Крфа г. Костас Николузас је захвалио на гостопримству које само потврђује чврсте везе између Срба и Крфљана, али и да оствро Крф није само део српске историје, већ је доласком српске војске 1916. постало и део грчке историје. -Наши односи су увек били добри, а у будућности биће још бољи, нагласио је Николоузас. 
На академији су учествовала деца која су део пројекта Стопама наших предака и која су својим говорима о путовањима на Крф, хорским певањем Тамо далеко и рецитацијом Плаве гробнице подсетили на један од најзначајаних догађаја у српској историји који не сме бити заборављен. У име групе која је са Светосавским звонцем ишла на Крф 2012. године говорила је Вера Арсић, грпе из 2013. Бобан Живановић, групе из 2014. Стефана Радић, групе из 2015. Сергеј Савић и групе из 2016. Милица Поњевић. Химну пројекта Осети Видо и Тамо далеко под диригентском палицом Владен Бзовски извео је Дечји хор Звонце. Музичке нумере Света Земља, Ово је Србија извели су учесници прве генерације из Александровца, музички састав ђака СШ Свети Трифун, а песму Плава гробница одрецитовала је Марија Сталетовић. Водитељ програма је био Немања Јевтић. У име организатора окупљенима су се обратили главни и одговорну уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев и вођа пројекта Димитрије Стикић. Стопама наших предака Стопама наших предака је јединствени концептуални пројекат који кроз рад са талентованом децом, на образовни и практичан начин обрађује тему наше традиције, језика, писма, вере православне, са посебним освртом на истoријски период Првог светског рата и боравак наше војске и народа на острву Крфу од 1916. до 1918. године. Пројекат са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја води и реализује званично гласило Српске Православне Цркве за децу Светосавско звонце. Од 2012. године до сада, у њему је узело учешћа преко 250 најталентованијих ђака основних и средњих школа из читавог региона: Србије, Републике Српске, Федерaције БиХ и Црне Горе. Током трајања пројекта деца су смештена у кампу Митрополије крфске у месту Касиопи. Концепт је такав да се једног дана програм одвија у кампу, а сваки други се негде иде у обилазак културно-историјских споменика и спроводе се акције обнове и чишћења постојећих и постављање нових спомен обележја везаних за догађаје из Првог светског рата и живота и рада наше државе, војске и народа. Прва генерација 2012. године обновила је и очистила спомен обележје Дринској дивизији у месту Агиос Матеос. Такође га је и достојанствено обележила са јарболима на којима се вијоре српска и грчка застава и тројезичним путоказима постављеним на путним правцима који гравитирају том месту. Друга генерација 2013. године је обновила и очистила спомен обележје у луци Гувија, где се искрцавала српска војска од фебруара до јуна 1916. године. И овде су постављена два јарбола са заставама и пет тројезичних туристичких путоказа. Трећа генерација 2014. године је поставила ново спомен обележје на месту где се налазио хотел Бела Венеција у ком је од 1916. до 1918. године било седиште српске државе и њених институција. Четврта генерација је 2015. године започела формирање новог спомен обележја на месту где је био камп Моравске дивизије и надалеко чувени Гвоздени пук у месту Катокарокијана. Пета генерација је за формирање новог спомен-обележја у Катокарокијани допремила на Крф три стуба белог мермера из Старе Србије од којих је за две недеље у радионици на отвореном у кампу у Касиопију академски вајар и сликар Михаило Глигорић Глиша извајао споменик крајпуташ у славу и спомен храбрих предака припадника Гвозденог пука. Деца су уредила и припремила парцелу где ће бити постављен овај споменик потомака прецима. Извор: Светосавско звонце, www.zvonce.spc.rs
  24. Пет година пројекта Стопама наших предака -О Крфу и значају Крфа знамо и из наше историје, али оно што се види на лицу места, тамо где је историја стварана, то не може да замени ниједна писана историја, рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији под називом Окупљање Крфљана - пет година пројекта Стопама наших предака у организацији Светосавког звонца и домаћина Градске општине Палилула.
 Патријарх је, тим поводом, захвалио Светосавком звонцу што најмлађе води на изворе наше историје, пружају им прилику да виде шта се значајно збивало на Крфу и да лично доживе ту велику улогу острва Крфа које је за нас Србе „света земља, свето острво и острво спаса“.
 Он је подсетио да су наши војници после албанске голготе спас нашли на поменутом острву и припремили се за велико дело, да се врате у своју земљу и да је ослободе.
 -За све то ми немамо речи да захвалимо грчком народу, јер је грчки народ учинио оно што један хиршћански народ може да учини другом хришћанском народу, додајући да се добре везе са Грчком негују још из доба Светога Саве.
 Председник Градске општине Палилула г. Александар Јовичић је изразио задовољство што као председник Општине има могућност да буде домаћин манифестације која окупља људе по добру који даље раде и сарађују за праве вредности за нашу земљу, град, општине и наше младе људе. -Пројекат Стопама наших предака завређује нашу пажњу и ја сам лично одушевљен овим пројектом, рекао је Јовичић. -
Оно што могу да обећам, истиче он, јесте да ће Општина Палилула заједно са Општином Стара Пазова и даље подржавати овај и сличне пројекте које заједно осмислимо, како бисмо сачували нашу историју и како би наша деца имала добру едукацију. Превасходно морамо да знамо ко смо и одакле потичемо да бисмо то могли да преносимо на будуће генерације, нагласио је председник Општине који је одушевљен утицајем Српске Православне Цркве која мотивише и врши позитиван притисак како не бисмо заборавили да верујемо једни у друге, у Бога, али и да сачувамо оно што је остало иза нас. 
 Јовичић је захвалио градоначелнику Крфа г. Костасу Николузасу и грчком народу што су били ту када нам је било најтеже, што су очували гробнице наших војника, музеје, институције, зграде, тамо где су боравили српски војници и што данас имамо шта да покажемо младим људима.
 -Показали сте да сте браћа, показали сте да сте наши пријатељи, а ми вам то никада нећемо заборавити. Приоритет нам је да наставимо да градимо наше пријатељске везе, закључио је Јовичић. 
Присутнима у Центру за културу Влада Дивљан обратио се и заменик градоначелника Београда г. Андреја Младеновић који је истакао да је на састанку са градоначелником Крфа и његовим замеником договорена богата будућа сарадња. -Мислим да ће та сарадња бити још боља и квалитетнија, а нит која данас спаја наша два града и наше две земље је и пројекат Стопама наших предака, навео је Младеновић.
 Према његовим речима, Град је одлучио да овај пројекат мора бити проширен укључивањем још деце, студената, основаца и средњошколаца зато ће Град још јаче и интензивније да буде део овог пројекта. 
Градоначелник Крфа г. Костас Николузас је захвалио на гостопримству које само потврђује чврсте везе између Срба и Крфљана, али и да оствро Крф није само део српске историје, већ је доласком српске војске 1916. постало и део грчке историје. -Наши односи су увек били добри, а у будућности биће још бољи, нагласио је Николоузас. 
На академији су учествовала деца која су део пројекта Стопама наших предака и која су својим говорима о путовањима на Крф, хорским певањем Тамо далеко и рецитацијом Плаве гробнице подсетили на један од најзначајаних догађаја у српској историји који не сме бити заборављен. У име групе која је са Светосавским звонцем ишла на Крф 2012. године говорила је Вера Арсић, грпе из 2013. Бобан Живановић, групе из 2014. Стефана Радић, групе из 2015. Сергеј Савић и групе из 2016. Милица Поњевић. Химну пројекта Осети Видо и Тамо далеко под диригентском палицом Владен Бзовски извео је Дечји хор Звонце. Музичке нумере Света Земља, Ово је Србија извели су учесници прве генерације из Александровца, музички састав ђака СШ Свети Трифун, а песму Плава гробница одрецитовала је Марија Сталетовић. Водитељ програма је био Немања Јевтић. У име организатора окупљенима су се обратили главни и одговорну уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев и вођа пројекта Димитрије Стикић. Стопама наших предака Стопама наших предака је јединствени концептуални пројекат који кроз рад са талентованом децом, на образовни и практичан начин обрађује тему наше традиције, језика, писма, вере православне, са посебним освртом на истoријски период Првог светског рата и боравак наше војске и народа на острву Крфу од 1916. до 1918. године. Пројекат са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја води и реализује званично гласило Српске Православне Цркве за децу Светосавско звонце. Од 2012. године до сада, у њему је узело учешћа преко 250 најталентованијих ђака основних и средњих школа из читавог региона: Србије, Републике Српске, Федерaције БиХ и Црне Горе. Током трајања пројекта деца су смештена у кампу Митрополије крфске у месту Касиопи. Концепт је такав да се једног дана програм одвија у кампу, а сваки други се негде иде у обилазак културно-историјских споменика и спроводе се акције обнове и чишћења постојећих и постављање нових спомен обележја везаних за догађаје из Првог светског рата и живота и рада наше државе, војске и народа. Прва генерација 2012. године обновила је и очистила спомен обележје Дринској дивизији у месту Агиос Матеос. Такође га је и достојанствено обележила са јарболима на којима се вијоре српска и грчка застава и тројезичним путоказима постављеним на путним правцима који гравитирају том месту. Друга генерација 2013. године је обновила и очистила спомен обележје у луци Гувија, где се искрцавала српска војска од фебруара до јуна 1916. године. И овде су постављена два јарбола са заставама и пет тројезичних туристичких путоказа. Трећа генерација 2014. године је поставила ново спомен обележје на месту где се налазио хотел Бела Венеција у ком је од 1916. до 1918. године било седиште српске државе и њених институција. Четврта генерација је 2015. године започела формирање новог спомен обележја на месту где је био камп Моравске дивизије и надалеко чувени Гвоздени пук у месту Катокарокијана. Пета генерација је за формирање новог спомен-обележја у Катокарокијани допремила на Крф три стуба белог мермера из Старе Србије од којих је за две недеље у радионици на отвореном у кампу у Касиопију академски вајар и сликар Михаило Глигорић Глиша извајао споменик крајпуташ у славу и спомен храбрих предака припадника Гвозденог пука. Деца су уредила и припремила парцелу где ће бити постављен овај споменик потомака прецима. Извор: Светосавско звонце, www.zvonce.spc.rs View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...