Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'наше'.
Found 88 results
-
Hajde da na ovoj temi učitavamo samo svoje fotografije dana Prirodu, ljubimce...nešto što vam je danas bilo zanimljivo. Ne ubacujte svoje stare fotkice vec samo danasnje i ne učitavajte tuđe sa interneta. Evo moje fotografije za početak, danas je divan dan za vožnju biciklom Na fotki su meni nepoznati ljudi.
-
Игуман Сава дечански: Наше Спасење није дошло појединачно!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Богојављењску литургију у манастиру Високи Дечани са игуманом дечанским архимандритом Савом (Јањићем) служили су игуман манастира Клисина о. Василије и дечански јеромонаси о. Серапион и о. Кирило. По окончању Свете литургије, којој су сем братства манастира присуствовале и игуманија Богородичиног манастира у Ђаковици мати Теоктиста са сестром Јоаникијом и десетак мирјана, отац Сава је честитао празник и у беседи између осталог рекао да се "Христос не може мерити само нашим трудовима". Одмах потом је служена молитва освећења воде у припрати, где се пред фреском свете лозе Немањића налази и мермерна крстионица. Освећење су заједно обавили отац Сава и отац Василије, уз дивно појање дечанских монаха. Отац Кирило је све присутне покропио освећеном водом, коју су сабрани понели својим кућама као велику светињу, извештава сестра Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве -
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије на Бадњи дан у Мостару: Христовим Рођењем и наше рођење добија нарочит смисао!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У Недјељу пред Празник Рођења Христовог, тридесет другу по Духовима и Недјељу Светих Отаца, посљедњег дана предпразништва Божића, у име Цркве мостарске и херцеговачке, Благодарење Господу и Свете Дарове са Трпезе Старе мостарске цркве, принио је Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У Свештеном благодарењу саслуживали су презвитери, ђакони и вјерни народ Мостара и околних крајева.Указујући на управо прочитани еванђеоски родослов и приповијест о Рођењу Господа Исуса Христа, епископ Димитрије, нагласио је да тек са Христовим Рођењем и наше рођење добија нарочит смисао. У ишчекивању самог Празника, мостарска заједница, на челу са својим епископом, присјетила се и Светих Отаца и свих отаца који стријеме светости. ХРИСТОС СЕ РОДИ – ЗАИСТА СЕ РОДИ! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска -
Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Наше молитвено сећање призива на покајање и позива на помирење и праштање!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У Тителу – месту у којем је пре 77 година на најсвирепији начин живот изгубило шездесет особа – у петак, 4. јануара 2019. године, одржан је централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној Рацији у јужној Бачкој. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј је служио парастос у храму Успенија Пресвете Богородице у Тителу, уз саслужење свештенства наше Епархије. Беседећи по завршетку парастоса, владика Иринеј је казао да данас узносимо молитве за покој душа свих невино пострадалих оне хладне зиме 1942. године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Култура сећања није јача страна у нашој колективној народној свести. Страдале су хиљаде и хиљаде људи без икакве кривице осим те што су постојали, а што нису били оне народности или било какве друге припадности, коју су бездушни окупатори сматрали допустивом. Међу тим невиним жртвама није било никаквог избора ни по каквом кључу ни критеријуму ‒ од тек рођеног детета до човека у дубокој старости, сви су долазили на ред џелатима. Ми морамо схватити да они који су били жртве, али не на путу зла него на путу добра, а поготову они који су свесно себе жртвовали на путу правде, мира и истине, да они не само што заслужују наше сећање, него без њих ми, хтели то или не хтели, постепено постајемо духовни мртваци. После њиховог крста, после њиховог невиног погубљења, уследило је сасвим извесно пред Богом и са Богом, и њихово васкрснуће, прослављење, њихова победа над смрћу, казао је владика Иринеј. Епископ бачки је нагласио да и данас многи страдају широм света. Ово наше молитвено сећање није толико потреба наших покојника, та молитва је потребнија нама него њима, и ради сећања, и ради тога да урадимо све што до нас стоји да се такви злочини не понове. Колико год да је овај повод тужан, у нама је утеха коју нам нико не може одузети због предстојећег Рођења Христовог, због тога што је Он Крстом и Васкрсењем победио свако зло, Својим страдањем осмислио страдања људи и обезбедио свима вечно блаженство у вечном Царству љубави Своје, рекао је владика бачки Иринеј. После парастоса у храму у Тителу, на платоу испред Светоуспенског храма, присутнима су се обратили г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Драган Божић, председник Општине Тител. Венце су положили представници Скупштине Војводине, Покрајинске владе, Општине Тител и Меморијалног друштва Рација 1942. Молитвеном обележавању 77. годишњице рације у Бачкој присуствовали су и г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, и многи други званичници, као и верни народ Бачке. Венац са брода на Тиси спустили су госпођа Весна Кнежевић, председница Скупштине општине Тител и представници Речне флотиле. Следеће, 2020. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, биће одржан у Бечеју. У среду, 23. јануара 2019. године, на новосадском Кеју жртава рације, житељи Бачке ће обележити годишњицу догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. На Божић, 1942. године, у јужној Бачкој, фашисти Миклоша Хортија извршили су погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Рација је почела 4. јануара у Шајкашкој, настављена је у Новом Саду, а завршена је у Бечеју. За три дана у Новом Саду, у водама Дунава нестало је неколико хиљада Срба, Јевреја, Рома, као и не мали број припадника других етничких група. Извор: Епархија бачка -
Епископ бихаћко-петровачки Сергије: Република Српска – кућа наше слободе
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Срби у Босни су под Турском окупацијом провели 413 година, под Аустругарском 40. Од посљедњих хиљаду година нашег трајања на овим просторима, готово пет стотина година смо били угњетавани, обесправљени, убијани. Били смо робље, људи жељни слободе, народ гладан достојанства. Зато нико о слободи није толико пјевао као Срби. Зато смо се за њу и жртвовали, да бисмо је имали, да бисмо је оставили потомцима. За четири године Другог свјетског рата на хиљаде наших сународника страдало је на овим просторима, само из два разлога – јер смо били Срби, јер смо били православни. Када год у историји нисмо имали своју државу, ми смо страдали. Свуда су по овој земљи гробнице наших предака, који нису дочекали дан слободе. Зато су са позорнице живота отишли у вјечност, не Божијом, већ вољом својих крвника. На раскрсници историје, када се опет поставило питање нашег нестанка или опстанка, створили смо Републику Српску, да је чувамо и да нас чува, да је градимо и да нас гради, да се њоме поносимо и да се она поноси нама. Од тада до данас прошло је 27 година. Рат је иза нас, али сукоби су у нама остали, не да бисмо постали бољи у братском надметању, већ да бисмо се, као некад, исцрпљивали међусобним сукобима, у интересу трећих. Историја се, опет, понавља. Србима, као и увијек, недостаје јединство, братска љубав и окупљеност око заједничких циљева. . Идући у сусрет 9. јануару, Дану наше Републике, погледајмо једни у друге, загрлимо се братском љубављу и сјетимо се више од двадест хиљада јунака на чијој је жртви Република расла и узрасла. Чувајмо је својом одговорношћу, градимо је знањем, славећи њен рођендан као симбол нашег опстанка. Прославимо 9. јануар уздигнутог чела, мирно и достојанствено, сложно и с радошћу, онако како би то жељели они чији су гробови уткани у срце наше Републике. Немојмо, као што смо то често пута чинили у прошлости, обесмислити сопствену жртву, дозвољавајући да нас дијеле они који нам никада нису жељели добро. Чувајмо нашу Републику Српску, јер је она била и остала – кућа наше слободе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка -
Владика Херувим: Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
„Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа“ – наглашава Епископ Херувим. У недељу, дана 30.12.2018., када наша Црква прославља празник Материце и сећа се Светих Праотаца, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом Литургијом у Винковцима. Преосвештеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Предраг Азап, парох винковачки, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Богослужењу је присуствовала гђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Вуковару. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: - У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни Оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије која се излила на нашу заједницу у Винковцима. Принели смо Господу жртву од свих и за све. Велики је благослов што смо данас овде сабрани око вечне истине – Свете Евхаристије, око Тела и Крви Христове. Најлепши дар који је Господ оставио човеку је могућност да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Празник посвећен Светим праоцима који данас прослављамо упућује нас на Тајну Оваплоћења Господа нашега Исуса Христа. Његово Оваплоћење је темељ и рађање наше наде. У нашим срцима треба да завлада мир и љубав чији је печат у Цркви Божијој, а испуњење у Телу и Крви Христовој. То је обоготворена истина која нам се даје када се служи Света Литургија. Ова недеља посвећена праоцима једна је од припремних недеља пред празник Рођења Господа нашег Исуса Христа. Сећамо се свих старозаветних личности, праотаца, отаца, пророка, свих оних који су у лику Христа очекивали Месију – Спаситеља света. Следеће недеље ће бити Оци за којим следи прослављање празника Оваплоћења. Тајна Оваплоћења је најелпша тајна у историји Спасења. Бог постаје човек и отвара људима могућност уласка у Царство Небеско. На то нас упућује Свети апостол Павле у посланици Колошанима. Првоврховни апостол нам говори да бисмо се требали ослободити гордељивости, властољубља, сластољубља и осталих слабости, како бисмо задобили небеске врлине. Труд у врлинском начину живота нас узводи у наручје Божје, у наручје праотаца Авраама, Исака и Јакова. Праоци су проповедали Истину израиљском народу, међутим њихово окорело срце није могло да прихвати Исуса Христа као Спаситеља света. Народ смо Божији и требамо да примимо Истину како би она била део нашег живота. Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа. То је Тајна над тајнама – како кажу Свети оци наше Цркве. Данашње Јеванђеље по Светом апостолу Луки нас на крају свог одељка позива речима: „Много је званих али је мало изабраних“. Требамо као народ Божји увек бити у реду оних „изабраних“, да се у животу припремамо за Долазак Христов како бисмо били са десне стране Бога и Оца. Видимо како се овај дивни храм иконопише изображавајући тако икону Царства Небескога. Композиције светитеља нам на тајновит начин говоре да је храм место молитве – место Царства Божијег. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан и данашње Свето Сабрање у Винковцима, од сада и кроз сву вечност. Амин. Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Винковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Албум сећања на наше претке из Првог светског рата
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Култура
Албум сећања на наше претке из Првог светског рата / THE ALBUM OF REMEMBRANCE TO OUR ANCESTORS FROM THE WORLD WAR I Уредници Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Едиција: Историја Број страна 291 / Повез Тврд / Писмо / Ћирилица, двојезична српско-енглеска Димензије: 21 cm ИСБН: 978-86-515-1405-3 COBISS.SR-ID 268564492 Година издавања: 2018. Издавач / Суиздавач: Издавачка Фондација СПЦ,СПРС 1912-1920, Издавачка кућа Прометеј ******* Поруџбенице: Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210 Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803 Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118 Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242 ***** ПУБЛИКАЦИЈА-КАТАЛОГ АЛБУМ СЕЋАЊА НА НАШЕ ПРЕТКЕ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у часат својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Публикација је посвећена обележавању стогодишњице од завршетка Великог рата. Уредници: Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Издавачи: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Издавачка фондација Спрске Православне Цркве, Прометеј Нови Сад. „ Није се тад мислило на голи живот, на муке, патње и ране, него на то ко ће се пре жртвовати за свој народ и своју отаџбину. А за то што смо такви скоро сви били, ми смо слободу стекли.” Илија Илић (1879–1942) из Лабуништа, Солунски добровољац -
У времену када заборављамо себе, своје коријене и свој идентитет, поразно је да чувамо само оно што нам се отворено напада. Оно што нам се отворено не напада, ми као да заборављамо, као да потискујемо из сјећања, иако добро знамо да „тиха вода бријег рони“. Тако је са Крајином, која је одувијек чувала друге, а данас је на маргини нашег постојања. Крајина је као остарјела и брижна старица коју су, чини се, и властита дјеца заборавила. Кости наших предака разасуте су широм Крајине. Нема ниједне стопе ове мученичке земље на којој није проливена крв у борби за постојање, а то је и данас наша једина мисао – да опстанемо, да нас има тамо гдје нас је одувијек било. Демографски суноврат, са којим смо суочени непуне три деценије, пријети да Крајину избрише са мапе српског животног простора. Тамо гдје смо сваком злу одолијевали вијековима, за протекле три деценије смо доведени на ивицу егзистенције. Постајемо мањина у сопственој земљи, странци на родном огњишту… Да илуструјем. У односу на 1991. годину у Бихаћу нас је мање за више од 13 хиљада, у Санском Мосту готово 20 хиљада, док нас је на подручју Ливна свега 438 од предратних готово четири хиљаде; на подручју Кључа нема нас ни хиљаду, у Босанској Крупи нас је осам пута мање него прије тридесет година, док је иста или слична ситуација у другим градовима и селима наше страдалне Епархије. Статистика, у овом случају, јесте наше најцрње огледало у којем се осликава дубина нашег понора. Ми овдје нисмо од јуче, већ од памтивијека. О томе најбоље свједоче светиње којима се дичимо. Древни Рмањ, тихи свједок нашег трајања, данас се налази на мети оних који би да га нема. Нове кадије, са истим аршинима као у отоманско доба, урушавају нашу духовну стечевину. На стратиштима, Шушњару и Гаравицама, на којима почивају наши преци, убијени злочиначком руком, није нам дозвољено ни да подигнемо спомен-храмове, који би нас довијека опомињалу на њихову жртву. Зато је Рмањ наша Грачаница, Веселиње наши Дечани, Бихаћ наш Призрен, Ливно наш Ораховац, Дрвар наш Звечан, Гаравице наш Газиместан… Господ нас није довео у историју да бисмо били пуки посматрачи властите националне пропасти, већ да се сложимо, обожимо и умножимо, како бисмо себе сачували у Крајини, како бисмо је предали онима који ће доћи послије нас. Све наше очи упрте су у Српску и Србију, у Бањалуку и Београд, у њихове грађане, у њихове институције. Наша је нада у Господу, а вјера у братску помоћ не умире. Све док трајемо борићемо се за Крајину, ми који у њој живимо, али је братска помоћ од судбинског значаја, како не бисмо остали без колијевке. Опустошена ратовима, Крајина не смије остати пуста, јер много је оних који јој дугују сопствени идентитет, сачуван у много тежим и суровијим временима. Зато не смијемо одустати од борбе за наше право у нашој Крајина, за наше постојање на нашој дједовини. Ако заборавимо Крајину, изгубићемо сами себе. Онда ће Крајина бити наш крај, а не почетак, као што је то увијек бивала. Ако заборавимо Ћопића, кога ћемо се сјећати? Ако презремо Принципа, слободу нећемо имати! Ако изгубимо Рмањ, ни Студеница нам више неће бити иста! Ако се одрекнемо Крајине, бићемо нико и ништа у вијекове! Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Рапсоди .... редовно се причешћује на Литургијама Авокадо ....завршна година на ПБФ ....студент генерације Отац Зоран Ђуровић ...редовни професор на ПБФ Кана Галилејска пуна сведочанстава о склопљеним браковима .... Мурамаша....преподобно ожењен
-
Протопрезвитер-ставрофор Драгомир Убипариповић: О посветовњачењу цркве и верника у наше време
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић беседио је 18. новембра 2018. године, после свете Литургије, у манастиру Св. Архиђакона Стефана у Сланцима. Пастирску поуку на тему „О посветовњачењу цркве и верника у наше време“. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -
Позитивне приче и фотографије, наше или туђе, оно што вам измами осмех
Milica Bajic је објавио/ла тема у Разбибрига
Драге сестре и браћо, овде можемо писати све оно што нам падне на памет а што би могло растерати сиве облаке, не само нама, већ и случајном намернику који сврати на чашицу Хришћанске радости и утехе. -
Дејан Мачковић: Међуправославни сукоби из наше перспективе
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Сa великом муком и зебњом сви богољубиви православни хришћани свакодневно прате развој догађаја у сукобу најсветијих православних престола Москве и Цариграда. Онима који се баве теологијом овај сукоб не представља никакву новост јер узроци сукоба полако тињају најмање стотину година у назад, а можда чак и неколико вијекова. Односи дефинитивно нису били добри још од доба када су Романови планирали да укину Цариградску патријаршију, као што су укинули и Московску, или од доба када су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима, али и другим православним народима, једнако као што данас ватрено навијају за руске непријатеље. Сами узроци сукоба су далеко дубљи и сложенији и захтијевају посебан рад, а као директну посљедицу имају дешавања у последњих неколико деценија. Битно је нагласити да су се обе стране детаљно и темељно, те са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, те да је неко брзо смиривање ситуације илузорно очекивати. Конкретан повод за посљедњу црквену кризу јесте фанарска успостава паралелне јерархије у Украјини, у инат Москви, која је посљедично прекинула општење, иако се прекид општења могао очекивати сваког тренутка још од кад су Руси плански минирали Критски сабор 2016. године. Морамо нагласити да стварање дупле и паралелне јерархије је заправо кратковид и унијатски приступ, који није уродио плодом ни у средњем вијеку, а камоли данас. Међутим, острашћеност не зна за рацио, а ни за срамоту, јер су дуплу јерархију и унијаћење и Цариград и Москва деценијама приговарали Римокатоличкој цркви, па чак и након чувеног Споразума из Баламанда 1993. године, гдје је такав метод рјешавања црквених проблема, на православно инсистирање, осуђен. Истине ради, морамо примјетити да је исто лицемјерје и грешку направила и Српска црква у Македонији 2004. те смо зато од рјешења данас даље него што смо били онда. Али, мудри уче из туђих грешака, а глупи из својих. Са посебном знатижељом теолози прате развој погоршања односа и раскола, те суптилна и дискретна саопштења двају синода о праксама које наизглед немају много везе са овим сукобом, али у великом мозаику рата чине значајне стратешке потезе. Тако је цариградски синод, као гром из ведра неба, дозволио други брак свештеницима, очито припремајући терен за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Није дуго требало чекати па да се руски сабор и поред свих проблема које има по питању Украјине одједанпут позабави проблемом парастоса за некрштену дјецу, очито такође са намјером да Руској цркви привуку одређену циљну групу. Наравно, сувише је рано за било какве разлике у догматима и вјери, али праксе дефинитивно почињу да иду свака својим током. Грци однедавно своје симпатије показују према геј покрету, а Руси воде своје посебне и паралелне дијалоге са читавим низом дохалкидонских, монофизитских и несторијанских цркава, Сиријцима, Јерменима итд. У вези с овим посебно је значајна вијест да су Руси уз одлуку о прекиду општења, одлучили и да се повуку из свих комисија гдје Цариграђани предсједавају. То у пракси значи да ће Руси сами убудуће водити своје дијалоге са Латинима, англиканцима и свим осталим вјерским и другим заједницама. Но, без обзира на овај најновији и распламсали сукоб Цариграда с Москвом, данас је више него евидентно да српски поглед на еклисиологију и међуправославне односе већ годинама пати од сукоба с реалношћу. Наиме, Јерусалим већ одавно не општи са Букурештом, Антиохија с Јерусалимом, Цариград је накратко прекинуо општење с Атином, а ево од неки дан ни Москва не општи с Цариградом. Овде вреди напоменути да је и Београд на ивици прекида општења са Букурештом, те да се овај низ прекида литургијских заједништава вјероватно неће зауставити. Очито је наступило доба да признамо да је богословски концеп „саборности и једногласија“, као гараната јединства Цркве о ком су Срби теолози деценијама говорили, очито не постоји и није ништа друго до утопија. Шта је алтернатива? Да ли нека верзија православног папског примата или нешто друго, показаће историја. Истине ради, морамо признати да су о црквеној саборности причали и маштали само Срби, и то у последњих тридесетак година. Истовремено, ни Фанар ни Москва, као ни многи други црквени престоли, нису имали такве дјечије и прецијењене идеје. Већ данас је сасвим јасно да ће побједник у овом сукобу, на крају изаћи као апсолутни побједник и постати православни папа, те да му саборност, посебно у српској верзији, неће пасти ни на памет, а онда ћемо бити у далеко већем проблему него што смо данас. Иако многи Срби у овом сукобу наивно заузимају стране, било да се воде емоцијама и правдом, те стају уз Москву, било да су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград, готово нико не покушава да сагледа буру која нам предстоји из српске позиције и српских интереса. У том смислу, док жучно расправљамо о сукобу патријараха Кирила и Вартоломеја, не треба да заборавимо да су од свих православних народа једино Срби били толико кратковиди да су чак два пута изгубили црквену самосталност 1463. и 1766, те да није ни мало незамисливо да је изгубимо и по трећи пут. Након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Међутим, иако је сукоб Москве и Цариграда првенствено политички, он се ипак води на вјерском терену, тако да није у потпуности лишен богословске димензије. Бројни су текстови који објашњавају по ком канонском основу Фанар полаже право на Украјину, или зашто Москва сматра Украјину својом канонском територијом. Међутим, за разлику од српске праксе која се држи буквалног и дјечијег приступа црквеном животу, евидентно је да оба велика престола пренаглашавају само оне дијелове предања који иду прилог њиховим идејама, а занемарују све оно што је супротно. Велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешењаи објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Зато без обзира на бројне теолошке текстове, свете каноне, зарезе у канонима, и томосе о аутокефалији и теолошким зачкољицама, на које се сад многи позивају, ситуација је реално оваква: С једне стране, Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Иако се формално крију иза историје и старих обичаја, они заправо не могу да превале преко уста да је српски патријарх равночасан с њиховим цариградским патријархом. Паралелно у свом богословском дискурсу Грци пренаглашавају значај првенства части коју наводно има Цариград. Првенство части, како Фанариоти замишљају, нема велике разлике са модерним и умјеренијим тумачењем папског примата. Истовремено, Срби упорно понављају идеју о primus inter pares, која се никад неће чути из грчких уста, наглашавајући идеју да су сви једнаки, уз дошалицу да то само значи да фанарски патријарх први сипа супу за ручком, чиме се обично завршава сва дискусија о примату Цариграда. Истина је да Срби, као народ, не доживљавају васељенског патријарха као првог, ни по ком основу, а идеја да је он нешто надређен Српској патријаршији је апсолутно незамислива. Већина Срба ни не зна ко је личност која је васељенски патријарх, нити могу да га препознају на слици, нити су пак икад чули за Фанар, нити иду у цркву Светог Ђорђа кад посјећују Истанбул. С друге стране, практична Москва није ништа више благонаклона према Србима него Цариград. Истине ради треба нагласити да је праведнија и поштенија. Међутим, не треба да заборавимо да у литургијским диптисима Москва самовољно и једнострано одавно даје првенство Цркви у Грузији над Црквом Српских Земаља. Диптиси су требало да буду тема сад већ пропалог Критског сабора, и сасвим је извјесно да када у будућности поново буде успостављено јединство међу црквама тема диптиха опет бити једна од важнијих. Није нереално замислити, да ће тада Москва посебно наградити не само Румунију и Грузију, него чак и Бугарску вишим рангом него Србе. Осим тога, лакоћа с којом је Москва Београду недавно нудила рјешење за аутокефалију расколничкој јерархији у Македонији на српски рачун, сада постаје нејасна и неконзистентна у свјетлу драме и панике које доживљавају од идеје да они дају аутокефалију Украјини. Што приличи Јупитеру, не приличи да ради во – рекли би у старом Риму, а очито то мисле и у трећем Риму. Уосталом свој однос и поштовање према СПЦ и њеном канонском праву и територијама показали су давно и Москва и Цариград тако што су поставили своје паралелне епископе и у Бечу и у Будимпешти, историјским областима СПЦ, давно прије него што је овај последњи сукоб био и планиран. Истине ради, Срби су, такође, правили неопростиве грешке, попут прихватања нарцисоидног захтјева Фанара да њихов епископ буде предсједавајући на Епископским конференцијама држава на Западу. Зато није било никаквог разлога, а у многим областима гдје смо ми домаћини и бројимо се у стотинама хиљада попут Швајцарске или Аустрије, постали смо малтене гости за два аутобуса Грка. Са том удворничком праксом и пасивним односом се мора прекинути. Ни један канон на свијету не даје никакве привилегије Цариграђанима у Швајцарској или Њемачкој! У оваквим консталацијама снага, опасност са којом се суочава СПЦ је реална и близу. Док наша јерархија данима ћути, и крије информације од вјерника, у чије име наводно пише, у руским и грчким медијима, најављено је да ће Цариград, без одобрења Срба, даровати аутокефалију Цркви у Македонији. Грчки медији имају чак и превод писма патријарха српског упућеног цариградском патријарху, док ми немамо увид ни у оригинал. (Очито је да и код нас неки себе доживљавају као Јупитера, а нас остале као волове.) Међутим, опасност није у македонској аутокефалији самој по себи, него у чињеници да ако се једанпут успостави овакав преседан, реално је очекивати фанариотско једнострано и самостално давање истих или сличних аутокефалијâ, без нужне сагласности Београда, свим већим или мањим политичким групицама у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, па можда чак и Косову и Метохији. Једностране аутокефалије би за нас биле погубне, но оне су дугорочни црквени интерес цариградске патријаршије, али и политички интерес њихових прекоокеанских ментора. Не треба бити посебно мудар, да се замисли какве би проблеме СПЦ могла да има, уколико би спонзорисане групе (ма како малобројне биле), „са благословом васељенског патријарха и бескрајном бригом Велике Христове Цркве за вјечно спасење душа“, пожељеле да уз помоћ и подршку антисрпских државних власти у реченим земљама, преузму имовину и храмове који су стечени прије „српске окупације“ 1918. Срби наивно заборављају да су и Цариград и Москва у цијелу причу умјешали не само двије најмоћније државе на планети, него и двије најстарије дипломатије на свијету, ватиканску и турску, те да нам се врло лако може обистинити Његошев очај да смо опет „једна сламка међу вихорове, сирак тужни без ниђе никога“. Док се дијелимо на оне који су уз Русе и оне који су уз Грке, истовремено морамо да разматрамо све најцрње опције које нама Србима могу да се десе. При томе, док псевдо-богословствујемо не требамо да заборавимо да се Фанар деценијама припремао за овај сукоб, те да су њихови теолози кроз докторате, стручну литературу и публикације, систематски ширили пропаганду и идеје о некаквом наводном примату, или посебним привлегијама цариградског престола, те да су многи Срби теолози, свештеници и епископи подлегли том притиску. Наши црквени преговарачи непрестано морају да имају на уму да је Црква створила каноне, а не канони Цркву. Интерес Цркве је изнад канона, па таман били и с васељенских сабора. Бунцања о некаквом реалном примату Цариграда и канонском праву да одузимају и дају аутокефалије по Балкану, представљају анахронизам и непознавање историје. Не смијемо да насједамо на фанариотску пропаганду и не требамо да заборавимо да Други васељенски сабор (3. канон) потчинио Цариград Риму, стављајући га на друго мјесто иза Рима. У то доба није постојао поредак части престолâ, Рим није био први, него су Александрија, Рим и Антиохија били апсолутно равноправни, те су оци стављајући Цариград у сјенку Рима, заправо тиме штитили тај престо од увећаних претензија Антиохије и Александрије, који су се касније и пројавили у доба Златоуста и потом у вријеме несторијанске кризе. Идеја да је на Другом сабору Цариград стављен на неко друго мјесто од пет могућих, потпуно су историјски неосноване јер се то десило много касније. Наиме, пентархија коју је установио Јустинијан царским законом је дошла 200 година касније и промјенила је до тада важећу равночасност престола правећи по први пут поредак међу црквама. Међутим, и та одлука је трајала колико и Византијско царство. Пентархија без Рима, Цариграда Александрије, Антиохије и Јерусалима, није пентархија, као што ни столица са сломљеном ногом не може више бити столица. Из тог разлога, пентархија је већ на Седмом васељенском сабору стављена ad acta јер је одлучено да су, због нових историјских околоности – арапске окупације Антиохије, Александрије и Јерусалима, најважнији престоли Рима и Цариграда. Првенство части Цариграда не извире из канонског права, него из обичаја и вишевјековне праксе Цркве. Уосталом, пошто неки фанариоти воле да се позивају на каноне, у свим разговорима и сваки пут, треба их подсјетити да по тим истим канонима, све српске земље на Балкану, укључујући и Македонију заједно са Солуном, као и све епархије које има СПЦ на Западу, спадају под јуридикцију римског папе, а да цариградског патријарха ни један сабор ни канон нити de facto нити de iure, није именовао нити новим папом нити замјеником папе. Ипак, имајући горенаведено на уму, цјелокупност и тежину међуцрквених односа, утицаје свјетовних власти, питању аутокефалије цркве у Македонији морамо прићи реално, добро вагајући и међународне и унутрашње прилике, и гледајући наш интерес. Мишљења сам, да проблем под хитно морамо ријешити ми сами са Македонцима, не чекајући ни Москву ни Цариград, практично и једноставно. У том смислу, првенствено је апсолутно неопходно удаљити све оне који овом питању прилазе острашћено и необјективно, или са фундаменталистичких богословских и канонских позиција. Аутокефалију, дефинитивно, треба дати, али под следећим условима: 1) Ако нам је Цариград „мајка црква“, то никако не значи да je СПЦ њена малоумна кћерка. Грци и Македонци морају да прихвате да Македонија није просто предата српској патријаршији на духовну бригу и старање од тадашње Васељенске патријашије 1920, него је српски краљ лично исплатио огромну новчану надокнаду Цариграду у висини три државна буџета. Ако васељенски патријарх жели да направи поништење продаје својих права у Македонији, најнормалније би било да прво врати три просјечна македонска државна буџета, ако не Српској цркви, онда барем породици Карађорђевић. Будући да македонски државни буџет зa 2018. износи преко 4 милијарде евра, за очекивати би било да Фанар исплати минимално 12 милијарди евра. Осим тога, кад већ говоримо о новцу било би очекивано да Скопје исплати и сва преостала дуговања према патријаршијској каси од 1958. Ако смо већ мајке и кћерке, нису нам кесе сестре, кад се већ служимо породичном терминологијом. У међународним односима, сукцесија подразумијева не само права него и обавезе, а једнако постоји и цесија, односно да треће лице плати обавезе које је друго лице направило према првом. У том случају би новац могло да исплати и само Скопје. 2) Аутокефалију требамо дати једино и искључиво под именом Македонска Православна Црква, не само јер сами Македонци то желе, него првенствено јер српски народ тако назива наше јужне сусједе и њихову територију и њихову цркву. Уосталом, аминовање Македонске цркве би представљао коначан доказ, истинске бриге васељенског патријарха Вартоломеја за духовно стање Македонаца и доказ да је надишао етнофилетистичке подјеле, о којима редовно проповједа, те да су му једнако драги и Македонци, као и њихови противници у Атини. За успјешне преговоре било би добро да се испуне барем један од ова два услова, као знак добро воље са њихове стране. Међутим, Вартоломеј је већ најавио да неће признати Македонску цркву под тим именом, толико о искреним намјерама и бризи за тамошњи народ. Осим ова два услова мислим да не требамо ништа више ни тражити. За рјешење проблема морамо да покажемо добру вољу, али и Македонци морају да схвате да иако им се чини да су надомак аутокефалије, и без нас, врло лако се могу наћи на губитничкој страни и пасти у још већи мрак него у којем су сада. Цариграђане је очито понио моменат, те су, чини се, добро прецијенили и сопствене снаге и подршку коју су очекивали међу помјесним црквама. Истом аргументацијом којом сада нападају Русе и Србе, и роваре по Украјини стварајући дуплу јерахију, одавно нападају и Атињане, те покушавају да присвоје тзв. области нових земаља које су ослобођене након 1912. Овде вриједи напоменути да су 1850. Атини дали ненормалну и тзв. крњу аутокефалију, јер Атинска архиепископија нема поглавара цркве, него је то просто скуп епископа који су скупљени у Атини, па због тога им предсједава атински архиепископ. Толико о бризи Цариграда о вјековном поретку и поштовању канона. Међутим, паралелно са нашим директним разговорима са Скопјем, СПЦ не смије прекидати општење ни са једном од цркава јер мора учинити апсолутни напор за очување досадашњег поретка и обичаја понашања међу православним црквама, гасити ватру и стварати мир. Евентуално стварање паралелне јерархије од стране Руса на оним територијама које су до сада држали Грци, би краткорочно економски сломио Грке, који су то и заслужили, али дугорочно би низ раскола и свађа малих и устињених, огорчених вјерских заједница које се међусобом гложе, створио простор за болесне тенденције и аномалије у духовном животу, појаве малих диктатора, а у коначници пољуљао вјеру у истинитост и спасоносност православне вјере код обичног човјека, који је ионако индиферентан према религији. У таквом стању највише бисмо страдали ми. Зато без обзира како се заврши питање македонске аутокефалије, СПЦ мора снажно подржати не само досадашњи поредак и праксу у међуправославним односима, које Цариград покушава да промјени, него прије свега све здраве елементе међу Грцима. Христова је порука – ново вино у нове мјехове – и то је оно што многи и на Фанару и у Кремљу не желе да прихвате. Извор: Теологија.нет -
Презвитер др Вукашин Милићевић: Прилог карактерологији српске теологије (Oсврт на текст Међуправославни сукоби из наше перспективе)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет -
Презвитер др Вукашин Милићевић: Прилог карактерологији српске теологије (Oсврт на текст Међуправославни сукоби из наше перспективе)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Апсурд је у много већој мери ствар контекста, неголи текста. Апсурдни контекст има снагу да обесмисли и најсловеснији текст. И не само да га обесмисли, већ и да га контекстуализује тако да његову словесност понуди као сопствено оправдање. Такође, у апсурдном контексту много тога савршено апсурдног се може учинити посве смисленим. Историја политичке праксе даје обиље примера; узвишеност пароле и циља, идеје или заставе под којом се борба води и позиција у апсурдном контексту задобија и чува, веома често је обрнуто пропорционална нискости стварних мотива и коначних резултата. Са друге стране, бесмислене фразе, симболи и ирационалне конструкције и циљеви веома лако постају основ на коме се гради идентитет и пракса народа, држава, класа… И верских заједница. У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет. Политикантски? Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички. Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа. Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле. Зашто о свему овоме говорим? Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе. Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница. Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска. Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни. Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце? У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост. Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу. Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства. Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности. Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност). Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање. Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике. Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији). Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности. Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле. Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт. Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха. А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу. Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини. У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене. Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања. Очувања чега? Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете. А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка). У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије. Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни. Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт. Извор: Теологија.нет View full Странице -
Дејан Мачковић: Међуправославни сукоби из наше перспективе
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Сa великом муком и зебњом сви богољубиви православни хришћани свакодневно прате развој догађаја у сукобу најсветијих православних престола Москве и Цариграда. Онима који се баве теологијом овај сукоб не представља никакву новост јер узроци сукоба полако тињају најмање стотину година у назад, а можда чак и неколико вијекова. Односи дефинитивно нису били добри још од доба када су Романови планирали да укину Цариградску патријаршију, као што су укинули и Московску, или од доба када су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима, али и другим православним народима, једнако као што данас ватрено навијају за руске непријатеље. Сами узроци сукоба су далеко дубљи и сложенији и захтијевају посебан рад, а као директну посљедицу имају дешавања у последњих неколико деценија. Битно је нагласити да су се обе стране детаљно и темељно, те са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, те да је неко брзо смиривање ситуације илузорно очекивати. Конкретан повод за посљедњу црквену кризу јесте фанарска успостава паралелне јерархије у Украјини, у инат Москви, која је посљедично прекинула општење, иако се прекид општења могао очекивати сваког тренутка још од кад су Руси плански минирали Критски сабор 2016. године. Морамо нагласити да стварање дупле и паралелне јерархије је заправо кратковид и унијатски приступ, који није уродио плодом ни у средњем вијеку, а камоли данас. Међутим, острашћеност не зна за рацио, а ни за срамоту, јер су дуплу јерархију и унијаћење и Цариград и Москва деценијама приговарали Римокатоличкој цркви, па чак и након чувеног Споразума из Баламанда 1993. године, гдје је такав метод рјешавања црквених проблема, на православно инсистирање, осуђен. Истине ради, морамо примјетити да је исто лицемјерје и грешку направила и Српска црква у Македонији 2004. те смо зато од рјешења данас даље него што смо били онда. Али, мудри уче из туђих грешака, а глупи из својих. Са посебном знатижељом теолози прате развој погоршања односа и раскола, те суптилна и дискретна саопштења двају синода о праксама које наизглед немају много везе са овим сукобом, али у великом мозаику рата чине значајне стратешке потезе. Тако је цариградски синод, као гром из ведра неба, дозволио други брак свештеницима, очито припремајући терен за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а који би превели своје парохијане. Није дуго требало чекати па да се руски сабор и поред свих проблема које има по питању Украјине одједанпут позабави проблемом парастоса за некрштену дјецу, очито такође са намјером да Руској цркви привуку одређену циљну групу. Наравно, сувише је рано за било какве разлике у догматима и вјери, али праксе дефинитивно почињу да иду свака својим током. Грци однедавно своје симпатије показују према геј покрету, а Руси воде своје посебне и паралелне дијалоге са читавим низом дохалкидонских, монофизитских и несторијанских цркава, Сиријцима, Јерменима итд. У вези с овим посебно је значајна вијест да су Руси уз одлуку о прекиду општења, одлучили и да се повуку из свих комисија гдје Цариграђани предсједавају. То у пракси значи да ће Руси сами убудуће водити своје дијалоге са Латинима, англиканцима и свим осталим вјерским и другим заједницама. Но, без обзира на овај најновији и распламсали сукоб Цариграда с Москвом, данас је више него евидентно да српски поглед на еклисиологију и међуправославне односе већ годинама пати од сукоба с реалношћу. Наиме, Јерусалим већ одавно не општи са Букурештом, Антиохија с Јерусалимом, Цариград је накратко прекинуо општење с Атином, а ево од неки дан ни Москва не општи с Цариградом. Овде вреди напоменути да је и Београд на ивици прекида општења са Букурештом, те да се овај низ прекида литургијских заједништава вјероватно неће зауставити. Очито је наступило доба да признамо да је богословски концеп „саборности и једногласија“, као гараната јединства Цркве о ком су Срби теолози деценијама говорили, очито не постоји и није ништа друго до утопија. Шта је алтернатива? Да ли нека верзија православног папског примата или нешто друго, показаће историја. Истине ради, морамо признати да су о црквеној саборности причали и маштали само Срби, и то у последњих тридесетак година. Истовремено, ни Фанар ни Москва, као ни многи други црквени престоли, нису имали такве дјечије и прецијењене идеје. Већ данас је сасвим јасно да ће побједник у овом сукобу, на крају изаћи као апсолутни побједник и постати православни папа, те да му саборност, посебно у српској верзији, неће пасти ни на памет, а онда ћемо бити у далеко већем проблему него што смо данас. Иако многи Срби у овом сукобу наивно заузимају стране, било да се воде емоцијама и правдом, те стају уз Москву, било да су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград, готово нико не покушава да сагледа буру која нам предстоји из српске позиције и српских интереса. У том смислу, док жучно расправљамо о сукобу патријараха Кирила и Вартоломеја, не треба да заборавимо да су од свих православних народа једино Срби били толико кратковиди да су чак два пута изгубили црквену самосталност 1463. и 1766, те да није ни мало незамисливо да је изгубимо и по трећи пут. Након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Међутим, иако је сукоб Москве и Цариграда првенствено политички, он се ипак води на вјерском терену, тако да није у потпуности лишен богословске димензије. Бројни су текстови који објашњавају по ком канонском основу Фанар полаже право на Украјину, или зашто Москва сматра Украјину својом канонском територијом. Међутим, за разлику од српске праксе која се држи буквалног и дјечијег приступа црквеном животу, евидентно је да оба велика престола пренаглашавају само оне дијелове предања који иду прилог њиховим идејама, а занемарују све оно што је супротно. Велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешењаи објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Зато без обзира на бројне теолошке текстове, свете каноне, зарезе у канонима, и томосе о аутокефалији и теолошким зачкољицама, на које се сад многи позивају, ситуација је реално оваква: С једне стране, Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Иако се формално крију иза историје и старих обичаја, они заправо не могу да превале преко уста да је српски патријарх равночасан с њиховим цариградским патријархом. Паралелно у свом богословском дискурсу Грци пренаглашавају значај првенства части коју наводно има Цариград. Првенство части, како Фанариоти замишљају, нема велике разлике са модерним и умјеренијим тумачењем папског примата. Истовремено, Срби упорно понављају идеју о primus inter pares, која се никад неће чути из грчких уста, наглашавајући идеју да су сви једнаки, уз дошалицу да то само значи да фанарски патријарх први сипа супу за ручком, чиме се обично завршава сва дискусија о примату Цариграда. Истина је да Срби, као народ, не доживљавају васељенског патријарха као првог, ни по ком основу, а идеја да је он нешто надређен Српској патријаршији је апсолутно незамислива. Већина Срба ни не зна ко је личност која је васељенски патријарх, нити могу да га препознају на слици, нити су пак икад чули за Фанар, нити иду у цркву Светог Ђорђа кад посјећују Истанбул. С друге стране, практична Москва није ништа више благонаклона према Србима него Цариград. Истине ради треба нагласити да је праведнија и поштенија. Међутим, не треба да заборавимо да у литургијским диптисима Москва самовољно и једнострано одавно даје првенство Цркви у Грузији над Црквом Српских Земаља. Диптиси су требало да буду тема сад већ пропалог Критског сабора, и сасвим је извјесно да када у будућности поново буде успостављено јединство међу црквама тема диптиха опет бити једна од важнијих. Није нереално замислити, да ће тада Москва посебно наградити не само Румунију и Грузију, него чак и Бугарску вишим рангом него Србе. Осим тога, лакоћа с којом је Москва Београду недавно нудила рјешење за аутокефалију расколничкој јерархији у Македонији на српски рачун, сада постаје нејасна и неконзистентна у свјетлу драме и панике које доживљавају од идеје да они дају аутокефалију Украјини. Што приличи Јупитеру, не приличи да ради во – рекли би у старом Риму, а очито то мисле и у трећем Риму. Уосталом свој однос и поштовање према СПЦ и њеном канонском праву и територијама показали су давно и Москва и Цариград тако што су поставили своје паралелне епископе и у Бечу и у Будимпешти, историјским областима СПЦ, давно прије него што је овај последњи сукоб био и планиран. Истине ради, Срби су, такође, правили неопростиве грешке, попут прихватања нарцисоидног захтјева Фанара да њихов епископ буде предсједавајући на Епископским конференцијама држава на Западу. Зато није било никаквог разлога, а у многим областима гдје смо ми домаћини и бројимо се у стотинама хиљада попут Швајцарске или Аустрије, постали смо малтене гости за два аутобуса Грка. Са том удворничком праксом и пасивним односом се мора прекинути. Ни један канон на свијету не даје никакве привилегије Цариграђанима у Швајцарској или Њемачкој! У оваквим консталацијама снага, опасност са којом се суочава СПЦ је реална и близу. Док наша јерархија данима ћути, и крије информације од вјерника, у чије име наводно пише, у руским и грчким медијима, најављено је да ће Цариград, без одобрења Срба, даровати аутокефалију Цркви у Македонији. Грчки медији имају чак и превод писма патријарха српског упућеног цариградском патријарху, док ми немамо увид ни у оригинал. (Очито је да и код нас неки себе доживљавају као Јупитера, а нас остале као волове.) Међутим, опасност није у македонској аутокефалији самој по себи, него у чињеници да ако се једанпут успостави овакав преседан, реално је очекивати фанариотско једнострано и самостално давање истих или сличних аутокефалијâ, без нужне сагласности Београда, свим већим или мањим политичким групицама у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, па можда чак и Косову и Метохији. Једностране аутокефалије би за нас биле погубне, но оне су дугорочни црквени интерес цариградске патријаршије, али и политички интерес њихових прекоокеанских ментора. Не треба бити посебно мудар, да се замисли какве би проблеме СПЦ могла да има, уколико би спонзорисане групе (ма како малобројне биле), „са благословом васељенског патријарха и бескрајном бригом Велике Христове Цркве за вјечно спасење душа“, пожељеле да уз помоћ и подршку антисрпских државних власти у реченим земљама, преузму имовину и храмове који су стечени прије „српске окупације“ 1918. Срби наивно заборављају да су и Цариград и Москва у цијелу причу умјешали не само двије најмоћније државе на планети, него и двије најстарије дипломатије на свијету, ватиканску и турску, те да нам се врло лако може обистинити Његошев очај да смо опет „једна сламка међу вихорове, сирак тужни без ниђе никога“. Док се дијелимо на оне који су уз Русе и оне који су уз Грке, истовремено морамо да разматрамо све најцрње опције које нама Србима могу да се десе. При томе, док псевдо-богословствујемо не требамо да заборавимо да се Фанар деценијама припремао за овај сукоб, те да су њихови теолози кроз докторате, стручну литературу и публикације, систематски ширили пропаганду и идеје о некаквом наводном примату, или посебним привлегијама цариградског престола, те да су многи Срби теолози, свештеници и епископи подлегли том притиску. Наши црквени преговарачи непрестано морају да имају на уму да је Црква створила каноне, а не канони Цркву. Интерес Цркве је изнад канона, па таман били и с васељенских сабора. Бунцања о некаквом реалном примату Цариграда и канонском праву да одузимају и дају аутокефалије по Балкану, представљају анахронизам и непознавање историје. Не смијемо да насједамо на фанариотску пропаганду и не требамо да заборавимо да Други васељенски сабор (3. канон) потчинио Цариград Риму, стављајући га на друго мјесто иза Рима. У то доба није постојао поредак части престолâ, Рим није био први, него су Александрија, Рим и Антиохија били апсолутно равноправни, те су оци стављајући Цариград у сјенку Рима, заправо тиме штитили тај престо од увећаних претензија Антиохије и Александрије, који су се касније и пројавили у доба Златоуста и потом у вријеме несторијанске кризе. Идеја да је на Другом сабору Цариград стављен на неко друго мјесто од пет могућих, потпуно су историјски неосноване јер се то десило много касније. Наиме, пентархија коју је установио Јустинијан царским законом је дошла 200 година касније и промјенила је до тада важећу равночасност престола правећи по први пут поредак међу црквама. Међутим, и та одлука је трајала колико и Византијско царство. Пентархија без Рима, Цариграда Александрије, Антиохије и Јерусалима, није пентархија, као што ни столица са сломљеном ногом не може више бити столица. Из тог разлога, пентархија је већ на Седмом васељенском сабору стављена ad acta јер је одлучено да су, због нових историјских околоности – арапске окупације Антиохије, Александрије и Јерусалима, најважнији престоли Рима и Цариграда. Првенство части Цариграда не извире из канонског права, него из обичаја и вишевјековне праксе Цркве. Уосталом, пошто неки фанариоти воле да се позивају на каноне, у свим разговорима и сваки пут, треба их подсјетити да по тим истим канонима, све српске земље на Балкану, укључујући и Македонију заједно са Солуном, као и све епархије које има СПЦ на Западу, спадају под јуридикцију римског папе, а да цариградског патријарха ни један сабор ни канон нити de facto нити de iure, није именовао нити новим папом нити замјеником папе. Ипак, имајући горенаведено на уму, цјелокупност и тежину међуцрквених односа, утицаје свјетовних власти, питању аутокефалије цркве у Македонији морамо прићи реално, добро вагајући и међународне и унутрашње прилике, и гледајући наш интерес. Мишљења сам, да проблем под хитно морамо ријешити ми сами са Македонцима, не чекајући ни Москву ни Цариград, практично и једноставно. У том смислу, првенствено је апсолутно неопходно удаљити све оне који овом питању прилазе острашћено и необјективно, или са фундаменталистичких богословских и канонских позиција. Аутокефалију, дефинитивно, треба дати, али под следећим условима: 1) Ако нам је Цариград „мајка црква“, то никако не значи да je СПЦ њена малоумна кћерка. Грци и Македонци морају да прихвате да Македонија није просто предата српској патријаршији на духовну бригу и старање од тадашње Васељенске патријашије 1920, него је српски краљ лично исплатио огромну новчану надокнаду Цариграду у висини три државна буџета. Ако васељенски патријарх жели да направи поништење продаје својих права у Македонији, најнормалније би било да прво врати три просјечна македонска државна буџета, ако не Српској цркви, онда барем породици Карађорђевић. Будући да македонски државни буџет зa 2018. износи преко 4 милијарде евра, за очекивати би било да Фанар исплати минимално 12 милијарди евра. Осим тога, кад већ говоримо о новцу било би очекивано да Скопје исплати и сва преостала дуговања према патријаршијској каси од 1958. Ако смо већ мајке и кћерке, нису нам кесе сестре, кад се већ служимо породичном терминологијом. У међународним односима, сукцесија подразумијева не само права него и обавезе, а једнако постоји и цесија, односно да треће лице плати обавезе које је друго лице направило према првом. У том случају би новац могло да исплати и само Скопје. 2) Аутокефалију требамо дати једино и искључиво под именом Македонска Православна Црква, не само јер сами Македонци то желе, него првенствено јер српски народ тако назива наше јужне сусједе и њихову територију и њихову цркву. Уосталом, аминовање Македонске цркве би представљао коначан доказ, истинске бриге васељенског патријарха Вартоломеја за духовно стање Македонаца и доказ да је надишао етнофилетистичке подјеле, о којима редовно проповједа, те да су му једнако драги и Македонци, као и њихови противници у Атини. За успјешне преговоре било би добро да се испуне барем један од ова два услова, као знак добро воље са њихове стране. Међутим, Вартоломеј је већ најавио да неће признати Македонску цркву под тим именом, толико о искреним намјерама и бризи за тамошњи народ. Осим ова два услова мислим да не требамо ништа више ни тражити. За рјешење проблема морамо да покажемо добру вољу, али и Македонци морају да схвате да иако им се чини да су надомак аутокефалије, и без нас, врло лако се могу наћи на губитничкој страни и пасти у још већи мрак него у којем су сада. Цариграђане је очито понио моменат, те су, чини се, добро прецијенили и сопствене снаге и подршку коју су очекивали међу помјесним црквама. Истом аргументацијом којом сада нападају Русе и Србе, и роваре по Украјини стварајући дуплу јерахију, одавно нападају и Атињане, те покушавају да присвоје тзв. области нових земаља које су ослобођене након 1912. Овде вриједи напоменути да су 1850. Атини дали ненормалну и тзв. крњу аутокефалију, јер Атинска архиепископија нема поглавара цркве, него је то просто скуп епископа који су скупљени у Атини, па због тога им предсједава атински архиепископ. Толико о бризи Цариграда о вјековном поретку и поштовању канона. Међутим, паралелно са нашим директним разговорима са Скопјем, СПЦ не смије прекидати општење ни са једном од цркава јер мора учинити апсолутни напор за очување досадашњег поретка и обичаја понашања међу православним црквама, гасити ватру и стварати мир. Евентуално стварање паралелне јерархије од стране Руса на оним територијама које су до сада држали Грци, би краткорочно економски сломио Грке, који су то и заслужили, али дугорочно би низ раскола и свађа малих и устињених, огорчених вјерских заједница које се међусобом гложе, створио простор за болесне тенденције и аномалије у духовном животу, појаве малих диктатора, а у коначници пољуљао вјеру у истинитост и спасоносност православне вјере код обичног човјека, који је ионако индиферентан према религији. У таквом стању највише бисмо страдали ми. Зато без обзира како се заврши питање македонске аутокефалије, СПЦ мора снажно подржати не само досадашњи поредак и праксу у међуправославним односима, које Цариград покушава да промјени, него прије свега све здраве елементе међу Грцима. Христова је порука – ново вино у нове мјехове – и то је оно што многи и на Фанару и у Кремљу не желе да прихвате. Извор: Теологија.нет View full Странице -
Умировљени Епископ Атанасије (Јевтић): Преображење Господње и наше преображење
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Извор: Радио Светигора -
Умировљени Епископ Атанасије (Јевтић): Преображење Господње и наше преображење
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Поводом празника Преображења Господњег, из архиве нашег Радија, доносимо предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско – херцеговачког Г. Атанасија (Јевтића) на тему „Преображење Господње и наше Преображење“ које је одржао 12. августа 2012. године у Парохијском дому на Жабљаку. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице -
Протопрезвитер Бранко Вујачић: Преображење је важан догађај за наше спасење!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Отац Бранко се у свом пастирском слову дотакао саме суштине празника Преображења Господњег, говорећи о овом самом величанственом догађају, о Христу, о ученицима Његовим – апостолима Христовим, о гори Таворској и дубљем надумном смислу који је Господ проткао кроз Његово Преображење. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове, вјерни народ се присајединио у великом броју. У наставку је обављено освештање и благосиљање плодова – грожђа које је касније подијељено вјерном народу на благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер Бранко Вујачић: Преображење је важан догађај за наше спасење!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, на празник Преображења Господњег, одслужена је Света литургија, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а саслуживао му је протојереј – ставрофор Далибор Милаковић. У славу и у част Божију током Свете литургије, пјевала је и одговарала је мјешовита пјевница при Храму Васкрсења Господњег у Подгорици. Свима сабранима у овоме Светоме храму, пастирском бесједом обратио се протојереј Бранко Вујачић. Звучни запис беседе Отац Бранко се у свом пастирском слову дотакао саме суштине празника Преображења Господњег, говорећи о овом самом величанственом догађају, о Христу, о ученицима Његовим – апостолима Христовим, о гори Таворској и дубљем надумном смислу који је Господ проткао кроз Његово Преображење. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове, вјерни народ се присајединио у великом броју. У наставку је обављено освештање и благосиљање плодова – грожђа које је касније подијељено вјерном народу на благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Генерал Срето Малиновић: ПОГЛЕД У РЕТРОВИЗОР НАШЕ РЕАЛНОСТИ
Милан Ракић је објавио/ла тема у Политика
Игнорисање, перфидије и извртање чињеница образац су реаговања носилаца власти када немају рационалан одговор на стање и догађања. Прво се на КЗН говорник обрачунава са написима на друштвеним мрежама, критичарима и непоћудним медијима. Затим следе представе о достигнућима власти уз успутно етикетирање оних који кваре слику о томе. Потом искрсну драматичне ситуације у којима актер пожар који је подметнуо гаси бензином и излази као победник. Ако изостану хвалоспеви главном јунаку, следи медијска блокада догађаја и резервни план. И тако у круг. Да се подсетимо неких деоница пута у нашу реалност. Након Савамале, атентата и патриотског препуцавања са суседима, приређена нам је представа у којој касно Марко са “Косово је Србија” стиже. Ревносни кондуктер је избацио Марка на станици Топчидер јер је у натпису на возу изоставио – Метохија! Душмани су то искористили да спрече улазак воза на Косово и Марка у епске песме. Уследило је ванредно обраћање премијера којим је упознао машиновођу да му се спрема хапшење, путнике да је пруга минирана, а јавност о мудрој одлуци да воз врати за Београд и спречи крвопролиће. И све то не знајући како је декорисан воз? Председник је сазвао хитну седницу Савета за националну безбедност и свету ставио до знања да ће први, кано Лазар кренут на Косово, ако затреба! Патриотски, нема шта, недостајала је само клетва Томиславова! Влада је реаговала конкретно: Наређено је спонтано окупљање народа на северу К. Митровице ради подршке њеној представи и мудрим одлукама? Овај перформанс резултирао је демонстрацијом суверенитета Приштине на целом простору Космета кроз прво распоређивање специјалне јединице РОСУ на административну линију, што је забрањено неким усменим споразумом. Види врага, ни Беса није што је некад била. Недуго потом, дошли смо до хитног састанка премијера са представницима српских општина. На њихов захтев, како је од њих захтевано да захтевају! Насупрот очекивању да ће због озбиљности ситуације долетети на Пегазу, премијер је у Рашку стигао хеликоптером. У драматичном монологу за јавност разумели смо да је још једном, не жалећи у тој предизборној борби и свој живот, стао уз косметске Србе који су дошли у Рашку. Уз остале није морао јер било је довољно статиста, а јужно од Ибра није баш здраво србовати. То је присутне охрабрило да се у касним ноћним сатима договоре сами са собом и донесу одлуку о рушењу заштитног зида на северу К. Митровице. Дакле, Албанци су спречавали рушење тог зида како би оправдали упад на север и репресију над Србима? План им је осујећен хеликоптерским десантом на Рашку који је премијер извео са министрима одбране и унутрашњих послова јер војска и полиција због припреме за предстојеће протесте нису могли учествовати. Тако је спречен још један сукоб ширих размера, за који нико није знао. Ако сам добро разумео ситуацију? Успеху ове операције допринело је поштовање процедура и спречавање појединаца да одређују место слетања хеликоптера у повратку из Рашке. Тако смо видели премијерово пожртвовање а не жртвовање за тај циљ, шта год то било. Срећом по посаду и путнике! Тек што смо мало одахнули планетом је одјекнула вест која је уздрмала стабилност у региону Борча – Обреновац – Бајчетина – Овча: Председник свих грађана своје фамилије неком одлуком коју нисмо разумели, забио је нож у леђа политичком сину! И то након што је син прихватио кандидатуру на изричит захтев странке, која ништа не захтева без његовог налога. Потрошио је последњих 200 евра уштеђевине на ваздуплоховни спот којим је задивио нацију ментално и физички, а татко нешто извољева! Е, за татка, жута патка! Политички син му је преко свих медија ставио до знања да не пристаје на трговину и уцене које руше владавину права једног човека да одлучује о свему. И никоме неће дати Србију! Може бити само један који највише воли Србију! После победе на изборима уследила је још једна у низу представа којом се на пуштање Харадинаја реаговало тромесечном забраном путовања наших функционера у Француску. Зато су морали на летовање у Грчку, Шпанију, Италију, Турску или на Кубу, Малдиве и Сејшеле, али су спремно поднели ту жртву у одбрани достојанства државе. Потом је избио сукоб у Македонији. Неки Македонци су напали друге Македонце јер су изабрали Албанца за председника Собрања. Наши патриотски медији листом су подржали батинаше ВМРО у мајицама ХОС и оптужили те друге Македонце да нису примили довољно столица по глави посланика. А онда, ванредна КЗН нашег премијера и изабраног председника поводом те кризе. И сукобљени су накратко застали како би чули шта има да поручи регионални фактор стабилности, после чега су наставили тучу додатно разјарени. Све то је селфијем забележио ревносни службеник наше амбасаде да покаже шефу како је на лицу места. Извори блиски Влади пласирали су (дез)информацију о акцији којом је ВБА спречила шверц оружја, ухапсила актере и запленила неколико хиљада пушака, митраљеза и другог оружја на југу Србије. Наравно, никога нису убедили у ту научно – фантастичну акцију, али је њен идејни творац успео извргнути руглу и регионалној спрдњи комплетан безбедносни апарат Србије. Зато што БИА није садејствовала у том историјском подухвату, премијер је казнио целокупан састав Агенције! И не само њих, казнио је све грађане Србије јер у то нису поверовали: Поставио је Бату Гашића за Директора БИА! Баш се жестоко наљутио! А безбедносна провера? Ако премијер каже да је неко добар човек нема ту шта да се проверава. Како је за хеликоптер одмах знао ко није крив! А тужиоцима је требало две године да то установе. Зато су неки заслужено кажњени и најурени у Нотаре, па нека се тамо развлаче са толиком зарадом?! Грађане је накратко утешила вест да је Вулин скочио из авиона. Међутим, одушевљење је трајало само до сазнања да је то учинио падобраном, са задњицом у крилу ветерана падобранца. У каквом ли је он то трипу са тим скакањем? Допада му се поза у крилу падобранца или тај авантуристички дух има неке везе са оним прахом из гепека службеног аутомобила његовог блиског сарадника? А онда је председница Владе постала Ана Брнабић, прва геј министарка у историји Србије, како је премијер јавно тада представи! Чланови владајуће коалиције радовали су се њеном именовању као на комеморацији. Посебно домаћин испод палме на обали Мораве. Како падобранац није на време одбацио сувишни терет стигла је казна: Министар одбране постао је Вулин, прекобројни добровољац пешадијског ВЕС. Његов лик и дело потпуно су бацилли у други план победу “Српске листе” у српским општинама на Космету. Марко је уз трубаче прославио скори улазак те листе у Владу Рамуша Харадинаја, због којег смо санкционисали Француску! Нација је имала прилику да одгледа коктел инаугурацију председника којој су, поред родбине, пријатеља, страначких активиста и симпатизера, присуствовали регионални државници. Похвалама домаћину нарочито се истицао комшија Бакир. Та искреност многима је спонтано изазвала сузе. Ознојене госте забављао је оперским репертоаром Лућано Дачић, показавши да и ми дворске забављаче за трку у ЕУровизију имамо! Након тог хепенинга уследила је посета нашег поглавице Америци. Пошто је паметно подржао скво Хилари за усељење у Бели вигвам, Велики бели отац је игнорисао дијалог о стању у нашем резервату. На крају посете испратили су га до дилижансе како би се уверили да им неће газити травњак дајући изјаве за своје племе које сном мртвијем спава. Убрзо после те посете лансиран је термин – унутарашњи дијалог, као нови политички облик распознавања реалности на нашем терену. То је некима послужило да скрушен изглед нашег председника током посете повежу са захтевима које треба испунити у скоријем периоду. А онда узбуна! Наше дипломатско особље хитно је повучено из Македоније која се, према поузданим изворима блиским Информеру, спремала да изврши агресију на нас! Међутим, када су сазнали да за нашу безбедност брине човек који је издржао годину и по без функције и да имамо нинџе у војсци, одустали су од те намере. Како дошла, тако брзо је ова тема нестала са дневног распореда наше психо-терапије! И док смо одгонетали шта значи то сагледавање реалности, ударио нас је гром из ведра неба! Српска листа нашег државног руководства подржала је Владу Рамуша Харадинаја! Згажене су жртве, ране породица погинулих и достојанство народа! Сила бога не моли, али зар нису могли другачије окајавати своје грехе из младости, него пактирањем са крвником? Посебно је интересантно било одсуство реакције тзв. патриотских партија и покрета. Мук! Неки су морали у Задругу, некима су проблем медији, шта би са заветима, образом и другима? Коме тада није било јасно да су они само подизвођачи радова власти, а њихово патриотско политичко деловање фарса, никада прогледати неће! Занимљиво је да се нису оглашавале ни навијачке групе које жестоко исказују протесте када је реч о Космету или другим питањима од националног значаја. Збуњени смо, не знамо више шта је издаја и ко су издајници? Изгледа да и ова врста патриотског деловања има цену! Власт се својски трудила да блокадом медија и игроказима скрене пажњу са овог мучног догађаја. Парада поноса није изазвала посебну пажњу изузев што смо на њој видели неке који глуме подршку или се декларишу као геј, а знамо да је то питање њиховог карактера, а не сексуалног опредељења. Јавност се неко време забављала образложењима Вулина о пореклу новца којим је купио луксузни стан. Овај пример понашања и морала људи на високој државној функцији најбоље одсликава нашу стварност. Он се, у кајању због тога што је рекао “истину,” досетио да политичком злоупотребом ратних команданата скрене пажњу са својих гафова и афера! Уместо да га претресу до голе коже и смене, они нас третирају идиотима! А онда је у процесу моронизације друштва колатерална штета поново испао Бата Бонд 037. Није дозволио неким новинарима да “клече” на обележавању годишњице БИА што је, медијским слободама посвећеног председника, навело да се солидарише са новинарима и откаже своје присуство свечаности! Операцијом расклапања, фарбања, транспорта, черупања и склапања, која је непотребно коштала пар милиона евра, јавности су приказани лепо упаковани авиони МиГ-29 за које не знамо каква још изненађења крију. Наравно, уследила је ода нашој моћи, уз захвалност браћи Русима. Само, нико није захвалио грађанима Србије који су приложили огромну донацију заслужнима за овај поклон-посао деценије?! Та моћ је осоколила Марка да уз Српску листу надреалиста након бруталног етикетирања Оливера Ивановића и застрашивања свих који мисле другачије, у садејству са снагама Харадинаја однесе победу над непоћудним Србима и тако најзад уђе у епске песме. И ушао је, али као трагикомичан лик серијала Црни Груја и Камен реалности. Та победа је крунисана подршком Закону о правима ветерана ОВК чиме смо им практично признали статус бораца за ослобођење Косова. Остало је само још да Таћи и Харадинај дођу у посету Београду возом црвене боје украшеним црним двоглавим орловим и натписима “Косово је било Србија” да се употпуни доживљај. Ацо Србине! Тешка атмосфера и незнани интереси довели су касније до мучког стрељања Оливера Ивановића, јединог гласа разума на политичкој сцени Космета! Цинично и бедно је изгледало Брнабићкино и Марково клечање на његовом гробу током сахране! А шта тек рећи за аплаузе председнику пред полагање венца на месту погибије у К. Митровици? Када је дошао Ји, неки теквондо Американац и грубо измакнуо једну столицу нашем вожду који је, изгледа, омануо у сопственом чадору као његов идол Мурат, одузела му се моћ говора неколико дана. То је узнемирило оријенталног певача Ћошак агу Дачићоглуа, па је отказао наступ у мјузиклу Амер и Мерима. Емитовање поверљиве епизоде Скривена камера и ометање акције “Имаш тетку-купи стан” наљутило је теткиног интернационалца, па је свима ставио до знања да ће нас увести у обрачун са терористичким формацијама које харају на вековним српским огњиштима Сирије и Блиског истока, не жалећи у тој борби и наше животе! Влада континуитета, упркос изазовима пред којима се налазила, постигла је запажен успех: Грађани су сазнали да и она постоји! Једино је мало чудно понашање премијерке. Фикус или не, на сваку критику реагује као да јој је оно геј карактерна особина, а не интима? Деловала је уравнотежено, шта јој би? Додуше и други тзв. нестраначки кадрови су тако деловали, па су се врло брзо трансформисали. Власт даје и крила! Тако су Ђурић и Селаковић упркос забрани атерирали у К. Митровици. Ту су неке девојке из РОСУ у занимљивој акцији ухапсиле Марка и у транспортеру спровеле у Приштину, али се он јуначки држао. Након ослобађања Марко се, као жртва репресије и вршилац дужности косовског јунака, појавио мумифициран на КЗН после које су му ране нагло зацелиле. Николица је пао у депресију јер су током акције игнорисали његову улогу Косовке девојке. Након краћег локалног препуцавања предахнули смо чекајући Мундијал. Игра и испадање нашег тима, као и резултати комшија су омогућили поновно распаљивање ниских страсти уз познату иконографију и вокабулар. Сазнали смо и ко од наших функционера здушно навија за Русе, што је збунило оне који сматрају да су они за Енглезе или кога већ са западне стране. А онда спознајни шок! Председник нам је сасуо у лице да на Космету немамо ништа и ако добијемо метар то је успех. Није јасно шта су наши тражили, шта нам је нуђено и о чему су вођени преговори све ове године, ако немамо ништа? Да ли нас припрема на нешто што ћемо добити у центиметрима или очекује признање за лавовску борбу у којој је извукао више него што је очекивано? Судећи по изјавама кнез Лазар и Тадић су криви, а он ће бити заслужан за губитак Косова! Она граница са Карлобага све је ближа Рашкој! Наравно, одмах следе изјаве малог Марка да није готово и нема предаје, на које нико више не обраћа пажњу. А ту је и Вулин који оштро одбруси на све оно што га нико не пита. Зато му ускраћују улазак којекуде, па већу слободу кретања и добродошлицу у окружењу и ЕУ уживају мигранти него он. Сво то увесељавање широких народних маса је припрема за обећани завршетак изградње магистралног пута Приштина – Њујорк виа Брисел на деоници кроз Србију. Радове ће затворити председник Републике, а освештати Народна Скупштина уз саслужење Владе и Уставног суда! Због раније преузетих обавеза не очекује се присуство Устава и Суверенитета. Могли би у недоглед овако набрајати јер нам догађања испуњавају живот као у турским серијама. Толико да би се могао направити сценарио за неколико комедија и трилера базиран на непрекидној психолошко-пропагандној репресији над разумом неколико милиона статиста. И док тако статирамо у властитом животу стварност нам креирају људи који се ничега не либе, опијени моћу и властитом величином. Згажени су етика и пристојност комуникације. Да нема Слагалице и метео-прогнозе на ТВ не бисмо чули, ни видели ништа осим лика и дела председника. Кроз историју смо губили, побеђивали, падали и устајали јер имали смо душу, идеале и снагу да трајемо. Сада једемо сами себе, а биће нам годинама сатиру саможиви калкуланти спремни на све да се одрже на врху. Сви који муљају, обмањују и љигаве, нашли су се у структурама власти. Воде нас из једног пораза и понижења у друго. Напред не идемо, назад се нема куд. Нигде приспели нисмо! Каквој будућности да се надамо када све што мисли својом главом одлази из ове земље или бива подвргнуто примитивној харанги и линчу? На ред су дошли и црквени великодостојници са Космета. Стање хибернације заменила је апатија, а на реду је лоботомија без анестезије. Ово одавно није питање политике, већ менталног здравља друштва! Истина је овде незаштићени сведок на издисају, али неће скоро бити сахране, јер се очекује њено умирање и у наредном периоду?! Генерал авијације у пензији Срето Малиновић -
Митрополит Амфилохије у Барама Радовића: Наше вријеме је антихристовско вријеме!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Светом архијерејском Литургијом, славском литијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави, данас је у Барама Радовића у Доњој Морачи прослављена храмовска слава Цркве Светог Пантелејмона и Светог Климента Охридског. Богослужио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, уз молитвено учешће многобројног вјерног народа. У току Литургије, Свету тајну крштења примила је слуђшкиња Божја Ирина. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да Христос Господ једини обнавља људску душу и људску историју. „Све остало, оно се и рађа и обнавља, и труне и распада се и умире. Једино Христос, и оно што је у Христа обучено, оно остаје вјечно и непролазно. Оно прима у себе Оца и Сина и Духа Светога“, казао је он. Нагласио је да је наше вријеме – антихристовско вријеме. „Знали смо да је антихристовско вријеме било оно послије крвавих револуција, крвавих братоубилаштава започетих у Совјетском Савезу. Започето је убиством царске породице, цара Николаја и царице Александре и њихове свете Божје дјеце. Тада је почело богоубиство и братоубиство. Милиони људи, кажу чак до седамдесет милиона људских живота је коштала совјетска револуција – све у име човјека. А у ствари – против Бога, а онда и против човјека. Кроз оцеубиство, убиство Небескога Оца, онда се родило и братоубиство, оцеубиство земаљско“, казао је Владика. Нагласио је да је најгоре то што се и данас покушава да се на том оцеубиству и братоубиству сагради историја људи и народа. „То се покушава и овдје код нас. Европа, која је некада била хришћанска Европа, Христова Европа, она је све мање Христова и хришћанска, све више је богоборачка. Зато је и братоубилачка. То свједоче и бомбе које су и нас бомбардовале“, објаснио је он. Рекао је да је Црква Божија и данас на распећу. „А онај ко је са Христом на распећу и са њим се сараспиње, он и васкрсава са њим. Зато је Црква Божија, гоњена и прогоњена од прадревних времена, распињана, увијек васкрсавала и данас васкрсава. Свједок тога васкрсења јесте и овај храм и ово наше сабрање овдје. Свједок тога васкрсења је и ово крштење наше Ирине и све друге дјеце која се крштавају, прилазе Христу Богу и облаче се у њега“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је свједок тога васкрсења и обнова Цркве широм Русије. „Ево, у онај дан кад је било убиство царске породице, а то је 17. јули, 250 000 православних је било у Јекатеринбургу у оном Храму на крви, како се данас назива. А тај храм је подигнут ондје гдје је била кућа у којој је заклана царска породица. 250 000 на челу са најугледнијим људима Русије, на челу са Патријархом руским Кирилом. Двадесет километара су вршили Литију 17. јула, од Јекатеринбурга до Гањине јаме, гдје су безбожници самљели њихове земне остатке и спалили их да не би ни трага остало. Али, не може оно што је Божје, што је Богом закрштено, што је светињом испуњено, не може нестати и бити уништено“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је посебно истакао да се Црква Божија данас раширила широм васељене. „Нема кутка на земљином шару гдје се данас не служи ова Света Литургија. Зато ја понекад кажем да ми је мала ова авнојевска филџан Црна Гора. Зато сам проширио мисију Цркве на Латинску Америку. Ево га, ту је наш чтец Ричард, он је из Парагваја. Ако Бог да, тамо ће он највјероватније основати један манастир, који ће посветити Светом Петру Цетињском“, казао је Митрополит Амфилохије и најавио устоличење Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), које ће бити 2. септембра. „Идем тамо да га устоличим и да преузме ту мисију крштавања, јер су већ и тамо, нажалост, раскрштени људи. Сад многи примају православље преко наше епархије и других епархија Православне цркве – и цариградске и антиохијске и московске“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је свим потомцима Богића Морачанина честитао славу и благословио музеј потомака Богића Морачанина – задужбину покојног Ђурађа Михаиловог Радовића. На крају данашњег сабрања у Барама Радовића приређена је за све сабране богата славска трпеза хришћанске љубави са културно-умјетничким програмом у којем су учестовали пјесници, гуслари и етно појци. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Митрополит Амфилохије у Барама Радовића: Наше вријеме је антихристовско вријеме!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У току Литургије, Свету тајну крштења примила је слуђшкиња Божја Ирина. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да Христос Господ једини обнавља људску душу и људску историју. „Све остало, оно се и рађа и обнавља, и труне и распада се и умире. Једино Христос, и оно што је у Христа обучено, оно остаје вјечно и непролазно. Оно прима у себе Оца и Сина и Духа Светога“, казао је он. Нагласио је да је наше вријеме – антихристовско вријеме. „Знали смо да је антихристовско вријеме било оно послије крвавих револуција, крвавих братоубилаштава започетих у Совјетском Савезу. Започето је убиством царске породице, цара Николаја и царице Александре и њихове свете Божје дјеце. Тада је почело богоубиство и братоубиство. Милиони људи, кажу чак до седамдесет милиона људских живота је коштала совјетска револуција – све у име човјека. А у ствари – против Бога, а онда и против човјека. Кроз оцеубиство, убиство Небескога Оца, онда се родило и братоубиство, оцеубиство земаљско“, казао је Владика. Нагласио је да је најгоре то што се и данас покушава да се на том оцеубиству и братоубиству сагради историја људи и народа. „То се покушава и овдје код нас. Европа, која је некада била хришћанска Европа, Христова Европа, она је све мање Христова и хришћанска, све више је богоборачка. Зато је и братоубилачка. То свједоче и бомбе које су и нас бомбардовале“, објаснио је он. Рекао је да је Црква Божија и данас на распећу. „А онај ко је са Христом на распећу и са њим се сараспиње, он и васкрсава са њим. Зато је Црква Божија, гоњена и прогоњена од прадревних времена, распињана, увијек васкрсавала и данас васкрсава. Свједок тога васкрсења јесте и овај храм и ово наше сабрање овдје. Свједок тога васкрсења је и ово крштење наше Ирине и све друге дјеце која се крштавају, прилазе Христу Богу и облаче се у њега“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је свједок тога васкрсења и обнова Цркве широм Русије. „Ево, у онај дан кад је било убиство царске породице, а то је 17. јули, 250 000 православних је било у Јекатеринбургу у оном Храму на крви, како се данас назива. А тај храм је подигнут ондје гдје је била кућа у којој је заклана царска породица. 250 000 на челу са најугледнијим људима Русије, на челу са Патријархом руским Кирилом. Двадесет километара су вршили Литију 17. јула, од Јекатеринбурга до Гањине јаме, гдје су безбожници самљели њихове земне остатке и спалили их да не би ни трага остало. Али, не може оно што је Божје, што је Богом закрштено, што је светињом испуњено, не може нестати и бити уништено“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је посебно истакао да се Црква Божија данас раширила широм васељене. „Нема кутка на земљином шару гдје се данас не служи ова Света Литургија. Зато ја понекад кажем да ми је мала ова авнојевска филџан Црна Гора. Зато сам проширио мисију Цркве на Латинску Америку. Ево га, ту је наш чтец Ричард, он је из Парагваја. Ако Бог да, тамо ће он највјероватније основати један манастир, који ће посветити Светом Петру Цетињском“, казао је Митрополит Амфилохије и најавио устоличење Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), које ће бити 2. септембра. „Идем тамо да га устоличим и да преузме ту мисију крштавања, јер су већ и тамо, нажалост, раскрштени људи. Сад многи примају православље преко наше епархије и других епархија Православне цркве – и цариградске и антиохијске и московске“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је свим потомцима Богића Морачанина честитао славу и благословио музеј потомака Богића Морачанина – задужбину покојног Ђурађа Михаиловог Радовића. На крају данашњег сабрања у Барама Радовића приређена је за све сабране богата славска трпеза хришћанске љубави са културно-умјетничким програмом у којем су учестовали пјесници, гуслари и етно појци. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
(АУДИО) Збор зборила господа хришћанска – о. др Оливер Суботић: „Духовни лик Николе Тесле и наше време“
Поуке.орг инфо је објавио/ла a Странице у Култура
Your browser does not support the HTML5 audio tag. -
(АУДИО) Збор зборила господа хришћанска – о. др Оливер Суботић: „Духовни лик Николе Тесле и наше време“
Поуке.орг инфо је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Поводом обележавања дана на који је пре 162. године рођен један од најзначајнијих светских научника Никола Тесла, доносимо предавање које је на тему „Духовни лик Николе Тесле и наше време“ одржао презвитер др Оливер Суботић, парох Храма Вазнесења Господњег у београдском насељу Жарково. Предавање је, са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, одржано 13. септембра 2017. године, у оквиру другог Фестивала хришћанске културе у Зајечару, у сали Музичке школе. Сабрање је отворио Преосвећени Владика Иларион, а звучни запис предавња преузели смо са интернет видео-канала „Ју-тјуб“, благодарећи Епархији тимочкој. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/10.07.18 ZBOR Dr Oliver Subotic - Duhovni lik Nikole Tesle i nase vreme.mp3 View full Странице -
Архимандрит Методије, игуман Хиландара: Да нам помогне Свети Јован Крститељ, да се покајемо, да победимо наше грехе! (АУДИО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
