Претражи Живе Речи Утехе

Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020. Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала. У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца. Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14). Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија. Протопрезвитер Владан Симић Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 08. 01. 2020. године, када наша Црква прославља Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу. Преосвећеном су салуживали: архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Србољуб Стојковић, протојереј Љубиша Јанковић, протојереј Милан Филиповић, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. У својој беседи Владика је поучио верни народ да је овај дан посвећен Пресветој Богородици јер је она повезала небо и земљу, она је лествица низ коју је сишао Господ Бог у овај свет. Кад је дошло време да се Богородица породи све гостионице биле су пуне, и ниједна кућа није била спремна да их дочека. И Господ наш при самом рођењу није имао где главу да склони. По Божијем промислу, једино место на овој земљи које је достојно примило Богомладенца јесте пећина где су пастири затварали стада. Повијен је у јасле да се покаже да наш цар Спаситељ света долази смирено да изврши сав домострој нашега спасења. Временом Јосифу се јавља анђео у сну и каже му да се склоне у Мисир јер ће Ирод тражити Богомладенца да га убије, где видимо и сами да је овај свет био непријатељски расположен према Богу Спаситељу. Они одлазе за Египат и били су тамо све док Ирод није умро. Опет се по гласу анђела враћају, и настањују се у граду Назарету да се испуни Писмо да ће се Назарећанином назвати. Такав натпис на крсту написан је био, али посрамно јер су се Јудеји подсмевали и говорили: Ето га ваш цар јудејски. Како није могао сад да призове дванаест легиона анђела да га спасу? Ако је Бог нека сиђе са крста! И испитујући, као и ми данас, ако је Бог како је страдао? Страдао је као човек јер је примио човечанску природу. Заиста је страдао на крсту, није било привиђење, и пролио је своју Пресвету крв. И натпис је био „Исус Назарећанин цар јудејски“. Он јесте био цар јудејски, али је он цар царева и господар господара. Његово царство није од овога века, нити нас призива у царство овога века. Он нас припрема за Царство небеско. Зато је дошао у нашу таму, зато је пригрлио људску палу природу и понео је на својим плећима, и зато је тог истог човека толико почаствовао после свога Васкрсења да га је узео и поставио са десне стране Бога Оца приликом свога Вазнесења на небо. То је пут свакога човека на свету, пут који се дели на оне који су Христови следбеници и они који су гонитељи Његови. Од тада до данас ми смо хришћани прогањани у свету, иако привидно нема прогонстава овога момента можда, али ми се боримо са духовима таме у поднебесју. Никада хришћанин нема миран период, он се увек бори са собом, са својим страстима, са својим гресима, са својим грешним и сујетним жељама у овоме свету. Јер нама је остављено да примимо закон Божији, закон који се у Цркви даје кроз Свете Тајне, а то је да примимо све врлине Христове, да чинимо све што је Христос чинио за нас, да постимо, да се молимо и да се клонимо од зла. Није довољно само да се клонимо од зла, већ да чинимо добро свима, да светлимо овоме свету. Заиста, овај свет који сав у злу лежи не може да прими Христову истину и не може да прими нас. Зато такве невоље имају наша браћа у Црној Гори, који су обесправљени, понижени, гоњени баш због вере Христове. А Господ Христос је рекао: Најпре су омрзнули мене, па ће онда вас моје ученике. Зато што његова истина, његова љубав, његова жеља и воља да се сви спасу не могу да стану у свако срце. Није свако срце припремљено да прими Господа. Оно се припрема постом, молитвом, исповешћу, читањем светих књига, дела светих отаца, житија светих, који су примери за нас како треба да живимо. Господ је још рекао: У свету ћете имати невоље, али не бојте се, јер ја победих свет. Дакле, порука Христова данас и увек јесте: Не плашите се, ја победих свет, у свету ћете имати привремене невоље, и не бојте се оних који убијају тело, бојте се онога који може душу да погуби и да вас пошаље тамо где није ваше одређење. Наше одређење је да живимо вечно у Царству небеском са Оцем, Сином и Духом Светим и са свима Светима. И то је нама поука да треба да се трудимо, да не маримо за тешкоће овога света. Онај који прими Спаситеља света у душу своју, у срце своје, за њега рај почиње овога момента још на земљи. Зато што има мир и радост у Духу Светоме, он живи у љубави Божијој, а та љубав треба да светли свима који су око нас да виде наша добра дела, да виде да нећемо овакав свет, да виде да хоћемо свет истине, правде, Божији свет. Извор: Епархија жичка

У све храмове Митрополије црногорско-приморске јутрос су се слиле ријеке вјерног народа на литургијску прославу Рождества Христа Богомладенца. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством централну Божићну Литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Одговарали су чланови Храмовног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом диригента Људмиле Радовић. Прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са свим архијерејима СПЦ у отаџбини и расијању. Након причешћа хиљада вјерника уз Божићни програм Дјечјег црквеног хора „Свети Козма Етолски“, вјернима се обратио Митрополит Амфилохије традиционалним Божићним поздравом: Мир Божји! Христос се роди! „Нек је благословен рођендан Господа и Спаса нашега Исуса Христа кроз чији рођендан и наше рођење добија вјечни и непролазни смисао. Христос Господ, најљепши рођени на земљи, освећује свако рођење“, казао је Митрополит црногорско-приморски. А Пресвета Дјева, додао је он, она освећује сваку мајку својим рођењем. „И сваком дјетету рођеном на земљи дарује вјечни и непролазни, бесмртни живот. То је смисао овога дивнога догађаја“, рекао је он. Владика је рекао да га радује што је наш народ све ближи познању те свете истине, посебно у Црној Гори. „То се показало и ових дана у припреми постом и молитвом, и молитвеним подвигом припреме за овај велики и свети празник кроз оне ходове кроз овај град и широм Црне Горе који су се одразили на све људе и на све народе у Европи“, рекао је Владика. Посебно је поздравио свештенике из Албаске православне цркве Николу и Александра Петанија који су донијели благослов Архиепископа албанског Анастасија. Митрополит је додао да су нам истовремено донијели и жалост, јер су улазећи у Црну Гору били заустављени на нашем граничном прелазу када су рекли да иду на Литургију у Подгорицу. „Срамота је то оних који су то наредили. Није крив тај који је био на граници, већ они који су му наредили да се тако безумно и нечовјечно понаша према свештеницима наше Православне цркве“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да се тај безбожни, братомрзачки и братоубилачки дух нажалост поново повампирује на нашим просторима. „Али, слава Богу, слабашан је он, а све је више Божјега Духа, Духа Христовога, Духа који призива мир и љубав, и заједницу међу људима која укида све подјеле међу људима и народима земаљским“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора

Његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије казао је данас након одслуженог молебана на мосту Блажа Јовановића, на прилазу Скупштине Црне Горе пред полицијским кордоном, да је у Скупштину дошао наказни текст Предлога закона о слободи вјероисповјести који није у складу ни са Уставом нити са међународним стандардима који регулишу вјерска права. „Ми смо се сабрали овдје да изразимо своје неслагање са тим Предлогом закона о слободи вјероисповјести и уопште са таквим поступком до краја. Говори се да је само једна вјерска заједница против тог закона. Подсјећамо да је то Црква која је најдубље утемељена у Црној Гори у цијелој њеној историји и да је то вјера којој припада око 75% становништва Црне Горе. Према томе, кад се каже да је то само једна од многих, заобилази се заправо истина да је тај закон против православља.“ Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је окупљенима на мосту Блажа Јовановића казао да се овим законом припрема удар на православље у Црној Гори, њену дуготрајну традицију која је освећивала наше претке и толико тога створила у Црној Гори, а истовремено се синхронизовано по истом моделу припрема на Косову и Метохији закон помоћу којег би, као у Црној Гори, отели, опљачкали све српске светиње и на КиМ. „Наше је да устанемо против неправде, али не оружјем, нити било каквом силом, него само силом истине и правде, са позивом на братску љубав, разумјевање и слогу. Овај наш данашњи окуп овдје је позив и опомена, али прије свега водимо рачуна, да буде достојанствен, као и сви наши досадашњи скупови. Не дај Боже било какав инцидент, ово није страначки скуп, нити било која странка може да организује свештенство. Ово је народни скуп и ми као свештеници заједно са својим народом“, поручио је владика Јоникије. Нагласио је да се је свештенство данас могло овдје сабрати много већи број људи, али да им то није био циљ: „Добро зна цио православни свијет у Црној Гори, и ван ње, да се овдје врши неправда и ми смо добили подршку са многих високих адреса, од васељенског до руског патријарха, Свете столице, и са том подршком је указано да је наша борба праведна. Надамо се, ако буде разума, да ће то схватити и народни представници да се закон у овом облику не доноси. Ми јесмо за закон, али не за овакав закон који је заправо закон о отимању црквене имовине“, поручио је Његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије сабранима на мосту Блажа Јовановића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, каже Шијаковић. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Звучни запис разговора Професор београдског Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић рекао је да су последњи догађаји у вези са доношењем Закона о слободи вјероисповијесте објашњење због чега годинама, већ деценијама нема закона о вјерској слободи у Црној Гори. У разговору за Радио-Светигору Шијаковић је рекао да је у процедури закон чији би прави назив требао да буде Закон против Српске православне цркве. „То је један негативан, рестриктиван и дискриминаторски правни акт, који нам, будући да је очигледно такав, даје објашњење због чега до сада законских решења није било. Неко је чекао моменат да овакав закон, боље рећи антизакон донесе. Истовремено је то начин да власт у Црној Гори честита Српској православној цркви, а прије свега Митрополији и Епархији будимљанско-никшићкој осамсто година постојања на том простору. То је њихов начин да упуте честитке за овај велики јубилеј“, каже он. Кад је, каже Шијаковић, у питању законодавство које регулише положај Цркве и уопште вјерску слободу, те ствари су у нормалном свијету већ одавно прилично униформисане. „Постоје стандарди којих су земље дужне да се придржавају, наравно, уз поштовање своје традиције. Овдје немамо ни говора о поштовању тих стандарда, а још мање о поштовању сопствене традиције. Један нормалан закон о слободи Цркве и о вјерској слободи требало би да садржи четири фундаментална начела, која су врло једноставна. Прво је начело вјерске слободе, слободе вјероисповиједања – да нико не утиче на индивидуално, колективно и корпоративно право на слободу вјере. Друго фундаментално право је неутралност државе. Држава по овим питањима треба да је неутрална. И управо то значи да је модерна, демократска држава – секуларна држава. То значи да она не улази у простор сакралног него се та држава креће у простору секуларног, а простор сакралног препушта црвама и вјерским заједницама. Ми видимо да Црна Гора није неутрална држава по овом питању“, објашњава Шијаковић. Шијаковић подсјећа да је треће фундаментално начело једнаки правни третман или паритет када су у питању све цркве и вјерске заједнице. „Видимо такође, да овдје није такав случај, јер неке цркве и вјерске заједнице имају специјалне уговоре са Владом Црне Горе. Митрополија је више пута нудила да и сама потпише уговор, исти онакав какав је Црна Гора већ потписала са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом, али је наилазила на административно ћутање, на администратину опструкцију“, објашњава професор Шијаковић. Четврто начело је, каже он, право на самоодређење. „Црква или вјерска заједница има право да сама одређује свој идентитет, да сама себе организује и да сама управља својим организмом и вјерским пословима. Овдје видимо да то апсолутно није случај. Дакле, у савком случају се ради о кршењу фундаменталних норми, фундаменталних људских права, јер вјерска права су срж људских права“, наглашава Шијаковић. Додаје да када ми као вјерници тражимо поштовање наших вјерских права, онда треба да знамо да смо ми уједно и грађани и да као грађани тражимо и од државе очекујемо да јемчи наша грађанска права. „А вјерско право је срж свих наших права и наше слободе. Видимо да постоји чврста намјера да се то наше грађанско право и вјерско право и слобода погазе“, тврди професор Шијаковић. Шијаковић напомиње да је у крви овдашњих властодржаца такозвано револуционарно право, односно неправо. „Једино у Црној Гори већ од Другог свјетског рата власт нити се мијењала нити је мијењала своју природу, нити своје амбиције. У демократском друштву бисмо очекивали да, након периода комунизма, власт врати имовину онима којима је ту имовину отимала, прије свега Цркви. Јер, Црква има специфичан статус у закону у свим земљама, јер се црквена имовина рачуна као нека врста јавног добра које Црква посједује, којим управља и које није нека приватна својина нити својина која се отуђује итд… Тим прије се увијек даје предност у реституцији црквеној имовини. У Црној Гори не само да то није учињено него имате један апсурдан закон који је донешен о реституцији из ког је искључена Црква. Дакле, доносите закон да вратите имовину која је отета, а експлицитно кажете да то не важи за Цркву. Умјесто да се донесе закон о реституцији црквене имовине, не само Православној цркви него и Римокатоличкој и Исламској заједници као традиционалним на простору Црне Горе, ево видимо намјера је да се доноси нови закон којим се најављује, једноставно речено – отимање оне имовине која није отета. И не само то, него отимање оне имовине коју је Црква успјела да у међувремену увећа, умножи, обнови. Ово је апсурд и ово не постоји ни у једном законодавном систему. Чак и револуционарно право је било блаже и искреније, да тако кажем, и прихватљивије него што је ово како се најављује“, упозорава Шијаковић. Чим неко каже да је држава пројекат, наглашава Шијаковић, то значи да њени пројектанти државу схватају као сопствену имовину. „Они заправо пројектују неки свој простор којим желе да апсолутно владају. И онда долази до оваквих девијација. Сигурно да у свему овоме што се дешава око ово овог закона има идеолошких елемената, има и једне несигурности уопште у томе шта значи управљати једном земљом и непознавања шта је то држава. Јер, ми смо имали прекиде у неком историјском континуитету, па се то изгубило из свијести људи шта то уопште значи држава и која је улога државе. Врло једноставно речено, држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, примјећује он. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Коментаришући ћутање других традиционалних цркава и вјерских заједница у процесу доношења Закона о слободи вјероисповијести, Шијаковић напомиње да су друге Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори заштићене или се осјећају заштићенима уговорима које су склопиле са Владом Црне Горе. „Неки од тих уговора имају већи а неке мањи степен заштите. Вјероватно да постоје увјеравања да се закон неће примјењивати и односити на њих, па онда се не осјећају тангиранима у довољној мјери да би се супротставиле једном оваком закону“, каже он. У вези с тим Шијаковић посебно подвлачи да наша Црква наступа начелно и универзалистички. „И то је оно чиме ми можемо да се поносимо и чиме ми свједочимо своју вјеру. Наиме, ми све што тражимо за себе – тражимо и за друге. И сваку ситницу и детаљ и крупницу коју заговарамо да имамо на њу право, ми тражимо и за друге. И ја мислим да је то једна позиција, не само морално узвишена и не само у складу са нашом вјером, него једна позиција која говори о нашој толеранцији, о нашем уважавању других, о нашем поштовању других вјера и наших сународника, наше браће… Јер, сви смо ми ту повезани, безброј је веза међу нама, тако да, без обзира како год да се понашају други, ми треба да истрајавамо на овом универзализму, на једном општехуманом ставу да ништа не тражимо за себе што не тражимо и за све друге“, наглашава Шијаковић. Шијаковић такође наглашава да Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка и друге епархије наше Цркве у Црној Гори већ годинама, па и деценијама нуде разне правне акте, предлоге закона, уговора држави. „Наша Црква је организовала неколика врхунска међународна скупа на тему вјерских права и слобода. Ти скупови су публиковани и то је ванредно драгоцјена грађа и у теоријском и у практичном смислу кад је ова област у питању. А кад се, с друге стране, окренемо на то шта је чинила Влада Црне Горе за све то вријеме, не можемо показати ни један-једини акт, ни један потез. Није пружен ни мали прст, а камо ли рука да се у заједничком дијалогу, сарадњи и комуникацији дође до једног цивилизованог и нормалног демократског правног акта. Црква ни на који начин, а и ни једна вјерска заједница, није учествовала ни у једној фази израде овог закона“, истиче Шијаковић. Закључује да је тај процес обављен уз игноранцију Цркве и уз један одиозан став према њој. С тим у вези истиче да земље ЕУ, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камо ли о питању вјерског законодавства. „Овдје чак ни о томе није било никакве сарадње, а камо ли о неким другим важним питањима од јавног интереса. Ово је антуиевропско понашање, антидемократско, антицивилизацијско… То су чињенице. Видјећемо куд ће све то да нас одведе“, упозорава Шијаковић Шијаковић је на крају разговора за Радио-Светигору рекао да је дужност свих нас да 21. децембра будемо на великом црквено-народном сабору око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу. „Позива нас наша Црква, позива нас Свети Василије Острошки, слава му и милост, позива нас наша историја, наши преци, позива нас наша савјест, позива нас наше право да будемо слободни људи, слободни грађани… А слободе без вјерске слободе нема. А овај законски акти има једну изричиту намјеру – да погази вјерску слободу и да угрози нормалан живот Цркве. Слобода је један идеал, и томе нас, уосталом, учи и наш Господ: да будемо слободни и да као слободни људи станемо испред Њега. Према томе, дужност је свих нас да се том позиву одазовемо и да на тај начин одговоримо и позиву наше савјести, наше грађанске савјести и наше вјерске савјести“, закључио је Шијаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 26. недјељу по Духовима, на празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, 15. децембра 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Прије свете службе, Преосвећени Епископ је у чин ипођакона рукопроизвео Огњена Фемића, дипломираног теолога, из Равне Ријеке у Бијелом Пољу. Након читања светог Јеванђеља, ријечима литургијске поуке сабрани вјерни народ, поучио је протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови. О данашњем великом празнику, којим наша Света Црква молитвено прославља велике српске Божје угоднике Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, архипастирском бесједом обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Казао је да је Светог цара Уроша наш народ називао Урошем Нејаким, што се погрешно схвата због асоцијације како је он био нејаки владар. Његов отац, цар Душан је био силни, а он, цар Урош нејаки. „Како год то било историјски, он се пред Богом узвисио својим смирењем. Када се распадало велико, славно и силно царство Немањића, он је био тај који је, још увијек, држао престо српских краљева и царева, али га није могао сачувати, јер су биле такве историјске прилике, већ су Турци надирали. Грци нас оптужују да смо им хтјели узети царство, а ми њих да су они, изнајмљујући Турке као најамничку војску, довели Турке на Балкан, али смо заједно покусали последице тих међусобних оптужби. Ипак, ми смо са Грцима браћа, кроз цијелу историју смо имали динамичне односе, најчешће добре, а било је и врло великих неспоразума“. „Цар Урош се везивао за Царство небеско и главни акценат стављао на вјеру и на светињу, заједно са својом мајком Јеленом, која се пред крај живота замонашила са именом Евгенија. И она се помиње као света, њена рука налази се у манастиру Савини“, бесједио је Владика. Заједно са Светим царом Урошем данас се слави и велики Божји угодник Преподобни и богоносни Отац наш Јоаникије Девички. Народ из ових крајева од Полимља ишао је, често, у манастир Девич, а из других крајева на славу Манастира. „Сабирају се код његових Светих моштију многи да себи и својој души траже исцјељења и снаге. Велика је светиња манастир Девич, много је страдала, али је благослов Светог Јоаникија Девичког васкрсава и, опет, је васкрснула послије оног страдања 2004. године. Нека буде срећан данашњи празник. Имамо дио Светих моштију цара Уроша, овдје, у овом кивотићу. Када смо из Срема донијели дјелиће чесних моштију Светог цара Уроша, пошто су, некада, почивале у манастиру Шудикови, оне су овдје проточиле Свето миро. Очевидац сам тога“, навео је Преосвећени Епископ Јоаникије. Владика је позвао народ цијеле Црне Горе да се у суботу 21. децембра, саберу у Никшићу уз мошти Светог Василија Острошког Чудотворца. „Свети Василије, који је био Митрополит града Никшића и шире околине, повремено, када су тешкоће у његовом народу, походио је свој народ својим Светим моштима. Било је тога и раније, а посебно се сјећамо његовог одласка за његово родно Требиње и Мркоњић. То је утврдило Херцеговину и залијечило њене ране послије оног несрећног рата“. „И ми данас имамо ране, имамо ране не од друге вјере, не од другог народа, него од наших људи, који нам припремају закон којим желе да понизе нашу свету вјеру. Сјутра вече ће бити дијалошка трибина у Беранама у Центру за културу. Долазе наши правници, они су до краја, на нивоу струке и права, завршили причу о закону, побили све њихове аргументе. Немају шта да одговоре, али сада иду голом силом власти. Ми се не боримо против власти, него се боримо против неправде и дужни смо да се, увијек, боримо против неправде“, истакао је Његово Преосвештенство. Поручио је да вјера треба да је слободна, а слобода вјере, по ријечима Преосвећеног Владике Јоаникија, изражава се, не само кад је све добро и лијепо, него и када су тешка времена, када су тешке клевете. „Ми морамо бити слободни да то кажемо. Не боримо се ни огњем, ни мачем, него се боримо ријечју, правдом, истином. То је наше оружје. Наше највеће оружје када имамо неспоразуме са браћом је трпљење и молитва да се сви уразуме. Не желимо ми, не дао Бог, да продубљујемо већ постојеће расколе међу браћом, нити да се укључујемо у било какву страначку политику, али желимо да сачувамо наш образ и не смијемо да допустимо да се наша вјера понижава и гази. Од кога, драга браћо? Од наших, али одрођених. Са тугом ове ријечи говорим“. „То су наша браћа и ми их, увијек, позивамо на дијалог, али, бјежали су, ја сам тога свједок, од силе аргумената, од науке и струке, а вукли нас на терен политике. Не можемо да дозволимо да наше право не буде право, него да буде политика. Ми само штитимо своја права и дужни смо да их штитимо. Нека се зна и то, ми смо као људи слаби и нејаки, али када смо са Богом, са нашим свецима и око кивота наших светаца, ми смо јаки. Јаки смо духом, љубављу, истином и правдом. То је наша снага“, закључио је на крају бесједе Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Сабрани, који посте Божићни пост, а који се покајањем, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Господа Исуса Христа, приступили су Светом Причешћу. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, 13. децембра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у Дворској капели Св. Андрeja Првозваног, поводом крсне славе Краљевског дома Карађорђевића. Свјатјејшем су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Владимир Руменић. Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали Преосвећени Епископ шабачки Г. Лаврентије, Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован, Преосвећени Епископ милешевски Г. Атанасије, Преосвећени Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије и Викарни Епископ мохачки Г. Исихије и више свештеника АЕМ, директор Канцеларије Владе Републике Србије за односе са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, професори Факултета и културни послeници. Светој Литургији је присуствао и представник Београдске Надбискупије. По причешћу Свјатјејши је у својој беседи честитао славу Краљевском дому, рекавши том приликом да „ми верујемо и следимо Господу нашем. Јер као што није оставио оце наше, ако будемо верни Господу неће оставити ни нас.“ Након Свете Архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Лаврентије пресекли су славски колач са Њиховим Краљевским Височанствима принцом Александром и принцезом Катарином. Извор: Радио Слово љубве

„Божић долази, куца на врата, а кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда треба да у том периоду припреме што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“, казао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Повезана вест: Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у емисији "Питајте свештеника": Наше душе и све око нас је Витлејемска пећина! Он је у гостујући у емисији Питајте свештеника у недјељу 8. децембра, одговарао на питања слушалаца о Божићном посту и како се треба припремати за радосни празник рођења Богомладенца Христа. „На сва питања о Божићном посту имам један одговор, а то је да се човјек, који је вољан да пости и да ове дане свог живота проведе припремајући се за празник Христовог рођења, најприје јави свом парохјском свештенику и затражи са њим разговор тим поводом. И то ће бити један поступак и покрет који ће унијети живот у жиле црквеног организма. Говорим ово из свог свештеничког искуства. Док ме неко не тражи и не пита, ја одем да играм фудбал, нешто да прочитам, идем да планинарим и тако даље. Али, чим ме људи позову, ја осјећам обавезу да организујем састанак са њима, да их примим на разговор, па се потрудим да припремим и одговоре на њихова питања, постајући тиме што људи нешто траже од мене и сам бољи поп. С друге стране, није добро да се у црквеним публикацијама, календарима и часописима које сви читају, прописују нека правила поста, која је немогуће прописати на тако општи начин. Оно, зна се да је пост почео 27. новембра, с обзиром да је ове године почео у сриједу, зна се да траје до Бадњег дана, да се у посту не користи мрсна храна, зна се да се не пости само храном, већ би пост требало да представља једно опште прегнуће човјекове личности да буде мало бољи, како би у својој души направио простор за долазак благодатних дана Христовог рођења. Дакле, Божић долази, Божић куца на врата, и то је исто као кад нам гост куца на врата. Често се деси да, док сам кући легао да се мало одморим, на врата покуца неки ненајављени гост и ја брзо устајем, на брзину мало поспремим ствари око себе, како бих га што боље дочекао. Али, кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда би требало да у овом периоду припреме, што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Сликовито речено богослужбеним језиком, све наше душе су Витлејемска пећина у којој Христос треба да се роди, наше породице, све наше куће и сви ми. Дакле, моја душа је Витлејемска пећина у којој ће се родити Христос. Кућа у којој живим и моја породица је такође Витлејемска пећина у коју треба да дође Господ. Такође, и град у коме живим, улица и тако даље. Обавеза и задатак свих нас је да се за долазак Божића припремимо слиједећи та општа правила поста и радећи конкретно на себи. Сад је вријеме за Свету тајну исповијести и лични приступ, јер ако останемо само на општим правилима, нећемо моћи да зађемо у дубину своје личности. Шта је то што је конкретно у децембру мјесецу 2019. године проблем Гојка Перовића? Шта га све мучи, чиме је оптерећен, које су му обавезе, какве су његове могућности? То не зна нико осим мене, али ако то кажем на исповијести то ће знати и свештеник. Дакле, исповијест је потребна како би претресли неке ствари у свом животу, и како би, управо ове године, Божић дошао у моју душу. Да се нека моја исповијест кад сам био студент, или да је ње било у основној школи, или исповијест од прошле године, одштампа то не би уопоште била иста штива. Овај Гојко од 50 година демантовао би, у неким стварима, онога од 20 година или Гојка из основне школе, док би се негдје неке тежње и чежње потврдиле. Конкретна чињеница да је Бог дошао међу људе и на земљу значи да то има везе са мном и мојим животом и да ћу ја Богу на дар принијети своју душу коју треба поспремити, средити, окадити, опрати прљаве ствари, испеглати…И, као што пунимо фрижидер намирницама за Божићно јутро, тако и душу треба да напунимо радошћу Божићног празника. Чињеницу да нам је Бог толико близу, да је био један од нас, такву блискост и присност са Њим, колико год да сам читао, не заговара ни једана друга религија. Под један: да је Бог толико близу људи; и под два: да то што је било прије двије хиљаде година може да буде и сад кроз Свету тајну причешћа, када ја конкретно примам Бога у себе. То је тајна над којом сваки хришћанин мора да се замисли, без обзира што пракса причешћивања почиње од малих ногу и што је људи усвајају и држе цијелог живота као највећу Светињу. Ипак, сваки Божић нас поново нађе запитане пред том тајном Христовог рођења, пред тајном да је Бог постао човјек.“ Која је улога полазника за Божић и може ли полазник да буде члан фамилије? „Полазник не може бити члан породице у којој се слави Божић, али члан шире фамилије и из прве куће до нас, сестрић, синовац…може да буде полазник. Улога полазника је вишеструка, али прије свега полазник, на Божићно јутро, не улази у нашу кућу док не унесе бадњак. Полазник са бадњаком кога је домаћин куће најприје убрао, принио вратима и унио на Бадње вече, на Божићно јутро симболизује Христов долазак. Полазник долази на Божић ујутро, да покаже да наша кућа није сама у том празнику. Порука полазника, која је заиста литургијска, гласи да не можемо сами славити ни Божић, нити и један други празник. Не можеш сам, треба ти барем још један да наздрави, да проба од свега што си спремио! Није битно шта имамо на трпези, битно је да смо заједно са неким, да нам неко, барем тог јутра, каже: Добро јутро!. Наздравље ти Божић! Христос се роди!!! Кад бих имао неког књижевног дара, роман бих могао написати о тој потреби да овако радосне тренутке не треба да проводимо сами. Наши преци су знали да газе преко двије, три планине и да путују цио дан да би полазили неког тамо на другом крају села, краја или области. Ујутру поране да би на вријеме стигли, па је било и оних симпатичних такмичења ко ће кога затећи, хоће ли полазник пробудити домаћина, хоће ли затећи жара у шпорету, да ли је домаћин мислио на све или ће га затећи да нешто није припремио. Рекао би човјек да је то неки фолклор, али у тој игри да буде и пуно жара, и пуна трпеза, да бадњак буде спреман и да полазник не нађе домаћина да спава, има много јеванђелског. Сјетимо се само оних јеванђелских ријечи да ће доћи Младожења и куцати на врата и неће бити добро ако нас Бог затекне неспремне. Кажу да је ,,дан од напретка“, зато полазник и рани ујутру. Полазников долазак је везан и са термином кад ће укућани ићи на Божићно јутрење, Литургију и Причешће. Људи треба да схвате да суштина Божића није у јелу и пићу, већ у тој првој литургијској заједници. Из тог разлога, треба да се договоримо са полазником да заједно из цркве дођемо кући, што није било могуће у околностима када су наши преци прелазили планину и када није било ни попа, ни цркве у тој области. Данас, мање-више сви живимо у градским срединама, гдје смо везани за цркву, па би било лијепо да после Божићне службе одемо кући заједно са својим полазником. Ја тако радим. Кад мој полазник дође на службу и причести се, ми заједно идемо мојој кући у коју ми, тог јутра, нико прије њега није ушао. Мој полазник долази, уноси бадњак, ми га дочекујемо са пшеницом. Прије одласка на Литургију сам наложио ватру да би нас затекао жар кад, са полазником, дођемо кући. Ово су неке симпатичне сцене из свакодневног живота које би могле да вас асоцирају како да ријешите ово питање. Поменућу и ону причу из Библије (из Књиге постања) када се мире браћа Јаков и Исав. Исав је хтио да убије Јакова, јер га је брат преварио, због чега је Јаков побјегао од куће. Касније се оженио и са четири жене добио 12 синова (то је било тако у та времена). И покајао се Јаков и одлучио да се врати кући са својом породицом, спреман и главу да изгуби, мислећи да је брат још љут на њега. Али, када га је брат видио раширио је руке и загрлили су се и изљубили. И пита га Јаков да ли је још љут, а Исав одговара: Нисам. Кад сам видио твоје лице, као да сам видио лице самога Бога. Та реченица је и потресна и истинита, јер не може бити приче о Богу, ако ми један у другоме не видимо свога брата. Ако ми један другом нисмо Светиња, каква је онда наша прича о Богу. Зато је улога полазника веома важна. И нама свештеницима се некад омакне да кажемо како треба ићи у цркви и пустити обичаје: бадњаке, приганице; није то толико битно, битан је пост и Црква. Тачно, Црква је најбитнија, али погледајте само колико јеванђелског и библијског има у овим нашим обичајима. Поменимо и оно посипање сламе по кући, чега је сада све мање, јер је тешко да избацујемо намјештај који смо једва и поставили. Лако је било прије сто година склонити ону сиротињу у Цуцама, маћи оне двије-три столице и сто и убацити сламу, а сад су сви елементи у нашим становима фиксирани и имамо по стотину неких каблова у њима. Ипак, обавезно треба ставити мало сламе испод трпезе да нас асоцира да је наша кућа те ноћи Витлејемска пећина. А сви ови лијепи обичаји са доласком полазника добијају на пуноћи. Све се крунише са тим човјеком који је у наш дом дошао у љубави, за кога смо спремили поклоне, па је и он нама донио неку наранџу и поклон. Све је то предивно. Божићу претходе и они дивни празници Дјетињци, Материце и Оци који симболизују да је породица мала Црква, а Божић породични празник. “ Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Говорећи на почетку емисије о Божићном посту који је у току, отац Гојко наглашава да је потребно да се парохијани што чешће обраћају својим парохијским свештеницима, тражећи разговор са њима и иначе, а посебно у дане поста. Звучни запис емисије „Овај Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“- каже отац Гојко. Отац Гојко осврнуо се и на своју недавну посјету Епархији западноамеричкоj. На питање наших слушалаца како најбоље вјерници могу помоћи својој цркви у одбрани светиња, отац Гојко позива на Свету литургију која ће бити служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу и Велики црквено-народни сабор, у суботу, 21. децембар у 9 часова. Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини. Отац Гојко одговарао је потом и на остала питања наших слушалаца на која ћете одговоре наћи ако одлушате ову душекорисну емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Свете великомученице Екатерине, у суботу 7. децембра 2019, поводом имендана мати Катарине, игуманије манастира Подмалинско код Шавника, Свету Архијерејску Литургију у овој древној немањићкој задужбини. Звучни запис беседе Ријечима архипастирске бесједе празник је сабранима честитао Преосвећени Епископ Јоаникије, нагласивши да је Света великомученица Екатарина, као и многи други мученици из првих хришћанских вјекова, била непобједива са Господом, jeр је њој Господ дао силу да порази све своје противнике, да оне који су се са њом спорили порази својом ријечју, али и оне који су хтјели силом, мучењем и пријетњама да је поразе. „Она је, заправо, својом храброшћу, одважношћу у Христу Господу, поразила њих и зато се на дјелу показало шта значе оне ријечи Светог апостола Павла када говори о вјери, када каже да се треба наоружати оружјем вјере, па то упоређује са војничким наоружањем, које се користи у непосредној борби. Ко се, по ријечима апостола Павла, наоружа тим оружјем је непобједив“, казао је Владика Јоаникије. Он је, осврћући се на дешавања у вези са Законом о слободи вјероисповјести, чије доношење је актуелно ових дана, навео да је наш народ најосјетљивији кад неко дира храм, јер се, како је истакао Владика Јоаникије, наша вјера поистовјећује са храмом, наша служба се поистовјећује са храмом Божјим, осјећање наше части и достојанства поистовјећује се, најприје, са храмом. „Храм је израз наше вјере и светиња, зато што се у њој врши служба, посвећен је Богу живоме, у њему се врше Свете Тајне. Храм је израз наше слободе и славе наше свете вјере и зато смо толико везани за храмове. То људи који о овом јаду раде у Црној Гори очигледно не разумију и не знају шта то значи, и у праву је наш Митрополит кад каже да су устали да ратују против Бога, а знамо како су сви они који ратују против Бога, против онога што је Божје, против светиње пролазили у овом свијету“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Радио Светигора

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, служио је данас, у недељу 01. децембра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. Свјатјејшем су саслуживали протојереји – ставрофори Владимир Вукашиновић, Божа Бакајлић, Милојко Топаловић, Бранко Топаловић и Петар Лукић, протојереј Воја Костић, протођакони Бранислав Перчевић и Дамјан Божић и ђакони Петар Бакајлић, Никола Мицаковић и новорукоположени ђакон Милојко Топаловић. Звучни запис беседе У току Свете Литургије Свјатјејши је у чин ђакона рукоположио ипођакона Милојка Топаловића. Том приликом исповедно писмо је прочитао протојереј – ставрофор Петар Лукић, духовник новорукоположеног ђакона и старешина Саборне цркве у Београду. На крају Свете Литургије Његова Светост Патријарх Иринеј одржао је надахнуту беседу у којој је поучио свештенство и верни народ. Патријарх Иринеј је рекао да смо данас у Светом Јеванђељу чули две приче, прву о исцељењу Јаирове ћерке и другу о исцељењу крвоточиве жене, која је уз то била и незнабошкиња. Али она је поверовала у Христа слушајући само приче о њему. И веровала је да само ако се додирне Његових хаљина може се исцелити. Том приликом, рекао је Патријарх, Христос није желео да њена велика вера остане непозната. Зато је и питао ко Га се дотаче. Кроз оба ова догађаја можемо видети да је суштина нашег бића у вери. „То је сила Божија у нама“ истакао је Патирјарх Иринеј и додао да нам оба ова читања показују да најпре треба да имамо веру и наду у Господа Христа. „Али та вера да не буде празна и везана за неке друге телесне и земаљске потребе. Јер Господ нас не лечи само телесно, већ нам је у причешћу дао самога Себе. Тиме Он постаје једно са нама и ми са Њим. И зато треба да се припремимо за тај сусрет са Господом“ Извор: Радио Слово љубве

У чему је садржано наше веровање у ову Тајну? Сам Господ је рекао: „Ово је тело моје“ и „ово је крв моја“. Он је апостолима, а преко њих и целој Цркви, заповедио да то исто чине. Јер каже: „Ово чините за мој спомен“ ; а не би им заповедио да то чине да није намеравао да им подари силу којом ће то чинити. Каква је то сила? Дух Свети је сила која је с висине наоружала апостоле, сагласно са речима које им је Господ упутио: „… Седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“. У томе је дело силаска Светога Духа. Јер, Он није сишао само једанпут, а потом нас напустио, него је са нама, и биће тако заувек. Спаситељ Га је због тога и послао, да остане са нама у све векове; јер каже: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер с вама пребива и у вама ће бити. Он, кроз руке и речи свештеника, освештава свете Тајне. 2. Није нам Господ само послао Светога Духа да буде са нама, него је и Сам обећао да ће са нама бити до свршетка века. Но, док је Утешитељ на невидљив начин присутан, јер није примио тело, дотле је Господа могуће и видети и дотаћи посредством страшних и светих Тајни; јер, Он је прихватио човечанску природу и довека је носи. 3. У томе је сила свештенства, а Он је Свештеник. Јер, није само једном Себе принео на Дар и жртвовао, а потом престао са свештенослужењем, него нас ради наставља ту свештену службу, и тако вечно бива наш заступник пред Богом; због тога је и речено за Њега: „Ти си свештеник довека“. 4. Због тога међу верницима нема никакве сумње у освећење Дарова, нити у друге свете Тајне, које се вољом и молитвама свештеника обављају. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У седишту Речне флотиле Војске Србије, у кругу касарне Александар Берић на Лиману, налази се величанствен храм подигнут у славу Божју а у част Светог Стефана Штиљановића. Ово је једини храм у Епархији бачкој посвећен имену и делу узорног хришћанског владара, којем се приписују многобројна племенита дела и јуначка борба против Турака. Управо у тој светињи, обасјаној јутарњим зрацима сунчеве светлости, у четвртак, 17. октобра 2019. године, служена је света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, а саслуживали су војни свештеници Оружаних снага Руске Федерације, као и протонамесник Васо Поповић, војни свештеник из Републике Српске, мајор Слађан Влајић, главни војни свештеник Генералштаба Републике Србије, капетан Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник команде Прве бригаде Копнене Војске Србије и презвитер Селимир Вагић, војни свештеник Речне флотиле. Литургијском сабрању су присуствовали командант Речне флотиле и капетан бојног брода Андрија Андрић, представници, припадници и пријатељи Речне флотиле, Копнене Војске и Војске Србије, као и многобројни грађани. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Исихије је истакао значај личности светитеља Стефана Штиљановића. Овај велики и одважни витез нам је и данас светило, и учи нас како да се понашамо и да не клонемо ни у најтежим ситуацијама. Ми сматрамо да смо у тешким временима, да нас нападају разни непријатељи са свих страна, али треба да се окренемо Господу као што су се наши владари окретали Господу, у том Косовском Завету који је у срцу нашег идентитета, да се окренемо Господу и да се угледамо на свете наше владаре и војсковође, рекао је Епископ мохачки. Током свете Тајне Причешћа коришћен је путир који се чува у Покретној капели Шајкашког батаљона, која датира из 1875. године. Покретна капела је у власништву Светоархангелског манастира у Ковиљу и, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, поверена је храму у касарни на Лиману на чување и привремено коришћење. После Литургије одржана је литија, а потом је служен помен руским морнарима пострадалим у разминирању Дунава, и то у моментима саме завршнице најсмртоноснијег рата у људској историји – Другог светског рата. На платоу испред храма благосиљани су славски колач и кољиво. Епископ Исихије је честитао славу надлежном свештенику, оцу Селимиру, и припадницима Речне флотиле који посећују храм и узимају активно учешће у богослужбеном животу. Захваливши свима који су узели учешће у данашњој празничној радости, презвитер Селимир Вагић је најавио да је у плану обнова руског војничког гробља у касарни Александар Берић. Дошли смо и до података да имамо и италијанско војно гробље које, за сада, није обележено, али наћи ћемо место почивалишта тих антифашиста, а то су исто наша драга браћа хришћани који су пострадали ослобађајући Нови Сад, навео је отац Селимир. Испред храма налазе се два постамента. Рузмарине моје росно цвеће, тебе народ више видети неће, што би дике оде у војнике, што би шкарта оде да се карта… Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена, али осташе деца њена – ови стихови песме 1300 каплара исписани су на првом постаменту подигнутом у спомен и вечну славу цвету српства на олтару отаџбине, уписаног у Књигу вечног живота, бесмртном ђачком батаљону 1300 каплара. Други постамент подсећа на стогодишњицу од васпостављања славе Речне флотиле Краљевске морнарице – У вечну славу и част хероја Српске Војске који подигоше заставу отаџбине на јарбол заробљеног аустроугарског ратног брода Бодрог. Богослужбени простор у касарни Александар Берић је освештан 2017. године, на Васкршњи уторак. Речна флотила је носилац традиције Шајкашке флотиле и Шајкашког батаљона. Свети Стефан Штиљановић, патрон храма у касарни на Лиману, заслужан је за обнављање Шајкашке флотиле. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски Иринеј, служио је данас, 13. октобра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Патријарху су саслуживали протојереји Јован Планојевић и Невенко Сукур, јереј Милош Марковић и ђакон Александар Танацковић, уз присуство ђакона Петра Бакајлића и парохијана овог новобеоградској храма. На крају Литургије Патријарх се обратио присутнима и говорио о стицању аутокефалности наше помесне цркве и о значају свете лозе Немањића за наш народ. Извор: Радио Слово љубве

Дана 05. октобра 2019. када се сећамо од века престављених православних хришћана, молитвене успомене у народу познатије као “Михољске задушнице“, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву. У беседи којом се обратио сабранима, Владика је подсетио на значај молитве у нашем животу. Она нам је пут у живот, јер њоме се истински живи, што показујемо и на овај дан када се молимо за све упокојене. Наше наде се не заустављају у овом видљивом свету, ми нисмо робови времена, већ смо окренути ка будућности из које нам Господ долази. Тиме руковођени проводимо време на земљи, трудећи се да сведочимо делима љубави. То је пројава основне истине о Цркви као тајни саборности у којој сви ми, и који земљом ходамо и уснули у Господу, пребивамо. Епископ Јустин је подсетио на значај сутрашњег дана у коме прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, а коме је домаћин наша Епархија са централном прославом у Манастиру Жичи где ће у 09. оо часова бити служена Света Архијерејска Литургија, а затим уследити пригодан културно-уметнички програм. Извор: Епархија жичка

Вековно седиште српских архиепископа и патријарха у Пећи, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена, у којем се чува богата уметничка и црквена баштина, које више од седам векова одолева освајачима и чува сећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, дочекало је нови миленијум окружено бодљикавом жицом. Повезана вест: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Иза те жице скупила се, један уз други, четири дивна и висока храма. Чувају један другога, јер знају да су у крстовима њихових купола сабрани сви српски крстови, знају да је под њиховим сводовима рађана историја нашег народа. Но, знамо ли то и ми? Знамо ли да је Пећка Патријаршија камен темељац српске историје? Чезнемо ли ми за њом данас, као што су Јевреји некад чезнули за Јерусалимом? Не зна се тачан датум основања матичне цркве у Пећкој патријаршији. Зна се да је још за живота Светог Саве, првог архиепископа српског, на месту где река Бистрица напушта Руговску клисуру и улази у равницу омеђену Проклетијама, основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Ту је тридесетих година XIII века Савин најбољи ученик и наследник на трону архиепископа све српске земље, Свети Арсеније Сремац, подигао храм Светим Апостолима и учинио га престолом поглавара српске Цркве. На такву одлуку није га подстакла само богомдана лепота природе, већ чињеница да се град Пећ налазио у самом географском центру српске државе. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије титулу патријарха. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јоаникије II, а већ седам дана касније, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јоаникијем II и охридским архиепископом Николом, уз присуство целог сабора српске цркве, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. Шест стотина шездесет година касније, манастир Пећка патријаршија додат је листи светске културне и природне баштине, и под заштитом је Унеска. Први храм манастира у Пећи красе монументалне фреске. Сведоче о високом богословском образовању наручилаца који су се угледали на најзначајније богомоље Цариграда и Солуна: Христос на престолу са Пресветом Богомајком и светим Претечом, Поклоњење Агнецу, сцене из живота Спаситељевог, причешће апостола, Вазнесење Христово у куполи, Силазак Светог Духа и прикази ктитора светитеља Саве и Арсенија. У 14. веку живописане су фреске Светих ратника, светог Саве - као ктитора светаго места сего, затим композиције које представљају упокојење патријарха Јоаникија и конац живота архиепископа Саве II. У храму се налази саркофаг у коме је некад почивао свети Арсеније, затим онај у коме су биле свете мошти првог српског патријарха, Јоаникија II, а између је гробно место архиепископа Саве II. У Пећком летопису стоји да је век по довршењу цркве Светих апостола, архиепископ Никодим уз њу саградио цркву Светог Димитрија. У служби архиепископу Никодиму, Марко Пећки, српски писац са краја 14. века, пише: „Твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм, у част његовог угодника, добропобедног мученика Димитрија". Иконостас у цркви потиче из доба градње, док су фреске настале две деценије касније, ктиторским подвигом архиепископа Јоаникија II. Уз ктиторску фреску са натписом „Пресвета Богородице прими молбу раба твојего Јоаникија", запажамо редак циклус сцена из живота и страдања светог Димитрија Солунског, патрона храма. Необичну вредност имају портрети цара Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија, сликани вероватно у време установљења Патријаршије. Ту су и циклуси Великих празника, а сабори српских светитеља: Саве, Симеона и Милутина, пандан су приказима васељенских сабора и показују тежњу државе да у сопственом успону очува чистоту православне вере. Наследник Никодимов на престолу српских архиепископа и једна од најзначајнијих личности српског средњег века, Свети Данило Други, наложио је 1330.-ог лета Господњег да се са јужне стране цркве Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији. Светитељ Пећки Данило, велики духовник и бранитељ Свете Горе, неимар, дипломата, биограф и песник, довео је у Патријаршију неколико мајстора који су теолошки учено живописали Богородичин храм. Ове фреске су у доброј мери очуване до данас. Задржимо се, на трен пред представом ктитора. Небеском лепотом зрачи свети Данило II док скромно одевен држи Богородичин храм, а пророк Данило српског архиепископа препоручује Пресветој Богородици. Представе Распећа Христовог, Мироносица на гробу, Силаска у ад, Поклоњења агнецу и Успења Пресвете Богородице, блиске су уметничким идеалима 14. века. Између 1330. и 1337. године, Данило Пећки, градитељ Бањске, Дечана и многих других светиња, уз своју задужбину Богородичину цркву, подигао је у Пећи и цркву посвећену светом Николи, а испред храмова заједничку, красно осликану припрату са пиргом. Живопис цркве светог Николе дело је зоографа Радула са краја 17. века. Поред представе ктитора живописа, патријарха Максима, кога ка Христу води патрон храма, Радул је приказао српске светитеље: светог Саву, Симеона Мироточивог као монаха и архиепископе Арсенија I Данила II. У циклусу слика о светом Николи истиче се представа враћања вида светом Стефану Дечанском, што говори о дубокој побожности српских владара. Да је свети Данило Пећки остварио своју намеру да сагради припрату „достојну многога причања" сведочи нам један стари родослов у коме се каже: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде". И данас, мада лепоту првобитне припрате само слутимо, очи нам застају пред мермерним престолом светог Саве на коме су седели српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним саборима. Овде је сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Од првобитног живописа очувана је значајна фреска Лозе Немањића са члановима светородне династије, од светог Симеона до тадашњег владара Стефана Душана. Над улазом у Богородичину цркву је живописан Данило други, како се заједно са светим Николом, клања Пресветој Богородици, приказаној као Живоносни Источник. Од појединачних представа најзапаженија је Богородица Млекопитатељница која као брижна мајка доји Сина Божијег. Од богатог живописа из доба патријарха Макарија запажамо фигуре српских и балканских пустињака: Петра Коришког, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Гаврила Лесновнског и Јоаникија Девичког. Изузетно је и значајан календар Цркве, односно 365 ликова или сцена за сваки дан у години, као и прикази седам васељенских сабора. Упитајмо се поново: знамо ли да никад нисмо остали без свог Јерусалима, иако су се кроз историју државне границе мењале, држава се рађала и пропадала? Знамо ли да је тај наш Јерусалим Пећка патријаршија, Голгота и Васкрсење васцеле душе народне? Њен патријарашки престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве, чије право име и јесте Пећка Патријаршија, а њени сводови - наше истинско небо којим нас кроз векове грли као својим омофором. Из емисије Верски мозаик Србије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Извор: Инфо-служба СПЦ

У Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву у недељу 29. септембра служена је Света Литургија којом је началствовао гост из Лесковца, протонамесник Владан Ранђеловић, старешина Храма Свете Тројице. Отац Владан је током викенда боравио у Ваљеву са Дечјим црквеним хором „Бранко“ који је учествовао на Госпојинским сусретима. Поменути хор је уз Мешовити и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ појао на Светој Литургији, на којој је беседио протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве. Тумачећи јеванђељску причу која говори о Христовом позиву упућеном људима да крену за њим, отац Бранко је рекао да се Свето Писмо не може тумачити тек тако и да је Црква једини носилац и исправан тумач Светог Писма. „Господ Исус Христос је претрпео највећа страдања ради нас, да би нама дао живот. Али, свако од нас има свој Крст“, рекао је отац Бранко, закључивши да не треба да кукамо како је тешко време. „Једино је ово време добро за наше спасење. Треба да будемо светлост свету, ако ми не будемо, ко ће?“ Извор: Радио Источник

Уколико замислимо да су , у години коју сада означавамо као 33.год.послије Христа, у Јерусалиму постојале дневне новине, ова реченица била би наслов који се у њима засигурно не би нашао. Када је Исус из Назарета умро стравичном смрћу распећа од руку римске војске, нико га није сматрао херојем. Нико није говорио, док су његово тијело ужурбано спуштали у гроб, да је његова смрт била величанствена побједа, херојски мартиријум. Његов покрет, који је у сваком случају и био нека врста руље сљедбеника, био је готов. Ништа се није промијенило. Још један млађани вођа био је ликвидиран. То је била ствар у којој је Рим био најбољи. Цезар је столовао на свом трону. Смрт је, као и обично, имала посљедњу ријеч. Само што овога пута није. Када су Исусови ученици погледали уназад на онај дан у свјетлости онога што се недуго затим догодило, дошли су до шокантне, скандалозне, апсурдне тврдње да је његова смрт лансирала револуцију. Тог поподнева догодило се нешто што је промијенило свијет и учинило да је до до 6 сати тога мрачног Петка увече свијет постао другачије мјесто. Апсурдно или не, доказало се да су у праву. Било да вјерујемо у Исуса или не, било да оправдавамо његово учење, на страну и то да ли нам се свиђа изглед покрета који још увијек тврди да га слиједи, приморани смо да његово распеће сагледавамо као један од кључних момената у људској историји. Попут убиства Јулија Цезара, оно означава крај једне ере и почетак друге. Исусови први сљедбеници видјели су га као нешто више. Видјели су распеће као пресудан моменат не само у људској историји, већ у цјелокупној причи о Богу и свијету. Заиста, вјеровали су да је оно отвворило нови, шокантни прозор самога значења ријечи „Бог“. Вјеровали су да је овим догађајем једини истинити Бог изненадно и драматично ставио у погон свој план спасења свијета. Видјели су га као дан када је револуција почела. (Н.Т. Рајт, из књиге „The Day the Revolution Began”,стр.3-4, превод Д.Т) Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, у коме се литургијски сјећамо догађаја проналаска Крста Господњег од стране блажене царице Јелене на самом почетку литургијске године (почиње 14.септембра, празник је , као што знамо, 27.), пред нас поставља – уздиже Крст као централу стварност наше побожности. Симболика богослужбених радњи, изношење крста у средину храма, поклањање, кићење и уопште цјелокупна атмосфера богослужења Крстовдана велики је подјсетник на онај час ради кога је Спаситељ и дошао у овај свијет (Јн.12,27), на Његову добровољну смрт која собом освјетљава и даје смисао, попут неког големог светионика, свим оним жртвама и богослужењима заповјеђеним Израелу у Старом Завјету. И Аврамова вјерност у ходу са Исаком ка брду Морији приликом кога исповиједа да ће се „ Бог постарати за жртвено јагње“(1.Мојс.22,8) као и сви јунци, јагањци и грлице о којима читамо као објектима ритуалног жртвоприношења у Храму постају разумљиви као припрема за страдање јагњета Божијег које на себе узима гријехе свијета(Јн.1,29). И тако уколико желите да видите тајну Господњу, погледајте на Авеља исто тако закланога, на Јосифа исто тако проданога, на Мојсија исто тако изложенога, на Давида исто тако прогоњенога, на пророке који исто тако страдаше Христа ради. (Мелитон Сардички/2.в/, О Пасхи) Крсна смрт Христова окосница је и новозавјетног евхаристијског богослужења, садјенутог око Тијела , које се ломи за вас…и Новог Завјета у крви мојој, које се чини у његов спомен, приликом чега СМРТ Господњу објављујете, докле не дође (1.Кор. 11,24-26). (Установу евхаристије са тзв. ријечима установљења које се понављају на свакој св. Литургији налазимо и у синоптичким јеванђељима /Мт.26.26-28;Мк.22.22-24;Лк.22.19,20/.Наведене ријечи из Прве Коринћанима су, по мишљењу многих, прве записане Христове ријечи уопште, будући да се ова посланица историјски углавном датује раније од канонских јеванђеља). Објављивање смрти Господње, која је живоносна, уочљиво је и у парадоксалном стиху православног васкршњег тропара у коме се не каже очекивано, тј. да Христос животом смрт уништи, већ смрћу смрт уништи, такође ставља пред нас обавезу размишљања о дубокој повезаности смрти Исусове и нашег живота у Њему. Исто тако, улазак у заједницу са Христом кроз догађај крштења виђен очима ране Цркве представља крштење у смрт христову…да бисмо и живјели са њиме (Римљ.6,4-8). У иконографском изображавању интересантно је поменути да је један од начина сликања васкрсења био сликање Христа у његовом страдању, пробаданог копљима војника и при том са отвореним очима, тј. живог у страдању, о чему нам свједоче минијатуре из тзв. Рабула Јеванђеља, сиријског јеванђеља из 6.в., као и стихови православне химнографије попут онога смерт бо твоја живот мој. Крсна смрт Христова, коју нам у центар пажње изнова доноси празник Воздвижења, није просто увертира у васкрсење, већ је васкрсење плод крста и не може нити се смије посматрати одвојено од њега, као нека засебна епизода условљена ко зна чиме. Христово страдање је добровољно. Поред свих перипетија, издајства и мржње, поред изопачене логике Синедриона и страха Пилатовог од Цезара, Христос није напросто предан сплетом по њега неповољних околности. Очима вјере и богословља које тај поглед претаче у ријечи, а којима апостол Јован, а за њим и Црква, доживљава страдање, Исусу нико не узима већ Он сам полаже живот свој, јер како каже власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога.(Јн.10,18). Осим што нам доноси откривење истине о јединству воље Оца и Сина, овај стих од историјског Исуса, који је издан и предан као религијско- политичка фигура неприхватљива за средину у времену у коме је дјеловао , тежиште сагледавања усмјерава ка Исусу вјере, Исусу теологије, који искуство доживљено од стране ученика, искуство њега по страдању и смрти опет живога, теолошки формулише. Тако сагледаван, догађај страдања са васкрсењем чини заправо једну неодвојиву цјелину, један пасхални догађај који објављује Божију спасоносну вољу, и собом освјетљава Писмо које говори о њему, ријечима Павловим из 1.Кор. јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен и да устаде трећи дан, по Писму.(15.3,4). Писмо о коме је овдје ријеч јесте оно што ми данас зовемо Старим Завјетом јер се новозавјетни текстови, за које је већ речено да су из оралне у писану форму доспјели највјероватније нешто касније од Павлових списа, као Св.Писмо третирају тек од 2.в.(Иринеј Лионски). Крст Христов као разрјешење драме творевине и као откривење непојмљиве љубави распетога Бога светионик је којим се објашњава све до тада, али и све што историјски гледано долази послије. Сасвим је стога разумљиво да се симбол распећа Христовог, Његов Крст, међу осталим симболима Хришћанства (христограм, знак рибе- ИХТИС, итд) изборио и постао и остао најпрепознатљивији знак хришћанства у историји. Готово да нема мјеста на земаљској кугли (осим у оним крајевима гдје се до слободе ама баш нимало не држи) у којима нећемо видјети знак крста. У дијелу свијета у коме ми живимо крстови су практично свуда око нас, на црквама, ланчићима, зидовима, књигама, неким установама, на тијелима људи у виду тетоважа, на разним печатима, логоима, одјевним предметима итд.итд. Они су како предмет религиозног поштовања тако и најатрактивнији симбол за оне који хоће да се наругају хришћанмској вјери, да укажу на неки проблем или пак да изразе свој бунт и незадовољство због нечега у Цркви или друштву. Узгред буди речено, ови бунтови и скандалозни прикази распећа (од застршујућих слика крста запаљеног рукама припадника Кју Кклукс клана, преко скандалозне фотографије распећа уроњеног у урин из 1989, аутора Андрее Серана, па све до рецимо Мадониних или перфоманса групе П. Рајот..) треба између осталог да буду повод за одговорно размишљање хришћана и процјену разлога за један такав однос, нарочито у срединама са доминантно хришћанском културом. Крст као предмет исмијавања и ниподаштавања хришћана био је познат и у паганском свијету, о чему свједочи о позната карикатура из Палатина у Риму, из предконстантиновске епохе, а која приказује распеће човјека са главом магарца, испод кога се друга фигура моли, уз натпис Алексаменос служи своме богу. Било у позитивном или негативном контексту истицан, свједоци смо да је крст дио свакодневнице, знак на који смо навикли и који има, хтјели ми то или не, мјесто у нашим животима. Ваљало би се запитати да ли у ситуацији попут описане уопште треба подсјећати на крст, када је он, рекло би се, малтене свуда око нас. Сматрам да је управо у тој ситуацији нарочито битно чинити подјсећање, јер у ситуацији у којој је он свуда око нас налазимо се пред искушењем да он буде обеснажен (уп.1.Кор.1,17) тј. да престане да буде Јудејцима саблазан а Јелинима лудост (1.Кор.1,23) и да постане један међу многим у океану рекламних симбола. Интересантно је да готово нико не протестује што примјера ради, бебе или мала дјеца око својих вратова у тзв. хришћанским срединама носе крст, оруђе страшног страдања, резервисаног искључиво за робове и бунтовнике против Цезареве власти на коме су многи Спартаци историје издисали у најстрашнијим замисливим мукама, неријетко скапавајући у болу и по неколико дана. У вишим круговима римског друштва презир према крсту као оруђу за смрт издајника био је толики да се сматрало неучтивим да се он уопште спомиње. Уколико бисмо замислили да дијете око врата као привјесак на ланчићу носи малу реплику гиљотине, месарске сјекире или пак електричне столице, то би свакако било друштвено неприхватљиво. Крст, који је технички гледано исто што и друга оруђа смрти, друштвено је прихватљив. То је свакако зато што је ријеч не тек о крсту као крсту, већ о Христовом Крсту који је за хришћане пасхално откривење распетога Бога и испуњење обећања (чак у оном сврши се које Спаситељ изговара пред саму смрт (Јн19,28) неки виде библијско довршење стварања човјека). Ипак, оно на што ваља указати не иде у смјеру заступања евентуалне забране ношења крста због бруталности сцене коју приказује. Далеко од тога! Намјера је размислити о стању равнодушности када је у питању крст, о опасности од његовог обеснаживања свођењем на један сасвим обичан знак, лишен драматичног садржаја који свагда изнова чини да ријеч о њему јесте лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1.Кор,1,18). Он тиме престаје да буде талисман за испод јастука или неко слично магијско средство заштите од зла, већ улазак у Тајну Христову кроз његову животворну и свагда Духом Светим актуелну крсноваскрсну радост. Оно што такође треба имати у виду када се размишља о крсту јесте и његово секуларистичко кориштење. Под појмом секуларизам овдје је ријеч о секуларизму са негативним предзнаком, ономе кога о. Александар Шмеман види као секуларизам црквених људи а који је изражен ријечима ап. Павла из 2.Тим3,5, имају обличје побожности а силе су се њене одрекли. (Слојевито значење појма секуларизам може се свакако третирати и афирмативно, на основу Спаситељеве тврдње подајте Богу Божије а цару царево(Мт.22,21). Негативна употреба крста у секуларистичке сврхе или на секуларистички начин нарочито је уочљива у настојању да се знаком крста обиљежи национална или конфесионална теритиорија, у случајевима када се он као знак уздиже на раскршћима или брдима хришћанских градова а служи као знак силе и опомена оним другим, а не као знак љубави и помирења неба и земље у Сину Божијем. Кориштење сакралних симбола у секуларистичке сврхе вјероватно је један најодвратнијих израза негативног секуларизма! (Истини за вољу, овог аспекта, назовимо га политичким, онога у коме се крст доживљава као оружје нас против њих, нису у потпуности ослобођени ни наши православни богослужбени текстови). Постављање Часног Крста у центар цркве а тиме и центар наше пажње о празнику Крстовдана има за циљ да обнови како визуелно тако и мисаоно наше надношење над Тајном Страдања Христовог, те да нас подсјети да Пасхални Бог има свој Пасхални народ, Нови Израел, сабран од истока и запада, и од сјевера и југа који ће сјести за трпезу у Царству Божијем(Лк.13,29). Он нас уводи у надумну Тајну Христову, у којој кроз сивило историје са свим неразрјешивим недоумицама слободно изабирамо да се бацимо у амбис вјере са надом да нас кроз провалију страдања све вријеме прати, а на самом дну чека Распети Бог. свештеник Дражен Тупањанин, парох требињски Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

У чему је садржано наше веровање у ову Тајну? Сам Господ је рекао: „Ово је тело моје“ и „ово је крв моја“. Он је апостолима, а преко њих и целој Цркви, заповедио да то исто чине. Јер каже: „Ово чините за мој спомен“ ; а не би им заповедио да то чине да није намеравао да им подари силу којом ће то чинити. Каква је то сила? Дух Свети је сила која је с висине наоружала апостоле, сагласно са речима које им је Господ упутио: „… Седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“. У томе је дело силаска Светога Духа. Јер, Он није сишао само једанпут, а потом нас напустио, него је са нама, и биће тако заувек. Спаситељ Га је због тога и послао, да остане са нама у све векове; јер каже: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер с вама пребива и у вама ће бити. Он, кроз руке и речи свештеника, освештава свете Тајне. 2. Није нам Господ само послао Светога Духа да буде са нама, него је и Сам обећао да ће са нама бити до свршетка века. Но, док је Утешитељ на невидљив начин присутан, јер није примио тело, дотле је Господа могуће и видети и дотаћи посредством страшних и светих Тајни; јер, Он је прихватио човечанску природу и довека је носи. 3. У томе је сила свештенства, а Он је Свештеник. Јер, није само једном Себе принео на Дар и жртвовао, а потом престао са свештенослужењем, него нас ради наставља ту свештену службу, и тако вечно бива наш заступник пред Богом; због тога је и речено за Њега: „Ти си свештеник довека“. 4. Због тога међу верницима нема никакве сумње у освећење Дарова, нити у друге свете Тајне, које се вољом и молитвама свештеника обављају. Свети Никола Кавасила, "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота