Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наум'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Од Требиња до Охрида стиже се релативно брзо, од јутра до касног поподнева, а притом се пролази кроз четири међународно признате државе. На том недугом путовању крајолици се брзо урезују у памћење, смјењују се готово истовјетне долине и планине, а лица која срећемо успут наликују, као и природа, веома једни другима – очврслих црта и неких широких, уморних, страсних и помало уплашених очију, горопадна и мирољубива у исти мах. Тога дана, о којем бих желио да вам причам, с пријатељима сам, правећи успут неколико пауза, стигао у Охрид око пола седам. Јавили смо се нашем домаћину, архиепископу Јовану, који живи у планини Пелистер, у новооснованом Манастиру Светог Јована Златоустог. Архиепископ нам је у телефонском разговору рекао да имамо још сат вожње до манастира. У Охриду смо се задржали кратко, тек толико да бисмо предахнули од пута и попили кафу на пристаништу. Иако је већ падао мрак, назирали су се обриси града, вјешто утиснутог у природу и брежуљке над језером. Неки сиромах, кад је видио наше таблице на ауту, затражио је од нас милостињу. Упитао нас је како је код нас, у Босни и Херцеговини, додавши да је код њих биједа и да омладина одреда одлази у Њемачку... ГОЛГОТА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА: Из Охрида смо наставили ка планини Пелистер, а у девет увече већ смо вечерали у пријатној атмосфери Манастира Светог Јована Златоустог уређеног без иједне трунке кича и сувишног. Какав манастир, лијеп и скроман, такав и наш домаћин, и тихе, господствене, и љубазне монахиње. Ујутро, послије јутрења у седам, обишли смо с владиком Јованом манастир. Том приликом нам је испричао како је све почело, како су се ту обрели он и сестринство манастира као прогнаници, те докле су стигли са изградњом и какве жеље и планове имају за будућност. Касније смо се спустили до куће владичиних родитеља. Отац му је умро док је он био у затвору, а мајка је још увијек била жива, иако поприлично нарушеног здравља, а боравила је с владиком и сестрама у новом манастиру. Кућа владичиних родитеља била је прво њихово склониште, у којем су уточиште пронашли кад су их избацили из Епархије у Битољу, гдје је раније столовао млади и одважни епископ Јован, мој друг с факултета, који је, прије теологије у Београду, завршио Грађевински факултет у Скопљу. Јован је, и док смо били студенти, био ватреног духа, искрен и пун вјере, и оно што је било сасвим јасно – Македонац до сржи. Није тврдио да је потомак Александра Великог, али никад није говорио ни да је Србин, нити је нама, својим колегама и пријатељима, дозвољавао да се шалимо на рачун Македонаца. Био је веома вриједан, паметан и самосвојан, и зато ме је донекле зачудило кад сам чуо да је на писмо којим је Српска православна црква позвала Македонску цркву на јединство са СПЦ – а тиме уједно и на свеопште јединство са свим православним црквама – одговорио позитивно. Синоћ сам га, много година након тог чина, упитао зашто је то учинио. Кроз смијех ми је одговорио да је можда на његов потез ипак утицало и то што је, поред Богословског, завршио и Грађевински факултет, те је, додао је, знао да се кућа не може градити на пијеску, а у расколу је баш тако – све што зидаш пропада, као да је на пијеску или живом блату саграђено. Међутим, од његовог прихватања позива за јединство од стране СПЦ до данас збило се неописиво много тога: прогонство, муке, патње и страдање, о чему није једноставно у кратким цртама говорити, о којима заправо уопште није једноставно говорити. Прогонство, затвор, пљување, шамари на улици, клевете, и оно најгоре – осуда за издају, националну издају, јер владика Јован је у Македонији био означен као издајник вјере и нације, Цркве и државе. Називан је најпогрднијим именима, расколником и богохулником. Отац му је убрзо након тога преминуо, мајка је обољела од дијабетеса, а сестра се као лав борила за опстанак у средини гдје је била стигматизована због владичиног потеза. Истовремено, сестринство манастира је малтретирано, тучено и у праскозорје 21. вијека, ради одмазде, шишано, док су цркве у којима је владика служио рушене. И баш тог јутра, у Манастиру Светог Јована Златоустог, стајали смо код једне срушене цркве. Гледајући те рушевине и слушајући владику Јована, нисам могао а да се не запитам каква се то пошаст усидрила међу народима и људима на овим просторима, нагризајући изнутра сваки иоле здрав и разборит покушај суживота и узајамног дијалога? Међутим, владици Јовану није, унаточ свему што му се догодило протеклих година, силазио осмијех с лица. У међувремену је, без обзира на све недаће које су га снашле, успио да докторира у Грчкој, а написао је и потресну књигу о свом тамничком искуству, јер је у затвору провео пет година и то с најокорјелијим осуђеницима, а скоро двије године био је смјештен у истражном затвору, који је, како кажу, најтежи од свих. Али – поред ведрине духа и огромног искуства које је кроз поменуту муку и страдање стекао – владичино снажно и жилаво тијело ипак није било неокрзнуто болом и на њему су се могле запазити озбиљне посљедице вишегодишњег тамновања и психичких притисака. Једном ногом корачао је тешко, али никако и ничим није показивао да га то спутава у његовој мисији за јединство Цркве, за шта је – и дословно – заложио свој живот. ПАРАДОКСИ БАЛКАНА: Али да се вратимо обиласку манастира. Сестре су нас тог јутра послужиле домаћим производима из њихове баште, међу којима је био и чери парадајз, који овдје, на благодатном југу, успијева на чак 1100 м надморске висине, усред питоме планине. Након доручка и разгледања манастира, кренули смо у Охрид. По доласку у Охрид најприје смо посјетили Цркву Богородице Перивлепте, чија љепота исијава и са фотографија, а уживо изгледа уистину нестварно. Фреске у цркви тек што су биле очишћене и читава унутрашњост била је свијетла и благоухана. Након скорашње посјете Рајкс музеју у Амстердаму, ово је за мене, као православца, представљало истинско освјежење и повратак наде, у првом реду јер ме је снажно подсјетило на наш духовни стожер, пратемељ, којем се, ма колико човјек био изгубљен, увијек може вратити. Младић који се старао за Цркву Богородице Перивлепте примио нас је срдачно, као своју браћу, иако је био, како сам схватио, теолог и члан Македонске православне цркве. Након цркве посјетили смо и музеј икона, што је за мене представљало искуство какво сам доживио још само једном, у Цариграду, у цркви Хора, искуство пуно топлине, једноставности и божанске хуманости. Након музеја отишли смо у град који је подигао Свети Климент, град који стоји на гори, изнад несвакидашње бистрог Охридског језера. Киша која је непрестано ромињала управо је у том тренутку престала, а у даљини су се назирале разнобојне крошње дрвећа. У ваздуху се осјећао дах јесени обилате љепотом која је сијала као лице светитеља. Блага свјетлост испод облака над језером треперила је док смо улазили да се поклонимо чувеном Клименту Охридском, који није био епископ охридски, него је, у оно доба, био учитељ који је имао преко 3000 ђака, који су га посветили и прогласили Климентом Охридским. Док нам владика Јован то прича, на великом археолошком налазишту прилази нам један фин човјек, који је очигледно ту радио. Све нам је лијепо објаснио, показао мозаике и вјероватно најљепшу сачувану крстионицу на цијелом свијету. Помислио сам како је све то заједно нестварно и како ране нашег домаћина владике Јована полако зацјељују раскол и размирице међу народом. Тек што ми је та мисао прошла кроз главу, на излазу се, практично ниоткуда, појавио неки младић и најгрубље нас напао инсистирајући да морамо да платимо улазнице. Ту одједном настаде бурна препирка током које нам је изговорио свакојаке рђаве ријечи. Владика Јован, осјетљив на овакве ствари због свог голготског пута, такође плану, и ова свађа, пуна тешких ријечи, била је као и свака свађа – непријатна и незгодна, али за мене на извјестан начин и отрежњујућа, јер сам се поново, док је све то трајало, пратећи покрете судионика, у мислима отиснуо у историју парадоксалности народа који живе у овом дијелу Балкана. Присјетио сам се намах и Самуила, бугарског цара, који је довео и промовисао словенске учитеље на овом тлу. Не пада ваљда, помислих, ниједном Македонцу на памет да пориче како су Кирило и Методије од Грка послани те да су њихови ученици, међу којима и Свети Климент, били наши основни учитељи, над чијим гробом се сад овај млади члан МПЦ залијеће као разјарен пијетао на Јована, помињући а шта би друго него Македонце и Србе. Док је препирка трајала, моје мисли су и даље тумарале рубним просторима наше заједничке историје. Сјетио сам се и како је Самуило побио сву своју браћу, само је заборавио убити једнога из својега рода – оца Светог Јована Владимира, па је то учинио његов син. Муњевито сам се, док је још увијек жучна распра текла, у мислима вратио преко Елбасана до Бара, Подгорице, Требиња и Мостара, мислећи о томе како је на овим тачкама све врло слично и како све нетрпељивости наше имају најчешће заједнички коријен и именитељ, ону безимену пошаст која се угнијездила у нашим животима. Из тих мојих мисли пренуо ме је неки огроман човјек који се довезао у мерцедесу с неким Русима, очигледно богатим. Излазећи из кола, својим сапутницима је, препознавши Јована, показивао на нас који смо унаоколо стајали окамењени, као у каквом истргнутом кадру из филмова Слободана Шијана, те на некаквом исквареном руском самоувјерено објашњавао како због оваквих као што смо ми македонска нација нема напретка. ПРЕД ФРЕСКОМ СВЕТОГ НАУМА: Уто је и свађа била окончана, а ми смо одатле кренули даље, у неизвјесност. Пошли смо у катедрални храм Свете Софије (Премудрости). Премудрост нам је уистину свима била потребна као лијек, али на вратима храма смо, авај, затекли катанац. Неки странци су нас, зачуђени подједнако као и ми, упитали: "Closed?" "Closed", узвратио сам. Владици Јовану, који је још увијек био под утиском тек минуле свађе, није се допало то што је црква закључана усред бијела дана те је почео да се срди. Рекао сам му да сигурно постоји неки оправдан разлог и да би било добро да кафу попијемо док неко не откључа храм. Послушао ме је овај Божји човјек за кога сам као на бијелом дану видио да важе оне ријечи Светога писма – да "ревност за дом Твој једе ме". Попили смо кафу у оближњој кафаници и попричали мало. Објашњавао сам владици Јовану и осталим пријатељима из наше дружине како је тако свугдје, те да и код нас, у Србији и Босни и Херцеговини, има тога, а све то не бих ли барем мало ублажио владичину жалост и тугу због тога што је црква била затворена. Радници и гости у кафани поред цркве према нама су се опходили пријатељски и срдачно. Покушавао сам с њима да разговарам на македонском, а они са мном на српском. Учинило ми се да нас не би тако нико у цијелом српском народу дочекао. Боже, мислио сам, како је ово диван народ, а какви су нас јади све заједно снашли. У тај мах неко нас је обавијестио да је црква коначно отворена. Испоставило се да је црквењак ишао да купи ужину. Под утиском претходног немилог догађаја, питао сам се како ли ћемо проћи у тој цркви. Базилика је велелепна, из 12. вијека, а около ње све је лијепо уређено. Црквењак нас је љубазно дочекао, није помињао улазнице и чинио се врло уљудан. На крају обиласка попели смо се и на галерију с које смо могли, ту пред западним вратима, видјети прастари амфитеатар. Врло јасно сам могао да замислим призор са сиједим главама које су некоћ у том амфитеатру расправљале о важним стварима. Да ли би, којим случајем, они умјели да пруже одговор на питање које ме је у стопу пратило тога дана. И док су свуда око мене шкљоцали фото-апарати у намјери да овјековјече опустјели амфитеатар, ја сам, за успомену, одатле понио тај замишљени призор, водећи успут нечујни дијалог с његовим актерима. Убрзо смо кренули даље старим градом Охридом. У једном тренутку пред нама је искрсао свештеник у мантији. Први тога јутра. Шта ли ће сада бити, запитах се с извјесном зебњом. Видим да је ријеч о проти, искусном као што су и све наше проте које су у свом вишедеценијском службовању прошле сито и решето. Потпуно неочекивано, прота се с осмијехом обрати архиепископу. "Ми се познајемо, бре", узврати му владика Јован, те се прота опусти па нам исприча како тог дана имао много обавеза. "Имамо много туриста. Ево, сад треба да вјенчам неке из Србије. Долазе из Ниша, из Београда, из Новога Сада, из свих крајева. Лијепе су ове наше цркве, па воле људи", рече нам. Све вријеме сам мислио о томе да већина српског и македонског народа заправо и не зна да смо ми у расколу. Док је прота говорио, око нас су стражариле старе складне и допадљиве куће, некада давно с пажњом и бригом подигнуте. Непогрешиво сам осјећао да свему томе припадам, као када се нађете крај ђедове куће, ма у каквом стању да је, па осјетите топлину његовог крила и топли дах онога који вас воли и говори вам лијепе и утјешне ствари, трудећи се да вас заштити од сваког зла и невоље. А с друге стране, и даље се наметао утисак да нешто непрестано изједа здраво ткиво у људима с ових простора, како год се ти људи звали и под којом год заставом били, али нисам умио да кажем каква је то неман и како јој се супротставити. Послије тог сусрета наставили смо ка пристаништу, гдје смо се опет сусрели с Ћирилом и Методијем, Климентом и Наумом, јер овдје сваки пут ка њима води. Њихове статуе су извајане у великим форматима. Чинило ми се да је вајар добро урадио свој посао. Одатле смо се запутили ка Светом Науму, који је удаљен 30 км, а налази се на обали језера. Окружује га несвакидашње лијепа природа – слијева је разнобојна и прозрачна шума, а здесна плаво, заталасано језеро. Наум је, кажу, био монашки тип, за разлику од Климента, учитеља. Нигдје, веле, народ тако не хрли као код испосника и монаха. Када сам видио колоне људи, сјетио сам се Острога. На капији неко узвикну: "Ено нашег владике." Били су то неки наши људи из Црне Горе и из Херцеговине. Фини и уљудни. Поздравили смо се срдачно. У самом храму све је било скромно, али аутентично. Био је пун дјеце и омладине која се молила и замишљала жеље. Са сјетом сам призивао владику Николаја и захваљивао му за Молитве на језеру. Да, овдје их је писао и није био свјестан колико ће уцвељених душа својим ријечима утјешити. Показали су нам и пирг који је подигао Михајло Пупин, а на крају смо дошли и до гроба у којем лежи Свети Наум. У припрати сам дуго стајао пред фреском словенских учитеља Кирила и Методија, Климента и Наума, Горазда, Саве и Ангеларија, и размишљао о парадоксу који је пратио ове просторе. Док сам тако замишљено зурио у фреску, за рукав ме је ухватио отац Мојсије, један од монаха који радосно служи уз ахиепископа Јована. "Знаш ли причу о Светом Науму и медвједу?", упитао ме је. "Не", одговорио сам. "Дођи да видиш фреску", изустио је тихо, повукавши ме за собом. "Наиме", тумачио је, "медвјед је појео краву некој сиромашној породици, а онда је Свети Наум отишао у шуму и пронашао медвједа, а потом га натјерао да тим сиромасима оре умјесто оне краве коју је појео и тако им надокнади губитак." То што је отац Мојсије испричао јасно је приказано на фресци. Посматрао сам нетремице призор пред собом, док су десно од фреске неки средњошколци тихо шапутали своје молитве на гробу свеца. Сама по себи прича о медвједу је поучна и занимљива, али ја сам стајао непомично, затечен оним што ми је у том тренутку прошло мислима. Коначно сам нашао одговор на моју цјелодневну муку. Животиња национализма је оно што је сиромашној породици на Балкану "појело краву". Није то, дакле, била само мржња и вишевјековна нетрпељивост, већ истинска неман, дивља и незасита, која је унесрећила читаве народе. И не, ту животињу не треба убити, већ је треба неодступно укротити и упрегнути да оре, а не да коље, убија и завађа. А за то ће нам, несумњиво, осим стрпљења и воље, бити изнад свега потребно да имамо и Ума и Наума! На Божић 2019. број 1462, 9, јануар 2019. године
  2. ЖИВОТИЊА НАЦИОНАЛИЗМА ЈЕ ОНО ШТО ЈЕ СИРОМАШНОЈ ПОРОДИЦИ НА БАЛКАНУ "ПОЈЕЛО КРАВУ". НИЈЕ ТО, ДАКЛЕ, БИЛА САМО МРЖЊА И ВИШЕВЈЕКОВНА НЕТРПЕЉИВОСТ, ВЕЋ ИСТИНСКА НЕМАН, ДИВЉА И НЕЗАСИТА, КОЈА ЈЕ УНЕСРЕЋИЛА ЧИТАВЕ НАРОДЕ. И НЕ, ТУ ЖИВОТИЊУ НЕ ТРЕБА УБИТИ, ВЕЋ ЈЕ ТРЕБА НЕОДСТУПНО УКРОТИТИ И УПРЕГНУТИ ДА ОРЕ, А НЕ ДА КОЉЕ, УБИЈА И ЗАВАЂА Од Требиња до Охрида стиже се релативно брзо, од јутра до касног поподнева, а притом се пролази кроз четири међународно признате државе. На том недугом путовању крајолици се брзо урезују у памћење, смјењују се готово истовјетне долине и планине, а лица која срећемо успут наликују, као и природа, веома једни другима – очврслих црта и неких широких, уморних, страсних и помало уплашених очију, горопадна и мирољубива у исти мах. Тога дана, о којем бих желио да вам причам, с пријатељима сам, правећи успут неколико пауза, стигао у Охрид око пола седам. Јавили смо се нашем домаћину, архиепископу Јовану, који живи у планини Пелистер, у новооснованом Манастиру Светог Јована Златоустог. Архиепископ нам је у телефонском разговору рекао да имамо још сат вожње до манастира. У Охриду смо се задржали кратко, тек толико да бисмо предахнули од пута и попили кафу на пристаништу. Иако је већ падао мрак, назирали су се обриси града, вјешто утиснутог у природу и брежуљке над језером. Неки сиромах, кад је видио наше таблице на ауту, затражио је од нас милостињу. Упитао нас је како је код нас, у Босни и Херцеговини, додавши да је код њих биједа и да омладина одреда одлази у Њемачку... ГОЛГОТА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА: Из Охрида смо наставили ка планини Пелистер, а у девет увече већ смо вечерали у пријатној атмосфери Манастира Светог Јована Златоустог уређеног без иједне трунке кича и сувишног. Какав манастир, лијеп и скроман, такав и наш домаћин, и тихе, господствене, и љубазне монахиње. Ујутро, послије јутрења у седам, обишли смо с владиком Јованом манастир. Том приликом нам је испричао како је све почело, како су се ту обрели он и сестринство манастира као прогнаници, те докле су стигли са изградњом и какве жеље и планове имају за будућност. Касније смо се спустили до куће владичиних родитеља. Отац му је умро док је он био у затвору, а мајка је још увијек била жива, иако поприлично нарушеног здравља, а боравила је с владиком и сестрама у новом манастиру. Кућа владичиних родитеља била је прво њихово склониште, у којем су уточиште пронашли кад су их избацили из Епархије у Битољу, гдје је раније столовао млади и одважни епископ Јован, мој друг с факултета, који је, прије теологије у Београду, завршио Грађевински факултет у Скопљу. Јован је, и док смо били студенти, био ватреног духа, искрен и пун вјере, и оно што је било сасвим јасно – Македонац до сржи. Није тврдио да је потомак Александра Великог, али никад није говорио ни да је Србин, нити је нама, својим колегама и пријатељима, дозвољавао да се шалимо на рачун Македонаца. Био је веома вриједан, паметан и самосвојан, и зато ме је донекле зачудило кад сам чуо да је на писмо којим је Српска православна црква позвала Македонску цркву на јединство са СПЦ – а тиме уједно и на свеопште јединство са свим православним црквама – одговорио позитивно. Синоћ сам га, много година након тог чина, упитао зашто је то учинио. Кроз смијех ми је одговорио да је можда на његов потез ипак утицало и то што је, поред Богословског, завршио и Грађевински факултет, те је, додао је, знао да се кућа не може градити на пијеску, а у расколу је баш тако – све што зидаш пропада, као да је на пијеску или живом блату саграђено. Међутим, од његовог прихватања позива за јединство од стране СПЦ до данас збило се неописиво много тога: прогонство, муке, патње и страдање, о чему није једноставно у кратким цртама говорити, о којима заправо уопште није једноставно говорити. Прогонство, затвор, пљување, шамари на улици, клевете, и оно најгоре – осуда за издају, националну издају, јер владика Јован је у Македонији био означен као издајник вјере и нације, Цркве и државе. Називан је најпогрднијим именима, расколником и богохулником. Отац му је убрзо након тога преминуо, мајка је обољела од дијабетеса, а сестра се као лав борила за опстанак у средини гдје је била стигматизована због владичиног потеза. Истовремено, сестринство манастира је малтретирано, тучено и у праскозорје 21. вијека, ради одмазде, шишано, док су цркве у којима је владика служио рушене. И баш тог јутра, у Манастиру Светог Јована Златоустог, стајали смо код једне срушене цркве. Гледајући те рушевине и слушајући владику Јована, нисам могао а да се не запитам каква се то пошаст усидрила међу народима и људима на овим просторима, нагризајући изнутра сваки иоле здрав и разборит покушај суживота и узајамног дијалога? Међутим, владици Јовану није, унаточ свему што му се догодило протеклих година, силазио осмијех с лица. У међувремену је, без обзира на све недаће које су га снашле, успио да докторира у Грчкој, а написао је и потресну књигу о свом тамничком искуству, јер је у затвору провео пет година и то с најокорјелијим осуђеницима, а скоро двије године био је смјештен у истражном затвору, који је, како кажу, најтежи од свих. Али – поред ведрине духа и огромног искуства које је кроз поменуту муку и страдање стекао – владичино снажно и жилаво тијело ипак није било неокрзнуто болом и на њему су се могле запазити озбиљне посљедице вишегодишњег тамновања и психичких притисака. Једном ногом корачао је тешко, али никако и ничим није показивао да га то спутава у његовој мисији за јединство Цркве, за шта је – и дословно – заложио свој живот. ПАРАДОКСИ БАЛКАНА: Али да се вратимо обиласку манастира. Сестре су нас тог јутра послужиле домаћим производима из њихове баште, међу којима је био и чери парадајз, који овдје, на благодатном југу, успијева на чак 1100 м надморске висине, усред питоме планине. Након доручка и разгледања манастира, кренули смо у Охрид. По доласку у Охрид најприје смо посјетили Цркву Богородице Перивлепте, чија љепота исијава и са фотографија, а уживо изгледа уистину нестварно. Фреске у цркви тек што су биле очишћене и читава унутрашњост била је свијетла и благоухана. Након скорашње посјете Рајкс музеју у Амстердаму, ово је за мене, као православца, представљало истинско освјежење и повратак наде, у првом реду јер ме је снажно подсјетило на наш духовни стожер, пратемељ, којем се, ма колико човјек био изгубљен, увијек може вратити. Младић који се старао за Цркву Богородице Перивлепте примио нас је срдачно, као своју браћу, иако је био, како сам схватио, теолог и члан Македонске православне цркве. Након цркве посјетили смо и музеј икона, што је за мене представљало искуство какво сам доживио још само једном, у Цариграду, у цркви Хора, искуство пуно топлине, једноставности и божанске хуманости. Након музеја отишли смо у град који је подигао Свети Климент, град који стоји на гори, изнад несвакидашње бистрог Охридског језера. Киша која је непрестано ромињала управо је у том тренутку престала, а у даљини су се назирале разнобојне крошње дрвећа. У ваздуху се осјећао дах јесени обилате љепотом која је сијала као лице светитеља. Блага свјетлост испод облака над језером треперила је док смо улазили да се поклонимо чувеном Клименту Охридском, који није био епископ охридски, него је, у оно доба, био учитељ који је имао преко 3000 ђака, који су га посветили и прогласили Климентом Охридским. Док нам владика Јован то прича, на великом археолошком налазишту прилази нам један фин човјек, који је очигледно ту радио. Све нам је лијепо објаснио, показао мозаике и вјероватно најљепшу сачувану крстионицу на цијелом свијету. Помислио сам како је све то заједно нестварно и како ране нашег домаћина владике Јована полако зацјељују раскол и размирице међу народом. Тек што ми је та мисао прошла кроз главу, на излазу се, практично ниоткуда, појавио неки младић и најгрубље нас напао инсистирајући да морамо да платимо улазнице. Ту одједном настаде бурна препирка током које нам је изговорио свакојаке рђаве ријечи. Владика Јован, осјетљив на овакве ствари због свог голготског пута, такође плану, и ова свађа, пуна тешких ријечи, била је као и свака свађа – непријатна и незгодна, али за мене на извјестан начин и отрежњујућа, јер сам се поново, док је све то трајало, пратећи покрете судионика, у мислима отиснуо у историју парадоксалности народа који живе у овом дијелу Балкана. Присјетио сам се намах и Самуила, бугарског цара, који је довео и промовисао словенске учитеље на овом тлу. Не пада ваљда, помислих, ниједном Македонцу на памет да пориче како су Кирило и Методије од Грка послани те да су њихови ученици, међу којима и Свети Климент, били наши основни учитељи, над чијим гробом се сад овај млади члан МПЦ залијеће као разјарен пијетао на Јована, помињући а шта би друго него Македонце и Србе. Док је препирка трајала, моје мисли су и даље тумарале рубним просторима наше заједничке историје. Сјетио сам се и како је Самуило побио сву своју браћу, само је заборавио убити једнога из својега рода – оца Светог Јована Владимира, па је то учинио његов син. Муњевито сам се, док је још увијек жучна распра текла, у мислима вратио преко Елбасана до Бара, Подгорице, Требиња и Мостара, мислећи о томе како је на овим тачкама све врло слично и како све нетрпељивости наше имају најчешће заједнички коријен и именитељ, ону безимену пошаст која се угнијездила у нашим животима. Из тих мојих мисли пренуо ме је неки огроман човјек који се довезао у мерцедесу с неким Русима, очигледно богатим. Излазећи из кола, својим сапутницима је, препознавши Јована, показивао на нас који смо унаоколо стајали окамењени, као у каквом истргнутом кадру из филмова Слободана Шијана, те на некаквом исквареном руском самоувјерено објашњавао како због оваквих као што смо ми македонска нација нема напретка. ПРЕД ФРЕСКОМ СВЕТОГ НАУМА: Уто је и свађа била окончана, а ми смо одатле кренули даље, у неизвјесност. Пошли смо у катедрални храм Свете Софије (Премудрости). Премудрост нам је уистину свима била потребна као лијек, али на вратима храма смо, авај, затекли катанац. Неки странци су нас, зачуђени подједнако као и ми, упитали: "Closed?" "Closed", узвратио сам. Владици Јовану, који је још увијек био под утиском тек минуле свађе, није се допало то што је црква закључана усред бијела дана те је почео да се срди. Рекао сам му да сигурно постоји неки оправдан разлог и да би било добро да кафу попијемо док неко не откључа храм. Послушао ме је овај Божји човјек за кога сам као на бијелом дану видио да важе оне ријечи Светога писма – да "ревност за дом Твој једе ме". Попили смо кафу у оближњој кафаници и попричали мало. Објашњавао сам владици Јовану и осталим пријатељима из наше дружине како је тако свугдје, те да и код нас, у Србији и Босни и Херцеговини, има тога, а све то не бих ли барем мало ублажио владичину жалост и тугу због тога што је црква била затворена. Радници и гости у кафани поред цркве према нама су се опходили пријатељски и срдачно. Покушавао сам с њима да разговарам на македонском, а они са мном на српском. Учинило ми се да нас не би тако нико у цијелом српском народу дочекао. Боже, мислио сам, како је ово диван народ, а какви су нас јади све заједно снашли. У тај мах неко нас је обавијестио да је црква коначно отворена. Испоставило се да је црквењак ишао да купи ужину. Под утиском претходног немилог догађаја, питао сам се како ли ћемо проћи у тој цркви. Базилика је велелепна, из 12. вијека, а около ње све је лијепо уређено. Црквењак нас је љубазно дочекао, није помињао улазнице и чинио се врло уљудан. На крају обиласка попели смо се и на галерију с које смо могли, ту пред западним вратима, видјети прастари амфитеатар. Врло јасно сам могао да замислим призор са сиједим главама које су некоћ у том амфитеатру расправљале о важним стварима. Да ли би, којим случајем, они умјели да пруже одговор на питање које ме је у стопу пратило тога дана. И док су свуда око мене шкљоцали фото-апарати у намјери да овјековјече опустјели амфитеатар, ја сам, за успомену, одатле понио тај замишљени призор, водећи успут нечујни дијалог с његовим актерима. Убрзо смо кренули даље старим градом Охридом. У једном тренутку пред нама је искрсао свештеник у мантији. Први тога јутра. Шта ли ће сада бити, запитах се с извјесном зебњом. Видим да је ријеч о проти, искусном као што су и све наше проте које су у свом вишедеценијском службовању прошле сито и решето. Потпуно неочекивано, прота се с осмијехом обрати архиепископу. "Ми се познајемо, бре", узврати му владика Јован, те се прота опусти па нам исприча како тог дана имао много обавеза. "Имамо много туриста. Ево, сад треба да вјенчам неке из Србије. Долазе из Ниша, из Београда, из Новога Сада, из свих крајева. Лијепе су ове наше цркве, па воле људи", рече нам. Све вријеме сам мислио о томе да већина српског и македонског народа заправо и не зна да смо ми у расколу. Док је прота говорио, око нас су стражариле старе складне и допадљиве куће, некада давно с пажњом и бригом подигнуте. Непогрешиво сам осјећао да свему томе припадам, као када се нађете крај ђедове куће, ма у каквом стању да је, па осјетите топлину његовог крила и топли дах онога који вас воли и говори вам лијепе и утјешне ствари, трудећи се да вас заштити од сваког зла и невоље. А с друге стране, и даље се наметао утисак да нешто непрестано изједа здраво ткиво у људима с ових простора, како год се ти људи звали и под којом год заставом били, али нисам умио да кажем каква је то неман и како јој се супротставити. Послије тог сусрета наставили смо ка пристаништу, гдје смо се опет сусрели с Ћирилом и Методијем, Климентом и Наумом, јер овдје сваки пут ка њима води. Њихове статуе су извајане у великим форматима. Чинило ми се да је вајар добро урадио свој посао. Одатле смо се запутили ка Светом Науму, који је удаљен 30 км, а налази се на обали језера. Окружује га несвакидашње лијепа природа – слијева је разнобојна и прозрачна шума, а здесна плаво, заталасано језеро. Наум је, кажу, био монашки тип, за разлику од Климента, учитеља. Нигдје, веле, народ тако не хрли као код испосника и монаха. Када сам видио колоне људи, сјетио сам се Острога. На капији неко узвикну: "Ено нашег владике." Били су то неки наши људи из Црне Горе и из Херцеговине. Фини и уљудни. Поздравили смо се срдачно. У самом храму све је било скромно, али аутентично. Био је пун дјеце и омладине која се молила и замишљала жеље. Са сјетом сам призивао владику Николаја и захваљивао му за Молитве на језеру. Да, овдје их је писао и није био свјестан колико ће уцвељених душа својим ријечима утјешити. Показали су нам и пирг који је подигао Михајло Пупин, а на крају смо дошли и до гроба у којем лежи Свети Наум. У припрати сам дуго стајао пред фреском словенских учитеља Кирила и Методија, Климента и Наума, Горазда, Саве и Ангеларија, и размишљао о парадоксу који је пратио ове просторе. Док сам тако замишљено зурио у фреску, за рукав ме је ухватио отац Мојсије, један од монаха који радосно служи уз ахиепископа Јована. "Знаш ли причу о Светом Науму и медвједу?", упитао ме је. "Не", одговорио сам. "Дођи да видиш фреску", изустио је тихо, повукавши ме за собом. "Наиме", тумачио је, "медвјед је појео краву некој сиромашној породици, а онда је Свети Наум отишао у шуму и пронашао медвједа, а потом га натјерао да тим сиромасима оре умјесто оне краве коју је појео и тако им надокнади губитак." То што је отац Мојсије испричао јасно је приказано на фресци. Посматрао сам нетремице призор пред собом, док су десно од фреске неки средњошколци тихо шапутали своје молитве на гробу свеца. Сама по себи прича о медвједу је поучна и занимљива, али ја сам стајао непомично, затечен оним што ми је у том тренутку прошло мислима. Коначно сам нашао одговор на моју цјелодневну муку. Животиња национализма је оно што је сиромашној породици на Балкану "појело краву". Није то, дакле, била само мржња и вишевјековна нетрпељивост, већ истинска неман, дивља и незасита, која је унесрећила читаве народе. И не, ту животињу не треба убити, већ је треба неодступно укротити и упрегнути да оре, а не да коље, убија и завађа. А за то ће нам, несумњиво, осим стрпљења и воље, бити изнад свега потребно да имамо и Ума и Наума! На Божић 2019. број 1462, 9, јануар 2019. године View full Странице
  3. Митрополит струмички у расколу г. Наум, главни креатор заплета око статуса Македонске цркве, данас је низом конфабулација, које је ранијих месеци започео причама о томе како је статус "аутономне цркве неспојив са канонима" и како је "мајка црква било која црква" која призна неку отуђену од православславног система Помесних цркава организацију, ипак изашао, само дан пре него што Синод Бугарске Патријаршије одлучује о захтеву из Скопља, са једном истином: прихватањем од стране МПЦ-ОА да јој је Бугарска "мајка-црква", македонска црква неће постати аутокефална. Она чак и не очекује да јој Бугарска црква да статус аутокефалије, већ да је као истовремено и "сестринска" и "мајка-црква" (Наумов допринос еклесиологији!) само представља пред Васељенском патријаршијом и осталим помесним црквама. На то смо указивали одмах пошто нам је из редова истинских македонских аутокефалиста указано на писмо Стефановог синода (питање да ли је једногласно усвојено још није добило одговор, али се део македонских владика оградио од њега), а господин Наум је то потврдио у "анализи" коју је направио за бугарску агенцију БГНЕСhttp://www.kanal5.com.mk/vesti_detail.asp?ID=138894 и пренео на свом порталу религија.мк: http://religija.mk/vladikata-naum-odgovori-zoshto-bpc-moze-i-treba-da-ja-priznea-mpc/ Редак је случај, ван патолошке праксе, да једна тако кратка анализа садржи толико контрадикторности, да би требало направити троструко већу анализу да би се показало у какав понор г. Наум гура македонски православни народ, а изгледа да је решио и да преуреди и целокупно Православље. Тако он доказује да "сестра" која је "мајка" Бугарска црква не прави прихватањем МПЦ-ОА две цркве "једног народа" (разуме се: бугарског), да се не меша у канонску јурисдикцију сестринске српске цркве, и нарочито да неће, Наум зна, да сноси никакве последице од Васељенске патријаршије и других помесних цркава, јер је то искључено у "време глобализације" итд... Но сво толико знање прошлих, садашњих и будућих догађаја, служи само једном циљу, да се каже како МПЦ-ОА не тражи признање аутокефалности од Бугарске патријаршије, већ јој се подчињава док једног дана Васељенски патријарх не изда томос о аутокефалности. Наум струмички, очигледно у цајтноту, покушава да извуче било какву корист из своје антицрквене авантуре, те тако отворено поништава и само "барање" МПЦ-ОА од БПЦ наводно усвојено 4. новембра. Архиепископ у расколу Стефан, очигледно ништа се не пита, јер је Наум тај који са политичарима води сплетке. И о чему ће сутра да расправљају бугарски архијереји? Македонски верници аутокефалисти вечерас већ пишу по друштвеним мрежама како су двоструко преверени од властитих вођа. Синод Бугарске патријаршије несумњиво ће прибавити њихове симпатије, као и симпатије читавог православног народа, ако заузме једино могући став да се македонско црквено питање решава канонским, а не квазиеклесиолошким или, тачније, политикантским путем.
  4. Пише: др Александар Живковић Митрополит струмички у расколу г. Наум, главни креатор заплета око статуса Македонске цркве, данас је низом конфабулација, које је ранијих месеци започео причама о томе како је статус "аутономне цркве неспојив са канонима" и како је "мајка црква било која црква" која призна неку отуђену од православславног система Помесних цркава организацију, ипак изашао, само дан пре него што Синод Бугарске Патријаршије одлучује о захтеву из Скопља, са једном истином: прихватањем од стране МПЦ-ОА да јој је Бугарска "мајка-црква", македонска црква неће постати аутокефална. Она чак и не очекује да јој Бугарска црква да статус аутокефалије, већ да је као истовремено и "сестринска" и "мајка-црква" (Наумов допринос еклесиологији!) само представља пред Васељенском патријаршијом и осталим помесним црквама. На то смо указивали одмах пошто нам је из редова истинских македонских аутокефалиста указано на писмо Стефановог синода (питање да ли је једногласно усвојено још није добило одговор, али се део македонских владика оградио од њега), а господин Наум је то потврдио у "анализи" коју је направио за бугарску агенцију БГНЕСhttp://www.kanal5.com.mk/vesti_detail.asp?ID=138894 и пренео на свом порталу религија.мк: http://religija.mk/vladikata-naum-odgovori-zoshto-bpc-moze-i-treba-da-ja-priznea-mpc/ Редак је случај, ван патолошке праксе, да једна тако кратка анализа садржи толико контрадикторности, да би требало направити троструко већу анализу да би се показало у какав понор г. Наум гура македонски православни народ, а изгледа да је решио и да преуреди и целокупно Православље. Тако он доказује да "сестра" која је "мајка" Бугарска црква не прави прихватањем МПЦ-ОА две цркве "једног народа" (разуме се: бугарског), да се не меша у канонску јурисдикцију сестринске српске цркве, и нарочито да неће, Наум зна, да сноси никакве последице од Васељенске патријаршије и других помесних цркава, јер је то искључено у "време глобализације" итд... Но сво толико знање прошлих, садашњих и будућих догађаја, служи само једном циљу, да се каже како МПЦ-ОА не тражи признање аутокефалности од Бугарске патријаршије, већ јој се подчињава док једног дана Васељенски патријарх не изда томос о аутокефалности. Наум струмички, очигледно у цајтноту, покушава да извуче било какву корист из своје антицрквене авантуре, те тако отворено поништава и само "барање" МПЦ-ОА од БПЦ наводно усвојено 4. новембра. Архиепископ у расколу Стефан, очигледно ништа се не пита, јер је Наум тај који са политичарима води сплетке. И о чему ће сутра да расправљају бугарски архијереји? Македонски верници аутокефалисти вечерас већ пишу по друштвеним мрежама како су двоструко преверени од властитих вођа. Синод Бугарске патријаршије несумњиво ће прибавити њихове симпатије, као и симпатије читавог православног народа, ако заузме једино могући став да се македонско црквено питање решава канонским, а не квазиеклесиолошким или, тачније, политикантским путем. View full Странице
  5. Када смо недавно писали о убрзаном процесу бугаризације Православне цркве у Македонији, то је изазвало и скепсу дела наших читалаца, особито оних везаних за традицију македонског православља: Навели смо тада, да овај процес нема подршку саме Бугарске Патријаршије и Свјатејшег патријарха Неофита, који су свесни да би једнострано признање аутокефалности Православне цркве у Македонији, било схваћено у православном свету, како једино и може да буде схваћено, као грубо кршење канона. Али, рекли смо, и да у самом бугарском државном апарату, има много заступника актуелног евроамеричког курса о подели Македоније на софијску и тиранску "интересну сферу". Они су веома активни у прибављању подршке за потчињавање македонске бугарској цркви, у редовима саме јерархије МПЦ-ОА у расколу. Готово да не прође дан да неки бугарски портал или нека телевизија не пренесе "вапај" забринутих македонских црквених великодостојника да их Бугарска "усвоји". При томе већ дуже време предњачи игуман бигорског манастира Партеније, који исихазам схвата као свакодневно давање "километарских" интервјуа о Бугарима као најближим и најдоброжелатељнијим македонским суседима, односно, кад се разгрне та реторика, о томе да су Македонци заправо Бугари. Видети најновији такав учинак: http://religija.mk/arhimandrit-partenij-potrebno-e-istorisko-pomiruvanje-megju-makedoncite-i-bugarite/ Но, данас је потпуно "отворио карте" и Партенијев покровитељ и у медијима најутицајнији архијереј МПЦ-ОА, митрополит струмички у расколу г. Наум. Нашим читаоцима је већ познато да је он покушао да замути кристално јасну аргументацију стобијског епископа Давида (Нинова) о појму "мајке цркве" и стварним проблемима за добијање аутокефалности Македонске цркве. Тада је г. Наум изашао с тезом која не приличи ни неком полазнику семинарије да је "мајка-црква она која прва призна аутокефалност неке (у овом случају Македонске) цркве": Данас је, г. Наум потпуно отворено рекао за бугарску државну телевизију да је за њега Бугарска патријаршија "мајка- црква", односно, да БПЦ никако не сме да пропусти "историјски моменат" да постане мајка црква МПЦ-ОА признавајући јој аутокефалност... http://pogled.mk/митрополит-наум-струмички-бпц-има-ист/ Аргументација Наумова јесте политичка: пошто су побољшани односи Бугарске и Македоније, сада је отворен пут решавању црквеног питања; он чак жали што је свест код свештеника са обе стране бугарско-македонске границе спорије сазревала од свести политичара (!). Другим речима, овај "историјски момент" јесте и прилика да се као добије аутокефалија, истовремено да се сваки садржај аутокефалности испразни у национално-верском смислу и потпуно потчини интересима бугарске политике, односно оних светских центара моћи који управљају бугарском политиком. У сваком случају, ни православна браћа Македонци, ни православна браћа Бугари, нису заслужили такву наумовску фарсу и пулнота Православне Цркве Христове сигурно ће их заштити од ње.
  6. Пише: др Александар Живковић Када смо недавно писали о убрзаном процесу бугаризације Православне цркве у Македонији, то је изазвало и скепсу дела наших читалаца, особито оних везаних за традицију македонског православља: Навели смо тада, да овај процес нема подршку саме Бугарске Патријаршије и Свјатејшег патријарха Неофита, који су свесни да би једнострано признање аутокефалности Православне цркве у Македонији, било схваћено у православном свету, како једино и може да буде схваћено, као грубо кршење канона. Али, рекли смо, и да у самом бугарском државном апарату, има много заступника актуелног евроамеричког курса о подели Македоније на софијску и тиранску "интересну сферу". Они су веома активни у прибављању подршке за потчињавање македонске бугарској цркви, у редовима саме јерархије МПЦ-ОА у расколу. Готово да не прође дан да неки бугарски портал или нека телевизија не пренесе "вапај" забринутих македонских црквених великодостојника да их Бугарска "усвоји". При томе већ дуже време предњачи игуман бигорског манастира Партеније, који исихазам схвата као свакодневно давање "километарских" интервјуа о Бугарима као најближим и најдоброжелатељнијим македонским суседима, односно, кад се разгрне та реторика, о томе да су Македонци заправо Бугари. Видети најновији такав учинак: http://religija.mk/arhimandrit-partenij-potrebno-e-istorisko-pomiruvanje-megju-makedoncite-i-bugarite/ Но, данас је потпуно "отворио карте" и Партенијев покровитељ и у медијима најутицајнији архијереј МПЦ-ОА, митрополит струмички у расколу г. Наум. Нашим читаоцима је већ познато да је он покушао да замути кристално јасну аргументацију стобијског епископа Давида (Нинова) о појму "мајке цркве" и стварним проблемима за добијање аутокефалности Македонске цркве. Тада је г. Наум изашао с тезом која не приличи ни неком полазнику семинарије да је "мајка-црква она која прва призна аутокефалност неке (у овом случају Македонске) цркве": Данас је, г. Наум потпуно отворено рекао за бугарску државну телевизију да је за њега Бугарска патријаршија "мајка- црква", односно, да БПЦ никако не сме да пропусти "историјски моменат" да постане мајка црква МПЦ-ОА признавајући јој аутокефалност... http://pogled.mk/митрополит-наум-струмички-бпц-има-ист/ Аргументација Наумова јесте политичка: пошто су побољшани односи Бугарске и Македоније, сада је отворен пут решавању црквеног питања; он чак жали што је свест код свештеника са обе стране бугарско-македонске границе спорије сазревала од свести политичара (!). Другим речима, овај "историјски момент" јесте и прилика да се као добије аутокефалија, истовремено да се сваки садржај аутокефалности испразни у национално-верском смислу и потпуно потчини интересима бугарске политике, односно оних светских центара моћи који управљају бугарском политиком. У сваком случају, ни православна браћа Македонци, ни православна браћа Бугари, нису заслужили такву наумовску фарсу и пулнота Православне Цркве Христове сигурно ће их заштити од ње. View full Странице
×
×
  • Create New...