Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'науке'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Недеља Православља, као и Прво и Друго обретеније главе Светог Јована Крститеља, 8. марта 2020. године, литургијски је прослављена у храму Светих апостола Петра и Павла у Рудом. Свету архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића и Саве Брадоњића, као и ђакона Будимира Гардовића. -И поред чињенице да је Црква утврдила своје учење да ми хришћани исказујемо поштовање према ликовима који су изображени на светим иконама и фрескама, јеретици су упорно тврдили да ми хришћани обожавамо иконе као материју и то изједначавали са идолопоклонством. Ми, браћо и сестре, поштујемо и исказујемо поштовање према светим ликовима израженим на иконама и фрескама - ликовима самог Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и светих Божјих угодника и светитеља. То није обожавање које исказујемо једино према Богу - Оцу и Сину и Светоме Духу, већ поштовање. Иконе и фреске су отворена књига Царства небеског, књига коју можемо не само читати већ и видјети својим физичким очима. А то је могуће заслугама самог оваплоћења Сина Божјега, његовог рођења од Пресвете Дјеве Марије, страдања и распећа, васкрсења из мртвих и вазнесења на Небеса и силаска Светог Духа на апостоле. Дакле, Бог је постао видљив и опипљив и искуствен за нас, беседио је митрополит Хризостом и подсетио: -Био је то велик и тежак голготски пут Цркве док напокон није Божјим благовољењем и благодаћу тријумфовала. Данас се молитвено сјећамо свих оних који су се борили за побједу Православља и свих оних који су страдали од јеретичких царева и јеретика. Кроз историју страдања и прогона Цркве увијек смо се угледали на њих. Оне пак јеретике и архијеретике - непријатеља Бога и Цркве његове анатемишемо и проклињемо говорећи: анатема! Нека нам Бог да снаге да увјек будемо и останемо на путу православља, православног учења и свједочења науке Господње и Цркве његове. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. На Филозофском факултету на Палама 9. новембра 2019. године одржан је научни скуп под насловом Српска Горажданска штампарија у светлу науке и културе. Организатори скупа били су Филозофски факултет Пале и Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ из Фоче. Скуп је свечано отворен у амфитеатру Филозофског факултета, а учесницима и гостима обратили су се: проф. др Драга Мастиловић, декан Филозофског факултета Пале; проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи; проф. др Милан Кулић, ректор Универзитета у Источном Сарајеву; и г. Драган Давидовић, директор Републичког секретаријата за вере. Скуп је отворен пленарним предавањем академика Бранка Летића на тему Књига наша насушна, а затим је уследио рад по секцијама. Своје радове на скупу изложили су: академик Злата Бојовић, проф. др Бошко Бранковић, др Радован Пилиповић, проф. др Родољуб Кубат, епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), проф. др Владислав Топаловић, проф. др Дарко Ђого, протосинђел Данило Гаврановић, мр Душица Грбић, др Станоје Бојанин, проф. др Зорица Никитовић, проф. др Србољуб Убипариповић, проф. др Мирко Сајловић, мр Вања Шмуља, проф. др Ненад Тупеша, проф. др Биљана Самарџић, мр Бојан Крунић. Уочи научног скупа, 8. новембра, уприличена је промоција другог фототипског издања књига Горажданска штампарија 1519-1523. У недељу, 10. новембра, учесници скупа посетили су Ново Горажде и храм Светог великомученика Георгија у Доњој Сопотници. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило одржао је синоћ у крипти подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог предавање на тему „Огледи односа теологије и науке“. Предавање Преосвећеног владике Кирила у организацији братства Саборног храма, којем је прусуствовао и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изазвало је велико интересовање хришћанске заједнице у Подгорици. У уводном дијелу свог обраћања владика Кирило је нагласио да је истина једна, те не може да буде предмет теологије потпуно различит од предмета науке, јер се и позитивна наука бави истином, баш као и што је у центру теологије: Пут Истина и Живот. „Дакле оне морају да се преклапају у неким тачкама ако је наука позитивна“, казао је владика и додао да кад се говори о односу науке и теологије неопходно да се избјегну двије крајности. Прва је банализовање научних формула, док је друга крајност мистификација. Када говорите о Богу и духовним законима не можете да употребљавате неке формуле и тврдите да је тако како та формула каже, истакао је владика: „Може само да се иконично или апологетски опише неки духовни закон и да нам тај језик науке помогне и објасни неке духовне законе, да нам их приближи ако их правилно схватамо.“ Црква треба да каже шта је истина, а оно што се коси директно са Светим писмом, Светим откривењем, не може да буде истина и позитивне науке, првенствено математика, се углавном не косе са тим. Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је између осталог навео да је најбољи начин спознавања Бога – икона, образлажући да ми не можемо Бога да спознамо по суштини, али свакако можемо иконично да га представимо како су Га и апостоли представљали будући да само у Христу јединоме живи пуноћа Бога тјелесног. Стога, знајући тај бесцени дар Христа оваплоћеног, Цркви не треба наука, али науци је потребна религија управо да не би скренула са трасе Пута, Истине и Живота. Владика Кирило је у свом даљем обраћању дао посебан акценат на битност егзистенције пастирске отворености, која нужно треба да пребива у Цркви и да буде усмјерена према свим слојевима друштва. Такође је навео да науку некада морамо користити апологетски, управо у својству одбране духовних истина, будући да је језик науке близак савременом човјеку, по чему ћемо бити модерни. Како он напомиње Црква ће бити модерна ако говори о вјечним и непролазним истинама на језику који је близак савременом човјеку узимајући у обзир све чиниоце времена у којем живимо. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је у свом другом дијелу излагања говорио о свом докторском раду ,,Петар Други Петровић Његош као хришћански филозоф“ који обрађује Његоша са аспекта дубоког сагледатеља научних законитости. У том раду владика Кирило је користио математичке примјера да би то и приближио и доказао на један прагматичан, поступачан и конкретан начин. У току тог дијела владика је користио и једноставне примјере који су на сликовит начин приближили свима присутнима повезаност и међусобно потврђивање теологије и науке. Модератор предавања био је протојереј мр Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора
  5. Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора View full Странице
  6. Драги учесници нашег састанка, срдачно вас све поздрављам и честитам 70. годишњицу од дана оснивања Руског федералног атомског центра. Поменути истраживачки институт без сумње један је од кључних научних центара који обезбјеђују сигурност наше Отаџбине. Датум који обиљежавамо данас[2] усмјерава нашу пажњу не само ка војној заштити Русије од спољних пријетњи, него и ка разрјешењу неких религијско-филозосфских питања. Посебно бих желио истаћи да је јубилеј Саровског института повезан са чињеницом коегзистенције и интеракције научног и духовног центра. Ова чињеница директно се тиче сложене и разгранате теме узајамних односа религије и науке, вјере и знања. Научна академска традиција нас учи да не треба журити са генерализацијама. Предивна традиција. Многе грешке у прошлости, а и данас, настале су имајући за свој узрок управо тежњу ка генерализацијама; што је могуће прије, без посебних истаживања материјала који се посједују и без покушаја да се начине пажљиви критички увиди. То је посебно опасно када се могуће генерализовање дотиче комплексних питања, као што је то, без сумње, питање односа религије и науке. Тема је веома важна због тога што се религија показује као феномен од огромног значаја за већину становништва планете, а наука као основни феномен који обезбјеђује прогресиван научно-технолошки развој савремене цивилизације. Разматрајући ово питање треба се чувати поједностављених тумачења са којима смо се, нажалост, сусретали у блиској прошлости. Тако се утврдио неумитан сукоб између религије и науке, због наводно непомирљивог антагонизма између њих. Једна од најраспрострањенијих заблуда, која је произашла из сличних поједностављених тумачења, јесте она да се наука бави чињеницама, разумом и промјенама набоље, а религија – фикцијом, вјером и вјечним истинама. Отуда, како из ове тезе слиједи, наука и религија се, наводно, увијек налазе у непремостивом конфликту. Довољно је да се замислимо да бисмо схватили очигледне ствари: ако би, тако схваћена, наука била скуп неоспорних чињеница које се прогресивно и постепено акумулирају, онда у историја науке не би постојали унутрашњи конфликти. Али ми знамо да то није тако. Практично је свака научна новина противрјечна по својој природи и увијек изазива оштре дискусије. Познати историчар и филозоф науке ХХ вијека, Томас Кун,[3] био је мишљења да су старе и нове научне тачке гледишта „несамјерљиве“, јер не постоје дефинитивни критеријуми рационалности за одређење научног знања. Штавише, Кун је сматрао да између различитих научних парадигми не постоје заједничке основе (нпр. између античке и нововјековне науке). У вези са тим, сјећам се изјаве академика Владимира Ивановича Вернадского: „Била би велика грешка посматрати борбу Коперника и Њутна и њихових система са Птоломејем, као борбу између два погледа на свијет, научног и оног науци страног; то је унутрашња борба међу представницима једног, научног погледа на свјет“.[4] И Птоломеј и Коперник су припадали науци и то је био спор унутар саме науке. Иако су се кроз историју човјечанства односи између религије и науке развијали веома различито, религијски и научни начини разумјевања и схватања свијета не противрјече један другоме – у оном смислу у коме једно другом не противрјече наука и умјетност, религија и умјетност. Можемо рећи да су религија, наука и умјетност различити начини схватања и разумијевања свијета и човјека, познавања свијета од стране човјека. Сваки од њих има свој инструментаријум и своје методе познања, и они дају одговоре на различита питања. Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота. Као још једна популарна и распрострањена заблуда јавља се сљедећа тврдња: наука и религија не само да допуњују једна другу, него су једна другој нужне. Религијски ставови, у складу са овом тезом, јесу стимуланс за научне активности, а научни подаци могу помоћи да се религија очисти од непотребног формализма и символике. Увјерен сам да је то такође поједностављивање и оно је повезано са преиспитивањем интеракције религије и науке. То преиспитивање је изазвано, као прво, новим разумијевањем улоге религије у савременом свијету; као друго, преиспитивањем садржаја и мјеста науке после низа открића у ХХ вијеку. Овдје, с једне стране, у улози поједностављивача иступају научници који не тврде тек да наука не противрјечи религији, него да су оне дужне узајамно дјеловати – као пројаве једног поретка, готово као напоредне дисциплине. У таквом приступу, наука постаје квазирелигија, а религија – квазинаука. Главни циљ интеракције науке и религије при таквом разумијевању, постаје покушај стварања неког општег религијско-научног језика. Такав приступ не представља само упрошћавање, него је и погрешан. Тако долазимо до тога да ако се раније покушавало доказати да Бог не постоји, јер га нису видјели космонаути, сада, фигуративно говорећи, уз помоћ тих космонаута покушава се доказати да Бог постоји. Другим ријечима, методологија се није промијенила, промијенио се само предзнак: са минуса на плус. С друге стране, неки од религијских апологета превише су ревносни у покушајима да науку привуку на „своју страну“. И ево, већ се сусрећемо са гледиштем да је савремена физика скоро најбољи доказ и постојања Бога и стварања свијета итд. Понављам: слична размишљања нису лишена интересантности и корисног садржаја (нпр. како симболички опис стварања свијета корелира са теоријом великога праска или са научном идејом појаве свијета ни из чега, из неке тачке коју је немогуће ни измјерити ни одредити). Али не треба заборавити да се наука све вријеме мијења, и да наука будућности може оповргнути данашњу науку, као што су у своје вријеме теорије Алберта Ајнштајна преосмислиле оне класичне механике. Овдје бих као пример навео Боров принцип комплементарности,[5] који је одиграо важну улогу не само за науку ХХ вијека, него и за религијску философију. Управо због тога, не говорим толико о томе да су такви приступи сасвим погрешни, колико о томе да они превише упрошћавају реалне односе који постоје између религије и науке. Ипак, важно је да хришћански апологети не губе осјећај за мјеру и да имају на уму да уколико би се истина религије откривала величином разума, тада би хришћанство било другачије. Јеванђеље нам говори нешто друго: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт 5, 8). Разлика између научног и религијског апарата и немогућност њихове механичке „конјугације“ уопште не значи њихову некомпактибилност. Наука и религија безусловно допуњују једна другу у стварању опште слике наших сазнања о свијету, чинећи је обимнијом и свјетлијом. Само, та цјеловита слика не уклапа се у потпуности ни у научне оквире, нити у оквире стварних религијских увјерења. Другим ријечима, то узајамно допуњавање не одвија се ни на пољу науке (тј. религијски аргументи овдје не важе, иако дугујемо много научних открића вјерској интуицији научника) ни на пољу религије (наука не служи за то да директно потврђује религијске истине, иако се и то дешава). Наука даје одговоре на своја питања, а религија на своја. И што више човјек има одговора, то је богатија његова представа о свијету, Богу и себи самом. Још једна теза о којој се ријетко говори, а која је веома важна: за секуларизацију друштва одговорна је највише наука. Ово чак није ни упрошћавање, ово једноставно није истина. Против овога говори и сама историја настанка науке која свједочи о томе да је савремена наука оформљена прије свега културним контекстом европске религијско-философске мисли, да је сав интелектуални развој повезан са хришћанском метафизиком и хришћанским промишљањем о уређењу свијета: а то је одбацивање многобожачке митологизације космоса, признање принципијелне могућности стварања (тј. почетка свијета као простор-времена), постојања не мноштва богова, него Једнога Бога Творца, који је свијету дао законе, које се може настојати досегнути човјечијим разумом итд. Заправо, узрок секуларизације није у самом научном развитку него у идеологији која на њега позива, која је у западној историји блиско повезана са просветитељским култом разума, а касније је добила облик такозваног сцијентизма – тј. идеолошке позиције која вјерује у науку као највише културно благо кадро да разрјеши ма каква питања постојања итд. Лажност те позиције потврђује и чињеница религијског обнове у земљама и друштвима гдје не постоје недостаци у науци, образовању и технологијама заснованим на тој науци. Посебна духовна обнова у последњим деценијама у нашој држави и другим државама историјске Руси, интеракција научне и религијске заједнице; напокон, чињеница коегзистенције и плодоносне сарадње хришћанског и научног центра у Сарову, посебно је изражена у активностима Духовно-научног центра, чији рад пажљиво пратимо. Црква се данас не брине толико о научном истраживању по себи, нити о конкретном садржају нових научних развоја, колико о томе да ли се науци посвећује заслужена пажња у нашем друштву и држави. Прије свега, наша пажња усмјерена је на област образовања. Црква је безусловни савезник научне заједнице по питању образовања, развијања и оснаживања науке, по питању потребе за свеобухватном и широком подршком научној и стручној заједнице, како од стране државе, тако и цијелог друштва. У друштву постоји велика брига по питању стања националног образовања у цјелини. Ви сте вјероватно чули за обновљење рада Друштва руске књижевности, на чијем се челу, по предлогу Предсједника Русије В. В. Путина, налазим. Ми се надамо да ће та неутрална и добронамјерна платформа професионалаца и експерата помоћи да се значајно измјени ситуација са предавањима руског језика и књижевности у нашим школама. Познато је да у данашње вријеме у друштву постоји дискусија о стању националног образовања које у непотпуној мјери формира код ученика цјеловиту слику свијета. Сигуран сам да комбинација хуманистичког образовања, укључујући религијско образовање, са истинским научним образовањем, отвара прилику да се види истински потпуна слика свијета, што је перцепција која, заузврат, може да формира комплетну, духовно јаку личност. У свијету интезивног развоја технологијâ, заснованих на научном знању, веома је важна морална одговорност научника. Прије неколико деценија, говорећи о могућим опасним посљедицама научног напретка, мислили смо прије свега на нуклеарне технологије. Али сада су се појавили већи проблеми, који су повезани са биотехнологијом, брзим развојом информационих технологија, стварањем виртуелне реалности, формирањем свеобухватних база података, контроле и регистрације људи, чије ненамјенско коришћење може угрозити слободу човјека и његова грађанска права. Важно је разумјети: сама тема посљедица научно-технолошког развоја безусловно има моралну компоненту. Она је нераскидиво везана са представама о добру и злу, са способношћу да се одвоји штетно од корисног. И овдје је природно поље обједињавања напора науке и религије. Изражавам искрену наду да ће интеракција Цркве и научне заједнице ојачати нашу Отаџбину и да ће наши заједнички напори донијети корист руском народу. Захваљујем вам на пажњи. Извор: Теологија.нет
  7. Драги учесници нашег састанка, срдачно вас све поздрављам и честитам 70. годишњицу од дана оснивања Руског федералног атомског центра. Поменути истраживачки институт без сумње један је од кључних научних центара који обезбјеђују сигурност наше Отаџбине. Датум који обиљежавамо данас[2] усмјерава нашу пажњу не само ка војној заштити Русије од спољних пријетњи, него и ка разрјешењу неких религијско-филозосфских питања. Посебно бих желио истаћи да је јубилеј Саровског института повезан са чињеницом коегзистенције и интеракције научног и духовног центра. Ова чињеница директно се тиче сложене и разгранате теме узајамних односа религије и науке, вјере и знања. Научна академска традиција нас учи да не треба журити са генерализацијама. Предивна традиција. Многе грешке у прошлости, а и данас, настале су имајући за свој узрок управо тежњу ка генерализацијама; што је могуће прије, без посебних истаживања материјала који се посједују и без покушаја да се начине пажљиви критички увиди. То је посебно опасно када се могуће генерализовање дотиче комплексних питања, као што је то, без сумње, питање односа религије и науке. Тема је веома важна због тога што се религија показује као феномен од огромног значаја за већину становништва планете, а наука као основни феномен који обезбјеђује прогресиван научно-технолошки развој савремене цивилизације. Разматрајући ово питање треба се чувати поједностављених тумачења са којима смо се, нажалост, сусретали у блиској прошлости. Тако се утврдио неумитан сукоб између религије и науке, због наводно непомирљивог антагонизма између њих. Једна од најраспрострањенијих заблуда, која је произашла из сличних поједностављених тумачења, јесте она да се наука бави чињеницама, разумом и промјенама набоље, а религија – фикцијом, вјером и вјечним истинама. Отуда, како из ове тезе слиједи, наука и религија се, наводно, увијек налазе у непремостивом конфликту. Довољно је да се замислимо да бисмо схватили очигледне ствари: ако би, тако схваћена, наука била скуп неоспорних чињеница које се прогресивно и постепено акумулирају, онда у историја науке не би постојали унутрашњи конфликти. Али ми знамо да то није тако. Практично је свака научна новина противрјечна по својој природи и увијек изазива оштре дискусије. Познати историчар и филозоф науке ХХ вијека, Томас Кун,[3] био је мишљења да су старе и нове научне тачке гледишта „несамјерљиве“, јер не постоје дефинитивни критеријуми рационалности за одређење научног знања. Штавише, Кун је сматрао да између различитих научних парадигми не постоје заједничке основе (нпр. између античке и нововјековне науке). У вези са тим, сјећам се изјаве академика Владимира Ивановича Вернадского: „Била би велика грешка посматрати борбу Коперника и Њутна и њихових система са Птоломејем, као борбу између два погледа на свијет, научног и оног науци страног; то је унутрашња борба међу представницима једног, научног погледа на свјет“.[4] И Птоломеј и Коперник су припадали науци и то је био спор унутар саме науке. Иако су се кроз историју човјечанства односи између религије и науке развијали веома различито, религијски и научни начини разумјевања и схватања свијета не противрјече један другоме – у оном смислу у коме једно другом не противрјече наука и умјетност, религија и умјетност. Можемо рећи да су религија, наука и умјетност различити начини схватања и разумијевања свијета и човјека, познавања свијета од стране човјека. Сваки од њих има свој инструментаријум и своје методе познања, и они дају одговоре на различита питања. Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота. Као још једна популарна и распрострањена заблуда јавља се сљедећа тврдња: наука и религија не само да допуњују једна другу, него су једна другој нужне. Религијски ставови, у складу са овом тезом, јесу стимуланс за научне активности, а научни подаци могу помоћи да се религија очисти од непотребног формализма и символике. Увјерен сам да је то такође поједностављивање и оно је повезано са преиспитивањем интеракције религије и науке. То преиспитивање је изазвано, као прво, новим разумијевањем улоге религије у савременом свијету; као друго, преиспитивањем садржаја и мјеста науке после низа открића у ХХ вијеку. Овдје, с једне стране, у улози поједностављивача иступају научници који не тврде тек да наука не противрјечи религији, него да су оне дужне узајамно дјеловати – као пројаве једног поретка, готово као напоредне дисциплине. У таквом приступу, наука постаје квазирелигија, а религија – квазинаука. Главни циљ интеракције науке и религије при таквом разумијевању, постаје покушај стварања неког општег религијско-научног језика. Такав приступ не представља само упрошћавање, него је и погрешан. Тако долазимо до тога да ако се раније покушавало доказати да Бог не постоји, јер га нису видјели космонаути, сада, фигуративно говорећи, уз помоћ тих космонаута покушава се доказати да Бог постоји. Другим ријечима, методологија се није промијенила, промијенио се само предзнак: са минуса на плус. С друге стране, неки од религијских апологета превише су ревносни у покушајима да науку привуку на „своју страну“. И ево, већ се сусрећемо са гледиштем да је савремена физика скоро најбољи доказ и постојања Бога и стварања свијета итд. Понављам: слична размишљања нису лишена интересантности и корисног садржаја (нпр. како симболички опис стварања свијета корелира са теоријом великога праска или са научном идејом појаве свијета ни из чега, из неке тачке коју је немогуће ни измјерити ни одредити). Али не треба заборавити да се наука све вријеме мијења, и да наука будућности може оповргнути данашњу науку, као што су у своје вријеме теорије Алберта Ајнштајна преосмислиле оне класичне механике. Овдје бих као пример навео Боров принцип комплементарности,[5] који је одиграо важну улогу не само за науку ХХ вијека, него и за религијску философију. Управо због тога, не говорим толико о томе да су такви приступи сасвим погрешни, колико о томе да они превише упрошћавају реалне односе који постоје између религије и науке. Ипак, важно је да хришћански апологети не губе осјећај за мјеру и да имају на уму да уколико би се истина религије откривала величином разума, тада би хришћанство било другачије. Јеванђеље нам говори нешто друго: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт 5, 8). Разлика између научног и религијског апарата и немогућност њихове механичке „конјугације“ уопште не значи њихову некомпактибилност. Наука и религија безусловно допуњују једна другу у стварању опште слике наших сазнања о свијету, чинећи је обимнијом и свјетлијом. Само, та цјеловита слика не уклапа се у потпуности ни у научне оквире, нити у оквире стварних религијских увјерења. Другим ријечима, то узајамно допуњавање не одвија се ни на пољу науке (тј. религијски аргументи овдје не важе, иако дугујемо много научних открића вјерској интуицији научника) ни на пољу религије (наука не служи за то да директно потврђује религијске истине, иако се и то дешава). Наука даје одговоре на своја питања, а религија на своја. И што више човјек има одговора, то је богатија његова представа о свијету, Богу и себи самом. Још једна теза о којој се ријетко говори, а која је веома важна: за секуларизацију друштва одговорна је највише наука. Ово чак није ни упрошћавање, ово једноставно није истина. Против овога говори и сама историја настанка науке која свједочи о томе да је савремена наука оформљена прије свега културним контекстом европске религијско-философске мисли, да је сав интелектуални развој повезан са хришћанском метафизиком и хришћанским промишљањем о уређењу свијета: а то је одбацивање многобожачке митологизације космоса, признање принципијелне могућности стварања (тј. почетка свијета као простор-времена), постојања не мноштва богова, него Једнога Бога Творца, који је свијету дао законе, које се може настојати досегнути човјечијим разумом итд. Заправо, узрок секуларизације није у самом научном развитку него у идеологији која на њега позива, која је у западној историји блиско повезана са просветитељским култом разума, а касније је добила облик такозваног сцијентизма – тј. идеолошке позиције која вјерује у науку као највише културно благо кадро да разрјеши ма каква питања постојања итд. Лажност те позиције потврђује и чињеница религијског обнове у земљама и друштвима гдје не постоје недостаци у науци, образовању и технологијама заснованим на тој науци. Посебна духовна обнова у последњим деценијама у нашој држави и другим државама историјске Руси, интеракција научне и религијске заједнице; напокон, чињеница коегзистенције и плодоносне сарадње хришћанског и научног центра у Сарову, посебно је изражена у активностима Духовно-научног центра, чији рад пажљиво пратимо. Црква се данас не брине толико о научном истраживању по себи, нити о конкретном садржају нових научних развоја, колико о томе да ли се науци посвећује заслужена пажња у нашем друштву и држави. Прије свега, наша пажња усмјерена је на област образовања. Црква је безусловни савезник научне заједнице по питању образовања, развијања и оснаживања науке, по питању потребе за свеобухватном и широком подршком научној и стручној заједнице, како од стране државе, тако и цијелог друштва. У друштву постоји велика брига по питању стања националног образовања у цјелини. Ви сте вјероватно чули за обновљење рада Друштва руске књижевности, на чијем се челу, по предлогу Предсједника Русије В. В. Путина, налазим. Ми се надамо да ће та неутрална и добронамјерна платформа професионалаца и експерата помоћи да се значајно измјени ситуација са предавањима руског језика и књижевности у нашим школама. Познато је да у данашње вријеме у друштву постоји дискусија о стању националног образовања које у непотпуној мјери формира код ученика цјеловиту слику свијета. Сигуран сам да комбинација хуманистичког образовања, укључујући религијско образовање, са истинским научним образовањем, отвара прилику да се види истински потпуна слика свијета, што је перцепција која, заузврат, може да формира комплетну, духовно јаку личност. У свијету интезивног развоја технологијâ, заснованих на научном знању, веома је важна морална одговорност научника. Прије неколико деценија, говорећи о могућим опасним посљедицама научног напретка, мислили смо прије свега на нуклеарне технологије. Али сада су се појавили већи проблеми, који су повезани са биотехнологијом, брзим развојом информационих технологија, стварањем виртуелне реалности, формирањем свеобухватних база података, контроле и регистрације људи, чије ненамјенско коришћење може угрозити слободу човјека и његова грађанска права. Важно је разумјети: сама тема посљедица научно-технолошког развоја безусловно има моралну компоненту. Она је нераскидиво везана са представама о добру и злу, са способношћу да се одвоји штетно од корисног. И овдје је природно поље обједињавања напора науке и религије. Изражавам искрену наду да ће интеракција Цркве и научне заједнице ојачати нашу Отаџбину и да ће наши заједнички напори донијети корист руском народу. Захваљујем вам на пажњи. Извор: Теологија.нет View full Странице
  8. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери која се сваке недеље одржавају у конаку Капеле Свете Петке на Калемегдану, 14. октобра 2018. године предавање под називом "Од мита до науке - место и идентитет теологије данас" одржао је Велибор Мартиновић. Какво је место и какав је индентитет теологије у савременој констелацији научних и хуманистичких дисциплина? Какав је међусобан однос духовних и природних наука? Да ли је теологија онтичка наука (једна од регионалних)? Треба ли теологија “слушкиње” или мора да почне да са пуном пажњом обраћа пажњу на ставове и закључке других наука?! Каква је друштвена одговорност теолошког дискурса данас и какав је њен задатак у мисији ad intra. View full Странице
  9. Његово Преосвештенство Епископ западноамерички проф. др Максим одржао је предавање на тему "Природне науке и теологија" у Музеју науке и технике на београдском Дорћолу, у оквиру међународног пројекта „Наука и православље у свету“, а у оквиру вечери предавања „Наука и религија“. View full Странице
  10. Version 1.0.0

    59 downloads

    Предраг Драгутиновић- Основе новозаветне науке I: Увод у Нови завет
  11. Два наша угледна педагога, психијатар професор Светомир Бојанин и теолог професор Драгомир Сандо водили су врло садржајан разговор о односу религије и науке. Обзиром на тему и хабитус двојице сабеседника у емисији Телевизији Храм, природно је да су се обухватили и тему савременог васпитања и образовања. Емисију препоручујемо као сасвим јединствен догађај у нашим медијима. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...