Претражи Живе Речи Утехе

Шта вреди, браћо моја, ако ја будем вечито говорио, а Бог вечито ћутао? Могу ли ја одбранити правду Божију, ако је Бог не узме под своју заштиту? Могу ли ја доказати Бога безбожницима, ако се Бог буде крио? Могу ли Га ја омилети синовима Његовим, ако је Он равнодушан према патњама њиховим? Не; ништа од свега тога ја не могу. Моје речи немају крила, да би могле уздићи Богу све пале и отпале од Бога; нити моје речи имају огња, да би загрејале охладнела срца деце према Оцу њиховом. Моје речи нису ништа, ако оне нису слаби одјек и неразговетно понављање онога, што Бог својим моћним језиком говори. Што је шуштање шљунка на обали према страховитој рици океанској, то су речи моје према језику којим говори Бог. Како ће моћи чути шуштање шљунка преливеног пеном разјарене стихије онај човек, који је глув према рици океана? Како ће видети Бога у мојим речима онај, ко не може да га види у природи и животу? Како ће једва чујне речи људске убедити некога, кога громови нису у стању убедити? Како ће се огрејати на једној варници неко, ко је оставио огањ иза себе? Не ћути Бог, браћо, но говори гласније од свих бура и громова. Не напушта Бог правду, но прати је у њеном страдању и лагано узводи на престо. Не зависи Бог ни од чије добре воље, но чини све зависним од своје добре воље. Јадан би био Бог, који би зависио од адвокатске заштите једног смртног човека. Не излазим ја пред вас да штитим Онога, чију заштиту ја тражим дан и ноћ. Не излазим ја, убожјак један, да тражим од вас, убожјака, потпору Бога и Божије ствари. Не; него, напротив, излазим с предлогом, с молбом, заиста с молбом, да сви ми потражимо потпору себе и своје ствари у Бога, једино у Бога. Није то ради Бога но ради нас. И понављам: није то ради Бога но ради нас самих. Јер Бог ће бити подједнако велики, величали Га ми или понижавали. Бог ће бити светао, ма колико таме бацали ми на Његово име. Бог ће постојати, ма цела земља кроз сва уста својих створења и кроз све вулканске кратере јекнула: нема те Боже! Постојаће Бог, светао и велики као и данас, и онда, кад зраци сунчани буду узалуд тражили и једног живог човека на земљи, и кад буду место живих миловали само гробове мртвих. Боже, вечито светли и вечито велики, буди потпора нама као што си потпора толиким Сунцима у простору! И Сунца би се угасила без Твога погледа и претворила на мах у закисла, мрачна ватришта, – како ми да светлимо без Тебе? Како ћемо ми, брaћo моћи љубити своје непријатеље без потпоре Божије? Гле, ми нисмо учинили ни први корак на том путу. Ми нисмо још научили да љубимо ни своје пријатеље. Још мање: ми нисмо још научили да љубимо ни сами себе. Како ћемо љубити своје непријатеље? Христове речи о љубави према непријатељима, ево, још лете по свету од уста до уста, но још никако не могу да нађу пута од уста до срца. Ми не љубимо своје непријатеље. Зар то није очигледно, без доказивања? Ми љубимо само оне који нас љубе, и позајмљујемо само онима који нам могу вратити, и чинимо добра само онима који нам се могу двоструко одужити. Ми љубимо себе и пријатеље своје. Ми љубимо своје ближње, своје најближње, у буквалном смислу речи. Наши даљни далеко су од наше љубави. Наше срце лепи се за оно за што и наше очи. Очи наше су путовођ и нашем срцу. Ми мислило само, да љубимо себе и пријатеље своје. Ми се и у томе варамо; јер ми себичност називамо љубављу према себи, и љубакање љубављу према својим пријатељима. У самој ствари ми не љубимо ни себе ни своје пријатеље, исто онако као ни своје непријатеље. Јер у ономе што ми љубављу називамо нема најбољих елемената љубави. А најбољи су елементи љубави: познање, поштовање и жртвовање. У нашој љубави према себи нема ни познања, ни поштовања, ни жртвовања. У нашој љубави према пријатељима нашим такође нема тога трога. Наша љубав састоји се само из својих нижих елемената. Наша љубав према себи и својима ништа друго није до појачана и покварена у исто време инстинктивна љубав животињска. А оно што љубав људску чини узвишенијом и светлијом од љубави питоме и дивље живине, то је познање, поштовање и жртвовање. Познање себе и пријатеља својих први је елеменат узвишене и светле божанске љубави. Човек, који је о себи много мислио и себе много кушао, може доћи до познања себе. Но треба бити врло опрезан у том испитивању себе. Од најмање погрешке у самопознању може доћи лажан закључак, а од лажног закључка и лажна љубав према себи. Треба се навићи рашчлањавати, анализирати. Јер од правилне анализе себе, човек ће доћи и до правилне синтезе. Свака неправилност у процени себе, свети се више него на квадрат. Шта помаже цео дан правилног и опрезног хода по Алпима, ако се предвече учини само један омашан корак над провалијом? Најважнија питања, на која један млад човек мора правилно одговорити, да би себе познао, те да би му цео будући живот био правилан и здрав, јесу: – Ко сам ја? – Колики сам ја? – За шта сам ја? Сваки човек не може се посветити философији. Но једно зрно философије потребно је сваком животу људском као со јелу. Схвати ли човек своје биће као један производ случајно заталасане материје, као бесвесну и бесциљну игру елемената, он ће имати најнижи појам о себи и о своме назначењу. А од величине појма о себи зависи и величина идеала једнога човека, величина мисли и осећања и делања његовог. Схвати ли пак човек своје биће као резултат и наставак једне уметничке целисходности и творачке мудрости општевасионске, он ће тад имати о себи највиши појам, подређен једино појму Бога. Друто питање намеће се сваком човеку: Колики сам ја? Једно клупче желатинске љигавости и слабости излази на Сунце под именом човек. Сама немоћ, сама слабост, сузе, и сањивост! Туђом помоћи то се клупче одвија, на туђим рукама диже се ка Сунцу. Без своје заслуге оно дели хлеб с осталим светом, без своје жеље оно постаје учасник животне драме и животне плате. Још малено, то клупче упија својом душом као сунђером сав свет около себе на два очна прозорчића. Но душа је његова тако малена, да му све појаве изгледају бескрајно велике. Детету се родитељ његов и сви одрасли људи чине као титани, као богови. Кад се дигне до просечне висине свих људи човек онда мења свој појам о величини. Он не тежи више за величином ма кога одраслог човека но за величином само извесног броја великих људи, који му се чине у историји као Сунца међу звездама. И сравњујући себе са великим људима и са својим идеалом величине, он себе пита једнога дана неизоставно: Колики сам ја? И ту је одмах опасност, да се не превари, да не учини омашан корак над провалијом. Оцени ли правилно своју величину, онда је пронашао и себе и пут, којим треба да иде. А не оцени ли? Већина људи не оцени правилно своју величину, те живи у оптичкој обмани. Већина види себе у много већим размерама него што је. Живећи у једној обмани такви људи чине све, да и друге обману. Не испадне ли им то за руком, – а то никад не испада за руком – они се осећају несрећним витезовима, који су се јавили не у свом времену и не у свом друштву. Као да је потребно да сви људи буду велики и генијални! Као да Богу за његову историјску драму нису потребни исто тако и мали људи! Као да би свет могао постојати без говедара и ковача и чистача улице! Бог је и поделио људима неједнаку меру даровитости, да би због те неједнакости било сталног кретања у људском животу. Нико није крив што није дошао у свет са већим даром. Но крив ће бити и љуто кажњен онај ко не види свој дар у његовој правој мери, и ко се не потруди да с тим што му је дато оправда свој опстанак и изврши своју мисију. И треће питање: За шта сам ја? То је питање о познању своје мисије у овоме свету. Сваки човек долази у овај свет с нарочитом мисијом. Како многи не верују у ово! Сви смо ми Божији посланици и посленици. Сви! Ковачки посао је једна нарочита, богодуховена мисија, као и дрводељски, и књижевнички и државнички. Без ковачког посла не би било културе, ни египатске, ни европске, нити икакве. Народна машта доделила је једном од олимпијских богова ковачки посао. Није, дакле, небу угодно само краљевање и саветниковање, но и ковање гвожђа, и стругање дасака, и плетење асура. На страшном суду неће Бог рећи: Седи ти што си носио круну мени с десне, а ти што си држао чекић мени с леве стране, но даваће првенство и награду према боље схваћеној и извршеној мисији на земљи. На жалост много је међу нама оних који целог свог века не сазнаду своју мисију. Много је малоумних, који опет осећају призив за све мисије. Много је гордих, који не радећи ниједан посао критикују све послове. Многе трпи Бог једино из милосрђа, спремајући и шаљући друге посланике и посленике за исту мисију, која је онима била намењена и на њима пропала. Много је напућених и у себе заљубљених, који једва чекају да им се постави питање: За шта си ти? – да би могли гласно рећи: За све! Много, премного је оних, који не знају ни ко су, ни колики су, ни за шта су, а који говоре о љубави према себи. Много је премного оних, који себе нису нашли, а себе заволели. Уображење своје воле они, а не себе. Илузија им је слатка, њу љубе, а не себе. Много је оних, који праве лонце, а мисле за себе да су вајари. Много је оних, који су постали државници, а требали су бити трговци. Сви они говоре о љубави према својим непријатељима, док међутим још ни себе не љубе, јер нису познали себе, нити су нашли најбољег себе. Њихова је љубав лажна, јер се односи на лаж у њима, а не на истину. Кад лончар љуби вајара у себи, његова је љубав према себи лаж. А ко љуби себе лажно, тај љуби лажно и своје пријатеље. А чија је љубав према себи и пријатељима лаж, тога је љубав према непријатељима два пут већа лаж. Но не сачињава узвишену и свету љубав само познање. Уз познање треба да дође и поштовање, други главни елеменат достојне љубави. Човек треба да уме поштовати себе и поштовати пријатеље своје. Но не може човек поштовати зло у себи; и разбојник зна да је само добро за поштовање. Не може пак човек поштовати добро у себи, ако није сазнао, шта је и где је у њему добро. Познање је, дакле, основ и поштовању. Имао неко њиву, коју није могао никад довољно искрчити од трња. Докле ћу се ја борити с тим проклетим трњем? – рече домаћин и омрзе своју њиву. С досадом копаше он ипак једнога дана жбун трња у њиви, док мотика не звекну и не одскочи од стена. Срдња домаћина према немилој му земљи још већма порасте. Но кад дознаде да су стене испод трња сребрне, прође га и срдња и досада. И поче домаћин ценити трновиту њиву више него све остале, због сребра које беше у њој. Тако и један човек може изгледати себи као њива под трњем. Па ипак он може и волети себе, премда љубав та према себи биће вазда помешана с презрењем себе. Он се може хвалисати пред људима, но у самоћи он ће сам себи бити одвратан, јер зна да је лагао људе и зна да лаже себе, љубећи на себи оно што није за љубав. Он не може поштовати себе, јер није за то нашао разлога у себи, није пронашао жицу сребра у трњаку своје душе. Тако и љубав према пријатељима, ако није заснована на поштовању, као и познању, брзо се обраћа у презрење и одвратност. Како је мало код нас праве, идеалне љубави међу пријатељима! У већини случајева пријатељство није засновано на сродности душа, на познању и поштовању, него на случајној симпатији и на себичном рачуну. Саслушајте ово писмо, које ће вам послужити као најбољи доказ овога што ја говорим, и као највернија илустрација лажне пријатељске љубави. Писмо ово, које сам добио пре два дана, гласи: – „Желео сам доћи к Вама, да Вам се лично исповедим и тражим Ваш благослов за решење пред којим стојим. За благослов! Опростите ми цинизам, који је испунио моју душу од дна до врха. Ја стојим пред самоубиством. Зато не треба благослов ни разрешење, јел’те? Уосталом мени је цео свет дао разрешење на то – одвратношћу, коју је улио у мене према свима и свему. Мени су сви људи одвратни, одвратни до смрти, и ја ево сад дишем слободније, од како сам се тврдо решио да умрем и бар код смрти нађем заштите и мира од најодвратнијих ми створења на земљи – од људи. Чудићете се, знам, јер ово што пишем стоји у потпуној контрадикцији према ономе што сам Вам лично говорио. Ја сам Вам говорио, да имам пријатеља, које ценим и волим. Говорио сам Вам зло о другим људима, но о пријатељима ништа сем похвале. Све је била лаж, сад Вам смем истину рећи. И онда кад сам Вам похвале за похвалама о својим пријатељима низао, ја сам их презирао, као што их и сад презирем, и као што цео свет презирем. – На рачуну је било засновано цело наше пријатељство. Тај рачун је био чисто материјални, новчани, без ичега моралнога и духовнога. Ми смо имали као неки клуб. Није могао проћи дан, а да се не састанемо. Ево већ 12 година! Но никад, ниједног дана – то је оно што хоћу да Вам исповедим – ни о чему се другом није говорило међу нама до о новцу, интригама, и узајамним гадним услугама у јавности и иза јавности. Ми нисмо презали од средстава, нико од нас није хтео знати за морал и милосрђе. Таквим радом ми смо стекли богатство, дошли до положаја и задобили један реноме, који смо сваки дан вешто подржавали пискарањем по новинама и узајамним хвалисањем по журовима. Неки су од нас чиновници државни: они су брзо добијали класу за класом; неки су трговци: они су добијали лиферацију за лиферацијом. Неку су народни посланици: они су добијали шта су хтели. Ухватили смо били везе свуда: са министарствима, са новинарима, са војском, са банкама, са франмасонима. Увече смо се, с планом разилазили по разним кафанама, да би чули шта се о нама говори, и да би један о другом проговорили што год похвално. Слали смо и своје жене по кућама и забавама с нарочитим задатком, да шпијунирају цео свет и да нас хвале, причајући о нашој запостављености и нашем патриотизму. Кад је избио рат ми смо највише лармали, но нико од нас није отишао тамо где се могло погинути. После рата нашли смо се опет, сви здравији и богатији него што смо пре били. И цео свет нас још увек сматра за патриотичне и честите људе. Ми смо дотле отишли на овоме лажном путу, да је повратак за нас сасвим немогућ. Моји пријатељи утолико су ми постајали одвратнији уколико су бивали готовији да ме помогну у мојим прљавим амбицијама и тежњама. Сваки је од нас надметао се са осталима у вештини интригирања и лажи. За нас је постало немогуће говорити о ма каквој идеалнијој ствари, о ма чему душевном, хуманом, општечовечанском. Само рачун, и рачун! Никад о Богу, нити о души, нити о помоћи ближњим! Никад у цркву! Уосталом нико од нас не верује у Бога. Некад сам веровао и у Бога и у душу. Сад не. Сад кад стојим пред самоубиством ја не верујем у Њега. Ах, сви су људи гадни, но од мојих пријатеља нема ништа гадније! И црви, који по ђубрету гмижу, нису ми тако несносни као моји пријатељи. Они су сасвим дотукли моју душу у замену за то, што сам ја њима помагао да и они своју дотуку. Хтео бих да одем још на један састанак. Зову ме непрестано. Пало им у очи моје одсуство. „Болестан сам“ – слагао сам их. Хтео бих да одем да им кажем истину у очи пре него што умрем. Не знам, да ли да то учиним. Колебам се. Пљунуо бих их, згазио бих их! Учинили су ме ситим и богатим, но увели су ме у један пакао лажи, саме лажи, да не могу да дишем. Имам трбух велики, но немам душе. И моја жена и деца – сви су затровани као и ја. Све је изгубљено. Ја сам свој живот прокоцкао. Ако заиста нађем нешто после смрти, што Ви зовете Богом, и ако ми се буде судило, рећи ћу истину: најео сам се, напио сам се, накрао сам се, и налагао сам се. То је сав мој живот. Осећам неодољиву потребу, да и пре смрти некоме кажем истину. Мислио сам да то кажем њима, подлацима. Али колебам се. Тешко да би имао куражи. Изабрао сам Вас. Па и Вама, ето, само овако, написмено. Ако можете одвраћајте друге од оваквог живота. А мене презрите и заборавите.“ Ништа вам речитије од овога писма не може казати шта значи љубав без поштовања. Боље је да човек живи без пријатеља него с пријатељима, које не може поштовати. Живљење с пријатељима, које човек не поштује, то је клизање на поледици, која води у понор. На поледици ухвате се деца за руке и вуку једно друго, да би се лакше и брже клизала. И пријатељство без поштовања је такво клизање по леду, које се никад не завршује друкчије до вратоломством и пропашћу. Трећи елемент узвишене и светле љубави јесте жртвовање. Љубав је олтар на коме се увек мора вршити жртвоприношење. Љубав је божанство, које тражи да увек пред лицем његовим гори жртва, те да се оно види у светлости. Права љубав, божанска љубав, односи се увек на оно што је најбоље у човеку. Ако ја љубим своје уображење, моја је љубав лаж. Ако љубим свога пријатеља због његовог порока, ја љубим лаж. Ако љубим Бога због добитка на лутрији, моја је љубав лаж. А ако ја љубим заиста лаж, ја јој морам жртвовати истину, јер и лажна љубав тражи жртве. Онај ко воли своју сујету, жртвује јој памет; и ко воли своје тело, жртвује му душу, и ко воли новац жртвује му част. И обратно: ко воли разум, жртвује овоме сујету, и ко воли душу, жртвује њој тело, и ко воли част, жртвује овој новац. И љубав према пријатељима стаје скупо. Ја говорим о правој, божанској љубави. Помагати пријатеља у добру и тражити његову помоћ за добро, – само се то зове права пријатељска љубав. Ја желим пријатеља не зато, да он ласка мојим слабостима и затрпава и оправдава моје погрешке, но зато, да ме поправља у злу и подржава у добру. Такво пријатељство је чистилиште, у коме се човек чисти од грубих и ниских навика и склоности. Пријатељство је потребније души него телу. У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. У трпљењу видети пријатеља значи олакшање. На самртној постељи присуство пријатеља улепшава лице смрти. Пријатељство је увек животворни дах анђела, који нас прати у животу, који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо. Какву љубав према пријатељима један човек нуди, такве ће и пријатеље наћи. Свак има онаква пријатеља каква заслужује. Према каквоћи и величини жртве налазе се и пријатељи. Ја се морам отказати свега нискога, да бих могао имати за пријатеља онога, чију висину душевну љубим. И морам се отказати себичности љубећи несебичног пријатеља. И морам се отказати грубости љубећи племенитог пријатеља. Пријатељство је једно школовање. Какво пријатељство онакво и школовање. Некога пријатељство диже к небу, некога вуче у пакао. Пријатељства, које значи заверу против добра, има доста. Таква пријатељства се снују много и у нашој средини. Пријатеље се они, који нити се познају нити поштују нити један за другог жртвују. Пријатеље се људи различите душе, не због душе, него због добити. Пријатеље се људи различитих начела, не због начела, него због богаћења. Због концесија и лиферација, због пљачке и крађе! Пријатељима се зову често привремено и они, који се из дубине душе презиру. Осмејкују се један на другог често они, који осмејцима сузбијају излив мржње један против другог. Ах, ти осмејци пријатељски! Они често значе завесу над паклом. Пријатеље се често људи из кукавичлука; често из бојазни један од друтог; често из сујете; често из досаде. То је привремено и рачунско пријатељство, – највећи коров, који на земљи расте и највећи стид људски! Је ли онда чудо што људи не љубе своје непријатеље, кад, гле, ни пријатеље своје још не умеју да љубе? Је ли чудо што дете, које није научило азбуку, не уме да чита књигу? Како ће љубити човек свога даљњега кад није научио да љуби ни свога најближега? Како ће љубити Србин Немца, кад још Србин Србина није научио да љуби? Како ће незнабошци – Јапанци љубити хришћане – Русе, кад хришћани – Руси не љубе један другог? Све донде неће моћи бити љубави, према непријатељима, док је не буде било међу пријатељима. А све донде је неће бити међу пријатељима, докле се она не сазида на узајамном познању, поштовању и жртвовању. Докле год љубав према пријатељима буде само слушкиња нижих циљева, дотле ће зло господарити светом. Хришћанска љубав иде у круговима. Прво долази љубав према себи, па љубав према пријатељима, па љубав према непријатељима, па љубав према Богу. Христос је узео љубав према себи као мерило љубави према људима и према Богу. „Као што љубиш себе самог“ – вели Христос. Кад би људи имали хришћанске љубави према себи, они би убрзо имали и хришћанске љубави према својим пријатељима, и према својим непријатељима. Но та основна љубав људи, – љубав према себи – још је у већини анимална, себична, прождрљива, нечиста, те је и свака друга љубав, којој је та љубав основ, иста таква. Но доћи ће једно боље време, кад ће се људи љубити више духом и истином, и због духа и истине, и кад ће праве љубави бити онолико колико сад има лажне љубави. Доћи ће време, кад ће пријатељ пријатељу бити свештеник и исповедник, а не само савезник у задобијању богатства и уживања овог света. Доћи ће време кад ће пријатељ пријатељу бити утешитељ и лекар, а не заводитељ и разоритељ душе. Кад дође то време, онда ће тек почети љубав међу људима. Ма како далеко било то време, оно иде и доћи ће. Љубав којом се сад људи љубе води самоубиству. Но кад дође оно време, доћи ће с њим и љубав, која води животу. Још није дошло време љубави према непријатељима, јер још није испуњена ни заповест о љубави према пријатељима. Али ће се испунити и једна и друга заповест, јер ниједна ни друга није људска но Божија. А Божија не може остати неиспуњена. Ја вас не могу, браћо, покренути мојим слабим речима, да испуните Божију заповест о љубави. Но покренуће вас на то Бог, који Сунца покреће. Не могу вам ни снаге дати за праву љубав према пријатељима, ни снаге познања, ни снаге поштовања, нити снаге жртвовања. Ту снагу ће вам дати Онај, који има свемоћ у рукама, и који покреће облаке мислима. Ствар Божија би пропала, кад би зависила од мојих речи и од ваше ћуди. Но ствар Божија ће независно од нас свију успевати и победити. Онај, чијим годинама нема броја и чијем бићу нема краја, не може оставити овај свој дом светски на произвољ нас, слабих створења својих, чији почетак и крај готово се састају у једној тачки, и чије је цело биће једна тачка. Не човек, но Бог је јемац, поуздан и веран јемац, да ће царство љубави доћи на земљу. Бог нам је јемац, да се Сунце неће пре угасити него што види синове земаљске сасвим сличне Оцу њиховом небесном. Гле, кроз кратко време за нас ће се Сунце угасити. Покривени црним плаштом смрти ми ћемо бити скривени од Сунца. Но зашто и нас не би Сунце, за нашег живота, видело као синове врло сличне Оцу нашем небесном? Задајмо реч, да ћемо учинити такво задовољство Сунцу и – о, куд и камо веће задовољство себи и пријатељима својим! Нека нам Отац наш небесни буде потпора у томе, од сад и до века. Само поред Њега пријатељство добија божански нимбус и божански жар. Само је у Њему љубав, само кроз Њега познање и поштовање, и само помоћу њега жртвовање. Слава нека је Њему на висинама, и Његова светлост с нама у низинама! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом прославе Празника над празницима, на Васкрсни уторак, 30. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је служио Божанску Литургију у храму у Новом Прибоју, посвећеном Празнику Христове Свепобеде. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски; протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, старешина храма Светог Великомученика Лазара у Старом Прибоју; протојереј Спасоја Вујанић, парох новоприбојски; протођакон Никола Перковић и ђакон Мирослав Николић из Архиепископије београдско-карловачке. Пројављујући јединство Цркве у Евхаристији и у Епископу верни народ Прибоја се сабрао на овом евхаристијском сабрању учествујући у псалмима, химнама и песмама духовним, радујући се у Васкрслом Христу и наслађујући се Пречасним Тајнама, Телом и Крвљу Васкрслог Господа Свепобедитеља, јер ће тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Беседећи о значају Васкрса, Владика је рекао да је Господ својим васкрсењем учинио велику промену у животу људском, створио нови однос човека према чиниоцима живота, другачију позицију на животном пољу и ратишту, успоставио другачији однос снага: – Господ је дошао да све што је било искварено поправи, и да нас постави способнијима и бољима. Он је обукао нашу природу, наш састав, и то подигао из мртвих, ово тело и ову душу, и то оживотворио. Повео је нас путем победничким и остао је и даље трајно наш предводитељ, и дао нам могућност да непрестано кушамо од те мудрости, од тог начина живота, од те снаге, од те победе. Зато смо и дошли у овај свети храм и причестили се Његовом победом, Његовим Телом и Крвљу и остајемо трајно у заједници са Њим живим. Две ствари су основне после Његове победе: прва је ова коју поменусмо, да смо јачи о односу на чиниоце живота и да можемо бити успешни, а друга је та да је Господ дао заповест да непрестано примењујемо у животу Његове принципе, Његове прописе, и да кроз то показујемо те нове плодове живота. А Његови принципи су љубав, доброта. По томе ће видети да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, тако говори Господ. У беседи Владика се осврнуо на одржани први Васкршњи базар у порти храма на Васкрс, истакавши са поносом успех прибојске црквене заједнице а посебно њених млађих чланова и њихово угледање на Христа и разумевање Његове заповести о љубави јер су својим трудом и пожртвованошћу успели да прикупе новчана средства која су опредељена у хуманитарне сврхе. Након одслужене Литургије, Епископ је са свештеницима и представницима основних школа из Прибоја посетио Друштво за церебралну и дечију парализу и Удружење за помоћ ментално и недовољно развијеним особама у овом граду и уручио новчану помоћ прикупљену на Васкршњем базару. Извор: Епархија милешевска

Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо. Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас. „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан када се сећамо и прослављамо улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. Епископу је саслуживало свештенство које служи при овом храму. Многобројном окупљеном народу владика Арсеније се обратио после прочитаног Јеванђеља поучном беседом. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Епархија нишка

Поглавар „нове Цркве“ Украјине Епифаније Думенко назвао је Степана Бандера „генијем украјинског националног духа“. Његов говор је објављен на сајту Лавовског универзитета, преноси РИА Новости. Думенко је дао ову изјаву приликом посете Лавовском националном пољопривредном универзитету, чији је дипломац био Бандера. „Историја универзитета показује да је међу њеним дипломцима било много оних који су заиста не речју, већ делом волели своју украјинску земљу и њен народ. Међу њима треба поменути и генија украјинског националног и националнопросветног духа Степана Бандеру. Он је славни дипломац управо овог Универзитета. А када нас називају „бандеровцима“, ми смо поносни на то, рекао је поглавар „нове Цркве“. Према његовим речима, за некога је реч „бандеровац“ подругљива, док је за Украјинце „часна“. Степан Бандера је предводио „Организацију украјинских националиста“, која је деловала средином 20. века. Његово борбено крило било је „украјинска побуњеничка армија“ (УПА), која је формирана у октобру 1942. године. Радила је углавном у западној Украјини и борила се против совјетских трупа, сарађујући са нацистима. После великог Отаџбинског рата УПА је наставила да делује против совјетске владе екстремистичким методама: жртве њених милитаната били су интелектуалци и локалне власти, комсомолски и партијски активисти. Извор: Православие.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

У недељу Пачисту, дана 24. марта 2019. године, свету архијерејску Литургију у вуковарском Саборном храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге вуковарске парохије и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој литургијској беседи Епископ се обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије! На крају свете Службе рекли смо ”Благодат нека буде са вама… ”. У овој недељи прослављамо светог Григорија Паламу кроз чији нам је исихастички покрет и откривена Тајна данашњег празника. Благодат Божија, она таворска светлост коју су видели апостоли силази на сваког човека. Свети Григорије Палама нам открива тајну мистичког богословља – како се Бог даје овоме свету. Људски ум не може да разуме преображену светлост, али људска душа ако је преображена може кроз општење са самим Богом да осети Тајну Божанства. Кроз благодатне енергије које нам се дају кроз Тело и Крв Христову ми општимо са Живим Богом. Прошле недеље прославили смо победу Православља над свим јересима, та победа је била утеха за нашу Цркву. Победа Православља била је пре свега везана за победу над иконоборством – јереси која је учила да се хришћани, клањајући се иконама, клањају материји од које су те иконе створене а не изображеном лику. Наша света Црква је богомудро указала да то није материја и да се, иако се прави од материјала, ми клањајући се икони поклањамо заправо светитељу који је на њој изображен. Иконе се сликају по Христовом праобрасцу, јер је Он Прволик свих изображених светитељских икона. Кроз данашње свето Јеванђеље по Марку могли смо чути какву веру као хришћани требамо да имамо. Требамо да имамо веру која ће нас сјединити са Богом и са ближњим. Као народ Божји, у светој и великој Четрдесетници, требамо непрестано да потврђујемо своју веру, да живимо у Тајни Цркве – у Тајни Тела и Крви Христове. Ту је пуноћа нашег живота у Христу. Ту се преображавамо и тако преображена наша душа може гледати светлост Христову, сусрећемо се са Господом на најлепши и најприснији начин. Црква нас позива на покајање. Често ћемо чути: ”Нисам ја грешан, нисам грешио, шта имам да се кајем?” . То је само људска себичност која мора да се превлада да би се човек могао преобразити. Христос се усељава у душу покајника. Све што у Цркви чинимо води нас ка покајању. У животу Цркве постоје различити методи који једног човека враћају на јеванђелски пут. Епитимије и забране постоје да би се човек кроз њих кајао. Црква није та која ислеђује, него нас на те начине упућује да следимо пут покајања, пут којим треба да ходимо. Прве речи новозаветног Откровења су ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Суштина нашег живота је управо у покајничком лику, а не у живљењу у себичности, у којој једни другима не можемо погледати у лице. Сви смо једни другима браћа, потребни смо једни другима како бисмо имали заједницу у Христу. Требамо тиме да изграђујемо божанску љубав, да милујемо једни друге као што све нас Бог милује. Без обзира колико грешимо и колико је тешко бреме које носимо. Овај прелепи храм светог оца Николаја је заиста мученички храм, храм који заслуђује свако поштовање, који је симбол Васкрсења и симбол једног заједничког живота. Као православни требамо да сијамо том Тајном Васкрсења и Вечног Живота. Овај свети храм је пример тога - страдао је, био порушен и разорен, али је Бог дао да засија у пуноћи и свој својој светлости. Стога се радујемо и надамо се. Отац Саша покренуо је акцију да се овај храм употпуни и да буде на понос нашег народа, али и целокупне заједнице у Вуковару. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност. Амин. Отац Саша Кузмановић захвалио се свом Епископу на пастирској бризи и љубави, а радост заједничарења настављена је за трпезом у парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На иницијативу председника Порошенка, 29. марта 2019. године дошло је до његовог сусрета са члановима Свеукрајинског Савета Цркава и религијских организација, у којем је узео учешће предстојатељ Украјинске Православне Цркве Онуфрије. У његовој пратњи налазили су се и митрополит бориспољски и броварски Антонтије и протојереј Николај Даниловић. Председник је поздравио присутне и захвалио им на служби, примеру јединства у различитости, на сарадњи око пуштања на слободу заробљених. Он је посебно истакао неопходност очувања начела верске слободе. Ја, као председник, као гарант уставних права, учинићу све што је могуће како би се заштитила верска слобода у Украјини. „Питање верске слободе треба да је предмет нашег заједничког рада“, истакао је Председник и додао: „Насиље никад не може бити решење проблема“. У свом излагању митрополит Онуфрије је заблагодарио председнику на сусрету и, између осталог, казао следеће: „У ове благословене дане Великог поста Црква нас позива на покајање, уздржање, молитву и помирење с ближњима. Задатак Цркве је да се стара о моралним и духовним вредностима, да приводи људе Богу, проповеда љубав, праштање и мир. Задатак друштва је да се стара о материјалном стању човековог живота, о очувању донетих закона и томе слично. Међутим, у ове дане Великог поста, као и током дужег времена уназад, у религијској сфери наше земље настају догађања која нас жалосте. Имам у виду отимање храмова, мешање управних власти у црквена питања и друга кршења права. У појединости, начелници сеоских савета, градских савета, управних власти, посланици сазивају скупштине територијалних општина и уређују незаконито гласање по питању припадности дотичних црквених општина. То се директно противи украјинском закону бр. 2683, где је речено да то може учинити црквена општина двотрећинском већином гласова. То води томе да се силом заузимају наши храмови, наши верници изгоне на улицу, па су принуђени да се моле у сеоским кућама (Блажењејши је навео где је све то случај у Волинској области, али је истакао „да се то дешава и у другим областима“). Полиција често не реагује, буде тек посматрач...“ У наставку је господин Митрополит истакао и случајеве када се врши притисак на свештенике да приђу расколничкој организацији, ПЦУ, позивају на информатгивне разговоре и др. „На друштвеним мрежама се шири лажна информација да је око 450 парохија изишло из Украјинске Православне Цркве. Међутим, према нашим подацима, само су 42 опшине одлучиле да пређе у `Православну цркву Украјине` (ПЦУ), од којих је 9 парохија прешло без свештеника. Осталих 55 тзв. „добровољних прелазака“ карактерише присилна отмица, пребијање верних и фактичко отимање храмова. Регистровано је 137 случајева када је друштвена општина на терену прегласала за прелазак у ПЦУ против воље црквене општине. У тим случајевима наши верници са свештеницима остају и служе у својим храмовима, мада локалне власти држе да је та парохија такође прешла...“ Пошто је навео примере притиска на свештенослужитеље УПЦ, дискриминације и других кршења права и слобода УПЦ, што је констатовао и Комесаријат УН по правима човека и објавио их 12.03.2019. године, Блажењејши је казао: „Због свега овога молим Вас, Петре Алексејевичу, да скренете пажњу локалним чиновницима да прекину иницирање на терену примену закона. То ће прекинути конфликте међу људима. Ово није пут који води ка јединству. Треба признати погрешност тога пута, сагледати грешке и тражити друге путеве црквеног јединства. Отимање цркава и притисак на парохије само ће десетинама година уназадити процес јединства. Ми смо то доживели већ почетком 1990-тих година..“ „Господине Председниче, желим да нас схватите правилно. Ми, односно наша Украјинска Православна Црква ту је за Украјину, за целовиту и јединствену државу, за мир, међусобно разумевање и јединство у нашем народу. Ми смо се свагда за то борили и изјављивали, а све што сам напред изнео, само штети држави. Учините нешто како би се то прекинуло. Уверен сам да је то у Вашој могућности!“ - завршио је Блажењејши митрополит Онуфрије. Председник Порошенко је навео да му обласна државна управа није давала податке о местима где су парохије прешле из једне јурисдикције у другу. Он је посаветовао да се по унапред описаним случајевима треба обратити суду, а уз то је предложио Блажењејшем Онуфрију одвојен сусрет како би се размотрила та кризна питања. На одговору на то Предстојатељ УПЦ митрополит Онуфрије је предао г. Председнику списак отетих храмова и извештај о другим случајевима кршења права лица и установа УПЦ. У наставку је председник Порошенко дао налог својим помоћницима да проуче ситуацију и да реагују о сваком конкретном случају. Извор: Српска Православна Црква

У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3.марта 2019. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог Лава Римског и Светог Флавијана Цариградског, молитвено је било у острошком манастиру. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије, економ острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Василије Брборић из Никшића и јеромонах Владимир острошки сабрат. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У евхаристијском сабрању молитвено је учествовало бројно монаштво и вјерни народ, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Сергије. Он је подсјетио да је припремна недјеља пред Часни пост у богослужењу пуна поука које поучавају, припремају и подсјећају како вјерни треба да проводе и вријеме поста, али и читав свој живот. – Апостол Павле у посланици подсјећа на врло важну ствар да нас храна не поставља пред Господа, а ни спољашњи изглед, па ако то саблажњава нашег брата, треба сви да учинимо све да наше понашање, да ријечи, дјела, покрети буду такви да нашу браћу утврђују на правом путу ка Господу – рекао је о. Сергије. Казао је да у данашњем Јеванђељу сам Господ поучава шта је суштина подвига, односно шта треба радити да би стекли благодат Духа Светог. – Господ напомиње шест врло битних ствари које треба да имамо на уму, а које чине пуноћу нашег поста. Да поновимо, кад Он каже праведнима, који Га смирено слушају, да му дођу са десне стране, огладњех и дадосте ми да једем, ожедњех и напојисте ме, странац бијах и примисте ме, наг бијах и одјенусте ме, болестан бијах и посјетисте ме, у тамници бијах и дођосте ми. Видите како је велики дијапазон могућности како да испунимо заповијест Божију – додао је о. Сергије и закључио да уколико се вјерни придржавају ових правила испуниће и ријечи Патријарха Павла и свих светих из рода нашега који су упорно понављали да треба да ”будемо људи”. Он је подсјетио да је припремна недјеља пред Часни пост у богослужењу пуна поука које поучавају, припремају и подсјећају како вјерни треба да проводе и вријеме поста, али и читав свој живот. Сабрани који су се припремали постом, молитвом и исповијешћу примили су Свето Причешће, а велику радост литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце. Извор: Манастир Острог

Беседа протонамесника Милорада Мировића, изговорена у недељу 24. фебруара 2019. године на литургијском сабрању у новосадском Светоуспенском храму, у другу припремну недељу за Свету четрдесетницу у којој се чита свештено Еванђеље о Милостивом Оцу. Извор: Радио Беседа

На празник Сретења Господњег у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су му протојереј – ставрофор Драган Митровић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шећепановић, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далбор Милаковић којим је приближио дубљи смисао и значај овог празника којег торжествено прослављамо. Звучни запис беседе Отац Далибор је указао на то да се свако од нас небројено пута и на безброј начина у животу сусреће са живим Богом. Подсјетио је да је овај празник у ствари слика и прилика саме Свете тајне крштења, управо зато што се крштењем, Светом тајном миропомазања први пут срећемо са Богом. Такође, по његовим ријечима, исто се догађа и на самој Евхаристији, односно Литургији. „На Литургији се срећемо и сједињујемо са Богом, путем Свете тајне прићешћа, а тако се увијек изнова Света тајна крштења обнавља у нама. Како наглашава отац Далибор, Господ нас на данашњи празник призива, све без остатка, да се сусретнемо са Њиме, са нашима ближњима, те да радост сусрета и блискости и љубави и заједнице подијелимо и живимо са Богом, са ближњима и свима око нас, јер смо сви призвани на јединство у Богу, који јесте Бог заједнице и Бог љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 20. јануара/2. фебруара 2019. године, када прослављамо Светог Евтимија Великог, Његово преосвештентво Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Николе у манастиру Јошаница, уз саслуживање архимандрита Доситеја игумана манастира Гргетег, јеромонаха Теофила (манастир Гргетег), протосинђела Николаја (манастир Саринац), помоћника архијерејског намесника беличког протојереја Александра Гајића, старешине Старе цркве у Јагодини, и владичанским ђаконом Урошем Костићем, са чтечевима Младеном Алексићем и Николом Љубисављевићем. Звучни запис беседе владике Јована Звучни запис духовне поуке Епископа Јована Осим приношења дарова Богу и прослављање овог дивног светитеља, повод за ово свечано окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована. На Светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ. Владика је у својој беседи након читања Светог Јеванђеља најпре је рекао: “.... да смо се окупили у овом Светом манастиру да би смо прославили Сведржитеља, Бога Који је свуда присутан, Бога Свезнајућег, Свевидљивог и ако ово имамо на уму онда немојмо да се заваравамо да кад погрешимо то можемо и сакрити”, јер Он зна и наша дела и помисли и осећања, али не само што смо учинили, већ и оно шта ћемо тек учинити, добро, или зло. “Ако, човек о томе размишља, онда ће се он трудити да живи по Богу, да живи са Богом, да осећа Бога”, јер се тако човек преслишава и онда се труди да угађа Богу, а тиме угађа и човеку, и обрнуто. А свако зло које чинимо, заправо, чинимо себи. Тако данас, прослављајући Бога, прослављамо и његовог угодника Светог Евтимија Великог, који је, с правом, назван Великим, јер је прослављао Бога у смирењу, у љубави, у подвигу, у посту и молитви. Све што је чинио, чинио је према ономе Ко је највеће Добро. “Ако погледамо живот Светог Евтимија, мићемо видети да је он био сав предан Богу. Да је он кроз молитву, пост, добра дела, већ, и овде почео да живи Царством Небеским”. “У синоћњој стихири смо чули да он није својим очима дао сна, ни дремеж својим трепавицама, док није очистио своје мисли”. О страху Божјем, као почетку мудрости, јер је страх Божји тај који нас још више приближава Богу, а за то је потребно уздржавање од зла, од чињења злих дела према ближњем. Такво уздржање имао је и Свети Евтимије Велики. “Свети Евтимије је живео тако, јер је ипуњавао заповести Божје”... “Такође је испуњавао и заповести које смо читали у данашњем Јеванђељу о блаженствима...И шта Господ обећава онима који ипуњавају његове заповести, обећава оно штокаже на крају: “Радујте се у онај дан јер велика награда ваша на Небу”, а то је осми дан, незалазни дан, како читамо у Светом Писму”. Такође, Преосвећени наглашава да нема спасења у осамљености, већ у заједници, јер смо сви ми Тело Христово, јер свако ко се затвори у себе, човек, породица, манастир, он ће пропасти, јер немају послушности, јер спасење је у послушности. Након Свете Архијерејске Литургије и трпезе љубави, за коју су се потрудили наша браћа, монаси манастира Јошанице, на вечерњој служби, монах Јован је замонашен по чину велике схиме у схимонаха Јована. Сам чин је предиван и ретко се виђа, а Владика је у беседи рекао и ово: “Задрхтао сам са једне стране, јер како се види у овим молитвама, ти си данас добио још једног ангела чувара, али на жалост слабост људска иде толико далеко, да када човек добије анђела , на жалост се накалеми и онај нечастиви, а с друге стране по питањима, и одговорима које си ти давао, види се да ово човек не може да изнесе сам... јер је човек слаб да се одржи у оваквом анђеоском образу какав си ти данас примио на себе, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће”. Извор: Епархија шумадисјка

Са мати Јеленом игуманијом манастира Ћелија Пиперска разговарали смо о монаштву, обнови наше Митрополије, Светињи на чијем је челу, и духовним поукама оца Лазара. Може се рећи да је са доласком нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, и светогорског монаха Архимандрита Лазара (Аџића), крај двадесетог и почетак двадесет првог вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Поред обнове и градње црквених здања посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, који може свако примијетити, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. Као један од примјера можемо навести женске манастире у Црној Гори. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Христос се роди – убоги и сиромашни, не очајавајте! Зар није Он сам био сиромашан, рођен у витлејемској пећини да би и ви имали наду? Христос се роди – трудбеници и радници, живите од дела руку својих. Зар није сам Христос био радник – дрводеља, припремајући крст свој, поучавајући нас да живимо од дела руку својих? Христос се роди – доктори и лекари, помажите оболелима и немоћнима. Зар није Он чинио највећа чудеса, исцељивао сваку болест да би нам показао да и ми треба тако да чинимо? Христос се роди – учена господо, професори и научници, знајте да је ваше знање дар од Бога. Зар није Он највећи Просветитељ и Научник – који је небо и земљу премудро створио? Христос се роди – државни службеници и политичари, радите за добро народа и служите Му. Зар није Господ дошао као слуга у овај свет и принео себе на жртву, показујући нам тако пут? Христос се роди – браћо свештеници и монаси, следујте Христу и будите Његови истински следбеници и сведоци. Зар није Он као Син Божији дошао у овај свет као Спаситељ и вечни Архијереј и као Светлост овога света очекујући од нас да и ми такви будемо? Христос се роди – драга децо, радујте се и веселите, поштујући своје родитеље и чувајући своју безазленост. Зар није Господ ради вас деце и ради свих нас људи, као Дете рођен од Пресвете Богородице, да би ми сви постали деца Божија? Христос се роди – сунце и месече, и звезде небеске и сва твари, ангели Божији и пастири. Христос се роди да нас ослободи! Христос се роди – Ваистину се роди! Епископ зворничко-тузлански Фотије О Божићу, 2018. год. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Преосвећени Владика Јован, служио је свету архијерејску Литурију у храму Светог Саве на Аеродрому у понедељак, 31. децембра 2018. године, када наша Црква слави светог Модеста и светог мученика Севастијана. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Александар Мирковић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирао је г-дин ипођакон Милош Коцић, помоћник војног свештеника. Звучни запис беседе Данашње Јеванђеље нам доноси причу о добром Пастиру Христу: “Ко не улази у тор овчији него прелази на друго место, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама”. После прочитаних речи Преосвећени Владика је беседио тумачећи јеванђељски одељак. Владика је прво говорио о Божићном посту и о томе да је неопходно да чинимо добра дела док ишчекујемо Божић. “Божић је празник када су се помирили небо и земља, када су се помирили човек и Бог. Овај пост нам је дао меру и у вери и у љубави и у нади и у молитви. У свему нам је дата мера и вера. Све бива у животу када има све своју меру, ако смо постили овај пост телесно и духовно. У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Тако нас учи Црква, а и свети Јован говори о Духу Светоме: “Утешитељ који је Дух Свети, којег ће Отац послати у име моје Он ће вас научити свему”. Он ће вас научити шта је рођење Христово. Да Бог није дошао ми се не би спасли. Да се Бог није оваплотио не би смрт победио. Зато свети Јован када каже: “Он ће вас научити свему”, шта значе ове речи ако не да сваки дан треба да се молимо да нам се пошаље Дух Свети. Он ће вас научити свакој истини. Насушни хлеб ће нам се дати ако опростимо једни другима, као што читамо у молитви “Оче наш”. Треба се молити свакога дана и тренутка да нам Господ пошаље Духа Светога. Он тражи од нас да се свакога дана молимо за Духа Светога. У погледу хлеба тако бива и са Духом Светим, час га имамо и немамо. Дух Свети одлази и долази у зависности од наше молитве. Зависи од наше ревности у молитви и у посту, у добрим делима. Црква је установила да свако богослужење почиње речима: Царе небески Утешитељу Душе истини, дођи и усели се у нас, и спаси благи душе наше”. Дух Свети је тај који чисти нашу душу и наш ум. Дух Свети је тај који нас просвећује и освећује и учи истини и правди. Зато апостол Павле говори да Духа Светога не гасимо у себи. Дух Свети ће нас научити шта да помислимо, шта да кажемо и мислимо. Ако је човек угасио Духа Божијега у себи, онда неће имати тога Духа Светога Који ће га учити шта треба. Зато молимо се Богу браћо и сестре, свакога дана и тренутка, да нас Он упути и научи, јер ако нас Дух Свети не научи, онда ће нас дух овога времена научити ономе што није спасоносно. Спасоносно је за нас да се спасемо. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

У недељу, 31. по Духовима Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле, на дан када молитвено славимо Светог пророка Данила и Свете Преподобномученике ђакона Авакума и игумана Пајсија. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Владица Савић, јереј Никола Миљковић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић, а Свету Литургију пратило је појање црквеног хора "Бранко", који је предводила госпођа Сара Цинцаревић. На Светој Литургији данас јечитан одељак Јеванђеља по Луки, који је познат као „Прича о великој вечери“. Након тога је Владика Арсеније одржао надахнуту беседу у којој нас је подсетио да се морамо одазвати када нас Бог позива за своју трпезу, а не, као што су то чинили позвани из прочитане „Приче о великој вечери“,стављајући испред Створитеља свега материјалног и нематеријалног, стечено богатсво, посао или породицу. У својој беседи Владика нас је позвао и да на данашњи празник Материце славимо све мајке, али и све славне жене које су свој живот посветиле Богу, па нас је тако подсетио и на Свету царицу Јелену, мајку Светог цара Константина, Анастасију (Немањић), мајку Светог Саве и Кнегињу Милицу Хребељановић (преподобну Евгенију) супругу кнеза Лазара и мајку деспота Стефана Лазаревића. Извор: Епархија нишка

Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божјим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз свете тајне Цркве и кроз служење свете Литургије. Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон. Ми Срби требало би да поново постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили и вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије, у искушењу смо да се потпуно удаљимо једни од других до те мере да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, Црногорцима, итд. Без богослужења, комшије у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагични пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију. Епископ бијељински и зворничко-тузлански Фотије Извор: Српска Православна Црква

Епархији бачкој је уручена Повеља захвалности Матице српске, 25. децембра 2018. године, на Дан добротвора и на рођендан велике доброчинитељке Матице српске Марије Трандафил. У име Епархије бачке, Повељу захвалности примио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког. Благодарим колегијуму Матице српске. Заједничарење и саборно размишљање је оно што нас повезује органски. Нека Бог благослови ваш труд и да заједно наставимо овакву сарадњу, поручио је владика Исихије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Професор др Драган Станић, председник Матице српске рекао је да су добри односи између те установе и Епархије бачке, као и да је Епископ бачки г. Иринеј увек бринуо о Матици српској. Његов благослов и његова помоћ у стварима које су доприносиле духовним аспектима Матичине делатности. Колико је то важно сваке године осетимо, а нарочито ћемо осетити у наредној години, када смо, у договору са нашим Преосвећеним владиком, направили читав један план како да обележимо осам векова Српске Архиепископије. Биће програм који је у пуној мери договорен са нашом Црквом – и за Савиндан и за Светосавску седницу – а и током читаве године биће програмâ који ће нас учинити духовно богатијима. Без сарадње са нашом Епархијом, владикама Иринејем и Исихијем, мислим да то неће никако ваљати, односно заједно смо много јачи, истакао је професор Станић. Поред Епархији бачкој, Повеља захвалности уручена је и другим добротворима: Владимиру Бургићу, Перици Милутину, Златану Стојадиновићу, Драгани Вулић, Јовану Вулићу, др Васи Исакову и Петру Исакову; дародавцима: Дринки Радовановић, Миливоју Бакићу и Марини Бојић, као и доброчинитељима: Славку Станојевићу и Милану Јагодинском. Традиција задужбинарства укорењена је од самог оснивања Матице српске 1826. године. Својим прилозима, добротвори подржавају просветитељску мисао Матице српске, а повезује их племенита идеја о стварању једне јединствене кошнице и став да је част служити најстаријој српској културној, научној и књижевној институцији. У музичком делу програма учествовали су сопран Радослава Воргић Журжован, уз клавирску сарадњу Стефана Панкалуића, и Симона Деретић, ученица Музичке школе Исидор Бајић, која је извела две композиције на виолини. Извор: Епархија бачка

У 30. недјељу по Духовима, 23. децембра 2018. године, на дан успомене Светих мученика Мине и других с њим, те Светог Јована, Деспота Српског (Дјетињци), Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светитеља Саве Српског у Батковићу. Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Љубомир Самарџић, парох други батковићки, протојереј Милијан Станкић, парох први батковићки, те протођакон Славољуб Милошевић. Епископ Фотије се на крају свете Литургије обратио вјернима пригодном бесједом и позвао вјернике да сами себе преиспитамо о сопственим дјелима, да ли добрим или лошим, те да се богатимо добрим дјелима, чији траг неће нестати, а не овоземљским благом кога се тешко можемо одрећи, а које ће проћи као и свако благо овога свијета. Христос нас позива да не будемо као младић из Јеванђеља, који није пошао за Христом, јер му је било тешко оставити овоземаљско благо; Христос нас позива да стичемо себи благо на Небу, гдје га „мољац не квари, и гдје га лупежи не поткопавају и не краду“, поручио је Епископ Фотије на данашњем молитвеном сабрању у Батковићу. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. <iframe width="100%" height="166" scrolling="no" frameborder="no" allow="autoplay" src="https://w.soundcloud.com/player/?url=https%3A//api.soundcloud.com/tracks/541084452&color=%23ff5500&auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false&show_teaser=true"></iframe> Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

У недељу, дана 2. децембра 2018. године, када наша Света Црква молитвено прославља светог пророка Авдију, мученика Варлаама и преподобног Јоасафа, Епископ Херувим је началствовао Светом службом Божијом у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Архипастиру су саслуживали: протонамесници Ненад Лазић и Драгослав Шалајић, пароси тењски, јереј Далибор Зарић (Епархија бачка), и ђакони Срђан Лукић из Борова Насеља и Предраг Јелић из Даља. Након што се верни народ причестио уследило је освећење Часног Крста који ће красити овај храм и подсећати људе на Царство Небеско које им је Господ припремио. Епископ Херувим желећи да поучи верни народ прозинео је следећу богонадахнуту беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божје која се излила. Божја милост се излива кроз све векове у историји наше Свете Цркве када год се служи Служба Божија. Данас смо имали велики благослов да можемо на овој Светој Литургији да освештамо крсно знамење које ће бити постављено на куполи нашег светог храма. Ово крсно знамење ће сведочити светлост Васкрсења и светлост Истине које само крсно знамење са собом носи. Велики је дан што смо данас овде и што је овај храм полако почео да се обнавља и да задобија ону светлост и красоту која припада свакоме светом храму. Храм Божији је место молитве, дом љубави и милости Божије која се непрестано излива на сваког човека који долази у свети храм са љубављу, са страхопоштовањем и са вером. Са вером да је Бог ту присутан и да Бог твори чудеса овде на земљи. Бог и твори чудеса данас овде на Светој Литургији јер смо се сабрали и сјединили у Телу и Крви Христовој, и ова наша дечица и сви људи који су приступили Чаши. То је печат, то је тврђава наше вере, оно што нам је Господ оставио да се ми непрестано причешћујемо Телом и Крвљу. То је налепши Дар који је Бог оставио човеку. У томе Дару нам се отварају истине, путеви нашега живота у овом огреховљеном и обремењеном животу. Ту се сусрећемо са Господом, и Господ нас милује и прима у своје наручје као најбољи Дародавац нашега живота. Он нам је даровао Живот, а ми требамо у овоземаљскоме животу да га умножимо врлинским животом, да га умножимо Јеванђељем и чињењем дела која су достојна човека, а никако творећи и чинећи дела која нису достојна тога Дара. -Период Божићног поста у коме се налазимо упућује нас на преумљење и указује да непрестано требамо да стражимо над нашом душом. Требамо сузама да омивамо грехе своје. Сваки човек је грешан, безброј је грехова које чинимо свакодневно, не само ви народе него и ми свештеници. Страсти нас одвлаче од љубави Божије, али Бог даје покајање и пост као моћно средство којим управљамо свој ум ка Господу. Кроз свете службе Божије и току поста који је пред нама треба да се причешћујемо Телом и Крвљу да бисмо осетили љубав Оваплоћења коју је Бог излио на овај свет. Господ је као најбољи Дародавац знао шта значи то када човек живи у заједници и управо нам је зато оставио Тело и Крв Христову као печат и тајну наше вере. -Нека би Господ дао да сте благословени и да се овај наш храм обнови и засија светлошћу Васкрсења и нека се благодат Божија усели у њега, од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост сабрања верног народа у Тењи настављена је за трпезом љубави у парохијском дому овога места. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

-НИКАД више 1916! Никад више окупација! Славимо ослободилачку 1918!- Ове речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија одговор су онима у Црној Гори који покушавају да минимизирају или избришу памћење од пре једног века и ослобођења државе подно Ловћена у Првом светском рату, што је касније довело до уједињења са Србијом. Високопреосвећени владика, у разговору за „Новости“, каже да жали што ови догађаји уместо да спајају – деле Црногорце. Рачуна да ће, ипак, разум победити и они који су у заблуди схватити да је 1918. година слободе коју треба славити. – Чудна се хајка води око Боке которске и њеног ослобођења у којем су учествовали не само србијанска војска него пре свега добровољци који су били на Солунском фронту. Око хиљаду њих је било управо из Боке. Мој предак Јован Радовић био је на челу Топличког устанка, и он је као војвода и комита, са Милинком Влаховићем, ратовао против окупатора и ослободио град Никшић. Е, то су људи које данашња власт проглашава окупаторима. * „Други табор“ упорно истиче да је 1918. Црна Гора „нестала“ са лица земље. – Понављам, они су у заблуди. Те 1916. десила се издаја краља Николе, због чега је он после изгубио власт у Црној Гори. И сукоб 1918/19. није био као овај што се данас води у Црној Гори, на националној, језичкој основи, већ искључиво династички, између људи који су се заклели на верност краљу Николи. Међу њима је био и Крсто Зрнов Поповић, који је предводио побуну на Цетињу, уз подршку групе Италијана, којима није било стало до независне Црне Горе и краљевине, него да Далмацију и Боку которску присаједине Италији. * Сматрате ли да је, ипак, краљ Никола уградио себе у ослобођење Црне Горе и уједињење са Србијом? – Свакако, и то нарочито преко ослобођења Косова и Метохије, Скадра, са србијанском војском. И све што је написао, почев од химне „Онамо, намо“, то сведочи какав је његов однос био према Михаилу Обреновићу. Морам рећи да је владика Раде политичару и дипломати Матији Бану рекао 1847, када је овај из Дубровника полазио за Београд, да каже Александру Карађорђевићу да треба да иде у Призрен за краља, а владика у Пећ за патријарха. У том духу се одвијала сва историја Црне Горе. Краљ Никола је поставио Гаврила Дожића за првог митрополита после укидања Пећке патријаршије 1766. године. * Да ли је краљ Никола био против обнове Пећке патријаршије 1919. године? – Не, него се противио што седиште српског патријарха није било у Пећи, већ у Сремским Карловцима. Камо среће да се то остварило и дај Боже да се то деси. То је седиште патријархово било вековима. Сада би опет требало да патријарх буде више у Пећкој патријаршији. * Део црногорске елите сматра да српска војска није ослободила Црну Гору, него ју је окупирала. – То је сулудо помислити. Како, када је Србија била земља мученица, која је у то време сваког трећег свог војника изгубила на ратишту. Није она сама ослободила Црну Гору, већ су у том чину учествовали и Енглези, Италијани, Американци, Французи, и сви заједно дали огроман допринос. * Црногорски покрет од Србије тражи да плати одштету Црној Гори због Великог рата и „анексије“? – Тај исти захтев треба да упуте Америци, Енглеској, Француској, Италији, јер су њихови војници такође учествовали у ослобођењу Црне Горе и Балкана. Видите, краљ Александар Карађорђевић, унук краља Николе, идеју свога деде о границама Црне Горе заокружио је у оквирима Зетске бановине. Њој је 1939. припадао Дубровник, као и Херцеговина. Од Стона до Призрена је била Зетска бановина. А то сви заборављају. СПИСКОВИ * ЗВАНИЧНА Црна Гора забранила је улазак српским интелектуалцима, међу њима и академику Матији Бећковићу. – И то је део хајке која ће, надам се, престати. Нико Његоша није толико афирмисао као Матија Бећковић, и сада му не дају да уђе у Црну Гору!? Али ево, нема места у школама ни за Десанку Максимовић, Јована Дучића, Змаја… Уместо њих увели су неке за које никада нисам чуо, уз поштовање њиховој припадности. Шта ћемо, дошао је такав тренутак. Види се шта је све испливало на површину. РУМИЈА ЋЕ ОПСТАТИ * ДА ли ће црква Свете Тројице на Румији одолети нападима? – То је црква која грли исток и запад, север и југ и доноси благослов свима који ту живе, без обзира на то како се они осећају и којој вери и народу припадају. Згазити ту љубав могу само људи који су без Бога и без душе. Ја се у Бога надам да то неће урадити ова црногорска власт и да то неће учинити ни наша браћа Албанци око Остроса, који су били чувари те светиње и носиоци крста чак и када су примили ислам. Извор: Митрополија црногорско-приморска