Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'народу'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. Један од битних предуслова за решење проблема на KиМ јесте изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање верског, културног и народног идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на KиМ без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет. Могућности за разрешење косовског чвора овако сагледава патријарх српски Иринеј са архијерејима СПЦ. У божићној посланици првојерарх позива вернике да посебну бригу покажу према браћи и сестрама на KиМ. - Свакодневно слушамо о "напретку и развоју људског друштва" и о "посебној бризи за људска права". Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на KиМ одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: "Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима". Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на KиМ спремни смо да пружимо и пружамо и свима који живе на KиМ или у другим крајевима Србије. Прочитајте још - Патријарх Иринеј: Државни врх се храбро бори са проблемима на Kосмету; Децу вакцинисати, СПЦ није против трансплантације органа Патријарх упозорава да та слобода за српски народ није могућа у самопроглашеној лажној држави Kосово! То најбоље доказује варварско лишавање српског народа намирница, лекова и ствари неопходних за живот увођењем злогласних "такса", сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање тзв. косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба. СМИСАО СВЕТИЊА Питање KиМ, између осталог, питање је опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања - наводи се у посланици. Извор: Новости
  2. Теми вероватно није место овде, али се надам да ће паметнији смислити идеје, које ће нам помоћи да се организујемо, па да у некој теми говоримо о конкретним акцијама. У целом овом безумљу и препуцавању, тражењу криваца итд. скреће се пажња са најбитнијег, а то је како помоћи нашем народу који упркос свему и даље живи и ради на Косову и Метохији. Лако је бити Србин са ове друге стране административне линије, бусати се у јуначке груди итд. Чињеница је да им залихе хране полако понестају, политичари и наши и њихови ће да се препуцавају, а народ ће да трпи. Ово лудило ко зна колико дуго може да траје. Имам једну луду идеју, али не бих сад о њој, а и питање је да ли би могла да се реализује и колико би времена требало за њу.
  3. По предању, тада настаје и Манастир Каменац у селу Честин у прелепој и од Бога природним лепотама благословеној Гружи. Као задужбина приписује се дивном Деспоту Стефану. Он је у својој личности можда најбоље у целој српској историји пројавио парадокс где пораз не значи уништење, већ нови блистави почетак. Сила Васкрсења овде је засијала показујући да нас Бог као народ није заборавио. По једној усменој повести, од преосталог камена који је ношен за изградњу Манастира Каленића по идеји Деспота Стефана настаде Манастир Каменац. Својим именом сведочи кроз векове истину о чврстини и неуништивости вере која је попут камена, јер је заснована на Крајеугаоном камену Христу. Врата пакла која су се у лику османлијског зулума надвила над средњовековном Србијом нису успела да надјачају ову задужбину вере у народу. Векови су пролазили али је сваки удар проналазио искру у камену. Ватра која је грејала срца верних никада није престајала да краси овај манастир, макар је и насилно палили безбожници. Уосталом, спаљене мошти Светог Саве су архетип бивствовања свих наших светиња. И поново слика Васкрсења. Нашем народу је легенда о птици Фениксу јаснија него другима, јер смо толико пута сами били живи пример поруке коју ова легенда носи. Наш пут је пут Богочовека. Лета Господњег 2018. Манастир Каменац слави шест векова постојања. Заједно са њим и оближња школа слави 200 година постојања. Када су се ослобађали окова ропства физичког, наши преци су пожелели да се и духовно ослободе. У истинској слободи они Цркву и школу нису раздвајали. Светост и просвета су ишле руку под руку. Знамо да је и данас тако. Прослава 600 година Манастира Каменца нас снажно подсећа да се кандило вере у српском народу није угасило, а да смо ми дужни пред прецима и потомцима да пламен побожности даље носимо ка Долазећем Христу коме у сусрет ходимо. Извор: Епархија жичка
  4. Подаци до којих су дошли историчари указују да је након Косовске битке 1389. уследио период у коме су цркве и манастири били истинска лечилишта за напаћени и мукама обремењени народ. Молитвена традиција исихазма, започета још у време Светог кнеза Лазара који је дао прибежиште многим монасима исихастама са разних крајева, успела је да народу приближи хлеб насушни пројављен у литургијском Хлебу Живота који је сам Христос Господ. Молитва је постала начин живота који је објашњавао оно што се у народној песми формулисало као “Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. По предању, тада настаје и Манастир Каменац у селу Честин у прелепој и од Бога природним лепотама благословеној Гружи. Као задужбина приписује се дивном Деспоту Стефану. Он је у својој личности можда најбоље у целој српској историји пројавио парадокс где пораз не значи уништење, већ нови блистави почетак. Сила Васкрсења овде је засијала показујући да нас Бог као народ није заборавио. По једној усменој повести, од преосталог камена који је ношен за изградњу Манастира Каленића по идеји Деспота Стефана настаде Манастир Каменац. Својим именом сведочи кроз векове истину о чврстини и неуништивости вере која је попут камена, јер је заснована на Крајеугаоном камену Христу. Врата пакла која су се у лику османлијског зулума надвила над средњовековном Србијом нису успела да надјачају ову задужбину вере у народу. Векови су пролазили али је сваки удар проналазио искру у камену. Ватра која је грејала срца верних никада није престајала да краси овај манастир, макар је и насилно палили безбожници. Уосталом, спаљене мошти Светог Саве су архетип бивствовања свих наших светиња. И поново слика Васкрсења. Нашем народу је легенда о птици Фениксу јаснија него другима, јер смо толико пута сами били живи пример поруке коју ова легенда носи. Наш пут је пут Богочовека. Лета Господњег 2018. Манастир Каменац слави шест векова постојања. Заједно са њим и оближња школа слави 200 година постојања. Када су се ослобађали окова ропства физичког, наши преци су пожелели да се и духовно ослободе. У истинској слободи они Цркву и школу нису раздвајали. Светост и просвета су ишле руку под руку. Знамо да је и данас тако. Прослава 600 година Манастира Каменца нас снажно подсећа да се кандило вере у српском народу није угасило, а да смо ми дужни пред прецима и потомцима да пламен побожности даље носимо ка Долазећем Христу коме у сусрет ходимо. Извор: Епархија жичка View full Странице
  5. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Као и много пута у вишевековној историји, наша Црква са својим верним народом на мученичком Косову и Метохији пролази тешке и судбоносне дане. Угледајући се на наше претке који су остајали и опстајали, као своји на своме, и поред свих тешкоћа и невоља, уздајући се највише у Бога и правду Његову, и ми у овом нашем времену, остављени на ветрометини интереса моћника овога света, прибегавамо Господу Спаситељу и Мајци Божијој са молитвом да спасу и сачувају верно стадо, децу Светог Саве, на заветним просторима светолазаревског Косова и Метохије. Еванђеље нас учи да дајемо све од себе, што до нас стоји, али да ипак са вером и надом препустимо Господу сваку бригу за сутра, јер су нам „и власи на глави изборојане“ (Лк 12.7). Зато, као архијереј са пастирском одговорношћу за свој народ и наше светиње, позивамo све наше свештенике, монахе и вернике да у овим тешким данима који су пред нама, сви заједно молитвом и постом, дамо свој допринос очувању живе Цркве на простору наше Епархије. На тај начин ће Бог највише моћи да нам помогне, јер Божија љубав несметано дела тамо где су молитвом и постом срца отворена за Њега. Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши Патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности. Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) ове године сви по својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“ (приложен у ПДФ верзији) Српска Православна Црква остаје верно са својим народом на Косову и Метохији без обзира шта нам моћници овога света пресуде, знајући добро да је последња увек правда Божија и да они који се одричу светолазаревског наслеђа ради пролазних интереса лако могу да дођу под тешки терет осуде и клетве Светога Кнеза Лазара. Ми живимо у овом свету, али нисмо од овога света и за нас Косово и Метохија није нешто што нам неко може отети, ако га се сами не одрекнемо. Косово и Метохија су за наш верни народ синоним свега што су нам оставили наши свети преци, онога што нас на светској ветрометини чини децом Светог Саве, и зато ће оно за нас остати наше све док буде и последњег Србина који у свом срцу носи овај многоцени бисер који нам је од Господа дат преко наших предака. Ваш молитвеник пред Господом Епископ Теодосије .............................................................. Епископ Теодосије ће лично служити Молебан за Косово и Метохију према следећем распореду, након вечерњег богослужења које почиње у 17.00 часова: -Понедељак 6. августа, у саборном храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици -Уторак 7. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Грачаници -Среда 8. августа, у храму Св. Архангела Гаврила у манастиру Драганац -Четвртак 9. августа, у храму Св. Николаја Чудотворца у Штрпцу -Петак 10. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у Ораховцу Епархија позива верни народ да се у што већем броју сабере на молебни канон. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  8. ПАСТИРСКА ПОРУКА СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ БОГОСПАСАВАНЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ Као и много пута у вишевековној историји, наша Црква са својим верним народом на мученичком Косову и Метохији пролази тешке и судбоносне дане. Угледајући се на наше претке који су остајали и опстајали, као своји на своме, и поред свих тешкоћа и невоља, уздајући се највише у Бога и правду Његову, и ми у овом нашем времену, остављени на ветрометини интереса моћника овога света, прибегавамо Господу Спаситељу и Мајци Божијој са молитвом да спасу и сачувају верно стадо, децу Светог Саве, на заветним просторима светолазаревског Косова и Метохије. Еванђеље нас учи да дајемо све од себе, што до нас стоји, али да ипак са вером и надом препустимо Господу сваку бригу за сутра, јер су нам „и власи на глави изборојане“ (Лк 12.7). Зато, као архијереј са пастирском одговорношћу за свој народ и наше светиње, позивамo све наше свештенике, монахе и вернике да у овим тешким данима који су пред нама, сви заједно молитвом и постом, дамо свој допринос очувању живе Цркве на простору наше Епархије. На тај начин ће Бог највише моћи да нам помогне, јер Божија љубав несметано дела тамо где су молитвом и постом срца отворена за Њега. Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши Патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности. Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) ове године сви по својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“ (приложен у ПДФ верзији) Српска Православна Црква остаје верно са својим народом на Косову и Метохији без обзира шта нам моћници овога света пресуде, знајући добро да је последња увек правда Божија и да они који се одричу светолазаревског наслеђа ради пролазних интереса лако могу да дођу под тешки терет осуде и клетве Светога Кнеза Лазара. Ми живимо у овом свету, али нисмо од овога света и за нас Косово и Метохија није нешто што нам неко може отети, ако га се сами не одрекнемо. Косово и Метохија су за наш верни народ синоним свега што су нам оставили наши свети преци, онога што нас на светској ветрометини чини децом Светог Саве, и зато ће оно за нас остати наше све док буде и последњег Србина који у свом срцу носи овај многоцени бисер који нам је од Господа дат преко наших предака. Ваш молитвеник пред Господом Епископ Теодосије .............................................................. Епископ Теодосије ће лично служити Молебан за Косово и Метохију према следећем распореду, након вечерњег богослужења које почиње у 17.00 часова: -Понедељак 6. августа, у саборном храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици -Уторак 7. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Грачаници -Среда 8. августа, у храму Св. Архангела Гаврила у манастиру Драганац -Четвртак 9. августа, у храму Св. Николаја Чудотворца у Штрпцу -Петак 10. августа, у храму Успења Пресвете Богородице у Ораховцу Епархија позива верни народ да се у што већем броју сабере на молебни канон. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  9. Православни Епископ будимљанско-никшићки Богољубивом свештенству, преподобном монаштву и вјерном народу Епархије будимљанско-никшићке Покренути хришћанском љубављу и братским саосјећајем, у временима нове косовске Голготе, од свег срца дајемо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, његовом свештенству и цијелом страдајућем српском народу на Косову и Метохији у њиховој непоколебљивој одлучности да остану и опстану на својим прадједовским огњиштима, на светој српској земљи, чувајући своје светиње које су неотуђиво благо цијелог српског народа и изузетно важан дио свјетске духовне и културне баштине. Истовремено позивамо свештенство, монаштво и вјерни народ повјерене нам Епархије будимљанско-никшићке да сви заједно, за нашу браћу на Косову и Метохији, принесемо Богу живоме своје усрдне молитве са ванредним постом душе и тијела почевши од понедјељка 6-ог до петка 10- ог августа 2018. године. С Божијим благословом, Православни Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије упутио подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском Теодосију и народу на Косову и Метохији. Православни Епископ будимљанско-никшићки Богољубивом свештенству, преподобном монаштву и вјерном народу Епархије будимљанско-никшићке Покренути хришћанском љубављу и братским саосјећајем, у временима нове косовске Голготе, од свег срца дајемо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, његовом свештенству и цијелом страдајућем српском народу на Косову и Метохији у њиховој непоколебљивој одлучности да остану и опстану на својим прадједовским огњиштима, на светој српској земљи, чувајући своје светиње које су неотуђиво благо цијелог српског народа и изузетно важан дио свјетске духовне и културне баштине. Истовремено позивамо свештенство, монаштво и вјерни народ повјерене нам Епархије будимљанско-никшићке да сви заједно, за нашу браћу на Косову и Метохији, принесемо Богу живоме своје усрдне молитве са ванредним постом душе и тијела почевши од понедјељка 6-ог до петка 10- ог августа 2018. године. С Божијим благословом, Православни Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Српска Православна Црква, са свим својим кћерима и синовима, сматра својом моралном обавезом да узме практичног учешћа у превазилажењу последицâ страшних пожaра који су ових дана задесили нама увек драги и братски грчки народ. Данима слушамо вести о људским жртвама и огромној материјалној штети. Са зебњом у срцу примили смо вест да је живот изгубило преко седамдесет људи, да има много позлеђених и несталих, да је пламен прогутао не само шуме, маслињаке и воћњаке него и читава насеља око Атине и нека атинска предграђа. И у другим крајевима братске Грчке бесне, нажалост, шумски пожари, од којих су неки, по свему судећи, подметнути. Знајући да нам је хришћанска дужност да поделимо патњу и бол свакога ближњега без изузетка, а нарочито једноверног и братског грчког народа, који нам је увек притицао у помоћ, особито пак у деведесетим годинама прошлог века и после њих, позивамо све вас, браћо и сестре, да прикупљате финансијску и материјалну помоћ за све унесрећене услед ове катастрофе. Драга наша децо духовна, позивамо вас да, у границама својих могућности, организовано, преко својих парохијских управа, односно преко црквених општина и Епархијâ, приступите прикупљању помоћи коју ће Свети Синод наше Цркве проследити Архиепископији атинској. Апелујемо на сва јавна предузећа, а нарочито на грађевинска и дрвопрерађивачка, да грађевинским и другим материјалом помогну обнављање изгорелих домова. Уверени смо да ћемо ми, православни Срби, као народ који добро зна шта су страдања, разумети патњу наше браће и сестара, примити милост и наћи благодат за благовремену помоћ (види Јевр. 4, 16), која ће много значити онима којима је потребна, очински вас благосиљамо. Патријарх српски Иринеј
  12. Апел Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја за помоћ грчком народу Српска Православна Црква, са свим својим кћерима и синовима, сматра својом моралном обавезом да узме практичног учешћа у превазилажењу последицâ страшних пожaра који су ових дана задесили нама увек драги и братски грчки народ. Данима слушамо вести о људским жртвама и огромној материјалној штети. Са зебњом у срцу примили смо вест да је живот изгубило преко седамдесет људи, да има много позлеђених и несталих, да је пламен прогутао не само шуме, маслињаке и воћњаке него и читава насеља око Атине и нека атинска предграђа. И у другим крајевима братске Грчке бесне, нажалост, шумски пожари, од којих су неки, по свему судећи, подметнути. Знајући да нам је хришћанска дужност да поделимо патњу и бол свакога ближњега без изузетка, а нарочито једноверног и братског грчког народа, који нам је увек притицао у помоћ, особито пак у деведесетим годинама прошлог века и после њих, позивамо све вас, браћо и сестре, да прикупљате финансијску и материјалну помоћ за све унесрећене услед ове катастрофе. Драга наша децо духовна, позивамо вас да, у границама својих могућности, организовано, преко својих парохијских управа, односно преко црквених општина и Епархијâ, приступите прикупљању помоћи коју ће Свети Синод наше Цркве проследити Архиепископији атинској. Апелујемо на сва јавна предузећа, а нарочито на грађевинска и дрвопрерађивачка, да грађевинским и другим материјалом помогну обнављање изгорелих домова. Уверени смо да ћемо ми, православни Срби, као народ који добро зна шта су страдања, разумети патњу наше браће и сестара, примити милост и наћи благодат за благовремену помоћ (види Јевр. 4, 16), која ће много значити онима којима је потребна, очински вас благосиљамо. Патријарх српски Иринеј View full Странице
  13. У периоду великих празника, парохијани храма Светог кнеза Лазара на Љубићу, заједно са свештенством организовали су акцију прикупљања помоћи за суграђанку Зорану Стојић која је тешко повређена у саобраћајној нерећи у Подгорици и која се тренутно налази на лечењу у Београду. Позиву се одазвао велики број грађана који су прикупили око 120.000 динара. Старешина храма Светог кнеза Лазара Владан Хаџи Милосављевић је предао прикупљени новац породици повређене девојке уз молитве за брз опоравак и повратак дому. Овом приликом свештеник Владан Хаџи Милосављевић је истакао да се Црква, иако је у изградњи Парохијског дома, стара о својим парохијанима. -Ту смо да притекнемо у помоћ како у личним и појединачним тешкоћама и болестима тако и у елементарним непогодама, казао је свештеник и истакао да је Црква и у претходном периоду то радила и настојаће да у тим подухватима истраје и у будућности са намером да у оквиру новоизграђеног Парохијског дома отвори један вид народне кухиње за сироте, немоћне, старе и децу без родитељског старања. -Поред основне обавезе Цркве, сви окупљени око храма Светог кнеза Лазара имају заједничку вољу и жељу да братски буду ту једни за друге олакшавајући тиме тешке ситуације у којима се нађу њени парохијани, рекао је отац Хаџи Милосављевић. Извор: Глас Западне Србије Епархијске вести
  14. У периоду великих празника, парохијани храма Светог кнеза Лазара на Љубићу, заједно са свештенством организовали су акцију прикупљања помоћи за суграђанку Зорану Стојић која је тешко повређена у саобраћајној нерећи у Подгорици и која се тренутно налази на лечењу у Београду. Позиву се одазвао велики број грађана који су прикупили око 120.000 динара. Старешина храма Светог кнеза Лазара Владан Хаџи Милосављевић је предао прикупљени новац породици повређене девојке уз молитве за брз опоравак и повратак дому. Овом приликом свештеник Владан Хаџи Милосављевић је истакао да се Црква, иако је у изградњи Парохијског дома, стара о својим парохијанима. -Ту смо да притекнемо у помоћ како у личним и појединачним тешкоћама и болестима тако и у елементарним непогодама, казао је свештеник и истакао да је Црква и у претходном периоду то радила и настојаће да у тим подухватима истраје и у будућности са намером да у оквиру новоизграђеног Парохијског дома отвори један вид народне кухиње за сироте, немоћне, старе и децу без родитељског старања. -Поред основне обавезе Цркве, сви окупљени око храма Светог кнеза Лазара имају заједничку вољу и жељу да братски буду ту једни за друге олакшавајући тиме тешке ситуације у којима се нађу њени парохијани, рекао је отац Хаџи Милосављевић. Извор: Глас Западне Србије Епархијске вести View full Странице
  15. У овом свечаном догађају узели су учешће предстојатељи и представници помесних Православних Цркава и други гости, чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, учесници Архијерејског Сабора који је одржан у руској престоници од 29. новембра до 2. децембра. Обраћајући се сабранима поздравним словом, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил заблагодарио је предстојатељима помесних Православних Цркава на учешћу у свечаностима поводом стогодишњице васпостављења патријаршије Руске Православне Цркве. -Ништа није као ово духовно искуство саосећања јединства, једне молитве, једног причешћа из светог Путира, истакао је Свјатјејши Владика. Предстојатељ Руске Православне Цркве је заблагодарио Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору на началствовању светом Литургијом у храму Христа Спаситеља на празник Ваведења Пресвете Богородице, на дан стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског: -Гледајући Вас, молили смо се за Вашу велику паству на територији све Африке, за Ваше мисионарске подухвате, напоменуо је Свјатјејши Патријарх г. Кирил. -Молили смо се за Његово Блаженство Патријарха антиохијског г. Јована, умственим очима сазерцавајући трагедију сиријског, либанског, ирачког народа, додао је Свјатјејши Владика. -Нека Господ подржи све нас, предстојатеље помесних Православних Цркава, у нашем јединству, у нашем општењу, у нашем заједничком служењу народу Божјем, Васељенској Православној Цркви и читавоме свету. На многа и блага љета!, изговорио је на крају беседе Свјатјејши Патријарх г. Кирил. У име предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава, предстојатеља Руске Православне Цркве поздравио је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован. -Васпостављање патријаршије у светој Руској Цркви велики је догађај; то је радост васколиког православног народа, свих Православних Цркава, истакао је Блажењејши Патријарх г. Јован. По речима Његовог Блаженства, данашње свечаности су „доказ љубави, јединства, мира и радости целоме свету“. У наставку је одржан концерт на коме су наступили хор свештенства Епархије московске (диригнет свештеник Сергеј Голев) и Кубански козачки хор (уметнички руководилац и главни диригент Виктор Захарченко). На крају пријема Светејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил је још једном захвалио свима на учешћу у свечаностима и позвао их да присуствују празничном концерту у Кремљу. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква
  16. У свечаним просторијама Саборног храма Христа Спаситеља у Москви 4. децембра 2017. године одржан је свечани пријем који је приредио Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, посвећен стогодишњици васпостављења патријаршије у Руској Православној Цркви. У овом свечаном догађају узели су учешће предстојатељи и представници помесних Православних Цркава и други гости, чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, учесници Архијерејског Сабора који је одржан у руској престоници од 29. новембра до 2. децембра. Обраћајући се сабранима поздравним словом, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил заблагодарио је предстојатељима помесних Православних Цркава на учешћу у свечаностима поводом стогодишњице васпостављења патријаршије Руске Православне Цркве. -Ништа није као ово духовно искуство саосећања јединства, једне молитве, једног причешћа из светог Путира, истакао је Свјатјејши Владика. Предстојатељ Руске Православне Цркве је заблагодарио Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору на началствовању светом Литургијом у храму Христа Спаситеља на празник Ваведења Пресвете Богородице, на дан стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског: -Гледајући Вас, молили смо се за Вашу велику паству на територији све Африке, за Ваше мисионарске подухвате, напоменуо је Свјатјејши Патријарх г. Кирил. -Молили смо се за Његово Блаженство Патријарха антиохијског г. Јована, умственим очима сазерцавајући трагедију сиријског, либанског, ирачког народа, додао је Свјатјејши Владика. -Нека Господ подржи све нас, предстојатеље помесних Православних Цркава, у нашем јединству, у нашем општењу, у нашем заједничком служењу народу Божјем, Васељенској Православној Цркви и читавоме свету. На многа и блага љета!, изговорио је на крају беседе Свјатјејши Патријарх г. Кирил. У име предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава, предстојатеља Руске Православне Цркве поздравио је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован. -Васпостављање патријаршије у светој Руској Цркви велики је догађај; то је радост васколиког православног народа, свих Православних Цркава, истакао је Блажењејши Патријарх г. Јован. По речима Његовог Блаженства, данашње свечаности су „доказ љубави, јединства, мира и радости целоме свету“. У наставку је одржан концерт на коме су наступили хор свештенства Епархије московске (диригнет свештеник Сергеј Голев) и Кубански козачки хор (уметнички руководилац и главни диригент Виктор Захарченко). На крају пријема Светејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил је још једном захвалио свима на учешћу у свечаностима и позвао их да присуствују празничном концерту у Кремљу. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана.
  18. Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице
×
×
  • Create New...