Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'народа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 70 results

  1. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  3. Сваке године, понављам још једном СВАКЕ ГОДИНЕ на Западу (на главним Западним језицима) се одштампа у просеку мање више око ca. 5 књига/студија и ради се углавном о студијама које фалсификују историју/ дешавања из недавне прошлости, као што је бомбардовање Србије 1999, рат од 1990-95, Српска Црква итдддддддддддд. У великом броју случајева ове књиге су јефтине или су бесплатно доступне на интернету у електронском формату а све са циљем да се то рашири што више и лакше по свету. Ево само један пример где је књига одштампана прошле године и једна од теза је да су Срби 1912 извршили инвазију, преотели Косово: “Serbian invasion of Kosovo in late 1912" https://www.amazon.com/Kosovo-Documentary-History-Library-Studies/dp/1838600035/ref=tmm_pap_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=1575443368&sr=8-1 Албанци као и други у Западној европи и Амерци пласирају тезу константно да је Србија протела Косово од Албанаца....као и многи други детаљи што се тиче Цркава и манастира. Ми знамо како ствари стоје али има људи на Западу који то незнају. И има начин како да се допре-дође до тих људи да се чује Српска позиција али треба то неко да уради.... КАКО је могуће да поред толико људи у српским земљама (Србији, Црној Гори, Р. Српској) који имају титуле доктора, магистара и који су на редовном платном списку Цркве или државе, а да нико не може да напише Book Review (једна или две странице текста) и да одштампа у неком од часописа на Западу као одговор, или на неки други примерен начин да одговри на ову појаву. Тачно постоји начин- пут како то да се заврши-одради. Овде се не ради о члаку из неких новина па да сад чоек одговара на то, него се радаи о научним радовима/студијама са Западних универзитета који селективно бирају материјал а све ради фласификовања чињеница и те књиге се налазе на полицама библиотека свих-већине универзитета на Западу.... иста је ситуација и са Русима али Руси имају људе који воде рачуна и одговарају на оваке појаве. Треба рећи да Руси нису усамљени у томе, још неки од народа/држава имају организована државна/ релизгиозна одељења која прате шта се пише у академским круговима у свету и одговарају сваке године шта год да се појави противно чињеницама. Да ли је могуће да ни Црква СПЦ а ни држава (сви доктори, магистри који су на редовном месечном платном списку) не могу да одговоре на 4 или 5 књига који се одштапају сваке године у којима се системаски фалсификују чињенице и ради против нас као народа.????
  4. На дан када молитвено прослављамо првог Архиепископа српског Светог Саву – Савиндан, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Малом Саборном храму у Нишу, у понедељак, 27. јануара 2020. године. Преосвећеном Владики саслуживало је братство Саборног храма, као и друго монаштво и свештенство Епархије нишке, а благољепији Свете Службе допринело је посебно лепо одговарање Нишке црквено певачке дружине „Бранко“, црквеног хора катедралног храма. Звучни запис беседе Током Свете Евхаристије владала је посебна духовна радост, како због многовољеног Светог Саве коме је верни народ узносио молитве и благодарност за Његово заступништво пред лицем Господњим, тако и због рукоположења два нова пастира на њиви Господњој. У чин презвитера рукоположен је ђакон Ђорђе Шојић, који је у току Литургије по први пут причестио верне Светим Тајнама, а потом су на крају Свете Службе, а на позив Владике Арсенија сви верни узели нафору и благослов управо рукоположеног оца Ђорђа. У току Свете Евхаристије ипођакон Предраг Пиперски рукоположен је у чин ђакона. Преосвећени Владика је по причешћу верних одржао надахнуту беседу говорећи о Светом Сави са много љубави, позивајући верни народ да нам као и свих осам векова наше бурне и славне историје, управо лик и дело Светог Саве буде узор. "Свети Сава је брод нашег народа привезао чврсто за Христа, давши ми аутокефалност Цркве, да тако може да се слободно развија, да напредује у благодати Духа Светога. Сведоци смо осам векова да је Црква она која је сачувала и наш народ и нашу државу и у оним моментима најтежих искушења и петовековног ропства. Да није било Цркве, Светог Саве, богослужења и Трпезе Господње око које смо се сабирали не бисмо се очували до дана данашњег" нагласио је Владика у својој беседи. Владика је истакао да су данас за нашу Цркву и велика радост јер смо добили двојицу служитеља олтара Божијег. "Они настављају дело Светога Саве, али и дело апостолско" Као и сваке године и на овај Савиндан, Владика Арсеније је даровао Светосавским пакетићима свако дете у храму. Извор: Радио Глас
  5. Након што је у цркви Светог Николе у Котору одслужен молебан, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предводио је Литију од цркве Светог Николе, градском ривом и назад. Ријеке вјерних су се вечерас слиле у Котор из Рисна, Пераста, Шкаљара… Звучни запис беседе Рушење цркве на Ловћену и гажење по Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, најмудријем рођеном на овим просторима послије Светога Саве почетак је свега што се догађало са нама и у Црној Гори и у Боки и у Брдима, рекао је вечерас Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након Литије која је одржана као вид молитвеног отпора вјерног народа Боке режимском безакоњу према Српској православвној цркви у Црној Гори. „Рушење његове цркве је уствари било рушење Црне Горе и њено обурдавање низ Ловћен“, рекао је Владика Амфилохије. Додао је да је плод тога рушења, насиља и тираније и тзв. закон о слободи вјероисповијести. „Уствари то је закон о ропству овога народа, закон о отимању његових светиња, закон о гажењу свега што је најсветије и најчеститије изњедрено на овим простора од времена Светога Јована Владимира, зетскога краља великомученика,и свега онога што је израсло у току ових осам стотина година, од 1220. године, када је Свети Сава на Михољској Превлаци обновио ту светињу и када је поставио првога епископа зетскога“, рекао је он. Подсјетио је да је Српски палац, сједиште некадашње Бококоторске епархије, који се налази преко пута цркве Светог Николе у Котору, национализован након Другог свјетског рата. „Како је онда могао да се национализује, ако је био државна својина, како тврде ови наши нови господари у Црној Гори? Како је било могуће национализовати га од Цркве? А то није случај само са овом црквеном општином него и са другим црквеним општинама у Боки которској и широм Црне Горе. Национализовали су и одузимали од наших манастира, од наших црквених општина, одузимана је црквена имовина… Како је могуће, дакле, да је то државно било, како данас тврде ови наши државници, ако се одузима од Цркве, национализује“, упитао је Митрополит црногорско-приморски. Поставио је питање зар није била мудрост да се прво врати оно што је одузето од Цркве Божје. Подсјетио је да је Црква то тражила и да је чак власт, како је рекао, истога данашњега предсједника почетком двијехиљадитих била донијела одлуку да се врати национализована имовина, не само приватницима и задужбинама, него и црквама и вјерским заједницама. „Међутим, исти тај је послије поништио ту одлуку и данас плод из тога поништења није само што није враћено отето, него се сад иде на то да се одузму и сами храмови, што нико никада није урадио у хиљадугодишњој историји ових простора“, казао је Владика. Владика је поставио питање шта је сада са предузећима у којима су у претходном систему хиљаде радника у Црној Гори зарађивале хљеб. „Гдје су та предузећа, гдје је та имовина која је била одузета за народ? Све је опљачкано, разорено. И имамо сад једну групу богаташа који мисле да тиме улазе у Европу, да ће тиме што су опљачкали од народа постати популарни у Европи“, нагласио је он. Сада треба, додао је Митрополит црногорско-приморски, да се отму и храмови, да се и они униште и разоре. Подсјетио је да су обновљени стари и саграђени нови храмови у последњих тридесет година захваљујући томе што се разбуктао огањ вјере сачуван у души народа. „И ево данас видите, тај народ излази по свим трговима, улицама и градовима Црне Горе. То је и за мене чудо, откуда тај народ. И ја се нисам томе надао. Десетине хиљада се окупљају широм Црне Горе. То је народ Божји, огањ вјере у живога Бога… Он се распламсао у души овога народа, нарочито у душама дјеце“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да само они који немају савјести и свијести могу градити будућност Црне Горе на богоубилачкој и братоубилачкој идеји. „Ја се надам у Бога да ће ови наши садашњи властодршци схватити да нијесу на власти да би се борили против народа, да отимају народне светиње. За кога? Кога да ће уселе у ове храмове, они некрштени? И коме ће да предају ове храмове отимајући их од Цркве Божје? Надамо се у Бога да ће се и они, а и они који их гласају, вратити разуму и да ће гласати људе који знају шта су светиње и који ће чувати те светиње, а тиме чувати и своју дјецу, њихову будућност и будућност Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Додао је да се нада да ће овај црквено-народни бунт помоћи тим људима да се врате памети и разуму. „И да оно што буду радили ураде сагласно вољи овога народа, ако су народна власт. Ако нијесу народна власт, онда им није мјесто да буду на челу државе која се зове Црна Гора“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Књига Номоканон (Законоправило) Светог Саве из 1219. године је наша лична карта у цијелој европској историји, култури, цивилизацији и законодавству, о чему свједоче слова исписана руком Светог оца нашег Саве, казао је у Будви, уочи Савиндана, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи код Будве. Он је на Богојављење пред неколико хиљада Будвана сабраних на литији за обрану светиња, држећи у руци Номоканон, стару, дебелу књигу, говорећи о Законоправилу Светог Саве као личној карти српског народа, истакао да је у овој књизи сабрано и записано све оно најважније, што сваки владика, патрика, властелин, цар, законодавац и законољубац, и онај који жуди за правдом и истином Божијом треба да зна. У њој је записано и старозавјетно право – Мојсијево законодавство, сабрано је хеленистичко римско, претхришћанско и сво хришћанско законодавство од цара Јустинијана и Теодосија, па редом све до времена Светога Саве: „Свети Сава је симбол нашега живота и нашега мјеста у читавој медитеранској, европској и свјетској цивилизацији и правном поретку.“ Подсјетио је о. Павле да је Свети Сава у Законоправилу сабрао све најбоље из црквеног и световног законодавства и дао десеторици својих ученика, међу којима је био и Епископ зетски Иларион, приручник како да се управља и влада: Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога! Поред тога у књизи је записана симфонија, сарадња световних и духовних власти за добро народа Божијег, а не за добро овог или оног властодршца, чега смо, нажалост, данас свједоци на овим просторима: „Ова књига је темељ нашега живота“, нагласио је др Кондић истичући да су управо одредбе у Законоправилу Светога Саве биле чврсти темељ за законодавство цара Душана, Душанов законик из 1349, 1354. године. По његовим ријечима у Паштровићима, у Прасквици, најдуже су се на снази задржале одредбе Душановог законика управо преписане из Савиног Законоправила: „Књига коју држим у руци је најстарији сачувани препис из 1262. године из манастира Михољска Превлака, Иловички препис , књига којом се крмани – води брод Цркве Божије.“ Међу малобројним преписима Номоканона, који су сачувани, је и Морачки препис из 1615. године, што показује колико је велико и знаменито духовно језгро простор Зете, приморја и брда. Даље је монах др Павле Кондић објаснио да су се на овој књизи училе генерације владика и монаха, да је преписивана и штампана вјековима и у Русији. „У овом зборнику црквеног и канонског права – Законоправилу Светог нашег оца Саве је сабрано све оно што људски ум у односу правног система, може да размишља о себи. Ово је књига коју у рукама треба да имају сви властодршци, сви који се баве законом, пишу законе или траже било какву правду. И ови наши садашњи законодавци који су на силу прогласили законом овај бесправно правни пројекат, треба да узму ову књигу па да у њој потраже правило како се пишу закони о односу између Цркве и државе“, каже монах др Павле Кондић и закључује да тада сигурно неће погрешити. Истакао је да смо 30 година непрекидно изложени неописивој и несагледивој тортури на наше духовне и историјске темеље, те зато посежемо за овом књигом, јер ту нећемо оманути: „Ова књига и свих осам вјекова наше духовне самосталности свједоче да је наш историјски и духовни пут утемељен на истини и правди Божијој. Осам вјекова имали смо успона и падова, али смо народ Божији који је много страдао, највише у овом апокалиптичном, да не кажем, проклетом 20. вијеку. То су велике трагедије и трауме за један мали народ, какав је српски народ, те се зато враћамо својим темељима, свом историјском и духовном наслеђу.“ Појашњавајући да је важно ко смо и коме припадамо, који су наши коријени, отац Павле је казао да треба да имамо снаге да се одупремо нападима на наше духовно историјско биће, којима је у дужем периоду изложен наш народ, свуда гдје се налази: „Али, бистра подигнута чела, узвишеног срца и духа, свакога можемо погледати у очи, јер нисмо ми, српски народ ником на сенку стали, већ смо непрекидно жртве. Зато је ова наша одбрана светиња бити или не бити. Ово што је нама Бог дао ових дана, да изађемо и сваки својим ликом, а сваки лик од нас је икона Божија, да свједочимо овим молитвеним ходом са овим знамењима, ко смо и шта смо, и коме припадамо. Нити је ово било у досадашњих осам вјекова наше духовне и историјске путање, нити ће бити, и зато морамо имати свјести и достојанства да ходимо путем Светог оца нашег Саве и свих великана и прије и послије њега до дана данашњег, како нам је то Бог дао кроз велике Божије људе као што је наш Патријарх Павле“, поручио је монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У емисији „Сучељавање”, емитованој 15. јануара 2020. године, на програму Радио-телевизије Војводине, о поштовању правâ Српске Православне Цркве у Црној Гори и о последицама усвајања дискриминаторног „Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница” у тој земљи, говорили су: протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Никола Селаковић, генерални секретар председника Републике Србије, г. Немања Старовић, спољнополитички аналитичар, као и госпођа Јелена Милић, директорка Центра за евроатланске студије. Говорећи о угрожености и страдању Српске Православне Цркве у Републици Црној Гори, прота Владан је подсетио да је хришћанска Црква кроз историју имала разне епохе гоњења и да је из тих страдања увек излазила као апсолутни победник. Црква вековима одолева свима онима који гледају да је на неки начин угрозе, и увек бива све јача, зато што кроз гоњење, кроз муку коју Црква претрпи и кроз молитве које се произносе, она се и сама обнавља молитвом, делује благодат Духа Светога. Ово што данас гледамо, широм свих места где се одржавају молитвене литије, јесте окупљање око имена Христовог. Српска Православна Црква није подељена организација, у смислу да је раздељена на Митрополију и епархије у Црној Гори и у Београду. Ми смо јединствен организам. Констатација да Српска Црква у Црној Гори не признаје црногорску државу је нетачна. Овим Законом се показује да Црна Гора не жели да призна Српску Православну Цркву унутар својих граница. Ствар је јасна: црногорска држава, односно њен режим, жели да у потпуности умањи број нашег народа на територији Црне Горе, и то чини тако што покушава да отме оно што је од овога народа немогуће отети – тај православни идентитет српскога народа они неће моћи да одузму. Како рече господин Матија Бећковић: „Црногорци сада бране Цркву знајући да ако је изгубе – изгубиће све, али исто тако знајући да ако одбране Цркву – нико им ништа неће моћи одузети”. То је закључак који би режим у Црној Гори требало да има пред собом када буде доносио следеће кораке. Ја мислим да ће се на крају све ово завршити тиме што ће Црква из овога изићи – не само Црква у смислу институције него читав народ који тамо живи – као апсолутни победник, поручио је протопрезвитер Владан Симић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 31. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александара Вучића. Састанку су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, министар спољних послова Републике Србије г. Ивица Дачић, секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. После састанка Његова Светост Патријарх и Председник су се обратили многобројним представницима медија. Преносимо извештај агенције Танјуг: Патријарх Иринеј је рекао данас да се у Црној Гори догађају крупне ствари, да су Срби тамо у прилично великом проблему, али да сматра да ствари треба смирити. Патријарх је, након разговора са председником Србије г. Александром Вучићем, пренео новинарима да су разговарали о великим последицама које је изазвао црногорски Закон о слободи вероисповести. "Нажалост тамо се дешавају крупне ствари. Срби су у прилично великом проблему. Разговарали смо и гледали како да се огласимо против тих проблема. Моје лично мишљење, које сам пренео, је да треба ствари смиривати", казао је патријарх Иринеј. Многе ствари иду својим путем, каже Патријарх, и треба се томе одупрети у интересу народа држава Србије и Црне Горе. Оно што се дешава, каже, није само проблем Црне Горе, већ и Србије и мало ширег простора. "Ми смо Црну Гору сматрали делом нашег народа. Ништа против Црне Горе као државе немамо. Била је Црна Гора самостална и пре и то може да буде и данас. Наши међусобни односи не треба да се мењају, јер ми смо један народ, али постоје људи који то негирају, који сматрају да су посебан народ. Историја има свој суд о свему томе и он мора да се чује", поручује он. Поглавар Српске Православне Цркве пренео је да је разговарано и о односу државе и цркве у Србији. „"Односи који су у Србији никада такви нису били. Црква ради и гледа свој посао, а држава ради и гледа свој посао. У нашој историји било је најбоље време када је владала симфонија између државе и цркве, а то је било када је држава радила своје, а црква свој посао. Трудимо се да то живимо и дана", казао је он. "Ја сам веома захвалан држави, онима који представљају државу, на ономе што чини за добро цркви, јер то што се чини за добро цркве то се чини за добро народа. Оно што нас изненађује, од светиња у Црној Гори није само корист имала Црква већ читава Црна Гора", рекао је Патријарх. Истиче да се то односи и на Србију, да све што ради и чини Црква то је за добробит народа и целе државе, а не само Цркве. Патријарх је захвалио представницима државе на разумевању потреба Цркве и нагласио да посебно захваљује председнику Вучићу што на помоћи за изградњу храма Светог Саве, како би се подигао храм који ће представљати духовно лице српског народа. "Од тога ће користи имати и Црква и држава. Ми смо једна јединствена целина", навео је поглавар Српске Православне Цркве. Како је рекао, Црква има пуно разумевање за потребе државе и не осећа никакве посебне тешкоће, "јер многе тешкоће решава држава". Изразио је да ће тако бити и у будућности и да ће бити договора по питању свега што се дешава у окружењу, односно да ће бити направљен договор са државом и да ће се наћи пут најбољег решење и најбољег односа народа и наше државе и Цркве. Шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња? Патријарх Иринеј се нада да ће разум победити и да неће доћи до одузимања светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. На питање шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња, рекао је да се нада да ће црногорске власти размислити, јер виде реаговање народа. "Народ је спреман да брани своје историјске светиње и верујем да до тога неће доћи. Ако дође, не знам какве ће све рђаве последице бити. Молим се Богу да ће ипак разум победити проблеме", додао је он. Председник Александар Вучић рекао је да речима Патријарха нема шта да дода. Вучић: Надам се да нико нема идеју да заузима Острог "За нас је важно да се сачува мир у Црној Гори и да дође до смиривања тензија и уверен сам да нико тамо не мисли да би било добро да неко дође да заузима манастир Острог", изјавио је председник Србије г. Александар Вучић и поручио да је кључно јединство Срба, где год да живе. "Надам се да то није ничија идеја", истакао је Вучић, одговарајући на питање новинара да ли види излаз из кризе у Црној Гори пошто је очигледно да су обе стране одлучне да истрају. Председник Вучић истиче да су ограничене ствари које Србија може да уради поводом тога и да треба деловати пре свега речима, знањем, правничком и другом струком. Председник је рекао да треба да укажемо свима у свету о чему се ради, Венецијанској комисији, свим другим комисијама, телима, форумима и организацијама. "Са друге стране, да пошаљемо јасну поруку српском народу да смо јединствени и да између нас Срба, без обзира на границе које прихватамо и које постоје, нема разлика", поручио је председник Вучић. "Нема никакве разлике између Србина који живи у Београду, Бањалуци, Подгорици, Будви или неком другом граду. Сви Срби осећају оно што осећају и Срби у некој другој држави", рекао је председник Вучић. Како је рекао, важно је што је кључна порука Патријарха данас јединство српског народа. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 31. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александара Вучића. Састанку су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, министар спољних послова Републике Србије г. Ивица Дачић, секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. После састанка Његова Светост Патријарх и Председник су се обратили многобројним представницима медија. Преносимо извештај агенције Танјуг: Патријарх Иринеј је рекао данас да се у Црној Гори догађају крупне ствари, да су Срби тамо у прилично великом проблему, али да сматра да ствари треба смирити. Патријарх је, након разговора са председником Србије г. Александром Вучићем, пренео новинарима да су разговарали о великим последицама које је изазвао црногорски Закон о слободи вероисповести. "Нажалост тамо се дешавају крупне ствари. Срби су у прилично великом проблему. Разговарали смо и гледали како да се огласимо против тих проблема. Моје лично мишљење, које сам пренео, је да треба ствари смиривати", казао је патријарх Иринеј. Многе ствари иду својим путем, каже Патријарх, и треба се томе одупрети у интересу народа држава Србије и Црне Горе. Оно што се дешава, каже, није само проблем Црне Горе, већ и Србије и мало ширег простора. "Ми смо Црну Гору сматрали делом нашег народа. Ништа против Црне Горе као државе немамо. Била је Црна Гора самостална и пре и то може да буде и данас. Наши међусобни односи не треба да се мењају, јер ми смо један народ, али постоје људи који то негирају, који сматрају да су посебан народ. Историја има свој суд о свему томе и он мора да се чује", поручује он. Поглавар Српске Православне Цркве пренео је да је разговарано и о односу државе и цркве у Србији. „"Односи који су у Србији никада такви нису били. Црква ради и гледа свој посао, а држава ради и гледа свој посао. У нашој историји било је најбоље време када је владала симфонија између државе и цркве, а то је било када је држава радила своје, а црква свој посао. Трудимо се да то живимо и дана", казао је он. "Ја сам веома захвалан држави, онима који представљају државу, на ономе што чини за добро цркви, јер то што се чини за добро цркве то се чини за добро народа. Оно што нас изненађује, од светиња у Црној Гори није само корист имала Црква већ читава Црна Гора", рекао је Патријарх. Истиче да се то односи и на Србију, да све што ради и чини Црква то је за добробит народа и целе државе, а не само Цркве. Патријарх је захвалио представницима државе на разумевању потреба Цркве и нагласио да посебно захваљује председнику Вучићу што на помоћи за изградњу храма Светог Саве, како би се подигао храм који ће представљати духовно лице српског народа. "Од тога ће користи имати и Црква и држава. Ми смо једна јединствена целина", навео је поглавар Српске Православне Цркве. Како је рекао, Црква има пуно разумевање за потребе државе и не осећа никакве посебне тешкоће, "јер многе тешкоће решава држава". Изразио је да ће тако бити и у будућности и да ће бити договора по питању свега што се дешава у окружењу, односно да ће бити направљен договор са државом и да ће се наћи пут најбољег решење и најбољег односа народа и наше државе и Цркве. Шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња? Патријарх Иринеј се нада да ће разум победити и да неће доћи до одузимања светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. На питање шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња, рекао је да се нада да ће црногорске власти размислити, јер виде реаговање народа. "Народ је спреман да брани своје историјске светиње и верујем да до тога неће доћи. Ако дође, не знам какве ће све рђаве последице бити. Молим се Богу да ће ипак разум победити проблеме", додао је он. Председник Александар Вучић рекао је да речима Патријарха нема шта да дода. Вучић: Надам се да нико нема идеју да заузима Острог "За нас је важно да се сачува мир у Црној Гори и да дође до смиривања тензија и уверен сам да нико тамо не мисли да би било добро да неко дође да заузима манастир Острог", изјавио је председник Србије г. Александар Вучић и поручио да је кључно јединство Срба, где год да живе. "Надам се да то није ничија идеја", истакао је Вучић, одговарајући на питање новинара да ли види излаз из кризе у Црној Гори пошто је очигледно да су обе стране одлучне да истрају. Председник Вучић истиче да су ограничене ствари које Србија може да уради поводом тога и да треба деловати пре свега речима, знањем, правничком и другом струком. Председник је рекао да треба да укажемо свима у свету о чему се ради, Венецијанској комисији, свим другим комисијама, телима, форумима и организацијама. "Са друге стране, да пошаљемо јасну поруку српском народу да смо јединствени и да између нас Срба, без обзира на границе које прихватамо и које постоје, нема разлика", поручио је председник Вучић. "Нема никакве разлике између Србина који живи у Београду, Бањалуци, Подгорици, Будви или неком другом граду. Сви Срби осећају оно што осећају и Срби у некој другој држави", рекао је председник Вучић. Како је рекао, важно је што је кључна порука Патријарха данас јединство српског народа. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Поводом покушаја режима у Црној Гори да безаконо и противуставно одузме Српској Цркви у Црној Гори многовековну имовину, разговарамо са игуманом Манастира Пиносава јеромонахом Петром (Драгојловићем), иначе црквеним историчарем и дипломцем Московске духовне академије, који је преко 22 године као монах живео у Црној Гори и који изнутра веома добро познаје црногорске црквене и друштвене прилике. Редакција Видовдана: Оче Петре, како коментаришете најаву режима у Црној Гори да отме вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори? Пре свега, одмах на почетку, треба се истаћи да је Црна Гора као традиционално-историсјка Српска Спарта, вековима била једина непрекинута чуварка оног неугаслог Жичког и Пећког Светосавског кандила самосталности Српске Цркве, чак и у тешка и тегобна времена ропства и неслободе, када су сви остали делови наше помесне Цркве или били укинути, или су били под окупацијом Турака, Млетака и Хабзуршке Монархије, касније Аустро-угарске. Није нимало случајно што су скоро сви митрополити из династије Петровић Његош имали титулу Егзарха тј. Чувара Пећког Трона Српске Цркве, а још први митрополит из Династије Петровића – Данило, поносито се потписивао као „Војеводич сербској земљи“. Најпрецизније и најлепше је ту црквеноујединитељску мисао Митрополита Црногорских, Скендеријских и Приморских, изразио Свети Петар Цетињски, стриц мудрог и великог Петра Другог Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чудотворац је још као млади архимандрит Цетињског манастира 1779. године, заједно са двојицом највиђенијих црногорских главара, писао Аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Исти такав став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Црногорски Митрополит и највећи српски песник Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Српске Владе, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ Та света жеља светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, као и свих осталих Црногорских Митрополита из династије Петровић Његош, остварила се у периоду од 1918 до 1922 године, када је Митрополија Црногорска после вишевековних борби и тежњи за уједињење целе Српске Цркве постала не само део тог процеса него и предводитељ те свете идеје. Није дакле ни мало случајно да је управо Свети Синод Митрополије Црногорске, први и пре свих, још 16. децембра 1918. године, донео одлуку о уједињењу са свим осталим деловима Српске Цркве у новоослобођеној држави – Краљевини СХС. Стога зачуђујуће и скоро нестварно делује предлог Владе Црне Горе да се противуставно меша у чисто црквена питања, да крши сво међународно право, да гази по сугестијама Венецијанске комисије, и да просто силује и прекраја и црквену и државну историју Црне Горе. Да насилно покушава отимати Српској Цркви оно што јој је вековима припадало и чему су сви Петровићи тежили. Оно што Српској Цркви, често пута, ни Турци Османлије нису оспоравали. Оно што је аманет свих Петровића, од првог црногорског владара из те светородне династије, Митрополита Данила – Војеводича сербској земљи, па до краља Николе, који је поред свог његовог успешног рада на ослобађању Пећке Патријаршије и Високих Дечана, на пример, са одушевљењем писао песме светоме Сави Немањићу и његовом оцу светоме Симеону (Немањи) Мироточивоме, иначе рођеном Зећанину, и рођеном Подгоричанину, која се тада у средњем веку звала Рибница. Редакција Видовдана: Како оцењујете духовну ситуацију у данашњој Црној Гори у овом тренутку? Са једне стране Милошћу Божијом, а са друге захваљујући огромним напорима и плодоносном мисионарском подвигу двојице наших знаменитих и честитих архијереја, Митрополита Амфилохија и Епископа Јоаникија, осећа се и види прави васкрс православља у Црној Гори. Тај васкрс православља није случајно дошао јер је он основан на мученичким костима хиљада светих хришћана пострадалих још од времена Диоклецијана, па све до најновијих страдања у време сурове и крваве Брозове диктатуре. Но, још древна хришћанска мудрост каже да је мученичка хришћансак крв као неко силно духовно семе које у право време, незаустављиво и непобедиво проклија и роди светим плодовима. А колико је само невине хришћанске крви проливено у Црној Гори од 1941. до 1945. године. Подсетимо само на то да је половина црногорског православног свештенства, заједно са Митрополитом Црногорско-приморским, светим свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), на најстравичнији начин била убијена од стране Брозовог безбожног режима. Највећи прогон Српске Цркве у Другом светском рату, поред оног звероусташког и бугарофашистичког, догодио се у Црној Гори. Безбројне јаме јауковице и безданице, са неопојаним костима светих и честитих свештеника, домаћина, интелигенције и народних првака, препуне невиних и светих људских костију, чекале су да их неко бар људски опоје. И хвала Богу, највећим делом оне су опојане од стране епископата и свештенства Српске Цркве у Црној Гори, али су и данас многе јаме остале затрпане и неопојане управо због тог, у Црној Гори и даље веома живог, Брозовог безбожног и човекомрзачког духа. Редакција Видовдана: Како коментаришете званичне поруке из Беогрда на све што се дешава по питању Српске Цркве у Црној Гори? Што се тиче врха наше Цркве и врха наше државе, поруке из Београда су биле веома мудре, јасне и избалансиране тј. управо онакве какве су и требале бити и какве смо их иначе и очекивали. И наш Свјатјејши Патријарх Српски Иринеј и наш Председник Александар Вучић реаговали су онако како реагују искрени пријатељи и људи пуни мудрости. Смирено, јеванђелски, са пуно љубави, братски и комшијски. Онако како искрени пријатељи и доброжелатељи реагују кад осете да се нешто лоше и негативно догађа у кући најближег рођака. Ненаметљив али уједно истинољубиви и јасан став нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја и нашег Председника Вучића говори само једно а то је – Српска Црква и српска држава са зебњом гледају на ситуацију у Црној Гори, позивајући на братски договор у духу Божијих и међународних закона, надајући се да ће победити разум а не поделе и свађе. И Патријарх Иринеј и Председник Вучић, у домену својих реалних могућности, гледају само једно – да мудро смирују напетости у Црној Гори и као најрођенија браћа посаветују своје најближе рођаке да се све реши у духу Божије љубави, праведног договора и међусобног поштовања. По оној светоотачкој речи нашег светог и великог Патријарха Павла – да нам речи буду благе а докази јаки. Редакција Видовдана: Поводом напада на Српску Цркву у Црној Гори, у граду Никшићу, одржао се велики Црквено-народни Сабор. Да ли ће Сабор у Никшићу донети позитивне резултате? Уверен сам да хоће, јер то није био обичан Сабор већ Црквено-народни Сабор над којим почива благослов Божији и благослов светог Василија Острошког Чудотворца. Увек су у историји српског народа Црквено-народни Сабори имали велику и значајну улогу. Од оног Жичког Сабора пре 8 векова, на коме је свети Сава ударио чврсте хришћанске темеље српске државности, па до ових најновијих светих и великих Црквено-народних Сабора у Подгорици и Никшићу. Гарант успеха ових Сабора је Сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који је непогрешиво и јасно истакао вечну Божанску истину рекавши: Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и ја међу њима. По сведочанству многих мојих пријатеља из Црне Горе велика благодат Божија се осећала на Сабору у Никшићу. Добри плодови најављеног Сабора у Никшићу већ су се осетили и пре његовог одржавања јер, колико чујемо, правна служба Законодавног одбора Скупштине Црне Горе дефинисала је предлог спорног Закона о слободи вероисповести, који је поднела Влада Црне Горе, као неуставан и неусклађен са међународним уговорима. То је већ један велики и врло значајан корак напред у решавању овог непотребно изазваног сукоба. Извор: Видовдан.орг
  11. У оквиру програма обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ, 101. годишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије, у организацији Српског националног савјета Црне Горе, синоћ, 1. децембра, одржана је Свечана академија у Подгорици, којој су присустововали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Програм Свечане академије у препуној крипти Храма Христовог Васкрсења је почео химном Онамо, ‘намо у извођењу Српског пјевачког друштва Светосавник. Скуп је благословио Преосвећени Епископ Јоаникије, док је у име организатора поздравно слово изговорио др Момчило Вуксановић, предсједник Српског савјета. Подгоричка скупштина је поништила срамну предају оружја окупатору 1916. године и сврстала Црну Гору у ред побједника у Великом рату, што је, истакао је др Вуксановић, и прихваћено од великих сила које су подржале уједињење јужнословенских народа: „Подршка најзначајнијих држава свијета побједница у Великом рату потврђује да обиљежавање Подгоричке скупштине и Дана уједињење Црне Горе и Србије не представља непријатељство и подривање Црне Горе, како то неки желе злонамјерно представити, већ обавезу сјећања на славне претке и њихове подвиге.“ Он је казао да се данас покушавају преиначити чињенице које свједоче о историјској постојаности српског народа на простору Црне Горе, те да је неприхватљива иницијатива актуелне власти о поништавању одлука Велике подгоричке скупштине српског народа. Говорећи о правима српског народа у Црној Гори, г. Вуксановић је нагласио да су му одузета готово сва стечена права: преименован је српски језик, из употребе је изопштено ћирилично писмо, кроз доношење закона о вјерским заједницама и вјерским слободама покушава се поништити канонски поредак православне Цркве у Црној Гори. Предсједник Српског савјета је става да таквим односом актуелна власт затире вишевјековни идентитет државотворног српског народа у Црној Гори и пријети изазивањем озбиљних неспоразума и сукоба. „Својеврсним притисцима и очигледном дискриминацијом владајућа партија уз помоћ мањинских народа, жели да избрише памћење православног народа на своје српско име и униформише концепт заборава и отклона од својих предака и традиционалних вриједности народа и државе Црне Горе“, истакао је Вуксановић подсјетивши да су готово исти процеси забиљежени у времену аустроугарске и фашистичке окупације. Наглашава да су код српског народа у Црној Гори присутни неизвјесност и страх за будућност и перспективу опстанка на простору Црне Горе. Др Момчило Вуксановић је на крају поручио да се српски народ, као државотворни и вјерујући, моли Богу за срећу и проспертитет Црне Горе и њених грађана, али да неће дозволити законом најављено отимање светиња Српске православне цркве, као и да се неће одрећи легитимних права на обиљежавање најзначајнијих вјерских националних културних празника. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије у својој бесједи користио је историјске податке како би приближио и објаснио смисао Подгоричке скупштине. Он је казао да сваки велики историјски догађај има своју јаку идејну основу и онај ко покушава да поништава и тај догађај и његов значај, може само себе да поништи. Такође је нагласио да се кроз тај поступак негације заправо још више истиче значај и смисао тог догађаја, што ће вријеме пред нама и показати. „Што се тиче идејне основе Подгоричке скупштине и њених решења, она нијесу настала ту, на лицу мјеста. То је заправо стара српска идеја вјековима обогаћивана, снажена и уграђена у тај историјски догађај, а то је вјековна идеја српског народа и српских племена да се ослободе и уједине.“ Та идеја се види и у преднемањићкој, а касније и у немањичкој историји и благодарећи Немањином обједињавању Рашке и Зете, имамо развој и процват, и српског народа, и српске државе, појаснио је владика Јоаникије. Даље је објаснио да смо се тиме постали и остали, народ препознатљив међу осталим великим цивилизованим народима Европе и свијета, и по својој културу и по духовности и својој државности: „Велика косовска трагедија и драма, која настаје са Косовском битком и послије ње, била је једна велика провјера управо те идеје. Косовска трагедија се претворила у стваралачку идеју и она је заодједнута и заодијева се стално најљепшим осјећањима и најљепшим дјелима културе и духовности до дана данашњег.“ Преосвећени Епископ Јоаникије је казао да је вријеме нашега дугога и тешкога робовања под Турцима било вријеме борбе, али и стварања: „И кроз стварање чувала се и свијест и удубљивали су се српски ствараоци, писци књижевници, сликари у ту основу нашега бића. И ронећи често у прошлост, антиципирали су будућност и васкрсење и Српске државе и српске славе.“ Подсјетио је владика да је Његош велика синтеза свега онога што је стварано до тада, и да је он најбоље разумио токове српске историје: „Заправо Његош је обновитељ те старе српске идеје ослобођења и уједињења, косовске идеје. Он је трагични јунак косовске мисли, носио се том идејом, као прије њега Св. Петар Цетињски, владика Василије Петровић, владика Данило Петровић.“ Битке у 19, вијеку, нарочито од велике Граховачке побједе, па преко Вучјег дола, Фундине итд, се доживљавају као освета Косова и ослобођење, са идејом уједињења цијелог српства, нагласио је Преосвећени и додао да је носилац те идеје био и краљ Никола. И химна Онамо, ‘намо манифестација је те идеје, као о и сав његов живот и борба са његовим Црногорцима до 1913. године, до ослобођења Косова и Метохије: „Он је заправо испунио жељу свога срца из младих дана, испунио Његошев завијет, али, наравно, у историји нема идеалног, и касније ће се показати неке његове слабости које ће и њега, али и нас трагично коштати. Он је са кнезом Михаилом Обреновић потписао и један документ да се припрема свесрпско ослобођење и уједињење, али касније се све више колебао.“ Аустроугарска монархија је имала програм да се спријечи уједињење и користећи разне методе завађала је Београд и Цетиње, а када су се Балканским ратовима спојиле двије српске државе, објавиле су и рат Србији, бесједио је владика Јоаникије и подсјетио да се због осјећања јединства са Србијом у рат укључила и Црна Гора. Краљ Никола је позвао народ да га слиједе у борби за ослобођење и уједињење у једну велику држава, међутим, касније доноси одлуку о полагању оружја пред Аустроугарском. „Послије настаје драма краља Николе, али и његовог народа. Како је вријеме пролазило и како су искушења под окупатором узимала маха, све све више видјело да ће народни гњев у једном моменту да прокуља и усмјери се према краљу.“ Обајснио је владика да велики број црногорских официра није хтио да преда оружје, те су се одметнули у шуму, и комите су постојале у готово цијелој Црној Гори. Официри су чврсто опредјељени за уједињење, а бивши предсједник Владе и министар у Влади Црне Горе, г. Андрија Радовић подноси оставку и формира Црногорски одбор за народно уједињење: „Свештенство Црне Горе листом је за уједињење међу њима најауторитетнија личност је Митрополит Гаврило Дожић“, истакао је владика подсјетивши да су многи свештеници и монаси тада погинули од стране Аустро-угарске. Тада се, наставио је владика, појављује и један број људи из Црне Горе који оправдава окупацију и покушава да обесмисли подвиг комита и даљу борбу за слободу: „Имамо комите у шуми, народ опредјељен да се бори, али голорук, сиромашан. Болести су харале, али највише је харао морални пад који је тада доживио наш народ, а који се везује за пад краља Николе и његову одлуку о предаји црногорског оружја.“ Одмах послије ослобођења ових крајева по хитном поступку људи се организују да одрже Подгоричку скупштину. Наводећи имена свештеника који су дали допринос Подгоричкој скупштини, а многи су били и њени посланици, Епископ Јоаникије је казао да је међу њима био и Митрополит Гаврило Дожић чија ујединитељска улога је огромна. Одржана је Подгоричка скупштина, свргнут краљ Никола и династија Петровића: „Опште расположење народа је било за уједињење и то је та идејна основа која је прорадила у људима. Вјековима гајено и његовано осјећање јединства се остварило.“ Објаснио је Преосвећени владика Јоаникије да се са организовањем Подгоричке скупштине журило, јер је Црна Гора хтјела што прије да спере љагу са себе, зато што је под притиком краља Николе, положила оружје и што је изашла из рата и напустила савезнике. „Тако да је одлука Подгоричке скупштине о уједињењу и свргавању краља Николе и династије Петровића на неки начин био етички чин. У праву је био Анто Гвозденовић када је у Паризу рекао краљу Николи да је идеја уједињења српства постала народна религија, вјера народна, и да се узалудно супроставља том процесу. И заиста је тако било! Томе су свједоци и Митрополит Гаврило Дожић, Митрополит Митрофан Бан и владика Кирило Митровић, и цијело свештенство тадшње Митрополије црногорско-приморске. Слава Подгоричкој скупштини и слава ујединитељима“, закључио је своју надахнуту бесједу Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. У умјетничком дјелу програма учествовали су Српско пјевачко друштво Светосавник, Културно-умјетничко друштво Ђурђевданско коло, оперска дива мр Зорица Белић и гуслар Васо Ђондовић. Програм су водили Ивана Крушчић и Драган Алорић. Јуче је у оквиру програма обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ, 101. годишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у Српској кући у Подгорици, одржан и научни скуп под називом: Улога знаменитих личности из српских земаља у историји Црне Горе. О боравку и стварању бројних црквених великодостојника, државника, политичара, научника, умјетника, писаца, неимара и публициста из српских крајева, без којих се не може замислити историја, духовни и културно-просвјетни идентитет Црне Горе, говорили су истакнути научници и интелектуалци са простора Црне Горе и региона, а скуп је благословио протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је 14. новембра 2019. године на свечаности у Патријаршији српској у Београду орден Светог Саве г. Миланчету Милићевићу, привреднику из Београда и великом добротвору Српске Православне Цркве и народа. У светлости празника Светих бесребреника Козме и Дамјана, који су послушали Христову заповест: на дар примистe, на дар и дајите (Мт. 10, 8), а чији пример својим животом и делом сведочи г. Миланче Милићевић и његова благочестива породица из Београда, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је донео одлуку да одликује тог великог добротвора Цркве и доброчинитеља српског рода орденом Светог Саве другог степена. Уручујући високо црквено одликовање, Његова Светост Патријарх је истакао да је Свети Архијерејски Синод препознао дела и доброчинства г. Миланчета Милићевића, привредника и узорног православног хришћанина из Београда. -Ви сте показали велику веру и љубав према Цркви и нашем народу. Изашли сте у сусрет потребама Српске Цркве, несебично сте помагали најмлађе и нејаке. Наш народ каже: рука која даје не остаје празна. Молимо се Господу да помогне да се та изрека потврди и у Вашем животу, како бисте наставили да дајете као и до сада, не само Вашој породици и ближњима, већ свом српском народу. Добра дела која чинимо другима пратиће нас и у овом и у оном животу, та дела су велика и пред људима и пред Богом, поручио је Његова Светост Патријарх. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другог степена, додељује г. Миланчету Милићевићу за његову делатну љубав према Мајци Цркви нарочито показану бригом према ближњима и несебичним помагањем изградње и обнове храмова и манастира у многим епархијама Српске Православне Цркве. Захваљујући Његовој Светости Патријарху и члановима Светог Синода на високом црквеном признању, а својој породици, пријатељима и пословним сарадницима на подршци, г. Милићевић је заблагодарио Господу на обиљу благослова којим је наградио њега и његову породицу. -Ово признање је само кап у мору доброга што сам примио од Господа. Живети у окриљу Цркве и радити на добробит свог народа - томе су ме научили моји родитељи, а тај завет преносимо, моја супруга Александра и ја, и нашој деци: Магдалени, Маријани и Богдану. Користим прилику да Вас обавестим да смо прикупили средства за два најсавременија медицинска апарата неопходна Гинеколошко-акушерској клиници, речи су г. Милићевића на које нико од присутних није остао равнодушан. Свечаности у Патријаршији српској, поред породице, пријатеља и пословних сарадника г. Милићевића, присуствовали су и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић; протојереј-ставрофор Милорад Нишкић, на чији предлог је Свети Синод и одликовао г. Милићевића; шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић; управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић; као и представници Информативне службе Српске Православне Цркве и Црквене телевизије Храм. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Укидање Пећке патријаршије 1766. године један је од најболнијих удараца у нашој историји МЕЂУ константама у историји Србије је и чињеница да су велике силе и страни завојевачи, када год су хтели да ослабе политичку снагу народа, нападали Српску цркву. Оваквих удараца и изазова кроз векове било је прегршт, а многи познаваоци црквене историје и светских прилика упозоравају да ништа другачије није ни данас. Укидање Пећке патријаршије 1766. илустративан је пример и доказ ове тезе. Јачање српске буржоазије, буђење националне свести и све снажније ослањање на Аустрију, као природног противника Османском царству, били су контекст разлога због кога је турска Порта у садејству са Грцима "фанариотима" формално укинула Српску цркву. Остварење вишевековног сна о слободи током Првог и Другог српског устанка, Црква је дочекала распарчана и без централне структуре, организације и власти. Карловачка митрополија, по природи ствари, преузимала је овлашћења, части и традицију укинуте патријаршије. Духовни живот северно од Саве и Дунава неометано се развијао, а овај процес пратила је и снажна просветна делатност и градитељски замах. Карловачки митрополити, као баштиници духовне традиције, додавали су себи и титулу "патријарх српски", истичући тиме и континуитет Српске цркве. По укидању Пећке патријаршије, појачано је административно разједињење. Уз Карловачку митрополију, која је најпре имала аутономни статус у Хабзбуршкој монархији - који ће протоком времена прерасти у неформалну аутокефалију, после 1766. године осамосталила се и црква у Црној Гори, иако духовна припадност вековној духовној традицији српског народа никада није била доведена у питање. Сличним путем кретала се и црква у Далмацији. Ситуација у Београдском пашалуку, међутим, била је знатно другачија. Црквену власт обављале су грчке владике, које су најчешће доживљаване на исти начин као и турски "цивилни" господари. "У оним крајевима нашим, који су остали под турском влашћу, грчке владике су учвршћивале своју власт којом нису могли бити задовољни ни свештенство ни народ. Несигурни у то колико ће дуго остати на својим епархијама, Грци епископи су, стварно, били грамзиви. Да би дошли до новца многи од њих нису бирали средства. За њих је писао Вук Стефановић Караџић, да су "дотле доћерали свештенство, да је тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају зна ли шта онај који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити", пише Ђоко Слијепчевић у свом капиталном делу "Историја српске цркве". Безброј је примера немара, злоупотреба и непримереног владања грчких архијереја у Србији. Ситуација је била катастрофална - манастири су грцали у сиромаштву, многи су и напуштени, свештеници често нису имали ни основно образовање, а убирање црквеног данка била је најчешће једина брига грчких архијереја. "Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије било је и појачано прелажење на ислам. Насиље грчких владика, мало свештенства, појачан притисак државних власти и насиља локалних паша, учинили су да су многи спас проналазили у промени вере", наводи Слијепчевић. Јеванђеље и национална свест, међутим, брижљиво су чувани и ширени у многим областима где су поједини чврсти свештеници личним примером доказивали да је живот по принципима Православне цркве, и поред тешких околности, могућ и пожељан. Они су били верни чувари учења Светог Саве и српских светитеља. Историчар Васо Чубриловић наглашава важност резултата деловања Цркве под Турцима. Иако невелики обимом, веома су битни у чувању националне самосвести нашег народа. "Мада су калуђери били заостали, неписмени и необразовани, по манастирима се за време Турака сачувало и оно мало писмености, а понешто гајила и књижевност. Иако се у манастирима у ово доба не негује теологија, ипак се у њима уче основе хришћанске науке и црквеног богослужења. У условима у којима се налазила Српска црква до 19. века била је то мала, али важна помоћ. Ма како били заостали, а њихови калуђери неуки, манастири ће, ипак, учинити велику услугу Српској цркви. Преко њих је она одржавала везе с народним масама, учвршћивала хришћанско учење, гајила и ширила књижевност, освежавала традицију државе Немањића, пише Чубриловић. Догађаји из 1804. и 1815, буђење националне свести и пут ка државности српског народа, своје упориште су имали и у Цркви. Локални свештеници су преузели на себе обавезу да воде народ ка слободи и самосталности. Уједињење Српске цркве, међутим, био је сложен процес који ће бити заокружен тек пун век касније - после Првог светског рата. ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ПОСЛЕДЊИ пећки патријарх Србин био је Василије Бркић, Карловчанин (1763-1772). Он је 1765. године, као неверан султану, свргнут са црквеног трона. Касније ће учествовати у покрету Шћепана Малог у Црној Гори. За патријарха у Пећ послат је Грк Калиник (1765-1766). У то доба Цариградски патријарх Самуило радио је свим средствима у Цариграду да прошири власт своје патријаршије на све православне народе на Балкану. Мимо карловачких митрополита, први следећи патријарх Србин биће Димитрије, који ће 1920. године стати на чело обједињене Српске православне цркве. Преко цркве ломили дух народа | Друштво | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Укидање Пећке патријаршије 1766. године један је од најболнијих удараца у нашој историји
  14. ОСАМ ВЕКОВА СПЦ Преко цркве ломили дух народа Раде ДРАГОВИЋ | 28. октобар 2019 Укидање Пећке патријаршије 1766. године један је од најболнијих удараца у нашој историји МЕЂУ константама у историји Србије је и чињеница да су велике силе и страни завојевачи, када год су хтели да ослабе политичку снагу народа, нападали Српску цркву. Оваквих удараца и изазова кроз векове било је прегршт, а многи познаваоци црквене историје и светских прилика упозоравају да ништа другачије није ни данас. Укидање Пећке патријаршије 1766. илустративан је пример и доказ ове тезе. Јачање српске буржоазије, буђење националне свести и све снажније ослањање на Аустрију, као природног противника Османском царству, били су контекст разлога због кога је турска Порта у садејству са Грцима "фанариотима" формално укинула Српску цркву. Остварење вишевековног сна о слободи током Првог и Другог српског устанка, Црква је дочекала распарчана и без централне структуре, организације и власти. Карловачка митрополија, по природи ствари, преузимала је овлашћења, части и традицију укинуте патријаршије. Духовни живот северно од Саве и Дунава неометано се развијао, а овај процес пратила је и снажна просветна делатност и градитељски замах. Карловачки митрополити, као баштиници духовне традиције, додавали су себи и титулу "патријарх српски", истичући тиме и континуитет Српске цркве. По укидању Пећке патријаршије, појачано је административно разједињење. Уз Карловачку митрополију, која је најпре имала аутономни статус у Хабзбуршкој монархији - који ће протоком времена прерасти у неформалну аутокефалију, после 1766. године осамосталила се и црква у Црној Гори, иако духовна припадност вековној духовној традицији српског народа никада није била доведена у питање. Сличним путем кретала се и црква у Далмацији. Ситуација у Београдском пашалуку, међутим, била је знатно другачија. Црквену власт обављале су грчке владике, које су најчешће доживљаване на исти начин као и турски "цивилни" господари. "У оним крајевима нашим, који су остали под турском влашћу, грчке владике су учвршћивале своју власт којом нису могли бити задовољни ни свештенство ни народ. Несигурни у то колико ће дуго остати на својим епархијама, Грци епископи су, стварно, били грамзиви. Да би дошли до новца многи од њих нису бирали средства. За њих је писао Вук Стефановић Караџић, да су "дотле доћерали свештенство, да је тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају зна ли шта онај који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити", пише Ђоко Слијепчевић у свом капиталном делу "Историја српске цркве". Безброј је примера немара, злоупотреба и непримереног владања грчких архијереја у Србији. Ситуација је била катастрофална - манастири су грцали у сиромаштву, многи су и напуштени, свештеници често нису имали ни основно образовање, а убирање црквеног данка била је најчешће једина брига грчких архијереја. "Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије било је и појачано прелажење на ислам. Насиље грчких владика, мало свештенства, појачан притисак државних власти и насиља локалних паша, учинили су да су многи спас проналазили у промени вере", наводи Слијепчевић. Јеванђеље и национална свест, међутим, брижљиво су чувани и ширени у многим областима где су поједини чврсти свештеници личним примером доказивали да је живот по принципима Православне цркве, и поред тешких околности, могућ и пожељан. Они су били верни чувари учења Светог Саве и српских светитеља. Историчар Васо Чубриловић наглашава важност резултата деловања Цркве под Турцима. Иако невелики обимом, веома су битни у чувању националне самосвести нашег народа. "Мада су калуђери били заостали, неписмени и необразовани, по манастирима се за време Турака сачувало и оно мало писмености, а понешто гајила и књижевност. Иако се у манастирима у ово доба не негује теологија, ипак се у њима уче основе хришћанске науке и црквеног богослужења. У условима у којима се налазила Српска црква до 19. века била је то мала, али важна помоћ. Ма како били заостали, а њихови калуђери неуки, манастири ће, ипак, учинити велику услугу Српској цркви. Преко њих је она одржавала везе с народним масама, учвршћивала хришћанско учење, гајила и ширила књижевност, освежавала традицију државе Немањића, пише Чубриловић. Догађаји из 1804. и 1815, буђење националне свести и пут ка државности српског народа, своје упориште су имали и у Цркви. Локални свештеници су преузели на себе обавезу да воде народ ка слободи и самосталности. Уједињење Српске цркве, међутим, био је сложен процес који ће бити заокружен тек пун век касније - после Првог светског рата. ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ПОСЛЕДЊИ пећки патријарх Србин био је Василије Бркић, Карловчанин (1763-1772). Он је 1765. године, као неверан султану, свргнут са црквеног трона. Касније ће учествовати у покрету Шћепана Малог у Црној Гори. За патријарха у Пећ послат је Грк Калиник (1765-1766). У то доба Цариградски патријарх Самуило радио је свим средствима у Цариграду да прошири власт своје патријаршије на све православне народе на Балкану. Мимо карловачких митрополита, први следећи патријарх Србин биће Димитрије, који ће 1920. године стати на чело обједињене Српске православне цркве. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:826727-Преко-цркве-ломили-дух-народа
  15. Kaко су красне ноге онијех који доносе глас за мир, који доносе глас за добро! (Рим. 10, 15) Коначно смо добили прилику да угостимо великог добротвора српског народа и Српске Православне Цркве, а повод је била промоција књиге „18 дана у Конгу“ на српском језику чији је аутор управо Митрополит Китруса, Катерине и Платамона г. Георгије. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је примио Митрополита Георгија у свечаној сали Патријаршије. У пријатном и срдачном разговору анализирали су досадашњу сарадњу двеју епархија после чега је Патријарх благословио представљање издања књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара на српском језику на овогодишњем Сајму књига. После пријема код Његове Светости Патријарха, Митрополит се радо одазвао позиву Радија „Слово љубве“ и дао интервју. Уследила је посета најстаријем београдском храму цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру где је митрополит Георгије имао прилику да се поближе упозна са историјом дворске цркве Обреновића и обиђе музејску збирку и библиотеку. Амбијент Митрополитовог конака је било идеално место да Високопреосвећени г. Георгије дâ интервју за Телевизију Храм. Плато београдског Сајма био је мали да прими све заинтересоване посетиоце. Међу гостима су били присутни генерални конзул Грчке г. Димитриос Михалис, свештеници из Архиепископије и других епархија, верни народ и београдски богословци које је овог лета угостио митрополит Георгије у својој епархији. Секретар Верског добротворног старатељства јереј Владимир Марковић је поздравио све присутне и представио аутора књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара. Предавање је било аутентично и стекао се утисак да су сви присутни осетили део атмосфере у Конгу коју је митрополит Георгије живо описао. Уследила су питања на која је Митрополит радо одговарао. На самом крају велики број посетилаца је купио књиге, а аутор их је потписивао. У завршној речи секретар старатељства се захвалио Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама и подсетио да је сав труд око објављивања књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара, доласка Митрополита у Београд и представљања на Сајму књига има за циљ то да се сва добијена средства од продаје књиге пошаљу у Митрополију Конга у Африку као подршка мисионарима и за копање бунара за пијаћу воду. Надамо се да ће ова мала књига по обиму, а велика по значају стићи до многих читалаца и пробудити у њима свест и савест о мисионарењу које је неодвојиво од саме суштине Цркве јер како је и сам аутор књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара рекао цитирајући Светог Јована Златоустог: „Црква или мисионари или не постоји као таква“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Свети Сава, рођен као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, будући и принц и просветитељ, монах, дипломата, књижевник, стуб је наше духовности и културе. Савином заслугом у Никеји 1219. године од васељенског патријарха Манојла I и византијског цара Теодора I Српска црква добија самосталност, а Свети Сава постаје њен први архиепископ. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, данас, 1. октобра 2019. године, свештенство, монаштво и верни народ Епархије шумадијске, предвођен својим владиком, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу, прославио је овај велики јубилеј. Прослава је почела светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење свештенства и монаштва Епархије шумадијске, и уз присуство чланова Епархијског управног савета, председника градских општина, директора школа у Тополи и верног народа. У својој беседи владика Јован подсетио нас је на значај овог јубилеја назвавши га даром Божијим: “Велики је ово дар Божији који је произашао из молитве према Богу и љубави Светога Саве према роду српском. Добијањем аутокефалности Цркве једнога народа, потврђује се да је тај народ дорастао и постао зрео да крене путем спасења, да крене путем Божијим и задобијањем Царства Божијега. Сабрани у овом светом храму ми смо испуњени неизрецивом радошћу и светим осећањима, што је Господ удостојио баш нашу генерацију Срба да се окупимо око Светог Престола Божијега и да као народ епархије шумадијске прославимо овај велики и Свети јубилеј... Наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова после добијања самосталности, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља, толико јасну призму за посматрање наше историје и толико етичке свести да се у њој лик Светог Саве може огледати као у чистом огледалу. Зато овај јубилеј говори не само о Светом Сави него и о нама који напрежемо све своје духовне снаге и сакупљамо их као светлост у сочиву да би што потпуније сагледали и доживели горостасну личност духовног родитеља српског народа”. Након Свете Литургије на платоу испред храма Светог Георгија на Опленцу одржана је академија на којој је на тему “Духовно наслеђе Српске Православне Цркве и српска култура данас” говорио председник Матице српске проф. др Драган Станић. Одломке из књиге Светог владике Николаја “Молитве на језеру” говорио је управник позоришта “Јоаким Вујић” из Крагујевца. Својим дивним појањем свечаност су увеличали чланови хора “Успење Пресвете Богородице” при Саборном храму у Крагујевцу и Културно-уметничко друштво “Опленац” из Тополе. Свечаност је завршена трпезом љубави у ресторану “Језеро” у Тополи где је Епископ доделио архијерејске грамате захвалности покровитељима свечаног ручка. Извор: Епархија шумадијска
  17. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 7. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић на тему: ”Свети Василије Острошки тврђава народа свог”. Извор: Манастир Острог
  18. Недавне изјаве предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, да ће без обзира да ли се то некоме свеђало или не, његова администрација наставити рад на стварању самосталне Цркве Црне горе, може се разматрати као последњи напор да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета. Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије путем фалсификованог референдума, па све до данас, нова нација „црногорци“ грађена искључиво на анти српској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције, сталним нападима на СПЦ и оптужбама за одговорност за све могуће и немогуће неуспјехе Црне Горе, уласком у НАТО без воље народа, признањем независности Косова није успјела да заживи. Да је заиста тако свједочи чињеница да је ново настали црногорски идентитет био прихваћен само малим процентом стновништва и то искључиво том категоријом људи који су у свему томе видјели личну прије свега материјалну корист. Вјештачко прихватање наметнутих нових симбола, заставе, језика истовремено било је формално прихваћено и од стране националних мањина Хрвата, Бошњака, Албанаца, који су одувијек као и Срби у Црној Гори само по географском опредељењу мјеста живљења били Црногорци, а по своме идентитету остали носиоци свог изворног националног бића. Апсолутно идентично као и Срби који живе у Војводини, Крајини, Лици који се по територијалном називу те области гдје вјековима живи српски народ називају Војвођанима, Крајишницима, Личанима. Очигледно да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резулта због чега се на директном удару и то веома суровом нашла Митрополија Црногорско-приморска. Препознавши СПЦ као главну препреку на путу к остварењу безумне идеје стварања новог идентитета путем којега би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против Црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којег би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918 била национализована и тим самим била одузета од СПЦ. Овакивм и сличним законима само би се озаконили и легализовали вишегодишњи напади и притисци на СПЦ и створили услови за отворено гоњење каноских православних вјерника. Да својим активностима власт у Црној Гори врши дискриминацију на религиозној основи са циљем подривања СПЦ, свједочи и отворена подршка расколника и лажнога свештеника Мираша као поглавару секташко-јеретичке организације у овој земљи. На основу поменутог закона расколници у Црној Гори почели би насилно да отимају црквену имовину СПЦ, што би изазавало отворене сукобе у црногорском друштву са катастрофалним последицама. Тешко је претпоставити какав би хаос настао и међубратски сукоби када би неко покушао да захвати светиње попут Острога, Режевића, Цетињског манастира које за сваког православног црногорца важе за зјенице сопственога ока. Политички режим у Црној Гори сматра да само тако то јесте стварањем аутокефалне црногорске цркве може остварити и идеја о новом савременом црногорском идентитету који нема ама баш ништа заједничко са српским етносом. Стратегија манипулације идентитетом врши се уз помоћ система забране изворног првобитног националног идентитета и вјештачког наметања нечега апсолутно новога што нема своју ни историјску, ни културну, па ни духовну основу. Циљ овакве политике састоји се у стварању таквог идентитета који би срушио и погазио све оно што је свето у црногорском народу ради наде на љепшу европску будућност са свим њеним савременим вриједностима. На тај начин стратегија манипулације усмјерена је на промјену суштинских елемената етничког идентитета који су управо препознатљива ознака за Православни народ у Црној Гори. У теорији све би то било врло једноставно и наизглед врло лако остварљиво. Међути господа црногорски политичари заборављају да је земља Црна Гора не само земља са великиом историјом и богатом хришћанском традицијом, већ да је то светосавска земља у којој још увијек живи народ који већински исповједа Православну вјеру. Да нема многовјековне историје, богатог културног и духовног наслијеђа које је запечаћено живим свједочанством многобројних цркава и манастира, па и у крајњем случају живога већинскога православног народа идеја независне црногорске цркве можда би и могла видјети свјетло дана. Стварање лажног идентитета и стварње неканоске цркве у народу чије је национално биће проткано светосавским идентитетом апсолутно је нереална мисија без обзира колико јака била пропагнада и намјера да се уз помоћ државних института она оствари. Етничко самопознање толико је велико у православном народу у Црној Гори да било какави покушаји манипулације имају само контраефекат и обавезују вјернике да се у својој борби за очување изворног идентитета и канонске цркве буду још радикалнији и одлучнији. Ту чињеницу треба да усвоје сви представници црногорске власти и да управо та чињеница буде полазна тачка унутрашње државне политике. Схватање фундаменталних основа и идентитета свога народа од стране власти треба да олакша црквено-државни дијапог и створи благопријатне услове за развој душтва, Сама идеја стварања аутокефалне црногорске Цркве кроз политику подривања канонске Црногорско-приморске митрополије осуђена је на пропаст јер нема утемељење у самоме народу. Деценијска пропаганда усмјерена на отуђивање црногорског друштва од српског националног бића која је била мотивисана политичким разлозима није донијела ништа друго до само већу подјелу и раздор црногорског друштва. Већ унапријед осуђени пројекат стварања аутокефалне Цркве у Црној Гори наишао је на осуду од стране осталих Помјесних Православних Цркава, прије свега најбројније Руске Православне Цркве која је својом синодском одлуком оштро осудила политику власти у Црној Гори и изразила своју бригу због тешког положаја православних вјерника у овој земљи. Историја свједочи да свако гоњење на Цркву, чинило је Цркву још јачом, а њене вјернике још више оданијим јевађељском завјету. Антицрквени закони, притисци на Цркву и вјернике у Црној Гори имају само један циљ, а то је последњи покушај да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета без српског етноса. Оваквом политиком власт у Црној Гори жели да обезбједи будућност својих партијских амбиција и одвуче пажњу народа од реалних проблема социјалног карактера који су изузетно присутни у овој земљи. Извор: ИН4С
  19. У „Политици” од 11. јула објављен је текст „Још се договара датум повратка листа Мирослављевог јеванђеља у Србију”. Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српскословенске писмености из 12. века. У њему су упоредо заступљена два ондашња српска правописа: зетско-хумски и рашки. Настало је 1185. године, по наруџбини захумског кнеза Мирослава (1168–1171), једног од четворице синова рашког великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића (1113–1196), за потребе задужбине кнеза Мирослава и Епархије хумске Српске православне цркве. Представља превод грчког богослужбеног Јеванђеља цариградске цркве Св. Софије. Највећи део јеванђеља дело је преписивача Григорија Дијака, дворског писца кнеза Мирослава. Преписивање је трајало седам година, а Григорије је самостално написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Руски архиепископ Порфирије Успенски, одушевљен Јеванђељем, исцепао је 1845. године 166. страницу (претходно је преписана) и однео је у Русију. Ова страница и данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Мирослављево јеванђеље од настанка до 1896. године налазило се у српском манастиру Хиландару, на Светој Гори, на грчком острву Атосу, кога су основали монах Симеон и син му Свети Сава 1198. године. Године 1896. поклоњено је краљу Александру Обреновићу (1876–1903) приликом његове посете Хиландару. Од тада, Мирослављево јеванђеље је пролазило кроз невероватан и загонетан пут и често било угрожено. При повлачењу српске војске, краља Петра И и престолонаследника Александра Карађорђевића и Владе Србије ка југу Србије, због надирања непријатељске војске у Великом рату, понета је и дворска архива најважнијих књига, списа и других државних докумената које је требало сачувати. У Крушевцу, 5. октобра 1915. године, краљ Петар И наређује Добросаву Ружићу, сенатору и дворском библиотекару, да прегледа и издвоји најважнија документа из дворске архиве која су морала да буду сачувана по сваку цену. У једном дрвеном сандуку Ружић проналази Мирослављево јеванђеље и предаје га престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Захваљујући томе, Мирослављево јеванђеље је проживело Албанску голготу као и српска војска. На Крфу је чувано у Главној државној благајни, до 1918. године. По завршетку Великог рата чувано је у Музеју кнеза Павла. Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју Србије у Београду, а отцепљени лист у Библиотеци Санкт Петербурга. Организација УН за образовање, науку и културу (Унеско) уврстила је 2005. године српско Мирослављево јеванђеље у своју Библиотеку 120 највреднијих дела која је створила људска цивилизација. Љубомир Ив. Јовић, правни саветник у пензији Извор: Политика
  20. У Недјељу четврту по Педесетници, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2019. године са почетком у 8 часова одслужена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Лука који је под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Бранко Вујачић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на дубљи смисао онога што је садржано у прочитаној јеванђелској причи, будући да ова јеванђелска прича свједочи о великој вјери, смирењу и скрушености. Отац Бранко је на самом почетку свог пастирског обраћања подсјетио да се требамо запитати и увијек преиспитивати, каква је на првом мјести наша вјера коју у срцу и души, у бићу нашем носимо: ,,А ова данашња јеванђелске прича се и пред нас поставља. Какву то вјеру ми имамо? И ако знамо за Бога и ако знамо за пост, знамо за молитву, знамо и за причешће, којим се сједињујемо са Господом, Његовим Тијелом и Крвљу. Свакако ми требамо тако да живимо, ово што смо навели треба да буде присутно у нашим животима, али, увијек треба да преиспитујемо нашу вјеру." ,,Треба да преиспитујемо нашу вјеру, а каква је наша вјера то се најбоље види када дође неко искушење , нека болест, нека мука, Е тада је наша вјера на испиту. А вјера се утврђује и уграђује се не само одласком у цркву и молитвом. Него заиста чувањем од свакога гријеха. Чува се и милосрђем, љубећи и служећи и жртвујући се за ближње своје. Тако и у томе наша вјера истински узраста." - нагласио је он. ,,Као што Господ каже у Јеванђељу: ,,По вјери твојој нека ти буде!" Тако и по мјери наше вјере нама бива у животу." - појаснио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања вјерном народу поручио да оно што треба свакако да нас одликује као православне хришћане јесте скрушеност срца и смјерност духа, те да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру, која једина исцјељује од свакога гријеха и пада духовног и слабости: ,,Скрушени срцем и смјерни духом, такви ми треба да будемо. Да каже наша душа, Господе нисам достојан да уђеш под кров душе моје. Али кажи само ријеч и исцјелиће се душа моја од свакога гријеха, пада, слабости. То је поука данашњег Јеванђеља. Да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру." - закључио је отац Бранко. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  21. Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом вјерује да ће политичко руководство Републике Српске, као и представници српског народа у Федерацији БиХ и заједничким органима власти у БиХ истрајати у политици непристајања на војно укључивање у НАТО. – Морално је право српског народа да каже „не“ НАТО-у, јер је НАТО бомбардовао српски народ, како у БиХ, тако исто и још више у Србији и Црној Гори – рекао је митрополит Хризостом за „Руску газету“ Он је навео да се Црква не бави оваквим питањима и нема „званичну позицију“ о овом питању, али епископи народа у својим епархијама у БиХ, народа који живи трагичне посљедице НАТО бомбардовања, имају право и обавезу да кажу шта мисле о овом питању. – С обзиром на то да сам упућен у посљедице гранатирања насеља и села са српским народом и положаја српске војске 1995. године, категорички смо, не само против прикључења у НАТО, већ и против такве приче уопште – рекао је митрополит Хризостом. Он је оцијенио да је садашњост и будућност српског народа у Митрополији дабробосанској, па и цијелој БиХ, тешка, али није обесхрабрујућа. – Молимо се непрестано – да се сложимо у миру и братској љубави, у Христу Господу, да се обожимо, да постанемо христоносци и богоносци и онда да се умножимо и напунимо земљу своју и владамо њоме. Без овог тројства нема среће, нити будућности ни за један народ, па ни за српски – истакао је митрополит дабробосански. Он је подсјетио да је Србија међу гарантима Дејтонског споразума и да Република Српска и Србија имају добре специјалне везе и односе, што није мало да би више од тога тражили. Говорећи о рјешењу питања Косова и Метохије, митрополит Хризостом је рекао да Црква тренутно види друго рјешење тог питања осим оног које је исказано у Резолуцији 1244 Савјета безбједности УН. – Косово и Метохија су саставни дио Србије, тренутно под међународном управом и тражимо да се поштују одлуке УН и потпуну примјену Резолуције 1244 – навео је митрополит дабробосански, подсјетивши на друге случајеве отимања територија које су, ипак, на крају враћене матичној држави. Према његовим ријечима, то како ће тећи рјешавање питања Косова и Метохије умногоме зависи од става Србије и њеног међунароног угледа и положаја. – Косово није само територија. То је метафора наших највиших моралних вриједности насталих на тој светој српској земљи. И као што је Света земља – земља отаца и праотаца, света и неотуђива од јеврејског народа, тако је и наше Косово и Метохија наша света српска земља наших светих отаца и праотаца – нагласио је митрополит Хризостом. Он је напоменуо да је Српска православна црква /СПЦ/ преко свог највишег органа власти Светог архијерејског сабора ове године потврдила раније опредјељење о Космету – да је оно саставни дио Србије, што је дефинисано Уставом Србије и Резолуцијом 1244. – Вјерујем да наша Црква изражава свијест и савјест српског народа по питању Косова и Метохије… Отели сте на начин како сте отели, али да ми дамо сагласност на вашу отимачину то је већ премного и разумије се неприхватљиво. Што је отето – отето је, али не може бити предато – поручио је митрополит дабробосански. Он истиче да се јединство српског народа не остварује искључиво јединством територија, а посебно не државних, него се базира на јединству српске цркве, српске националне свијести и културе у најширем значењу те ријечи. – Срби као и Руси живе широм свијета и свуда се осјећају Србима, свуда живе своје српство кроз правослано-светосавски и косовски завјет – рекао је митрополит Хризостом. Он је истакао да су, тек доласком Владимира Путина на водећу позицију у Руској Федерацији, Срби осјетили исконски дух Русије, у којем се препознаје осјећај за добро, истину и правду у политици, осјећај за слабе и нејаке, угрожене, понижене и презрене. – Од саме Русије и њене политике према Балкану и свим балканским земљама зависи и која ће бити даља судбина Русије на Балкану. Треба имати у виду да се управо сада на Балкану одвија велика пресија, па можемо констатовати право насиље над српским народом на Балкану да се приклони НАТО-у и Америци, а против Русије – сматра митрополит дабробосански. Он је поручио да Срби никада неће заборавити, не само бол, већ увреду и понижење које су доживјели од САД, Велике Британије, Холандије, а посебно Њемачке и Аустрије трећи пут у 20. вијеку. Према његовим ријечима, носиоци пангерманизма су, уз подршку Ватикана и Римокатоличке цркве, успјели да разбију идеју панславизма, што се нарочито испољило у Пољској, Чешкој и Хрватској, у земљама које су, како каже, изгубиле словенски идентитет, словенску културу и претвориле се у оно што данас јесу. Говорећи о различитим протестима у земљама региона, он је рекао да протести треба да буду показатељ демократичности једног друштва, али да је историја показала да су стране агенције и службе на овим просторима стварале атмосферу утицаја и владања, те да БиХ није изузетак. – Демонстрације би требало да буду у сврху поправљања друштвених односа, али не у служби туђих интереса – сматра митрополит Хризостом. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Верни народ из Камника и Љубљане и свештенство из Љубљане, Постојне и Новог места обележили су у јуче, 8. јуна 2019, 74. годишњицу страдања народа и свештенства из Црне Горе и Боке у Камничкој Бистрици, близу градића Камник, у непосредној близини Љубљане. У гробницама на том подручју лежи најмање 3.500, по неким оценама до 6.000 људи из Црне Горе и Боке – бораца Југословенске војске у отаџбини, жене, деце и стараца, које су Титови џелати из црногорских партизанских јединица без суда убили после завршетка Другог светског рата, маја и јуна 1945. На месту највеће гробнице у Камничкој Бистрици је 2015, после дугогодишњег залагања Удружења „Открићемо истину – Душан Никлановић“ из Будве, подигнута скромна капела, са натписом на словеначком, али и на српском језику. Текст на српском гласи: „Мртвима на спомен. Живима на опомену. Војницима Југословенске краљевске војске у отаџбини, народу и свештенству Црногорско-приморске митрополије умореним без суда и пресуде послије завршетка рата 1945. године“. Подизању капеле много је допринело словеначко Друштво Демос из Камника, које се труди да се не заборави револуционарно насиље из 1945. Осим тога, на многе масовне гробнице постављени су крстови. Шта се догађало 1945. у Камнику записао је 2015. г. Тоне Стеле, који је тада имао шест година: „Kао свједок овог трагичног периода маја 1945. године, сјећам се колоне пјешака и кола са коњима (који нису били као сељачка кола, него кочије и кола, који су се користили за превоз људи виших слојева), која се убрзо након завршетка рата вила кроз главну камничку улицу од Шутне према Грабну, у којој су били само старци, жене и много дјеце свих узраста. На челу колоне је ишао православни парох у типичној одјећи и са дугом брадом и гласно молио (вјеројатно) бројаницу јер је у рукама имао велику дрвену бројаницу, колону су окружили партизани са оружјем у рукама. Многи грађани су стајали у реду пред кућама на ивици тротоара и тихо посматрали тужну поворку. Чак и моји родитељи су звали нашу дјецу и стављали нас у двоструком низу, очигледно са намјером да смо свједоци овог догађаја. Вјеројатно би све то као дјете од шест година заборавио, да није отац изговорио незаборавну реченицу:»Запамтите дјецо, све ове јадничке ће побити« . Управо тада су мимо прошла кола, на предњем сједишту је сједио старац, поред њега млада жена са малим дјететом у наручју, поред ње је стајао дјечак мојих година. Погледали смо се, његов безизражајни поглед видим и данас“. После Литургије и парастоса које су у служили свештеници Митрополије загребачко-љубљанске СПЦ, присутне је поздравио градоначелник Камника г. Матеј Слапар. По завршетку комеморације, верници из Камника су за присутне приредили трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, у Недељу раслабљеног, Преосвећена господа Епископи аустралијско-новозеландски Силуан и ваљевски Милутин служили су свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Ваљеву. Том приликом, у чин јеромонаха рукоположен је јерођакон Герасим (Девић), сабрат манастира Лелић. -Јеванђељска прича о Бањи Витезди, читана данас у светим храмовима, говори нам о једном чудесном месту у коме је анђео Господњи пројављивао милост Божју узбуркавајући воду и човеку који би у њу први ушао даривао исцељење, ма од какве болести да је боловао. Управо у овој бањи догађа се сусрет Господа Христа са човеком који је 38 година био одузет, немајући кога да га спусти у воду. Заправо, немајући Богочовека, Онога чији је долазак пророковао Свети пророк Исаија, Онога чијом ћемо се раном излечити. Свето Јеванђеље нас овом причом из историјских догађаја уводи у духовне и ова бања постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је епископа Силуана. -Господ Христос кроз овај догађај нам указује да је једини начин да човек задобије целовитост у овом свету крштење у име Оца и Сина и Светога Духа. Да прође кроз воду благодатног крштења и роди се за нови живот у Богочовеку Христу. Кроз ову јеванђељску причу учимо се да је грех често разлог зашто човек страда. Наравно, постоје и други разлози. Знамо из Старог завета о страдању праведног Јова. У већини случајева, ми страдамо због нашег греха, носећи рањену природу наших праотаца и падајући сами. Господ Христос дозвољава да се кроз разне болести вратимо себи, а тиме и Њему. Јер, човек који нема проблема у животу лако може да залута и заборави на своју улогу у овоме свету, за свој огромни призив којем се диве анђели. Они, који су на највишим висинама созерцања живог Бога. Браћо и сестре, ми смо иконе Господа Христа, односно иконе Бога Оца и Духа Светога. Господ Христос је урамио Себе у нашем лику у овоме свету, истакао је епископ Силуан. -Зато је важно да не падамо под искушењима и теретима пролазних ствари овог света, већ Христовим умом да анализирамо појаве у друштву и са стрпљењем носимо свој крст, а Господ Христос зна какав је крст српског народа, који не живи у изобиљу овоземљаском. Али, многа богата западна друштва би учинила све да имају виталност и енергију духа српског народа. Желели би да имају радост српског народа, који поред толике голготе уме да се смеје. Који уме да заигра коло, да се обрадује другом, почасти га. То је српски човек! Зато што су му корени свети и снажни, јер извиру из светог Јеванђеља Христовог, које је проповедао Свети Сава, кога посебно прослављамо у овој години. Осам стотина је година од аутокефалности Српске Цркве и то обележавамо не само овде, већ и на Петом континенту. Наша Светосавска Црква чини српски народ снажним и бесмртним у ма каквим околностима. Зато што онај ко има Бога – има све. Онај који има све, а нема Бога, нема ништа, истакао је епископ Силуан. Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних епископа Милутина. На свакој Литургији коју служи на територијално најудаљенијим олтарима Српске Цркве, своје духовне завичајце молитвено помиње. Епископ Милутин, свештенство и благоверни народ Ваљевске епархије су му увек у срцу и увек смо сви заједно у молитви ма где били. Епископ Милутин заблагодарио је епископу Силуану на служењу свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали. -Владика Силуан је овде духовно стасао. Духовно су га водили и учили великани Свети владика Николај и отац Јустин. Надахнуо се великим светитељима и писао о њима. Данас просвећује наш благочестиви народ Петог континента. Ја бих волео да остане овде бар два месеца, али остаје само још петнаест дана и онда се враћа у далеку земљу. Мора, такав је наш крст. Како је говорио Свети владика Николај, сваки владика је самац и пустињак. Радујемо се што је дошао и добро нам увек долазио у наш град Ваљево, у Пустињу где је положио монашки завет, писао о оцу Јустину и дивио се великом владики Николају, јерарху Цркве Христове и човеку сличном Светом Сави, дирљиве су речи епископа Милутина. На светој архијерејској Литургији у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић отац Герасим (Девић). Исповедно писмо прочитао је чувар кивота владике Николаја, игуман Георгије. После полагања заклетве оца Герасима и обнародовања Арипастирске грамате, епископ Милутин је благословио новорукоположеног јеромонаха и позвао верни народ да за њега узноси молитве Господу, а он ће Му служити угледајући се на владику Николаја и све свете из рода српског. Извор: Епархија ваљвеска
×
×
  • Креирај ново...