Претражи Живе Речи Утехе

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве примио у згради Патријаршије председника Републике Србије г. Александра Вучића и председавајућег Председништва БиХ г. Милорада Додика. "Председник Вучић се јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име", рекао је патријарх Иринеј после седнице редовног годишњег заседања Светог Аархијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржане 13. маја 2019. године. Патријарх је истакао да је то не само његов лични став, већ и став Сабора наше Цркве. Патријарх је такође рекао да је у разговору констатовано да је стање на Косову и Метохији врло тешко и да је веома неизвесно како ће се пронаћи решење за питање Косова и Метохије. Наша љубав према Косову и Метохији је велика, истакао је Патријарх, али је ситуација налик на пословицу која каже: "Желим ти, ћерко, да те царев син узме, али други играју око куће..." "Борићемо се и нећемо посустати у одбрани Косова. Колико ћемо успети? Надамо се у Бога и историју и помоћ пријатеља да ћемо нешто успети. Колико - остаје да видимо, зависно од ситуације у свету и оних који подржавају нас и другу страну", рекао је Патријарх новинарима. Битно је, каже, да имамо разумевање и оно што видимо то је да се наш председник јуначки бори и за Србију и за Косово и Метохију и за све оно што је везано за српско име. "Не сумњамо у његове добре намере и труд који видимо", нагласио је Патријарх. Истакао је да се диви енергији Вучића и да наш председник води јако тешке разговоре. "Дивим се и молим се Богу да му да снаге и мудрости да обави улогу председника државе на најбољи и најкориснији начин", рекао је Његова Светост патријарх Иринеј и на питање да ли је то његов став, прецизирао да је то и његов и став Сабора Српске Православне Цркве. "Два и по сата смо разговарали са нашим драгим председником о проблему нашег народа и Цркве", рекао је Патријарх. Највише пажње смо посветили, истиче Патријарх, разговорима око Косова и Метохије и констатовали да је стање врло тешко на Косову и Метохији и да је, с обзиром на прилике, неизвесно врло како ће се наћи решење за питање Косова и Метохије. У разговорима у Патријаршији учествовао је и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик. Додик је изјавио да је разговор Александра Вучића са Патријархом и владикама Српске Православне Цркве од значаја, јер, истиче, без заједничког става свих важних фактора у Србији и свих Срба не може да се реши ниједно важно државно и национално питање. "Подељеност око тога како решити неко важно питање, попут Косова и Метохије свакако смањује шансе да то буде у прилог добрих решења која очекујемо", рекао је Додик. Додик је оценио да треба бити рационалн и реалан, те додао да је то оно што се данас први пут чуло и говорило и о разним могућностима за евентуално решење... "Без заједничког става свих важних фактора у Србији и свих Срба у целини не може да се реши ниједно важно државно и национално питање", подвукао је Додик. Он је захавлио патријарху Иринеју на позиву да учествује у заседању Сабора, који је прилика да се најотвореније раговара о свим питањима државне и националне политике, у чему Црква има значајну улогу. Додик је пренео да је разговор био отворен и да није било "никаквих скривених ни тема ни одговора, нити је шта остало скривено", већ је био озбиљан разговор, у којем је, каже, њему било нешто лакше него председнику Србије. "Видео сам искреност у дискусијама свих, а приступ који је Вучић показао на отворене теме био је веома јасан и није оставио дилеме, као што ни закључци нису оставили никакве дилеме", рекао је Додик. После разговора са Патријархом и владикама на седници Сабора Српске Православне Цркве, председник Вучић је истакао да је његово да настави да се бори, да извуче максимум од свега што може да добије за српски народ, уз чување мира и стабилности, али без пристајања на уцене и давања оног што није наше право да дамо, нити смемо да дамо. Вучић је пренео да је током састанка који је трајао два и по сата, изнео велику бригу за наш народ на Косову и Метохији, говорио отворено и искрено о свему што тишти наш народ, одговарао на питања и примебде. "Чини ми се да смо се добро разумели, да је важно да разумемо наше различитости, али да поштујемо једне друге и да верујемо да радимо у најбољем интересу за нашу отаџбину. Говорили смо и о односима Српске и Србије, о добрим односима, јединственом буквару за српски етнички простор, меморијалном центру у Јасеновцу, као и о важној ствари, да у Србији, а слично је и на српским етничким просторима, изгубимо 104 човека дневно, јер више умре него што се роди. Нас је сваког дана мање за 104 човека, и то су свари на којима морамо да радимо", објаснио је он. Указао је на то да је после отворене дискусије са појединим епископима успео да оствари рационалан и нормалан однос. "Говорио сам отворено, искрено, упозоравајући на, а и неке владике су то дорбо приметиле, да некада нисмо били у пуном сагласју са реалношћу и да нас је то скупо коштало. Не бих да нам се сличне ствари догађају, као у не тако далекој прошлости", рекао је он и изразио уверење у плодотворност састанка. Подвукао је да, за разлику од неких, сматра да је Црква важан друштвени чинилац који има право на своје ставове, а који не морају да буду исти као ставови државе. Црква је, подсетио је, помагала на свим територијама где је српски народ био угрожен, посебно на Косову и Метохији. "Пред нама је тежак период. Изнео сам све своје бриге. Мислим да је Патријарх одлично разумео, као што сам ја разумем његову бригу и муке, да неко мора да доноси не тако лаке овоземаљске одлуке. Неко од владика је рекао- 'шта год да урадиш, бићеш увек некоме крив'. Ја сам то одлично разумео", пренео је Вучић. Навео је да је обавестио Сабор о свим разговорима и преговорима, као што је и Црква њега обавестила о свим својим бригама и ставовима. "Хвала Његовој Светости, који је показао огромну одговорност за развој и напредак српског друштва. Хвала и Милораду Додику који је добро разумео, а није морао, јер је могао лако да скупља само политичке поене на Сабору. Био је веома коректан и искрен, добро је разумео државну позицију Србије", указао је Вучић. Вучић је најавио да ће наставити да ради у најбољем инетресу народа на Косову и Метохији и државе у целини. Изразио је уверење да ћемо моћи у будућности да се радујемо новим економским успесима, отварањима фабрика, да више то буде више тема, а не ова стратешка питања. Извор: Српска Православна Црква

Богословију "Светих Кирила и Методија" у Призрену похађа осма генерација будућих богослова. У обновљеној духовној школи је 51 ученик, дошли су не само с Косова и Метохије. Дане Васкршњег поста проводе у продуженим молитвама и честим литургијама. Your browser does not support the HTML5 video tag. Овде се служило Богу практично један миленијум. Када служимо у Љевишкој, осећају се векови који су ту. Тако у Душановом Призрену о својој школи говоре они који православље шире са југа. Из њихових душа као да исијавају речи нашег нобеловца Андрића – Сваки је човек дужан не само завичају. "Ја сам дете које је целог живота било на Косову и желео бих да овде и останем. Зато сам дошао у Призрен да не бих напустио Косово", каже Никола Вуксановић, ученик из Штрпца. Ученик из Лесковца Вељко Стојановић каже да су му други предлагали да Богословију упише у Нишу или Београду, али да је он желео у Призрену. О Призрену, његовим светињама и духовној школи коју су завршили и књижевник Григорије Божовић али и 44. наследник Саве Немањића, патријарх Павле и садашњи Његова светост Иринеј, писали су не само познати. "Призрен је царски град, престоница цара Душана, где су Срби живели, где су стварали, где су подизали цркве, манастире", каже његово преосвештенство владика Теодосије. Богословија у мултинационалном Призрену онована је давне 1871. године. Кроз историју је делила судбину народа. У граду, музеју на ободу Метохије до доласка Мисије Уједињених нација живело је 12.000 Срба. Данас опстаје осамдесетак православаца. У сусрет празнику над празнизницима, Васкрсу, ученици и сви који су у Богословији дане проводе у посту и молитвама. "Богослужења специфичног карактера су само у овом периоду и наравно чешће имамо Свету литургију и само Свето причешће", каже јеромонах Исидор. Богослужи се у Саборном храму Светог Ђорђа али и у другим средњовековним светињама.

У недељу, 3. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ храма Преподобног Симеона Мироточивог, одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Симеон Мироточиви - телесни и духовни родоначелник српског народа. Извор: Радио Беседа

Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка

Интервју Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја дат г. Милораду Вучелићу и г-ђи Љиљани Богдановић за недељник "Печат" Печат бр. 551, Београд, 28. децембар 2018, стр. 6 – 16. Ваше Преосвештенство, ове, 2019. године, обележићемо осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Са чим Српска Православна Црква и српски народ у тој јубиларној години излазе пред Светог Саву? Благодарим Вам, поштовани и драги пријатељу, на могућности да у Печату, из године у годину, водимо божићне разговоре о питањима која не заокупљају само нас двојицу већ и сав наш народ, као и друге људе и народе. У мојим одговорима на Ваша питања зацело нема посебних дубокоумних мисли, али има, надам се, бар нечег од божићне поруке наше Цркве коју она сваке године у ове дане упућује својим верницима и другим људима добре воље. Та порука се може свести на следеће: Христово Рођење значи ново рођење човека и човечанства, препород вере, оваплоћење наде и, изнад свега, улазак мира Божјег, а не људског, и љубави Божје, а не тек пролазне људске, у наш свет и живот. Зато је Божић, и у највећим невољама, појединачним и општим, празник радости. И ја се, ево, радујем што божићну радост могу да поделим са Вама и са читаоцима Печата, поздрављајући све нашим традиционалним божићним поздравом: Мир Божји, Христос се роди! А сада бих покушао да одговорим на Ваше питање. Осам векова постојања самосталне или аутокефалне Српске Православне Цркве свакако представља велики јубилеј, годишњицу коју треба обележити на свецрквеном и свенародном плану, и то достојно и достојанствено, на духовно користан и плодотворан начин. Прослава ће имати смисао и оправдање уколико је доживимо као прилику и подстицај за враћање светосавском духу, што ће рећи – хришћанском православном етосу и јеванђелским духовним вредностима. Ако се пак она сведе на неку уобичајену „фешту”, па ма и изузетно гламурозну, на неколико манифестација које ћемо, због њихове испразности, заборавити чим прођу, онда је боље да ништа и не обележавамо. Не би нам било први пут да сметнемо с ума велике људе и судбинске догађаје из наше прошлости без којих не би било ни наше садашњости ни наде у нашу будућност, овде на земљи и горе на небу. Светитељска висина и свечовечанска ширина лика Светога Саве, његов историјски подвиг и незастариво духовно наслеђе треба да нам буду позив и призив на преиспитивање нашег делања, на преосмишљавање нашег живљења и на осветљавање нашег пута. Ту мислим и на сваког појединца и на народ као целину. Народе, по правилу, воде (и заводе!) њихове елите. Наша друштвена, политичка и интелектуална елита посрће — а понекад и „бауља” — на путу изналажења каквог–таквог места за нас у „врлом новом свету” постхришћанске културе и цивилизације, која све више прераста у отворено антихришћанску културу и цивилизацију, све кријући се иза милозвучне реторике о људским правима, „западним вредностима”, демократији, брисању границâ, борби против тероризма, сиромаштва и глади... Напомињем да се и у извесним црквеним и теолошким круговима, настројеним елитистички и прогресивистички, дâ запазити еволуција у правцу мирења или бар примирја са „врлим новим светом” и делимичног утапања у његову глобалну уравниловку, у којој и сâмо хришћанство „еволуира” у једну од религијâ, вредну или безвредну као и све остале, већ како ко изволи да изабере користећи своја људска права. Многима, нарочито припадницима елитâ, полуелитâ и квазиелитâ, изгледа да би напуштање старих традиција и идеала, укорењених у Православљу и Светосављу, и прихватање нових, „модерних” вредности, односно идолâ, донело комфоран живот — па и материјално благостање — у условима либералног друштва и либералног тржишта. Они су у праву, али само половично и површински. Јер, преузимајући варљиве „вредности” и клањајући се идолима постхришћанскога света, опстали бисмо као јединке и грађани, као „двоножна жива бића без крилâ” (по Платоновој дефиницији), па и као социјалне групе и заједнице, али не и као народ са истим идентитетом. Као Срби, већински православне вере, престали бисмо да постојимо. Остало би само исто име, али ни то није сигурно: из сопствене историје и из историје других народа знамо добро да промена идентитета и вредносне парадигме често доводи и до промене имена. Библијска мудрост нас учи да нема ничег новог под сунцем — ничег осим богочовечанског Лика Христовог. Све је већ виђено и пређено, па и наша назначена дилема: куда поћи? да ли широким, утабаним, релативно удобним путем савременог „мејнстрима” (ни језик, ето, не измиче загрљају „научне” еволуције!) или пак уским и скрбним, али вековним заветним путем Светога Саве? И он је, наиме, баш као ми данас, био суочен са огромним религијским, цивилизацијским и националним изазовима и искушењима. Али је он — као и његов отац свети Симеон (Стефан Немања), његов брат Стефан Првовенчани и потоњи Немањићи — знао да је излаз у пуноћи, а не у површности, и да је пут спасења у квалитету живота, а не у његовом квантитету, тојест у његовим спољашњим одликама и ефемерним садржајима. Зато се Свети Сава одлучно и бескомпромисно определио за ону Цркву и ону културну парадигму која је у његово време изгледала као историјски дефинитивно поражена и превазиђена — за Православну Цркву и за културно–цивилизацијски образац који из ње извире. Не смемо мислити да је то опредељење било једноставно. По каквој му драго тродимензионалној логици и овоземаљској мудрости његов избор је био неразуман и катастрофалан. Православна Империја је до ногу потучена, а ромејски цар и цариградски патријарх су убоги изгнаници или избеглице у Малој Азији, док латинско-франачки завојевачи, боље рећи хорде западних крсташа, гвозденом руком владају у Цариграду и изгледају несаломиви. Успоставивши своје Латинско Царство, они, штавише, скрнаве и пљачкају чудесни храм Свете Софије и устоличују свога патријарха. Под тим околностима Свети Сава ипак не одлази у Цариград на поклоњење тамошњем латинском патријарху, нити у Рим на поклоњење папи, патријарху читавог моћног Запада, него одлази у Никеју на сусрет са прогнаним царем и прогнаним патријархом и управо од њих тражи и добија канонску самосталност, односно аутокефални статус, за Цркву свог отачаства. Све до тада, усудио бих се да кажем, било је неизвесно коме ће се „царству“ Србија коначно приклонити, источном или западном, првом, наизглед беспомоћном, или другом, наизглед свемоћном. Савин избор показује да је он првенствено био истински васпитаник Свете Горе, духовно зрео и далековид човек, богат мудрошћу „не од овога света“, а не само способан политичар, државник и дипломата, како га најчешће приказују данашњи тумачи његове личности кад га сместе у Прокрустову постељу своје логике. Захваљујући таквом опредељењу Светога Саве довршено је идентитетско уобличавање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. Захваљујући том путу и Завету, јачем од свих историјских искушења и невоља, преживели смо под Османлијама, преживели албанску Голготу у Великом рату, преживели Јасеновац, Јадовно и небројена друга стратишта, преживели страшни грађански рат за време нацистичке окупације, преживели терор и егзекуције које извршише обезбожени и одрођени Срби над сопственим народом, преживели његово цепање на нове и лажне нације, преживели арнаутске злочине и побуне од турских до наших времена, преживели натовског „Милосрдног анђела“ и још много, много тога. Преживећемо, благодаћу Божјом и молитвама светитеља Саве, и искушења кроз која сада пролазимо. Живећемо, надамо се, имаћемо будућност, у времену и у вечности, у историји и у есхатону. Сâмо наше битисање у великој саборној породици хришћанских народа видим као највреднији дар Божји нашем народу. И Светога Саву доживљавам као живи личносни дар. Све што је свето и честито, добро, лепо и истинито у бићу српског народа нека буде наше уздарје Богу и Светоме Сави! Да ли се на недавном Светом Архијерејском Сабору, или на некој од претходних седница Синода, говорило о плану обележавања овог значајног јубилеја или пак о моментима који ће посебно бити истакнути у том програму? Може ли таква годишњица бити и својеврстан подстицај за преиспитивање, па и снажење националне самосвести, нашег духовног, историјског и културно-цивилизацијског кода? Говорило се, наравно, и недавно и раније. Лично сам врло задовољан начином на који је отпочело прослављање великог јубилеја. Наиме, на нашем Богословском факултету у Београду одржан је средином децембра међународни научни скуп под називом „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве: историјско, богословско и културно наслеђе“. Учествовало је више од стотину еминентних истраживача из десетак земаља. Ради се о признатим научницима из области богословља, историје, филологије, историје уметности, археографије, права и других области. Излагања су била разврстана у више тематских целина: историја Цркве и народа, развој српског богословља, место Српске Православне Цркве у домаћој и европској култури и тако даље. То је била прва у низу манифестацијâ које су у плану прославе. Одржана је, наравно, са благословом Светог Архијерејског Сабора и под покровитељством Светог Синода, у организацији Богословског факултета. Централна прослава, како је предвиђено, биће одржана почетком октобра 2019. године у манастиру Жичи као првом седишту српске Архиепископије, а у продужетку у Пећкој Патријаршији и Београду. Његова Светост Патријарх српски Иринеј је упутио позив представницима свих аутокефалних Цркава да дођу у Србију и узму учешћа у прослави. Поред богослужбеног дела прославе, који је превасходан, биће постављена репрезентативна изложба „Осам стогина година уметности под окриљем Српске Православне Цркве“, одржана свечана академија и слично. Већ имамо и најаву појединих значајних медијских кућа да ће са своје стране, али у сарадњи и координацији са нашом Црквом, дати допринос великом јубилеју. Држава, колико сам упознат, припрема постављање споменика Стефану Немањи — светом Симеону Мироточивом — и друге манифестације. Очекујем да ће прослава јубилеја бити организована и у свим епархијским центрима и већим градовима, као и у свим институцијама просвете и културе, понајпре у Матици српској и Српској академији наукâ и уметности, на српским универзитетима и другде, и то не само у Србији него и у Републици Српској, Црној Гори, дијаспори на свим континентима... Наравно, овај јубилеј и ова прослава су још једна прилика за снажење хришћанских врлина и националне самосвести нашег народа. За протеклих осам векова Српска Православна Црква и српски народ пролазили су много пута кроз велика искушења. Да би очувао светосавску православну веру предака и српско име, наш народ је свесно пристајао на велике жртве и страдања. Колико је утемељена стрепња да би се и година пред нама могла сврстати у године највећих искушења? Искушења, жртве и страдања не престају. Народ страда на различите начине. Некад више, а некад мање. Данас је најугроженији на Косову и Метохији, и северно и јужно од Ибра. Сада су власти самопроглашене гротескне државице практично забраниле увоз хране, лекова и других елементарних ствари неопходних за живот, с тим што се забрана односи само на робу из централне Србије и на српски народ Косова и Метохије. Кажу да су шиптарски екстремисти проливали млеко и бацали чоколадице из Србије вичући: „Нема више кравицâ, нема више бананицâ!” То нечовештво није само остало некажњено него је највероватније било и подстакнуто с оне стране Атлантика док се Европа, нарочито она бриселска, „евроунијатска”, млако и неуверљиво противи нечувеним поступцима албанских власти, које иначе прихватају као нормалне. Уверен сам да ће наша држава наћи пута и начина да помогне свом народу и да га снабде намирницама и лековима. Постоји, додуше, стрепња да би Албанци могли поћи на још већу радикализацију, посебно с обзиром на скандалозно формирање њихове „војске”, опет по одобрењу Запада, уз гажење сваког права и морала. Али сад и Србија има спремну војску. Државно руководство Србије јесте под притисцима, али није неодлучно по питању заштите народа. Нисмо, хвала Богу, ни без пријатељâ у свету. И Шиптарима је, верујем, доста страдања и немам утисак да су Бог зна колико одушевљени егзибицијама својих дичних вођа. Стога сам, упркос свему, оптимиста. Страдају Срби и у негдашњој класичној српској земљи, Црној Гори. Као последица најтежих облика дискриминације српског народа врши се његова насилна асимилација, израженија, нажалост, у Црној Гори него у Хрватској. Притисци на Србе, на њихов идентитет и на њихова социјална, политичка, верска и национална права, наређени су и организовани од стране највиших државних органа. Монтенегрински демократи, такође штићеници и миљеници Запада, бесрамно лажирају националну историју, посмртно прогоне Његоша и остале песнике и писце, измишљају језик, хапсе, фабрикују афере... Преко медијâ вешто пласирају бављење потпуно небитним темама — питањем, например, да ли усамљена црквица на врху планине има грађевинску дозволу. И док свима познати медијски мандарини оркестрирано наглабају и полемишу о измишљеним проблемима, нико од њих не помиње да је Србину у Црној Гори данас немогуће да добије посао у државној служби. Да не говоримо о томе да атеисти хоће да одреде Цркви шта сме, а шта не сме, да је игноришу и малтретирају, премда је она најмногобројнија и најпопуларнија институција, да јој оспоравају право на слободно делање и припадност, верску и националну, да меркају њену имовину не би ли је некако отели... И тако даље, и томе слично. Дискриминаторске мере се, дабоме, не примењују на Цркве и верске заједнице као такве већ једино и искључиво на Српску Православну Цркву. Понекад се чини да је српски народ озбиљно посустао, да је опхрван малодушношћу, сумњама и колебањем у поимању својих могућности. Није, међутим, мало оних који тврде да је стање „историјског премора“ привидно, да Срби нису изгубили вољу и моћ да се боре и супротстављају злу које их окружује и настоји да их савлада. Не говоримо први пут о овој теми, али околности се мењају, па Вас, Ваше Преосвештенство, и сада питам: Има ли наша нација снагу и потенцијал за препород и трајање? Потражимо одговор на ово питање у српским земљама које смо управо поменули, у Црној Гори и на Косову и Метохији! Док антисрпски режим у Црној Гори заправо забрањује ћирилицу и фалсификује историју, ученици гимназије „Петар I Петровић Његош“ у Даниловграду јавно истичу транспарент „Свети Петре, каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице“. Или, када Ђукановићеви једномишљеници и савезници из Приштине забрањују основне намирнице и лекове из Србије, српски студенти у Косовској Митровици праве перформанс „Kosovo Schwitz“, креативно и уметнички, али и jасно указујући европској и светској јавности на нацистички карактер и намере тамошњих власти. Очевидно је да је дух српског народа несаломив. Државне власти Србије и Републике Српске не смеју да посустану у афирмацији идентитета и изворне националне културе. Сећате се, била је најављена Декларација о опстанку, као обећавајући пројекат. Дискутовало се о њој у јавности, али се више и не помиње... Ипак, на основу више показатељâ, између осталог и отпора таблоидизацији, вулгаризацији и злоупотреби медијâ, мишљења сам да актуелни састав републичког Министарства културе заслужује наше поверење и подршку. Време нашег колективног страдања није од јуче. Муке које живимо дуго трају, а наши традиционални разговори, премда посвећени хришћанском духу Божића и његове племенитости и радости, безмало увек бивају осенчени бригом. Европа у овом тренутку кључа, извесно је да се руши свет који се чинио стабилним, колективно се сумња у европске (америчке!) вредности и тамо где има разлога да се верује у њих! Где данас можемо пронаћи упориште за наду и веровање у бољу будућност? Страдамо ми, православни Срби, али страдају, свако на свој начин, и други, махом невини људи, наши суседи: Хрвати, муслимани, Шиптари. Сада страда и народ у Украјини, на Блиском Истоку, у Африци, где све не... Страдају и Европљани у својим градовима, од терориста, а сад и у социјалним немирима. Уз ризик да се најеже самозвани хиперправославци, изјављујем да је тачно више пута изнесено тврђење папе Фрање да је трећи светски рат почео и да траје. Тврђење са таквог места засновано је свакако на информацијама недоступним обичном човеку. Мислим да се због интересâ мултинационалних компанија и битно другачијег устројства светске економије, затим због развоја технологије уопште и разорности нових врста оружја, поменути рат одвија другачије него у прошлости и да има другачије ратне циљеве него претходна два и сви ранији. Стога су и могућности за разрешење двојаке: може да траје дуже, да се премешта у различите делове света и да донесе већа разарања него претходни, а може, дај Боже, да дође и до његовог бржег окончања. Свет је сада заиста у агонији. Али како је и Паскал тачно приметио, Христос се родио и увек се рађа у свету осенченом напетостима и антагонизмима. У Христу је и нада, и утеха, и упориште за данашњи дан, али и за будућност. „Свет је у целини у стању трансформације: веома моћне трансформације која се динамично развија. Ако се на време не усредсредимо, ако на време не схватимо шта и како треба да радимо и како – можемо заувек да останемо у заостатку“, рекао је недавно Владимир Путин. С добрим разлозима слутимо да ово промишљање може данас бити универзално важећи налог – за Исток и Запад, за велике силе и мале народе, за глобалисте и суверенисте... Судбина оних који се не „усредсреде“ биће „заувек“ одређена. Шта у таквом свету може и треба да учини Србија не би ли избегла мрачну будућност именовану као „заувек у заостатку“? Ради се о процени једног од најутицајнијих људи данашњице. Његову личност је језгровито и маестрално оцртао покојни Добрица Ћосић речима: „Пијани Јељцин имао је генијално чуло и надахнуће да Русију остави савременом Петру Великом — Владимиру Путину.” О њему смо претходних година помало разговарали, чак смо овлаш скицирали, онолико колико видимо, историјске изворе његовог политичког и социјалног програма који је препородио Русију. Његова наведена изјава не представља само констатацију већ и упозорење одговорног државника сународницима, поготову онима који су на државним функцијама и имају одговорност у друштву. Наравно, како с правом кажете, ово промишљање о динамици друштвеног развоја и сталним трансформацијама има универзално значење. Таквом промишљању се већа пажња поклања у епохама када се свет убрзано мења услед технолошког напретка и променâ у политичком и друштвеном устројству. Ми живимо у таквој епохи. Неке промене запажамо лако, са њима живимо, примењујемо их у свакодневици. Неке, међутим, остају скривене обичном човеку, али су они који предводе државе и друштва дужни да их препознају и да своје деловање одговорно прилагођавају тим променема како не би заостали или како би макар опстали. Заостајање је, нажалост, случај са нашим друштвом на прелому два миленијума. Многе нове појаве које су довеле до треће, а сад већ и до четврте технолошке и индустријске револуције, мењају структуру и организацију друштва, при чему се јављају нови центри и носиоци моћи, а потом и нови механизми реалне власти и у појединим друштвима и на глобалном плану. Ако оставимо по страни светску политику схваћену као трајни процес све нових и нових заплета, ипак уочавамо да је кретање ка мултиполаризму у међународним односима резултат баш тог динамизма о коме говори председник Русије, односно резултат технолошког напретка многих држава заснованог на улагању у просвету и науку. То је, чини ми се, излаз и за Србију. Срећа је по савремену цивилизацију што данашња Русија, по Промислу Божјем, заснива свој развој на духовно-моралним основама, конкретно на вредностима и традицијама Православља. Стога она није више минорни „играч” који само прати моћне трансформације и динамични развој Запада него је поново светска сила и моћан покретач таквих промена. Али као епископ сам дужан да опет подсетим да, упоредо са сталним трансформацијама и настојањем друштва и појединца да напредују у различитим делатностима, у истој мери ваља имати на уму речи Светога Писма: „Што је било, то ће бити; што се чинило, то ће се чинити; нема ништа ново под сунцем ” (Проп. 1, 9) — ништа осим Христа Богочовека, Који Својим доласком у свет даје смисао људским стремљењима и настојањима. И као што крст Христов, тај универзални символ наше вере и наше цивилизације, има своју хоризонталу и вертикалу, тако и у животу друштва и појединца динамизам и напредак представљају хоризонталу живота, а усмереност ка вечности и старање о вечном животу и непролазним вредностима представљају вертикалу. Склад у коме се, у кључним и преломним тренуцима, зна шта је претежније, као што су то знали Свети Сава и свети кнез Лазар, обезбеђује трајање у историји и удео у вечности. Занимљиву мисао је исказао поменути светски лидер: „Без јасног разумевања шта и како треба радити, не треба ни долазити на власт.“ Међутим, разумевање данас може имати и посебан смисао, јер су народи својеврсни таоци својих елита и глобалног система који је уређен према интересима најповлашћенијих и најбогатијих у локалним и – посебно – у наднационалним елитама. Може ли, у цивилизацији у којој живимо, такав поредак бити промењен без великих потреса, револуција и ратова? Речи које сте цитирали наставак су исказа председника Русије из Вашег претходног питања. Његова изјава се у целини односи на морално понашање носилаца власти у контексту напретка државе. Председник Путин захтева да односи у друштву буду јасно постављени — да се зна ко, шта и зашто ради. Он се заправо стара да народи Русије не буду таоци елитâ. Америчка пак индустрија односâ са јавношћу оперише појмом „обликовање ставова, мишљењâ и перцепцијâ” и то назива „инжењерингом пристанка“. За оца либералне демократије, Волтера Липмана, народ је „збуњено стадо”, а његови фаворити Американци су „глупи и неуки”. Од њихове „буке и гажења” треба „интелигентну мањину“ заштитити „производњом пристанка“. Без обзира на то што сам увек на страни „збуњеног стада“, као сада на страни учесникâ српског протеста у Косовској Митровици и „жутих прслука” у Паризу, не мислим да је излаз у револуцијама. Како рече Достојевски, сви идеали света не вреде ни једне једине невине дечје сузе, акамоли људских живота. И ванредни Свети Архијерејски Сабор, одржан током новембра у Београду, изнудили су историјски изазови који су од Српске Цркве тражили хитне одговоре, између осталог да заузме став о Косову и Метохији и став о неканонским поступцима Цариградске Патријаршије на простору духовног и територијалног деловања Руске Православне Цркве у Украјини. Због чега је било неопходно да се о томе изјасни највиши орган наше црквене власти? Сабор јесте одржан у новембру, али није био ванредни Сабор нити је био изнуђен само историјским изазовима него је био заказан месецима унапред да би се бавио црквеном просветом, што је било основна тема тог заседања. Сабор је ипак морао да се бави пре свега темом Косова и Метохије, односно сталним новим искушењима, као и ескалацијом црквене кризе у Украјини. Сабор је у основи поновио свој претходни став о Косову и Метохији, већ добро познат нашој јавности, залажући се за праведно решење и не прихватајући покушаје силникâ да се силом отуђи неотуђива територија Србије, и то — гле цинизма! — уз њен пристанак. Проблем пак неканонских поступака Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије не представља, како сте тачно рекли, само проблем прекида међусобног литургијског и сваког другог општења тих двеју помесних Цркава нити, штавише, само проблем нарушених односа у православној васељени у целини. Поступке Фанара видим, у крајњој линији, као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења Православне Цркве о Христу, Распетом и Васкрслом, како пред властитим верним народом, који је свуда, а посебно у Украјини, због тих поступака саблажњен и изложен великим искушењима, тако и пред инославним хришћанима–боготражитељима који у Православној Цркви траже, а многи и налазе, изворно, јеванђелско и апостолско хришћанство. Осрамоћени смо као православни хришћани и пред муслиманима и припадницима других религија, међу којима има доста оних који се према Православној Цркви односе са поштовањем и поверењем, такође видећи у њој изворно хришћанство. Илустрације ради наводим једну давну успомену из свог живота. Пре готово пола века, као сасвим млад јеромонах, путовао сам, аутобусом, из Призрена у манастир Дечане, чији сам сабрат тада био. Крај мене је седео један старији Шиптар (у то време још није био у оптицају етноним Албанац за косовско-метохијске Арбанасе). Видело се да је човек припрост, али и да је убеђени верник, муслиман. Као и многи други муслимани, поготову тада, у времену пре избијања сукоба, према мени као монаху се односио с поштовањем, чак срдачно. Заподенуо је са мном разговор о вери, с нагласком на сличностима и разликама између Православља и ислама. У неком тренутку је, на моје велико изненађење, изјавио отприлике следеће: „Ми вас сматрамо за праве хришћане. Зато, кад неко из неке друге хришћанске заједнице прелази у ислам, ми од њега тражимо да најпре буде православац, па га тек онда примамо.” Ово његово наивно и, наравно, неутемељено веровање ипак сведочи о угледу наше Цркве у средини из које је он поникао. Искуства ове врсте сам имао и при сусретима са неким муслиманима у другим местима, укључујући и Београд и Нови Сад, као и у Цариграду, Каиру, Аману и другде у већински муслиманским земљама. Слично поштовање и поверење показују и многи римокатолички верници: у Далмацији, примера ради, Православље зову „стара вира“ и обраћају се нашим свештеницима за благослов и молитву, а исто то, искање благослова и молитве, и лично сам много пута доживео у Италији. На нивоу пак њихове духовне елите, многи теолози и бискупи су се такође у разговорима са великим симпатијама изражавали о вредности православног богословља, нарочито учења о Цркви и о саборности као општем начелу црквеног живота, о богатству православног богослужења, о узвишеном карактеру православног монаштва и духовности уопште, о лепоти православне црквене уметности, особито византијских икона, фресака и мозаика, и тако даље. Лакомисленост и лакоћа са којом је Цариградска Патријаршија – коју иначе уважавамо и волимо као своју Цркву Мајку – својим поступцима у Украјини изневерила саборност и погазила свештене каноне Цркве довела је све наведено у питање, а код многих је и директно прокоцкала пређашње поверење. Показала је, нажалост, да је и код нас итекако присутно схизофрено размимоилажење теорије и праксе, теологије и реалности, етоса и живота, и да је било могуће савезништво, морално и канонски недопустиво, између Цариградске Патријаршије и световне власти у Украјини, као и других ванцрквених, па и антицрквених чинилаца, у служби једног чисто политичког пројекта, а на уштрб једине канонске Цркве у Украјини, признате од свих, на првом месту од саме Цариградске Патријаршије. Наша помесна Црква, Српска Патријаршија, није у овој жалосној ситуацији заузела став да треба да буде за једне, а против других, него је принципијелно указала на једини могући излаз из ове дубоке кризе, а то је повратак начелу саборности и вековном канонском поретку, поновно откривање богољубља и братољубља као једине примене вере у животу и свеправославно одговорно решавање проблема уместо пренаглашеног инсистирања на свом првенству и на својим – наводно изузетним и искључивим – привилегијама и овлашћењима, мимо и изнад свих других, са позиције „првог без једнаких” уместо са позиције „првог међу једнакима”. Јер, тиме се via facti поништава досад неприкосновено православно начело саборности, а где нема саборности, ту, хоћеш–нећеш, почиње да кружи баук апсолутне монархије, баук папства. Због папства као отклона од духа саборности већ имамо један велики раскол, раскол између хришћанског Истока и Запада, који траје вековима. Због ове нове, источне варијанте папства, односно због појаве схватања да епископ који је први по части и рангу није први у сабору него први по себи, изнад сваког сабора, може настати нови велики раскол. Такав раскол помесне Православне Цркве морају спречити. Јер, увек је боље спречити него лечити. Молитвено се надам да за то још није касно. На недавном Светом Архијерејском Сабору поновљено је оно што је Црква и раније саопштавала. То је уверење да „ни по коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација“. Због чега је било потребно да се тај став понови и на ванредном Сабору? Одређени политички кругови покушавају да пласирају спекулације о несугласицама у Цркви поводом питања суверенитета Србије на Косову и Метохији, као и о наводној несагласности Цркве и државних власти по истом питању. Они се заправо боре за власт у Србији лијући крокодилске сузе над судбином косовско-метохијских Срба, а кад је било потребно уложити сваки напор да се Косово и Метохија сачувају и спасу за Србију, тада су ту нашу заветну земљу проглашавали баластом кога се треба ратосиљати. Мислим да је добро што је Сабор одлучио да понови свој претходни јасан став и тако оповргне разне инсинуације и манипулације, као и да одговори на незаслужене критике од стране појединих представника државе да је Црква заговорник „замрзнутог конфликта”. Црква је уствари против сваког конфликта, али сматра да отимачима и окупационим управљачима Косова и Метохије Србија мора да ускрати свој пристанак на њихово недело. Поготову је са њихове стране дрско и цинично то што покушавају да наметну тезу да се то преболно питање мора решити одмах, без одлагања, по хитном поступку, а решење како га они замишљају заправо је само једно — да Србија призна независност самопроглашене албанске државе број два или непосредно или пак посредно, путем такозваног свеобухватног споразума између Београда и Приштине. Зашто, питам се, не захтевају, и то ултимативно као што то чине са нама, да се сместа, без даљих преговора, нађе решење за много дуже конфликте него што је овај наш? Зашто не захтевају да се одмах и сместа окончају спорови те врсте у Европи (Кипар — Турска, Каталонија — Шпанија, Ирска — Енглеска...) или у Азији (Палестина — Израел, Нагорни Карабах — Азербејџан и Јерменија, Кашмир — Пакистан и Индија, Тајван — Кина...)? Зашто увек Србију и српски народ проглашавају за изузетак и „јединствен случај”? Зашто само за нас вазда имају посебан аршин, посебне „стандарде”? Неће баш бити, чини ми се, да код нас шкрипи све, а код наших моћних „пријатеља” — ништа. Најновији догађаји — повлачење признања такозване државе Косово од стране низа државâ, неуспех самопроглашене туђе творевине и њених покровитеља да је угурају у Интерпол, увођење скандалозних такси на српске производе (без праве реакције од стране оних које Албанци слушају без поговора), апсолутно незаконито и опасно успостављање такозване косовске војске (опет уз благонаклоност спонзорâ с обе стране Атлантика) и тако даље — показали су да наш државни врх не пристаје на капитулацију ради евроунијатске химере и привидног партнерства нити напушта свој распети народ на Косову и Метохији. То и јесте најречитија апологија става Цркве и уједно доказ да Србија као држава, мада принуђена да новим агама, беговима и пашама „вода опанке”, ипак има у суштини исти став који заступа и наша Црква. За сваког од нас и за све нас Косово је најскупља реч. Његова Светост Патријарх српски Иринеј недавно је рекао „да би било трагично, и за историју света, и за српски народ, да Пећка Патријаршија, наш духовни центар, не буде у оквиру наше државе, и да би то требало да схвате и они који снагом и силом управљају овим светом“. Оваква опасност пак реално прети, па о драматичном патријарховом упозорењу морамо одговорно размишљати! То чинимо свесни да савременој епохи недостаје духовност, да се чак чини да живимо у поретку који измиче контроли разума, и запрепашћујуће је налик апокалиптичним предсказањима. Шта уочавате као одлучујуће, у прошлости и данас, што је учинило да свет крене у правцу евидентног духовног посртања? Питајући ме, већ сте дали, у неколико речи, и мој одговор, па ће он зато и бити кратак. Ви сте навели недостатак духовности, поредак неконтролисан разумом и апокалиптичку атмосферу као узроке духовног посртања савременог света. Исто то мислим, и то до у танчине. Ипак ћу овај наш заједнички увид мало прецизирати и протумачити. Недостатак духовности је горки плод апостасије, богоодступништва, напуштања Христа и хришћанства, његове замене постхришћанским сурогатима и новим, антихришћанским идолопоклонством. То је историјски грех западне цивилизације, некада хришћанске. У свету ислама, будизма и других великих религија и традиција нема масовне апостасије, али војно и политички (не и културно– –цивилизацијски!) надмоћни Запад, у име фанатичне вере у предности свога система и својих „вредности”, немилосрдно их, најгрубљом силом, намеће читавом свету, што је велики савремени руски мислилац Александар Зиновјев крстио термином „тоталитарна демократија”. Свет је, хтео не хтео, талац постхришћанског Запада — до даљњега. Такав Запад види и православни свет као туђу и непријатељску цивилизацију, што налазимо код Хантингтона и толиких других. Ту је главни извор русофобије, чија смо ми, као „мали Руси”, колатерална штета. Даље, светски поредак, посебно „нови светски поредак” (који је, сре

У тридесет четвртој емисији "Светотајинско богословље" говорили смо о Царском свештенству и богослужбеној улози верног народа Божјег, нагласивши да је целокупна Црква јерархијска, као тело Христово и храм Светога Духа. Богочовек Исус Христос, као Првосвештеник по чину Мелхиседекову, јесте „кључ“ за разумевање тајне Царског Свештенства и Светотајинског свештенства. По учењу наше Свете Цркве, тајну лаика, односно, Царског свештенства треба посматрати кроз призму литургијског, односно, евхаристијског сабрања, кроз тајну Цркве Божје. Црква Христова не може да постоји без рукоположених свештеника (Светотајинског свештенства), нити без лаика (Царског свештенства), већ је Црква Христова једна целина, мистично Тело Христово у чијем организму сваки члан (уд) има одређену свештену улогу (службу). Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО

Са благословом Његовог Преосештенства Епископа будимског г. Лукијана у Историјском музеју Будимпеште приређена је изложба ''Српска саборна црква у Табану. Трагом нестале српске вароши у Будиму'' која је настала као резултат сарадње Историјског музеја Будимпеште, Галерије Матице српске, Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји и Српског института у Будимпешти. Изложба је свечано отворена на празник Светог Димитрија, 8. новембар 2018. године, у барокној дворани Историјског музеја Будимпеште који је смештен у Будимској тврђави, а у присуству великог броја званичника и представника Мађарске и Србије. Поздравни говор одржао је др Петер Фарбаки, директор Историјског музеја Будимпеште, после чега су се присутнима обратили др Александра Салаи Бобровницки, заменица градоначелника Будимпеште, др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, г. Пера Ластић, директор Српског института у Будимпешти, гђа Драгана Милошевић, секретарка за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама АП Војводине, др Золтан Фирјеш, заменик државног секретара за односе са верским заједницама и народностима у Кабинету председника Владе Мађарске, г. Раде Дробац који је у име председнице Народне скупштине Републике Србије гђе Маје Гојковић прочитао њен говор, и Његово Преосвештенство г. Лукијан (Пантелић), Епископ будимски, који је и отворио изложбу. Свечано отварање изложбе увеличали су Камерни ансамбл „Орфелин” из Новог Сада под управом Тамаре Адамов Петијевић и уметници Српског позоришта у Мађарској. Отварању изложбе присуствовали су амбасадори Шпаније, Португала, Немачке, Норвешке, Србије и Босне и Херцеговине, представници Матице српске проф. др Бранко Бешлин, потпредседник, и гђа Јелена Веселинов, управница послова, г. Љубомир Алексов, српски посланик у мађарском Парламенту, гђа Вера Пејић Сутор, председница Српске самоуправе, г. Ненад Бунгин, члан Извршног одбора Војвођанске банке ОТП група, г. Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Изложба представља наставак рада на очувању и презентацији српског културног наслеђа у Мађарској. После конзервације, стручне обраде и представљања икона Арсенијa Теодоровића рађених за иконостас Саборног храма у Будиму на изложби Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму у Галерији Матице српске 2017. године, Историјски музеј у Будимпешти је изложбом Српска Саборна црква у Табану. Трагом нестале Српске вароши у Будиму поставио то уметничко остварење у шири оквир историјских и друштвених прилика. На тај начин, иконостас је представљен као материјални траг не само уметничких домета српске културе, већ и сведочанство духовног живота и стремљења српског народа у Угарској. Иконе Арсенија Теодоровића су централни експонат на изложби око ког су сабрани бројни други предмети – урбанистички планови, фотографије, уметничка дела, књиге и друго – који пред очима посматрача буде нестали живот Срба у Будиму, у некадашњој српској вароши Табану и Саборном храму кога више нема. На изложби у Галерији Матице српске 2017. године иконостас је после седамдесет година први пут у потпуности реконструисан и представљен јавности, док се на изложби у Будимпешти он враћа у град у ком је настао у XIX веку, међу дела која говоре о некадашњој цркви коју је красио и њеном урбанистичком окружењу, српској вароши Табан. Изложба Српска Саборна црква у Табану. Трагом нестале Српске вароши у Будиму представља добар пример сарадње два музеја (Музеја Епархије будимске и Историјског музеја Будимпеште) и више научних и државних установа, као и доказ важности и успешности међународних пројеката чији је циљ како боље познавање културних прилика у историји оба народа, тако и њихово међусобно упознавање и повезивање у садашњости. Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који се налази у посети српским парохијама у Јужноафричкој Републици и Боцвани, служио је 31. октобра 2018. године, на празник Светог апостола Луке, свету архијерејску Литургију у цркви Светог апостола Томе у Јоханесбургу. Саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован и старешина храма отац Исајло (Марковић). Прилог радија Слово љубве У беседи на светој Литургији, Патријарх српски г. Иринеј је истакао: -Данас је афрички континент благословен доласком иконе Пресвете Богородице Тројеручице, велике светиње Хиландара и Свете Горе, која је унета у храм Светог апостола Томе у Јоханесбургу. Свјатјејши је указао на великог светитеља из српског рода, Светог Петра Цетињског, као и на значај дела Светог апостола Луке, првог хришћанског иконописца. Патријарх је честитао свим вернима празник, а свим свечарима славу: -Ми немамо потребе да тражимо неки нови пут, него да прихватимо пут Божји, пут Христов и светих које је Господ прославио још у овом животу. Да чувамо, браћо и сестре, веру православну, а исто тако да се не делимо – нас је мало овде, а ако смо подељени онда од нас неће бити ништа. И не само то! Шта ће други мислити о нама када виде како се свађамо и делимо? Tо није добро – снага нашега народа је увек у јединству, снага оних који су напустили отаџбину јесте у јединству и близини једних другима. Tако ћемо се очувати, тако ћемо сачувати веру своју и дати пример и другима да виде шта је права вера – право православље. На аудио запису беседе патријарха Иринеја и фотографијама из Јоханесбурга благодаримо ипођакону Владимиру Јелићу, управнику Патријаршијског двора. Патријарх Иринеј се налази у посети Јужноафричкој Републици и Боцвани до 4. новембра, када ће началствовати прославом 40-годишњице храма Светог Томе у Јоханесбургу. У пратњи Његове Светости су Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић. Извор: Српска Православна Црква

У суботу, 13. октобра, обасјани претпразничном радошћу недељног дана Господњег и празника Покрова Пресвете Богородице, група поклоника стигла је у манастир Покрова Пресвете Богородице – Ђунис, и узела молитвено учешће у празничном бденију и акатисту Пресветој Богородици. Наведеним богослужењима началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, а саслуживали су презвитери и ђакони из свих крајева наше помесне Цркве. У својој надахнутој омилији Владика Арсеније је посебно указао на благословену личност Пресвете Богородице, као наше усрдне молитвенице пред престолом Божјим. Да затражимо Њен благослов и молитве у свим искушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божје јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом, подсетио је Епископ нишки Арсеније. На сâм дан празника Покрова Пресвете Богородице верни народ ветерничке парохије узео је молитвено учешће на светој Литургији у древном крушевачком храму светог Првомученика и Архиђакона Стефана, који је у народу познат као црква Лазарица. Свету Литургију је служио настојатељ храма, презвитер Жељко Марковић, који се након прочитаних еванђелских чтенија сабранима обратио надахнутом беседом о значају активног литургијског живота. У празничној радости, путовање је настављено посетом манастиру Љубостиња, Врњачкој Бањи, као и свештеној обитељи манастира Жича. Извор: Радио Беседа

У ексклузивном интервјуу за Комерсант.рс, архимандрит и игуман манастира Дечани, о.Сава (Јањић), говори о Косову и Метохији, суштини косовског питања, о улози и односима Цркве и државе, о Косову у очима светских сила, о „промени“ америчке политике и борби Срба за Космет у свету, као и о томе шта би у овом тренутку рекао председнику Србије, те духовном смислу Косова и хришћанском мудром решењу и задатку који стоји пред српским народом… Прво питање које се намеће само по себи јесте питање актуелних медијско-политичких напада на Вас као једног од најгласнијих у одбрани Косова и Метохије, али и напада на друге представнике СПЦ и СПЦ уопште. Све више се говори о „озбиљном сукобу“ на релацији држава-Црква, али да ли је реч о пролазним варницама или је сукоб већ отишао предалеко?! Напади појединих представника власти у Београду и медија који они контролишу лично ме много не узнемиравају јер сам навикао на сличне нападе још у време режима с краја 1990тих година. Више је проблематична чињеница да садашње власти реагују тако неконтролисано и ширењем потпуно апсурдних манипулација и лажи које стварају контраефекат за њих. Све то показује одсуство политичке сигурности, страх и забринутост јер они виде да већина људи у Србији јасно види да наше поруке не долазе из неког политичког сукоба Цркве са државом. Ми нисмо политичка партија нити имамо политичке амбиције. Наши ставови су израз бриге за судбину нашег народа и дубоко су засновани на ставу Св. Арх. Сабора из маја 2018.г. Како ће власти водити државу, то је на онима које је народ бирао, али када се неко игра са животима наших верника који су у најтежим условима преживели најгоре године репресије на КиМ после 1999. године и жели да прода Косово ради краткотрајних и себичних интереса, мора да бранимо наше стадо. Одбрана Косова, односно пре свега нашег народа и светиња, није ствар политике, већ наша духовна и морална дужност. Владика Атанасије (Јевтић) је недавно рекао, говорећи о Космету, да ћемо „опет и животе дати, ако треба“. Да ли сматрате да се Космет мора и треба одбранити и повратити војном силом, уколико не буде могло бити другог решења!? Историја је доносила бројне промене, а овуда су прошли многи освајачи. Освајало се Косово и ослобађало и опет губило вековима. Међутим сада се од српског народа тражи да пружи колективни пристанак на трајни губитак својих најсветијих територија, нашег народа и светиња, живе Цркве, и да још аплаузом поздравимо ову колосалну издају као велику политичку победу, да верујемо да ће нам бити боље када нас обезглаве. Ово није само етничко разграничење Срба и Албанаца које нам се предлаже, већ разграничење са здравим разумом, мењање духовног кода српског народа и његово претварање у једну безличну масу у светском мелтинг-поту, јер без Косова и оног што Косово за нас представља никада нећемо бити оно што смо били и што нас је вековима сачувало. Ми овај специфични израз Православне традиције у српском народу зовемо Светосавље и није случајно да управо 2019. године треба да обележимо 800 година од када је Св. Сава Српски добио Аутокефалију Српске Цркве. Верујете ли да Доналд Трамп, у одређеној консталацији, може у потпуности одбацити и поништити независност Косова као суштински анти-америчку и велику геополитичку грешку бивше америчке администрације и тзв. „Пентагон струја“ окупљених око Клинтонових!? Да ли можда таква промена политике наспрам Косова може бити испуњење његових предизборних обећања о новој спољној политици и у том смислу чак његов важан адут за победу на предстојећим изборима у САД 2020. године!? У САД очигледно видимо сукобе различитих интереса, али мислим да је питање Косова исувише безначајно за глобалне интересе једне такве супер-силе. Једноставно, неко је дошао на идеју да се овде „почисти двориште“ и прилагоде границе, а локалним властодршцима је препуштено да направе коначне мапе и поделе па ће велики да виде да ли то може да прође. Врло је могуће да је „успешно решење косовског питања“ заправо већ виђено у служби политичких интереса, али проблем је у томе што многи не виде да се не може направити кров куће ако нема темеља и ако нису подигнути зидови. Уместо стабилног решења имаћемо поново конфликте, прогањања људи, страдања. Такав је Балкан. Од 1999. године систематски се овде минира Резолуција 1244, повратак расељених и Косово се претвара етничко-албанско друштво. Зато је за СПЦ свака врста признања независног Косова и билатерално и у УН неприхватљива, што је и јавно речено више пута од стране наших највиших црквених представника. Али подела по којој би се највећи део Косова и Метохије предао у руке Албанцима са нашим народом и највећим светињама још је већи пораз и биће највећа историјска срамота оних политичара који одлуче да то спроведу. Не заборавимо, Косово није само парче територије, то је простор који носи и велики благослов, али и проклетство у зависности како се ко према њему односи. Сматрате ли да би Србија требала пооштрити свој политичко-дипломатски курс, те користити и инструменте као што су санкције са макар симболичном тежином према државама које су признале Косово и да ли Србија треба Косово да званично прогласи окупираном територијом!? То су већ питања политичке природе, и као Црква ми не можемо да држави дајемо политичке рецепте како да се боре за своју државу. Ми их само подсећамо како да сачувају свој образ и да чују глас већине нашег народа. Србији није потребан конфликт са светом и своје интересе треба да бранимо мудро, разумно али и одлучно. Поданичко понашање и одсецање важног дела макар де јуре признатог дела наше територије био би невиђени историјски дебакл. Неке земље су то радиле само непосредно након великих ратних пораза, али 20 година након рата ићи у ампутацију онога што је кроз историју одређивало идентитет нашег народа је једноставно, како је рекао наш Патријарх Иринеј „без сваке памети“. Прихватамо чињеницу да је један део наше земље под туђинском влашћу и жао нам је што је тако испало. Вековима смо били под турском влашћу и дочекали смо слободу. Али НИКАДА се нисмо одрекли Косова и Метохије као српског Јерусалима. Вероватно сте добро упознати са темом, па ако нам можете дати своје мишљење о борби Србије и Срба за одбрану Космета у свету. Колико су држава и српски невладин сектор, Срби уопште, у свом деловању у последњих десетак година били активни и организовани на пољу шире промоције истине о Космету у свету?! Свако треба да се бори на свој начин. Ми овде живимо на терену са нашим људима у албански већинским просторима КиМ иако већина Срба на Косову живи управо јужно, а не северно од реке Ибра. Морамо да сарађујемо са свим људима добре воље, па чак и да разговарамо и са онима са којима се у свему не слажемо, стално сведочећи нашу културу, историју и истину. Грчка је у одбрани имена Македоније својевремено на свим аеродромима и граничним прелазима имала велике постере са приказом овог дела грчке историје. Где су сада такви постери и билборди по Србији. С једне стране се тражи од земаља да одбаце признање Косова, а са друге стране се тајним разговорима нуде делови територије Србије не само Косову већ и могућој Великој Албанији. Наше поједине дипломате путују у Брисел и причају против Русије, а потом иду у Москву и причају против Запада. Ово је потпуни сумрак српске дипломатије и није ни чудо што нас и једни и други гледају са нескривеним сажаљењем. Уколико би сутра сели за сто са Александром Вучићем, шта би заправо био Ваш савет њему!? Шта је оно најважније што би сте му рекли!? Оно што сам једном раније и имао прилику да му кажем. Наш народ је забринут због прича о подели јер се бринемо шта ће бити са нашим народом, светињама. Сигуран сам да би имао огромну подршку целокупног народа и наше Цркве уколико би одлучно стао у одбрану стварних интереса и достојанства Србије. Разумем добро да треба да сарађујемо са светом и Истоком и Западом и то је увек било опредељење Србије, али мора да постоје границе достојанства и моралности. Људи нису само бројке и проценти или нека статистичка грешка. Део Србије је стицајем разних околности привремено ван уставно-правног система наше земље. То је тужна чињеница, али не и непромењива. Потрудимо се да то променимо тако што ћемо радити са свима, па и са косовским Албанцима на томе да сарађујемо у свему у чему можемо да сарађујемо, да поправимо услове живота људи, да покажемо да нисмо за замрзнути конфликт и сукобе, али да будемо јасни и чврсти у ставу да територија Србије (коју признаје највећи број становника наше планете, Уједињене нације, па чак ни цела ЕУ не признаје тзв. независно Косово) једноставно није на продају. Да ли ће нас неко због тога бомбардовати опет или уводити санкције, нисам сасвим сигуран, другачија су сада времена од 1999. године. Треба да радимо на владавини закона, права, на економском опоравку, на борби против организованог криминала и другим кључним проблемима који данас оптерећују Србију, али Косово, као ни било који део наше земље нећемо предавати ни продавати. Ако неко заузме оно што је вековима наше, као што наш Патријарх каже, пре или касније то може бити враћено. Тапије (земљишне књиге) остају. Увек бих поновио речи великог песника Матије Бећковића: „Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ За крај, Ваша порука једном обичном просечном Србину!? Будимо храбри и јединствени чврсто окупљени око јасног, неподељеног и чврстог става нашег Патријарха и Архијереја СПЦ који су на Св. Архијерејском Сабору СПЦ у мају ове године јасно рекли: НЕ признавању тзв. независног Косова, НЕ подели вековних српских земаља и одрицању онога што представља душу нашег народа. Црква не може да замени државу, али Црква чува душу нашег народа и вековима је била и опстала уз свој народ, а државне власти су се мењале и мењаће се док је света и века. Извор: Комерсант.рс линк

„Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Рече Господ: Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити. А кад су ходили по Галилеји рече им Исус: предаће се син човјечиј у руке људске, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. А ученици не разумјеше ријечи ове, јер бјеше сакривена од њих да је не могоше разумјети. Тако се и догодило. Све како је писано, речено и проречено. Син Божји ушао је у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност општег васкрсења свега потомства Адамова. Убице Христове и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову, хришћани пак – и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на Голготи представља тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови победиоцем. И наша животворна трагедија на Косову пре 550 година подвојила је тумаче. Једни сматрају косовску Голготу поразом, други победом. *** Размотримо за час неколике друге победе и поразе из српске историје, не би ли нам то помогло објашњењу Косова. Победа краља Милутина над незнабожним Хунима и победа његова над латинским крсташима биле су од пресудног значаја по српску државу и по Православље на Балкану. Ко зна датуме тих победа? Ко их слави и прославља? Победа светог краља Стевана Дечанског на Велбужду представља једну од најсјајнијих победа у доба Немањића. Но и та победа ушла је само у историју а не у календар. Душан је окитио своје име многим победничким ловорикама. Но све те ловорике представљају увенуло лишће кад се упореде са трајним зимзеленом Лазаревим. Војвода Обилић вратио се са Плочника у Крушевац да честитога кнеза обрадује вешћу о славној победи над султановом војском, али и та победа је као пријатна епизода према стравичном лому и слому Косовском. Онда узмимо поразе. Било их је више. Но ниједан није привидно тако сличан поразу Косовском као онај на Марици. И тамо су крст и полумесец у судару. И тамо погибија једног владара, и то врло снажног, и мноштва великаша, војвода, и целе српске војске. Па ипак Марички пораз је без ореола мучеништва, пропаст не за песму. Песнички геније српског народа није хтео да се задржава на овом догађају. Дао нам је једну сјајну песму само на једну споредну тему, а у вези са Марком и Туретом које је трговало сабљом краља Вукашина, погинулог на Марици. Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама: 1. јединственошћу мотива борбе и 2. решеношћу на мученичку смрт. *** Шта означавају ове одлике? Посмотримо поново наведене примере победа и пораза. С двојним мотивима пошао је краљ Милутин у бој против Хуна; у име Хришћанства и у име српске државе. То јест, он је хтео да одбрани хришћанску веру од идолопоклоника, и да одбрани своје земаљско царство од спољних нападача. Исто тако с двојним мотивима водио је он рат против папских крсташа; један мотив је одбрана Православља од латинизма а други опет одбрана своје државе, свога земаљског царства. То двоје мотива види се и код светог краља Дечанскога. Он је био принуђен да ратује против Шишмана, да би уздигао право над насиљем и да очува свој народ и своју државу. Ово је он јасно изразио у своме писму Шишману. Душан је такође стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана, и задржи га у границама Азије. За хришћански Балкан дакле он је ратовао, да се Балкан не би потурчио него да би остао Христов и – Душанов. И Обилић на Плочнику борио се за две вредности: за веру и државу; за хришћанску веру против неверника и за српску државу против туђинаца. Краљ Вукашин могао је одушевљавати српску војску на Марици Христом против Мухамеда; у ствари он је желео задобити победу над Турцима ради престижа над осталом властелом српском и опет, и опет, ради славе земаљскога царства српскога. Запазимо још, да у свим овим ратовима нигде се није испољила нарочита воља, ни војсковођа ни војника, да погину, да жељно и драговољно приме смрт и мученички венац. Тим не мислимо да кажемо, да оци наши у тим знаменитим биткама и бојевима нису били јунаци. То никако. Њихово јунаштво је ван спора. Они су пошли у рат са двојном мишљу: победити или погинути, но са жељом да победе а не да погину. Споменимо још један новији мегдан, славнији од мегдана Термопилског. То је бој на Чегру. Да се он догодио у Јелади пре 3.000 година, сви гимназисти у Канади и Аустралији читали би данас о њему у својим читанкама. Кад је војвода Синђелић видео да Турци одолевају и ускачу у српски шанац, он је запалио бурад са барутом и испунио шанац смрћу. Сам по себи овај бој би се могао замислити као једна сцена Косовске битке. Но не може се ни он сравњивати са Косовом, јер је немушт, без пролога и припреме, и јер је решеност на смрт дошла онда кад је смрт постала неизбежна. *** Друкчије је са Косовом. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за „царство небесно“, а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за „крст часни“, символ царства Христовога: И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, „за крст часни и вјеру хришћанску“, „за лијепо име Исусово“. „Ако волиш царству небескоме „А ти сакрој на Косову цркву „Не води јој темељ од мермера „Већ од чисте свиле и скерлета, „Па причести и нареди војску; „Сва ће твоја изгинути војска, „Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути… ———————– „Цар вољеде царству небескоме „А него ли царству земаљскоме“. Тако се владар, после дугог колебања и гетсиманског знојења у Крушевцу, одлучио за смрт и царство вечних вредности а одбацио све привремено, пролазно и варљиво. Једном су Јевреји хтели Христа учинити својим царем, а Он сазнавши то побеже и склони се у пустињу. А кад Га је римски гувернер Пилат питао: „Јеси ли ти цар“, Исус му је одговорио: Царство моје није од овога свијета. Томе царству не од овога света приволео се Лазар, у пуном сазнању, да је пут ка томе царству крст, страдање и смрт. И у пуном сазнању он се сагласио са својом Голготом као капијом ка царству небесном. И не само Лазар. Са истом визијом небесне стварности и са истим сазнањем о предстојећој смрти полазе на Косово и браћа царице Милице, девет Југовића. Сестра жели, да бар један од њих остане с њом у Крушевцу, да имаде „брата од заклетве“, т.ј. да се може њиме клети, јер и она предвиђа и предосећа да сва српска војска иде у смрт. Па иако је кнез одобрио и благословио да један од Југовића остане у Крушевцу, узалуд, ниједан се није хтео задржати. Ни благослов кнежев, ни сузе сестрине, нису помогле. Свих девет журно пролазе поред уплакане сестре, и сваки од њих одговара јој, без нарочите братске нежности: „Не бих ти се, сестро, повратио, „Да ми царе поклони Крушевац. „Идем, сејо, у Косово равно „За крст часни крвцу прољевати „И за вјеру с браћом умријети“. И не само Југовићи. Свесни су да иду у смрт и све велике и мале војводе српске. Пре свију она тројица што су и погинули пре свију. Кад је Кнез Лазар на навечерју своје славе – а то је свети Амос, на сам Видовдан – наздравио Милошу Обилићу и у здравици назвао овога невером, скочио је Милош и одговорио домаћину: „Ја невјера никад био нисам, „нит сам био нит ћу икад бити, „Него сјутра мислим у Косову „За ришћанску вјеру погинути“. Дарујући девојку пред црквом Милош јој говори: „На, девојко, коласту аздију, „По чему ћеш мене спомињати „По аздији по имену моме, „Ево т’ идем погинути, душо, „У табору честитога кнеза“. Тако јој говори и Иван: „Ево т’ идем погинути, душо, „У табору честитога кнеза“. Тако и војвода Милан: „Ево т’ идем погинути, душо, „У табору честитога кнеза“. Тако су мислиле и мање војводе, полковође и четовође. Тако, на пример, и војвода Стеван Мусић: „Пита Љуба Мусића Стевана: „О Стеване, драги господаре, „Кад ћеш мени са Косова доћи? „А Мусић јој вели и бесједи: „Кад огрије од запада сунце, “ Тадар ћу ти са Косова доћи. Па и најпростији људи хрлили су на Косово поље са истом неодољивом жудњом. Пошто нико од браће Миличине није хтео остати у Крушевцу, кнез Лазар наређује своме слуги Голубану да он остане. Али – „Кад то зачу слуга Голубане, „Проли сузе низ бијело лице“ па узе госпођу царицу „на танану кулу“, „Ал’ свом срцу одољет не може „Да не иде у бој на Косово „Већ се врати до коња Лабуда, „Посједе га, оде на Косово“. У свести или подсвести целог народа брујала је једна тајанствена нота, да на Косову Христос дели мученичке венце славе, и да се треба грабити за те венце, да се једно царство губи а друго добија; и да је куцнуо судбоносни час да се за крст часни жртвује све. Са том нотом у души српска војска учинила је и све предсмртне припреме. Опростила се на дому, причестила на Косову, па пошла под крстатим барјацима на крст, на дан светога Вида, и светога Амоса, крсне славе честитога кнеза. „И погибе српски кнез Лазаре, „И његова сва изгибе војска, „Седамдесет и седам хиљада. „Све је свето и честито било „И миломе Богу приступачно“. *** Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње на левокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т. ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога надахнути и оснажити. Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстатим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, са песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. На против – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило дваестини поколења у истини као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји хришћанског света. Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ! Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово. Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазарево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев. Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице св. Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави свете мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или свету Петку и Недељу, или св. Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе. Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода. Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом кап’о док му је кољена!“ А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена. Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну: „Све је свето и честито било „И миломе Богу приступачно!“ Извор: Православие.ру

Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор

Оно што, међутим, није баш тако логично како се на први поглед чини, јесте то да се таква критика ауторитета цркве уопште може сматрати критиком религије као такве. Ипак, то је био просветитељски тренд од почетка. Бизарни пример је Волтер који је своју критику верског фанатизма (инспирисану убиством Хенрија III од стране католичког фанатичног противника протенстантских Хугенота) започео писањем драме „Фанатизам прорка Мухамеда“! Али због специфичне само-секуларизирајуће тенденције хришћанства у коме јудео-хришћански месијански процес ауто-секуларизације, који Бенјамин назива „мека месијанска снага“ задобија конкретан ефективан историјски облик – не треба заборавити да Исус није био из свештеничког племена (Јев 7, 14), и да је својих дванаест најближих ученика изабрао из (пролетерске) класе сиромашних рибара као „револуционарни суд“ над племенском реакцијом (Мт 19, 28; Лк 22, 30), а осталих седамдесет из простог народа, управо као пандан јерусалимском санхедрину (сабору) седамдесеторице првосвештеника (по броју седамдесет „Синова Божијих“ покровитеља укупно седамдесет народа света, од којих је Израел наслеђе Јахвеа; 5Мој 32, 8–9) – узети хришћанство као религију уопште не може значити узети га као „case study“ апстрактне универзалне религије, него као конкретну универзалност сингуларног процеса. Дерида пише: „Чим… заснујем архив религије уопште, тренутак христијанизације је већ започео… Религије… имају универзални позив, али једино хришћанство има концепт универзалности разрађен у форму у којој данас доминира подједнако филозофијом и међународним правом. Код Св. Павла налази се концепт космополитизма, концепт светског грађанства, братства људи као деце Божије итд… Универзализам који доминира глобалним политичко-јуридичким дискурсом је фундаментално грко-хришћански… То је хришћанство које помало говори грчки.“ (Дерида, „Изнад свега, не новинари“). Он је, дакле, тврдио како је међу верама хришћанство изузетак, тако да, „или оно није религија, или је пак једино оно религија“ (слични су изрази били присутни у православној теологији XX века, али на једној другој основи, која се често може свести на оно Алтисерово: „Идеологија никада не каже за себе ја сам идеолошка.“). In saecula saeculorum (У векове векова) Марксу је, као ученику Хегела, ово било савршено јасно. Зато је разрачунавајући се у „Јеврејском питању“ са Бауеровим квази-еманципаторним анти-јудаизмом, он на уму имао хришћанство: „Од почетка хришћанин је био Јеврејин теоретичар, Јеврејин је зато био практични хришћанин, а практични хришћанин је сада (у капитализму) поново постао Јеврејин.“ Међутим, предмет Марксових „теолошко-критичких“ опсервација нису били површински верски садржаји, него хришћанско језгро модерне државе. У тим дубинским структурама угнездила се религија која је и излегла само то своје сопствено гнездо, а из ког се још може излећи свашта. Атеизам ту не помаже: „Чак и уколико се човек прогласи атеистом кроз посредовање државе, тј. ако државу прогласи атеистичком, остаје задржан у стиску религије.“ Наиме, религија је посредовање а модерна држава је посредничка инстанца грађанског друштва par excellence, и због тога је „политичка демократија као таква хришћанска.“ По Марксу, „политичка демократија је хришћанска јер се у њој човек, не један човек, него сваки човек рангира као суверен, као највише биће“. Али пошто буржујско друштво нема есхатологије (или у терминима XX и XXI века, „нема алтернативе“ пошто је ово „крај историје“) ту је овај суверен у маси суверена који је створен редукцијом феудалног друштва на њега, узет у свом индивидуалистичком егоизму као готова ствар и „предат владавини нехуманих услова“ у светском поретку таквом какав јесте, а оваква индивидуа „у демократији, постаје опипљива стварност, присутна егзистенција и принцип секуларизма.“ Према томе, пошто је секуларизација религијског посредовања то што државу чини модерном а тиме и „хришћанском“, моменат где државе „издају“ хришћанство поклапа се са моментом издаје секуларности, јер тада, са секуларизацијом, из државе ишчезава и оно што се у њој секуларизује – хришћански елемент. Ово се одиграва: или као (1) замрзавање процеса секуларизације (у данашњим западним демократијама) кроз нормализацију неправде оличене у постојећим социо-економским односима, у којима се крије истинска религија у коју више не сме да се дира, уз пратећи процват разноврсних приватних манифестација друштвено индиферентне религиозности која је пуки фолклор врло ангажоване вере у златно теле капитализма (Маркс је својевремено био веома живописан: „Сама проповед јеванђеља и хришћанско служење су, по себи, постали предмет трговине, и банкротирани трговац бави се јеванђељем, као што се проповедник јеванђеља који се обогатио бави бизнисом.“). Или као (2) псеудо теократизација секуларне државе (најизраженија у данашњој Русији), чије се секуларне структуре не доводе у питање, већ им се само још придодаје и „државна“ црква као додатни елемент. Тако се отуђење грађана подвостручује: они више нису само расцепљена створења, која су у стварном животу рангирана као власници и обезвлаштени, док су у идеалној сфери државе мђусобно једнаки грађани; они су сада: власници и обезвлашћени – који су једнаки грађани – који су браћа и сестре, верници државне религије која их све обједињује (Тако је у Русији постојала фантастична идеја у погледу еклисијалног статуса Чечена предвођених Путиновим верним слугом диктатором Кадировом, по којој су муслимани ако су верни православној руској отаџбини, у ствари, врста оглашених хришћана!). Ту је, наравно, и тенденцијска амбиваленција (карактеристична за тзв „земље у транзицији“) која осцилира између ова два доминантна облика капиталистичке суспензије „месијанског“ процеса секуларизације. Све ово, Маркс јасно формализује у свом „Јеврејском питању“ кроз разликовање „савршене хришћанске државе“ од „такозване хришћанске државе.“ Ево шта пише: „Савршена хришћанска држава није ‘такозвана хришћанска држава’ – која препознаје хришћанство као своју основу, као државну религију, и зато заузима ексклузивистички став према осталим религијама. Напротив, савршена хришћанска држава је ‘атеистичка’ демократска држава, држава… која религију прибраја свим осталим елементима цивилног друштва… Такозвана ‘хришћанска држава’… није ништа више од не-државе, јер није хришћанство као вера већ пука људска позадина хришћанске религије то што проналази свој израз у тој људској творевини… Такозвана ‘хришћанска држава’… има политички однос према вери и религијски однос према политици… деградирајући веру на пуки призрак… будући несавршена (она) хришћанску религију третира као додатак и освећење свог несавршенства, за (такву) ‘хришћанску државу’ религија нужно постаје тек њено средство и тако њен темељ… Савршена, пак, хришћанска држава се не обазире на религију… апстрахујући од свих суштинских веза са њом.“ Дакле, овде једна врло одређена несавршеност „хришћанске државе“ – њен верски фундационализам, прикрива „дефектност инхерентну општој природи државе“ која у савршеној хришћанској држави постаје јасна. Јасноћа држави иманентног антагонизма је почетна тачка јеванђеоског процеса који од секуларне државе иде даље и даље, све до одумирања државе. Маркс каже: „Држава која узима хришћанство као свој највиши критеријум, и Библију као своју повељу, мора се суочити са речима Светог Писма, јер свака реч Писма је света. Ова држава, као и људско смеће на коме се заснива, ухваћена је у болну контрадикцију, неразрешиву са тачке гледишта верујуће савести, упућене у оне речи Јевађеља које (држава) не само да не поштује, него их и не може испоштовати, уколико не жели да се сасвим расформира као држава.“ Политичка еманципација није исто што и људска еманципација. Политичка еманципација завршава у секуларној, а тиме и хришћанској држави, док људска еманципација подразумева еманципацију од државе и испуњује се у процесу њеног одумирања. Притом, не треба заборавити да би се сам концепт историје која тече „од – ка,“ могао сматрати за јудео-хришћански изум. Карл Левит пише: „Филозофија историје започиње са јеврејском и хришћанском вером у испуњење која завршава са секуларизацијом сопственог есхатолошког обрасца“ (Карл Левит, „Значење у историји“). Секуларизација је, према томе, испуњење хришћанске вере у испуњење, чији је крај укидање државе: „Онда крај… кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу“ (1 Кор 15, 24). Фармакон за народ „Критика је истргла имагинарно цвеће из ланца, не како би људи били увезани неукрашеним црним ланцем, него да би ланац збацили са себе и убрали живи цвет“ –поручио је Маркс атеистичким малдо-хегеловцима, критикујући њихову досадну критику религије, која је сводила проблематична „небеска питања“ на њихово, наводно непроблематично, земаљско језгро. Ови критичари су тако и сами завршили на свом критичком „небу“ са ког се уопште не виде истинске мистификације земаљских процеса економско-политичке доминације оних „сила које су под небом“, јер (како каже Маркс у „Јеврејском питању“): „Стварни бог буржујског друштва је новац који чак и све оно што се зове ‘Бог’ у традиционалним религијама деградира и претвара у робу.“ По Марксу, у таквом друштву робне производње су сви свакодневни односи (економски, правни, политички) религијски. Док је саму религију Маркс описао, развијајући Павлову мисао из Посланице Римљанима, „сва творевина заједно уздише… и ми сами уздишемо (Рим 8, 22–23) очекујући ослобођење“, познатим, пречесто злоупотребљаваним речима: „Религијска патња је у исто време и одраз истинске патње и протест против патње. Религија је уздах угњетеног створења, она је срце света без срца, она је душа бездушног света, она је опијум народа.“ (Маркс, „Прилог критици Хегелове филозофије права“) У стандардној интерпретацији, наведени изразито позитивни епитети приписани религији: „протест“, „уздах угњетених“, „срце“, „душа“, ишчезавају у корист једног јединог негативног: опијум! А и то се најчешће цитира у лењинистичкој варијанти као „опијум за народ“ (опиум для народа) – дакле, нешто што зле клике намећу народу, а не у Марксовој „опијум народа“ (Opium des Volks) – нешто народно, својствено самом народу. Притом, у Марксово време опијум није имао данашњу негативну конотацију, па је самом Марксу лекар ради реуме, зубобоље и проблема са јетром преписивао опијум. Према томе, Марксова дефиниција религије је на трагу не само Ап. Павла него и „апотекарске“ лексике раних отаца Цркве који су веру називали фармакон: „Лек-живота – φάρμακον ζωής“ (Серафима Тмуидског, „Евхолохион“), „Лек Божанства“ – φάρμακον της θεότητας“ (псеудо-Макарије Магнезијски, „Апокритика“), итд. Иста метафорика фармакона присутна је код Григорија Богослова (Омилија 8 ), у макаријевском корпусу („Духовне беседе“), код Јефрема Сирина („О бесквасном хлебу“), а Климент Александријски у свом „Протрептикосу“ дословно понавља заснивачку крилатицу којом је Свети Игњатије Богоносац у II веку први започео овај „фармаколошки“ семантички низ, описујући фундаменталну праксу цркве као „φάρμακον ἀθανασίας“ – „лек бесмртности“ (Посланица Ефесцима). Али пошто фармакон истовремено означава и лек и отров, „фармакон атанасија“ би могло значити и отров бесмртности: „Бесмртност“ као парализујући отров! Кривци Дуална димензија религије какву евоцира Маркс, „одраз стварне патње и протест против патње,“ савршено је сажета у „фармакону“ као средишњој тачки између крајности лека и отрова, која никада није неутралана, него је увек већ или лек или отров. Ова критчна тачка је знак алтернативних могућности на плану једне исте иманентне датости: „Јер смо ми Христов миомир Богу… Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (2 Кор 2, 15-16). У данашњем свету који је структурално „евангелизиран“, тако да у њему више не постоји ни једна тачка која би била сасвим спољашња хришћанству (апокалиптички знак из Мт 24, 14), ове се Павлове речи могу односити једино на исти подељени субјект, на исто расцепљено друштво, на расцеп као такав. У Новом Завету победа над смрћу никако не означава „врсту духовне цуге“ (Род духовной сивухи), како се презриво изражавао Лењин (таква интерпретација није нужна али је увек могућа и, нажалост, често оправдана жалосном праксом цркве), за утапање земаљске туге. Најпре, „смрт“ и „вечни живот“ овде нису пасивна својства, него термини борбе који се увек описују динамички: смрт „улази“, „влада“, „дејствује“ итд. Исто тако: у нераспадљивост се „облачи“, у „бесмртност“ се „одева“, тако да „победа прогута смрт“ (1Кор 15, 54). Дакле, победа над смрћу, у Новом Завету, није пита коју ћеш добити на небу кад умреш („You’ll get pie in the sky when you die“ – Џо Хил), то је победа са интензивним друштвеним последицама. По Ап. Павлу, смрт је φρόνημα, тј. мишљење: „Јер мишљење пути је смрт“ (Рим 8, 6), и живот је φρόνημα, тј. мишљење: „а мишљење духа је живот“ (Рим 8, 6). Док је мисаони ефекат доминантне идеологије страх, па је зато, у павловској визури, страх од смрти оно ропство којим нас силе света држе у области, наводно, једино „могућег“. Либерални израз за ово затварање свих у домен смрти је виталистички став по коме је „живот највећа вредност“ чија је граница неповредива – а граница живота је управо смрт као забрањена зона. Зато је за ослобођење од страха и субјективацију изван смрти неопходно прихватање смрти: „Да смрћу сатре онога који има моћ смрти… и да избави оне који из страха од смрти целога живота беху кривци за своје робовање“ (Јев 2, 14–15). Зар нисмо данас, више него икад, због страха од смрти („насиља“, „неизвесности“, „истог исхода у новом паковању“ итд) кривци за своје робовање? Без закључивања Уместо било каквог позитивног закључка, завршићу овај текст цитатом закључног пасуса из чланка „Чињенично стање“ раног Алтисера: „Већ смо ангажовани у овој борби. Будућност цркве зависи од бројности и храбрости оних хришћана који, из дана у дан, развијају свест о неопходности борбе и придружују се редовима светског пролетеријата (свих потлачених). Такође зависи од спровођења, од истих ових људи, конкретне редукције њиховог религијског отуђења. Црква ће живети захваљујући онима који, у борби и кроз борбу, још једном откривају да се Реч родила међу људима и обитавала међу њима – који већ припремају човечно место за њу међу људима.“ Извор: Теологија.нет